aktuelno-m.gif (3720 bytes)

19. februar 2003. g. 

STENOGRAM

  

MEJ:

            Izvolite.

TUŽBA:

            Časni sude, nekoliko prelimenarnih napomena pre nego što se svedok uvede u sudnicu. Imajući u vidu deo iskaza ovog svedoka optužba je zatražila zaštitnu meru i dodele pseudonima. Raspravno veće  odobrilo te mere 3.maja 2002. Svedok je sada došao u Hag i informirao je optužbu da više ne traži zaštitne mere niti pseudonim i ovde će svedočiti na otvorenoj sednici. Zato tražimo da se taj nalog promeni.

MEJ:

            U redu.

TUŽBA:

            Druga stvar je sledeća. Optužba zajedno sa ovim svedokom namerava u spis uvrstiti jednu video traku. Zatražili smo izvesne zaštitne mere u vezi sa tom video trakom koju je tužilaštvo dobilo na osnovu pravila 70. Odlukom od 7. juna 2002 godine veće je odredilo da video i prateći transkript nose broj B3000 u svim sudskim dokumentima i da se identitet organa koji je to stavio traku ne obelodani. Pod tačkom 3 odlučeno je da se ta traka i prateći transkript uvrste pod pečatom i pod tačkom 4 odlučeno je da se sednica na kojoj video traka bude gledana održi iza zatvorenih vrata. Od vremena kada je ta odluka donešena izvor video trake pristao je da se traka javno obelodani i optužba traži da tačku 1,3 i 4 vaše odluke od 17. juna promenite kako bi se ta video traka mogla pokazati u javnosti i kako bi i transkript trake mogao izaći u javnost. Budući da je izvor trake i dalje želi ostati anoniman mi tražimo da tačka broj 2 vašeg naloga i dalje ostane na snazi.

MEJ:

            U redu.

TUŽBA:

            I konačno, molim da uđe u zapisnik sledeće gospodin Milošević je spomenuo ako se ne varam i izjavu od 17. februara 1993 godine. Ta se godina pojavila u transkriptu. Svedok je izjavu potpisao 17. februara 2003 godine i ta izjava je predana Miloševiću odmah manje od sat vremena nakon što je potpisana. Ja neću postavljati nikakva pitanja o toj izjavi. Kratki istorijat dobijanja te izjave je sledeći. To je rezultat razgovora koji je počeo još pre dosta vremena, ali budući da je taj svedok često putovao izjava nije mogla biti završena i ona je završena tek kad je došao u Hag. Mi smo tu izjavu predali gospodinu Miloševiću kako bi on imao celokupan uvid u materijal od tog svedoka, ali ja se njom neću koristiti prilikom ispitivanja.

MEJ.

            U redu.

TUŽBA:

            Optužba poziva gospodina Dragana Vasiljevića.

MEJ:

            Dok svedok ulazi u sudnicu, Moram reći da smo mi dobili tri zasebna svežnja dokumenata sveska pod brojevima 1,2 i 3. I ti će dokumenti ući u spis putem tog svedoka.

TUŽBA:

            Tako je.

MEJ:

            Prvi tabulator je sadržaj prethodnog razgovora sa svedokom. Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, samo istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

SVEDOK:

            Hvala.

TUŽBA:

            Časni sude kad već govorimo o dokaznim predmetima bilo bi dobro da ta tri ... dokumenta dobiju dokazne brojeve. Prvi ... sadrži opšti dokazne predmete. To je ovo što ste upravo spomenuli. Drugi svezak sadrži dokazne predmete sa video trakom i treći ... sadrži dokazne predmete vezane za Fond kapetana Dragana. 

MEJ:

            U redu. Molim da se dodele brojevi.

SEKRETAR:

            Prvi svezak će nositi dokazni broj optužbe 390; broj 2 će biti 391 i broj tri će biti 392.

MEJ:

            Prvi svezak, prvi tabulator ne ulazi u spis.

TUŽBA:

            Pre nego što počnem, moram reći da ćemo danas prilikom izvođenja dokaza koristiti jedan kompjuterski program kako bi brzo mogli prezentirati dokazne predmete. Ja sam objašnjenje stavio na početku dokumenta koji sadrži i sažetak svedočenja ovog svedoka, ovisno o tome gde sedite u sudnici morte pritisnuti različito dugme da bi ste ... na ekranu mogli videti te dokumente i raspored tih dugmadi stoji u samom sažetku. Gospodine kažite nam na početku kako se zovete.

SVEDOK:

            Moje ime je Dragan Vasiljković.

TUŽBA:

            Možete li veću opisati kako je došlo do toga da ste vi svedok ovom predmetu i koji su vaši motivi za današnje svedočenje.

SVEDOK:

            Pa imam četiri razloga zašto sam ovde. To je bila za mene velika odluka. Prvi razlog je zato što u samoj optužnici protiv optuženog moje ime je pomenuto. Zatim, već jedan veći broj svedoka pred vama ovde je pomenuo moje ime. Neki su to uradili u hronološkom opisu dešavanja u Krajini, a mislim da su to neki uradili tendenciozno sa ciljem da se iskrivi istina. Pa se nadam da mojim dolaskom ovde ću dobiti šansu od tužilaštva optuženog je li od Tribunala da možda neke od stvari stavimo na svoje mesto. Treći razlog, ja sam siguran da ste upoznati u svo poštovanje prema Sudu da u mojoj zemlji postoji veliki skeptik prema ovom sudu i ja delim njihov stav. Međutim smatram da je jako bitno da svi mi koji smo učestvovali u tim događajima dođemo ovde i damo svoju izjavu  kako bi jednog dana ako se ovde ne zadovolji pravda neko ko bude radio reviziju bar imo materijala sa kojim bi mogo da radi. Još jedan veliki motiv. Moram vam reći da poslednjih pet godina ja sam na hiljade puta morao da odgovaram na pitanja da li je protiv mene pokrenuta optužnica ili ne. Ja ovo kad govorim ne govorim samo u svoje ime, već u ime mnogobrojnih svedoka koji trebaju da dođu ovde, koji su već bili ovde. To je jedno veliko maltretiranje zbog tajnih optužnica i tako dalje. I smatram da mojim dolaskom ovde ako postoji nešto protiv mene, ovo je jedna dobra šansa da mi se uruči ta optužnica tako da mogu da nastavim svoj život normalno. Hvala.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, recite nam da li postoji bilo kakav sporazum između vas i tužilaštva u vezi vašeg današnjeg davanja iskaza.

SVEDOK:

            Ništa, osim toga da se ovde postigne istina kolko sam ja bar to razumeo.

PITANjE:

            Da li ste ikad dobili ponudu imuniteta ili bilo kakve pogodnosti od strane tužilaštva tokom vaših kontakata sa tužilaštvom.

SVEDOK:

            Ne, ja sam prvi dan rekao da mi nije potrebna nikakva zaštita niti prihvatam ikakvu zaštitu. Dobio sam jedan papir koji nisam hteo da potpišem. U kome se kaže da sve ono što budem rekao ovde vezano da ne može mene ... ili tako nešto ali ja to nisam hteo da potpišem jel smatram da meni nije potrebna nikakva zaštita od ovog Suda.

PITANjE:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 389 tabulator 2. Da li je ovo pismo koje ste dobili u poslednjem tjednu vaših priprema za svedočenje.

SVEDOK:

            Da, to je to pismo i kao što vidite ja nisam potpiso.

PITANjE:

            I prema vašem svatanju kakav je efekat tog pisma koje ste dobili.

SVEDOK:

            Mislim da je ovo pismo koje kaže da sve ono što ja budem reko u pripremama za ovo suđenje, ili tokom suđenja protiv optuženog neće se iskoristiti protiv mene. Ja smatram da sam vrlo odgovoran za sve što sam radio i sve što ću reći ovde tako da ne vidim zašto bi potpisao.

PITANjE:

            Da li je to pismo vama predano zbog toga jer, tužilaštvo raspolaže navodima protiv vas koji dolaze iz drugih izvora navodima o drugim nedelima.

SVEDOK:

            Ne znam ja šta je vaš motiv bio zato, ali verovatno je zbog toga, kao što sam reko meni nije stvarno potrebna bilo kakva zaštita pa ni ova. Tako da voleo bi da dobijem šansu da odgovorim na svaku optužbu koja je protiv mene pokrenuta.

PITANjE:

            Hvala. Ja ću vas zamoliti da gledate u ekran pred vama i molim da se monitor gospodina Vasiljkovića stavi na položaj off i kad gledate 389 tabulator 1 recite nam da li prepoznajete šta stoji u tom dokaznom predmetu.

SVEDOK:

            Ovo je malo sitno, ako može da se uveća, a da to je opis mog školovanja i pređašnjeg iskustva pre dolaska u Jugoslaviju. Hvala.

PITANjE:

            Kako bi smo uštedeli vreme neću ulaziti u detalje o vašoj biografiji. Ali recite nam da li ste voljni odgovoriti na eventualno dodatna pitanja optuženog ili veća ukoliko do njih dođe. Na početku vašeg svedočenja želim vas nakratko pitati o nekim osobama koje ćete spominjati tokom vašeg svedočenja. Recite nam prvo ko je Frenki Simatović.

SVEDOK:

            Frenki Simatović je pripadnik Službe državne bezbednosti. Prvi čovek koga sam ja upoznao iz te službe u Jugoslaviji, koji je kasnije postao moj porodični prijatelj.

PITANjE:

            Znači on je i danas vaš prijatelj.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jovica Stanišić?

SVEDOK:

            Jovica Stanišić je isto pripadnik Službe državne bezbednosti. Kada sam ga upoznao ne znam na kojoj funkciji je tada bio, ali bio je jedan od viših oficira Službe državne bezbednosti. Inače je bio pretpostavljen dobrim delom kolko ja znam Frenkiju Simatoviću.

PITANjE:

            Možete li nam sada opisati šta vi shvatate šta je to državna sigurnost? Koji je njen zadatak? U okviru kakve strukture se nalazi i kome je potčinjena?

ODGOVOR:

            U vreme dok sam ja stupio sa službom kasnije to je verovatno nešto bilo menjano, mada ja o kasnijoj fazi ne mogu to sa preciznošću to reći. Ali kad sam ja stupio u kontakt sa njima to je bila jedna vrsta tajne službe, poput mnogih tajnih službi u svetu čiji je zadatak bio čuvanje Ustava, i bila je potčinjena Ministarstvu unutrašnjih poslova u tom periodu.

PITANjE:

            Da li sada govorite o Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije ili o Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova Jugoslavije.

ODGOVOR:

            Srpska služba je bila potčinjena srpskom ministarstvu, a savezna služba je bila potčinjena saveznom ministarstvu.

PITANjE:

            Major Fićo Filipović?

ODGOVOR:

            U vreme kad sam ga ja upoznao to je bio jedan od nižeg ranga pripadnika službe koji je radio kao saradnik Franka Simatovića.

PITANjE:

            Gospodin Milan Radonjić?

ODGOVOR:

            Milan Radonjić je isto tako bio jedan od saradnika Franka Simatovića koji je tek kasnije mnogo kasnije postao načelnik Gradske službe Beograda.

PITANjE:

            Možete li nam reći šta znate o gospodinu Dušanu Orloviću?

ODGOVOR:

            Dušan Orlović je, jedan vrlo tih, miran simpatičan gospodin koji je u tom periodu bio načelnik Službe DB Krajine ... tajne službe koja se tada osnivala na početku. Ja sam u samom početku imao nekoliko susreta sa njim. Kasnije nisam imao potrebe, vrlo malo vremena provodio s njim. Samo znam da je bio na mestu načelnika tajne službe Krajine.

PITANjE:

            Gospodin Saša Medaković?

ODGOVOR:

            Saša Medaković je bio pripadnik krajiške službe ... postao moj prijatelj i on je u principu čovek koji je mene odveo dole u Krajinu, preko njega sam ja dobio najviše informacija o dešavanju u Krajini i on mi je pomogo da donesem odluku da odem u Krajinu.

PITANjE:

            Gospodin Srba Milovanov?

ODGOVOR:

            Srbo Milovanov je kolega, pilot,  i ja ga znam iz dana avijacije. On je kasnije postao poslanik u srpskom parlamentu i on me je upoznao sa Frenkijem Simatovićem.

PITANjE:

            I konačno osoba po imenu M.L.

ODGOVOR:

            Linč je isto moj kolega pilot, bivši pripadnik crvenih beretki britanske armije, koji je na moj poziv došao da mi pomogne da postavimo kamp za obuku u Krajini.

PITANjE:

            Da li je tačno da ste izvestan period u vašem životu proveli u Australiji?

ODGOVOR:

            Da, najveći deo mog života sam proveo u Australiji.

PITANjE:

            I dok ste bili u Australiji, da li ste tamo bili pripadnik oružanih snaga Australije.

ODGOVOR:

            Da, bio sam pripadnik oružanih snaga.

PITANjE:

            Koliko godina otprilike ste bili pripadnik tih oružanih snaga?

ODGOVOR:

            Šest godina sam aktivno učestvovao u oružanim snagama u Australiji.

PITANjE:

            Vi ste verovatno u Jugoslaviju došli u više navrata. Međutim, u ovom trenutku želim vas pitati sledeće. Da li ste se u maju 1990, godine vratili u Beograd.

ODGOVOR:

            Da, ali nisam došao iz Australije, tad sam došao iz Amerike svojim privatnim avionom. To je jedan, mali jedan motorni avion s kojim sam preleteo Atlantik i došao u Beograd bez ikakvog plana zadržavanja u Beogradu već to je bilo na putu za Afriku i Beograd je bila samo jedna stanica gde sam sačekao pogodno vreme da nastavim taj prelet do Tanzanije  gde mi je bio cilj da odem.

PITANjE:

            U to vreme, maj 1990 godine recite nam kako je tada bilo vaše shvatanje ili ono što niste svatali o političkom razvoju događaja u Jugoslaviji.

ODGOVOR:

            Pa znate kako, ja sam stvarno bio vaspitavan u jugoslovenskom duhu. Ja sam doživljaao Zagreb kao svoj grad, Jadransko more kao moje more. Moj kum je Hrvat. Ja ne znam, postoji izjava u našem jeziku koja kaže Bog pa Kum. To vam daje značaj kolika je važnost kuma kod nas Srba. Nisam u potpunosti svato ja sam to doživljavo kao jednu eru nemira ne teritoriji bivše Jugoslavije i kasnije sam počeo to da doživljavam kao povampirenje fašizma u Hrvatskoj sa jačanjem HDZ koji je vrlo brutalno nastupao sa  povampirenju ustaštva to je bila moja mora a u principu da vam iskreno kažem ja nisam znao da postoji Krajina, niti sam znao da Srbi žive u Krajini kad sam došo u maju 1990 godine. Pardon, još jedna vrlo važna stvar kad sam radio kad sam radio taj prelet preko Atlantika moje prvo mesto sletanja je bila Rijeka u Hrvatskoj. Tako da uopšte nisam imao predrasuda oko dešavanja u samoj Jugoslaviji. 

PITANjE:

            Da li se onda može reći da ste nedugo po vašem dolasku u Beograd  našli se u žiži interesovanja javnosti upravo zbog toga što ste preletetli Atlantik svojim avionom.

ODGOVOR:

            Dobro, ne samo to, ja sam nekoliko godina ranije 83. godine napustio Australiju na jednoj predivnoj jahti od 28 tona koju sam sam sagradio. Proveo sam oko tri godine krstareći Indijskim okeanom otišao u Afriku i onda sam došao u Jugoslaviju sa svojom jahtom. Verujte ima vrlo malo Srba koji su uradili nešto slično pogotovu nakon mog preleta atlantika u jednom motornom avionu nije meni teško bilo da nalazim prijatelje tamo, i bilo je dosta interesovanja vezano za mene.

PITANjE:

            Časni sude video koji ćemo mi predložiti na usvajanje i za kojeg ćemo tražiti da se gleda u celosti dugačak je 40 minuta. Ja ću sada prekinuti ispitivanje i preći na 4 odeljak sažetka ovog svedočenja dakle, paragraf 52 kako nas ne bi zatekla pauza prilikom gledanja ove video trake. Vratiću se na ovu temu kasnije, a sada ću samo pitati gospodina Vasiljkovića nešto unapred, odnosno nekoliko prelemenarnih pitanja pre nego što počnemo gledati video. Monitor gospodina Vasiljkovića treba biti na of. On se neće prikazati na kanalu za video već na kanalu za kompjuterske dokazae. Gospodine Vasiljkoviću da li ste vi bili prisutni na ceremoniji koja je održana 97 godine a prilikom koje se proslavljala povest crvenih beretki.

ODGOVOR:

            Da, i tada sam dobio neku vrstu medalje od jedinice.

PITANjE:

            Kako ste stigli na tu ceremoniju?

ODGOVOR:

            Frenki Simatović i njegova prijateljica došli smo helikopterom od Vojno medicinske akademije do mesta Kula, gde se nalazi kamp jedinice specijalne jedinice.

PITANjE:

            Da li je na toj svečanosti bio i gospodin Milošević?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Sad ću zamoliti da vam se pokaže dokazni predmet optužbe 390, dokument pod tabulatorom 1. To je kopija video kasete. Moliću da se pokaže svedoku. Po dolasku ovde u Hag, je li od vas zatraženo da pogledate jednu video traku na televizoru.

ODGOVOR:

            Da, ja sam vrlo impresioniran. Hteo bi da vam kažem par stvari vezano za ovu traku. Zamolio sam da ako bi ja mogao da dobijem ovu jednu traku. Rečeno mi je da ne mogu da dobijem jer, je to jako poverljiv materijal i na ovoj traci se nalaze apsolutno svi pripadnici srpske službe, ja mislim da u istoriji bilo koje tajne službe ovo je možda jedinstveni primer da na jednoj traci imate apsolutno sve pripadnike jedne tajne službe jedne države. Tako da, ovaj, pogledao sam to sve i to je tako.

MEJ:

            Nema sumnje, mi ćemo to videti kada za to dođe vreme, a sada vas molim da se ograničite na pitanja kako bi smo mogli postupati što je brže moguće.

TUŽBA:

            Ovu kasetu koju vidite sada pred sobom, nakon što ste je pogledali da li je ona ... i vama pokazana odnosno, data na potpisivanje kako bi se na neki način ovekovečilo da ste vi pogledali ovaj video zapis.

ODGOVOR:

            Odgovor je da.

PITANjE:

            Da li ste vi parafirali ovu kasetu. Časni sude, naš sledeći dokazni predmet koji se ne tiče svedoka odnosno, jedan njegov deo je pod tabulatorom dva. To je zapravo službeni prevod naše prevoditeljske službe. Dakle, imamo srpsko hrvatski tekst odnosno, govor i engleski prevod. Gospodine Vasiljkoviću, da li ste vi dobili takođe i kopiju srpsko hrvatskog transkripta i engleskog transkripta video trake.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Budući da ste bili tamo prisutni da li ste identifikovali neke greške na video traci. Mislim pogotovu na identitet nekih od prisutnih.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Zmoliću dakle, da pogledate dokazni predmet optužbe 390 tabulator 4. Tu imamo dva različita transkripta. Da li su to transkripti koje ste vi ispravili?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Dok ste gledali traku, da li ste tamo videli i neke veterane sukoba u Krajini, ljude koje ste vi  obučili i s kojima ste se družili.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE:

            Zamoliću da se svedoku sada pokaže 390 tabulator 4 zajedno sa osobljem tužilaštva da li ste vi napravili jednu tabelu koja je sadržavala imena svih tih veterana kao i vreme kada se oni pojavljuju na ovoj video traci.

ODGOVOR.

            Da, vi ste napravili, tu ja sam korigovao neke greške koje su bile očigledne.

PITANjE:

            Dakle, dokazni predmet koji je sada pred vama je zapravo popis veterana ljudi s kojima ste se vi družili. I najzad moliću da se svedoku pokaže dokazni predmet optužbe 390 tabulator 5. Slično pitanje. Da li ste videli neke fotografije koje su skinute s te snimke i da li ste pomogli osoblju tužilaštva prilikom identifikacije ljudi koji se nalaze na tim fotografijama kako bi veće znalo tko su oni, odnosno ljudi koji se pojavljuju na ovom snimku.

ODGOVOR.

            Da. To su većinom javni ljudi koje svi znaju.

PITANjE:

            Da li  ste stavili svoj paraf pri dnu svake od ovih stranica, kako bi ste naznačili da su identifikacije na tim fotografijama ispravne.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Časni sude sada ću zamoliti da se prikaže naš dokazni predmet našeg snimka, a po završetku gledanja postaviću nekoliko pitanja svedoku.

MEJ:

            Za zapisnik molim vas brojeve dokaznih predmeta.

TUŽBA:

            Da, svakako 390 tabulator 1 ćemo sada prikazati, iako da je digitalna verzija video snimke kao i verzija transkripta, odnosno uz pomoć video programa ići će paralelno i transkript kako bi veće moglo povezati snimke i transkript. Mislim da bismo svi trebali imati na svojim monitorima.

video snimak.

MEJ:

            Ovo je parada održana 1997 godine.

ODGOVOR:

            Tako je.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, ovaj snimak koji smo upravo pogledali da li on na ispravan način odražava događaje na svečanosti kojoj ste vi prisustvovali toga dana.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li je bio neki značajan deo svečanosti koji nije ovde snimljen, a koji bi ste vi hteli opisati veću.

ODGOVOR:

            Ne znam, mislim da ovo ko je snimio ovo je uradio jako dobar posao i da je pokrio sve važne segmente.

PITANjE:

            Časni sude, pre pauze gospodin Najs bi se hteo obratiti veću na privatnoj raspravi u pogledu jednog drugog svedoka, pa ako vam to odgovara možda možemo se za sada zahvaliti gospodinu Vasiljkoviću i  preći na to.

MEJ:

            Gospodine Vasiljkoviću, mi ćemo se sada pozabaviti jednim pitanjem koje se vas ne tiče, a nakon toga ćemo ići na pauzu od 20 minuta. Molim vas nemojte zaboraviti za vreme ove pauze, i za vreme drugih pauza za vreme vaših svedočenja da o njemu ne razgovarate ni sa kim tokom tih pauza što se odnosi i na osoblje tužilaca, a sada izvolite napustite sudnicu i moliću vas da se vratite za 20 minuta.

ODGOVOR:

            Hvala.

 

(Posle zatvorene sednice).

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, hteo bih da se sada vratimo na temu o kojoj smo govorili pre nego što smo videli video traku. Govorili ste nam o vašem povratku u Beograd, maja 1990 godine moje pitanje glasi: da li ste u to vreme počeli često zalaziti u kafić u koji su dolazili ljudi iz Krajine.

ODGOVOR:

            Ima posebno dosta da se priča o situaciji u Krajini i počeo sam često da obilazim ta mesta. Tu su dolazile informacije iz prve ruke šta se dešava u stvari u Krajini.

PITANjE:

            Da li je taj kafić u Beogradu? Da li ste u to vreme upoznali čoveka po imenu Saša Medaković? Možete li nam opisati kad ste se na početku, prvi put sastali sa gospodinom Medakovićem i da li vam je on reko ko je on i čime se bavi.

ODGOVOR:

            Branilaca barikada u to vreme dole u Krajini, kasnije mi se predstavio kao Martićev prijatelj i na kraju mi se predstavio kao radnik Službe državne bezbednosti Krajine.

PITANjE:

            Iz vaših razgovora sa gospodinom Medakovićem, i vaših razgovora sa ljudima iz Krajine koje ste susreli u tom kafiću jeste li na osnovu svega toga stekli utisak o tome šta se u to vreme dešavalo u Krajini.

ODGOVOR:

            Da, mi smo se družili prilično često. Viđali se gotovo svakodnevno i prilično sam bio upoznat i dosta toga sam nauio od njega o situaciji u Krajini.

PITANjE:

            Možete li nam ukratko opisati što ste vi tada verovali o tekućoj situaciji u Krajini.

ODGOVOR:

            Ja sam to doživljavao kao dolazak na snage jedne ekstremne političke partije kao što je bila HDZ koja je povampirila neka dešavanja iz Drugog svetskog rata. Doživljavao sam to kao jedan iskreni iskonski strah Srba koji su živeli na tim prostorima i sretao sam te ljude, sretao sam puno ljudi tamo i mislim da njihov strah bio najiskreniji.

PITANjE:

            Jeste li u jednom trenutku najavili da ste vi voljni otići tamo i pomoći ljudima u Krajini, i ukoliko bi takva pomoć bila od koristi.

ODGOVOR:

            Ne, tu odluku sam doneo tek nakon moje posete Krajini. Nisam znao na koji način mogu da pomognem, ali želeo sam da odem tamo i da vidim to svojim očima, to o čemu sam slušao u Beogradu.

PITANjE:

            I da li ste u jednom trenutku otišli i posetili Krajinu.

ODGOVOR:

            Da, to je bilo te godine, negde kasne jeseni.

PITANjE:

            Znači, u jesen 1990. godine otišli ste u Krajinu. Možete li nam reći kamo ste tačno otišli.

ODGOVOR:

            Kad smo stigli u Krajinu, otišli smo pravo u kancelariju Milana Martića u lokalnoj policijskoj stanici. Da li želite da opširnije malo?

PITANjE:

            Pre nego što nam opišete taj sastanak sa gospodinom Martićem, možete li veću opisati vaš put u Krajinu, da li ste tamo nešto značajno videli ili čuli.

ODGOVOR:

            Otišao sam dole sa još dva prijatelja koja su nebitna za dalja dešavanja u Krajini. Zatim na putu za Krajinu naišli smo na barikade. Na tim barikadama su stajali ljudi civili, u nekim polu uniformama to je sve izgledalo jako neorganizovano sa aspekta vojnika to u stvari nisu bile nikakve prepreke. Svaka od tih prepreka je prilično neprofesionalno postavljena i čuvali su je obični ljudi najčešće u pijanom stanju, i prilično neorganizovani na putu do samog Knina video sam neke od tih ružnih poruka koje su namenjene Srbima. Jedan mi je ostala onako zapečaćena ko i dan danas pamtim na kojoj je pisalo. Ja sam posekao stablo, a vi posecite grane Ante Pavlović. To su neke stvari koje su baš onako mi ostale ucrtane u glavi.

PITANjE:

            Sa kakvim tablicama ste išli?.

ODGOVOR:

            Beogradske tablice i te beogradske tablice su nam omogućile da prođemo kroz barikade, bez ikakvih problema. Ljudi su nas pozdravljali na putu kad smo ušli u Krajinu. I imam utisak da su bili presrećni da vide bilo koga iz Beograda u tom periodu.

PITANjE:

            A sada bi želeo skrenuti vašu pažnju na sastanak sa gospodinom Martićem u policijskoj stanici. Možete li nam ukratko opisati taj sastanak.

ODGOVOR:

            Kao što sam malopre napomenuo pre mog susreta sa Martićem, već sam imao otprilike viziju kako je ta odbrana postavljena i tad sam u stvari doneo odluku da bi ja mogao da pomognem da se ta odbrana disciplinira. Možda je bitno da pomenem i ovo da je meni često puta Saša Medaković napominjao da među braniteljima je bilo dosta povreda zbog nestručnog korišćenja naoružanja, zbog nestručnog održavanja naoružanja i tad sam ja video razlog da se ja uključim i da pomognem da se ta neka disciplina dovede u red. Na sastanku, sastanak je trajao jedno pola sata bio je otprilike Martić je pričao o svojim problemima da su oni čvrsto rešili da ne dozvole. Sećam se jedne rečenice gde mi je rekao, mi smo ovde legli u krevet svojih pradedova u kojima smo spavali poslednjih šestotina godina probudili se sledećeg dana neznajući da li ćemo preživeti sledeću nedelju i to je otprilike mislim mene je ubedio da je stvarno postojao strah da su oni čvrsto rešeni da ostanu tamo da ne budu proterani i ja sam ponudio da mu pomognem.

PITANjE:

            Kad ste vi ponudili pomoć, kako je on na to reagovao.

ODGOVOR:

            Nisam siguran da li je, on je to mogao bi da kažem čak i na neki način odbio, da je rekao u ovom trenutku nama treba sve živo. Treba nam novac, treba nam oprema, treba nam politička podrška. Nama je sve potrebno mi smo ovde prilično ugroženi i okruženi, a rekao je da će mi javiti ostavio sam mu kontakte svoje i rekao je da će mi javiti ako bude smatrao da ta konkretna pomoć bude zatrebala. I mi smo se rastali. Taj sastanak nije trajao duže od pola sata, a on je pričao više nego ja. Istinu da vam kažem nije me toliko ni zanimalo šta je imao da kaže. Ono što sam ja govorio je više bilo vezano za samu tehniku, kako bi ja to mogao da pomognem i moje razmišljanje u tom periodu je bilo da dođem tu, da postavim neki mali kurs, kako bi se sprečili ti nepotrebni slučajevi, i da se ta higijena i disciplina dovedu u red.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, jeste li se toga dana vratili u Beograd.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Ne dugo po vašem povratku u Beograd da li ste tamo organizovali sastanak sa jednim pripadnikom vlade.

ODGOVOR:

            Izvinite samo malo. Da, sa dvojicom ljudi sam se sastao koje bi rekao da su bili povezani sa vladom, dvoje ljudi. Trenutno ne znam na koga mislite sada. Jedan je Šainović, a drugi je ...

PITANjE:

            Idemo prvo na vaš sastanak sa gospodinom Šainovićem, onda ćete se možda setiti drugog imena. Možete li nam opisati kako je došlo do održavanja sastanaka sa gospodinom Šainovićem.

ODGOVOR:

            Vidite u to vreme, ja sam upoznao gospodina Šainovića kroz avione. Gospodin Šainović je sagradio jedan aerodrom u Boru u mestu gde je on živeo i tako sam ja uspostavio moj kontakt s njim. Ja mislim da je on u tom periodu bio neki pomoćnik ministra za energetiku ili tako nešto, ali on je jedini čovek bio u nekom ministarstvu, pa sam mislio da bi bilo pametno da se iskonsultujem sa njim da mu kažem šta je to što sam ja video dole u Krajini i da ga zamolim ako može da izlobira na mestima gde se to odlučuje, da se i ja uključim, jer mislim da stvarno mogu da pomognem i osećao sam potrebu da pomognem.

PITANjE:

            Gde se sastanak održao?

ODGOVOR:

            To se dogodilo u hotelu "London" u centru Beograda. Sastanak je trajao jedno 15 minuta kolko nam je bilo potrebno da popijemo čaj i to je bio jedan prijateljski razgovor. On je obećao da će pokušati da me spoji sa nekim ljudima posle tog da ga nisam nikad sreo niti ne znam da li nešto izlobiro za mene ili ne, ali nikakvih daljih kontakata vezanih za Krajinu ja sa gospodinom Šainovićem nisam imao.

PITANjE:

            Spomenuli ste da ste se kasnije sastali sa još jednom osobom. Da li se sećate imena te osobe.

ODGOVOR:

            Vezan za avijaciju. On je pilot tako da, to je otprilike bio put kojim sam ja mogao da se krećem i on je isto bio član SPO-a političke stranke. Ja sam se učlanio u tu stranku mada nikad nisam bio aktivan tamo više zbog Srbe i zbog tih nekih mojih prijatelja, jel onda je opozicija postala popularna. Meni se sviđala ideja o opoziciji o jakoj opoziciji i u principu do današnjeg dana sam uvek u opoziciji pa i danas. Samo toliko mogu.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, prilikom sastanka sa gospodinom Milovanovom da li je on ponudio da vas upozna sa još jednim članom srpske vlade.

ODGOVOR:

            Obećao da me spoji sa Radmilom Bogdanovićem. Ja Radmila Bogdanovića nikad nisam poznavao. Nisam ga nikad ni video osim na par fotogrfija u novinama. Morate svatiti samo da bi Tribunal imao bolje razumevanje ja sam vrlo malo ljudi znao u Jugoslaviji, jel sam tek došao iz inostranstva. Tako da svi ti, za neke vrlo prepoznatljivi ljudi za mene su bili obični ljudi koji mi ništa nisu značili. On je obećao da će da me spoji sa Radmilom Bogdanovićem i jednog dana me je pozvao i reko obezbedio sam ti ovaj sastanak sa ljudima iz službe.

PITANjE:

            Pre nego što nam opišete taj sastanak recite nam da li ste se ikada sastali sa gospodinom Bogdanovićem. Dakle, govorimo o tom vremenskom periodu.

ODGOVOR:

            Ne da se ja sećam, moguće je da smo se sreli možda tog dana ali nisam ga prepoznao i puno ljudi kad me Srba Milovanov vodio na taj sastanak puno ljudi je bilo u odelima ispred zgrade Službe. Ja se ne sećam da sam i njega video tad ali ne verujem da smo išta važno pričali, razgovarali. Jer, stvarno ne mogu da se setim da li sam tada video. Znam da sam ga kasnije video.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, nakon tog sastanka sa Srbom Milovanovim kako vam je on ponudio da vas predstavi gospodinu Bogdanoviću, a pre nego što se održao sledeći sastanak  može te opisati jeste li se vratili u Sjedinjene Države.

SVEDOK:

            Možete li ponoviti pitanje.

PITANjE:

            Postavljena vam je molba da napravite pauzu između pitanja i odgovora zbog prevodioca. Jeste li se vratili u Sjedinjene Države tokom tog perioda, kako bi ste tamo završili ... odluku.

ODGOVOR:

            Nakon sastanak sa pripadnicima službe, da vratio sam se u Ameriku. Oprostite, molim vas, 12 godina je jako puno vremena. I za 12 godina oko mene se jako mnogo toga dešavalo, imajte razumevanja zbog ovih pauza stvarno pokušavam da se prisetim.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, nije toliko važno kada ste otišli u Ameriku, ali recite nam da li se sećate kad ste se vratili u Beograd i što vas je povuklo da se vratite u Beograd.

ODGOVOR:

            Vrlo precizno se sećam kad sam se vratio 9. marta sve vesti na svetu su objavile 10. marta, da su tenkovi Jugoslovenske narodne armije na ulicama Beograda. Istog trenutka doneo sam odluku i smatrao sam da treba da se, prekinuo sam to što sam radio u Americi, i smatrao sam da bi ja trebo da budem u mom gradu, na isti način kao što smatram kad bi se sutra u Melburnu pojavili tenkovi da bi želeo da budem tamo. To je bio moj glavni motiv. Tamo je bio veliki štrajk tako da sam ja stigo u Beograd 10 eventualno 11. marta.

PITANjE:

            Po vašem povrtku u Beograd, da li ste se ponovo sastali sa gospodinom Milovanovom i da li vam je ponudio da vas upozna sa još dvojicom ljudi.

ODGOVOR:

            Tek sam onda, da stavimo hronolgiju na svoje mesto, tek tada me je Milovanov odveo i upoznao sa ljudima iz službe, iz srpske službe.

PITANjE:

            I sa kojim vas je to ljudima upoznao u srpskoj službi bezbednosti?

ODGOVOR:

            Tu je bila neka grupa ljudi. Jedine koje ja mogu da se setim to su bili Franko Simatović i Dragan Filipović Fića.

PITANjE:

            Da li ste se sastali sa obojicom tih ljudi?

ODGOVOR:

            Nismo se dugo zadržavali u zgradi odmah smo otišli u hotel Metropol, i tamo smo imali jedan razgovor od par sati.

PITANjE:

            Da li bi ste nam mogli ukratko opisati taj razgovor. Onda ću vam postaviti još neka konkretnija pitanja. Dakle, ukratko nam kažite o čemu se razgovaralo.

ODGOVOR:

            U principu mislim da tokom razgovora su ti pripadnici službe iako, su bili jako dobro informisani o meni iznenađujuće dobro, mislim da su pokušavali da mnogo više saznaju o meni nego što smo  razgovarali o Krajini. I kad god sam ja pokušavao da pređem na Krajinu pitanja se opet vraćala na mene. Mislim bukvalno da je to bio jedan period gde su oni pokušali da svate u stvari šta ja to želim.

PITANjE:

            Jeste li, u stvari da vas pitam sledeće ko je na tom sastanku bio glavna osoba. Ko vam je postavljao glavna pitanja o tome šta želite?

ODGOVOR:

            Frenki Simatović.

PITANjE:

            Da li vam je on postavljao pitanja šta su vaše namere u Jugoslaviji.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Možete li nam sada reći što ste vi to njemu rekli?

ODGOVOR:

            Ja sam mu kratko opisao moje utiske o situaciji u samoj Krajini i reko sam mu da i ja mislim da mogu da doprinesem da se neki red uvede tamo i da ćemo na taj način spasiti dosta života i pojačati odbranu Krajine.

PITANjE:

            Kad ste spomenuli red možete li biti malo konkretniji u vezi s time i reći nam šta je bio vaš program. Šta ste nameravali učiniti.

ODGOVOR:

            Moj plan je bio da se formira jedan kamp za obuku gde svako onaj koji je dužio bilo kakvu vrstu naoružanja bi morao da prođe kroz izazovnu administraciju, da prođe kroz izvesnu obuku kako bi se sve to moglo staviti pod jednu kontrolu. Jer, kao što sam napomenuo izgledalo je prilično nekontrolisano dole.

PITANjE:

            Da li je gospodin Simatović vas pitao kakve su vaše kvalifikacije da rukovodite jednim takvim kampom za obuku.

ODGOVOR:

            On je već dosta bio obavešten o tome. Pričali smo i o tome i on me je zamolio da li ja mogu to da stavim u pismenoj formi i da napravim neke skripte vezano za obuku.

PITANjE:

            A što ste vi njemu odgovorili.

ODGOVOR:

            Naravno, da mogu i da je to prvi korak koji bi trebao da se uradi.

PITANjE:

            Da li je gospodin Simatović na tom sastanku vama dao broj na kojem ga možete kontaktirati.

ODGOVOR.

            Da, razmenili smo telefone i rekao mi je da mu se javim kad napravim plan.

PITANjE:

            Da li je on na kraju sastanka rekao nešto o tome šta su njegove aktivnosti u vezi sa Krajinom.

ODGOVOR:

            Da rekao mi je da dosta toga što on pokušava da radi u Krajini da prvo mi je rekao da sve ovo o čemu smo mi razgovarali ne sme da ide dalje, a zatim je rekao da je dosta toga što on radi u Krajini. Ako bi njegove gazde saznale o tome najverovatnije bi bio uhapšen i proteran iz službe. Tako da mi je stavio obavezu da o tome što sam pričao sa njim ne pričam dalje.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, rekli ste nam da ste se vratili u Beograd oko 10. marta koliko dugo po vašem povratku u Beograd, se taj sastanak održao.

ODGOVOR:

            Dani su u pitanju, jako brzo, ali ja sam već 4. aprila otišao za Krajinu.

PITANjE:

            Da li je to bio prvi kontakt kojeg ste vi svesno i voljno imali sa bilo kojim pripadnikom Službe državne bezbednosti Srbije. Da li ste nakon tog sastanka prionuli na posao da napišete taj priručnik?

ODGOVOR:

            Da, upravo to sam radio.

PITANjE:

            Imali smo problema s kanalima nakon što ste završili taj priručnik i jeste li kontaktirali gospodina Simatovića i rekli mu da on to završio. I što vam je on rekao.

ODGOVOR:

            Čekao sam da li će neko doći i pokupiti taj priručnik.

PITANjE:

            Da li je neko doista došao i pokupio ga.

ODGOVOR:

            Došao, ali nisam siguran da li je to bio Fića ili neki drugi pripadnik službe, ali neko je došao uzeo to i odneo ga.

PITANjE:

            Jeste li vi čuli šta od gospodina Simatovića nakon što ste mu dostavili taj priručnik?

ODGOVOR:

            Stvari u Krajini su se pogoršavale. Situacija se pogoršavala i ja sam čvrsto rešio da odem u Krajinu sa njihovom pomoću ili bez njihove pomoći.

PITANjE:

            Da li ste u nekom trenutku doneli odluku da i vi otiđete u Krajinu i pokušate organizirati odnosno provesti tu obuku koju ste opisali u svom priručniku.

ODGOVOR:

            Da, tu mi je dosta pomogao Saša Medaković, koji mi je rekao bez obzira na njih baš si nam potreban tamo, baš me molio da dođem i obećao mi je da će on preuzeti da dobijem punu podršku Martića i Babića i ljudi koji odlučuju u Krajini, da ovi ljudi nisu toliko baš bitni.

MEJ:

            Gospodine, imamo problema s prevođenjem. Molim vas napravite pauzu nakon što se postavi pitanje, kako bi ste dali vremena da sustignu.

SVEDOK:

            Ja jednostavno nisam naviknut da govorim s tim pauzama. Slobodno me upozorite.

MEJ:

            Da, svi se mi moramo na to priviknuti.

TUŽBA:

            Možda da vam pomognem s predlogom da slušate prevod  kroz slušalice i da pričekate dok prevod završi. Kada ste vi odlučili otići u Krajinu? Kada ste doneli tu odluku?

SVEDOK:

            To je bilo 3. marta. Čuo sam se sa Sašom Medakovićem koji je već bio u Krajini koji me je bukvalno preklinjao da dođem u Krajinu. Pošto se Frenki nije javio, ja sam okrenuo Frenkija i rekao mu: ja više neću da čekam osećam obavezu da budem dole i želim samo da vam se javim da znate da odlazim sutra za Krajinu.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, prevod koji smo dobili je da je to bilo 3. marta. Međutim, ranije ste svedočili da se niste vratili sve do 10. marta. Kojeg ste vi datuma nazvali Frenkija.

ODGOVOR:

            Pardon, da korigujemo umesto 3. marta, 3. aprila?

PITANjE:

            I što je rekao gospodin Simatović kad ste ga nazvali.

ODGOVOR:

            Prvo je bio kao ljut. Reko je: je li ti pokušavaš sebe da ubiješ. Verovatno očekujući da će s takvim pristupom da me ohladi, da ne idem dole. Ja sam bio uporan i rekao sam da se toga bojim ne bi ni išo dole. Stvarno smatram da sam tamo potreban i da nešto mogu da uradim, i osećao sam obavezu da vam se javim, jer imali smo već razgovora oko toga. Rekao mi je da će da se javi kasnije ali da ni slučajno ne idem dole dok se ne čujem s njim. Ja sam mu ponovo napomenuo ako se ne budem čuo s njim do sutra da ja odlazim.

PITANjE:

            Da li je došlo do još jednog razgovor s gospodinom Simatovićem pre vašeg odlaska u Krajinu.

ODGOVOR:

            Da on me nazvao i rekao je da li ja imam nešto protiv da i on krene sa mnom, jer i on ima neka posla dole.

PITANjE:

            Da li vas je gospodin Simatović pratio. Da li je išao s vama u Krajinu kada ste otišli tamo kako bi ste započeli s obukom.

ODGOVOR:

            Da, sa mnom je išao Frenki Simatović, Fića njegov mislio sam tada da mu je vozač, i išao je Mark ... koji je došao iz Engleske, par dana pre toga.

PITANjE:

            Mark je osoba za koju ste rekli da je kolega avijatičar kojeg ste poznavali pre no što ste otišli u Jugoslaviju.

ODGOVOR:

            Da, to je moj kolega s kojim sam planirao da u Africi postavim jednu malu avio čarter kompaniju. Ideja je bila da ćemo se mi zadržati jedno tri nedelje u Krajini. Da postavimo kamp da im pokažemo neke osnove i da nastavimo za Afriku i moje opredeljenje je bilo da tamo živim.

PITANjE:

            Četvrta osoba za koju ste rekli da je bio u vozilu Fića. Da li je to Filipović kojeg ste već opisali, i rekli ste da se sastao s vama odnosno da je bio na vašem prvom sastanku sa Simatovićem.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Opišite nam molim vas šta se dogodilo po vašem dolasku u Krajinu, početkom aprila 91 godine. Usredotočite se molim vas za sada, na onaj dan kada ste stigli sa gospodinom Simatovićem.

ODGOVOR:

            Simatović me odvezodo kuće Saše Medakovića. Tu je ostavio mene i Marka. Zatim kolko se sećam ipak je prošlo 12 godina baš tih sitnih detalja ... Saša Medaković me je odveo u Golubić. Nisam siguran da li je Martić već bio tamo pa je došao kasnije, ali i Martić je bio tu prisutan kad me prestavio nekim momcima koji su tamo bilo je nekih možda 80 možda stotinak ljudi. Ne znam tačan broj u raznim uniformama sa raznim naoružanjem od lovačkog do kalašnjikova, raznolikim oznakama i to je to. Martić me je predstavio kao njihovog instruktora i rekao im da me slušaju. Nisam nikad dobio neko zvanično postavljenje. međutim, svatio sam to ozbiljno i preuzeo sam komandu nad Golubićem.

PITANjE:

            A zašto se koriste Golubići, pre nego što ste vi tamo uspostavili centar za obuku.

ODGOVOR:

            To je bio napušteni  centar za odmor omladine, Omladinski kamp tako nešto koji je bio u prilično lošem stanju i ja sam se odmah dao na posao da to dovedemo malo u red.

PITANjE:

            Odakle ste dobili sredstva koja su vam omogućila da počnete sa izgradnjom centra i organizacijom obuke.

ODGOVOR:

            Gledajte ovako, u početku sredstva sam dobijao preko stanice milicije Martića u stvari ne direktno njega, nego njegovih pomoćnika i komandant teritorijalne odbrane mislim da mu je ime Dragišić koji mi je snabdevao sa neki, sa tim vojnim potrebama. Mi smo bili prilično imentivni ja sam odmah dao nalog da se sašiju nove uniforme koje nisu ličile na JNA i uniforme beretke. Hteo sam da postavim jedan novi imidž, tim momcima ljudi seljani iz okoline su svakodnevno dolazili donosili materijale, a ubrzo nakon, kad je ta jedinica već počela da se postrojava tu je pomoć dolazila sa svih strana, verujte iz čitavog sveta su ljudi stizali donosili novac, i opremu, i dosta toga je bilo nema veze neupotrebljivo. Ali imali smo mnogo više podrške nego što je meni bila potrebna samo osnivanje tog kampa.

PITANjE:

            Da li se gospodin Martić brinuo i za administrativni deo posla koji se tiče ljudi koji se tiče ljudi koji su se pojavljivali u tom centru. Na primer, evidencije njihovih imena osobnih podataka i tako dalje.

ODGOVOR:

            Ja sam postavio svoju neku administraciju u kasnijoj fazi, ali u početkus vi ljudi pošto ja nisam još formirao timove tu, svi ljudi su prolazili kroz lokalnu policijsku stanicu odakle su oni bili upućivani ka meni. Tako da sam ja ljude bukvalno dobijao iz policijske stanice.

PITANjE:

            Možete li nam opisati u kvakvom je odnosu, u kakvoj je vezi bila vaša obuka, vaš centar za obuku sa jugoslovenskom narodnom armijom.

ODGOVOR:

            Apsolutno nikakvom. Verujte da sam ja konstantno 60 posto svojih snaga držao u pripravnosti za eventualni okršaj sa JNA. JNA je u to vreme izigravala mirovne snage ... između Hrvata i Srba. Nisu me voleli uopšte nikakvih kontakata ni sa jednim oficirom tek kasnije nekoliko meseci, sam ja uspeo da uspostavim prvi kontakt sa nekim iz JNA.

PITANjE:

            Nakon početne obuke da li ste u jednom trenutku uspeli identificirati najsposobnije od tih ljudi i da li ste ih prebacili u tvrđavu za Knin, za naprednu obuku i da li ste ih počeli obučavati za instruktore.

ODGOVOR:

            Pa to je bila moja ideja. Ja sam očekivao da uspostavim neku infra strkturu neku administraciju, da obučim instruktore i potencijalne komandire i da napustim taj deo teritorije nikakvih većih planova nije bilo u tom periodu, nakon obuke najsposobnije, ali i one koji su najviše obećavali, izdvajao sam izmestio ih na tvrđavu u Kninu, koju sam dobio dozvolu od Babića. Znam da sam dosta čeko da dobijem dozvolu da koristim tvrđavu i Babić mi je dao tu dozvolu i tu se se u stvari formirale knindže.

PITANjE:

            Otprilike u isto vreme da li ste počeli slati neke od tih ljudi na izviđanje i prikupljanje obaveštajnih podataka.

ODGOVOR:

            Da, odmah sam ih kako su bili osposobljavani oni su bili poslati u patrolama kako bi prikupljali obaveštajne podtke ili proveravali obaveštajne podatke koje sam ja u tom vremenu dobijao od lokalne službe državne bezbednosti, ali nisam imao baš puno poverenja u njihov rad. Tako da sam dosta tih informacija želeo sam da proverim.

PITANjE:

            Sada ću zamoliti da se pokaže karta dokazni predmet 389/4  i da se stavi na grafoskop. To je fotokopija dokaznog predmeta 336 stranica 30 i 31. Gospodine Vasiljkoviću molim vas pogledajte ovaj dokazni predmet i koristeći se ovim tu ... zapravo prvo da vas pitam da li je od vas zatraženo da označite ovu kartu odnosno, da označite mesta koja su relevantna za vaš današnji iskaz pred sudom.

ODGOVOR:

            Da, jeste.

PITANjE:

            Možda bi bilo bolje da pogledate levo, na original na grafoskopu. Da li je to karta koju ste vi lično označili.

ODGOVOR:

            Da, na njoj se nalazi Knin, Golubić, ...

PITANjE:

            Molim vas, s leva na desno, ukratko nam kažite kakav je značaj svakog pojedinog mesta koje ste zaokružili.

ODGOVOR:

            Sa leve strane se nalazi Škabrnja, to je teritorija koju sam ja oslobodio ili okupirao, s koje strane gledate već 1993. godine Benkovac, koji je u blizini tu gde je formiran nastavni centar Alfa 1993. godine; Knin glavni grad Krajine u tom periodu i Golubić koji je neporedno u blizini Knina gde je formiran prvi nastavni centar.

PITANjE:

            Završili smo s tim dokaznim predmetom. Hvala. Sada bi vam postavio nekoliko pitanja u vezi s prvim polaznicima vašeg programa za obuku.

             Rade Božić, da li vam to nešto govori?

SVEDOK:

            Da, Rade je bio jedan od originalnih početnika kursa.

TUŽBA:

            Nakon što je otišao iz vašeg Centra za obuku, kuda je gospodin Božić otišao?

SVEDOK:

            Pa nakon mog, bukvalno, proterivanja  iz Krajine došlo je do raspada te jedinice i jedan deo koji više nije hteo da služi pod Babićem i otišao je u Beograd. Jedan deo tih jedinica je bio regrutovan ili jedan deo tih momaka  se prijavio za službu u sastavu državne bezbednosti koja je trebala da formira, gde se formirala JSO, jedinica za specijalne namene službe. Pardon, Rade Božić, malo sam se izgubio, Rade Božić je otišao tamo ali nije dugo ostao. Posle svega nekoliko dana napustio je srpsku službu i otišao je u region Bijeljine ili Brčka gde je ostao ja mislim do kraja rata a mislim da i dan danas tamo živi.

TUŽBA:

            Znate li ime osobe koja je komandovala snagama u tom području Bijeljine i Brčkog.?

SVEDOK:

            Nadimak mu je bio Mauzer, ne znam mu tačno ime. Ja sam imao jednom priliku da ga sretnem i odsedeo sam na putu za Knin i iz Knina u njegovom kampu. Jednom sam odsedeo, mislim da sam spavao kod njega jedanput, eventualno dva puta kada je bilo veliko nevreme, sneg ili tako nešto, ne znam, tako nešto gde sam morao da prenoćim.

TUŽBA:

            Druga osoba koja me zanima je osoba po imenu Žika Ivanović. Da li vam je on poznat?

SVEDOK:

            Da, vrlo poznat. Žika Ivanović je bio moj miljenik, on je vrlo duhovit čovek i izuzetno hrabar kao borac. Zapamtio sam ga po tome što sam ga, on je prvi čovek koga sam uhapsio u stvari jer jednom prilikom, mislim da je i štampa dosta pisala o tome još na samom početku, mi smo u stvari, patrola je uhapsila jednog policajca, hrvatskog policajca koji je bio sumnjičen da je nekom starcu odsekao uvo i kad je Žika to čuo, prišao mu je i udario mu šamar i tog trenutka razoružao sam Žiku i stavio ga u ćeliju pored tog Hrvata i mislim da je Žika po tome postao poznat da je prvi čovek koga sam ja uhapsio u Krajini.

TUŽBA:

            Da li je on bio poznat i pod još nekim imenom, odnosno nadimkom?

SVEDOK:

            Crnogorac. Žika Crnogorac.

TUŽBA:

            Da li je vaša organizacija počela učestvovati u vojnim operacijama u jednom trenutku?

SVEDOK:

            Morate shvatiti da, samo da stavimo stvari u perspektivi. U tom periodu hrvatske snage su bile jako agresivne i jedina borbena osposobljena jedinica donekle, sve je to relativno koliko su bili, bilo to što je bilo u Golubiću. Sa druge strane ste imali 30.000 ZNG već formiranih koji su imali oklopna vozila, koji su imali i mi smo bili ...ja sam osećao potrebu da uzvratimo neki udarac negde i jedna od tih prvih operacija je bio napad na garnizon u  Ljubovu koji sam ja isplanirao i komandovanjem.

TUŽBA:

            Da li je ta operacija  imala neku šifru?

SVEDOK:

            Da, to je bila operacija OSA.

TUŽBA:

            Moliću da se svedoku pokaže 389 tabulator 5, a vas pitam gospodine Vasiljkoviću da li ste na karti označili i Ljubovo. Stranice za sud 24, 25 dokaznog predmeta optužbe, 336. Dakle, da li ste i to označili na karti?

SVEDOK:

            Da, ja sam to označio i ako pogledate kartu videćete da se Ljubovo nalazi bukvalno u red Krajine, to je bio jak hrvatski garnizon i meni je bio cilj da ih odstranimo odatle. Nije bilo civila u Ljubovu i bilo šta drugo. Bio je samo hrvatski garnizon, izgledao je kao dobra meta.

TUŽBA:

Nakon ove operacije da li ste presreli jedan autobus u kojem su bili članovi stranke Vojislava Šešelja, koji su dolazili u to područje u Krajinu.

SVEDOK:

            Pa vidite ja sam često puta od samog početka stojim iza toga da na čitavom teatru, na čitavom vojnom teatru niko nije mogao da participira oružjem ako nije bio u sastavu ili službe ili policije ili vojske i tada stojim iza toga. Šešelj, bar su mi se tako predstavili tada je poslao autobus, oni su sebe nazivali četnicima a moram da vam nešto objasnim samo da bi dobili pravu sliku. Ti četnici koje sam ja video, koji su došli su bili direktno četnici koji su mnogo podsećali na one četnike iz Bulajićevih filmova. Dozvolite mi samo da vam objasnim šta mislim pod tim. Nakon Drugog svetskog rata poznati režiser Bulajić je pravio partizanske filmove gde je četnike predstavljao kao prljave, bradate, pijane, neuredne i bukvalno takav autobus naoružan sa nekim bukvalno praistorijskim nije prava reč iz oružja iz Drugog svetskog rata zarđali šmajserima koji su znali ko zna odakle izvukli sa dva, tri šmajsera, to je bio na čitav autobus sa ljudima koji su baš izgledali jako ružno, on je poslao u Krajinu.

Ja sam doneo odluku, to je moja samostalna odluka bila tada da u zoni moje odgovornosti a smatrao sam tada to zonu moje odgovornosti jer imao sam najveću snagu da neće moći da se prave nikakve partijske vojske i bojao sam se da može opetda dođe do sukoba između partizana i četnika, da se nastave oni sukobi iz Drugog svetskog rata, presreo sam taj autobus, naredio sam okupantima tog autobusa da izađu napolje, održao sam im jedan kratak govor gde sam rekao ovde su nam potrebni samo Srbi bez ikakvih prefiksa i onaj koji se tako ne oseća može da se vrati nazad. Pokupio sam sve njihove partijske oznake, značke i sve ostalo, jedno 20% njih je rešilo da se vrati za Beograd. Lepo sam im sve to dao, nahranio ih je i napojio, ispratio ih iz Krajine. Sa ljudima koji su ostali njih sam obrijao, okupao, uniformisao i rasporedio ih po drugim jedinicama tako da ne bi funkcionisali kao jedna celina  i mogu vam reći da svo vreme dok sam ja bio tamo nikada nisam imao nikakve zamerke na njihov rad.

KVON:

            Gospodine Vasiljkoviću, kada kažete presreli autobus, šta pod tim mislite. Zar oni nisu vama zapravo bili poslani.

SVEDOK:

            Ne znam ja, nisu oni bili poslati. Oni su bili poslati u Krajinu da ratuju a ja sam presreo taj autobus jer sam dobio informaciju od lokalnog pripadnika Službe državne bezbednosti da je granicu Krajine upravo prošao autobus pun dobrovoljaca, Šešeljevih dobrovoljaca i da idu ka Korenici. Postavio sam prepreku na putu za Korenicu, zaustavio taj autobus, izveo ih napolje, razoružao ih, vratio 20% nazad i ostatak njih doveo na neki standard i rasporedio po jedinicama. Oko toga sam ja imao jako puno sukoba sa Šešeljem i to je moj, tada je počeo moj prvi sukob sa Šešeljem koji traje do današnjeg dana. Pre dva dana sam opet pročitao neki članak gde me napada  i proziva me na razne načine.

KVON:

            Hvala.

TUŽBA:

            Gospodine Vasiljkoviću, vi ste vratili te ljude jer ste zaključili da nisu bili sposobni u takvom stanju za učestvovanje u vašim aktivnostima, je li tako?

SVEDOK:

            Kao što sam objasnio, jedan deo njih stvarno fizički nije bio. Tu je bilo i staraca i ljudi sa ogromnim stomcima i ljudima koji možda baš nisu mentalno najboljoj formi. I oni ljudi koji jednostavno su želeli i nisu hteli da skinu svoje stranačko obeležje i ja sam zauzeo čvrst stav da u Krajini ako je neko želeo da ratuje u Krajini, to je morao da radi u sastavu Službe državne bezbednosti Krajine ili JNA ili policije. Da bi nosio oružje on je morao biti i pri jednoj od tih struktura.

TUŽBA:

            Rekli ste da ste saznali da su oni prešli granicu. Da li je to granica Republike Srpske i Krajine, da li je to granica o kojoj ste govorili?

SVEDOK:

            Da, to je granica o kojoj govorim.

TUŽBA:

            Znači, vi ste dobili obaveštenje da su oni prešli granicu i prešli iz Srbije u Krajinu. Rekli ste da vam je ta informacija došla od državne bezbednosti. Koja vam je to državna bezbednost rekla da su oni prešli granicu.

SVEDOK:

            Lokalna državna bezbednost, državna bezbednost Krajine pod komandom Duleta Orlovića.

TUŽBA:

            A sada jedno konkretno pitanje u vezi dela vašeg ranijeg iskaza. Citiram, vi ste rekli: u celom teatru operacija niko nije mogao doći sa oružjem osim ako nije bio u službi policije ili vojske. Upravo ste nam rekli da kad kažete vojske mislite na JNA a kad kažete služba na koga mislite.

SVEDOK:

            Tajna služba. Državna bezbednost, to je svejedno, neki je zovu tajna služba, neki je zovu državna bezbednost, ali govorimo o istoj stvari, istoj službi.

TUŽBA:

            Spomenuli ste dve službe državne bezbednosti u vašem iskazu. Službu bezbednosti Krajine i Srbije. Na koju ste službu bezbednosti mislili kada ste sada rekli služba.

SVEDOK:

            Ja verujem da i dan danas ne postoji niko organizovan oružjem na čitavoj teritoriji Jugoslavije današnje a da nije pripadnik ili službe ili policije ili vojske. Znači govorim da u principu nije moguće bilo opstati. Zašto je ovo važno časni sude molim vas dajte mi samo pola minuta da to razjasnim. Mislim da je ovo vrlo bitno. Mnogo dobrih ljudi je ostavilo svoje živote verujući da su u službi. Službe policije ili vojske i danas neki ljudi pokušavaju da operu ruke od njih. Ja verujem da u Krajini dok sam ja bio tamo, ne samo u Krajini a moje ubeđenje je apsolutno i na ostalom bojištu, da svi ljudi koji su bili pod oružjem morali su da budu pod komandom ili službe ili vojske ili policije. Ne prihvatam da je mogla da opstane bilo kakva jedinica samostalno da radi a ni Šešeljeva nije mogla jer sam ja bio tamo kao policijac i uspostavio sam kontrolu nad tim jedinicama.

TUŽBA:

            Kad kažete Služba državne bezbednosti da li mislite na Službu državne bezbednoti Republike Srbije.

SVEDOK:

            Znate šta, ovaj, 4 imena. Vi ste imali 3 i ja sam vamdao još jedno. Franko Simatović, Dragan Filipović, Mile Radonjić i Jovica Stanišić. Ovo su jedina imena srpske službe koja se pojavljuju od čitavog rata, na čitvoj teritoriji Krajine. Ja stvarno vama ne mogu biti od pomoći šta se dešavalo na Kosovu i Bosni ali sam jako upućen u to šta se dešavalo u Krajini.Ne postoji 5 čovek za koga znam. Ja mislim da se ovde predimenzioniše njihova uloga u Krajini. Verovatno je njima išlo u prilog da se tada tako reći predizmenšioniše.

MEJ:

            Trebate dopustiti zastupniku optužbe da postavlja pitanja, a vi treba da odgovarate na njih.

TUŽBA:

            Nakon tog incidenta sa Šešeljevim ljudima, da li je u jednom trenutku gospodin Stanišić sam posetio vaš centar za obuku u Kninu na tvrđavi.

SVEDOK:

            Pa neću reći da je baš došao mene da poseti. On je bio u Kninu koliko sam ja upoznat. Ima porodicu negde blizu Knina, naravno posetio je i mene. Ne verujem da bi iko tada došao u Krajinu a mene da ne poseti. Časni sude imajte na umu da u tom periodu vi niste mogli da kupite novine, pa čak i one banalne ukrštenice gde niste mogli da nađete moje ime. Tako da je stvorena jedna velika fama oko mene i oko mog imena i budite sigurni da je preko 500 ljudi  dnevno dolazilo samo da me vidi.

TUŽBA:

            Gospodine Vasiljkoviću, ja ne kažem da je njegov jedini razlog bio da vas poseti. Ja vas samo pitam da li je on posetio Centar za obuku na tvrđavi.

SVEDOK:

            Naravno, posetio je.

TUŽBA:

            Ko je bio prisutan prilikom te posete. Možete li nam navesti imena drugih značajnih ljudi koji su bili prisutni.

SVEDOK:

            Pa bio je Frenki Simatović tada, bio je tu Martić. Mislim da je bio i Babić ali znam da smo kasnije svi zajedno bili na jednom ručku u obližnjem restoranu gde se vodio jedan relativno neformalni razgovor.

TUŽBA:

            Da li vam je gospodin Stanišić čestitao na uspehu koji ste postigli u obuci i organizovanju ljudi u Krajini.

SVEDOK:

            Naravno da. Svako ko je dolazio tamo mi je čestitao, pa i on.

TUŽBA:

            A sada idemo na bitku za Glinu. Možete li nam opisati šta se dogodilo u Glini krajem juna 1991.

SVEDOK:

            28. juna 91. godine ja sam bio na dvodnevnom odmoru u Beogradu kada se dogodio hrvatski napad na Glinu i Hrvati su zauzeli to područje. Istog trenutka sam napustio taj odmor i vratio se za Krajinu. Zauzimanje Gline je jako teško palo ljudima u Krajini. Taman su počeli da stiču neko samopouzdanje, barikade su počele da izgledaju sasvim drugačije, red i disciplina su se zaveli na čitavoj teritoriji  Krajine, počelo je da funkcioniše neka infrastruktura itd. i onda je došlo do pada Gline. To je bio veliki udarac za Krajinu i ja sam odmah počeo da pravim planove kako bi oslobodili taj deo teritorije.

TUŽBA:

            Dok ste pravili planove da li ste otišli u izviđačku misiju u Glinu kako bi tamo na licu mesta videli šta se dešava.

SVEDOK:

            Da, kad sam pokupio dovoljno informacija o situaciji na terenu, to je sada već skoro čitavih mesec dana kasnije. 26. juna ja sam krenuo sa grupom od 20 ljudi, odabranih 20 ljudi naružanih lakim pešadijskim naružanjem, u izvidnicu sa idejom da napravim detaljan plan oko oslobađanja Gline. Konsultovao sam se sa Martićem  o tome, on je rekao ako misliš da to možeš da uradiš, uradi.

TUŽBA:

            Na osnovu onoga što ste mogli zaključiti šta je u to vreme JNA radila u području Gline.

SVEDOK:

            JNA je držala liniju razgraničenja između hravatskih snaga koje su okupirale Glinu i srpskih snaga teritorijalne odbrane koji je držala neku liniju odbrane sa druge strane. Mada to je bilo tek u začecima i ta linija odbrane, mislim da nije bilo JNA tamo ona ne bi ni postojala. Bukvalno JNA je držala liniju razgraničenja je odgovor na vaše pitanje.

TUŽBA:

            Gospodine Vasiljkoviću, tokom te izviđačke misije da li ste vi doneli odluku da ćete pokušati ponovo zauzeti grad i to vojnom operacijom.

SVEDOK:

            Pa znate kako, da vam samo stvorim sliku. U to vreme mi nismo imali nikakve sastificiranu metodu za komunikacije. Moj najveći strah je uvek bio da kada sa velikim snagama krenemo u oslobađanje grada da može doći do velikih žrtava sa obe strane, i naše i njihove i da je vrlo teško komandovati velikim snagama sa tako tek zelenom vojskom. Dogodila se jedna situacija u Glini koja mi, gde sam doneo odluku da od ove izviđačke misije pretvorim u misiju zauzimanja grada Gline. Naime, moja procena je bila da su hrvatske snage imale vrlo sličnu obuku kao i naše snage, ne moje snage nego srpske snage i verovao sam ako uspem da razbijem njihovu komandu da će ostatak linije njihove se raspasti. Bio sam duboko ubeđen da će se to dogoditi. Njihova komanda je bila smeštena u policijskoj stanici a čuvale su je snage JNA. Uspeo sam da pridobijem naklonost jednog potporučnika, to je dečak od 20 godina na koga je kapetan Dragan verovatno ostavio utisak, koji je komandovao jednim tenkom i moja je procena bila da ako uspem njega da pridobijem da mi pomogne sa tim tenkom da ću ja sa mojih 20 ljudi, da će nas 21 sve zajedno uspeti da ovladamo policijskom stanicom i da razbijemo komandu hrvatskih snaga.

TUŽBA:

            Gospodine Vasiljkoviću, kad govorite o tom mladom oficiru da li je on igrao ulogu u planu koji ste vi smislili za ponovno zauzimanje Gline.

SVEDOK:

            Da, vrlo važno.

TUŽBA:

            E sada, možete li nam u rečenici ili dve kratko opisati šta je bila osnova vašeg plana za ponovno zauzimanje Gline.

SVEDOK:

            Ja sam odvojio jednu grupu od 4 ljudi na čelu sa Sašom Medakovićem u koga sam imao najviše poverenja tada i poslao ih da prođu kroz liniju JNA, da odu na neprijateljsku stranu i da sa neprijateljske strane otvore vatru sa lakim naoružanjem, znači puškama po Drobnjakovom tenku. To je tenk oficira koga smo pomenuli. Drobnjak bi to znao unapred i slonio bi svoje ljude u oklop a zatim bi navodno uzvraćajući vatru razbio mitraljesko gnezdo koje je bilo smešteno na krovu kuće odmah pored policijske stanice. To je bio najopasniji deo i ja sam verovao da bi posle toga jednim brzim napadom iskoristili tu gužvu i preuzeli kontrolu i razbili komandu stanice.

TUŽBA:

            Da li ste računali na to da će JNA biti uvučena u bitku kako bi vama pomogla da ponovo zauzmete Glinu.

 

SVEDOK:

            Da, naravno očekivao sam ako oni procene da Hrvati pucaju na njih da će oni uzvratiti vatru. Tako da više nije bilo pitanje samo mojih 20 ljudi nego sad sam imao i tenkove koje je bilo nezamislivo u tom periodu jer računao sam i na tenkove. Čitava operacija po mojoj proceni trebala je da traje 10 minuta.

TUŽBA:

            Da li je JNA na početku počela pucati po položajima kao što ste vi to nameravali.

SVEDOK:

            Pa dogodila se jedna, toje šansa u milion da kada je Saša Medaković otvorio vatru iz svoje automatske puške 1 metak je presekao hidrauličnu cev za punjenje topa tako da je Drobnjak uspeo da ispali samo jednu granatu u to mitraljesko gnezdo ali i to je bilo dovoljno. Nije uspeo da puca dalje. Mi smo krenuli  u napad, bili smo podeljeni u 5 grupa po četiri i to je bio baš jedan onako intenzivan napad. Međutim, Grujica Borić, komandant  tih snaga JNA je uzeo mikrofon i naredio tenkistima da obustave vatru ili im zabranio da koriste govoreći da ovo nema veze sa JNA, da je ovo bitka između četnika i ustaša.

TUŽBA:

            Gospodine Vasiljkoviću, sada je vreme za pauzu. Da li se, dakle, može reći da je usledila relativno dugotrajna bitka između vaših ljudi i Hrvata i recite ko je na kraju pobedio?

SVEDOK:

            Pa bitka je počela tačno u 11 časova a mi smo zauzeli policijsku stanicu tek u zoru sledećeg dana.

TUŽBA:

            Da li su se hrvatske trupe nakon toga povukle iz područja Gline?

SVEDOK:

            Da, ja sam ih napao sa tri strane ostavljajući 4 otvorenu i dajući im mogućnost da izađu jer stvarno nisam  imao uslova oko zarobljavanja tolikog broja sa ljudima koje sam imao na raspolaganju. Oni su se povukli preko reke i ovaj nama su ostavili Glinu.

TUŽBA:

            Da li je ovo pogodan trenutak za pauzu?

MEJ:

            Da. Idemo na pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

pauza

 

TUŽBA:

            Gospodine Vasiljkoviću, da li ste vi nakon bitke za Klinu vašim ljudima dali  jasno raspoznatljivu odeću koju su oni nosili otada na dalje.

SVEDOK:

            Da. Svim učesnicima koji su učestvovali u bici za Klinu dodelio sam crvene beretke. To je jedino što sam imao da im dam.

PITANjE:

            Da li je vaša namera bila da se nakon bitke za Klinu vratite u Knin?

SVEDOK:

            Da. To sam i učinio.

PITANjE:

            Da li se na putu za Knin nešto dogodilo?

SVEDOK:

            Da. Kad smo stigli negde blizu Dvora na Uni obavešten sam posredstvom jednog policajca iz Dvora da je - kako sam je ja dobio, mislim šta je jako bitno tribunal da razume, to je već peti dan gde ja gotovo nisam spavao. Probajte da, igrate šah pet dana bez spavanja pa da vidite kako je, a ne da prođete kroz jednu takvu bitku. Kad sam stigao u Knin ja sam imao ravno 27 kilograma manje nego što imam danas. Možete da zamislite u kakvom sam fizičkom stanju bio. Ovo potenciram zbog sledećih događaja da shvatite - znači bio sam umoran, jedva sam čekao da dođem u krevet, bio sam u lošem stanju. Kad smo stigli do mene je došla informacija da je neka grupa naoružanih Srba izvršila pokolj u Bolnici mislim da se selo zove Struga i da su oni trenutno zauzeli stanicu milicije u Dvoru na Uni. Imajte na umu da sam 20% tačno četvoro ljudi od mojih 2o su bili ranjeni. Ja nisam imao uslove da pravim nikakva istraživanja na tu temu ali pošto sam video da grupa naoružanih ljudi drži policijsku stanicu sa mojim ljudima sam prišao stanici, razoružao te ljude, rekao im da su napravljene optužbe da su napravili pokolj, razoružao sam ih, strpao u ćeliju, zaključao ih lično. U tom trenutku pošto je već to počelo da dolazi do nekih pobuna kao što mi hapsimo Srbe itd. pojavila se odnegde i neka grupa pripadnika bezbednosti JNA, ja se ne sećam tačno koji su to ljudi bili ali su ... kao bezbednjaci JNA. Najavljeno je da će i Martić da stigne. Ja sam te ljude držao u zatvoru i bukvalno rasporedio moje ljude tako da su držali stanicu milicije pod opsadom dok - nisam dozvoljavao prilaz nikome stanici milicije dok Martić nije došao. Predao sam mu ključ od zatvora i nastavio za Knin. Zaspao sam u roku 200 metara kad sam napuštao Knin.

            Shvatite da to n ije bilo u zoni moje odgovornosti, ja sam prolazio tuda ali smatrao sam pošto imam snage, neko je napravio zločin i mislim da sam pod okolnostima uradio apsolutno sve što je bilo u mojoj moći da jedan čovek može da uradi.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, želim da vas pitam da li ste i u nekim drugim prilikama uhapsili hrvatske policajce i na isti način predali u ruke ministru Martiću.

SVEDOK:

            Hrvatski policajci.

TUŽBA:

            Ne govorim sad o ovom incidentu, nego općenito govoreći da li je bilo slučajeva u kojima su vaši ljudi zarobili bilo hrvatske policajce, bilo druge ljude koji su nakon toga kao zatvorenici precani Martiću.

SVEDOK:

            Da. Bilo je hapšenja. Ne sećam se koliko ali svi su uvek bili predavani u stanicu milicije, ne Milanu Martiću lično, protokol je bio takav, ako zarobimo, ako uhapsimo bilo koga da se preda u stanicu milicije u Kninu ... prisutan tamo i u roku od 24 časa mi smo bili dužni da ih predamo Crvenom krstu, tako da su ... Ne sećam se broja koliko ih je bilo.

TUŽBA:

            A sada molim da se dokazni predmet optužbe 389 tabulator 6, stavi na grafoskop. To je još jedna fotokopija dokaznog predmeta optužbe 336, str. 20. i 21, a moje pitanje za vas gospodine Vasiljkoviću, glasi da li je ovo takođe karta na kojoj ste vi uneli neke oznake koje se tiču vašeg svedočenja?

SVEDOK:

            Da. To je ... o kome smo maločas razgovarali.

TUŽBA:

            Molim da sada uzmete ovu zelenu olovku ili flomaster i da na karti označite grad Dvor, grad u kome se odigrao incident koji ste upravo opisali.

Dakle, morate gledati na levu stranu, na grafoskop, a ne na ekran ispred vas. Molim naše tehničare da zumiraju na donji deo mape.

            Kad ste se vratili na tvrđavu u Knin, da li su pripadnici  teritorijalne odbrane bili u tvrđavi?

SVEDOK:

            Da. Na moje zaprepašćenje, mislim da je ovo bitno da shvatite, tvrđava je postala bukvalno simbol odbrane Krajine. To je bilo jedno mesto gde su stražari stajali mirno  na svom mestu, gde su se zastave viorile, gde je sve bilo čisto, uredno i ličilo na vojsku, ličilo na jedno komandno mesto. Kad sam se vratio na moje zaprepašćenje našao sam u tvrđavi pripadnike TO koji su bili neuredni, neobrijani, prljavi, a to se sve dogodilo dok sam ja vodio bitku za Glinu, tako da sam u tom trenutku kad sam video to naredio da napuste tvrđavu. Oni su mi rekli da su naredbom Babića na tvrđavi. Ja sam im onda rekao neka nađu neko drugo mesto neka ga očiste i srede i koriste, a ne ono mesto koje smo mi sredili ovde i tu je došlo do prvog sukoba izgleda između mene i Babića.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, da li je nekoliko dana nakon toga Frenki Simatović došao u tvrđavu.

SVEDOK:

            Da. Ja sam baš imao sastanak sa svojim štabom gde smo raspravljali o - jedan redovni sastanak koji sam održavao, kad je ušao Frenki Simatović, on je bio prilično uzbuđen. Ima jedan detalj koji ne mogu tačno i precizno, pa ću smisao pokušati da dočaram Tribunalu. Na tom ručku gde je bio Jovica neformlano se razgovaralo u smislu da li je Martić ili Babić ne sećam se ko je to pričao, ali u principu ja sam razumeo da će Martić voditi odbranu Krajine, a da će Milan Babić voditi politiku Krajine. Mene u tom trenutku to toliko nije zanimalo tako da ne mogu da se setim bašapsolutno svih detalja, a moje razumevanje je bilo da je podela odgovornosti bila na tom nivou. Zatim, Frenki Simatović ušao je, seo je pored mene poluglasno mi je rekao da su nastali izgleda neki veliki problemi, da Babić ne poštuje dogovore koje je imao sa martićem i da budem jako oprezan šta će se dogoditi uz sve te kompenzacije, ne znam tačno kako je završio razgovor, ali u sred te kompenzacije na vratima sale u kojoj sam ja držao sastanak - sala je otprilike veličine ove prostorije - to je bilo moje komandno mesto - za velikim stolom jedno 30 oficira je sedelo sa mnom, ja sam sedeo na čelu, ušao je Babić i mi smo svi bili zaprepašćeni da on ulazi unutra, nismo ga očekivali.

PITANjE:

            Šta se dogodilo nakon što je gospodin Babić ušao na sastanak?

SVEDOK:

            Kad je Babić ušao na sastanak Frenki je prekinuo i pored Babića je napustio prostoriju. Babić je seo na njegovo mesto odmah pored mene. Kad sam dobio te informacije i sa svim onim što sam ja doživeo kad sam došao na tvrđavu gde sam video njegove ljude koji su zaposeli tvrđavu nastavio sam ignorišući Babića, obraćajući se oficirima rekao sam momci ja tačno ne znam šta se sve događa ovde, očigledno je da političari će opet da pokvare ovo što smo mi radili do sada, može se vrlo lako dogoditi da ja budem smenjen sa ove pozicije ili da vam ne komandujem. Osećao sam obavezu da moram nešto tim ljudima da kažem šta će biti ako ja ne budem više tu. I rekao sam im ja ne znam stvarno kome više mogu da verujem ovde. Jedini čovek koji me do sada nije izdao ili prevario je Frenki Simatović. Slušajte šta on bude imao da kaže. Frenki nije bio prisutan kad sam ja to rekao, ali Milan Babić je bio prisutan. Milan Babić kad je čuo kako ja razgovaram o njemu jednostavno je ustao i napustio prostor prilično potresen, ili preplašen, verovatno mu nije bilo svejedno kad je video da kako mu se ja obraćam.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, kad se to rekli vašim ljudima da li ste tada imali nameru da ukoliko vi budete smenjeni oni mogu da idu Frenkiju Simatoviću i od njega traže direktive.

SVEDOK:

            Ne. Nego sam mislio da ja nisam imao nikog svog tamo, kad kažem svog ja sam jedini čovek bio iz Beograda u tom kampu. Osećao sam se da mi je nekako najbliži Frenki Simatović. Bukvalno sam mislio šta god da se bude desilo on kao obaveštajac imaće najbolje informacije šta se dešava, i da bi trebalo, nisam im rekao da se obrate njemu, da mu se potčine, nego da čuju šta on ima da kažem. Ja realno u tom periodu samo sam njemu - nisam imao velikog izbora i samo sam njemu mogao da verujem.

PITANjE:

            Nakon što ste se obratili vašim ljudima, da li ste toga dana kasnije razgovarali sa Frenkijem simatovićem.

SVEDOK:

            Odmah posle toga izašao sam, seo sam u svoj džip i počeo sam da tragam za Simatovićem. Našao sam ga, zahtevao sam od njega da sedne i da mi ispriča šta se dešava. On je bio jako uzbuđen.

PITANjE:

            To vam je on rekao?

SVEDOK:

            On mi je rekao da ni on nije svestan samo jedno je sigurno da se Babić kurva sa vojskom pod tim on je mislio da igra neke igre sa vojskom i da ne želi da nas da vidi, da mu mi smetamo u tome. On mi je rekao da ja moram da odem u Beograd i da se javim Jovici Stanišiću. Da će Jovica imati mnogo više informacija. Sada imajte na umu da sam ja tek došao posle bitke za Klinu. Kao što sam rekao u početku šta je značio za Srbe gubitak Gline možete samo zamisliti šta je značilo ponovo oslobađanje Gline. Čak mi je Frenki rekao nisam siguran da li hoće da ti daju orden ili da te smene. Ali na putu za Beograd povedi računa i povedi jako obezbeđenje i vodi računa da niko ne zna kad krećeš i kad dolaziš. Ja tek kad sam došao u Beograd, pošto stvarno nisam imao toliko vremena u Krajini da pratim medije, jer tamo ih nije ni bilo, ja sam tek onda shvatio koliko su mediji mene potencirali u tom periodu.

MEJ:

            Gospodine Grum, bilo bi dobro da čujemo kojeg su se datuma sve te stvari dogodile. Jer zauzimanje Gline bilo je 28. juna, a nije mi jasno koji su datumi i koje  druge stvari dogodile.

OPTUŽBA:

            Da. Rekli ste da su Hrvati 28. juna zauzeli Glinu. Možete li reći kojeg datuma se odigrala vaša bitka za Glinu.

SVEDOK:

            Tačno mesec dana kasnije 28. jula. 30. avgusta ja sam već bio u Krajini, 4. avgusta sam krenuo za Beograd. Znači sva ta dešavanja u Kninu se događala između 1. i 3. avgusta u dva dana.

PITANjE:

            Da li ste otišli u Beograd, da li ste se tamo sastali sa gospodinom Stanišićem?

SVEDOK:

            Da. Otišao sam u Beograd, odseo sam kod svojih prijatelja, nazvao sam Stanišića na telefon koji mi je Frenki dao i gospodin Stanišić se pojavio kod mene kući, kod mojih prijatelja kući, doneo mi je kao poklon jedan pištolj CZ 99 sa njegovim potpisom a čestitao mi je na bici za Glinu i zamolio me da izađemo napolje da prošetamo pošto nije hteo da priča u prisustvu mojih prijatelja.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, propustio sam vam postaviti jedno pitanje o vremenu. Kad je gospodin Stanišić otišao iz tvrđave i imao ručak. Da li ste vi razgovarajući tada sa gospodinom Stanišićem u bilo kojem trenutku od njega zatražili nekakvu pomoć za stvari koje ste radili dole u Krajiji.

SVEDOK:

            Ne mogu da se setim, ali gotovo sam siguran da jesam, jer ko god je dolazio tamo ja sam tražio pomoć, pa naravno da bih tražio od tako važnog čoveka kao što je Jovica Stanišić.

PITANjE:

            Govorim sada o 4. avgustu 91. Da li ste toga dana otišli u šetnju sa gospodinom Stanišićem?

SVEDOK:

            Tako je. Da.

PITANjE:

            Možete li veću ispričati šta se dogodilo tokom te šetnje 4. agusta 91?

SVEDOK:

            Pa, na neki način koji je bio skoro pun izvinjenja Stanišić mi je rekao da se tamo u Krajini događaju neke vrlo prljave stvari, da sam ja verovatno nesvesno se upleo u politiku i da neću da ne bih trebao više da se vraćam dole i ako pokušam da se vratim da će on biti prinuđen da stavi rampu što je značilo da mi je bukvalno zabranio da se vratim dole u Krajinu. Nisam tada znao, pitao sam ga dobro, ne znam da li je to privremeno. Ja sam ostao ubeđen da li je moja ta smena bila kompletna ili privremena. Sve je to ostalo. Pitao sam ga šta da radim on kaže idi u Bor na mesto gde Nikola Šainović živi i tamo ćete sačekati neko i voditi računa o tebi dok ne smislimo gde bi ti mogao najbolje da pomogneš.

PITANjE:

            Da li ste postavili gospodinu Stanišiću ikakva pitanja u vezi eventulano osobe koja je tražila, odnosno zabranjivala da se vratite u Krajinu?

SVEDOK:

            Da. U principu on mi je rekao ne mogu mnogo da ti kažem, ti to razumeš, ali ovo dolazi s kroz odozgo s vrha. Po mom razumevanju to bi morao da bude ili ministar unutrašnjih poslova ili predsednik Milošević.

PITANjE:

            Da li ste vi doista otišli u Bor u Srbiju na neko vreme?

SVEDOK:

            Da. Moja pratnja koja me je dopratila u Beograd je ostala u Beogradu, a ja sam sa nekim pripadnikom službe - meni nepoznatim otišao u Bor i smestili su me u jednu od Titovih vila. Tamo sam bio nekih 7-10 dana otprilike čekajući da neko stupi u kontakt samnom i da vidim kako ja dalje mogu da ...

PITANjE:

            Da li je ko došao i obavestio vas o tome šta biste trebali sada učiniti?

SVEDOK:

            Ne. A ja sam počeo da verujem da sam ja bukvalno sklonjen sa scene na jedan lep način, postao sam nervozan, razumljivo i jedno veče video sam intervju Milana Babića na Televiziji gde ga je jedan od gledaoca upitao možete nam nešto reći o kapetanu Draganu, a Babić je odgovorio doslovce Kapetan Dragan je plaćenik, on je unajmljen da uradi jedan deo posla, on je to uradio, isplaćen je za to i otišao je svojim putem. Ja to kad sam čuo bukvalno sam pobesneo.

PITANjE:

            I šta ste vi učinili kao reakcija na to što ste videli?

SVEDOK:

            Pošto sam već tada imao sumnje, pre nego što sam krenuo iz Beograda da se možda meni nešto radi iza leđa napravio sam, podesio sam određene signale u slučaju kad se ne osećam nesigurnim da ta grupa momaka koja je mene obezbeđivala do Beograda mi pritekne upomoć. I pozvao sam te momke iz Beograda na čelu sa ... to je taj radnik Službe iz Krajine. Oni su došli u Bor, ja sam kontaktirao svoju prijateljicu Klaru Mandić koja je bila dama od uticaja u društvenim ... u zemlji u tom periodu i zamolio je da mi organizuje konferenciju za štampu u internacionalnom pres centru. Osećao sam potrebu da kažem široj javnosti da nisam plaćen za to, da nisam dobio nikakav novac za to, niti da sam ja otišao, već da sam bukvalno oteran odande.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, da li ste vi i održali jednu pres konferenciju na kraju na kojoj ste javno objavili svoje razloge, odnosno razloge vašeg prisustva u Krajini?

SVEDOK:

            Pa, ja sam prvo blokirao tu pres konferenciju u internacionanom pres centru ali su mi nekoliko sati kasnije javili da je ta sela bukirana i da će biti bukirana u nedogled tako da je ja nikada neću moći dobiti, Klara me je posavetovala rekla je kapetane ti možeš da napraviš konferenciju pod bilo kojim drvetom i doći će svi novinari koji se nalaze ovde da čuju šta imaš da kažeš. Ja predlažem da to uradimo kod mog prijatelja koji je direktor Hotela u Kragujevcu i nemoj da brineš svi će novinari doći tamo. To sam ja uradio. Sa svojim obezbeđenjem, Klarom otišli smo u Kragujevac i održao sam tu pres konferenciju.

PITANjE:

            Otprilike u isto vreme da li ste pokrenuli inicijativu za pružanje pomoći udovicama ratnih žrtava?

SVEDOK:
            Pa gledajte ovako. Ja sam izgubio poverenje u kontakt koji sam imao sa srpskom službom pa kad sam napustio Bor ja sam imao njegov.... on je napustio Bor i bukvalno sam ... situaciju, mene su tamo bukvalno čuvali dva pripadnika Službe DB Srbije. Kad su došli moji momci ja sam jednostavno rekao ja odavde odlazim, tako da sam mimo njihove volje ja otišao. Ja nisam naravno bio uhapšen, ali sam mimo njihove volje otišao. Ja sam već tada izgubio veru, poverenje u službu što se mene tiče i  ...

PITANjE:

            Zanimalo me, ja ću vam postaviti sutra detaljna pitanja u vezi sa vašom fondacijom, ali za sada me zanima samo da li ste u to vreme osnovali tu fondaciju.

SVEDOK:

            Fond sam osnovao nakon te pres konferencije, ali sam shvatio da za mene izgleda neće biti, da ja više neću biti uključen u oružane snage, da neko ima razloga da me ne angažuje i onda sam hteo da iskoristim tu neverovantu popularnost koju je vrlo teško za vas koji niste iz Srbije da shvatite kolika je to bila. To je stvarno nešto iznad svakog fudbalera, iznad svakog glumca, iznad svakog pevača, to je stvarno bilo neverovatno velika popularnost. Hteo sam da iskoristim da nešto korisno uradim sa tim. I da naravno u isto vreme ostanem u jeku zbivanja u Srbiji i bukvalno sam rekao ako mi ne dozvole da budem Miloš Obilić, ja sam rešio da budem Kosovka devojka. Za vas Miloš Obilić bi značio nešto kao Lorens od Arabije, a Kosovka devojka bi značila kao Marija Tereza. To nisu ...

PITANjE:

            Sutra ujutru ću vam postaviti detaljna pitanja u vezi sa vašim fondom. Za sada nam recite samo šta se dogodilo s ljudima koje ste ostavili u Krajini sad kad ste se vratili u Beograd.

SVEDOK:

            Pa, jedan deo tih ljudi je već bio u Beogradu pored mene koji je mene čuvao tada. Ja sam se nalazio u prilično nezavidnoj situaciji, čak ni jezik nisam dobro poznavao u tom periodu, nisam ni znao ko je, samo sam mogao da slušam i da čitam u novinama i da čitam između redova šta se ustvari ... To je bila jedna velika konfuzija u mojoj glavi. Klara Mandić mi je bila jedan izvor informacija kojoj sam verovao, tako da sam u tom periodu baš bio onako totalno zbunjen u odnosu na čitavu situaciju. Što se tiče mojih ljudi osećao sam neku moralnu obavezu prema tim ljudima,

PITANjE:

            Možda ste slučajno pritisnuli dugme.

            Ukratko nam recite kamo su otišli oni koji su bili u Beogradu, da li su se pridružili nekoj drugoj organizaciji opštenito šta se s njima dogodilo.

ODGOVOR:

            Mene je kontaktirao, ili sam ja njega kontaktirao ne sećam se tačno više detalja, mnogo je godina prošlo i mnogo se toga dešavalo Frenki Simatović i reko mi je da je on pokrenuo jednu inicijativu da Služba formira jedinicu oružanu jedinicu u vojničkom smislu i da ti momci koji nisu želeli da ostanu u Krajini bi dobro došli oko formiranja te jedinice. Ja sam to naravno oberučke prihvatio i ponudio se da pokrenem formiranje takvom jednog centra kampa obuke, i svega toga što je išlo uz to. Frenki mi je obećao, u stvari dogovor je bio da ovog puta nećemo da radimo. Da ne bi trebalo da radimo u stvari tako na slepo kao što sam radio prošli put nego da se dobiju svi papiri od države da se definiše moj status da ja moram biti zaposlen u službi i da svi ti momci koji ... momci moraju biti zaposleni i tako dalje.

PITANjE:

            Gde je Frenki Simatović nameravao osnovati tu oružanu jedinicu?

ODGOVOR:

            Bio je jedan  lovački dom na Fruškoj gori. To je planina Fruška Gora blizu, nedaleko od Novog Sada, u Vojvodini.

PITANjE:

            Grupa o kojoj je govorio gospodin Simatović, da li je to ista ona grupa koje su iskazivane počasti na ceremoniji koju smo videli na snimku danas.

ODGOVOR:

            Većina momaka koji su nosili kamuflažnu uniformu veterani, iz grupe naravno ima neki i koji su poginuli kao Saša Medaković koji nije tu, da to je u principu bila ta grupa. Dobar deo njih je bio iz te grupe ili najveći deo.

PITANjE:

            Otprilike u isto vreme da li ste vi bili aktivni na pribavljanju uniformi koje će kasnije nositi ta grupa za vreme svojih operacija.

ODGOVOR:

            Da, pošto je to bila jedinica u osnivanju. U ono vreme dnevno se javljalo na stotine ljudi koji su hteli da mi se približe. Jedna od njih je bila Dafina Milanović, bankar tadašnji koja je se ponudila da pomogne ljudima u Krajini. Ja sam njoj rekao da se formira jedna jedinica kojoj je potrebna oprema i ako želi da pomogne, mogla bi da nam pomogne da kupimo tu opremu jel takve opreme u Jugoslaviji nema. Ona je to prihvatila i odobrila mi je milion DEM ja nikada taj novac nisam u ruke dobio. Ja sam je samo spojio sa jednim nemačkim trgovcem vojne opreme zove se Robert Kajzer i napravio sam spisak potrepština to su bili ... šlemovi, panciri, sistemi za noćno osmatranje, uređaji i kamuflažne uniforme, čizme za nivo jedne čete. I to je stiglo do mene i ja sam to odneo u Frušku Goru i obukao te momke koji su počeli polako da se skupljaju na Fruškoj Gori.

PITANjE:

            Za nas koji nismo upoznati sa snagom jedinice kakva je četa možete li nam reći otprilike o kom broju ljudi radi.

ODGOVOR:

            To će se verovatno ponavljati, u mom znači ako kažemo jedan vod ... to je na 30 ljudi. Ako kažemo jedna četa ili kompani to je otprilike 100,120 ljudi. 

PITANjE:

            Da li sam u pravu da su te uniforme slične onima koji nose pripadnici NATO snaga u njihovim operacijama. I ako ne, objasnite nam razliku.

ODGOVOR:

            Ne, to su apsolutno bile iste uniforme, koje su  kupljene su Americi, i ne razlikuju se uopšte od uniformi koje je američka vojska nosila pre kuvajtskog konflikta 91. godine.

PITANjE:

            Samo da nam bude jasno i ako su one izgledale kao američke uniforme, one nisu imale nikakve oznake koje bi identificirale kao američke uniforme. Zar ne?

ODGOVOR:

            Ja govorim o kamuflažnim borbenim uniformama koje uopšte ne nose oznake.

PITANjE:

            Da li vam je u jednom trenutku bilo prećeno dok ste bili u Srbiji.

ODGOVOR:

            Da, to je jedan incident koji se dogodio ubrzo nakon toga, ili tokom tog procesa, samo da završim ovu prethodnu priču da ne ostavimo Tribunal ovako u nedumici šta se dešavalo s tim. Ja nisam dobio te uslove, nisam dobio te papire, nisam dobio ono što sam tražio i napustio sam taj projekat ostavio sam Frenkija sa tim momcima i .. opremom i tako dalje. Posvetio sam se Fondu. Da, u jednom trenutku ušao sam u veliki sukob sa službom DB to bi za nekoga sa strane koji sluša stvarno zvučalo kao jeftini američki špijunski film. Detalji su sledeći. Probaću da budem što kraći u tome. Vojislav Šešelj je u jednom trenutku s pištoljem u ruci pretio studentima na beogradskom Pravnom fakultetu. Studenti su se naoružali u sred Beograda, i onda došli kod mene tražeći od mene zaštitu. Ja kad sam čuo da se u mom gradu, na mom fakultetu, naoružavaju decu, bio sam ozbiljno zabrinut. Otišao sam na fakultet, naravno razoružao tu decu, uzeo tu opremu i rekao im ovako: "U ovoj zemlji postoji Ministarstvo pravosuđa i Ministarstvo unutrašnjih poslova". To je način ako želite da podnesete prijavu protiv Šešelja, oni su onda rekli neće oni nas da prime i tako dalje. Ja sam reko ako oni  neće da vas prime, onda ću ja da vas povedem na demonstracije protiv Šešelja, ne sluteći da ta dva ministra neće da ih prime. Nažalost, oni nisu bili primljeni od pomenutih ministara i deca na fakultetu su najavila demonstracije ispred parlamenta. Šešelj  je već bio u parlamentu tada. Ja sam zamolio Radmila Bogdanovića da se pokrene postupak oko uzimnja imuniteta Vojislava Šešelja kako bi se pokrenuo postupak tog incidenta sa studentima. I Radmilo Bogdanović je obećao da će to uraditi i ja sam zaustavio taj protest. Ali u tom procesu skupilo se nekoliko hiljada ljudi ispred parlamenta. To je samo uvod u sukob. Dan posle toga pred mojom kancelarijom došla su dva pripadnika Službe DB i zamolili me da pođem sa njima da porazgovaramo o nečmu.

PITANjE:

            Oprostite što vas prekidam. Ali recite nam o kojem je vremenu reč, kada su ti ljudi došli u vaš ured.

ODGOVOR:

            Ja stvarno ne mogu da se setim. To je verovatno bilo kraj negde jesen. Ali taj datum se može precizno naći zbog tog incidenta sa Šešeljom koji je bio objavljen us vim medijima. Ali stvarno mnogo je vremena prošlo od tada, ne mogu da se setim datuma baš je teško. Ali te godine ubrzo, jesen. Verovatno te godine.

PITANjE:

            Gospodine, ko su bila dvojica koja su došla kod vas?

ODGOVOR:

            Jedan je bio Dragan Filipović, drugi je bio Milan Radonjić.

PITANjE:

            Za koga su oni radili?

ODGOVOR:

            Oni su radili za Službu DB Srbije.

PITANjE:

            Da li su vam išta rekli, i ako jesu šta?

ODGOVOR:

            Odveli su me na jedan splav pored reke i onda su mi objasnili da je vrlo teško to što žele da mi kažu ali da sam ja ušao u neke vode koje apsolutno ne razumem, i tražili su od mene da napustim Jugoslaviju. Rekli su mi da su oni prihvatili da urade taj zadat posao jer, su mi prijatelji. Jer, ako neko drugi to bude radio to bi se verovatno radilo na neki drugi načinšto sam ja razumeo kao pretnju. Pitali su me koliko tebi treba novaca, da ti nestaneš iz Jugoslavije za 5 godina i da se nigde ne pojavljuješ. Ja sam im rekao za 5 godina treba mi oko 250 hiljada dolara, to negde 50 hiljada dolara godišnje, da bi mogao da se negde sklonim na neko ostvro u Indijskom okeanu i da čekam da sve to prođe, ali naravno nisam bio zadovoljan njihovim zahtevom da odem iz zemlje. Ali nisam bio ni spreman da se sukobim sa Službom DB. Nisam imo motiva da ja ratujem protiv svoje države, dogovorili smo se da ćemo se videti sutra, a da će Fića obezbediti, ili pokušati da obezbedi taj novac koji sam tražio. Međutim.

PITANjE:

            Gospodine, pre kraja tog sastanka jeste li vi pitali odakle je stigla ta direktiva da morate napustiti zemlju.

ODGOVOR:

            Odgovor je bio jako sličan kao od Jovice Stanišića ranije, to dolazi odozgo sa vrha i niko ne može imati uticaja na ovo, ja moram da napustim zemlju. Da, ispričao sam tu priču jednom mom prijatelju novinaru u koga sam imao neograničeno poverenje i on je posle dosta ubeđivanja mene ubedio da odemo kod Neđe Boškovića tadašnjeg načelnika obaveštajne službe ne mogu se setiti JNA kontra obaveštajne službe da, i on mi je rekao da on Neđu Boškovića jako dobro poznaje i da je on čovek od reči, i da ja ako budem insistirao da to ne ide dalje, da to neće otići dalje. Ja sam se poverio načelniku vojne službe i on mi je rekao ovako. Ti si građanin ove zemlje i tebe ne može niko da protera iz ove zemlje. Ali ako prihvatiš njihovu ponudu, može se vrlo lako dogoditi da te nađu mrtvog negde van zemlje i da na 4 strani nekih novina bude objavljeno da si poginuo u nekom teškom obračunu. Ja mislim da je suviše opasno da prihvatiš tu ponudu. Pito sam ga šta predlažeš da radimo, a on je rekao pa ajde za početak da probamo da snimimo to što oni pričaju i onda su mi dali opremu za snimanje koju sam ja kamufliro na svom telu. Otišao sam na zakazni sastanak sa Filipovićem jedno pola sata sam ga provociro da ponovi ono što je rekao juče. Ja namerno nisam doneo te trake iako su u mom posetu jer tu ima dosta i privatnih stvari.

PITANjE:

            Gospodine Vasiljkoviću, zapisnik mi je jasan dobili smo prevod da ste vi odlučili slušati presluškivati taj razgovor. Šta je tačno odlučeno da će se učiniti u odnosu na ovaj sastanak koji se imao održati s tim ljudima.

ODGOVOR:

            Za početak Neđa Bošković je predložio samo da snimimo te njihove pretnje. To je bio cilj snimanja. A da će onda razmotriti da vidi da analizira te pretnje.

PITANjE:

            Jeste li to i učinili?

ODGOVOR:

            Da, jesam.

PITANjE:

            Da li vam je kasnije u neko doba Frenki Simatović došao u kuću i zatražio te trake?

ODGOVOR:

            Ako mi date još 30 sekundi samo da ne ostavimo nedovršenu priču. Ja sam tu traku dao Neđi Boškoviću. Napravljen je stenogram i posle nekoliko dana Frenki Simatović je došao kod mene. Da došao je kod mene to ste me pitali.

PITANjE:

            Znate li šta je general Bošković učinio sa stenogramom tih traka?           

ODGOVOR:

            Rekao mi je šta će učiniti. Rekao je da će napraviti kopiju toga i da će odneti Jovici Stanišiću i da je moje najbolja zaštita upravo ta pretnja. Jer, ako se meni bude bilo šta dogodilo niko neće oprati službu od toga što se meni bude dogodilo. Ali me je zamolio da nepravimo oko toga, da ne dižemo prašinu, da ne iznosimo u javnost oko toga i da će on videti šta dalje. To je to.

PITANjE:

            Sad ću vas zamoliti da pogledate monitor, pa molim vas neka se on uključi kako treba. Dokazni predmet optužbe 389 tabulator 7 koji će se za trenutak pojaviti pred vama. Ako treba povećanje, ili ako želite videti papir možemo vam dati. Prepoznajete li potpis na dnu stranice dokaznog predmeta 389/7.

ODGOVOR:

            To piše Marko Negovanović. Ja nikad nisam video njegov potpis ali nemam razloga da sumnjam da je to njegov potpis.

PITANjE:

            Možete li nam reći ko je on.

ODGOVOR:

            Ja mislim da je on bio komandant komande grada Beograda, kolko se ja sećam.

PITANjE:

            Sad ću vas zamoliti da pročitate zadnju rečenicu u prvom pasusu pred vama i celi zadnji pasus koji se odnosi na vas i moliću da date vaš komentar. Naglas ga pročitajte molim vas.

ODGOVOR:

            Imam ovde odsjaj od lustera, pa ću morati da ustanem. Pardon.

PITANjE:

            Daćemo vam papir.

ODGOVOR:

            Hvala. U smislu člana 137 Poslovnika Narodne Skupštine Republike Srbije dajemo sledeći odgovor. Poznato nam je da oružane snage u Jugoslaviji sačinjavaju jugoslovenska narodna armija i teritorijalna odbrana. Njihovi međusobni odnosi precizirani su i regulisani važećim zakonima i drugim propisima. Komandovanje oružnim snagama zasniva se na načelima jedinstva komandovanja u pogledu upotreba snaga. Ja mislim da ste vi ovde nešto. Jeste to hteli da pročitam.

PITANjE:

            Možda je bilo da počnete sa prvom rečenicom tog zadnjeg pasusa.

ODGOVOR:

            Na drugoj stranici. Dobrovoljci koji ratuju na području Srpske Krajine su u okviru jedinica teritorijalne odbrane, a one su pod jedinstvenom komandom oružanih snaga i za sada tu nema većih problema. Prema našim saznanjima Kapetan Dragan sada nema posebnog ljudstva koje obučava, i koji komanduje na tim područjima. Poznato je da je ranije bio angažovan na obučavanju pripadnika teritorijalne odbrane Krajine tzv knindži i da ta formacija ... sa dejstvom sa JNA polazeći od toga, ovde je malo mutno. Da njena indicija, i nema indicija za sumnju da tu ne postoje neophodna sadejstva koja se očekuju od svih jedinica.

PITANjE:

            Koji datum nosi ovaj dokument?

ODGOVOR:

            To je 20.1.1992 godine.

PITANjE:

            Možete li nam komentarisati autentičnost ovog dokumenta odnosno, u kolikoj meri verodostojno opisuje ili odnosi se na vaše odnose sa teritorijalnom odbranom.

ODGOVOR:

            Pa, da, u principu ne vidim tu ništa što je netačno. Ja sam to već ispričao i to samo potvrđuje ono što sam rekao ja mislim do sad. Ima li nekih tu dodatnih pitanja vezano zato ne znam.

PITANjE:

            Ja ih nemam u svakom slučaju. Ako veće i dalje želi 15 minuta od današnjeg suđenja ovo bi bio pogodan trenutak da prekinemo s radom sa svedokom.

MEJ:

            Da, u redu. Gospodine Vasiljkoviću, mi ćemo završiti za sada i moliću da se vratite u sudnicu sutra u 9,00 ujutro kada ćemo nastaviti s vašim svedočenjem. Hvala.

            Prvo stvari koje možemo rešiti na javnoj sednici a to je svedočenje gospodina Dejvisa.

TUŽBA:

            Časni sude, mi smo vam dostavili još jedan podnesak u vezi sa tim svedokom i nadamo se da smo na taj način izašli u susret bojaznima koji su izrazili amikusi. Jer, smo u podnesku od 21 januara, ove godine, dali do znanja da nekoliko paragrafa koji se tiču odbrane Dubrovnika i ciljanja civilnih objekata da će u vezi s tim paragrafima svedok sveočiti uživo, a samo u vezi sa ostalim paragrafima koji tek potkrepljuju granatiranje samog Dubrovnika, i koji se tiču nekih pitanja konteksta da za te druge paragrafe želimo primeniti pravilo 92 bis i mislimo da smo na taj način izašli u susret amikusima.

MEJ:

            Znači, svedok je novinar, on je došao u Dubrovnik on opisuje granatiranje o tome smo već čuli dosta svedočenja. Međutim, onda u paragrafima 32 do 42 govori i o spornim pitanjima, a to je uloga civilnih branitelja. Gospodine Miloševiću, iznesen je predlog dakle, da se o tim paragrafima svedoči uživo, a da se ostatak izjave uvrsti u spis po pravilu 92 BIS. Budući da se u tim ostalim paragrafima ne spominjete niti vi, niti vaša dela ili postupanjem. Vi ćete na taj način onda imati priliku da unakrsno ispitujete svedoka. Da li želite nešto reći o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo da još jednom naglasim da sam kategorično protiv primene pravila 92 bis, jer se u celoj dosadašnjoj praksi pokazalo da je primena takvog pravila potpuno neadekvatna za utvrđivanje činjenica koje se žele ovde utvrditi. Smatram da je neprimereno pravilo  92 bis primenjivati u ovakvom slučaju.

MEJ:

            Gospodine Kej?

AMIKUS:

            Časni sude, sasvim je jasno da se optuženi protivi bilo kakvom uvrštavanju pismenih dokaza i traži da se o svemu svedoči uživo.

MEJ:

            Da, on je jasno dao do znanja da je on protiv toga principijelno gledajući međutim, mi moramo primeniti naš Pravilnik.

AMIKUS:

            Raspravno veće ima diskreciono pravo da čak i u slučajevima kada su svi kriteriji zadovoljeni donese odluku primenjujući svoje vlastito nahođenje. Svaka izjava u mnogim aspektima jedinstevena i da je mnogo detalja o raznim incidentima stav optuženog je sasvim jasno da on u takvim slučajevima manje mogućnosti da naglasi nepodudarnosti.

MEJ:

            Mi to razumemo, ali nas zanima vaš  stav kao amikusa a ne ponavljanje njegovog stava.

AMIKUS:

            Pitanje koje se ovde mora razmotriti je odluka iz predmeta Galić. Tamo se radi o zapovednoj nadležnosti iz člana 7 statuta. Dozvolite mi da naglasim reč iz te odluke koje smo mi citirali i u našem pismenom podnesku u paragrafu 23. Često se radi o veoma malom koraku. Od nalaza da dela koja predstavljaju zločine za koje se terete u optužnici da su ta djela počinili podređeni za koje je optuženi znao, ili imao razloga da zna. U presudi se dalje kaže ili dolazi do toga da niko nije mogao o tome čuti.

MEJ:

            Međutim, ovde se radi o pitanju da li je ovaj optuženi zapovedao odnosno, imao uticaja nad JNA ili ne. To je sporno pitanje. Zar ne?

AMIKUS:

            Da.

MEJ:

            Prema tome, to nije situacija iz Galića, tamo ste imali zapovednika koji je zapovedao opsadom Sarajeva i on jeste bio vojni zapovednik tih trupa. U ovom predmetu imamo drugčiju vrstu veze koja gradi komandnu odgovornost a ne direktnu komandnu odgovornost oficira.

AMIKUS:

            Međutim, ovde se radi o delima JNA koja su počinjena prilikom bombardovanja Dubrovnika za koje se tvrdi da se dogodilo. I to je sve povezano sa opsadom Dubrovnika i tome tko je zato izdavao naređenja.

MEJ:

            Da. Ali ključno pitanje o kojem mi moramo doneti odluku je sledeće. Da li je postojala veza između optuženog i JNA. To je jedno od ključnih pitanja u ovom predmetu. No, čini mi se da ste i vi protiv primene pravila 92 bis, na isti način kao i optuženi. Vi ste jednostavno protiv te ideje. Zar ne?

AMIKUS:

            Mi prenosimo njegov stav o tome i s tim u vezi dajemo i alternativni argument koji omogućuje da on unakrsno ispita svedoke po 92 bis. Mislimo da ukoliko veće bude odlučilo da na taj način uvrsti izjave u spis na jedan kumulativan način. Naš je stav da u tom slučaju on u najmanju ruku mora imati pravo da sprovede unakrsno ispitivanje. Ja se tu pozivam na stav koje je ovo raspravno veće zauzelo u ovom predmetu do sada.

MEJ:

             Ovo je predmet u kojem uvek ima prilike za unakrsno ispitivanje bez obzira na to kakvu odluku mi donesemo. Uvek će biti omogućeno unakrsno ispitivanje.

MEJ:

            Pravilnik ne sadrži odredbe koje bi sprečile da se ova izjava uvrsti po pravilu 92 bis. Taj se deo izjave ne odnosi na dela ili postupanje optuženog, nije dovoljno blizu optuženom da bi se tražilo da bi postajo zahtev da se taj deo izjave isključi. Prema tome, izdajemo nalog da se ova izjava uvrsti po pravilu 92 bis, ali da se paragrafi 32  do 42 daju putem usmenog svedočenja i da optuženi onda ima priliku unakrsno ispitati svedoka. Misim da druge dve stvari moramo rešiti na privatnoj sednici.

TUŽBA:

            tto je situacija sa odbranom Dubrovnika i razlozi za napad na Dubrovnik. Isto tako artiljerijska operacija sprovođenje ... sve to treba biti uživo, a sve druge stvari koje su potkrepljujuće prirode mogu biti po pravilu 92 bis.

MEJ:

            Gospođo,  imamo ograničeno vreme i moramo se pozabaviti s ove druge dve stvari, a njega ćemo rešiti sutra. Podsetite nas na to vratićemo se na njega.

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest