aktuelno-m.gif (3720 bytes)

18. decembar 2002.g.

STENOGRAM

 

MEJ:

            Izvolite gospodine Najs.

TUŽBA:

            Kada vas je gospođa Vertlok prekinula sa ispitivanjem, bili smo kod tabulatora 34, to je bilo na grafoskopu

MEJ:

            Dok to radite, ja bih hteo da kažem da treba da završimo sa ovim svedokom danas jer ima i unakrsno ispitivanje, a onda ćemo se baviti samim odvijanjem postupka jer raspravno veće ima nešto da kaže u vezi sa tim. I treba da završimo na vreme danas jer imamo drugi pretres posle podne.

TUŽBA:

            Ja to shvatam i još nešto što treba da se doda izveštaju koji sam vam već dostavio. Bavićemo se i finansijskim izveštajem. Mi smo primili jednu seriju dokumenata i projekcija u vezi sa tim ali mi se možemo baviti kasnije danas, možda prvo da završimo sa svedokom.

MEJ:

            Da, molim da prvo završimo sa svedokom.

TUŽBA:

            Molim vas stavite ovo na grafoskop. Gospodine Poljanić, vi sada gledate original dokumenta a prevod je na grafoskopu, to je dokument koji dolazi od admirala Jokića za operativnu grupu u području dubrovačke regije. Traži se deblokada vojnog objekta Grui na mestu. Napuštanje vojnih objekata na otoku Šipanj i Goli, na otoku Mlet, zatim predaja objekata, nađene vojne opreme, razoružavanje civilnih osoba izručivanje bivših  oficira JNA sa kojim nisu regulisani odnosi u službi u okvoru razmene zarobljenika, prodaja i razoružanje svih paravojnih formacija, bezuslovna predaja kriznog štaba Dubrovnik i izručiti kompletnu dokumentaciju SSNO Dubrovnik. Da li ste vi u to vreme kada je taj dokument sačinjen bili svesni njegovog postojanja?

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Kada ste ga dobili, kada ste ga videli?

SVEDOK:

            Dobio sam ga 12.10.1991. godine u Konavlima ispred aerodromske piste, ispred početka ili kraja ne znam, bolje reći zapadnog dela aerodromske piste iz ruku tadašnjeg kapetana vojnog broda Milana Zeca.

TUŽBA:

            I još nekoliko reči u vezi sa sastankom u kome ste dobili ovaj dokument. Rekli ste nam da je to bilo mesto Močići. Kakva je bila atmosfera na tom sastanku, ko je još bio prisutan?

SVEDOK:

            Imali smo dan pre sastanak na ....Kotor kojeg smo prošli zadnji put  kad sam svedočio pre 8 dana, na tom sastanku suprotna strana je insistirala na tome da na idući sastanak a to je ovaj o kojem danas govorimo, 12.10. dovedemo i predstavnika hravtske vojske. Mi smo sutradan 12. došli na te nazovimo pregovore, trebali su biti održani u Cavtatu. Međutim, kad smo došli u Cavtat, onda su nam kazali da će pregovori biti u Močićima. Otišli smo sa jednim džipom, bio je sa mnom predsednik Izvršnog veća opštine Dubrovnik gospodin Šikić, bio je predstavnik hrvatske vojske dr Antun Karaman, bio je član pregovaračke momčadi gospodin Hrvoje Macan, koji je bio zadužen za komunalne poslove i bio je gospodin Mihočević, koji je bio prevodioc.

TUŽBA:

            S druge strane, ko je bio prisutan? Imajte na umu, gospodine Poljanić, da smo danas u vremenskoj stisci tako da moramo dosta brzo da prelazimo. Recite nam ukratko ko je bio sa druge strane. 

SVEDOK:

            Sa druge strane je bio kapetan vojnog broda Zec, bio je tadašnji, mislim da je bio u činu kapetana fregate Sofronije Jeremić, bio je mislim da je isto bio kapetan fregate a danas je admiral Zdravković i ne sećam se da je od vojnih osoba sa druge strane bio bilo ko drugi.

TUŽBA:

            Kakav je bio stav druge strane tokom tog sastanka kada vam je predat ultimatum?

SVEDOK:

Dočekali su nas na jedan naprosto za mene neverovatan način sa jedno 100, najmanje 100-ak rezervista, sa puškama spremnim na gotovs, imali smo osećaj da ćemo tu biti mobilniji, ja ne znam iz kojih razloga ali tako su nas dočekali. Međutim, u međuvremenu je naišla ja ne znam kako jer to nije bilo dogovoreno, naišli su posmatrači, evropski posmatrači su naišli i ti pregovori koji u stvari i nisu bili pregovori su eto održani, kapetan Zec mi je dao taj pomenuti ultimatum, ja sam letimično pogledao i rekao sam im doslovno kapetane, ovo mi liči na nekakav ultimatum i mislim da mi to ne prihvatamo...

TUŽBA:

            Da li je nešto rečeno u vezi sa incidentom u Ravnom?

SVEDOK:

            Na tu moju rečenicu kapetan Zec mi je odgovorio, ništa ne znam, vi ste juče u selu ravnom ubili 3 naša čoveka i mi ćemo doslovno, mi ćemo da dejstvujemo. Ja sam mu na to odgovorio: gospodine kapetane, selo Ravno niti je u dubrovačkoj opštini niti je u republici Hrvatskoj, niti ja pojma imam da je bilo tamo bilo kakvih sukoba, niti pojma imam da je bilo ko poginuo bilo sa koje strane. On je na to odgovorio ništa ne znam, mi ćemo da dejstvujemo i odmah nakon toga popodne, odnosno sutra ujutru su ušli u...

TUŽBA:

            Molim poslužitelja da bismo ubrzali postupak ako može samo da stavi ovaj deo karte na grafoskop. Da li se Ravno vidi na ovoj kopiji našeg dokaznog predmeta. Molim vas pokažite nam gde se nalazi Ravno o kojem ste govorili. Hvala.

            Dakle, on je pomenuo Ravno, šta je još rečeno na tom sastanku na kome je predat ultimatum. Šta je još rekao kapetan Zec, nešto što je značajno što ste zapamtili. 

SVEDOK:

            Rekao je nakon toga, mi ćemo da dejstvujemo i kažem malopre sam rekao nakon toga su odmah ušli u Cavtat. Mi smo otišli sa tih pregovora, oni su ušli u Cavtat, okupirali su Cavtat.

TUŽBA:

            Kakav je bio stav vaše strane na pregovorima. Vi ste odlučili da odbijete ultimatum. Navedite nam razloge zbog kojih ste to odlučili.

SVEDOK:

            Pa ovo je apsolutno neprihvatljivo, to bi značilo da predajemo čitavo to područje koje još nije bilo okupirano, odnosno grad i da predamo nešto što nije postojalo. Oni su insistirali kako vidite na predaju svih tih vojnih formacija koje mi stavrno nismo imali. Kako ćemo predati nešto što nemamo.

TUŽBA:

            Vi ste se bojali šta će se desiti sa stanovništvom u slučaju predaje?

SVEDOK:

            Mi smo vrlo odlučni bili da se branimo uprkos činjenici da smo bili vrlo loši, vrlo slabi.

TUŽBA:

            Kakav politički stav je izrazio admiral Zec, za kakav politički stav se znalo da ga on ima?

SVEDOK:

            Admiral Zec je bio predstavnik te vojske koja je već prethodno okupirala čitavo područje Konovala, zapadni deo dubrovačke opštine i bio deo  tog projekta.

TUŽBA:

            Da li je on ikada izrazio takve političke stavove ili je to bilo poznato da on ima takve političke stavove.

SVEDOK:

            Znalo se da izražava takve političke stavove, a vi ćete imati prigodu ako već niste dobili materijale snimljene iz tog vremena pa ćete videti iz njegovih usta šta je govorio.

TUŽBA:

            I recite nam ukratko u jednoj rečenici, kakvi su bili njegovi politički stavovi.

SVEDOK:

            Bio je deo projekta stvaranja velike Srbije.

TUŽBA:

            Idemo dalje na ono što se desilo nakon sastanka 12.10. Da li ste svoje dužnosti gradonačelnika usmerili na prigovore i da li ste imali tim pregovarača koji treba da se bavi pregovorima. 

SVEDOK:

            Nakon tog dana, dakle nakon 12.10.91. godine mi koji smo dotad bili u pregovaračkom tom timu, odlučili smo zbog naših obaveza u samom gradu, odlučili smo da stvorimo jednu kvalitetnu momčad, jedan kvalitetni tim koji će dalje voditi pregovore sa protivničkom stranom i stvorili smo taj tim. Ako hoćete ja ću nabrojit ljude, u svakom slučaju taj dan je bio zadnji dan novih pregovaranja sa protivničkom  stranom. Taj dan 12.10.

TUŽBA:

            U redu. Navedite nam imena ljudi koji su bili u vašem pregovaračkom timu.

SVEDOK:

            Bio je gospodin Nikša Oboljen, koji je inače bio moj zamenik za mesto gradonačelnika, bio je gospodin Đuro Kolić, bio je gospodin Mišo Mihočević, gospodin Hrvoje Macan i gospodin Ivo Šimunović. Njih 5.

TUŽBA:

            Tokom pregovora koji je vodio taj tim, da li su uloženi prigovori zbog granatiranja civilnih objekata i zbog životnih uslova ljudi u Dubrovniku?

SVEDOK:        

            Prigovori su bili uloženi svaki put nakon svakog granatiranja, prema tome bilo je jako, jako puno prigovora i zbog same činjenice bilo je jako, jako puno granatiranja. Protivnička strana se na to nije osvrtala nego je jednostavno po tom njihovom planu išla dalje i granatirala, onda kad bi oni ocenili da je potrebno granatirati.

TUŽBA:

            Do kog stepena je JNA morala biti svesna situacije u gradu i broja ljudi koji pružaju otpor ili koji se brane. 

SVEDOK:

            Pa JNA je bila svesna svakog detalja koji se događa u gradu i prvo zbog toga što su imali vizuelni kontakt sa gradom. Bili su na samo par stotina metara od  grada, drugo bili su informisani, treće, mi smo imali radio stanicu koja je davala tačne podatke o svemu što se događalo. Oni su sasvim slučajno i sasvim sigurno slušali taj radio. Osim toga, u svakom, svaki put kad bi pregovori trajali, svakiput bi naša strana rekla šta se dogodilo i šta su napravili. Prema tome, svaki detalj o toj našoj tragediji oni su znali.

TUŽBA:

            Koliko ljudi je branilo grad. U prvom trenutku.

SVEDOK:

            Sve sam to prošli put kazao. U početku kad je general Marinović tad u činu pukovnika došao na čelo odbrane Dubrovnika, mislim da je bilo da li 59 ili 69, ali svakako tu negde oko 60 vojnika. Kasnije je taj broj rastao ali nikako do tih tri, odnosno 7.000 kao što se pre spominjalo.

TUŽBA:

            Molim da sada pogledamo tabulator 40. Molim da se original na kratko stavi na grafoskop tako da oni koji gledaju vide o kakvom je dokumentu reč a onda molim vas dajte original svedoku a englesku verziju stavite na grafoskop.

            Gospodine Poljanić, da li je ovo dokument od 26.10. od general-pukovnika Strugara sa zaglavljem nadopuna poruke koju treba objaviti na radio Dubrovniku, upućeno građanima Dubrovnika svih nacionalnosti koji žele da se evakuišu prema Splitu, Rijeci, Herceg Novom i Trebinju  i predlog za normalizaciju, predlozi za normalizaciju života u Dubrovniku i obezbeđenje sigurnosti grada Dubrovnika i tu se navodi da se preda oružje. JNA sa posmatračkom misijom da izvrši kontrolu predaje naoružanja, zenge i MUP Dubrovnika, pripadnici zengi i MUP-a koji nisu imali regulisan boravak u Dubrovniku da napuste područje, strani plaćenici da se izruče diplomatskim predstavništvima, služba unutrašnjih poslova da se dovede u prethodno stanje sva stranačka obeležja da se uklone sa javnih mesta. Zatim se kaže da JNA garantuje prekid vatre njenih pripadnika i sigurnost građana. Oružane formacije ...da ne ulaze u Dubrovnik, JNA da organizuje kontrolu ulaska i izlaska iz Dubrovnika, da JNA što pre omogući odgovarajuće snabdevanje grada i svi ovi uslovi se važe do konačnog sporazuma, očekuje se odgovor. Da li ste vi znali za ovaj dokument u to vreme.

SVEDOK:

            Znao sam, to je predat dokument.

TUŽBA:

            Kako ste odgovorili na to vi i pregovarački tim u Dubrovniku?

SVEDOK:

            Tako je jasno da mi nismo mogli to prihvatiti jer bi to značilo apsolutnu predaju grada i predaju tih ljudi, predaju tog područja. Sa nama bi uistinu da smo se složili sa ovim bilo gotovo. Ovo je bio samo još malo razvraćeniji ultimatum.

TUŽBA:

            Hvala. Sledeće molim. Pregovori od 5.12. da li su održani takvi pregovori i koliko ljudi iz Hrvatske je učestvovalo u pregovorima?

SVEDOK:

            Pa pregovori 5.12. su održani sa hrvatske strane je bio jedan tadašnji ministar dr Davorin Rudolf. Drugi ministar Pero Hriste, gospodin Cifrić i naši pregovarači. Pregovori su održani, govorilo se između ostalog i o komunalnim problemima, o uspostavi bar nekakvih minimalnih uslova za život

TUŽBA:

            U redu. Tabulator 38 molim. Iako je moja uobičajena praksa da se original stavi na grafoskop, bilo bi verovatno mnogo bolje da se original ovaj put stavi direktno pred svedoka a da se prva strana na engleskom stavi na grafoskop. Nećemo prolaziti kroz celi dokument, on je na raspolaganju sa ...samo da identifikujemo dokument da vidimo o čemu je reč.

            Gospodine Poljanić, da li je ovo sporazum do kojeg je došlo u 12 mesecu 91. godine.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Tamo možemo se baviti detaljima ovog sporazuma. Međutim, dalje bez obzira na sporazum o prekidu vatre Dubrovnik je granatiran. Nakon toga i tokom jeseni, odnosno leta i jeseni 92. godine.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Koliko dugo je JNA ostala u Dubrovačkoj regiji bez obzira na ovaj sporazum? 

SVEDOK:

            Zapadni deo dubrovačke opštine JNA je napustila 27 ili 29.05. a istočni deo 22.10. 92.

TUŽBA:

            Recite nam ukratko nešto o javnim apelima u vezi sa patnjom ljudi u Dubrovniku. To je tabulator 41. ... svedoku a engleska verzija na grafoskop. Izvinjavam se, nema originala na hrvatskom, sve je na engleskom. To je, ....Republika Hrvatks,a SO Dubrovnik a upućeno je šefovima država, šefovima vlada i mislim da spoljnih poslova Evropske zajednice i kaže se, govori se o  okupaciji Dubrovnika, o odsustvu komunalija, o tome da se vojska nije povukla i to je protest upućen EZ i zahtev za pomoć. Da li je tako?

SVEDOK:

            Istina je.

TUŽBA:

            Tabulator 42 molim. Ovo je dokument 28.11. Možemo da stavimo na grafioskop tako ujedno da ljudi mogu da vide, a ja mogu da ga čitam sa grafoskopa.  Ovo je dokument u kome se kaže da su posmatrači UNESKO-a poslati u Jugoslaviju u Dubrovnik i ako pogledamo tri paragrafa niže, gradonačelnik je apelovao na sve strane u konfliktu da poštuju principe koji su zacrtani Konvencijom zaštite kulturnih dobara i onda sledeći paragraf gospodin gradonačelnik je kontaktirao sa gospodinom Poljanićem svakodnevno u vezis a situacijom u gradu Dubrovniku, zatim govori se o ljudskim patnjama, o ljudskim patnjama, o pripremi međunarodne kampanje. Hvala lepo. Da li to odgovara vašem sećanju o tim događajima gospodine Poljanić.

SVEDOK:

            Odgovara, samo je napravljena jedna greška. Nije gospodin gradonačelnik kontaktirao sa gospodinom Poljanićem nego gospodin major je bio prvi čovek UNESK-a. Igra je u prezimenu, odnosno to nije major nego gospodin Frederiko Major koji je bio prvi čovek UNESK-a pa je kontaktirao on sa mnom. Istina je sve ovo što je navedeno. Ja sam uistinu sa njim jako puno kontaktirao.

TUŽBA:

            Hvala lepo. To možete vratiti. Molim vas sledeći dokument na grafoskop. To je tabulator 43.  U tabulator 43 engleski prevod je na dnu stranice. To je protest zbog apsolutno izazvanog otvaranja jake topovske vatre jutros u 5.50 reona Stručera i Dubrave. da li se sećate da je ovaj protest uložen. To je 6.12.91. i uložio ga je dubrovački krizni štab.

SVEDOK:

            Sećam se. On je uložen relativno rano ujutru, mislim negde već oko 7 i po ili 8 sati dok se, dok je grad bio u takvoj situaciji da se još moglo i pisalo i bilo šta napraviti. Nakon toga 6.12. je došlo do takvog razaranja da se više apsolutno ništa nije ni moglo pisati nego istina je, to je napravljeno 6.12.91. ujutru.

TUŽBA:

            Hvala. Molim da se to vrati. Da li su Srbi ikad priznali svoju krivicu za bombardovanje, za granatiranje. Da li su nekad imenovali neke svoje snage kaokrive za nešto što se desilo.

SVEDOK:

            Ja ne znam za to. Ja ne znam da su ikad priznali to. Ali znam da je jedan od vodećih ljudi u toj regiji pre tri meseca u jednom nedeljniku izjavio da mu je jako žao zbog svake granate koja je promašila Dubrovnik. Sad, pre tri meseca.

TUŽBA:

             Ima još jedan dokazni predmet na koji bih  hteo da se vratim. To je 338, tabulator 4. Ovo je dokument datiran 5. oktobra 91. godine od Vlade Srbije u Beogradu. Tu piše sednica vlade Republike Srbije od 5. oktobra 91. godine upoznata je sa opasnošću na civilno stanovništvo  i grad Dubrovnik koji predstavlja deo srpske i hrvatske istorije, kao i velikoletni spomenik srpske kulturne baštine. Tu piše vaša odluka da zaustavite paravojne jedinice crne legije i razne strane plaćenike u tom gradu od neprocenjive kulturne vrednosti i da započnete oružani napad na naselje u Hercegovini i Boki Kotorskoj sa tih položaja predstavlja kompletno sasvim ...necivilizovano, nečovečno i nedostojanstveno postupanje. Da li ima neke istine u tom pasusu, gospodine Poljanić?

SVEDOK:

            Nijedan jedini detalj nije istinit. Osim što je istinito da je ovo napisano. Sadržaj nije istinit.

TUŽBA:

             Hvala vam. Da pređemo dalje. Sad sam blizu kraja. Gospodine Poljaniću da li ste 22. decembra 91. godine otišli u Vašington gde se sreli sa državnim sekretarom SAD Lorensom ....i pokazali mu fotogafije Dubrovnika koji je granatiran. Da li ste saznali da je gospodin Nigelberger te fotografije kasnije pokazao Borislavu Joviću?

SVEDOK:

            Da, s tim što ne mogu baš potvrditi da je bilo 22.12., možda je bilo kasnije sam razmišljao, možda je to bilo 19.12. ali mislim da to sad nije bitno. 

TUŽBA:

            U redu. Da li ste čuli, a ako jeste na kojim kanalima, kakva je bila Jovićeva reakcija na te fotografije koje mu je pokazao Nigelberger?

SVEDOK:

            Gospodin Jović je, a to je konačno i naveo u njegovoj knjizi ovde u onoj, u zapisniku piše o saslušanju pogrešno  autobiografija. Nije to autobiograija, to je knjiga njegova o tim događanjima i u toj knjizi je priznao. On je rekao da na Dubrovnik ni prašina nije pala i da su to samo sve, da su te slike čista montaža, da su to gluposti, da je Dubrovnik potpuno, potpuno očuvan i da niti prašina nije pala na Dubrovnik.

TUŽBA:

            Hvala vam. Poslednji dokazni predmet. Tabulator 45 molim vas. To je na engelskom tako da ga stavite na grafoskop a ja ću ga odande pročitati. Ovo je dokument, samo da pogledam, počnite odozgo od kriznog komiteta Dubrovnika. Šalje ga admiral Jokić. Žalim zbog teškoće i tragične situacije koja je  nastala, ovo nije bilo naređenje i mi ćemo preduzeti energičnu istragu da se utvrdi naša eventualna odgovornost, kao i krivci u ovom slučaju a istovremeno očekujemo da saznamo u vezi događaja od današnjeg prepodneva i sinoć, a šta se desilo, general Kadijević me je pozvao u Beograd, Ja neću moći da dalje učestvujem u pregovorima, prelažem da se razgovori nastave osim što treba postići sporazum o prekidu vatre i uspostaviti barijere između Dubrovnika i kontrolu brodova. Imate li nekih komentara na ovaj dokument. Ovde se tvrdi da postoji, da je došlo do nekog prekida u lancu komandovanja i da to uopšte nije bilo naređenje da se napadne Dubrovnik.

SVEDOK:

            U  te reči ja ne verujem iz jednostavnog razloga što sam 6.12. u popodnevnim satima razgovarao u jednoj prigodi. Došao sam u situaciju razgovarati telefonom sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Hrvatske dr Zvonimirom Šeparevićem. Rekao sam mu kakva je situacija u gradu i doslovno da je to po svojoj prilici naš zadnji razgovor jer sam očekivao da ćemo vrlo brzo ama baš svi u gradu izginuti. Izgledalo je tad da čitav grad gori. On mi je odgovorio, mislim da je bilo negde oko 3.30 po podne. Dr Šeparević mi je odgovorio izdržite još malo, sad sam imao vezu sa gospodinom Frederikom Majorom u Parizu. To je bio prvi čovek UNESKO koji mi je rekao da ima garancije iz samog vrha u Beogradu da će u 4 sata sve prestati. U 4 sata sve je prestalo kao da ste sabljom presekli. Nijedna granata više nije pala taj dan što samo dokazuje da je nemoguće da Beograd za to nije znao. Ne samo to nego da je i mogao prekinuti i očito prekinuo.

TUŽBA:

            Da li je major vama objasnio da je bio u kontaktu sa Beogradom?

SVEDOK:

            Nije objasnio izravno meni jer nije mogao dobiti vezu sa mnom nego je to objasnio gospodinu dr Zvonimiru Šepareviću, tadašnjem ministru spoljnih poslova i to je gospodin Šeparević meni preneo jer je on uspeo dobiti vezu.

TUŽBA:

            Hvala, gospodine Poljaniću. Vi ćete sada biti ispitivani od druge strane.

MEJ:

            Izvolite gospodine Milošević. razmotrićemo to detaljno tokom pauze ali čini mi se negde oko 2 i po sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Gospodine Poljaniću, vi ste počeli ispitivanje sa izborima 90. godine kada ste izabrani za gradonačelnika Dubrovnika.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate, to su bili inače ne samo lokalni izbori na kakvim ste vi izabrani nego i republički izbori za Sabor Hrvatske, da li se sećate da je te 90. godine većina Srba ili, rekao bih, listom Banija, Kordun, Istočna Slavonija itd. glasala za nekadašnji Savez komunista Hrvatske, odnosno Račanovu stranku i da su čak 21 od njih izabrani u Sabor na listi bivšeg Saveza komunista Hrvatske, Račanove stranke, odnosno da je većina Srba u Hrvatskoj glasala tada za bivši  Savez komunista Hrvatske. Je li to tačno.

SVEDOK:

            Jeste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro. Ako je to tačno kako možete u svojoj izjavi da tvrdite, ja doduše nisam dobio na srpskom ali evo ovo što sam dobio na engleskom vi kažete da posle pada Berlinskog zida Srbi su videli šansu da realizuju nekakvu tobožnju ideju o velikoj Srbiji. Kako možete to da tvrdite. Evo kad konstatujemo tu činjenicu koju smo sad konstatovali.

SVEDOK:

            Pa vi dobro znate da ta ideja o stvaranju velike Srbije nije rođena tad, makar ovo sad nije povjest ovde ali mogu na to odgovoriti. Nije ona rođena tad nego puno, puno pre, a rušenjem socijalizma, odnosno komunizma kao, valjda u tom vremenu još ,...na prostorima bivše Jugoslavije očito su se po mišljenju nekih ljudi stvorili uslovi za realizaciju upravo tog, u svakom slučaju iracionalnog projekta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa taj projekat kao što znate nikad nije postojao a tezu velika Srbija je još na početku prošlog veka, odnosno posle Berlinskog kongresa i okupacije Bosne i Hercegovine lansirala Austrija kao opasnost od Srba na Balkanu. Pa to su istorijski fakti, pa vi bi to morali znati.

SVEDOK:

            Ta je ideja lansirana i pre toga i vi to dobro znate ali mislim da nema nikakve potrebe

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema potrebe da se oko toga objašnjavamo

SVEDOK:

            Perfektno vi to znate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja znam zaista perfektno. I znam da je  to i čija ideja i kako je uspostavljena. A znaju  i oni doduše. Molim vas, vi ste ovde pokazali dokument o formiranju, o ideji formiranja dubrovačke republike, Pokret za Dubrovačku republiku, recite mi jel iko iz Srbije učestvovao u tome. Da vi znate, nije bitno da sad govorite nešto što predpostavljate. Samo da vi znate jel iko iz Srbije učestvovao u tome.

SVEDOK:

            Ja ne znam za kontakte, izravne kontakte nekoga iz Srbije sa bilo kim iz tog ajde pokreta ili odbora kako ćemo ga nazvati, za restuauraciju dubrovačke republike ali postoji nekakva logika razmišljanja, istina na osnovu pretpostavke se ne može suditi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja inače ne nazivam, gospodine Poljaniću, ja čitam ovo što ovde piše doslovce, Pokret pa sam zato i rekao da je pokret. A inače ovde piše, kaže: demilitarizirana, mislim piše u hrvatskoj verziji srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-srpskog ili tada hrvatskog jezika, nova moderna demilitarizirana i demokratska Dubrovačka republika pod zaštitom susednih republika i Ujedinjenih naroda. Znači pod zaštitom UN i susednih republika. Pa, kao što znate, Srbija nije susedna republika kada je reč o Dubrovniku i, kao što znate, mnogo je daleko od Dubrovnika i da li vi ikakvu vezu Srbije vidite uopšte sa događajima u Dubrovniku, gospodine Poljaniću.

SVEDOK:

            Kao što vi znate nije, ali bila bi i to dobro znate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Poljaniću, doći ćemo na ove činjenice o kojima ste vi svedočili. Dakle, niko iz Srbije po vašem znanju nije. A jeste li vi imali ikakav susret povodom svih ovih događaja u Dubrovniku sa bilo kojim predstavnikom Srbije.

SVEDOK:

            Ne, makar su visoki funkcioneri iz Srbije šetali po Dubrovniku u vreme dok sam ja bio predsednik opštine a vi ste kod svedočenja predsednika Republike Hrvatske, gospodina Mesića, rekli kad vam je primetio da su mnogi dolazili u Knin i okolo, vi ste tad rekli pa dovoljno je da su se javljali opštinskim predstavnicima, e ti predstavnici se nisu javljali meni. Recimo od njih ste bili i vi. U moje vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kao što znate, ako ne znate, ja sam išao 10 godina, letovao tamo i kad sam na letovanju sa porodicom bez ikakvog drugog posla zaista nisam smatrao obaveznim da  se javljam opštinskim vlastima.

SVEDOK:

            Ma nije meni bilo do susreta sa vama, da se razumemo, ali govorim samo o redu. U to vreme znam da ste se susretali sa nekim drugim ljudima koji su vama u istinu odgovarali, ali dobro. Nemojmo gubiti vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, gospodine Poljaniću. Ja sam inače voleo da letujem u Dubrovniku i, kao što znate, to je bar poznato u vreme tih događaja, kada su prve vesti došle do mene ja sam tada bio u Hagu. Bio je i Tuđman, bio je lord Karington, osudio svako nasilje na području Dubrovnika i Srbija, rukovodstvo Srbije i ja lično, da li vi uopšte imate bilo kakvo saznanje o bilo kakvoj vezi sa bilo kojim od tih događaja u Dubrovniku.

SVEDOK:

            Mislim da se o tome dovoljno govorilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi govorite o tome da je JNA napala Dubrovnik pa da je JNA okupirala teritorije, pa da je itd. već da ne ponavljam da ne bismo gubili vreme, svi događaji o kojima govorite su iz 91. godine, jel tako.

SVEDOK:

            Ne svi. I iz 92. pa neki dan sam rekao čak i do 95. zadnja granata iz Trebinja je pala 95. i ubila troje mladih nevinih ljudi na plaži.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o ovim događajima koji su glavni predmet vašeg svedočenja. Da li je neko odnekle ispalio granatu 95. godine i da li je iz Trebinja ili odnekle drugo ja zaista ne bih se u to upuštao. Da li ste vi svesni činjenice da je u to vreme 91. godine postojala SFRJ i da je JNA bila na prostorima Jugoslavije, dakle na svojoj sopstvenoj teritoriji u vreme svih tih događaja koje ste sad opisivali u septembru, oktobru, novembru, decembru 91. godine, dakle ona j bila na svojoj teritoriji.

SVEDOK:

            A da li ste vi svesni toga da je Hrvatska 21.6. proglasila nezavisnost i nimalo u suprotnosti sa Ustavom na koji se vi pozivate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, gospodine Poljaniću, ako mi već postavljate pitanje, iako ja ovde postavljam pitanja, ja ću vam...

SVEDOK:

            Ja sam ipak odgovorio.

MEJ:

            Mi ćemo ovde uvesti malo reda. Gospodine Poljaniću, molim vas da se koncentrišete samo na to da odgovarate na pitanja i obojicu molim da se prisetite da sve to što govorite da treba da se prevede. Pravite pauze.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste pročitali, pošto govorite da je sve to urađeno na ustavan način, mislim ta nasilna secesija Hrvatske, da je urađena na ustavan način, da li ste možda pročitali knjigu ili je ono o tome što je napisao bivši predsednik ovog nelegalnog suda Kaseze gde stoji da vi niste imali legalnog osnova za otcepljenje i da ste to uradili nasilno. Da li ste možda pročitali to.

SVEDOK:

            Nisam to pročitao.

MEJ:

            Ne, ne. O ovome smo detaljno raspravljali sa prošlim svedokom. Mi smo doneli odluku da je to irelevantno. Što se tiče ovog svedoka on svedoči o tome šta se desilo, on kaže da je Hrvatska bila nezavisna. Ukoliko se neko pravno pitanje zasniva na tome, mi ćemo na kraju krajeva utvrditi koja je istina, a sada dajte da krenemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste objasnili da je tu negde od 1. oktobra počelo pucanje...

SVEDOK:

            Pre toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim?

SVEDOK:

            Pre toga, negde oko 15.9.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate?

SVEDOK:

            Na sam grad 1.10.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            1.10. dobro.

SVEDOK:

            U Konavlima je počelo

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja sam zapisao ono što ste vi govorili tako da se samo  na to pozivam da sada ne istražujem sve i šta je.

SVEDOK:

            Dobro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Poljaniću, ja imam ovde ispred sebe konstatacije i zaključke skupštine Republike Crne Gore. Sad ću da pogedam tačno, od 8. oktobra 91. godine, sednica Skupštine  je bila. Da li vam je poznato da je 1. oktobra bila komemorativna sednica celog rukovodstva tamo zbog pogibije mladića  na granici Crne Gore i Hrvatske i koji su ubijeni upravo od ovih vaših snaga koje su bile locirane u dubrovačkoj regiji.

SVEDOK:

            Na granici?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, da i to na teritoriji Crne Gore ubijeni.

SVEDOK:

            Garantujem da to nije

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vatrom sa vaše strane i ubijeni od strane snaga koje su bile locirane upravo na vašem području.

SVEDOK:

            Garantujem i potpisujem da je to neistina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa uzmite novine pa pogledajte u novinama koliko vas...

SVEDOK:

            Garantujem da nijedan jedini na teritoriju Crne Gore 1.10. sa strane Hrvatske nije ubijen, nijedan, garantujem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            1.10. je bila komemoracija.

SVEDOK:

            Znači da su ubijeni pre, laž. Čista laž.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste i za ove dokumente koji su vam sad prezentirani i koji govore drugačije od vas rekli da je laž, ali doći ćemo i na vaše. Oni kažu ovde je li ovo laž molim vas rat koji se vodi na graničnom pojasu Republike Crne Gore sa Republikom Hrvatskom nametnut je jugoslovenskoj narodnoj armiji od strane Republike Hrvatske. Rat je dokaz da pretnje hrvatskog državnog rukovodstva i teritorijalne pretenzije prema Boki Kotorskoj i drugim područjima Republike Crne Gore nisu bile prazne pretnje. Granice Republike Crne Gore sa Republikom Hrvatskom je ugrožena agresijom ustaških formacija Republike Hrvatske, jel to netačno.

SVEDOK:

            Apsolutno netačno, čak toliko netačno da nisam očekivao da ćete sa takvim netačnostima izaći.

MEJ:

            Ne, ne,  gospodine Poljaniću, molim vas imajte u vidu da ovo nije pitanje za raspravu. Vi ste u sudu, samo odgovarajte na pitanja. Vama ta pitanja možda se čine provokativna ali samo odgovarajte.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja vam čitam zaključke Skupštine Crne Gore.

SVEDOK:

            Bilo je tu i drugih.

MEJ:

            I svedok kaže da to nije tačno. Možda su to neki zaključci. On kaže da to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato, dobro pošto nije istina, ovo oko teritorijalnih pretenzija, vama nije poznato ništa o teritorijalnoj pretenziji u to vreme u kojem se govorilo Hrvatske  prema Boki Kotorskoj i Bosni i Hercegovini itd. Ništa.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel vam poznata Lipanjska povelja. Jeste li čuli za Lipanjsku povelju?

SVEDOK:

            Jesam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I šta piše u Lipanjskoj povelji. Šta piše u Lipanjskoj povelji? Hrvatska teritorija Bosne i Hercegovine, Boka Kotorska itd.

SVEDOK:

            Dopuštam da je nekad bilo nekih nespretnosti ali stvarnih pretenzija Hrvatske prema Boki Kotorskoj nije bilo niti ih ima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda su oni od tih što vi dopuštate bilo nekih eto tako pretenzija

SVEDOK:

            Nisam rekao pretenzija nego nespretnosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Nespretnosti. Je li tačno ovo što kažu u zaključcima svojim Crna Gora nema svoju vojsku, pretpostavljam da će te se sa tim složiti, već vojni obveznici ove republike na osnovu saveznih propisa koje Crna Gora i dalje poštuje što je odraz njene jugoslovenske orijentacije i odlučnosti da brani jugoslovenske institucije učestvuju u borbenim operacijama JNA protiv ustaških vojnih snaga. Time dilema da li je Crna Gora u ratu ili ne postaje bespredmetna. Crna Gora Jugoslaviju doživljava kao državnu zajednicu i dosledna je u opredeljenju da se sve promene u ovoj zemlji moraju vršiti mirnim putem itd.

SVEDOK:

            Na teritoriji dubrovačke opštine nije bilo ama baš nikakvih ustaških snaga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim samo...

SVEDOK:

            A šta je bilo u Crnoj Gori, to je njihov problem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim samo o tome.

SVEDOK:

            I ja govorim samo o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da potvrdite ili osporite činjenicu da pošto je mnogo bilo napada na Crnogorce, da je Crna Gora nešto uradila. Oni ovde lepo govore o tome da oni ovde nemaju svoju vojsku i da su  njihovi rezervisti učestvovali u JNA jer poštuju Jugoslaviju i jugoslovenske institucije. To vam je valjda poznato. I zalažu se naravno za mirno rešenje a ne za nasilje. A dobro, što kažete da je bilo nespretnosti, da li je opet sa druge strane, gospodine Poljaniću,  ikad Srbija ili Savezna Republika Jugoslavija kasnije izrazila nekakve teritorijalne pretenzije prema nekom delu van svoje teritorije. Da li vam je to poznato.

SVEDOK:

            Apsolutno mi je poznato jer u rat, ajde sad govorimo o jugu Hrvatske. U rat na jugu Hrvatske otišlo se isključivo zbog teritorijalnih pretenzija prema Hrvatskoj, a u ratu na jugu Hrvatske su učestvovale srpska i crnogorska vojska. Kako ćete vi zvati da li jugoslovenska ili ne, to je već sad stvar dogovora, to su bili srpski i crnogorski vojnici, ja sam ih video svojim očima. Imali su uperene ovako njih 100-ak puške u mene na tim nazovimo pregovorima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro,  gospodine Poljaniću, pošto su verovatno  bili sa puškama i uniformama je li tako. Kako ste znali da su Srbi i Crnogorci. Da li ste mislili da možda ima neki Makedonac, neki Bugarin, neki  Hrvat, neki Mađar, neki Rumun, Rusin, Musliman, a bilo ih je mnogo svih nacionalnosti u JNA        

SVEDOK:

            I svih oznaka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kako,  vi ste imali JNA ili neku drugu vojsku tamo?

SVEDOK:

            Rekao sam i svih oznaka. Bili su u uniformama JNA sa raznoraznim oznakama. Bilo je i petokraka i kokarda, ja video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uniforme JNA nisu imale nikakve kokarde.

SVEDOK:

            Jesu. Ja video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, gospodine Poljaniću. Ja ne mogu da tvrdim šta ste vi videli ali vam kažem da JNA nisu imale kokarde. Vi ste objasnili ovde da je eto bila pretenzija da se zauzme Dubrovnik, pa onda ste pomenuli Split, Šibenik, Zadar itd.

SVEDOK:

            Jesam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, gospodine Poljaniću,  da ipak koristimo nekakvo pamćenje a i dokumenti govore zar nije upravo obratno, zar nije upravo u gradovima širom Hrvatske došlo do blokadi kasarni JNA, upravo tamo do ukidanja struje, vode, snabdevanja i pucanja po kasarnama JNA. Da li se sećate, ovde smo naprimer puštali telefonski razgovor između tadašnjeg sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i pokojnog predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, gde Kadijević traži da se poštuje sporazum potpisan sa lordom Karingtonom u Igalu i posebno naglašava toga dana izuzetno teške napade na blokiranu kasarnu u Šibeniku, da to prestane, da se omogući da se vojska skloni odatle itd. Da li se vi sećate blokade kasarni i napada na kasarne. Da li je upravo bilo obratno da nije vojska napala nikakav Šibenik ili Zadar, nego je došlo do blokade kasarni i do napada na vojne objekte i pripadnike JNA u Hrvatskoj, ne samo u Šibeniku i Zadru nego i širom Hrvatske, jel se sećate toga.

SVEDOK:

            To što ste vi rekli nije tačno, odnosno delimično je tačno. Blokade su bile samo se postavlja pitanje kad i šta se prethodno dogodilo. Vi znate dobro da ste oružje teritorijalne odbrane prethodno izneli iz Hrvatske a kad je Hrvatska već napadnuta onda smo morali tražiti nekakve mogućnosti bar do nekakvog oružja doći. Kao posledica toga bilo je blokadi ali nismo Šibenik napali mi, napali ste ga vi i to ne zbog blokade. Nismo Split napali mi, napali ste ga vi i to ne zbog blokade, nismo Zadar napali mi, napali ste ga vi i to opet ne zbog blokade. Napali ste ga isključivo zbog toga što vam je trebala ta teritorija i nikakav drugi razlog nije postojao. Na čelu tog projekta stajali ste vi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Poljaniću, vaš komentar je vaša stvar. Ali vi znate da je  to bio sukob vaših paravojnih snaga sa legalnom jugoslovenskom vojskom, njenim jedinicama, njenim garnizonima širom Hrvatske. To vi smatrate netačnim.

SVEDOK:

            Ne, to nije bio nikakav sukob naših paravojnih snaga sa vašim jedinicama, to nije bio nikakav građanski rat, to je bila čista agresija na Republiku Hrvatsku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je to JNA izvršila agresiju na teritoriju koja je bila zajednička proteklih 50 godina molim vas.

SVEDOK:

            Hoćemo se opet vraćati na 25.6?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Poljaniću, koliko sam ja razumeo vi ste diplomata jel tako. Služili ste u par zemalja i pretpostavljam da su vam poznate neke elementarne norme. Vi znate kada je Hrvatska priznata od strane UN.

SVEDOK:

            Znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to sredina 92.

SVEDOK:

            Delom je već priznata 15.1.92. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            92. godine.

SVEDOK:

            Pa onda napred redom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, redom, to znamo kako je. A sećate se da je priznanje Nemačke i lord Karington, koji je predsedavao konferencijom, označio kao posmrtno zvono za mirovne pregovore itd. Prevremena priznanja i sve što se desilo.

SVEDOK:

            To je kako je ocenio, ne znam koliko je bitno. Bitno je to da je Hrvatska tad  počela se priznavati. I da nije 15-og samo  12 zemalja

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I izvršilo oružanu secesiju iz Jugoslavije?

SVEDOK:

            Ma kakva oružana secesija iz Jugoslavije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, doći ćemo na to. Znači, to o blokadama, napadima na JNA da bi se postigao taj cilj oružane secesije, to se nije dogodilo. Vi ne znate za to. Širom Hrvatske za ubijanje i napade na garnizone, vojnike JNA, to je sve samo mašta.

SVEDOK:

            Znam ja i za 5 mesec na Plitvicama 91. godine, znam ja i za Borovo Selo. Znam ja i za Vukovar. Znam ja i za Dubrovnik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, sad nemam vremena da se time bavimo.

SVEDOK:

            Jel vi govorite o vremenu nakon toga, a ja govorim o vremenu pre toga. O uzrocima i posledicama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, gospodine Poljaniću. Ja sam video ovde, dali ste i proglas građanima i jedinice JNA već 20 dana se nalaze u vašem gradu, proglas građanima Cavtata gde oni kažu dugo su vas učili da smo okupatori. Mi to nismo, mole za saradnju i insistiraju da se sve to dovede u red, da ne bude napada na vojsku itd. Da li to govori o jednoj dobroj volji, dobroj nameri ili ne po vašem mišljenju.

SVEDOK:

            Ne to govori o perfidnosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro.Dobro, vi ste pomenuli kad ste govorili o tim napadima o njihovoj silini itd., pomenuli ste da je JNA bila jedna od najjačih armija u Evropi, ne znam koja po redu ali spada, naglasili ste taj, kako bih rekao, aspekt stvari. S druge strane, vi eto niste imali nikakvu odbranu.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, da li vam je onda, rekao bih, blizu pameti, ako je takva jedna sila imala nameru da zauzme Dubrovnik, zašto ga nije zauzela.

SVEDOK:

            To je istina do danas ostalo pitanje za raspravu. Ima jako puno odgovora zašto. Jedan od odgovora je to što bi ipak bila izgubila toliko vojske, toliko ljudi da ne znam da li bi to mogla opravdati pred ajde u ovom slučaju Crnom Gorom. Drugo, činejnica je da je vama Dubrovnik trebao prazan. Vi dobro znate ili bar relativno prazan. vi dobro znate da je Dubrovnik i dubrovački kraj Konavle etnički potpuno čist, skoropotpuno čist. Šta će vama Dubrovnik sa 88% Hrvata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ajte, gospodine!

SVEDOK:

            Ma nemojte

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ma nećete valjda

SVEDOK:

            Zbog čega ste isterali 35.000 Hrvata iz Dubrovnika?

MEJ:

            Dozvolite svedoku da završi. Ne, ne gospodine Miloševiću, dozvolite da završi.

SVEDOK:

            ...Hrvata iz Dubrovnika. Da sam ja isterao ili neko iz rukovodstva Dubrovnika

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Gospodine...

SVEDOK:

            Oni su bili prisiljeni da...

MEJ:

            Svedoku morate omogućiti da završi. Molim vas napravite pauzu zbog prevodilaca. Vi ste odgovarali na pitanje, vi ste bili prekinuti. Da li želite još nešto da dodate u vezi sa pitanjem zašto nisu zauzeli Dubrovnik. Da li želite još nešto da dodate onome što ste rekli.

SVEDOK:

            Mogu ja govoriti...mislim da je to bitno.

MEJ:

            U redu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Poljaniću, kad kažete zbog naših ili zbog mojih granata, Srbija je predaleko. Da li ste vi možda videli da je to neka vojska specijalno došla mimo JNA iz Srbije da napada Dubrovnik.

SVEDOK:

            Video sam, ovde ima jako puno dokumenata koji to govore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da je iz Srbije neko došao.

SVEDOK:

            Da video sam i pre tri dana, video sam ih u to vreme u Dubrvniku, posebno, ne posebno nego onda nakon što je jugovojska kako je vi zovete napustila te krajeve. Ti dokumenti su bili pohranjeni ovde u sudu. Ja sam ih video pre, prošle nedelje kad sam bio tu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne govorim jugovojska nego JNA.

SVEDOK:

            Dobro, tako kako je vi zovete. Oni, upravo oni. Čak su se i potpisali mnogi. Rekli iz kojih su jedinica, odakle su.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A mislite pripadnici JNA.

SVEDOK:

            Da, da sa teritorije Srbije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa oni su bili iz svih krajeva Jugoslavije.

SVEDOK:

            A dobro, bože moj, vi ste me pitali, ja sam vam odgovorio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa govorite o pripadnicima JNA.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro....

MEJ:

            Moram vas prekinuti obojicu da vam kažem da prevodioci sa punim pravom kažu molim vas ljubazno da napravite pauzu između pitanja i odgovora. Dakle, gospodine Poljanić ja znam o kakvom izazovu je reč pošto govorite isti jezik. Vi ste uvek izloženi tome da želite da odmah odgovorite na pitanje ali molim vas napravite pauzu i to isto važi i za vas gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Doduše mi govorimo sa dva jezika. Gospodin Poljanić govori hrvatski a ja govorim srpski. Samo se eto nekim čudom razumemo.

SVEDOK:

            Suviše smo dugo živeli zajedno, zato se razumemo.

MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, da li vam je palo na pamet da pošto je JNA takva sila nije zauzela Dubrovnik, da nije ni imala nameru da ga zauzme. Da li vam je pala na pamet i takva mogućnost. Nikakvu nameru nije imala da zauzima Dubrovnik.

SVEDOK:

            Mislim da sam na to pitanje odgovorio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad vam je ovde pokazan dokument komande operativne grupe, potpisao Jokić Miodrag pa ste vi to nazvali ultimatumom a ovde kaže: predaja i razoružanje svih paravojnih formacija i to tzv. Zbora narodne garde potpuno i jedinice MUP-a do broja koji je bio na dan 23.1.91. godine i tu se naglašava prvi sporazum kada je Republika Hrvatska (Tuđman) pisao da će to izvršiti. Jel to tako bilo. Jesu li oni tražili da vi uradite ono to je Tuđman potpisao u januaru 91. godine, da se raspusti taj zbog narodne garde i da se svede na mirnodobske okvire.

MEJ:

            Dozvolite da se pred svedoka stavi relevantan dokument, a to je tabulator 40 ovog dokaznog predmeta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa sada ga je gledao, tu nema spora šta piše. Kaže: razoružavanje civilnih osoba na području dubrovačke regije, izručivanje bivših oficira JNA sa kojima nisu regulisani odnosi

SVEDOK:

            Ovo je drugi dokument.

TUŽBA:
            To je dokument 39.

MEJ:

            Izvinjavam se, moja greška. radi se o tabulatoru 39. Svedok treba da ga ima ispred sebe pre nego što mu postavite pitanje. Svedok sada ima dokument a šta je vaše pitanje gospodine Milošević. U čemu je suština?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako možete nazvati nekakvim kriminalnim aktom to što vojska traži evo ove objekte. To preskačem, jer napuštanje tih objekata traži to je toliko notorno, onda vraćanje vojne  opreme vojnih obveznika koji su je primili na ruke. Razoružavanje civilnih osoba na području. Znači razoružavanje paravojnih formacija koje ugrožavaju bezbednost na tom području, predaja i razoružanje paravojnih formacija i po sporazumu koji je Tuđman potpisao da će izvršiti 23. januara 91. godine. Šta ima tu molim vas što vojska traži od vas i kakav je ovo kriminalni akt koji je time postignut.

SVEDOK:

            Mislim da je i na ovo odgovoreno ali ću još jedanput ponoviti. Nije postojalo ovo, nezaboravite predato meni 12.10. nije postojalo u Dubrovniku nikakvih paravojnih formacija. Postojala je legalna vojska koju je čak i ta vaša vojska priznala jer je dan pre ovog dokumenta od nas tražila da dovedemopredstavnika hravstke vojske na pregovore od ovog datuma i mi smo legalnog predstavnika hrvatske vojske doveli na ove pregovore sutradan 12.10. To je bio dr Antun Karaman.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, oni znači nisu znali da je to legalna vojska.

SVEDOK:

            Znali su.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda su napisali,  a legalnu vojsku pozvali.

SVEDOK:

            Ma ne. Oni su ovo napisali samo da bi im ovo bio alibi za napad dalje. Za napadanje dalje. Oni su znali da mi nemamo nikakvih paravojnih formacija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I sad ćemo da dođemo na to što vi imate. Vi ste govorili, evo kako su vas sačekali tamo na pregovorima sa Jokićem, jel tako.

SVEDOK:

            Ne, ovo je bilo sa Zecom. A dan pre je bilo sa Jokićem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam zapisao ovde da ste rekli sa Jokićem 11.10.       

SVEDOK:

            Tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nabrojali ste između ostalog nabrojali ste da je bio i prevodilac. Jel tako.

SVEDOK:

            Ali ne zbog naša dva jezika nego zbog plavih, posmatrača.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo sam to hteo da potvrdim.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema tome, to što ste malopre govorili kako su posmatrači s neba pali, odjednom se pojavili, eto a inače bi vas ubili. Pa ti su posmatrači bili valjda, ne sporite da su to, gospodine Poljaniću, sa odobrenjem jugoslovenskih vlasti, JNA i kretali se u zoni u kojoj je ta armija imala kontrolu. Jel to sporno.

SVEDOK:

            Dopuštam i tu mogućnost ali tvrdim da mi nismo znali da će doći. Oni su se odjedanput stvorili kako, ne znam. To sam i rekao neki dan, a rekao sam i sad. I to evo već  treći put.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine.        

SVEDOK:

            Dobro je da su došli da se razumemo. Dobro je da su došli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A i imali su ovi spremljenog prevodioca zato što nisu očekivali da će odjednom da se pojave posmatrači, a oni ne znaju gde su posmatrači.

SVEDOK:

            Oni su došli puno kasnije ali dobro sada o tome. To  smo već prošli  nekoliko puta. Možemo opet ako hoćete i ako imate vremena, možemo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemam ja mnogo vremena, meni je određeno vrlo malo vremena da vas pitam pa ću zato da gledam da pređem što je brže moguće sa pitanjima. Vi ste rekli da su se ljudi u Dubrvniku jako veselili zbog promene od komunističke u slobodnu zemlju.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi smatrate da je Jugoslavija pre toga bila neslobodna zemlja.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, pošto kažete da je izvestan broj Srba učestvovao u formiranju ogranaka Srpske demokratske stranke koja je zagovarala vrlo nacionalistički program, kako to stoji u vezi sa onim na početku što smo konstatovali da su Srbi većinom glasali za Savez komunista Hrvatske.

SVEDOK:

            Mi smo, budući da smo stvarno bili demokratska vlast, čak bili i zanemarli tu činjenicu makar je na tim skupovima bilo vrlo, vrlo to vi dobro znate, vrlo malignih izjava i još malignijih pesama počevši o onoj o Slobi i salati, to dobro znate

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znam zaista.

SVEDOK:

            Ne znate? Ajde Slobo, šalji nam salate, biće mesa, klaćemo Hrvate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja zaista to nikad nisam čuo.

SVEDOK:

            Ne znate za to?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znam.

SVEDOK:

            Pa to se masovno pevalo zaboga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E pa da vas pitam...

SVEDOK:

            Oprostite da završim.

MEJ:

            Molim imajte na umu prevodioce.

SVEDOK:

            Dok smo bili demokratski bili raspoležni da smo predsednika SDS uzeli u jednom vremenu bili sa nama ide na pregovore sa suprotnom stranom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa što da ne.

SVEDOK:

            Pa i ja se pitam što da ne. Jesmo. Međutim, to je kasnije sve skupa iz poznatih razloga propalo. Smatram da sam bio dovoljno opširan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jer vi smatrate da program HDZ od 89. godine pa 90. nije bio nacionalistički.

SVEDOK:

            Bio je po mojoj oceni dovoljno nacionalan  i bio je po mojoj oceni u redu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A recite pošto ste vi tada bili ili već izabrani ili u svakom slučaju se bavili politikom pred izbore...

SVEDOK:

            Ne, bio sam u bolnici dosta dugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su po Dubrovniku ispisivane parole Srbima i psima ovde nije mesto, ponovo ćemo vas bacati u jame i sl.

SVEDOK:

            Ja za to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li je počelo iseljavanje Srba iz Dubrovnika tada.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li znate da se prema, to je prema izveštaju Amnesti Internešenela, ovde imam, koje se odnosi na Veljka Zečevića, pominjali ste Veljka Zečevića, Acu Apolonija, Miljenka Reljića, to su sve dubrovčani koliko razume, jel tako.

SVEDOK:

            Jeste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu oni Srbi ili Hrvati.

SVEDOK:

            Veljko Zečević je moj sused, stojimo jedno 20 metara jedan od drugoga, intelektualac je. Bio je dugo vremena predsednik Suda, to je star čovek, danas star čovek. Mi smo u sasvim korektnim odnosima. On je istina u jednom vremenu bio nešto zbog tih stvari procesiran ali oslobođen je bilo kakve krivnje i ja tu odluku poštujem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi znate da je  to bilo  je znači upravo u vaše vreme. On je uhapšen zbog optužbe da je osnovao Jugoslovensku nezavisnu demokratsku partiju.

SVEDOK:

            Koliko se sećam u moje vreme on nije uhapšen, koliko se seam. Ne bih to hteo tvrditi ali ja znam da je u Zagrebu uhapšen kad, ja ne znam i opet kažem oslobođen je optužbe prema tome, ja to poštujem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa 12 drugih ljudi iz Dubrovnika srpskog ili crnogorskog kako kaže etničkog porekla iz Dubrovnika. Čuli ste i za Jovana Pejovića i Milenka Reljića.

SVEDOK:

            Sve ih znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovaj je nešto stariji, jer u ovo vreme kada je ovo pisano...

SVEDOK:

            Pejović je stariji i on je ...poznati dubrovački advokat. Gde je sad ne znam. Ali ga znam dobro, odlično ga  znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u istom izveštaju ovo ..... Milenko Reljić takođe od hrvatske vlasti takođe optužen sa Zečevićem i još jednim advokatom Jovanom Pejovićem koji je bio uhapešn od strane hravstkih vlasti isto tako.

SVEDOK:

            Za advokata Jovana Pejovića ne znam ali Reljića odlično poznajem, ašta piše u Amensti internešenel to ne znam, ali nije Reljić bio uhapšen. Nijednog trenutka nije bio uhapšen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, molim vas, ovde kaže da je 12 njih uhapšeno

SVEDOK:

            Ja ne znam da je Reljić i jednog sekunda bio u zatvoru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Optuženi Pejović i Milenko Reljić itd. ali da ne ulazimo u to. Je li bilo nekog razloga, jesu li to bili nekakvi militantni Srbi i taj Reljić i taj Pejović i Zečević. Evo te koje znate, ne tražim da kažete za ove koje ne znate. Da budu hapšeni i

SVEDOK:

            Opet ponavljam ja ne znam, čak bih mogao i tvrditi da Reljić nije bio nijedne sekunde uhapšen. Ali potpisati ne bih mogao. Zečević je istina bio uhapšen i oslobođen je i to sam rekao već treći ili 4 put. Tog Pejovića ne znam, ko je taj Pejović nemam pojma i ne znam za njega

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro nije bitno, da ne idemo u detalje,  vi ne smatrate da je bilo razloga da se takvi ljudi hapse.  

SVEDOK:

            Ne, ne smatram.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li smatrate da...

SVEDOK:

            Čak sam čuo ako hoćete, čak sam čuo i to da je gospodin Zečević se vrlo, vrlo lepo izražavao o toj vlasti koja je tad bila od 90. pa napred u Dubrovnik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ma ne, pa bilo mu je divno u zatvoru.

SVEDOK:

            Pa mislim da se sve to dogodilo skupa kasnije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Aha.

SVEDOK:

            Mislim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A on je uhapšen decembra 92. Ne, on ovde kaže decembra 92. optužen.

SVEDOK:

            Ja mislim da je kasnije uhapšen, ali dobro sad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tako piše u ovom izveštaju u Amnesti internešenel...

SVEDOK:

            Čak mislim puno kasnije da je uhapšen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Drugi pasus ....12. decembra 92. godine Velimir Zečević je bio optužen zajedno sa drugim kolegama srpske i crnogorske nacionalnosti. Dvojica od osuđenih Jovan Pejović star 37 godina i Milenko Reljić star 70 godina su advokati. Velimir Zečević je trenutno jedini optuženi koji je uhapšen. I biće gotovo sigurno jedini optuženi koji će biti prisutan na suđenju a vi ostali su kao pobegli. Prema tome, taj je bio u zatvoru i u to vreme a optužen je 12. decembra. Znači u zatvoru je pre tog vremena.

SVEDOK:

            Mislim da je tu neka greška. Ja mislim da je puno kasnije

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam dakle u kompleksu ili u kontekstu pitanja u kojoj su meri po vašem mišljenju kad je HDZ došao na vlast i počeo progon Srba, u kom su periodu

SVEDOK:

            Nije HDZ počeo u Dubrovniku progon Srba. Sasvim sigurno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Slažem se potpuno da nije počeo u Dubrovniku, nego je počeo u drugim mestima u Hrvatskoj.

SVEDOK:

            Ja zato nisam čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali dobro, da li su Srbi diskriminisani u Dubrovniku.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro jel bilo otpuštanja iz policije na primer.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što? Zar nije to diskriminacija.

SVEDOK:

            Nije to diskriminacija. Svi su zadržani, otpuštani su samo oni koji nisu hteli obući hrvatske uniforme. A bilo

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. dakle, bili su otpuštani ali vi navodite samo taj razlog.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite molim vas koliko je kuća srušeno srpskih u Dubrovniku.

SVEDOK:

            Mislim da smo o tome već prošle nedelje govorili. Optuživali ste, ne vi, optuživala me vaša vlast i novine su o tome pisale da sam ja lično, mislim da je "Politika" pisala na naslovnoj strani ili na drugoj, Poljanić srušio 400 srpskih kuća u Dubrovniku. Samo jedna od laži. Te kuće najpre nije srušeno 400, nisu to bile sve stambene kuće, bilo je nekoliko stambenih kuća. Mi smo kad smo došli 90. godine nasledili preko 7 hiljada bespavno izgrađenih objekata. Bilo je tu i kokošinjaca i raznoraznih gospodarskih objekata ali je bilo i stamebih kuća. Mislim da ih je 60-ak opet kažem objekata od kokošinjaca ...stameben kuće srušeno i to samo one koje se ni po kojem kriterijumu nisu mogle uklopiti. Nisu se mogle legalizovati i to nakon što su isprljena sva pravna sredstva da ih zaštite. One su srušene ali to nisu bile srpske kuće. To su bile i hrvatske i muslimanske i srpske kuće sigurno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Poljaniću. Samo sam vas pitao jesu li kuće rušene. Vi tvrdite u stvari da kuće nisu rušene.

SVEDOK:

            Ovo što sam rekao ovo je istina. Dakle, jesu ali na ovakav način

MEJ:

            Samo trenutak. Zaustaviću vas obojicu. Ono što je svedok rekao je da su kuće uništene ali ne na diskriminacijskoj osnovi već zato što su podignute bez dozvole i to je rekao i ranije i to je ponovio danas. Ako imate neke dokaze koji su suprotni tome, vi možete da izvedete te dokaze ali nema ...da o tome raspravljate. Gospodine Poljaniću  recite mi sledeće molim vas. Izveštaj Amnesti internešenel vam je predočen i u tom izveštaju izgleda piše da je 12 Srba ili Crnogoraca iz Dubrovnika uhapšeno i da su to uradile vlasti u Dubrovniku u 12 mesecu 92. godine. Mislim da ste se složili sa tim da ih nije trebalo uhapsiti. Ali vi ste znali detalje samo o jednom od njih. Tako sam ja to shvatio. Možete nam reći sledeće, šta znate o tom celom predmetu uopšteno govoreći.

SVEDOK:

            Gotovo mogu tvrditi da ih 12 nije uhapšeno, tj. znam da ih je nekoliko evo konkretno znam sao za gospodina Velimira Zečevića  koji je inače opet kažem moj sused, koji je bio dugo vremena predsednik suda. On je stvarno bio uhapšen i on je oslobođen optužbe. Nekoliko ih je optuženo ali ne i uhapšeno, nekoliko ih je u odsutnosti i osuđeno ali u zatvoru nisu bili. Uopšteno o tom predmetu znam jedino to da je tad i opet kažem mislim da to nije bilo 92. da je bilo kasnije ali dobro. Ne sećam se tačnog datuma. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Pred vama je izveštaj Amnesti internešenel.

SVEDOK:

            Vidim. To su bili ljudi koji su tada u to vreme bili optuženi za saradnju sa drugom stranom. Kolika je njihova bila krivica ja to tvrditi ne mogu. U slučaju gospodina Zečevića očito krivice nije bilo jer je on oslobođen optužbe. Prema tome, o njemu jedino mogu govoriti, o ovim ostalima ne. Neke od njih ne poznajem, recimo ovog Jovana Popovića, nemam pojma ko je. Milenka Reljića znam, znam da on nije u Dubrovniku, ove druge ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ne gubimo vreme. Vi navodite u izjavi  da je JNA pucala oko vlastitih sela u Crnoj Gori i Hercegovini.

SVEDOK:

            Hoćete ponoviti, nisam čuo

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa imam ovde pod znacima navoda, govorite kako je JNA pucala na i oko vlastitih sela u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. U Hercegovini i Crnoj Gori. Šta to znači oko vlastitih sela. Šta je to, objasnite mi pojam vlastita sela JNA. Kakva vlastita sela

SVEDOK:

            Ako smo se dobro razumeli, ako sam dobro razumeo vaše pitanje onda se radi pred početak rata. Dakle, u početku 9 meseca. Ta vojska o kojoj vi govorite JNA ako smo se složili da se tako zove

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako vlastita sela? 

SVEDOK:        

            Ako smo se dobro razumeli, ako sam dobro razumeo vaše pitanje onda se radi o ovome. Pred početak rata, dakle u početku 9. meseca ta vojska o kojoj vi govorite, ta JNA ako ćemo se složiti da se tako zove je stvarno pucala i po crnogorskim selima, istina i po konavalskim selima i onda je u javnost davala informaciju da mi pucamo. Mi najpre nismo imali nikoga ko bi pucao a oni su na sva usta govorili i na radiju i u novinama kako hrvatski plaćenici, kurdi i ustaše ili kako ste nas sve nazivali jeli pucaju sa namerom da osvoje Boku. Na taj način se regrutiralo jako puno ljudi u Crnoj Gori koji su išli kasnije na Dubrovnik. Ja opet kažem i tvrdim i potpisujem da nijedan jedini metak nije ispaljen sa strane Konavala na Crnu Goru, doslovno nijedan metak, ni iz revolvera a kamoli iz nekakvog topa i minobacača ili ne znam kako se sve te vojne naprave zovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, gospodine Poljaniću...

MEJ:

            Sada je trenutak za pauzu ali pre nego što to uradimo, gospodine Miloševiću, želite li da se ovaj izveštaj  uvede kao dokazni predmet.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. Možete ga uzeti.

MEJ:

            Molim vas da vidimo izveštaj.

TUŽBA:

            Ne, u vezi sa tim ali jedna druga tema pre nego što napravite pauzu.

MEJ:

            Da, ovaj ćemo dokument uvesti. Molim vas dajte nam broj dokaznog predmeta.

SEKRETAR:

            To je predmet odbrane 71.

MEJ:

            Da, gospodine Najs, izvolite.

TUŽBA:

            Nema ništa u vezi sa svedočenjem ovog svedoka. Ja sad nećemo raspravljati o proceduralnim pitanjima pre 3 sednice. Danas ima nekih dodatnih dokumenata koji bi mogli biti korisni Veću koje ćemo tada podeliti tako da ako bismo mogli da imamo dve kratke pauze, onda bismo mogli dva dokumenta da podelimo sada. Dokumenti su viđeni ranije u nekom ranijem formatu. Tu su dokumenti u kojima su zabeležena svedočenja na sistematski način. Jedan je za Kosovo, a on je već u dokumentaciji, a drugi je za Hrvatsku i povezan je na ovaj način tako da ako bismo mogli to ranije da podelimo, onda biste vi imali priliku da pogledate makar na kratko.

MEJ:

            Da. Sada ćemo napraviti pauzu na 20 minuta.

 

posle pauze

 

SVEDOK:

            Dubrovački vesnik tad nije izlazio ili je izlazio onaj što je Lang bio organizovao na kako se to zvalo, ne sećam se više kako se to zvalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li u to vreme...

SVEDOK:

            Vi znate da tiskaru nismo imali, odneli su je, vaša vojska ju je odnela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne znam.

SVEDOK:

            Ne, ja znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da je vojska nešto odnela

SVEDOK:

            Sve je odnela do čega je došla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste li vi imali neku vrstu ratnog izdanja "Dubrovačkog vjesnika".

SVEDOK:

            Bila je neka vrsta, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to da ste gradonačelnik u to vreme bili, bili zainteresovani pretpostavljam da dubrovačkoj javnosti date tačne i pravovremene informacije. To vam je pretpostavljam bila intencija.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ste to činili preko tog ratnog izdanja "Dubrovačkog vjesnika".

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu to pouzdane bile informacije koje ste vi davali.

SVEDOK:

            Sve informacije koje smo davali bile su sasvim sigurno pouzdane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E pa dobro. S obzirom na to da ste u svojoj izjavi istražiteljima i svedočeći ovde pre neki dan izjavili da je JNA napala gotovo nebranjen taj region Dubrovnika i goloruk narod, evo ja ovde imam upravo to što ste vi sad pomenuli da ste davali sve tačne informacije itd. Evo vam  "Dubrovački vjesnik", ratno izdanje od 5. listopada 91. do 4. siječnja 92. To je dole u zagradi i onda ću vam samo citirati. Ovo je 1.3. samo da vidim 1.5. listopad 91.

SVEDOK:

            To je 10 mesec, znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, tako piše. "Dubrovački vjesnik". Na prvoj strani kaže, gubici neprijatelja, poginulo je 450 neprijateljskih vojnika a iz pouzdanih izvora saznajemo da je ranjenih više od hiljadu. Uništena su dva neprijateljska aviona, tri tenka, dva oklopna transportera, više od 10 kamiona i ostalih vozila. Zarobljeno je ili se predao veliki broj vojnika i rezervista i velika količina vojne opreme itd. A onda kažete, gubici naših snaga, poginulo 6, ranjeno 75 itd. To je kratko. E sad kažete poginulo 450 neprijateljskih vojnika, ranjeno više od hiljadu, uništena 2 aviona, tri tenka, dva oklopna transportera, više od deset kamiona, pa recite mi, molim vas, kako je to goloruki narod Dubrovnika ubio 450 teško naoružanih vojnika, oborio dva aviona, uništio tenkove, kamione itd. što sve piše u ovom "Dubrovačkom vjesniku".

MEJ:

            To zavisi, gospodine Miloševiću, od izvora informacije i od onoga što piše. Samo trenutak. Da li imate primerak tih novina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je upravo kopija "Dubrovačkog vjesnika" koji je izlazio tada i evo ovde piše "Dubrovački vjesnik", ratno izdanje. 1.5. listopad 91. godine.

MEJ:

            Neka svedok pre nego što odgovori pogleda odakle citirate. Pošteno je da ima priliku da to stavi u kontekst. Mi jednostavno ne znamo o čemu se radi. Trenutak, gospodine Poljaniću molim vas pogledajte  taj izveštaj i onda ćete nam dati vaš odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Obeležio sam vam crvenom olovkom to što sam vam citirao a vi pročitajte što god želite.

SVEDOK:

            Ja ovo što sada imam u ruci prvi put u životu imam u ruci. Odakle je ovo ja nemam pojma. Čak ne znam ni ko je ovo pisao. Činjenica je da mi do 5.10. sigurno nismo oborili dva aviona, sigurno nismo ubili 450 ljudi, to i vi znate i mogu jedino ponoviti prvi put u životu da ovo u ruci imam. Ja to nikad nisam video i nemam pojma uopšte kako je do ovoga došlo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi, gospodine Poljaniću zar niste maločas tvrdili da ste imali taj "Dubrovački vjesnik" i da ste informisali i da su te činjenice koje ste davali.

SVEDOK:

            Međutim, isto tako sam vam rekao da ovo što sad imam u ruci prvi put u životu vidim i prvi put držim u ruci. Kako je do ovoga došlo, ne znam. Činjenice govore suprotno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pretpostavljam da je i to jedna činjenica.

SVEDOK:

            Ne znam koliko je ovo činjenica. Ja to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu vaše novine.

SVEDOK:

            Ja ne znam da li su ovo naše novine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Pogledajte sad ovo, odmah ću vam dati da pogledate i taj broj. Evo "Dubrovački vjesnik", ratno izdanje, broj 2, 6. listopad 91. Listopad je oktobar, jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kaže: "na Konavalskom području neprijatelj je tenkovima uspeo prodreti kod Radovčića ali trpi velike gubitke u ljudstvu i tehnici. Među brojnim poginulima prema Radiju Beogradu i kapetan bojnog broda Krsto Đurović, komandant VPS Boka a teško je ranjen i general potpukovnik Jevrem Čokić koji je kriv za uništavanje Konavla i Župe dubrovačke. Hrabri branitelji su srušili njihov helikopter dok je leteo iznad aerodroma. Dakle, evo pogledajte i ovo što sam vam sad citirao. Da li i ovo vidite prvi put, ovaj vaš Dubrovački vjesnik.

SVEDOK:

            Ista stvar s tim što je istina u to vreme mislim da je tačnije 4. 10 admiral Đurović poginuo. U kojim okolnostima govorili smo neki dan pa nema smisla ponavljati a ostale, za ove ostale činjenice ja pojma nemam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro

SVEDOK:

            Ali isto tako piše što niste pročitali: " sinoć 5.10 u 18 sati sa raketne topovnjače gađane su Ploče. U tom napadu u svom stanu poginuo je književnik Milan Milešić. Oštećeno je nekoliko kuća i desetak automobila" itd. Književnik Milan Milišić koji je negde moj vršnjak, godinu mlađi od  mene je bio, jedan dobar čovek, bio je Srbin po narodnosti. Poginuo je od vaše granate a sve vaše novine su pisale da smo ga mi ubili, pa onda njegova žena koja je takođe negde iz Beograda ne znam otišla gore i tvrdila, ljudi nisu ga ubili oni ubili ste ga vi. Opet su novine pisale kako smo mi ubili srpskog književnika. Ne mogu reći da sam i ovo ikada video ali su neki od ovih podataka tačni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači oni koji vam ne odgovaraju nisu tačni, oni koji...

SVEDOK:

            Nisam rekao. Evo konkretno za Krstu Đurovića, to je tačno da je poginuo, ja mislim da je bio čak 4.10. a ovo ostalo ja za to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ste, gospodine Poljaniću, pre neki dan ovde objašnjavali kako je JNA pucala na svoj helikopter. I da je Đurović u stvari poginuo tako.  Ja sam i vama dao sad taj papir, pa ga nemam pred sobom. Komandant te vojske, na tom području, kapetan bojnog broda, što odgovara činu pukovnika jel tako, Đurović i vi ste tvrdili ovde  pre neki dan da u stvari je njega ubila JNA zato što je bio, eto nije imao nameru da napadne Dubrovnik, pa su ga ubili oni sami.

SVEDOK:

            Ja nisam tvrdio da je JNA niti bilo ko pucao na helikopter, uopšte nisam govorio o pucanju na helikopter. Samo sam tvrdio da niko od naše vojske admirala Đurovića nije ubio i to tvrdim isto i sasvim sigurno je to tačno. A prema podacima naših obaveštajnih službi i ne samo njih ono neki dan što sam rekao da sam rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je po podacima vaše obaveštajne službe?

SVEDOK:

            I rekao sam i ne samo njih. Rekao sam ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sami pucali na svoj helikopter!?

SVEDOK:

            Nisam rekao da je iko pucao na helikopter, niti sam rekao da je on poginuo od strane pucanja bilo koga na helikopter ali je činjenica da je mrtav.

MEJ:   

            Gospodine Miloševiću, da li želite da postavite još neka pitanja o tim isečcima iz novina. Ako ne treba da ih uvedemo u spis.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Možete da uvedete, ali samo još nešto, molim vas, pogledajte 7 listopad, kažete: "gubici neprijatelja u poslednjih 24 sata više od 60 mrtvih", oko 110 ranjenih, 2 zarobljena, predalo se 23 vojnika a uništena 1 topovnjača i 1 tenk. Nije čitko koliko oklopnih vozila, izgleda 3 ili 5, 1 helikopter i 10 kamiona. To je 7. listopad. Da li je i to podatak?

SVEDOK:

            Kad bi sve to bilo tačno onda ja ne znam ko bi uopšte sa suprotne strane bio ostao živ. Vi znate da službeni podaci Crne Gore govore o 150 poginulih na dubrovačkom ratištu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz Crne Gore?

SVEDOK:

            Iz Crne Gore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali JNA nije bila sastavljena samo od vojnika iz Crne Gore.

SVEDOK:

            I to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, evo vam i ovaj pa onda možete da uvedete, gospodine Mej.

            A dobro, recite mi onda samo sada molim vas, jeste li ikada od nekoga iz JNA čuli da govori o ideji nekakve Dubrovačke republike ili neke velike Srbije.

SVEDOK:

            Ja lično ne jer sam ja imao vrlo malo konatakata sa ljudima iz JNA. Ti moji kontakti su se svodili na pregovore koje smo imali, a ti pregovori bar onda kada sam ja učestvovao u pregovorima bili su svega 3,4 puta. Nikada nismo bili sami, ja i još neko nego je uvek sa naše strane bilo nekoliko ljudi, sa druge strane nekoliko ljudi tako da iskreno govoreći nikada na tim pregovorima nisam  ni od koga čuo da insistira na toj ideji. Međutim, znam da su u Cavtatu kad je Cavtat već bio okupiran neki vojni oficiri, vojnici jugovojske o tome govorili. ...

MEJ:

            Prekinuću vas za trenutak. Ako smo završili sa ovim isečcima iz novina poslužitelj treba da uzme i da sedne. ta tri isečka će biti zajedno uvedeni u spis.

SEKRETAR:

            Ova tri isečka biće dokaz odbrane 72.

MEJ:

            Hvala. Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Poljaniću, da li vam je poznato ko su Bruno Karninčić i Dragan Gajić.

SVEDOK:

            Bruno Karninčić je sudija u Dubrovniku, u Okružnom sudu. Gajić je takođe sudija u Okružnom sudu, sad se to zove Županijski sud.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, obojica su znači sudije nekada Okružnog  sada Županijskog suda.

SVEDOK:

            Da li je tad bio Karničić sudija opštinskog suda ne znam, Gajić je mislim već tad bio sudija Okružnog suda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li vam je poznato da su ova dvojica istražnih sudija dubrovačkog Okružnog suda u toku leta 91. godine izašli na nekoliko desetina uviđaja povodom prijava da je imovina lokalnih Srba bila uništavana u napadima prilikom kojih su korišćene eksplozivne naprave i slično.

SVEDOK:

            Ne, ne znam to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato , pretpostavljam da vam nije moglo biti nepoznato jer ste bili gradonačelnik da prema njihovim izveštajima i zapisnicima sa lica mesta koje ste činili po službenoj dužnosti više od 50 kuća pretežno lociranih u Župi i Cavtatu i njegovoj okolini, kao i u drugim mestima dubrovačke regije koje su pripadale lokalnim Srbima bile uništene u raznim bombaškim napadima prilikom kojih su korišćene različite eksplozivne naprave.

SVEDOK:

            U kojem vremenu?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo tada, znači u toku leta 91. godine. Bomaški napadi na srpske kuće.

SVEDOK:

            Ne, to nije istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja ovde imam...

SVEDOK:

            U toku leta 91. godine nikakvih bombaških napada na nikakve srpske kuće u opštini Dubrvnik nije bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Gospodine Poljaniću, samo da vam skrenem pažnju ja imam ovde izjavu datu upravo drugoj strani, evo ....Dragan Gajić, sudija, u kojoj piše, to je davao izjavu 10 do 15. novembra 2000. godine, strana 5, 1 pasus engleske verzije, kaže, pošto mi je samo  dostavljena engleska verzija, "Incidenti koje pominjem su podizanje u vazduh ili spaljivanje srpskih kuća u ...Župi i neki u Cavtatu. Ponekad bi ručna bomba bila ubačena kroz prozor. U većini slučajeva nije bilo nikog kući. Međutim, bilo je 2 ili 3 slučaja kada su ljudi bili kući i kada su bili ranjeni. Više od 50 kuća u srpskom  vlasništvu je na taj način bilo oštećeno, od leta 91. do leta 92.

KVON:

            Gospodine Poljaniću da li ste mogli ovo da pratite.

SVEDOK:

            Od leta 91. do leta 92. kako se tu navodi, ta područja su bila okupirana od strane jugovojske. Prema tome, postavljate pitanje kako je on to uopšte mogao znati, kako je on uopšte mogao doći tamo. Ja tvrdim da uopšte nije bio tamo niti je mogao doći tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja...

SVEDOK:

            Oprostite, prema tome tu se moglo raditi isključivo o štetama koje su nastale od granata jugovojske a ne od nekakvih vaših granata. Kako je neko od naših uopšte mogao doći tamo kad nikoga nije bilo. To je bilo okupirano područje. Zamislite da bi jugovojska pustila da neko nekome baci bombu u kuću, kako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa naravno da vojska ne bi pustila.

SVEDOK:

            Pa onda kako. Kako su ti ljudi uopšte mogli  doći tamo a kamoli čovek.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čekajte, gospodine Poljaniću, pa upravo vas to pitam, jer ovde se radi o dvojici sudija Okružnog suda Dubrovnika koji su izvršili  mnoge uviđaje po službenoj dužnosti. Prema tome, da li je to onda neverovatno ili ne.

SVEDOK:

            Za mene neverovatno. Jer, opet postavljam pitanje na koji način su ta dvojica sudija mogli kroz to vreme dok je to područje okupirano mogli doći tamo, kako. Ko im je uopšte dopustio. Meni to nije jasno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, mi smo citirali.            

ODGOVOR:

            Pa dobro, zaključke izvodite vi i Sud ja opet postavljam pitanje na koji način su tamo mogli doći bilo Gajić, bilo Karnejdžić.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Taj izveštaj, koji ste vi dali, "poštovani građani" ovo što se vojska obraća građanima Cavtata, datiran je 7. novembra 1991 godine prema tome u leto 91. godine ne bi moglo da bude to što vi tvrdite da je vojska držala to područje.

ODGOVOR:

            1991  ne, ali 1.10 pa do ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ćemo sa letom i njihovim uviđajima i tim bombaškim aferama i tako dalje.

ODGOVOR:

            Nikakve bombaške afere od 7 meseca pa 10, nije bilo i nijedna jedina bomba sa hrvatske strane nije bačena ni u hrvatsku ni u srpsku kuću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja pretpostavljam da ste upoznati.

ODGOVOR:

            Da se možda ne odnosi na ono o čemu smo u startu govorili o bespravno izgrađenim kućama. Ako se radi o tome onda je to sasvim nešto drugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro ja ne verujem gospodine.

ODGOVOR:

            To je nešto sasvim drugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne verujem da ste vi kao gradonačelnik bespravno  izgrađene kuće rušili bombama.

ODGOVOR:

            Sasvim sigurno ne. Ja nisam nijednu srušio ali građevinska inspekcija je to radila i to se radilo na onaj klasičan način dinamitom kako li se to već radi, a ne nikakvim bombama i tvrdim da u to vreme niko ni u čiju kuću bombu nije bacio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pretpostavljam da ste upoznati sa opštim pravilima procedure i da su posle ovakvih događaja i preduzetih istražnih i uviđajnih radnji istražne sudije o kojima govorimo, vi ih znate obojicu dakle, slale kompletno službenu i foto dokumentaciju nadležnom tužilaštvu. Nadležno je tužilaštvo u Dubrovniku.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Radi iniciranja krivičnih postupaka protiv izvršilaca tih krivičnih dela. Je li tako?

ODGOVOR:

            Tako bi to trebalo biti, ali ja u isto vreme tvrdim da niko nikome nije bombu bacio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi prema tome ne znate da li je neko od učinilaca uhapšen, kažnjen i tako dalje.

ODGOVOR:

            Nije mogao biti kad nije postojao čovek ... neko u to vreme bacio bombu, opet kažem možda se to odnosilo na one kuće koje su rušene koje su ti objekti o kojima smo pre govorili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vidite šta kaže ovaj vaš sudija u svojoj izjavi datoj ovoj drugoj strani, znači ovoj instituciji. On nije znao ko je bio odgovoran za neke od ovih prekršaja uključujući ljude u vojnoj uniformi, tačnije policija nije znala. Međutim, oni bi podnosili izveštaj o tome istražnom sudiji. Često, bilo je široko poznato u gradu da je za to odgovorna određena osoba, međutim, ništa od toga nije istraženo na odgovarajući način. Niko nije osuđen za ove zločine od, 91. godine sudije,  Gajić Dragana, za koga ste sami rekli da je bio sudija Okružnog suda u Dubrovniku.

ODGOVOR:

            Jeste to je napisano, to sasvim sigurno je napisano čim ste pročitali, ali ja opet mogu ponoviti da nikakvih bombaških napada ni na koju kuću u tom periodu sa hrvatske strane nije bio. Ako ste primetili tu u jednom trenutku on govori da on sumnja a ne da tvrdi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Istražni sudija ukazuje na to da, iako se zna ko je, niko nije hapšen niti ...

ODGOVOR:

            Nije mogao niko biti uhapšen zbog toga što niko to u tom vremenu nije učinio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi da li ste prećutali ili niste znali činjenicu da su lokalni kriminalci oktobra 91 godine, po direktivi lokalnih vlasti predsednika Okružnog suda Marinka Perića, oslobođen iz pritvora koji se nalazio na poslednjem spratu Okružnog suda, šta je bila svrha njihovog puštanja na slobodu.

ODGOVOR:

            Koji su to bili lokalni kriminalci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo da još pojasnim, da li je tačno da su ti isti ljudi po tom što su bili oslobođeni uključeni u ove hrvatske oružane grupacije što su, po ovim vašim novinama, pobili toliko vojnika.

ODGOVOR:

            Ja stvarno za to ne znam. Niti je bilo nekakvih, verovatno pazite to grad opština bila od 73 tisuće stanovnika verovatno je neko bio u zatvoru sasvim sigurno na toliki broj stanovnika uvek je neko u zatvoru. Ali o nekakvim kriminalcima koji su bili u zatvoru i koji su zbog toga pušteni da bi se uključili u nekakve jedinice, ja stvarno ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja citiram tu izjavu, citiram izjavu koju sam dobio od druge strane, po nekom pravilu 68,  "meni je naređeno da pustim na slobodu nekoliko kriminalaca koji su držani na najvišem spratu sudnice. Pušteni su na slobodu po naređenju okružnog suda Marinka Perića pošto su se širile glasine da će JNA ući u Dubrovnik, a mi nismo znali kako će se odnositi prema zatvorenicima ako ih tamo nađu. Kasnije sam čuo da su neki od tih ljudi nastavili da počinjavaju krivična dela i da su služili u hrvatskim snagama".

ODGOVOR:

            Opet ponavljam da ne znam koliko je bilo ljudi u zatvoru. Ne znam da je nikakav veliki broj kriminalaca u to vreme bio a još manje znam da  je već pokojni sudac Marinko Perić, tadašnji predsednik Okružnog suda, to učinio. Stvarno ja ne verujem da su ti podaci tačni. Ko je bio u zatvoru. Zašto po imenu ne nabrojite ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znam, to bi morali njega da pitate ali ovo je izjava koju nije dao meni.

ODGOVOR:

            Pitaću ga kad ga sretnem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, molim vas, zbog čega prećutkujete činjenicu da je u početku sukoba između hrvatskih tada nesumnjivo paravojnih snaga i JNA a ne agresije JNA, kako vi to nazivate. Poginuo jedan broj civila a da je zatim najveći broj upravo poginulih bio u hrvatskim vojnim uniformama.

ODGOVOR:

            Kad se to dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa u tim sukobima o kojim vi svedočite.

ODGOVOR:

            Ko je poginuo. Koji civili su poginuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Najveći broj poenta je ovih poginulih o kojima ste vi govorili, na hrvatskoj strani poginuli u hrvatskim vojnim uniformama.

ODGOVOR:

            Nije istina. Od one liste kojom je sud ovde predočio nijedan jedini čovek nije bio u uniformi. Bila je dilema u vezi sa jednim prezimenom ako se sećate. Ta dilema je bila jer je ... radi se o istom prezimenu Martinović. Samo ta dilema je bila koja je razjašnjena dakle, ni taj čovek nije bio u uniformi. Nijedan čovek od poginulih nije bio u uniformi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja se sećam toga, jer je gospodin Kvon skrenuo pažnju,  pa nije bilo dileme.

ODGOVOR:

            Jeste.

MEJ:

            Zaustaviću vas ovde. Nemoguće je, potpuno je nemoguće da bilo ko bilo šta svati od toga što govorite ako budete govorili istovremeno. Ono što vi citirate gospodine Miloševiću to su tvrdnje koje ste vi izneli da je većina ubijena u hrvatskim uniformama. Odakle je ta tvrda, odakle ta tvrda dolazi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema podacima koje ja imam, gospodine Mej, urađeno je oko 150 obdukcija na telima uglavnom lica koja su bila u hrvatskim vojnim uniformama. Je li to tačno ili nije, gospodine Koreniću.

ODGOVOR:

            Ja ne znam o kojim obdukcijama i kojim ljudima vi govorite. Istina je da je poginulo i dosta veliki broj hrvatskih vojnika. Međutim, ja govorim o onoj listi koju mi je sud ovde predočio na toj listi nema nijedan jedini hrvatski vojnik. O obdukcijama o kojima govorite na telima hrvatskih vojnika koji su poginuli u okolici Dubrovnika ne verujem da je vaša strana radila jer, videćete na kasetama koje će sud ako ih nije dobio, dobiće ih videćete te ljude neposredno pre nego što ste ih nama dali ... vaši ljudi su ih na ... držali. Neke sam ja njih mrtve na tim  kasetama i prepoznao. Prema tome, ja ne znam da je obdukcija nad njima i vršena, ali sasvim sigurno i činjenica da je bilo i hrvatskih vojnika koji su nažalost poginuli. Na veliku žalost poginuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi znate da je bilo ko poginuo?

ODGOVOR:

            Svakako, a posebno dvesta i pedeset tisuća ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pretpostavljao sam da vam je to poznato tako što je kako ja ovde imam u dokumentaciji, opšte poznato da je obducent u to vreme bio doktor Ciganović, pretpostavljam da ga znate.

ODGOVOR:

            Odlično.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da je najvećem broju obdukcija prisustvovala Damira Poljanić, vaša rođaka.

ODGOVOR:

            Daljna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro daljna, ali  radi se o vašim obducentima.

ODGOVOR:

            Nesporazum, ja sam mislio da govorite o vašim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja o vašim govorim.

ODGOVOR:

            Ne, ne, naši su sigurno vršili obdukcije i sigurno jeste bilo oko 150 poginulih vojnika samo ne nijedan sa one liste. Jer ono su bili isključivo civili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde u ovoj izjavi istražnog sudije, koga sam citirao, on kaže: "obudkcije su izvršili patolog doktor Ciganović, u zagradi iz dubrovačke bolnice, u prisustvu predstavnika policije, obično Damire Poljanić, policijskog fotografa i istražnog sudije". I onda kaže: "od oktobra 91. do januara 92. bilo je oko 150 ljudi civila i vojnika na kojima je izvršena obdukcija. Ja sam bio prisutan na 40 takvih obdukcija".

ODGOVOR:

            Ti podaci nisu sporni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda možemo da idemo dalje.  Dobro, recite mi onda kako kažete onda da ste imali šačicu branilaca kad je toliko vojnika poginulo u borbama u tim operacijama tada.

ODGOVOR:

            Pa poginulo je oko 15o ili 160 vojnika,  je li, za godinu dana. U svakom slučaju da je jedan poginuo previše je ali to je to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ne govorim o tome nego govorim o vašoj tvrdnji da ste vi imali svega stotinak branilaca.

ODGOVOR:

            I manje od toga rekao sam u početku ali sam isto tako rekao da je broj s vremenom rastao. Posebno nakon 4 meseca 92. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li vam podaci o broju ubijenih pripadnika JNA, koje ste vi sami štampali u svom "Vjesniku",  u ratnom izdanju...

ODGOVOR:

            Ja nisam rekao da smo mi to štampali. Ja sam reko da ne znam kako je do toga došlo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, evo vi ste rekli sami da je iz Crne Gore poginulo 158.

ODGOVOR:

            Jesu to podaci iz Crne Gore?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da.

ODGOVOR:

            Da se taj broj vrti negde oko 150.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to ukazuje nedvosmisleno na činjenicu da su pripadnici JNA bili izloženi stalnim napadima.

ODGOVOR:

            Jednom stalnim sasvim sigurno ne, ali jednom vremenu sasvim sigurno da.

MEJ:

            Da, izvolite, gospodine Najs.

NAJS:

            Pre nego što idemo dalje, citat optuženog iz dela izveštaja izjave istražnog sudije u njemu se pominje prvo 150 ljudi. Ne znam da li on sugeriše da su ti ljudi određenog etničkog porekla ili on kaže da su to ljudi koji su poginuli prilikom granatiranja Dubrovnika. Bilo bi pogrešno ako bi se čitajući ovu izjavu zaključilo bilo šta od opšte procene da su ti ljudi poginuli prilikom granatiranja.

MEJ:

            Mi obično nedozvoljavamo da se uvode izjave kao dokazni predmet i to je do sada bila naša praksa i to s punim pravom. Ali se pitam da li bi ovo trebalo da bude izuzetak.

NAJS:

            Da, možda bi trebalo da bude jer je to prilično puna izjava i sadrži materijal o onome što se desilo u Dubrovniku.

MEJ:

            Da li se on oslanjao na izveštaje onome što se desilo u to vreme ... ja nisam siguran u ovom trenutku kada je pravio ovu izjavu da li je imao pred sobom te izveštaje ali se svakako poziva na razne dokumente i kaže da je to napravljeno na naučnoj osnovi. Na primer, u vezi sa obudkcijama on kaže da od samog početka sukoba da je išao sa jednim drugim sudijom na većinu obdukcija ljudi koji su poginuli u Dubrovniku i okolnim područjima. U početku su to bili uglavnom civili koji su poginuli a kasnije je bilo ljudi u hrvatskim uniformama. Dakle, onda je to vrlo detaljno. Zatim kaže vodili smo sa sobom patologa koji je pravio izveštaj za sudski dosije. Zatim kaže sledeće, sećam se da smo jednom razmenili tela s drugom stranom. To su bila tela civila iz Župe ... koji su ubijeni dva ili 3 meseca ranije. JNA je napredovala. Onda prelazi na oktobar 91 i do januara 92 godine i kaže ubijeno je 150 ljudi vojnika i civila ja sam prisustvovao na 40 obdukcija i tako dalje. To je prilično dugačka izjava oko 10 strana i naravno ako se to uvede u spis ja u ovom trenutku .. nikakav stav ali ako se uvede to će biti izuzetak u odnosu na pravilo. Međutim, ovo je dokumentarni materijal i može da ima značaja.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, mi predlažemo da se taj dokument na koji ste se pozivali uvede u spis kao izuzetak u odnosu na uobičajeno pravilo. Sudija u toj izjavi se poziva na različita dokumenta i izveštaje koji su napravljeni u to vreme. Prema tome, ta izjava ima u sebi više suština od ostalih izjava tako da mi inače uobičajeno isključujemo ostale izjave iz dokaznog materijala ali predlažem da se napravi izuzetak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U dokazni predmet.

MEJ:

            Samo trenutak pre nego što nastavite dajte da damo dokazni broj ovom dokumentu.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet odbrane 73.

MEJ:

            Možda bi nam tužilaštvo moglo obezbediti kopije te izjave. Da gospodine Miloševiću izvolite nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovako veliki broj ubijenih pripadnika JNA, sami ste rekli samo iz Crne Gore 158.

ODGOVOR:

            Nisam ja rekao 158, rekao sam 150 ... prema podacima iz Crne Gore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja imam ovde i spisak njihov, ali kako je to moguće da toliki broj pripadnika JNA pogine ako vi tvrdite da nije bilo pripadnika ovih hrvatskih paravojnih snaga na tom području opšte pripadnika hrvatske oružane, bilo kakve grupacije i tako dalje na tom području, nego samo eto šačica tih kako vi kažete građana, branilaca i tako dalje.

ODGOVOR:

            Ono što sam reko pri tome ostajem to je istina, i želim dopuniti i s ovim: činjenica je da nijedan od tih vojnika koji su poginuli recimo vi ste rekli da imate spisak od 158 koji su poginuli nije poginuo ni na teritoriju Srbije, ni na teritoriju Crne Gore, nego na teritoriju Hrvatske kao deo agresorske vojske.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi tvrdite da je 91 godine JNA na teritoriji SFRJ bila agresorska vojska.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E recite mi pošto ih nazivate srbocrnogorskom vojskom mislim na JNA da li vam je poznato da se upravo na tom području u sukobu sa paravojnim snagama JNA da su ginuli ne samo Srbi i Crnogorci već i Hrvati, Muslimani i pripadnici raznih jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina koji su bili u redovima JNA. Je li to bila JNA koja je bila legalno na svom području.

ODGOVOR:

            Ali ne i na hrvatskom području. Znam da u Crnoj Gori ima Hrvata. U Boki Kotorskoj i oko Boke ima negde oko 15 tisuća Hrvata. Znam da su i oni bili mobilisani i znam da je i njih poginulo. Koliki broj ne znam ali neki i od njih su poginuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine,  da li vam je poznato da je komanda JNA preko radija Herceg Novi koji je jako blizu Dubrovnika, i koji se vrlo dobro čuje u Dubrovnik apelovala na vas i na, kad kažem vas ne mislim na vas lično, nego na rukovodstvo ili snage koje su bile tamo da ne otvaraju vatru na pripadnike JNA i da ukoliko to ne budu činili JNA ni na koga neće pucati. Da li vam je poznato da su slali poruke "nemojte pucati na JNA, nećemo pucati ni na koga, samo ako smo napadnuti uzvratićemo. Nemojte pucati na JNA". Jesu to bile stalne poruke i jeste čuli te poruke.

ODGOVOR:

            Ja ih nisam čuo ali sam čuo da su postojale. Međutim, tvrdim da mi nikada nismo prvi pucali nikada u početku niko sa naše strane nije puco psoebno ne na teritoriji Crne Gore, ali znam i ovo kad već spominjete taj radio. Da je taj radio vrlo ečsto emitovao vesti kako 30 tisuća gotovo svakodnevno i to po nekoliko puta, kako 30 tisuća ustaša je krenulo na Boku. To znam. Znam i to mogu vam reći čak i čoveka kako je svojim glasom to govorio. Mislim da nema smisla ali ako insistirate reću vam. Koji je govorio evo dragi slušaoci dok ja ovo govorim po Igalu padaju ustaške granate, a u Igalu je bio cvrkut ptica i apsolutni mir. I to zna. Čitavo Igalo dakle, svi stanovnici Igala su svedoci toga. Proverite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nemam šta da proveravam jer je moje pitanje bilo da li vam je poznato da je komanda vojske slala upozorenja da se ne puca na JNA i da niko neće ni metak opaliti na bilo koga ako se na njih ne puca.

ODGOVOR:

            Poznato mi je. Moj odgovor je da mi je to poznato i isto tako mi je odgovor da mi to nismo činili a da je ta strana pucala i gotovo svakodnevno pomalo išla napred. Osvajala i osvajala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a zbog čega prećutkujete činjenicu i tvrdite da nije bilo hrvatskih naoružanih snaga u samom Dubrovniku. Kada sami Dubrovčani tvrde da su vaša oružane formacije imale položaje na primer na gimnaziji .. koja se nalazi pola puta između .. na Lovrijencu kod tvrđave ... na Gospinom polju, na poljani Mrtvo zvono unutar samog starog grada. To ima u izjavi Dubrovčanina u izjavi ovde priloženoj Simonović Slobodana koji kaže da su tu bili položaji, evo sad ću da vam kažem to je na strani 4 isto imam, nažalost, samo ovu englesku verziju. Govori o minobacačkim pozicijama na primer pa kaže u gradu, Gracu blizu Svegog Lorenca takođe sam video jednu u .. polju, jedan se nalazio na poljani ... blizu Starog grada. Nisam to video vlastitim očima ali su čak i Hrvati govorili o tome. Ne znam nikoga ko je video taj minobacač lično. Ali ja vam čitam sasvim precizno svako slovo koje ovde piše. Dakle, čak i minobacačke pozicije po navodima ovog svedoka koga ja takođe ne znam već sam dobio od suprotne strane.

MEJ:

            Dajte svedoku mogućnost da odgovori. Reč je o položaju minobacača.

ODGOVOR:

            Da je u Starom Gradu bilo vojnih formacija. Nisam je prećutao nego sam jednostavno rekao istinu. Od svega toga što ste naveli tu nijedna od tih lokacija nije u Starom Gradu osim Mrtvog zvona za koje i sam vaš svedok ili svedok ovog suda ne znam govori da on to nije video svojim očima. Dakle, nijedna od tih pozicija nije u Starom Gradu a ja sam sam rekao da znam da je na Gracu bio jedan minobacač. To je bilo u prošlu sredu kada sam bio na ovoj istoj stolici. Prema tome, ne znam šta ste sa tim hteli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo ja sam hteo samo da citiram svedoka, koji, kako ste dobro konstatovali, nije moj svedok.

SVEDOK:

            Dobro, svedok. Ali on nije rekao da se radi o Starom Gradu. Sve te lokacije koje je naveo su izvan Starog Grada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo citiraću vam još neke delove njegove izjave. "Postoji jedno odmaralište za izviđače i mlade ljude koje su koristile specijalne jedinice hrvatske policije. Oni su se tamo odmarali ali su povremeno zauzimali položaje oko grada. Imali su lendrover, mislim da je bio bele boje, imali su takođe zelene jugoslovenske transportere. Nosili su maskirne uniforme, bili su naoružani nemačkim puškama. Slabo naoružani, nisu imali, otkud im nemačke puške i..."

SVEDOK:

            Ja ne znam odkud im nemačke puške, niti znam da je to bila nemačka puška ali opet se ne radi o Starom Gradu. Vi znate da u Stari Grad ne ulaze auti.  A ja nisam sakrivao činjenicu da i jeste bilo nekoliko vojnika. To je nesporno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. evo sledeći pasus kaže: "Proglašeno je ratno stanje u narednom periodu. Ljudi sa maskama su provaljivali u kuće koje su bile vlasništvo Srba. Jedna starija žena je silovana, a jedan Srbin po imenu Draško Ljubibratić je bio od onih koji su teško pretučeni. Odneseni su i dosijei, na primer dosijei sa Univerziteta...".

SVEDOK:

            Njega znam, išao je godinu dana iza mene u školu. Verovatno ga i vi znate. Bio je  vaterpolo sudija. On je negde u tom vremenu, znam da je operisan, znam da ima 4 ili 5 bajpasa,prema tome da li se to dogodilo ja stvarno ne mogu reći. Ja za to nikada nisam čuo, prvi put kad ga vidim ću ga pitati.

MEJ:

            U toj izjavi se takođe tvrdi, vi bi ste trebali da imate priliku da to odgovorite da je jedna žena silovana

SVEDOK:

            ...da se moglo u Dubrovniku dogoditi. U ovom ratu su se na žalost dogodila silovanja ali da je u Dubrovniku to neko napravio, to mi je neshvatljivo i prvi put čujem. Neshvatljivo, osim toga koja je to osoba koja je silovana. Nemam pojma. Ko je ta osoba koja je silovana. Nikada za to nisam čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To  piše.

SVEDOK:

            Nema razgovora.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vam citirao šta piše u izjavi. Prema tome, ja ne tvrdim ništa drugo nego da to piše u izjavi koju sam ja dobio od druge strane.  Ali to možete da imate pred sobom. A dobro, ali vi kažete da nije na pripadnike JNA otvarana vatra sa položaja unutar Starog Grada.

SVEDOK:

            Tvrdim. Tvrdim da ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li vam je poznato na primer 6. decembra 91. godine da je tog jutra oko 6 sati najpre ispaljeno nekoliko desetina granata iz samog grada Dubrovnika na položaje JNA na Žarkovici. I da je tek posle toga usledilo granatiranje ovih pozicija. Sa kojih je JNA otvarana vatra.

SVEDOK:

            E doživeo sam i to čuti. Ne, tvrdim da to nije istina, tvrdim da je to laž, tvrdim da je to izrečeno i napisano samo zato da bi se na neki način moglo opravdati taj užas koji se tog dana dogodio. Ja sam bio taj dan, tu noć i to jutro u gradu, usred grada i u 6 manje 15 su počele po gradu padati granate kao što kiša pada a da nijedan ne granata, niti revolverski metak nije iz grada ispaljen prema bilo kome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja samo da vam kažem.

SVEDOK:

            To ja tvrdim, to je što ste sad pročitali, ja ne znam ko je to napisao ali to je jedna bestidna laž.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja vam, gospodine Poljaniću...

SVEDOK:

            Pazite to su toliko tužni  događaji da je meni užasno i vraćati u to vreme. To je stravično, to ko nije proživeo taj ne može shvatiti šta je bilo i sad ja ovde primam informaciju da je neko to jutro 6.12. na dan najveće tragedije u 2000 godina od povjesti Dubrovnika pucao po jugovojsci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas ...

SVEDOK:

            To je sramotno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas da se ne uzbuđujete toliko.

SVEDOK:

            Moram se uzbuđivati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ovde ja vam citiram izjavu njihovog svedoka, dakle ne mog svedoka. Samo ću pročitati prvu rečenicu...

SVEDOK:

            Je li to još neki Gajić?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ne, nije Gajić.

SVEDOK:

            Neko sličan njemu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vam sad rekao, Simonović.

SVEDOK:

            Aha, rekao sam da je neko sličan njemu.

MEJ:

            Jedan po jedan, molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste svedok, prema tome koliko je sličnosti između vas to je vaše da ustanovljavate. Samo prva rečenica, dakle ovog pretposlednjeg pasusa, "91. godine, 6. decembra ja sam bio kući sa ženom i decom. Oko 6 ujutru čuo sam zvuk vrlo intenzivnog granatiranja usmerenog na Žarkovicu". Jel to nije znači tačno.     

SVEDOK:

            Odgovorio sam na to.

NAJS:

            Molim punu rečenicu.

MEJ:

            Koja puna rečenica? Pročitajte, gospodine Najs.

NAJS:  

            U ovoj izjavi se dalje kaže:" moja porodica i ja smo se onda sakrili u čvršćem delu kuće, uskoro posle toga granate su počele da padaju na Dubrovnik oko 8 ujutru. Granatiranje je postalo vrlo intenzivno". Kraj citata. Treba da nađem taj citat u originalu ali ovo je rečeno u vezi granatiranja iz Dubrovnika. To je nešto što treba optuženi da razjasni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Po ovome što tvrdi ovaj svedok da je tada došlo do granatiranja Dubrovnika, nego iz ovoga što ovaj svedok tvrdi koji je Dubrovčanin i koji osuđuje granatiranje Dubrovnika, tvrdi da je najpre došlo do granatiranja položaja vojske na Žarkovici iz Dubrovnika.

SVEDOK:

            Nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.  Znači nije ispaljeno nekoliko desetina iz samog grada Dubrovnika na položaje JNA na Žarkovici.

SVEDOK:

            Taj dan nijedna a iz Starog Grada nikad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da li je tačno, gospodine Poljaniću, da su pre bilo kakvih sukoba na celom tom području Dubrovnika od strane lokalnih vlasti bili organizovani naoružani vodovi i da su oni dejstvovali na položaje JNA zajedno sa pripadnicima polocije i Zbora narodne garde.

SVEDOK:

            Kakve položaje kada uopšte nije bilo vojske na teritoriji opštine Dubrovnik. Na koje to položaje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na rubnim položajima gde je bilo vojske, na granici prema Crnoj Gori.

SVEDOK:

            Zaboga, to smo već rekli, ma nijedan hitac, čak ni iz revolvera doslovno, tu rečenicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vrlo dobro. Pa meni je potreban taj vaš odgovor i ništa drugo.

SVEDOK:

            Imate ga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dali je tačno da ste još 30. septembra postavili tzv. odbrambenu liniju koja se protezala od Brgaca do brda Sv. Barbara i da su sa tih položaja na pripadnike JNA združeno dejstvovali pripadnici zbora narodne garde, policije i naoružanih civila organizovanih upravo u te vodove koje vam

SVEDOK:

            Nikakve linije na Brgatu 30.09. nije bilo ali je par dana pre 30.09. sa položaja jugovojske kako je vi zovete, sa Ivanjice koja je u neposrednoj blizini Brgata ispaljena granata i to maljutka, ona što iza sebe pušta onaj konac koji je nekakvo vodi i on je domet 3km, ne znam, na kuću jednog pomorca na Brgatu i to je prva granata koja je ispaljena na području Dubrovnika. Dakle, još u 9 mesecu na kuću jednog pomorca koji je godinama proveo da bi mogao zaraditi kuću, kad ju je zaradio i izgradio onda su mu je sa tom maljutkom u dnevni boravak su mu je poslali i uništili. To je istina a ovo što ste vi pročitali nije istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro sve nije istina i ja uopšte, gospodine Poljaniću, ne želim da sa vama o tome polemišem već vam samo postavljam pitanja. On kaže na strani 3 svoje izjave, 30. septembra dobili su naređenje da formiramo odbrambenu liniju od Brgata do brda Sv. Barbare što je bilo odprilike 700 metara dugačka linija. Ova odbrambena linija sastojala se od između 100 i 120 ljudi razmeštenih na različitim strateškim lokacijama. Ovi ljudi bili su iz tri voda od kojih je svaki bio 30, pa 34 čoveka jak. Bilo je tri stara bunkera na ovoj odbramenoj liniji. Mi smo koristli samo dva. U trećoj koji je bio blizu jedne kuće, nismo imali svoje ljude već smo iskopali jedan,  Bilo je mitraljesko gnezdo na ovim mestima.

            Mitraljesko gnezdo znači na crkvi Sv. Ane, "takođe smo stavili neku minu tv minu", ...ima ovde neki grubi dijagram koji pokazuje, kako on kaže, mitraljeska gnezda u okviru Brgata i ostalih mesta u selu. I on je to dao istražiocu, ja ne znam kako se čita, izgleda da je Holanđanin Huč Kas, Huji Kas i on je taj, tu njegovu izjavu priložio.

SVEDOK:

            Da li mogu odgovoriti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako da ne, pa ja vam i postavljam pitanje.

SVEDOK:

            Ovako, malopre sam rekao da je još tokom 9 meseca granata sa Ivanice koja je u neposrednoj blizini Brgata, to je svega ja mislim nekih par, ne više od dva kilometara, možda čak i manje ispaljena na Brgat. Na Ivanici je bila dosta velika koncentracija vojske to sam i ja video kada sam išao u Trebinje par dana pre toga i dopuštam mogućnost da je bilo vojske na Brgatu naše ne puno, koliko ja ne znam, ja tu mogućnost bože moj, morali smo se braniti ali ne dopuštam mogućnost da je na crkvi Sv. Ane bilo bilo kakvo mitraljesko gnezdo, posebno ne u zvoniku kojeg nikada na crkvi Sv. Ane nije bilo niti ga ima danas. Taj zvonik nije bio pa srušen nego nije postojao onda, ne postoji ni danas. Ne znam na koji način čisto fizički, na koji način se moglo organizovati nekakvo mitraljesko gnezdo bilo u krovu koji je pun, bilo oko krova gde su samo zidovi na crkvi Sv. Ane. To sasvim sigurno ne. Stalno se ponavlja pitanje te Sv. Ane na Brgatu a Sv. Ana je bila samo vrlo , vrlo oštećena u tom ratu od strane vaše vojske.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro,

SVEDOK:

            I groblje oko Sv. Ane je bilo porušeno strahovito.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali on govori o ovim dejstvima upravo sa te linije po snagama JNA i to je Stipan Jelavić. Čak uključuje i dva bunkera iz Drugog svetskog rata.

SVEDOK:

            Ima u tom području više bunkera, to ste držali, to je držala vaša vojska a ne naša. Okupirala pa držala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako komentarišete, upravo u ovoj izjavi Stipan Jelavića, koja je data istražiteljima 4 i 5. juna 2001. godine u kome govori od jednom od komandanata hrvatskih paravojnih snaga sa područja Dubrovnika  koje vi nigde ne spominjete na strani 3, pasus 3 kaže: "vojni komandant Čengija (bivši pripadnik JNA) došao je u taj kraj da izvrši smotru odbrambene linije i da kaže ko će biti ubijen a ko neće".

SVEDOK:

            Čengija je bio u zapovedništvu naše odbrane, Čengija je jedan častan čovek i on sasvim sigurno nije određivao ko ga da a koga ne ubiti. Sasvim sigurno ne. Osim toga ko je uopšte ubijen tu osim poneko od naše vojske. Koliko ja znam kasnije, ne tad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li vam je poznato...

ROBINSON:
            Gospodine Miloševiću, pre nego što nastavite hteo bih samo da kažem na izjave na koje ste nam skrenuli pažnju i koje po vašoj tvrdnji pokazuju da je JNA bila meta napada u Dubrovniku. Imaju ključni značaj za vaš deo dokaza i po mom mišljenju bilo bi izuzetno važno da pozovete svedoke koji mogu o tome svedočiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sudija Robinson, uopšte nije centralno pitanje niti može biti centralno pitanje jer ni Srbija ni rukovodstvo Srbije nema nikakve veze sa tim događajima u Dubrovniku. Ali ja govorim zbog onih drugih  koji su ovde pre svega na strani JNA optuženi za ono što nisu činili i koji su na svaki način nastojali da stvari reše mirno, a koji su bili napadani. Dakle, o tome se radi. Da li vam je poznato, gospodine Poljaniću, da isti taj Stipan Jelavić u svojoj izjavi, ona je izjava optužbe, ne nikakve odbrane, ali on piše, onda, između ostalog, i neke stvari koje su očigledno kontradiktorne onome što vi govorite. Govori o tome da je takođe se dejstvovalo na JNA iz protivavionskih topova na području Dubrovnika.

SVEDOK:

            Ja sam u prošlu sredu govorio o jednom mislim da je to 20mm, ja nisam nikakav vojni stručnjak ali mislim da je to 20mm top, to je ono između topa i  mitraljeza koji je, kojeg smo dobili na jedvite jade, koji je bio čak, nije imao zatvarač pa smo mi napravili zatvarač, naime naši stručnjaci dole su napravili zatvarač i koji je stajao na jednom malom kamionu i šetao po gradu, ne po Starom gradu nego okolo po gradu je li, okolo po okolnim delovima grada.

Istina je da je to bio protivavionski taj topić i šetao je zbog toga da bi se stekao dojam da mi imamo puno više oružja nego što imamo a imali smo samo njega i da se pucalo iz njega sigurno se pucalo ali zar nije normalno da se branimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine...

SVEDOK:

            Mi nikoga nismo napadali s tim, mi smo se samo branili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Gospodine Poljaniću, vi dobro znate da još od 1970. godine upravo zbog značaja i vrednosti kulturnih spomenika Dubrovnika  na tom području nije uopšte bilo nikakvih snaga JNA još od 70. godine. Nije bilo nikakvog garnizona JNA, najbliži vam je bio garnizon u Trebinju koji je na teritoriji Bosne i Hercegovine.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, to je još pre bilo potpuno demilitarizovano upravo zato da ne bi taj dragoceni prostor bio opterećivan bilo kakvim instalacijama ili garnizonima...

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema tome, vi ste militarizovali Dubrovnik 91. godine i ušli u sukob i prvo na granici Crne Gore a onda prema JNA i na jednoj i na drugoj strani, je li to tako ili nije.

SVEDOK:

            Još će ispasti da smo ga srušili a on je srušen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je srušen sada ćemo da vidimo.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Najs.

NAJS:

            Ponovo optuženi citira nešto. Ukoliko se kad pominje protivavionski top citira prvi pasus na strani 4, onda je to potpuno van konteksta i navodi na pogrešne zaključke.

MEJ:

            Onda dajte kratki rezime.

TUŽBA:

            Ako je to taj pasus, čovek koji je dao ovu izjavu je zapravo rekao kako je  JNA svoje topove na Ivanici i počinje da granatira taj kraj, 21. oktobra "granatirali su nas u reonu Župe sa mora. Granate koje su padale na Župu nikad ranije nisam video" i onda dalje kaže, ukoliko je zaista to taj, "pasus odprilike u 5 ujutru 22. oktobra primetio sam da se protivavionski top stavlja na Brgat. Video sam kako ga dovodi jedan....kada je stigao na Ivanicu, JNA se donekle povukla zbog ove demonstracije  vatrene moći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ova izjava nije nikakva tajna za vas ovde, prema tome ja nemam vremena da čitam sve. Ja čitam ono što imam razloga da pitam svedoka.  Samo ću vam pročitati još jedan deo izjave ovog istog svedoka koji se zove Jelavić Stipan, on kaže "tokom mog služenja u Dubrovniku saznao sam za nekoliko hrvatskih položaja. Istražitelj mi je dao mapu Dubrovnika i ja sam te položaje ...označio u prilogu. 1, Hotel "Neptun". Tamo je bilo nekoliko zengi koje su se tamo smestile ali nisu imale nikakve vatrene moći. 2. Nedarevo, tamo je bio jedan ceo avionski top.

MEJ:

            Ne, ne, mislim da svedoku trebamo dati šansu da odgovore na ove tvrdnje. Ukoliko želite da to iznosite konkretno. Hotel "Neptun" kaže se da su tamo bile zenge ali nisu imale nikakvu vatrenu moć. Samo trenutak, dajte svedoku da odgovori je li to tačno ili ne.

SVEDOK:

            Ja ne znam da je u hotel "Neptunu" bilo bilo kakve vojske. Dopuštam mogućnost da je neko tamo i prespavao ili spavao, evo i sam svedok kaže da ih je bilo par bez ikakve vatrene moći, ja nisam mogao znati da li su tamo. Hotel "Neptun" za vašu orijentaciju je na krajnjem zapadu poluotoka Lapada u svakako u Dubrovniku ali najdalje moguće od Staroga Grada. Eto, to je to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na tački 2 Nerdarevo bio je protivavionski top, na tački 3 Lapanska glavica on je čuo da je top i tamo smešten, na tački 4 Goris, što je oko 50 metara zapadno od metereološke stanice 500, metara od hotela "Lebertas" je takođe čuo da je bio postavljen top, ne kaže kakav. Na tački pet, Gradac još jedan top, na tački 6. Ploče još jedan top, na tački...

MEJ:

Ne, svedok ne može sve ovo da zapamti ako čitate tako brzo. Samo trenutak, dajte svedoku da odgovori. On mora imati priliku.

SVEDOK:

            Sve ove lokacije koje su navedene odnose se na Lapad, na to područje poluotoka Lapad. Na jednoj od tih pozicija kad se spominje Gorica i 500 metara od  "Libertasa" odnosno 50 metara od metereološke stanice stanujem ja na nekih 50 metara daleko od toga. Čudi me da ja ne bih nikada čuo pucanj iz topa, čudi me da ga nikad ne bi video. Ja stvarno nisam bio u zapovedništvu odbrane Dubrovnika, nisam bio, ja nisam vojna osoba bio. Međutim, ja prihvatam mogućnost da je u Lapadu konačno i rekao sam u onoj izjavi pre 8 dana da je u Lapadu bilo tih odbrambenih pozicija, to prihvatam ali ja za njih ne znam. Evo konkretno za ovo što je bilo navodno 50 metara od moje kuće. Ja to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja ću vas zamoliti da pogledate evo ovu mapu koju je on nacrtao i ove skice ovih pozicija iz njegove izjave, a u međuvremenu da vas pitam da li vam je poznato saopštenje Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu od 4.10.91. u kome se navodi da su "ustaške snage sa oružjem zaposele Dubrovnik i da su za taoce uzeli ceo grad i njegovo stanovništvo odakle otvaraju vatru na JNA čak iz kulturno-istorijskih objekata, da je JNA objekte poštedela dejstva čak i po cenu sopstvenih žrtava te da ustaške formacije, zajedno sa stranim plaćenicima, pripremaju scenario rušenja Dubrovnika kako bi za taj vandalski čin optužili JNA". To je saopštenje koje vam ja citiram. Da li vam je poznato to saopštenje.

SVEDOK:

            Poznato mi je i mučno mi je i slušati. Tvrdim da je osim imena grada svako slovo koje je u tom napisano lažno

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro...

SVEDOK:

            Ja to tvrdim, nema nikakvog drugog izraza osim lažno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, želeo bih samo da pustimo dve kratke trake pa da čujemo vaš komentar.

SVEDOK:

            Može.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim tehniku da pusti traku.

MEJ:

            Sada ćemo napraviti pauzu umesto uobičajeno vreme a za to vreme će biti pripremljene trake.

KVON:

            Gospodine Miloševiću, da li želite da ove izjave posebno dokazni predmeti, izjave gospodina Jelavića.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa rekao sam gospodinu Poljaniću da želim da mu pokažem upravo iz te izjave ove skice Stipana Jelanića i  može da ih pogleda ako je zainteresovan.

MEJ:

            To ćemo rešiti posle pauze. Sad nećemo nastavljati sa tim. Gospodine Najs, čućemo šta vi imate da kažete povodom izjave i njenog uvođenja u spis. To bi bilo suprotno našoj raninoj praksi. Ja predlažem da nam vi kažete šta vi mislite, da li je bolje da ta izjava uđe kao takva i da se pozove taj svedok.

NAJS:

            Naravno naša generalna politika je da se ovakve izjave ne prihvataju u spis. Ja predlažem da se proširi citirani deo tako da imamo ceo kontekst što bi bilo poštenije prema svedoku. Na primer, jutros smo čuli jedan deo izjave jedne osobe koja je pominjale neke detalje koji se odnose na dokumente tako da bih tražio da budemo oprezni kada proširujemo našu praksu u vezi ovog tipa dokumenta. To je nešto što treba da reši veće.

KVON:

            Postoje izvesne granice ukoliko se radi o izjavama koje su date tužilaštvu. da li ima neki način da se garantuje koliko je ovo tačno.

NAJS:

            Kao što znate, ja obično nemam ništa protiv da uđu izjave svedoka, međutim veće je nekoliko puta odlučilo suprotno. Jedino što mene brine je kakav će biti dokazni status ovih dokumenata ukoliko, to je neizvesno ali neću da se protivim ukoliko imate sumnju u istinitost ovih izjava.

ROBINSON:

            Izgleda da imate zajednički pogled u ovom trenutku što se tiče ovih izjava. Vi samo tražite da se proširi kontekst u pogledu ove dve izjave koje je citirao optuženiž. Čini mi se da ste vi praktično učinili da ove dve izjave postanu veoam bitne.

NAJS:

            Nisam siguran, na primer, što se tiče ovog svedoka nismo imali nikakvih problema da se ovo uzme u razmatranje i ja nisam stavio u pitanje ništa. Bitno je za ovog svedoka samo da se ne citira jedan mali deo i da se onda traži od njega da da neku reakciju koja ne bi bila najsrećnija i najzahvalnija za njega. Ja samo želim da obezbedim da kontekst bude tačan, kontekst tog citata koji mu se iznosi. Pogotovo kada se radi o jednom svedoku za koga verujem da ne govori istinu. Nemam ništa protiv da Veće prihvati ovu izjavu kao dokazni predmet. Samo je pitanje kako će se, koja će se vrednost ona pridati.

MEJ:

            Što se tiče vrednosti ako odlučimo da ta izjava bude prihvaćena, pošto dolazi od tužilaštva jer se onda ne nalazimo u položaju da vi kažete da se prihvataju sve izjave date istražiteljima tužilaštvu. Tu se radi o principu koji treba pažljivo razmotriti pre nego što prihvatimo tu izjavu. Prihvatili smo jednu danas, to je izjava jednog sudije koja se odnosi na njegov profesionalni rad i zbog toga imamo razloga da verujemo da je pouzdana. I zbog toga mislim da je u redu što smo je prihvatili. Gospodine Kej, možda nam vi možete pomoći. Ne znam da li treba da to uradimo sada, treba nam jedna pauza.

KEJ:

            Ja mogu to da kažem i posle pauze.

MEJ:
            Možda bi bilo najzgodnije da to kažete posle kraja unakrsnog ispitivanja a sad idemo na pauzu. Molim ustanite.

 

POSLE PAUZE

 

MEJ:

            Molim da se  se to sada pusti.

            Gospodine Miloševiću, šta smo to gledali, ko je napravio ovu traku, odakle ona dolazi. Pre nego što postavite bilo kakvo pitanje  o njoj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nemam kod sebe podatak tačno ali videli ste ljude koji govore, a sada ću vam prikazati

MEJ:

            Da, ali to može da bude čisto kao propaganda, koliko mi sad znamo o njoj. Moramo znati nešto više o njoj da odlučimo da li uopšte treba priznati izvesnu težinu toj traci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Daću vam precizne podatke o tome koje sad kod sebe nemam, ali pretpostavljam da ni novinar londonskog "Indenpendenta", ni onaj predstavnik kontraobaveštajne službe američke ne predstavljaju  eksponente nikakve beogradske propagande, a njih ste videli i čuli sa punim imenom i prezimenom.

MEJ:

            To ne znamo. Dajte da svedok ima mogućnost da odgovori u vezi sa tim pošto je traka prikazana, dajte mu mogućnost da odgovori šta je na traci.

SVEDOK:

            Dakle, sve ovo ovde što sam video meni je dobro poznato. Ja znam i dan kada je osnivano. Ja sam ove ljude, ja lično sam ih primio u Dubrovnik i sada ću vam reći kako su nastali ovi snimci. Mi smo nakon 1.10.91. godine kada je Dubrovnik sa svih strana izbombardovan digli uistinu onoliko koliko je smo bili u mogućnosti dosta veliku, ajde recimo galamu. Hteli smo  na sve moguće načine što je moguće više obavestiti svet o onome što  se dogodilo. Dubrovnik je uistinu bio do tada strahovito izbombardovan na hiljade i hiljada granata je do tada palo u Dubrovnik ali pre 23.10. nijedna nije pala u Stari Grad. Kao odgovor na to naše insistiranje da svet sazna šta se u Dubrovniku događa organizovan je dolazak novinara u Dubrovnik. Ja još jedanput ponavljam, ja sam ih primio. Došli su morskim putem, nisu im dozvolili da prođu kroz Konavle koje su već bile totalno porušene, došli su morskim putem, iskrcali su se u luci Starog Grada, ja sam ih dočekao, ja sam ih primio. Dopustili su im da snime samo Stari Grad što se na ovim snimcima perfektno vidi. Ovde nemate nijednu fotografiju izvan Starog Grada, dopustili ste im da vide Stari Grad. Stari Grad su i snimili i poslali u svet informacije kako su to hteli da ...kako Dubrovnik uopšte nije bombardovan. Eto, radi vam se o tome ali nakon toga su strahovita bombardovanja iz Starog Grada počela s tim što su počeli 23.10. kada su pale samo dve granate. Prve dve i to jedna na krovu muzeja Rupe a druga u ...par metara od Straduna. Stradun je glavna ulica u Dubrovniku. To je istina. Izvolite dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Sad bih zamolio da puste drugu traku. Nju je snimio Džon Piter Majer, profesor Nort Vester 25. marta 92. godine, znači posle svih događaja.  Evo pogledaćete traku  i imam još samo par pitanja posle oga. Ja ću da se držim vremena koje ste mi dali. Ovde nema tona, samo prikazuje nadugo i naširoko Stari Grad. A cela traka traje nekoliko minuta.

NAJS:

            Dok gledamo bilo bi korisno kada bismo znali da li je ta ista osoba profesor Majer stavio ove title na film.

MILOŠEVIĆ:

            Razumem da je to njegov film. Doduše amaterski, on je profesor, nije snimatelj i malo je opširan, a ja nisam imao mogućnosti da to skratim, pa sam izabrao samo jedan deo.

            Dobro, ja mislim da je dovoljno - dakle ovo je snimljeno 25. marta 92. Kao što vidite ceo stari grad je, a poznato vam je da su upravo vaši pripadnici Zbora narodne garde zapalili biblioteku Srpske pravoslavne crkve, koja je, kao što vidite, jedino ozbiljno oštećeni objekat u starom gradu. Je li to tako ili nije, gospodine.

SVEDOK:

            Nije tako. Ne samo to, ovo uopšte nije zgrada knjižnice Srpske pravoslavne crkve, ovo je zgrada Iva Grbića Dubrovačkog akademskog slikara. To je njegova kuća u kojoj je čitav život živio i iz koje je na vlastitim rukama izneo staru majku koja je tad negde oko 90 godina imala. To je njegova kuća, a nikakva knjižnica Srpske pravoslavne crkve.

MILOŠEVIĆ:

            I ovo što piše, ikone, itd.

SVEDOK:

            Ikone, to u redu, bile su, bila je jedna prodavaonica ikona, to je tačno, ćirilicom piše zašto ne, ali to nitko nije razorio. Vidite ta uputa gde su ikone je snimljena, ali ova zgrada nije zgrada Srpske knjižnice nego je to zgrada Iva Grbića u kojoj sam ja sto puta bio, koja je do temelja uništena. To je jedno. Drugo, to je možda i najkvalitetnije snimke od svega ovoga što sam ja video, mislim da je materijal vrlo, vrlo loš i da se vrlo malo toga može videti, verovatno je to iz tehničkih razloga tako, ali ne znam ko je išta mogao videti. Videlo se samo na jednom mestu ona razaranja, jedan mali deo onog što je razoreno na onoj ogradi crkvi svetog vlaha koji je zaštitnik Dubrovnika, kad u trećem mesecu je grad već bio dosta počišćen, ali je notorna istina da je na Stari grad palo mislim tisuću i 56 granata. Notorna je istina da je na ovu ulicu Stradun koja je ovde prikazana u ovih par minuta palo 56 granata a to je samo 300 metara dolina, koliko je Stradun širok. Notorna je istina da je na Franjevački samostan koji je ovde takođe prikazan palo 53 granate samo na taj samostan. Notorna je istina da je na dominikanski samostan palo, koji je takođe ovde prikazan, 23 granate, notorna je istina da je na svetog vlaha koji je takođe ... o svemu tome ovaj sud će dobiti dokumentaciju kad dođe idući svedok koji je bio direktor Zavoda za zaštitu i koji je usput arhitekt po struci i koji je stručan za tu temu. Ti podaci su ...

MEJ:

            Pomozite mi oko sledećeg. Optuženi je tvrdio da je pravoslavna biblioteka spaljena i da su to učinili pripadnici Zenga. Možete li nam prvo reći nešto o tome. Prvo, da li je biblioteka spaljena, a drugo da li su to uradili pripadnici Zenga.

SVEDOK:

            Garantiram, s tim što se može garantirati da nikakvih ataka pripadnika kao što se ovde čuje Zenga to je Zbor narodne garde na knjižnicu Pravoslavne crkve nije bio. Nešto je stradalo u Dubrovniku pa i ta Knjižnica, ako je stradala, ja iskren da budem da ne znam da li je stradala ali ako je stradala prihvatam to, isključivo je stradalo od granatiranja te vojske, evo dogovorili smo se da je zovemo Srpsko-crnogorska ili Jugoslovenska, kako god hoćete. Garantujem isključivo od njih nijedne jedine druge granate bilo od koga na Dubrovnik palo nije.

MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine, vi ste sad nabrojali više ovih zgrada koje smo videli kako  nisu srušene od tih silnih granata koje pominjete iz statistike,  brojeve itd.

SVEDOK:

            Vi izvrsno znate kako je Dubrovnik građan, vi izvrsno  znate da je one zgrade koje se uglavnom drže jedna druge vrlo teško srušiti čak i granatama. Gotovo svaka je pogođena sa jednom ili više granata, kažem gotovo, a ne svaka, svaki krov je uništen, a sad kad se prilazi Dubrovniku ne može se više uopšte videti odozgo kad se dolazi ... sa strane ne može se videti oni patinasti krovovi koji su kroz stoleća dobili svoju patinastu boju sad vidite samo jednu crvenu, crvenih novih krovova. Jer je doslovno svaki krov morao biti promenjen.

MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Poljaniću, vi ste maločas komentarišući prvu traku rekli da je to snimljeno pre, ali da je 23. i 24.10. bio onda granatiran stari grad i da je posle toga bilo iako je bio Stari grad, kako vi kažete, demilitarizovan.

            Kako onda objašnjavate da su 30.10.91. godine, dakle posle nedelju dana od ovoga što vi kažete da je bilo granatiranja, znači to je poslednji dan, pretposlednji dan oktobra 30.10. Strane diplomate, među njima su bili ambasadori Velike Britanije, Holandije, Italije, Grčke i zamenik ambasadora SAD, obišli grad, ustanovili da Stari grad nije oštećen osim nekoliko objekata na obodu grada gde su konstatovali neznatna oštećenja, bez dokaza ko ih je prouzrokovao i pokazalo se da su te priče o 15.000 granata ispaljenih na grad lišene svakog osnova. To je bilo dato i saopštenje zvanično koje smo mi svi mogli da čujemo prekomedija 30.10. uveče 91. godine.

SVEDOK:

            Ipak ja sam rekao istinu. Ako sam pogrešio onda sam pogrešio utoliko što sam rekao mali broj. Istina je da sam 12. tačno se sećam datuma, 12.10. rekao da je na Dubrovnik palo najmanje 15.000 granata. Ako sam pogrešio, rekao sam mali broj. Ne samo da su došli ti ljudi koje ste sad naveli 30.10. došao je ako se sećate i onaj Konvoj Libertas.

MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A bili su ovi ljudi i svi smo čuli.

SVEDOK:

            Na isti način kao što je bilo i onih 30-tak novinara koji sam ja primio koji su nakon što je okolica Dubrovnika uključujući i sve delove grada, osim Starog grada izbombardirani došli u Stari grad snimili, videli da nije oštećen ali te informacije poslali u svet, ali ne i okolne delove grada. To nisu snimili.

MILOŠEVIĆ:

            Gospodine, pa sad ste rekli da su videli da nije oštećen Stari grad, a vi kažete da je 15.000 granata palo na Stari grad.

SVEDOK:

            Ne na Stari grad, to nikako nisam rekao. O Starom gradu govorim tisuću i ... ali na Dubrovnik je palo više od 15 tisuća. Nije Dubrovnik samo Stari grad.

MILOŠEVIĆ:

            I sad ste rekli nije oštećen od 1056 granata, nije oštećen.

SVEDOK:

            Dotad. Palo ih je posle. Dotad je konkretno 23.10. pale su dve granate. Jedna na Boškovićevu ulicu, to je ona koja ide gore, to vi znate i druga na muzej Rupe, na krov muzeja Rupe. To ako neko ne želi videti, ne mora ni videti.

MILOŠEVIĆ:

            Da li onda kad pogledate u kartu koju je pravio, gde je obeležio ovaj svetok Jelavić,  gde se vide pozicije sa kojih se dejstvovalo na JNA, da li je onda bar to jasno da je JNA isključivo odgovarala na vatru sa tih pozicija koja je bila usmerena prema njoj.

SVEDOK:

            To uopšte nije jasno niti može biti jasno, JNA je isključivo napadala Dubrovnik a nikako odgovarala ni na kakvu vatru koja je dolazila iz Dubrovnika, jer te vatre nije bilo. Ove pozicije koje je on obeležio ovde odnose se sve osim čak nema ni jedne pozicije Starog grada. Evo na ovome ja ne vidim ni jednu poziciju Starog grada. Ja je ne vidim. Ni jednu. Ni na ovoj mapi koju ... pokazali i na kojoj piše ... Nijednu poziciju iz Starog grada ja ne vidim. Što samo odgovara onome što sam ja rekao.

MILOŠEVIĆ:

            Dakle vi tvrdite da je Vojska napala, izvršila invaziju na praktično svoju teritoriju jer je Jugoslavija postojala u to vreme, a vojska odgovarala na vatru koja je ...

MEJ:

            Gospodine Milošević, vi ste često to isticali i svedok  se već pozabavio time. Ako imate nešto novo da kažete onda privodite to kraju.

MILOŠEVIĆ:

            Dobro gospodine Mej. U redu.

NAJS:

            Ako bismo mogli da dobijemo vremena ja shvatam da se danas nalazimo u teškoj situaciji pošto je to kraj ovog perioda suđenja, ako mogu tako da kažem, trebalo bi nam 5 minuta za ispitivanje.

 

MEJ:

            Da, 5. minuta imate.

NAJS:

Gospodine svedoče, u vezi sa video snimkom koji vam je pokazao gospodin Milošević jutros jasno je na osnovu onoga što ste vi rekli da je jedan broj novinara pozvan da uđe u Dubrovnik. Je li to tačno.

            U to vreme ko je kontrolisao Dubrovnik.

SVEDOK:

            Grad Dubrovik smo kontrolisali mi.

TUŽBA:

            Kada kažete mi mislite na krizni štab.

SVEDOK:

            Mislim na opštinske vlasti.

TUŽBA:

            Ko je vodio policiju.

SVEDOK:

            Načelnik policijske uprave.

TUŽBA:

            A odbranu Dubrovnika. Ko je to vodio, ko je rukovodio odbranom Dubrovnika.

TUŽBA:

            Govorite od kraja devetog pa napred. Tadašnji pukovnik, danas general Nojko Marinović.

TUŽBA:

            Moje pitanje se odnosi samo od 01.10. do kraja 12. meseca.

SVEDOK:

            General Marinović.

TUŽBA:

            Kada su ovi novinari pozvani ovom prilikom da li ste nekom drugom prilikom pozvali neke druge novinare i TV ekipe u Dubrovnik.

SVEDOK:

            Te novinare nismo mi pozvali tako da odmah raspravimo, ti novinari su došli, ja da iskren budem i ne znam na koji način došli su, mi ih nismo pozvali a posle toga smo itekako pozivali samo je u Dubrovnik toliko bilo teško doći da mnogi nisu došli, a oni koji su došli, ti su moram priznati, imali vrlo korektna izvešća u svetu. Mnogi od njih, ali bilo je i ovakvih koji su snimili ova čuda koja smo malopre videli.

TUŽBA:

            Jedan od tih novinara je izgleda rekao da je bilo provokacija od strane ljudi u Dubrovniku koji su pucali na Srbe i očekivali osvetu.

 

            Ono što želim da kažem je sledeće. Ono što ste radili tokom perioda od desetog do kraja dvanaestog meseca da li je to bila kampanja unutar Dubrovnika, da li se okrenulo svetsko mišljenje protiv Srba.

SVEDOK:

            Ako mislite na ono, ne znam šta pritom mislite kad kažete ono šta smo radili, hoćete biti malo jasniji. Ono što smo radili unutar Dubrovnika. Je li mislite na informacije koje smo u svet slali.

TUŽBA:

            Pre svega, da li su paljene gume na ulicama da bi se stekao dojam da su padale granate ili bombe i da grad gori. Da li su paljene gume na ulicama da bi se stekao dojam vatre.

SVEDOK:

            Gnusna laž. Zaklinjem se da nisu. Gume su gorele od izgorenih automobila koje je Jugo vojska upalila po parkiralištima izgoreli su i automobili, pa samim tim i gume i sve što je moglo goreti, ali ni jedan jedini hrvatski ni vojnik,ni građanin nije upalio ni jednu jedinu gumu da bi zbog tog dima koji se stvara poslao u svet informacije da Dubrovnik gori. Pa konačno složimo se jedanput s tim da je Dubrovnik i gorio, da je Dubrovnik stradao kao nikada u povijesti i da je na Dubrovnik palo toliko granata koliko je palo. Složimo se konačno s tim, prihvatimo tu istinu. Jer je to istina koja je dokumentirana.

TUŽBA:

            Da li su topovi stavljeni na položaj ili mitraljezi na vrh zgrada da bi se moglo pucati na JNA kako bi se onemogućila odmazda za koju ste znali, odnosno kako bi se omogućilo da dođe do odmazde za koju ste znali da će se desiti.

SVEDOK:

            Ni pitanje nije jasno ni na kakvom krovu nikakvih nije bilo nikakvih mitraljeza, nikakvih topova. Kakvi topovi, nije mi jasno. Gde, na kojim krovovima?

tužba:

            Čuli ste novinara koji je opisivao čoveka na vrh hotela koji je pucao iz mitraljeza i novinar je rekao da ono što se može očekivati je da će doći do uzvraćanja vatre. Da li je to učinjeno namerno. Da bi se isprovocirala reakcija.

SVEDOK:

            Pa zašto bi mi to radili da bi isprovocirali to da nas se izgranatira. Gde je tu logika.

TUŽBA:

            Ponovo kada je reč o politici da se dovede do toga da osude Srbi i pri tome se koristi Dubrovnik kao dobro poznat grad u takvoj politici.

SVEDOK:

            Mi sve što smo radili, sve informacije koje smo slali u svet radili smo isključivo zbog toga da bi zaštitili grad i područje oko Dubrovnika, odnosno opštinu dubrovačku koja je takva bila kakva je bila i nikakvog drugog razloga nismo imali. Samo i isključivo zbog toga da bi svet saznao istinu, znali smo da je Dubrovnik vrlo značajan grad, daje to svetska kulturna baština i te informacije koje smo slali u svet slali smo ih isključivo i samo zbog toga da bi se zaštitili. Nikakvih drugih razloga nismo imali. Da bi nas svet  zaštitio.

TUŽBA:

            Ima nekoliko stvari koje hoću da vas pitam. Tvrdilo se da ste vi izazivali vatru sami na sebe, na svoj grad, da li ima neke istine u tome i da li vam je tako nešto izneseno i ranije, da li su vam drugi ljudi tako nešto ...

SVEDOK:

            Čitavo to vreme ... vrlo intenzivno. U tom vremenu niko najpre dubrovčani isuviše vole svoj grad da bi sebi dopustili ispaliti jedan hitac na taj grad. To je uistinu izvan pameti. Niko nikada na dubrovnik od dubrovčana ili pak žitelja okoline Dubrovnika niko nikada nije ispalio ni jedan metak. Ne samo u ovom ratu, ni prije ni posle.

            Za Dubrovčane je grad božanstvo. Verovatno je to jedini grad na kugli zemaljskoj koji se piše grad velikim slovom.

TUŽBA:

            Tvrdnja da su Srbi proganjani na neki način tokom rata, da li ima neke istine u tome da srpski stanovnici grada na neki način proganjani ili su im oduzimana ili uskraćivana neka prava.

SVEDOK:

            Nikakva prava im nisu oduzimana ni na koji način nisu progonjeni, čak šta više moram reći to što evo toliko dugo smo tu, to se uopšte nije spomenulo. Bilo je Srba iz Dubrovnika koji su vrlo časno stupili u redove hrvatske vojske i skupa sa svim ostalim branili Dubrovnik. Ima ih i dan danas u hrvatskoj vojsci iz tog područja.

TUŽBA:

            Optuženi vam je postavio jedno pitanje na malo drukčiji način o tome da li je bila nekakva veza između napada na Dubrovnik i same Srbije. Vi ste rekli da je dosta rečeno o tim vezama sa Srbijom. Molim vas samo navedite po temama šta vezuje ove događaje ne samo u pogledu JNA sa samom Srbijom. Samo u jednoj rečenici događaj po događaj.

SVEDOK:

            Ako sam vas dobro razumeo isključivo je jedna veza svega ovoga što se dogodilo, isključivo se radi o pokušaju stvaranja velike Srbije, ništa drugo.

TUŽBA:

            Optuženi vam je utvrdio da su u JNA bili predstavnici svih nacionalnosti. Šta možete reći o tome bar kad se radi o tom periodu dubrovačke regije i Dubrovnika.

SVEDOK:

            Iz JNA u to vreme već su bili izišli i Slovenci i Hrvati i Makedonci, najvećim delom i čak i Albanci već tad su bili izišli. A što se tiče tvrdnje da je nekoliko i Hrvata poginulo na dubrovačkom području sa strane jugovojske to je istina to su oni Hrvati koji su iz Crne Gore, oni su građani Crne Gore i oni su u Jugo vojsci a normalno bili su među tim okupacijskim snagama i borbama sasvim sigurno je po neko i od njih poginuo.

TUŽBA:

            Ostajemo na temi Crne Gore i tih navodnih veza sa Srbijom. Da li znate da li se neko javno izvinio iz Predsedništva Crne Gore npr. predsednik Đukanović za ono što se desilo u vašem gradu.

SVEDOK:

            Jeste. Predsednik Đukanović se ispričao hrvatskom narodu zbog onoga što se dogodilo na jugu Hrvatske i u čemu je sudelovali građani Crne Gore. Moram još jednu stvar na tu temu reći. Tokom rata na Cetinju, Cetinje je crnogorski grad, vrlo poznat i stari grad, nekada prestonica Crne Gore - liberali su organizivali bili jedan skup na kome je u to vreme bilo jako puno ljudi. 2000 ljudi skupiti na tom skupu u to vreme nije tako malo. Pevali su sa Lovćena vila kliće, oprosti nam Dubrovniče".

TUŽBA:

            Odgovorite samo sa da ili ne, a ako se nesećate kažite da se nesećate. Da li znate da li se u tom izvinjenju gospodin Đukanović na bilo koji način pozvao na Srbiju. Ukoliko se ne sećate mi ćemo vam pustiti traku sa tim izvinjenjem, ali da li se sećate.

SVEDOK:

            Tog detalja se ne sećam ali možete mi pustiti traku pa ću vam reći.

TUŽBA:

            Drugi put. Sad nemamo vremena.

            Da li takođe znate da li je bilo Srb au Srbiji samo onih koji su demonsrirali, organizovali demonstracije u Dubrovniku.

            Izvinjavam se da li su Srbi u Srbiji organizovali demonstracije povodom stradanja Dubrovnika, da li je bio organizovan jedan miting u Beogradu 30. oktobra.

SVEDOK:

            Ja za to ne znam, ja sam čuo da je bilo pojedinačnih ... ali za nekakav miting masovni ja to ne znam.

TUŽBA:

            Konačno jedan detalj povodom jednog od ova dva filma koje smo videli. Ovo je film u kome se vidi kako je kuća Ive Grbića sravljena sa zemljom. Na koji način se to desilo.

SVEDOK:

            Nije sravljena sa zemljom. Ona je zidovi su ostali, ona je vezana uz druge kuće, zidovi su ostali, samo je ona do temelja izgorela. Dogodilo se to isključivo kao posledica granatiranja. Dobila je nekoliko granata i normalna stvar, jedna od njih je upalila drvenu konstrukciju da li međukatnu ili krovnu, ja ne znam, ali svakako izgorela je u potpunosti, sve do temelja. Zidovi su ostali i danas je popravljena.

TUŽBA:

            Nemam više pitanja. Hvala.

 MEJ:

            Gospodine Poljaniću, ovime je vaše svedočenje završeno. Hvala što ste došli u međunarodni sud da svedočite - sada možete ići.

Predlažem da u pola dva završimo pošto ovde treba da se održi jedna druga rasprava. Hteli bismo da saslušamo šta ima da kaže ... povodom izjave gospodina Jelovca...

KEJ:

            Čini mi se, časni sude, da treba da postoji neki kriterijum relevantnosti tako da ne bismo nepotrebno povećavali dokumentaciju. Ukoliko optuženi predočava u unakrsnom ispitivanju neki dokument i svedok prihvati pasus koji mu se citira onda je sasvim jasno da se taj pasus može uvesti u spis i dokument može na neki način biti označen da se vidi koji je taj relevantni pasus i da se na taj način nastavi postupak. Ukoliko tužilaštvo onda unakrsno ispituje povodom tog istog dokumenta i svedok razmatra druge pasuse onda i taj materijal može da se označi radi identifikacije, da se vidi šta se uvodi u spis. Praksa je da se ceo dokument prihvata u spis po mom mišljenju dovodi do toga da imamo puno nepotrebnog materijala pred sudskim većem jer na taj materijal se niko izričito ne poziva. Pasusi koji su u unakrsnom ispitivanju pomenuti iz izjava koje je dao optuženi i ako se pri tom optuženi slaže da raspravno veće dobije primerak dokumenta da bi moglo da prati i jasnije shvati, onda takav dokument postaje pomagalo i treba da se obeleži samo radi identifikacije, a tek kasnije po našem mišljenju raspravno veće ili samo optuženi mogu pozvati svedoka i predočiti taj dokument ako to bude potrebno u direktnom ispitivanju, direktnom svedočenju.

            Mi smatramo da je to najpošteniji način da se rukuje ovakvim materijalom jer i jedna i druga strana žele da se uvedu neke izjave i na kraju krajeva nećemo znati šta predstavlja svedočenje koje smo dobili u sudnici, a šta je ušlo kroz dokumenta.

MEJ:

            To ćemo morati da razmotrimo, mislim da trenutno ne možemo ovo rešiti.

KVON:

            Ukoliko svedok prihvati neki pasus i tužilaštvo se tome ne protivi, ne protivi se uvođenju izjave svedoka. Da li postoji neka prepreka da se takav dokument uvede u spis, naročito ako se radi o izjavi koju je uzeo istražitelj tužilaštva.

KEJ:

            To je jedna posebna kategorija kao što ste rekli, a ovde se radi o tome da se tužilaštvo odreklo svojih prava i radi se o njihovom sopstvenom dokumentu. Oni su se odrekli svog prava na prigovor. Međutim, nije jasno da li postoji prigovor na sadržaj ili ne.

MEJ:

            Ovde je rečeno nešto o nagomilavanju materijala.

NAJS:

            Ja mislim da se treba čuvati svake prakse koja bi dovela do toga da delimično uvodimo izjave. Naše generalno pravilo je bilo da uvodimo izjave u celini.

            Odgovor ovog svedoka na takva pitanja predstavlja svedočenje i ne treba nam nikakvo pitanje i jedino što sam ja htela da bude jasno, da se pitanje postavlja u tačnom kontekstu. Za jednu izjavu smo napravili izuzetak i hteo bih da to i ostane izuzetak.

MEJ:

            Ali da li to prihvatate u ovom konkretnom slučaju za izjavu Jelavića.

TUŽBA:

            Da.

MEJ:

            U tom slučaju izjava gospodina Jelavića biće prihvaćena, ali to neće biti uzeto kao presedan za kasnije sudske odluke.

            Gospodine Najs, imamo vrlo malo vremena da razgovaramo o daljem vođenju ovog postupka. Ako želite nešto da kažete o tome pod hitno, onda možete, ali..

NAJS:

            Ima nekoliko dokumenata o kojima bi trebalo poverljivo raspraviti, vrlo kratko. Ja sam se nadao da ću moći samo malo da elaboriram svrhu tih dokumenata i da objasnim neke stvari koje su ohrabrujuće, ali bih hteo, uradio u poverenju.

MEJ:

            Pošto nemamo vremena, da li možete to da učinite napismeno?

NAJS:

            Mogu.

MEJ:

Jer mislim da to neće uticati na ono što će na kraju biti rečeno, a vreme nam ne ide na ruku.

NAJS:

            Ja ipak tražim od vas da mi dozvolite da se na to kasnije vratim. Ovo je od ključne važnosti danas što će napisati. Treba da prihvatite da je naša namera da postignemo onaj glasni rezultat koji od nas traži veće, a to je kratkost i tada da na taj način da udovoljimo svačijim zahtevima.

MEJ:

            Dobio sam jednu belešku u vezi dokaznih predmeta, izjava će biti dokazni predmet D-74, razmotrićemo da li da prihvatimo dve video trake 75, one bi bile 75, 76, ali tu odluku ćemo ostaviti za kasnije. Možda se ona bez zvuka može prihvatiti jer na njoj nema nikakvih komentara, to je čisto činjenična stvar, a druga je verovatno sporna i možda nećemo prihvatiti.

NAJS:  

            Ne mogu reći javno, ali to su, radi se o dva dokumenta, jedan što se tiče Kosova i jedan se tiče Hrvatske. To su dokumenti za koje sam predvideo na početku suđenja da će biti izneti, a priprema se i dokument koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu.

            To je dokument koji bih ionako sastavio. Mislim da ovi dokumenti mogu značajno da pomognu kontrolisanom vođenju suđenja i ja predlažem da se to redovno radi, tako da uvek imate ažurno informaciju. Ovi dokumenti mogu o tome odigrati vrlo korisnu ulogu.

MEJ:

            Rešićemo pitanje video trake, zato što ćemo obe označiti radi identifikacije kao brojeve 75, 76.

            Dobili smo nekoliko izveštaja nedavno uključujući jedan izveštaj o zdravstvenom stanju optuženog, kao i podneske strana. Bilo bi prikladno da strane budu upoznate sa predlogom i razmišljanjem sudskog veća o vođenju ovog suđenja u budućnosti jer ih se to direktno tiče.

            Vrlo ukratko naši zaključci su sledeći.

            1. Suđenje će se nastaviti po rasporedu s tim što će se naravno prilagođavati raspored zbog bolesti i dana za odmor. Nikakvih drugih produžetaka rokova neće biti za izvođenje dokaza tužilaštva.

            2. Optuženom neće biti nametnut advokat odbrane protiv njegove želje u datim okolnostima. To nije uobičajeno i nije dolično u suparničkom postupku kao što je ovaj, sudsko veće će i dalje razmatrati ovo pitanje.

            3. Kao što smo već doneli odluku optuženi neće biti privremeno puštetn na slobodu kao što je tražio, za vreme trajanja ovog postupka.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest