29. oktobar 2002. godine.

STENOGRAM

 

TUŽBA:

         Mislim da još nismo rešili molbu po 92 bis, veće je tražilo dodatni podnesak gospodina Keja, to je dostavljeno. Mi nismo bili u mogućnosti dostaviti dodatni pisani materijal u datom roku. Ipak smo vam dostavili nacrt našeg predloška u vezi sa ovim svedokom iz kojeg se vidi kako će se odvijati njegovo svedočenje. Samo trenutak da to dobijemo na uvid. Žao mi je što to nije došlo do vas juče, juče smo mi to podneli, možda je bolje da se time sada pozabavimo. Sve ove stvari koje se tiču optuženog, o njima će naime govoriti svedok uz pomoć dokumenata koji će biti dostavljeni vama u skladu sa pravilom 92 bis, iz kojeg ćete vi moći videti kakva je organizacija bila institucija o kojima je ovde reč.

         Ja jednostavno ponavljam ono što sam rekao prošle nedelje, ukoliko neki od tih materijala dostavljenih po pravilu 92 bis budu zahtevali dodatno propitivanje, dodatno izvođenje dokaza, naravno mi ćemo to moći učiniti i u datom trenutku se za tako nešto odlučiti.

         Mislim da ovaj podnesak koji je dostavio amikus ništa bitno novo ne pokazuje, nije naime dat nikakav dodatni razlog zašto taj materijal ne bi trebao biti iznesen pred vas u pisanom obliku. U praksi sudije ovog veća ne mogu unapred čitati materijal kada je reč na primer o izjavama svedoka, ali mogu čitati rezime svedočenja svedoka.

KVON:

      Ja bih imao dve stvari. Zbog ograničenog vremena na zadnjoj raspravi ja sam postavio jedno ne baš pametno pitanje, ali ono što mene brine je sledeće, vi niste zahtevali postupak po pravilu 92 bis u slučaju svedoka C-37 ili C-60, zašto radite sada ovo u vezi sa ovim svedokom.

TUŽBA:

      Reč je kao prvo o vremenu. To naravno možemo podeliti sa svima ostalima u ovoj instituciji, mi smo ovu prvu seriju svedoka izveli uživo, kako biste dobili jednu celovitu strukturu predmeta i mi smo u svakom slučaju u odnosu na ove svedoke tražili sve moguće dokaze koji su se eventualno mogli dostaviti po pravilu 92-bis. Ja mislim da smo mi to dali do znanja i rekli da će biti takav naš opšti pristup još i ranije. Mi sada gledamo kako će se odvijati dalje svedočenje i razmatramo mogućnost izvođenja dokaza po pravilu 92-bis kada je reč o našim idućim svedocima i verovatno ćete dobiti čitav niz istih molbi, istih podnesaka u odnosu na sledeće svedoke, na sličan način kao što je to bio slučaj s Kosovom, ali naravno prioritet je svakako vreme.

         Dakle mi smo postupali praktično, stvari su se donekle promenile, mi smatramo da je sada poželjno poslužiti se pravilom 92-bis gde god je to moguće. U ovom konkretnom slučaju to će biti drugačije nego što je to slučaj sa drugim svedocima. On će naime dostaviti čitavu jednu biblioteku materijala i s toga je potrebno da ona bude unapred pred vama na najadekvatniji mogući način.

KVON:

      Hvala lepo. Drugo, budući da sam ja na neki način malo drugačiji od drugih sudija ovog tribunala, naime nisam dovoljno upoznat sa istorijom Hrvatske, Zapadne Krajine i meni je vrlo korisno slušati uživo svedočenje svedoka u sudnici, čak iako tužitelj može voditi svedoka, odnosno postavljati sugestivna pitanja. Ja naravno ovo sad govorim samo u svoje ime.

TUŽBA:

      Ja vas u potpunosti razumem. Ovaj svedok će takođe izneti svoju priču, svoju verziju o događajima. Takođe će govoriti o događajima u svetlu uloge koju je optuženi imao i on će to tako i uraditi. On će ispričati u sažetom obliku svoju verziju događaja. Dakle taj deo će biti izveden uživo. Što se tiče onoga što ste ranije rekli, želim da vam skrenem pažnju na činjenicu da ima veliki broj javnih dokumenata koji su dostupni u slučaju ovog svedoka, mnogo veći nego što je to bio u slučaju svedoka C-37 ili C-60 i zato smo se odlučili na ovoj postupak.

MEJ:

      Predmet ćemo razmotriti, mislim da ovaj svedok neće svedočiti pre kraja ove nedelje.

TUŽBA:

      Ne, ne, možda najranije u četvrtak i petak. Dok sam na nogama hteo bih nešto reći u odnosu na K-38. Ne znamo tačno šta se sada treba dogoditi, možda je došlo do nesporazuma. Da li vi očekujete inicijativu s naše strane ili zapravo mi moramo pričekati vašu odluku što se toga tiče.

MEJ:

      To se momentalno rešava.

TUŽBA:

      Daću reč kolegi.

      Časni sude, ja imam dve molbe pre nego što pozovemo svedoka. U jednom slučaju tražimo izmenu zaštitnih mera. Ovaj svedok je dobio novo mesto boravka u jednoj drugoj zemlji. Takođe je dobio papire pod drugim imenom i s toga on smatra da nema potrebe da se njegovo ime skriva od javnosti ili da se primeni distorzija lika na ekranu.

MEJ:

      U redu, tome ćemo udovoljiti.

TUŽBA:

      Drugo, postoji neki određeni broj dokumenata koji nisu klasificirani po pravilu 65. Radi se o nekim fotografijama koje je svedok dostavio našem uredu i koje  fotografije su dostavljene gospodinu Miloševiću u maju, u sklopu njegove izjave, ali nisu identifikovane kao potencijalni dokazni predmeti. Drugi set dokumenata su dva identifikacijska dokumenta koje je dobio svedok, zatim dva popisa učesnika na međunarodnoj konferenciji o kojoj će svedočiti svedok i čiji je on bio učesnik. Zatim fotografija jedne vojne oznake i originalnog vojnog dokumenta koji je dobio svedok, a što je sve dostavljeno uredu tužitelja. Ja predlažem, odnosno tražim da mi se dozvoli da ove dokazne predmete pokažem svedoku i da zatražim njihovo usvajanje na spis na kraju glavnog ispitivanja i onda ćemo videti kako ćemo razmotriti druge dokazne predmete.

MEJ:

      Ukoliko ima nekih prigovora u odnosu na prihvatljivost dokumenata, to se može izneti u onom trenutku kada se svedok bude osvrnuo na dotični dokazni predmet. Inače ja ne vidim zašto se on u principi ne bi prihvatio.

TUŽBA:

      Hvala lepo. Sada pozivam gospodina Slobodana Lazarevića.

MEJ:

      Neka svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

      Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu i samo istinu.

TUŽBA:

      Gospodine, recite nam molim vas vaše ime i prezime.

SVEDOK:

      Slobodan Lazarević.

TUŽBA:

      Gde ste rođeni?

SVEDOK:

      Rođen sam u Beogradu.

TUŽBA:

      Jeste li se u jednom trenutku preselili u Sarajevo?

SVEDOK:

      Da, 1956. godine.

TUŽBA:

      Dok ste bili u Sarajevu vi ste pohađali tamošnji univerzitet.

SVEDOK:

      Jesam.

TUŽBA:

      Šta ste studirali?

SVEDOK:

      Jezike.

TUŽBA:

      Koje jezike smatrate da govorite tečno.

SVEDOK:

      Engleski i francuski.

TUŽBA:

      Molim vas da opišete veću organizaciju poznatu pod skraćenicom KOS.

SVEDOK:

      To je jedna organizacija, vojna organizacija JNA koja ima dva dela. Jedan deo se bavi unutrašnjom bezbednošću, drugi spoljašnjom.

TUŽBA:

      Molim vas usporite.

SVEDOK:

      Paziću na to.

TUŽBA:

      Kako ste prvi put saznali za KOS?

SVEDOK:

      1968. prišao mi je jedan radnik KOS-a i pitao hoću li raditi za njih.

TUŽBA:

      Recite molim vas ime te osobe.

SVEDOK:

      Nikola Zimonja.

TUŽBA:

      Kako ste upoznali Nikolu Zimonju?

SVEDOK:

      Putem moga oca koji je radio za ono što se nekad zvalo Udba, a što se kasnije pretvorilo u službu državne bezbednosti.

TUŽBA:

      Nakon što ste upoznali gospodina Zimonju, da li se vaš odnos nastavio?

SVEDOK:

      Da, celog mog života.

TUŽBA:

      Molim vas opišite nam prirodu vašeg odnosa s Nikolom Zimonjom.

SVEDOK:

      Ja sam se bavio infiltracijom drugih organizacija, na primer 1968. ja sam dobio zadatak da prodrem u strukturu studentskog pokreta u Sarajevu. Na primer da podmećem filmove nemačkih turista, da se infiltriram u redove srpske emigracije u Engleskoj, Hrvatskoj, itd.

TUŽBA:

      Da li ste smatrali Nikolu Zimonju vašim nadređenim unutar KOS-a?

SVEDOK:

      Da.

PITANjE:

      Recite nam, molim vas,  otprilike koliko vremena ste proveli u Australiji i radili u hrvatskoj emigrantskoj zajednici u Sidneju.

ODGOVOR:

      Ja sam pokušao prodreti u tu organizaciju ali izgleda bez uspeha u tome, ali sam sve skupa proveo 11 godina u Australiji.

PITANjE:

      Da li je od vas traženo u jednom trenutku da se vratite u Jugoslaviju?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Tako je svedok rekao pre zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Ko je to od vas tražio?

ODGOVOR:

      Nikola Zimonja.

PITANjE:

      Da li ste dobili zadatak da radite nešto u vezi sa zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu 84. godine.

ODGOVOR:

      Da, ja sam bio  asistent direktoru protokola Međunarodnog olimpijskog odbora.

PITANjE:

      Dok ste bili na tom položaju da li ste se smatrali i dalje članom KOS-a.

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      1984. godine, da li ste dobili jedan drugi zadatak od strane gospodina Zimonje.

ODGOVOR:

      Da, trebao sam otići i zaposliti se u Agrokomercu u Velikoj Kladuši. 

PITANjE:

      Ko je bio na čelu te organizacije?

ODGOVOR:

      Gospodin Fikret Abdić.

PITANjE:

      Sad ću zamoliti da se registrator od 14 dokumenata identificira brojem koji sledi i da se prvi dokazni predmet odnosno onaj pod tabulatorom broj 1 stavi na grafoskop.

SEKRETAR:

      Ovo će biti dokazni predmet optužbe 348.

TUŽBA:

      Časni sude, ne znam da li je reč samo o mom kompjuteru ali oprostite ne, sad je dokument na ekranu. Ja ću zamoliti gospodina Lazarevića da opiše čitav niz osoba koje se nalaze u ovoj šemi i zamoliću da se to stavi na grafoskop dok on daje taj opis i na kraju ću ga zamoliti da se posluži ovom šemom da nam opiše u kakvom su odnosu ove razne figure, ovi razni ljudi bili. Gospodine Lazareviću, za početak ću vam postaviti pitanje u vezi dve osobe koje su imale neke veze sa Vojskom Republike Srpske. Prvo, zanima me general Mrkšić, da li vam je on poznat.

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Opišite molim vas veću ko je on?

ODGOVOR:

      General Mrkšić je bio zapovednik Osme operativne grupe RS kada sam ja tamo došao i to u decembru 91. godine.

PITANjE:

      Kad kažete Osma operativna grupa da li govorite o JNA?

ODGOVOR:

      Da,

PITANjE:

      Izvolite nastaviti.

SVEDOK:

      Ja sam se sreo s njim ponovo u Krajini kada se on tamo vratio 95 godine kao zapovednik RSK.

PITANjE:

      Da li ste ikada s njim razgovarali u vezi sa vukovarskom bolnicom?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Možete li nam ukratko reći kakav je to bio razgovor.

ODGOVOR:

      General Mrkšić je uvek smatrao da je to bila jedna od veoma važnih vojnih pobeda i on je smatrao da su bolnicu zauzele hrvatske snage, 5 sprat bolnice i on je dao naređenje da se te snage razore.

PITANjE:

      A da li vam je rekao kome je dao to naređenje.

ODGOVOR:

      Da, rekao je.

PITANjE:

      A ko je to bio?

ODGOVOR:

      General koji je u to vreme bio major, major Šljivančanin.

PITANjE:

      Da li vam je rekao kakvim je rečima izdao naređenje Šljivančaninu u vezi sa vukovarskom bolnicom.

ODGOVOR:

      Da, reći ću to i na engleskom i na srpskom. Izvinjavam se Veću, rekao je "pobijte ta govna".

PITANjE:

      Da li vam je poznat potpukovnik Mile Novaković?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Možete li nam objasniti ko je to?

ODGOVOR:

      Mile Novaković je takođe bio oficir JNA i proveo značajno vreme u RSK na različitim položajima u vojnoj strukturi.

PITANjE:

      Da li je on bio deo srpske vojne delegacije na nekoliko mirovnih konferencija?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Sada želim da vas pitam za 21 korpus. Možete li nam reći da li je to bio korpus u okviru armije Republike Srpske Krajine?

ODGOVOR:

      21 Korpus je došao iz JNA, nakon što se JNA povukla iz Hrvatske, bio je zadužen za područje koje se zove Kordun pa imenovan i kao kordunski korpus.

PITANjE:

      Da li vam je poznat 31 korpus?

ODGOVOR:

      Da, on je takođe poznat 39 korpus je poznat kao banijski korpus.

PITANjE:

      A 15 korpus?

ODGOVOR.

      15 korpus je poznat kao lički korpus i on je bio zapadno krilo 21 korpusa.

PITANjE:

      Da li je tačno da su 21, 39 korpus i 15 bili korpus u okviru armije Republike Srspke Krajine?

ODGOVOR:

      Da, to je tačno.

PITANjE:

      Tokom vremenskog perioda o kojem svedočite, da li je 21 korpus imao tri različita komandna centra?

ODGOVOR:

      Da, menjali su komandne centre. Prvo su bili iznad hotela na brdu u okviru baze Ujedinjenih nacija i to komande Ujedinjnih nacija. Zatim su se preselili na Petrovu goru a zatim u blizinu Vojnića i to je bilo poslednja komanda ovog korpusa.

PITANjE:

      Da li nam možete otprilike reći kada je komanda prebačena u Petrovu Goru?

ODGOVOR:

      Početkom 93. godine.

PITANjE:

      Možete li nam reći kada je otprilike prebačena u Vojnić?

ODGOVOR:

      Iste godine, nešto kasnije kada se srpski MUP prebacio u Petrovu Goru.

PITANjE:

      Da li u jednom trenutku su pripadnici KOS-a vojne obaveštajne službe dobili zadatak da rade u okviru 21 korpusa.

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Možete li nam reći kada ste dobili taj zadatak.

ODGOVOR:

      U februaru 92. godine.

PITANjE:

      I za vreme dok ste vi bili u okviru vojske RSK da li ste prebačeni na drugi komandni centar kao što je prebačena i komanda korpusa.

ODGOVOR:

      Ne, nisam, ja sam zadržao svoju kancelariju u blizini baze UN u Topuskom.

PITANjE:

      Gde to bilo?

ODGOVOR:

      U Topuskom da bi olakšao sastanke sa oficirima za vezu Ujedinjenih nacija.

PITANjE.

      Možete li nam objasniti ko je bio pukovnik Bulat?

ODGOVOR:

      Pukovnik Bulat je bio zapovednik 21 korpusa odnosno Kordunskog korpusa i takođe moj zapovedni oficir.

PITANjE:

      Da li ste vi svakodnevno imali kontakte s njim?

ODGOVOR:

      Da, svakog dana.

PITANjE:

      Da li vam je poznato da li je on imao kontakte sa generalštabom JNA za vreme dok je on bio zapovednik kordunskog korpusa?

ODGOVOR:

      On je imao kontakte svakog dana, svakog jutra nakon brifinga sa svojim oficirima i takođe je podnosio izveštaje direktno Generalštabu u Beogradu.

PITANjE:

      Da li vi znate s kim je imao kontakte u JNA?

ODGOVOR:

      Ja sam bio prisutan tokom tih poziva nekoliko puta.

PITANjE:

      Da li znate imena osoba s kojima je razgovarao u Beogradu?

ODGOVOR:

      To je bio general Perišić.

PITANjE:

      Da li je to Momčilo Perišić?

ODGOVOR:

      Da, to je tačno.

PITANjE:

      U vezi sa vašim delovanjem uz pukovnika Bulata u 21 korpusu, možete li nam objasniti kakva je on imao ovlašćenja u vezi sa odlukama u njegovom području odgovornosti?

ODGOVOR:

      Sve što je imalo veze sa lokalnim pitanjima kretanjem trupa u jednom delu Korduna, u drugom delu Korduna on je imao mogućnost donosi vlastite odluke. On nije morao da podnosi izveštaje Beogradu znači, sve što se dešavalo u jednom širem području morao je da konsultuje Beograd i podnosi izveštaje.

PITANjE:

      Da li možete Veću navesti konkretne primere situacija u kojima se pukovnik Bulat morao konsultovati sa generalom Perišićem pre nego što bi preduzeo akcije u RSK.

ODGOVOR:

      Na primer, ako se predviđao napad u odnosu na 5 korpus koji je bio poznat kao bihaćki džep i ako je bilo potrebno obaviti kordinaciju snaga na terenu bilo da je reč o snagama RSK ili RS onda je to bilo nešto što bi se iznosilo pred Generalštab u Beograd.

PITANjE:

      Kad kažete 5 korpus, govorite o 5 korpusu armije Bosne i Hercegovine.

ODGOVOR.

      Da, to je tačno.

PITANjE:

      Na osnovu vaših kontakata i rada u 21 korpusu da li možete da opišete da li je pukovnik Bulat razgovarao sa Beogradom prvo ili sa svojim nominalnim štabom u Kninu prvo.

ODGOVOR.

      To je zaista zavisilo od situacije, kao što sam ranije rekao, a koja je bila početna kordinacija više od jednog korpusa, onda se prvo obratio Beograd pa tek onda Kninu. Ako je bilo reč o nečemu lokalnog karaktera,  onda bi se on prvo obraćao Kninu.

PITANjE:

      Hteo bih da vas pitam o komponentama 21. korpusa.

MEJ:

      Dobijamo francuski na engleskom kanalu, pokušajte ponovo.

PITANjE.

      Želim da vas pitam o jednoj komponenti 21. korpusa, da li vam je poznata jedinica koja se nazivala antiterorističkom jedinicom.

ODGOVOR:

      Da, poznata mi je.

PITANjE:

        Možete li Veću opisati kakva je bila funkcija ove jedinice.

ODGOVOR.

      Funkcija ove jedinice, koja je imala 40 do 45 mladića sa krivičnim dosijeom, oni su trebali da obavljaju prljave poslove u okviru 21. korpusa Vojske RSK i svaki korpus je imao ovakve jedinice koje su obavljale iste takve posove.

PITANjE:

      Da li su u okviru drugih korpusa te jedinice takođe nazivane antiterorističkim jedinicama?

ODGOVOR:

      Možda su imale drugačija imena, ali svrha njihovog osnivanja je uvek bila ista.

PITANjE:

      Vi ste opisali pripadnike tih jedinica kao ljude koji su imali krivične dosije. Da li su to bili zvanični vojnici u okviru Vojske RSK?

ODGOVOR:

      Da, oni su bili deo opšte vojne strukture.

PITANjE:

      Vi ste koristili izraz prljavi poslovi. Možete li opisati Veću značenje tog izraza.

ODGOVOR:

      Svi zadaci koje dobro obrazovani i normalni oficiri JNA bi odbili da obave su dodeljivani tim antiterorističkim jedinicama. Oni su korišćeni da zaplaše ljude, da šire osećanje nesigurnosti, da ubijaju bilo Hrvate, bilo Muslimane ili Srbe.

PITANjE.

      Ko je bio zapovednik te jedinice?

ODGOVOR:

      Jedan mladić nadimak je bio Paraga, a pravo ime mu je bilo Siniša Martić i mislim da on više nije živ.

PITANjE:

      Možete li nam reći ko je bio pukovnik Pero Ajdinović.

ODGOVOR:

      Pukovnik Pero Ajdinović je takođe bio pripadnik KOS-a ali se bavio unutrašnjom sigurnošću i on je formirao tu grupu pre nego što je osnovan 21 korpus u ovom području.

PITANjE:

      Možete li nam reći ko je bio pukovnik Vlado Karan.

ODGOVOR:

      Pukovnik Vlado Karan je takođe bio pripadnik KOS-a i on se bavio unutrašnjom sigurnošću i on je nasledio položaj pukovnika Ajdinovića kada se ovaj vratio u Beograd i on je takođe pokrivao komandu antiterorističke jedinice.

PITANjE:

      Kada kažete da su ova dvojica ljudi pripadala KOS-u, da li govorite o drugoj jedinici KOS-a koja je bila u okviru vojske RSK ili govorite o istom KOS-u kojem ste i vi pripadali u okviru JNA.

ODGOVOR:

      Govorim o istom KOS  ali u okviru KOS-a su postojale dve linije, jedna se bavila unutrašnjom sigurnošću zemlje, druga se bavila spoljnom sigurnošću zemlje, a ja sam pripadao toj liniji.

PITANjE:

      A kom ogranku KOS su pripadala ova dva čoveka?

ODGOVOR:

      Unutrašnjoj sigurnosti.

PITANjE:

      Sada bih želeo da skrenem vašu pažnju na smrt osobe po imenu Dmitar Obradović. Da li vam je poznato pod kakvim okolnostima je umro taj čovek.

ODGOVOR:

      Da, on je bio gradonačelnik Vrgin mosta.

PITANjE:

      Možete li nam objasniti, odnosno opisti pre nego što nam kažete pod kakvim okolnostima je umro. Možete li nam reći ko je on bio i kakva je bila njegova uloga u događajima u Krajini u leto 92 godine.

ODGOVOR:

      Ja sam imao veliko zadovoljstvo da upoznam gospodina Dmitra Obradovića u različitim prilikama i na sastancima posmatračke misije Evropske zajednice dok sam smatrao da je on vrlo inteligentan i imao sam mnogo dokumenata koji dokazuju ono što je on govorio na tim sastancima. On je smatrao da Srbi i Hrvati mogu da žive zajedno u Hrvatskoj sve dok Srbi prihvate hrvatsku vladu kao takvu.

PITANjE:

      Šta je on bio po nacionalnosti?

ODGOVOR:

      Bio je Srbin.

PITANjE:

      Da li se on suprotstavio formiranju Vojske Republike Srpske Krajine?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Da li je on bio za pomirenje sa Hrvatima?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Šta se desilo sa gradonačelnikom Obradovićem?

ODGOVOR:

      On je dočekan u zasedi i ubijen.

PITANjE:

      Da li se to desilo u području odgovornosti 21. korpusa?

ODGOVOR:

      Da, to je bilo oko 200 metara od mesta komande.

PITANjE:

      Da li je vođena istraga u vezi sa okolnostima njegove smrti?

ODGOVOR:

      Da, tri tela su izvodila istragu. Jedno je bilo u okviru 21. korpusa, jedno je bilo u okviru lokalne policije i treće je bilo u okviru međunarodne policije UN.

PITANjE:

      S obzirom na vaš položaj u okviru 21. korpusa da li ste imali kontakte, odnosno da li ste učestvovali u bilo kojoj od tih istraga u njegovoj smrti.

ODGOVOR:

      Jesam više kao posmatrač i pomoć u slučaju da dođe do nesporazuma, bio sam prisutan tokom prvobitnih istraga u vezi sa ovim ubistvom.

PITANjE:

      Istraga koju je obavio 21. korpus do kakvih zakljuačka su došli istražitelji. U vezi s tim kako je ubijen gradonačelnik Obradović.

ODGOVOR:

      Zvanična izjava je bila da su se hrvatski teroristi probili na našu teritoriju duž reke Kupe i da su došli u blizinu Topuskog i ubili gradonačelnika Obradovića.

PITANjE:

      Vi ste rekli da je to bila zvanična izjava, da li je došlo do drugih nalaza u vezi sa istragama ubistva.

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      I kakvi su to bili nalazi.

ODGOVOR:

      Da su to uradili pripadnici antiterorističke grupe.

PITANjE:

      Da li su u jednom trenutku pripadnici antiterorističke grupe raspravljali o ubistu gradonačelnika Obradovića ili to čuli?

ODGOVOR:

      Da, nekoliko pripadnika antiterorističke grupe mi je u nekoliko prilika rekli da je to bila patriotska stvar da se uradi.

PITANjE:

      U vreme kad je ubijen gradonačelnik Obradović, možete li nam reći kakva je bila vaša uloga u okviru 21. korpusa i objasniti ukratko kakve su bile vaše odgovornosti.

ODGOVOR:

      Ja sam bio potpukovnik i bio sam oficir za vezu 21. korpusa i međunarodnih organizacija na terenu, dakle UN, Međunarodnog crvenog krsta ili bilo koje druge međunarodne organizacije, čak i sa međunarodnim novinarima ako su dolazili da izveštavaju.

PITANjE:

      U vezi sa ovim ubistvom da li ste vi dobili dužnost da obavestite UN u vezi sa zvaničnim nalazima o tome da su hrvatski teroristi ubili gradonačelnika Obradovića.

ODGOVOR:

      Jesam, ja sam dobio protestno pismo koje sam trebao da odnesem Štabu UN i predam direktno generalu koji je bio komandant sektora, i on je bio komandant centralnog severnog sektora koji je pokrivao upravo područje između 21. korpusa i 35. korpusa.

PITANjE:

      U vreme kada ste vi predali to protestno pismo da li ste znali da je sadržaj bio lažan?

ODGOVOR:

      Da, znao sam.

PITANjE:

      Sada želim da skrenem vašu pažnju na policiju u RSK. Možete li nam ukratko opisati šta ste znali o strukturi policije u RSK u vreme dok ste vi bili tamo.

ODGOVOR:

      Kada je reč o policijskim snagama one su bile uspostavljene na isti način kao policijske snage u bilo kojoj drugoj zemlji, što znači da su imali Ministarstvo unutrašnjih poslova i imali su različita odelenja imali su državnu bezbednost u okviru policijskog odela koje je formirano potpuno isto kao državna bezbednost Srbije i direktno su njima izveštavali. Zatim bile su policijske stanice  u istom području u kojem su bile raspoređene snage Ujedinjenih nacija.

PITANjE:

      Da li su u svakom sektoru imali zamenika koji je bio odgovoran za taj sektor?

ODGOVOR:

      Da, oni su imali zamenika ministra unutrašnjih poslova koji je bio direktno podređen ministru unutrašnjih poslova koji je u to vreme bio Milan Martić i takođe su imali načelnike policije koji su takođe podnosili izveštaje ministru unutrašnjih poslova.

PITANjE:

      Možete li nam opisati kakve su bile obaveze svih tih zamenika u svakom od tih sektora.

ODGOVOR:

      Ja znam da ih je bilo 4 koliko i sektora istok, sever, zapad i jug naime, bilo je toliko sektora.

PITANjE:

      A koliko je bilo zamenika?

ODGOVOR:

      Bio je jedan koji je bio direktno odgovoran ministru unutrašnjih poslova gospodinu Martiću, postojao je čitav niz policijskih stanica a svaka je imala šefa.

PITANjE:

      Taj zamenik za svaki sektor, da li je on bio odgovoran za aktivnosti uniformisane policije.

ODGOVOR:

      Da, tako je, ali i za neuniformiranu policiju.

PITANjE:

      Da li ste stekli utisak u to doba ko je plaćao policiju RSK?

ODGOVOR:

      Pa, iz izvora kao i za vojsku.

PITANjE:

      Kako to znate?

ODGOVOR:

      Pa, u nekoliko navrata ja sam bio tamo, bio sam prisutan kada je osoba s novcem stigla iz Beograda i s određenim iznosom za raspodelu tog novca komandantima. Oni bi dostavili imena kojim ljudima se treba isplatiti ta plata i oni bi pokupili novac, i onda bi se taj novac distribuirao dalje članovima pripadnicima jedinice.

PITANjE:

      Da li je ta osoba bila takođe odgovorna i za raspodelu novca i za policijske jedinice i za vojne  jedinice RSK?

ODGOVOR:

      Koliko ja znam da.

PITANjE:

      Da li je ta osoba opljačkana u jednom trenutku?

ODGOVOR.

      Da, koliko ja znam to je bilo 6. avgusta 95. godine, kada su se srpske snage povlačile iz Krajine on je tvrdio da je on opljačkan, da su mu u konvoju uzeli sve plate koje je on nosio za vojsku i policiju.

PITANjE:

      Dakle, onda za taj period oficiri nisu dobili novce?

ODGOVOR.

      Da, tako je, niko nije dobio novce.

PITANjE:

      Ko je Milan Martić?

ODGOVOR:

      Čovek koji je postigao prilično dramatičan uspeh u vrlo kratkom vremenu. Počeo je kao zapovednik neke male policijske stanice negde kod Knina, a zatim je vrlo kratko, dakle, od šefa četri pripadnika možda te stanice postao predsednik RSK.

PITANjE.

      U međuvremenu, dakle od doba kada je bio šef policijske stanice pa dok je postao predsednik RSK, da li je on bio i na nekim drugim visokim položajima?

ODGOVOR:

      Da, bio je ministar unutrašnjih poslova pre nego što je postao predsednik RSK.

PITANjE:

      Molim vas, opišite nam kakva je veza bila između Vojske RSK i policije RSK.

ODGOVOR:

      Molim vas, ponovite mi pitanje.

PITANjE:

      Opišite nam, molim vas, kakav je bio odnos veza između vojske i policije RSK.

ODGOVOR:

      U samom početku vodeću reč je imala vojska, kada je reč o svim događajima u to vreme na tim prostorima mislim na godinu 92 kasnije kada su došle specijalne snage iz Srbije ta vlast je prešla u ruke policije.

PITANjE:

      Da li su vam poznate implikacije Vensovog plana za vojsku armiju u RSK?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Recite nam molim vas kakvi su bili zahtevi Vensovog plana u pogledu Vojske.

ODGOVOR.

      Potpuna demilitarizacija i demobilizacija svih jedinica u RSK budući da smo bili potpisnici tog plana mi smo jednostavno promenili uniforme. Dakle, preko noći smo skinuli uniforme i odenuli plave uniforme. To se dogodilo sve u roku od nekih 10 sati, sva vojna vozila smo obojili u plavo i tako ih predstavili kao policiju.

PITANjE:

      Da li je Vensov plan stavio bilo kakva ograničenja na broj policijskih snaga u RSK?

ODGOVOR:

      Koliko je meni poznato ne.

PITANjE:

         Za vreme tog prelaznog perioda da li ste vi dobili ličnu kartu iz koje je bilo jasno da ste vi pripadnik policije RSK.

SVEDOK:

      Da. I takođe sam morao skinuti uniformu pa sam u to doba počeo nositi civilnu odeću.

TUŽBA:

      U doba kada ste dobili ličnu kartu kao član policije RSK, vi ste zapravo bili pripadnik KOS-a, JNA.

SVEDOK:

      Da, naravno. Zapravo se ništa nije promenilo, samo smo promenili boju uniforme.

TUŽBA:

      Ja bih sada molio, časni sude, da se svedoku pokaže dokazni predmet 348 pod tabulatorom broj 2. Reč je o fotografiji, moliću da se ona stavi na grafoskop. Gospodine Lazareviću, prepoznajete li ovu fotografiju koju sada vidimo  na ekranu?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Prepoznajete li ljude koje na njoj vidimo?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Zamoliću poslužitelja da ostane kod svedoka neko vreme. Molim vas, recite nam ko su ljudi na ovoj fotografiji sa leva na desno?

SVEDOK:

      Prvo vidite mene na levo, a odmah do mene je general Satiš Nambijer, koji je bio zapovednik snaga Ujedinjenih naroda u tom području. Zatim ova druga osoba je jedan pukovnik, poljski pukovnik, čijeg se imena sada ne mogu setiti, a ova osoba koju samo delimično vidim s leđa je general Novaković. Ovo je vreme, moram vam skrenuti pažnju na to kada smo mi zaprao promenili uniforme i na njegovoj, na oznaci koju on  nosi na rukavu u ćiriličnom pismu možete pročitati reč milicija.

TUŽBA:

      Ja ću vas sada zamoliti da zaokružite ovu oznaku za koju ste rekli da sadrži reč milicija. Reč koju ste rekli je zapravo milicija, možete li nam objasniti o čemu je zapravo reč.

SVEDOK:

      Radi se zapravo o policiji.

TUŽBA:

      Ovaj tekst napisan rukom, to ste vi napisali.

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Hvala. Sada ću zamoliti dokazni predmet 348/3. da i to stavimo na grafoskop, molim vas. Gospodine Lazareviću, prepoznajete li ovo što prikazuje dokument 348/3?

SVEDOK:

      Da. To je moja službena legitimacija policije.

TUŽBA:

      Koja vam je izdana u doba kada ste vi zapravo bili pripadnik jugoslovenske armije, je li tako?

SVEDOK:

      Da, tako je.

TUŽBA:

      Možete ovo sada maknuti sa grafoskopa. Gospodine Lazareviću, moliću vas sada da Veću opišete komandnu strukturu ovih zapravo vojnika koji evo ovde nose policijske uniforme.

SVEDOK:

      Izvinite, nije mi baš jasno šta želite pitati.

TUŽBA:

      Ovi ljudi koji su pre bili vojnici, da li su oni sada postali deo zapovedne struture policije, odnosno da li su oni sva naređenja primali iz od zapovednika lokalnih policijskih stanica ili su pripadali nekoj odvojenoj zapadnoj strukturi policije.

SVEDOK:

      Oni zapravo nikada nisu bili pripadnici policije. Oni su i dalje zadržali svoje činove, vojne činove. Oni su jednostavno preko noći promenili uniformu ali zapovedni lanac je ostao isti i to je bio zapadni lanac JNA.

TUŽBA:

      Da li vam je poznat incident koji se dogodio u martu 92. godine kada je veliki broj ovih ljudi odveden natrag u Beograd i gde su im izdati neki, gde im je izdat neki poseban zadatak.

SVEDOK:

      U martu 92. godine počinje povlačenje JNA u Bosnu i iz Bosne u Srbiju. Jedan veliki broj oficira je ostao, oficira JNA a zapovedništvo JNA u Beogradu je pregledalo svu evidenciju oficira JNA i s obzirom na njihovo mesto rođenja, ukoliko se radilo na primer o Krajini i RSK, oni su poslani natrag u Krajinu na zadatak tamo i to na 6 meseci i imali su nakon toga mogućnost da se ili vrate u Beograd ili da nastave sa svojim zaduženjima na terenu.

TUŽBA:

      Da li se sećate jednog konkretnog događaja kada je traženo da dobrovoljci odu u Beograd i da tamo rade na jednom posebnom projektu.

SVEDOK:

      Da, ali reč je o policiji a ne o JNA.

TUŽBA:

      Molim vas kao prvo da stvari budu jasne, o kojoj policiji govorite.

SVEDOK:

      O redovnoj policiji RSK.

TUŽBA:

      E sad možemo videti šta se zapravo dogodilo.

SVEDOK:

      Iz Beograda je stiglo jedno naređenje, odnosno zahtev kako hoćete da svaki sektor pošalje odprilike 100 uniformisanih policajaca u Beograd i u tu svrhu Beograd je poslao potpuno nove uniforme koje su bile iste kao i uniforme srpske policije, potpuno nove uniforme i oni su autobusima prevezeni u Beograd da se tamo pozabave demonstrantima koji su izašli na ulice.

TUŽBA:

      Da li su te demonstracije bile organizovane protiv gospodina Miloševića?

SVEDOK:

      Da.

MEJ:

      Možete li nam reći kada se to odprilike dogodilo.

SVEDOK:

      Pa ja sad tačno ne znam. Sud verovatno zna koliko je bilo tih demonstracija u Beogradu u to konkretno vreme. Ova o kojoj ja govorim se dogodila negde krajem 92. godine.

TUŽBA:

         Na osnovu kojih kriterijuma su izabrani ti ljudi, tih 400 do 500 ljudi?

SVEDOK:

      A što veći to bolji.

TUŽBA:

         Da li ste vi bili prisutni kada je njima nešto rečeno za vreme tog procesa selekcije.

SVEDOK:

      Pa mislim šalili su se na račun njihove veličine, to su stvarno bili krupni ljudi koji su se trebali tamo pozabaviti demonstrantima i uopšteno su se šalili na račun toga kako će oni doći tamo i premlatiti te antikomunističke demonstrante.

TUŽBA:

         Što se tiče policije Republike Srbije, da li su oni isto tako imali neka bezbednosna zaduženja ili je to bila stvar državne bezbednosti.

SVEDOK:

      Da, jesu. Načelnik državne bezbednosti RSK je bio Toša Pajić.

TUŽBA:

         Kažete da je on bio na čelu, da li mislite da je on bio na čelu DB RSK?

SVEDOK:

      Na papiru da.

TUŽBA:

         Da li ste vi verovali da je on zapravo zadužen za DB RSK?

SVEDOK:

      Apsolutno jesam.

TUŽBA:

         Da li ste vi mislili da je neko drugi na čelu DB RSK?

SVEDOK:

      Jesam.

TUŽBA:

         Ko.

SVEDOK:

      Toša Pajić. On je bio ministar  RSK 95.

TUŽBA:

         Možete li nam opisati u kakvom je odnosu bio Toša Pajić i vi.

SVEDOK:

      Pa  ja sam uvek mislio da gospodin Pajić vrlo ugodan čovek, diplomata po karakteru, obrazovan. Ja sam s njim svakodnevno kontaktirao u Krajini zato što je on bio jedan od oficira za vezu sa UN. Na neki način  je bio moj pandan u policiji.

TUŽBA:

         Za vreme vaših kontakata sa gospodinom Pajićem, da li je on išta govorio o odnosu koji on ima sa državnom bezbednosti Republike Srbije u Beogradu.

SVEDOK:

      Da, vrlo često on je rekao da zapravo radi za Jovicu Stanišića koji je bio na čelu DB u Srbiji.

TUŽBA:

         Da li je on rekao koliko često je kontaktirao Jovicu Stanišića?

SVEDOK:

      Pa to, svakodnevno. On je ima direktnu telefonsku vezu sa gospodinom Stanišićem.

TUŽBA:

         Da li je imao, da li se koristio nekim nadimkom kada je govorio o Jovici Stanišiću.

SVEDOK:

      Uvek je govorio o njemu kao Tata.

TUŽBA:

      Za vreme vaših razgovora sa Tošom Pajićem da li je on koristio neko posebno ime kada je govorio o Slobodanu Miloševiću?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Koje?

SVEDOK:

      Šef, gazda.

TUŽBA:

      Za vreme, u vreme dok ste kontaktirali sa gospodinom Pajićem da li vam je on ikada opisao u kojoj je on vezi, odnosno odnosu bio  sa srpskim DB.

SVEDOK:

      Koliko sam ja shvatio gospodin Pajić je bio stalno zaposlen  za srpski DB jer kada smo se mi vratili u Beograd, avgusta 95. on je jednostavno nastavio raditi u svojoj staroj kancelariji u Beogradu, odnosno nastavio raditi na svom starom položaju unutar strukture DB.

TUŽBA:

      Sad ću zamoliti da se svedoku pokaže dokazni predmet optužbe 348, tabulator 4 i da se stavi na grafoskop.

      Gospodine Lazareviću, prepoznajete li ljude na ovoj fotografiji.

SVEDOK:

      Da. Fotografija je snimljena u hotelu u Topuskom. A ove tri osobe koje vidite kako sede za stolom s leva na desno su gospodin Toša Pajić, dakle šef policije u Vojniću. To mora da je bilo vrlo rano 92. godine, eventualno možda u maju, junu 92. godine. Zatim jedan danski oficir čijeg se imena ne sećam ali znam da je bio na čelu  IPPTF-a i na kraju vidite mene u svojstvu oficira za vezu 21. korpusa.

TUŽBA:

      Da li ste to vi pisali na fotografiji?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Da li vam je poznata osoba po imenu Đura Skalja.

SVEDOK:

      Da, vrlo.

TUŽBA:

      Recite Veću ko je to.

SVEDOK:

      To je jedan policajac koji je bio drugi po redu u Vojniću, odnosno pomoćnik gospodina Toše Pajića. Kasnije je gospodin Hajac postao oficir za vezu policije sa gospodinom Avdićem i Beogradom.

TUŽBA:

      Sad me zanima jedna politička ličnost iz Republike Srpske Krajine. Gospodin Goran Hadžić. Recite nam kratko ko je on. Ko je on bio.

SVEDOK:

      Gospodin Hadžić je bio izabrani predsednik RSK i ja sam bio prisutan na priličnom broju sastanaka u RSK i van RSK i međunarodnim sastancima takođe.

TUŽBA:

      Recite nam kakav je bio odnos između gospodina Hadžića i gospodina Miloševića.

SVEDOK:

      Ja ću vam ispričati jedan mali incident koji će vam dati možda najbolju sliku tog odnosa. Za vreme od jednog sastanaka u Norveškoj koji smo imali sa hrvatskom stranom uz učestvovanje UN naravno, imali smo malu pauzu i sedeli smo odvojeno. Gospodin Hadžić je sedeo za jednim stolom, neko je pokucao na vrata  i dva čoveka su ušla unutra, američki ambasador u Hrvatskoj i kanadski ambasador čije se sada imena ne mogu setiti. Američki ambasador gospodin Golbrajt se obratio gospodinu Hadžiću i rekao mu gospodine predsedniče, a Hadžić se okrenuo meni i rekao nisam ja nikakav predsednik, ja sam samo prenosilac poruka.

TUŽBA:

      Sada želim da vas pitam o saveznim institucijama u bivšoj Jugoslaviji, želim nešto više da vas pitam o vašoj organizaciji o KOS-u u JNA. Opisali ste sebe, pukovnika Ajdinovića i pukovnika Vladu Karana da su bili pripadnici istog KOS-a u okviru JNA. Da li je to tačno?

SVEDOK:

      Da, to je tačno.

TUŽBA:

      Za vreme vašeg rada KOS-om, da li ste se upoznali sa izrazom koji je bio "crni fondovi"?

SVEDOK:

      Da, jesam i na srpskom se to zvalo crni fondovi.

TUŽBA:

      Možete li nam reći šta to znači, ti crni fondovi?

SVEDOK:

      To je značilo da imate na raspolaganju veliku količinu novca za koji ne morate da objašnjavate kako ste ga potrošili.

TUŽBA:

      Da li ste saznali odakle su dolazila ta sredstva, najveći deo tih sredstava?

SVEDOK:

      Početkom šesdesetih i sedamdesetih godina te fondove je obezbeđivala kompanija po imenu "Geneks", to je izvoz-uvoz. Svi su znali da je to ustvari bio front državne bezbednosti izvan Jugoslavije.

TUŽBA:

      Vi ste opisivali tu kompaniju da je bila u direktnoj vezi sa državnom bezbednošću, da je uprkos toj činjenici ta organizacija takođe obezbeđivala sredstva za upotrebu ljudi koji su bili u KOS-u.

SVEDOK:

      U određenim okolnostima da, posebno kada je bilo potrebno mnogo novca.

TUŽBA:

      Možete li opisati veću na osnovu čega ste vi saznali za crne fondove i veze između finansijskih pitanja i KOS-a?

SVEDOK:

      Ja lično nisam potpisao nijednu potvrdu za novac koji sam primao od 1968. do 1995. godine, a redovno sam finansiran.

TUŽBA:

      Na početku vašeg svedočenja vi ste opisali nekoliko zadataka koje ste imali u inostranstvu. Da li ste vi tada imali pristup tzv. crnim fondovima i u tom periodu?

SVEDOK:

      Da, ja bih podneo zahtev za određeni iznos novca i ja bih ga dobio bez ikakvog ispitivanja u vezi sa iznosom koji sam tražio i nisam morao za to da potpisujem bilo kakvu potvrdu.

TUŽBA:

      Da ne ulazimo u detalje, možete li da navedete veću neke konkretne troškove za koje su korišćeni crni fondovi?

SVEDOK:

      Obično da bi se dalo ljudima iz drugih zemalja bilo da se podmićuju, da se kupuje oružje, da se kupuju dokumenta, znači zavisi od situacije.

TUŽBA:

      Možete li opisati da li ste takođe imali pristup nekim legitimnijim izvorima finansiranja tokom obavljanja svog posla?

SVEDOK:

      Da, jednom kada sam stigao na Kordun ja sam onda bio plaćan od strane RSK.

TUŽBA:

      A novac koji ste dobijali za legitimne akcije, možete li opisati na koji način ste dobijali taj novac i kako ste ga primali?

SVEDOK:

      To bi bio neki iznos novca koji bih dobio sa zvaničnom potvrdom koju sam morao da potpišem da potvrdim da sam primio novac.

TUŽBA:

      Ako ste vi podnosili zahtev za novac iz crnih fondova, hipotetski da kažemo, da biste dobili neku informaciju, da li se onda očekivalo od vas da  vi obezbedite tu informaciju u kratkom vremenskom roku?

SVEDOK:

      Apsolutno.

TUŽBA:

      Da li ste ikada bili u situaciji da sa gospodinom Zimonjom razgovarate o nekom zahtevu koji ste podneli za veći iznos iz crnih fondova?

SVEDOK:

      Da, prilikom jednog incidenta kada mi je ponuđeno da kupim veliku količinu oružja iz ukrajinskog bataljona i takođe sredstava za prisluškivanje.

TUŽBA:

      Šta vam je on rekao u vezi sa mogućnošću da dobijete sredstva za tako nešto?

SVEDOK:

      Sam iznos nije problem, ali da on nije zainteresovan za to i da treba da o tome obavestim državnu bezbednost.

TUŽBA:

      Da li je onda državna bezbednost učestvovala u nabavci tog oružja i opreme iz ukrajinskog bataljona?

SVEDOK:

      Nakon što mi je dozvoljeno, pošto mi je to pukovnik Zimonja dozvolio, ja sam otišao kod gospodina Pajića i preneo sam njemu tu ponudu i onda je telefonski kontaktiran gospodin Stanišić u Beogradu i on je odgovorio da treba tu ponudu držati nekoliko dana dok se ne donese odluka i to je poslednje što ja znam. Da li je kupljeno oružje ne znam.

TUŽBA:

      Moje poslednje pitanje u vezi sa ovim crnim fondovima. Kada ste bili u inostranstvu možete li nam ukratko opisati na koji način su vam slata sredstva iz tih crnih fondova?

SVEDOK:

      To je bio vrlo jednostavan i vrlo efikasan sistem. U okviru svake jugoslovenske ambasade uvek je bio jugoslovenski klub odmah pored ambasade i tu je bio službenik bezbednosti. Otišli biste tamo, predstavili se, pokazali pasoš i pitali da li postoji poruka za vas. Sećam se na primer situacije u Londonu. Tamo su bili poštanski sandučići sa slovima abecede i recimo ako je tamo bilo za Lazarevića, tamo je stajalo i oni bi mi to dali. Na drugim mestima ja bih morao da odem i da pitam da li ima poruka za mene i oni bi mi očigledno rekli ako postoji poruka i dali bi mi. Ja bih na isti način slao i svoje zahteve. Ja bih napisao kome treba taj i taj iznos, zašto mi treba, stavio bih to u kovertu, ostavio u svom poštanskom sandučiću i za nekoliko dana bi došao i uzeo novac.

TUŽBA:

      Gospodine Lazarević, hteo bih da sa ove teme pređemo na jednu drugu temu i da vas zamolim da nam objasnite odnos između JNA i Vojske republike Srpske Krajine i šta god možete da nam kažete o odnosu sa Vojskom Republike Srpske.

SVEDOK:

      Moje lično iskustvo je pokazalo da se ne govori o tri različite vojske, već o jednoj jedinstvenoj vojsci, a to je JNA, bez obzira da li je ime Vojska Republike srpske ili Vojska republike Srpske krajine potpuno je nebitno, jer sve snabdevanje i finansiranje je dolazilo iz Jugoslavije ili tačnije Srbije.

TUŽBA:

      Za vreme dok ste vi bili u 21-om korpusu da li ste saznali, odnosno da li ste videli konvoje sa snabdevanjem koji su dolazili iz Srbije od strane JNA u područje Krajine?

SVEDOK:

      Jesam i to je bilo barem jednom mesečno.

TUŽBA:

      A kojom rutom su oni išli? Kako se ona zvala?

SVEDOK:

      Oni bi išli iz Beograda posavinskim koridorom koji se takođe nazivao "žila kucavica", jer je on povezivao Republiku Srpsku Krajinu sa srpskom teritorijom. Onda bi stigli na našu teritoriju i onda bi išli u svaku od komandi koje su stigli. Na primer, ako je konvoj stigao u područje 39-og korpusa, onda bi jedan broj kamiona ostao na zahtev 39-og korpusa, a ostatak kovoja bi otišao do 21-og korpusa, mi bi uzeli one kamione koji su nama pripadali, a onda bi konvoj produžio do Ličkog korpusa i na putu dok su dolazili do nas pretpostavljam da su ostavljali neke kamione i tokom svog puta kroz Bosnu.

 

TUŽBA:

      Kada kažete puta kroz Bosnu, možete li biti malo konkretniji?

SVEDOK:

      Mislim na snabdevanje Vojske Republike Srpske.

TUŽBA:

      A kako to znate?

SVEDOK:

      Manifest ili robni list koji je dolazio, ustvari moram prvo nešto da objasnim veću. Uvek je na tom putu bilo mnogo kontrolnih punktova na kojima su bili vojska i policija. Jedan od njih je bio u blizini mog komandnog mesta i razlog zašto sam ja često pratio taj punkt jer nisam hteo da se previše maltretiraju pripadnici UN-a. U jednoj konkretnoj situaciji bio sam kada je konvoj stigao. Oni su imali robni list, manifest i tu je pisalo da je konvoj krenuo sa 30 kamiona. Kada su stigli na taj kontrolni punkt imali su otprilike 15 kamiona u okviru tog konvoja, pa se na osnovu toga može pretpostaviti da je 15 kamiona ostavljeno usput na različitim mestima tokom njihove rute.

TUŽBA:

      U vašem odgovoru na pitanje pre nekoliko minuta, vi ste upotrebili reči "žila kucavica". Možete li to prevesti veću?

SVEDOK:

      Pa to je žila kucavica, ako to presečete glavna vena, ona nema više života. Ja sam hteo da objasnim taj koridor. Da je on bio presečen jednostavno ne bi više bilo života u RSK.

TUŽBA:

      Na osnovu vašeg zapažanja u vezi sa ovim konvojima u vreme dok ste vi bili u 21-om korpusu, da li ste mogli da procenite koliko oružja, koji procenat oružja koji je koristio 21. korpus je dolazio od JNA u to vreme?

SVEDOK:

      Moja konzervativna procena je bila 80% oružja je dolazilo iz Jugoslavije.

TUŽBA:

      Za vreme vašeg boravka u 21-om korpusu da li vam je bilo poznato da je bila jedna zajednička operacija Vojske republike Srpske Krajine i Vojske Republike Srpske?

SVEDOK:

      Da, nekoliko puta je bilo takvih operacija.

TUŽBA:

      Možete li nam objasniti kada je to bilo?

SVEDOK:

      Obično prilikom napada na Bihaćki džep, odnosno 5. korpus Armije Bosne i Hercegovine. U području Bihaćkog džepa, to područje opkoljavalo je pet korpusa. Tri su bila iz RSK-a, a dva su bila iz Bosne. Prvi i Drugi korpus su bili iz Vojske Republike srpske, a 39, 21. i 15. korpus su bili iz Vojske RSK.

TUŽBA:

      Na osnovu vaših saznanja o operativnim procedurama i vašeg iskustva sa 21-im korpusom, možete li opisati veću na kom nivou je morala da bude koordinacija između tih snaga, odnosno na kom nivou je morala biti doneta odluka o tome?

SVEDOK:

      Odluka je morala biti doneta u Generalštabu u Beogradu, jer tu je bilo potrebno mnogo koordinacije i mnogo priprema. To nije bila jdnostavna akcija.

TUŽBA:

      Da li ste bili prisutni 1995. godine na paradi u Slunju kada je pokazana oprema Vojske Republike srpske, a jedan od učesnika te parade je bio 21. korpus?

SVEDOK:

      Da, ja sam prisustvovao toj konkretnoj ceremoniji.

TUŽBA:

      Ja ću vas nešto detaljnije pitati o toj ceremoniji kasnije tokom vašeg svedočenja, ali mogu li vas zamoliti da nam opišete kakva je to vojna oprema bila prikazana koju ste vi prepoznali kao opremu vojske Republike Srpske?

SVEDOK:

      Bilo je mnogo raketnih sistema uključujući višecevne bacače raketa, zatim  rakete i sva ta oprema je prebačena konvojima iz Bosne, Republike Srpske u RSK, upravo u tu svrhu. Doneseni su rano ujutro i vraćeni su krajem istog tog dana nakon parade.

TUŽBA:

      Želim da se vratimo na pitanje u vezi sa konvojima. Kada je reč o vašem iskustvu sa tim konvojima, da li ste ikad saznali da je taj manifest, taj robni list opisivao sadržaj, stvarni sadržaj tih konvoja, tih kamiona koji su bili u konvojima ili je bio lažno opisan?

SVEDOK:

      Pa u brojnim slučajevima su oni pisali da je reč o humanitarnim konvojima, a u njima su se nalazili vojni elementi. Na primer bilo je municije, bilo je automatskog oružja i sličnih stvari.

TUŽBA:

      U vreme dok ste vi bili u 21-om korpusu, da li je bilo drugih pripadnika jugoslovenske vojske koji su tu radili po zaduženju na privremenoj bazi?

SVEDOK:

      Mislite u vojsci Republike Srpske Krajine?

TUŽBA:

      Da.

SVEDOK:

      Pored oficira Vojske Jugoslavije nije bilo jedinica.

PITANjE:

         Možete li nam reći koliko je od prilike bilo oficira Vojske Jugoslavije koji su bili privremeno raspoređeni na rad u Vojsci RSK?

ODGOVOR:

      Pa ja bih rekao da je tu bilo barem 100%.

PITANjE:

      Da li onda po vašem svedočenju su svi oficiri koji su bili u Vojsci RSK ustvari bili aktivni oficiri iz JNA?

ODGOVOR:

      Apsolutno.

PITANjE:

      A koliko dugo bi u proseku ti oficiri ostajali u vojsci RSK pre nego što bi se vratili u Vojsku Jugoslavije?

ODGOVOR:

      Minimalno 6 meseci.

PITANjE:

      Za vreme dok ste vi bili u 21. korpusu, da li ste upoznali neke od tih oficira?

ODGOVOR:

      Da, poznavao sam ih.

PITANjE:

      Da li se može reći da su oni bili iz cele Jugoslavije, ne samo iz Krajine?

ODGOVOR:

      Pa većina ih je bila prvobitno iz Beograda, a bilo je i ljudi iz Kruševca, Niša, Kragujevca, iz raznih mesta na jugu Srbije.

PITANjE:

      Da li su ti oficiri dobijali neke posebne nagrade ili dodatne beneficije za to što su služili u Vojsci RSK?

ODGOVOR:

      Izgleda da jesu.

PITANjE:

      Da li znate kako su dobijali i kako znate da su dobijali te beneficije?

ODGOVOR:

      Pa oni su bili bolje plaćeni od oficira Vojske RSK koje je promovisao komanda u Kninu. A ne treba da pomenem da su svi ti oficiri koji su odlučivali da ostanu duže od 6 meseci dobijali garancije da će dobiti stan kada se vrate u Beograd, ili već gde se vraćaju.

PITANjE:

      Sada molim da se svedoku pokaže dokazni predmet tužilaštva 348 tabulator 5. Molim da se original na srpskom stavi na grafoskop, na taj način da gospodin Lazarević može da vidi potpis na drugoj stranici. Gospodine Lazarević, pogledajte, molim vas, ovaj dokument i recite da li prepoznajete potpis osobe koja je potpisala ovaj dokument?

ODGOVOR:

      Da, prepoznajem.

PITANjE:

      Čiji je to potpis?

ODGOVOR:

      To je general Mile Novković.

PITANjE:

      Da li vam je poznat njegov potpis?

ODGOVOR:

      Viđao sam ga dovoljno često.

MEJ:

      Gospodine Tapuškoviću, izvolite.

AMIKUS:

      Časne sudije, samo bih hteo da napravim jedno upozorenje. Ovaj dokument potiče iz 94. godine i tužilac je sve vreme do sada spominjao paradu 95. godine i događaje iz 92. godine s kraja i kasnije nije se uopšte bavio dokumentima koji se odnose na vreme 91, na vreme iz opštužnice koja se tiče Hrvatske, već se predočavaju samo dokumenta koja se tiču stvari nakon 92. godine. Pa evo i ovaj dokument koji glasi na 94. godinu.

MEJ:

      Da.

PITANjE:

      Da li ste pročitali ovaj dokument?

ODGOVOR:

      Jesam.

PITANjE:

      Možete li opisati veću ovaj dokument, kakav je to dokument i zašto je on važan za nas?

ODGOVOR:

      Ovde je reč o regrutovanju mladih ljudi iz RSK u Vojsku. Jedan broj ljudi koji je u to vreme napunio 19 godina, mi smo u Jugoslaviji imali obavezan vojni rok, oni bi u toj dobi morali da služe obavezan vojni rok i ovde se navodi broj ljudi i područja iz kojih ti ljudi dolaze, sugeriše se iz strane, od strane generalštaba u Beogradu da se drže u tom istom području i to iz dva razloga. Prvo, zato što su nam potrebni ljudi, možemo da ih obučimo na samom terenu, u samoj borbenoj situaciji i umesto da služe vojni rok 18 meseci mi možemo da ga prepolovimo na 9 meseci jer će to udvostručiti vrednost njihovog vojnog roka.

      Da li sam ja onda u pravu kada kažem da ovaj dokument tvrdi da će osoba koja služi u Vojsci RSK ustvari da će biti priznato kao da je služio vojni rok u Jugoslaviji. To se ne vidi u ovom dokumentu, ali to je bio opšti konsenzus jer se smatralo da ako neko služi vojni rok u ratnoj situaciji onda je to kao da je proveo duplo vreme u odsluženju normalnog vojnog roka.

PITANjE:

      Hvala vam.

      Sada bih hteo da se pozabavimo pitanjem državne bezbednosti u Republici Srpskoj, mi smo već pomenuli gospodina Stanišića, hoću da vas pitam da li vam je poznato da li je gospodin Stanišić ikada bio prisutan u RSK u vreme kada ste vi bili tamo.

ODGOVOR:

      Da, mislim da sam imao priliku da se upoznam sa gospodinom 2 ili 3 puta u prilično neformalnim situacijama.

PITANjE:

      Da li vam je bilo poznato da je on bio prisutan u vezi sa svađom između gospodina Babića i gospodina Martića?

ODGOVOR:

      Da, mislim da je za taj konkretni sastanak gospodin Stanišić došao iz Beograda sa konkretnom porukom od gospodina Slobodana Miloševića za gospodina Babića.

PITANjE:

      A kako to znate?

ODGOVOR:

      Na osnovu razgovora sa ljudima koji su prisustvovali tom sastanku.

PITANjE:

      Osim slučajeva kada ste se sa gospodinom Stanišićem sreli neformalno u Krajini i ovog sastanka koji ste nam upravo spomenuli, da li ste saznali i za neke druge slučajeve poseta Krajini gospodina Stanišića iz razgovora sa drugim oficirima?

ODGOVOR:

      Da na primer Tošo Pajić mi je rekao da je tata bio juče ovde ili da planira da dođe iduće nedelje ili nešto tako. Ali budući da ja nisam bio pripadnik policije, a nikada nisam bio na tim sastancima, ali sam siguran da je gospodin Stanišić relativno često dolazio u Krajinu.

PITANjE:

      Možete li nam reći od prilike kada ste prvi put saznali da je gospodin Stanišić boravio u Krajini. Recite u koje je to doba bilo, isto tako zadnji put kada ste znali da je on boravio u Krajini.

ODGOVOR:

      Teško mi je to reći. Ja znam da su u početku te posete bile češće, ali mislim da je posle bilo nekih problema više u smislu organizacije, kasnije je gospodin Stanišić slao svoje zamenike ili nekog ko je bio njegova desna ruka, da dolazi svakodnevno u Krajinu.

PITANjE:

      Kada kažete na početku, na koji period mislite.

ODGOVOR:

         Pa recimo početak 90-te, pa zatim 91. godine.

PITANjE:

      Da li vam je gospodin Pajić ikada pokazao neki dokument koji je dobio od gospodina Stanišića u pogledu saradnje sa Fikretom Avdićem?

ODGOVOR:

      Da. To je bilo kada iz nepoznatih razloga se Fikret Avdić pomirio sa Beogradom i stiglo jedno pismo iz Beograda putem Stanišića, Toše Pajića i nekih vojnih kanala da se uspostavi vrlo, vrlo dobra, dobrosusedska saradnja sa Avdićevim snagama koje su bile na granici zone odgovornosti 21. korpusaa.

PITANjE:

      Da li ste vi lično bili protiv te saradnje?

ODGOVOR:

      Da, i ne samo ja već čitav niz drugih oficira.

PITANjE:

      Da nam stvar bude jasna Fikret Avdić je Bosanac, bosanski Musliman koji je u jednom trenutku sklopio savez sa pripadnicima Srpske Krajine. Je li tako?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Poznajete li Frenkija Simatovića?

ODGOVOR:

      Da. Upoznao sam ga, sreo sam se sa njim u nekoliko navrata.

PITANjE:

      Recite nam ko je to?

ODGOVOR:

      Ja iz razloga nepoznatih meni znam da sam to ime video kao Simatović i Stamatović, ali ja znam da se radi o jednoj istoj osobi. On je vodio naše više zapovedništvo na Petrovoj Gori, on ga je dobio i on je tamo uspostavio svoje zapovedništvo sa specijalnim snagama političkim snagama iz Srbije.

PITANjE:

      Recite nam kakva su vaša saznanja o tim specijalnim snagama?

ODGOVOR:

      Specijalne snage su bile razmeštene u našem području prije nego što je uspostavljeno novo zapovedništvo na bosanskoj strani, u blizini Velike Kladuše, pod šifrom "Pauk".

PITANjE:

      Te specijalne snage da li su nosile neke posebne oznake?

ODGOVOR:

      Da vrlo posebne oznake koje su se očigledno razlikovale od redovne vojske RSK, bio je to jedan naopako okrenuti mač sa srpskom zastavom ispod.

PITANjE:

      Časni sude sada bih pokazao dokazni predmet odnosno fotografiju ove jedne oznake i hteo bih da se da novi broj dokaznog predmeta za ovaj konkretni dokument koji se nalazi pod tabulatorom 1 jer će biti još dodatnih vojnih oznaka koje ćemo pokazati za vreme ovog dela suđenja.

TAJNICA:

      Biće to dokazni predmet 349.

TUŽBA:

      Gospodine Lazareviću pogledajte ovo što sada vidimo na ekranu, dokazni predmet optužbe 349/1, prepoznajete li ovo?

ODGOVOR:

      Da, to je oznaka pripadnika posebnih snaga policije Srbije koje su bile razmeštene u RSK.

PITANjE:

      Da li biste to povezali sa jedinicama, specijalnim jedinicama Frenkija Simatovića, da li su one nosile ovu oznaku na ramenima?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Hvala. Završili smo sa ovim dokaznim predmetom, da li vam je poznata osoba po imenu Božović, pukovnik Božović?

ODGOVOR:

      Da. Samo jednom sam imao zadovoljstvo susresti se sa njim, ali sam ga često viđao.

PITANjE:

      Recite nam ko je on bio i kojoj je jedinici pripadao?

ODGOVOR:

      MUP-u Srbije, Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Po činu je bio pukovnik, bio je čovek kako da kažem kratkog fitilja, uopšte osebujno zanimljiva ličnost, ja sam ga video nekoliko puta u zapovedništvu 21 korpusa i video sam ga kako razgovara sa pukovnikom Bulatom. Jednom sam ga i lično upoznao i to nije baš najsrećnije završilo susret.

PITANjE:

      Možete li nam reći kada ste ga redovito viđali u 21.  korpusu.

ODGOVOR:

      Od 93. do 95.

PITANjE:

      Kada ste ga viđali da li je i on nosio oznaku koju ste nam pokazali, odnosno dokazni predmet 349/1.

ODGOVOR:

      Da. I oznake pukovnika na džepovima svoje jakne.

PITANjE:

      Da li išta znate o gospodinu Arkanu. Znate li ko je on bio?

ODGOVOR:

      Da. Gospodin Ražnatović, poznat mi je.

PITANjE:

      Da li ste se ikada sa njim susreli. Ako jeste opišite nam okolnosti tog susreta.

ODGOVOR:

      Bilo je to početkom 92. u hotelu u Topuskom gde je organizovan jedan sastanak o tome kako da se uklone, odnosno olakšaju problemi koje izaziva rad i kako na to utiču kojekakvi sporazumi koji su se potpisivali i kako da se poboljša životni standard u tom području za vreme tog sastanka u hotel je ušao i to vrlo naglo i drsko gospodin Ražnatović i stvorio je jednu vrlo nezdravu atmosferu. On je naime napao te oficire i optužio ih da bi trebali ići boriti se, a ne sastančiti, ne saditi drveće. I mogli ste videti po izrazima njihovih lica koliko su se oni njega plašili.

PITANjE:

      Da li znate za neke veze koje je on imao sa službom državne bezbednosti Republike Srbije i tamošnjim MUP-om.

ODGOVOR:

      Da, u odnosu na Ražnatovića je izdat čitav niz međunarodnih poternica, čak i od strane Interpola. On je bio vrlo poznata ličnost ali nikada nije bio uhapšen u Jugoslaviji na zahtev Interpola. Bio je dakle vrlo dobro zaštićen kao takav.

TUŽBA:

      Časni sude, možda je ovo pogodan trenutak za pauzu. 11 je sati.

MEJ:

      Da, napravićemo pauzu gospodine Lazareviću. Za vreme ove pauze kao i za vreme bilo koje druge pauze tokom vašeg svedočenja, molim vas ne razgovarajte ni sa kim o vašem iskazu dok se on ne završi što se odnosi i na članove tužilaštva.

SVEDOK:

      Da, časni sude.

MEJ:

      U redu. Molim vas vratite se u sudnicu u 11.30.

SVEDOK:

      Svakako.

 

posle pauze

MEJ:

      Izvolite, gospodine Grum.

TUŽBA:

      Gospodine Lazareviću, završili smo pre pauze sa Arkanom. Možete li nam reći da li je Arkanova grupa njegovi Tigrovi, da li su imali nekakve veze sa vojskom Republike Srpske.

SVEDOK:

      Arkanove snage su bile razmeštene zajedno sa pripadnicima MUP-a Srbije i pripadnicima 21. korpusa.

TUŽBA:

         Postaviću vam čitav niz pitanja u vezi sa paukom ali možete li nam za sada u jednoj dve rečenice opisati šta je to "pauk"?

SVEDOK:

      Pauk je  uspostavljen na bosanskoj strani a 21. korpus je potpuno negirao da su oni naš deo što je omogućavalo pripadnicima 21. korpusa zapravo da idu tamo i bore se protiv 5. korpusa na bosanskoj teritoriji.

TUŽBA:

      Pauk, koje su to bile jedinice, koje su bile jedinice u sastavu zapovedništva pauka.

SVEDOK:

      Pripadnici 21. korpusa, oficiri, borci, zatim pripadnici snaga Arkanovih tigrova i MUP-a Srbije, odnosno specijalne policije Srbije.

TUŽBA:

      Na osnovu onoga što ste mogli primetiti da se zbivalo u pauku, odnosno da li ste videli da su sarađivali Arkanovi tigrovi i pripadnici 21. korpusa na osnovu onoga što ste tamo videli.

SVEDOK:

      Da, sarađivali su svakako.

TUŽBA:

      Sada bih  tražio da nam kažete nešto o jednom incidentu koji se dogodio u nekom kafiću, a uključivao je Arkanove tigrove.

SVEDOK:

      Da, znam o čemu pričate. Reč je o jednom kafiću bio Uljenov kafić, odnosno bio je namenjen posebno članovima UN i njihov dežurni oficir je došao kasno po noći, negde oko 1, 2 ujutru zapravo i rekao mi da ima problema sa srpskim vojnicima. Ja sam mislio da je mislio na RSK pa sam obukao uniformu i u bar, u kafić otišao i tamo našao pripadnike Arkanove grupe kako piju i uzimaju cigarete i ne žele ih platiti.

TUŽBA:

      Kako ste znali da su Arkanovci?

SVEDOK:

      Zbog uniforme.

TUŽBA:

      I šta ste onda učinili?

SVEDOK:

      Pa jedino što se moglo učiniti što nisam imao ...ni na koji način pozabaviti je da se vratim i nazovem vlastito zapovedništvo i da zamolim pukovnika Bulata da dođe na telefon.

TUŽBA:

      Pre nego što ste zvali pukovnika Bulata da li ste rešili situaciju kako bi se obratili direktno tim Arkanovcima?

SVEDOK:

      To nisu ljudi sa kojima baš  sam želeo razgovarati.

TUŽBA:

      A jeste li zaključili dobiti od pukovnika Bulata?

SVEDOK:

      Da, za 10 minuta oni su ga probudili, on je nakratko sa mnom porazgovarao. Rekao sam mu u čemu je problem, odnosno da UN ima sa njima problem i da je on, on je rekao da ostanemo u blizini da će on, da će neko doći da to sredi.

TUŽBA:

      Molim vas usporite zbog prevodioca.

SVEDOK:

      Hoću, izvinjavam se.

TUŽBA:

      Nakon što ste razgovarali sa pukovnikom Bulatom šta se dogodilo?

SVEDOK:

      Nakon odprilike 30 minuta od moga razgovora sa pukovnikom Bulatom, stigao je jedan džip. U džipu je bio pukovnik Pejović koji je bio Arkanov pukovnik sa još možda tri ili četiri pripadnika svoje jedinice, verovatno vojnim policajcima. On je objasnio šta se dogodilo, on je ušao u kafić zajedno sa svojim vojnicima, došli su do tih drugih vojnika koji su pravili nered i ošamario svakog od njih tako snažno da su oni popadali na kolena, a ostali vojni policajci su onda njega odveli iz tog kafića. Nakon toga ja ga više nikada nisam video.

TUŽBA:

      Na osnovu onoga što ste mogli primetiti tokom tog incidenta da li ste zaključili da pukovnik Bulat bio u vezi, odnosno kontaktirao pukovnika Pejovića.

SVEDOK:

      Ja sam zapravo zaključio da je on u vezi sa zapovedništvom "pauk".

ROBINSON:

      Vi mislite reći da je on stupio u kontakt pre nego što je došao u kafić?

TUŽBA:

      Ne, ne. Časni sude, možda bi mogli pojasniti dodatnim pitanjem. Ja sam naime pitao gospodina Lazarevića da li on zna da li je pukovnik Bulat mogao srediti to da jedan, da pukovnik Pejović i neki pripadnici Arkanovaca dođu u kafić i srede situaciju.

SVEDOK:

      Postojala je direktna telefonska linija u kancelariji pukovnika Bulata sa zapovedništvom "pauka".

TUŽBA:

      Radi se dakle o zajedničkom zapovedništvu koje ste opisali a koje je uključivalo i Arkanovce.

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Sada me zanima gospodin Dušan Rakić, odnosno ministar odbrane RSK. Da li, jeste li vi bili na jednom sastanku koje je on imao sa Arkanom?

SVEDOK:

      Da, ja sam bio lični pratilac ministra odbrane u to vreme, admirala Rakića.

TUŽBA:

      Recite nam gde je održan taj sastanak?

SVEDOK:

      U Erdutu.

TUŽBA:

      Ko je još bio prisutan na tom sastanku?

SVEDOK:

      I dalje mislim da je to bio slučajni susret, odnosno sastanak jer smo jednostavno prolazili kroz sektor istok i imali sastanak sa tamošnjim  zapovednikom ali dok smo vozili kroz ...prošli pored jedne benzinske stanice videli smo da je tamo jedna večera. Mislim da je ta bezninska stanica zapravo i pripadala gospodinu Ražnatoviću. Ministar je tražio da se zaustavimo jer je on video tamo Arkana i još nekog gospodina po nadimku Badža.

ROBINSON:

      Kakav je bio vaš posao kao ličnog pratioca?

TUŽBA:

      Pa ja sam trebao njima poslužiti kao prevodilac za ministra odbrane na sastanku sa zapovednikom UN sektora Istok.

ROBINSON:

      Hvala.

TUŽBA:

      Na tom sastanku ste pomenuli osobe po imenu Badža, Arkan i ministar ...da li je još neko bio prisutan?

SVEDOK:

      Bilo je još nekoliko Arkanovih ljudi u tom restoranu.

TUŽBA:

      Ta osoba koju pominjete pod nadimkom Badža, da li znate njegovo puno ime i prezime?

SVEDOK:

      Mislim da je to bio jedan policajac na visokom položaju iz Srbije. Mislim da se prezivao Stojković ili Stojiljković ili nešto slično tome.

TUŽBA:

      Pre nego što nastavite sa vašim svedočenjem zamolio bih vas da se vratimo na dokazni predmet koji se nalazi na grafoskopu, to je dokazni predmet 348, tabulator 1. I dok to gledamo na grafoskopu ja ću vas zamoliti da uzmete pokazivač i da nam opišete odnose između različitih ljudi o kojima ste govorili tokom vašeg svedočenja. A pre nego što to uradimo, ja ću vas prvo pitati za ovaj dokazni predmet.

         Da li je on zasnovan na crtežu koji ste vi napravili opisujući odnose između ljudi koji su navedeni u ovom dijagramu.

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Zamoliću vas da počnete sa zelenom kućicom desno na kojoj piše JNA - VJ, molim vas opišite različite odnose između ljudi koji su ovde navedeni.

SVEDOK:

      Glavna kućica na kojoj je naslov JNA - VJ jer je JNA polse promenila naziv u Vojska Jugoslavije. Tu je glavni štab, general Momčilo Perišić, zatim komanda KOS-a sa dve linije, levo to je unutrašnja bezbednost, tu su pukovnik Petar Šurla i pukovnik Mlađo Karan a sa desne strane imamo vanjsku bezbednost KOS-a i tu je pukovnik Nikola Zimonja. Dalje imamo Generalštab u Kninu vojske RSK, generala ...i general Mile Mrtkšić, zatim 21. korpus, zapovednik pukovnik Čedo Bulat, zatim mene.

TUŽBA:

      Kada kažete veza koja povezuje pukovnika Bulata i na šta mislite?

SVEDOK:

      I levo i desno postoji veza. Levo ide do Generalštaba, a desno ide do unutrašnje sigurnosti a preko njega ide do glavnog štaba.

TUŽBA:

      Da bi bilo jasno C001, da li je to bio pseudonim pod kojim ste vi mislili da ćete danas svedočiti.

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Dakle kad god se pominje C001, to ste u stvari vi.

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Ispod  tog C001 nalaze se tri imena sa jednom zagradom ili linijom koja ih povezuje. Možete li nam objasniti šta ta linija predstavlja.

 

SVEDOK:

      To je antiteroristička grupa kojom je zapovedao pukovnik Pero Ojdinović, ispod toga je Siniša Martić sa nadimkom Paraga i jedan od boraca Jovo Vojinović koji je postao moj lični prijatelj za to vreme i možete videti da linija od njih ide pravo do unutrašnje bezbednosti KOS-a.

TUŽBA:

      A šta znači činjenica da se kućica sa 21. korpus uklapa u celosti unutar kućice JNA VJ.

SVEDOK:

      Pa to pokazuje da je jedno te isto.

TUŽBA:

      A sada bih vas zamolio da pogledate plavu kućicu levo na kojoj piše SDB Srbija. Možete li nam opisati odnose koji su prikazani na ovom delu dijagrama.

SVEDOK:

      Na čelu SDB Srbije je u to vreme bio gospodin Jovica Stanišić. Njegovi direktni pomoćnici su bili Frenki Simatović ili Stamatović, zatim pukovnik Ulemek, zvani Legija i pukovnik Božović. I onda unutar toga vidimo takođe Tošu Pajića, načelnika policije, oficira za vezu, policija RSK i to je direktno povezano sa načelnikom Službe bezbednosti Jovicom Stanišićem, a zatim sa desne strane vidite državnu bezbednost u okviru RSK MUP-a, a to je Miloš Pajić i ponovo direktno povezan sa gospodinom Jovicom Stanišićem.

PITANjE:

      A sada u centru dijagrama je žuta kućica na kojoj piše Pauk-štab  Bosna, ili zapovedništvo Bosna. Možete li nam objasniti šta znače linije koje povezuju ovu kuću sa ostalim delovima dijagrama.

ODGOVOR:

      Vidite da je ova kuća direktno povezana sa 21 korpusom, zatim sa Arkanovim snagama koje su ovde predstavljene pukovnikom Pejovićem i kapetanom Šarcem i zatim  direktno sa pukovnikom Božovićem, pukovnikom Legijom, Frenkijem Stamatovićem i Jovicom Stanišićem. Na čelu zapovedništva pauka bio je general Mile Novaković to su bile snage Fikreta Abdića 21 korpus pod zapovedništvom Novakovića. Kada se pogleda vidi se da je to bilo jako povezano.

PITANjE:

      Hvala. Završio sam sa tim  dokaznim predmetom. Gospodine Lazarević, za vreme dok ste vi bili u 21. korpusu da li ste saznali za politiku u odnosu na hrvatsko stanovništvo u području zone odgovornosti kordunskog korpusa dakle, u području Korduna.

ODGOVOR:

      U stvari kada sam ja došao u to područje 21. korpusa, kao što sam rekao, to je bio decembar 91. godine, većina Hrvata više nisu bila u tom području, bilo je izolovano sela u kojima je još uvek bilo hrvatskih stanovnika uglavnom starijih ljudi i bolesnih. Razgovarao sam sa drugim pripadnicima korpusa, a i na osnovu svojih vlastitih saznanja o stvarima tamo, zaključio sam da je politika bila da što više Hrvata istera iz tog područja.

PITANjE:

      Da li je bilo razlika u mišljenjima različitih srpskih elemenata u vezi s tim na koji način treba to ostvariti?

ODGOVOR.

      Na mojim sastancima sa pukovnikom Ajdinovićem i pukovnikom Zimonjom, na primer, kada se raspravljalo o tome kao problemu bila su dva različita pristupa tom problemu. Jedan je bio više nasilja koje je pukovnik Ajdinović, a to je da se eliminišu, da se svi pobiju i da se s tim završi. Pukovnik Zimonja je bio više za jedan diplomatski pristup i predlagao je da im se dozvoli da napuste područje pod zaštitom JNA.

PITANjE:

      A oba ta čoveka sa različitim mišljenjima su bili pripadnici KOS-a JNA?

ODGOVOR:

      Da, ali dva različita krila KOS-a.

PITANjE:

      Kada je Ajdinović zagovarao ubijanje Hrvata, da li je on mislio na hrvatske vojnike ili civilno stanovništvo Hrvate?

ODGOVOR:

      Kada se kaže Hrvati meni to znači sve što je hrvatske nacionalnosti  i vojnici i civili ali morate da uzmete u obzir da nije bilo vojnih elemenata u RSK da su ostali samo civili. Prema tome, kad kažete Hrvati mislite na civile.

ROBINSON:

      Gospodine Grum, molim vas dajte da objasni dva različita krila KOS-a, dakle dva pukovnika koji su bili  dva različita krila KOS-a.

PITANjE:

      Možete li nas podsetiti na dva različita elementa KOS-a i ponovo ih opisati.

ODGOVOR:

      Pukovnik Ajdinović je predstavljao unutrašnju bezbednost, dakle KOS koji se bavio unutrašnjom bezbednošću zemlje, a pukovnik Zimonja je predstavljao deo KOS-a koji se bavio spoljnom bezbednošću, dakle elementima koji su delovali izvan zemlje.

PITANjE:

      Možete li nam dati primer zadatka koji bi bio dodeljen unutrašnjoj bezbednosti i primer zadatka koji bi bio dodeljen spoljnoj bezbednosti u okviru KOS-a da bi smo uočili tu razliku.

ODGOVOR:

      Spoljni element koji je takođe bio poznat kao obaveštajna služba KOS-a se bavio potencijalnom pretnjom Jugoslaviji koja je dolazila izvan Jugoslavije bilo iz Kanade, V.Britanije, Australije ili bilo koje druge zemlje, a Ajdinovićeva strana ili unutrašnja bezbednost  kao što govori samo ime se bavila bilo kakvom opasnošću koja je pretila Jugoslaviji unutar granica Jugoslavije.

PITANjE:

      Na početku svog svedočenja vi ste opisivali zadatke koje ste vi obavljali u V.Bitaniji, Australiji. Da li bi pripadnici Ajdinovićeve grane KOS-a bili zaduženi sa takvim zaduženjima.

ODGOVOR:

      Svakako ne bi.

PITANjE:

      Tokom tih rasprava u vezi s tim šta uraditi s hrvatskim stanovništvom da li je ikada bilo predstavnika srpske državne bezbednosti kao što su ... ili drugi koje ste pominjali ranije tokom svog svedočenja.

ODGOVOR:

      To se smatralo opštim problemom za sektor u kom smo se mi nalazili tako da su bili prisutni policajci i pripadnici DB na primer, gospodin Toša Pajić i Đuro ...

PITANjE:

      Možete li nam reći kakav je bio njihov pristup tom problemu?

ODGOVOR:

      Obojica su bili ljudi iz tog područja tako da su bili protiv upotrebe sile možda su oni predviđali da će tu ponovo živeti zajedno kao susedi u budućnosti zbog toga nisu hteli da se nešto zaista loše desi ljudima.

PITANjE:

      Da li je deo te politike takođe uključivao sugestije da se nekim Hrvatima dozvoli da ostanu u tom području?

ODGOVOR:

      Bila su tri razloga zbog kojih su ti ljudi još uvek bili u tom području. Prvi koji je najvažniji bio za 21 korpus to je bio odnos sa javnošću drugim rečima strane organizacije kao što su recimo  Međunarodni crveni krst hteli su da imaju dokaz da hrvata još uvek ima u tom području da nisu svi proterani da nisu svi ubijeni i ja bi onda odvodio za njih i druge članove delegacije da im pokažem te ljude da ih vide to je bio jedan razlog. Drugi razlog je bio da se bavimo pitanjem unutrašnje bezbednosti ako dođu razlozi za to. Naime, ako stvari postanu previše mirne onda treba stvoriti problem. Na primer, problem koji bi doveo do prekida primirja i treći razlog, koji nije bio najmanje važan, to je da su oni uvek bili izvor civila za razmenu sa hrvatske strane ...

PITANjE:

      Možete li nam reći nešto više o drugom razlogu. Vi ste svedočili da je prisustvo ovih ljudi bilo od suštinskog značaja da bi se dovelo do situacije u kojoj je moglo da se prekine primirje. Možete li nam detaljnije objasniti šta ste pod tim mislili?

ODGOVOR:

      Ja sam lično prisustvovao na 27 sastanaka sa predstavnicima hrvatske vojske u području, a to je između Karlovca, između Karlovca i Vojnića i mi smo potpisivali prekide vatre primirja koja su prekidana pre nego što bi se osušilo mastilo na tim dokumentima i ako postavite te stvari u odnos onda je to 4 na prema 1 predkida primirja od srpske strane u odnosu na prekide primirja sa hrvatske strane. Dakle, svaki četvrti put smo mi prekidali primirje. Ne znam da li je Sudu poznato ali  je prirodna granica između ta dva područja i gotovo je nemoguće ući u drugo područje tako da kada su ti seljani koji su živeli tamo a to su uglavnom recimo bili stariji ljudi a jednom prilikom bio incident kada je ubijen jedan stariji par, jer je rečeno da su oni signalizirali hrvatskim snagama  i da su ovi preko reke mogli da vide te sveće, međutim, to je bilo gotovo nemoguće.

PITANjE:

      Da li ste vi pozvani na to mesto gde je ubijen taj stariji par?

ODGOVOR:

      Da, jer smo dobili žalbe posmatračke misije Evropske zajednice i morao sam da povedem delegate posmatračke misije u to područje i prvi put sam tamo lično otišao i posmatrali smo sa tog prozora okolinu i videlo se da je stvarno nemoguće da bilo ko vidi svetlost sveća na prozoru sa udaljenosti od 2 km.

PITANjE:

      Da li ste vi onda u jednom trenutku saznali ko je bio odgovoran za ubistvo tog starijeg para?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Da, i to uslovno govorim, gospodin po imenu Jovica Vojinović.

PITANjE:

      Kojoj jedinici je on pripadao?

ODGOVOR:

      Pripadao je jedinici na čijem čelu je bio pukovnik Ajdinović, a koja je bila poznata kao antiteroristička jedinica.

PITANjE:

      A kako ste saznali da je taj čovek odgovoran za ubistvo tog starijeg para?

ODGOVOR:

      Mi smo se kasnije na neki način sprijateljili, on je imao suprugu koja je bila Hrvatica, živela u Karlovcu, i uvek me je molio da pokušam da razmenim tako da bi ona došla da živi u RSK. Na kraju sam to uspeo da uradim. Tako da je on već imao utisak da mi puno duguje i uvek me je svojim prijateljima predstavljao kao nekom vrlo važnom od pomoći i njihovim porodicama tako da me on na neki način voleo i poveravo mi se. Tako sam čuo različite priče, stvari koje su lično priznavali pripadnici antiterorističke grupe.

PITANjE:

      U slučaju da nije jasno iz zapisnika koje nacionalnosti je bio taj stariji par.

ODGOVOR:

      Bili su Hrvati.

PITANjE:

      Da li vam je on rekao da li je on učestvovao u ubistvu tog para?

ODGOVOR:

      Pa, on je rekao da ih je on lično bacio u bunar.

PITANjE:

      Pre nego što vam postavim pitanje o nizu događaja, prvo ću zamoliti da se na grafoskop stavi jedna karta. To je stranica 20 atlasa koje Veće ima pred sobom i ja ću predložiti ovaj dokazni predmet  da se uvede u spis u skladu sa procedurom koje je Veće utvrdilo prošle sedmice to je 336 tačka ... novog svedoka a to će biti kopija na kojoj će biti njegove oznake dok bude svedočio u vezi s tim.

MEJ:

      Nije mi sasvim jasno kako ćemo se time baviti. Ta se karta nalazi u atlasu koji mi imamo.

TUŽBA:

      To je fotokopija karte sa stranice 20 tog atlasa.

MEJ:

      Pa kako predlažete da se bavimo tim dokaznim predmetom?

TUŽBA:

      Da dobije broj 336 i da onda bude označen sa inicijalima SL koji pokazuju inicijale ovog svedoka koji će unositi oznake na kartu.

MEJ:

      Mislim da to nije najbolji način da se bavimo time. Možda bi jednostavnije bilo da se naprave različiti dodaci brojevima 336, ne znam da li smo se ovim bavili ranije na taj način.

TUŽBA:

      Nismo se bavili  u vezi sa kartama, ali smo se bavili u vezi sa fotografijama i ja predlažem Veću da pošto smo tražili od različitih svedoka da obeležavaju kopije iste fotografije primenjivali smo takav režim.

MEJ:

      U redu, onda ćemo to uraditi tako.

TUŽBA:

      Gospodine Lazareviću, molim vas pogledajte kopiju karte 20 dokaza 336 i molim vas prvo nam pokažite gde se prvobitno nalazilo zapovedništvo 21 korpusa u Topuskom.

ODGOVOR:

      Ova mala tačka ovde ovo je Tapusko.

PITANjE:

      A gde se nalazila kancelarija oficira za vezu 21 korpusa?

ODGOVOR:

      Na vrh brda iznad hotela u Topuskom.

PITANjE:

      Možete li nam pokazati gde se nalazilo treće zapovedništvo 21. korpusa.

ODGOVOR:

      Ovde, upravo ovde.

PITANjE:

      I vi ste to obeležili svojim rukopisom na fotokopiju dokumenta?

ODGOVOR:

      Tačno.

PITANjE:

      Možete li nam pokazati gde se nalazilo zapovedništvo srpskog MUP-a.

ODGOVOR:

      Nalazilo se na Petrovoj gori, to je ovde i takođe su deo svog zapovedništva imali na bosanskoj strani, gde se nalazio štab "pauka". To je bila praktično podeljena komanda između ova dva zapovedništva.

PITANjE:

      A kasnije tokom vašeg svedočenja ću vas pitati za paradu na Vidovdan 28. jula. Možete li nam pokazati gde je održana parada na ovoj karti?

ODGOVOR:

      U gradu Slunju.

PITANjE:

      Da li ste to označili svojim rukopisom na kopiji ove karte?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Rekli ste, odnosno spomenuli ste Kupu, da li se ona vidi na karti?

ODGOVOR:

      Nažalost, ne baš jasno, ali ona bi trebala teći ovako nekako.

PITANjE:

      Je li to ta linija?

ODGOVOR:

      Pa kao što sam rekao, ne tačno, reka je bila neka vrsta prirodne granice između Hrvatske i RSK, ova druga obala Kupe je bila minirana. Ovde je bilo nekoliko sela koje se ne vide na ovoj karti, zatim još i niz malih sela između ... u pravcu ...

PITANjE:

      Na  predmetu 336 SL koje su lokacije u Hrvatskoj?

ODGOVOR:

      Ponovite pitanje, molim vas.

PITANjE:

      Od ovih lokacija koje ste označili koje su zapravo u Hrvatskoj?

ODGOVOR:

      Sve osim Pauka.

PITANjE:

      A gde je Pauk?

ODGOVOR:

      On se nalazi evo ovde tačno.

PITANjE:

      Gospodine Lazareviću, prvi događaj o kojem bi hteo da pričamo dogodio se 90 godine, reč je o balvanima. Da li ste ikada bili prisutni na jednoj takvoj barikadi?

ODGOVOR:

      Jesam više iz radoznalosti nego zbog nekog drugog razloga.

PITANjE:

      Opišite nam gde je taj balvan postavljen?

ODGOVOR:

      Na cesti koja vodi u Knin. Ja sam bio tamo 90. godine, odvezao sam se svojim autom zajedno sa ženom, hteo sam videti šta se zbiva, o čemu se zapravo radi i došao sam tamo i video da i čitav niz balvana postavljen na cesti i trebalo se voziti 5 sati između tih balvana, a na tim barakadama bio čitav niz ljudi koji nisu bili odeveni ni u kakve uniforme ali su imali automatsko oružje i na obe strane ceste bio čitav niz automobila i kamiona parkiranih i video sam da neki ima registarske tablice iz Beograda, a neki kamioni tablice JNA, budući da sam ja Srbin zaustavio sam se i razgovarao sa tim ljudima i postalo mi je jasno da su ti ljudi bili iz Beograda, s obzirom na njihov naglasak i opštenito nepoznavanje situacije u tom kraju.

PITANjE:

      Barikade kod kojih ste vi stali, koje ste videli, da li je ona bila deo onoga što se popularno naziva balvan revolucijom koja je bila jedan spontani događaj.

ODGOVOR:

      Da, tako je koliko je bio spontani to ne znam.

PITANjE:

      Da li ste razgovarali s nekim od ljudi koji su bili na tim barikadama?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Da li ste razgovarali o tome odakle su?

ODGOVOR:

      Jesam.

PITANjE:

      Recite nam otprilike koliki postotak ljudi na barikadi na kojoj ste se vi zaustavili su bili meštani iz tog područja, a koliki postotak ih je bio izvana.

ODGOVOR:

      Pa rekao bi 75 negde do 80 bilo izvana, dakle, iz drugog nekog područja, bilo iz Beograda, bilo iz nekog drugog mesta.

PITANjE:

      Nakon što ste obišli tu barikadu, da li ste sa pukovnikom Zimonjom razgovarali o tim balvanima?

ODGOVOR:

      Da, on se samo nasmejao, rekao da su mnogi od tih ljudi, većina od tih ljudi na barikadama uglavnom iz Beograda, da su bili tamo angažovani i prema njegovim rečima dobijali su stotinu DEM na dan za dežurstvo na tim barikadama.

PITANjE:

      Tokom tog perioda, dakle 90. godine da li ste vi osnovali neko udruženje neku kompaniju koja se bavila davanjem usluga prevođenja ...

ODGOVOR:

      Da, samo što sam ja bio jedini zaposleni.

PITANjE:

      Opišite nam, molim vas, okolnosti pod kojima ste osnovali tu firmu.

ODGOVOR:

      Da, mogu, u njoj je bio angažovan gospodin Abdić na primer.

PITANjE:

      Odakle ste primali novčana sredstva?

ODGOVOR:

      Deo je dolazio iz crnog fonda pukovnika Zimonje.

PITANjE:

      Kako se zvala ta firma?

ODGOVOR:

      Zvala se JU Intra, Jugoslovenska služba za davanje prevodilačkih usluga Jugoslavije.

PITANjE:

      Možda biste nam mogli reći kakva je bila svrha osnivanja takve jedne firme, onda ću vam kasnije postaviti  konkretnija pitanja.

ODGOVOR:

      Pa, pukovnik Zimonja je verovao da će ostati tamo neko vreme, i mene su trebali tamo. Mislim u to doba Agrokomerc je bio jedini poslodavac u tom području i jednostavno je trebalo uspostaviti, osnovati neku firmu da ja mogu tamo ostati. Ta firma je bila najjednostavnije rešenje za moj ostanak u tom području.

PITANjE.

      Dakle, jedina svrha je bila da ostanete tamo i nastavite sa svojim radom kao Kosovac?

ODGOVOR:

      Da, upravo tako.

PITANjE:

      Početkom leta 91. godine da li vas je pukovnik Zimonja zamolio da dođete na sastanak u Vojnić?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Možete nam za početak reći ko je još bio na tom sastanku.

ODGOVOR:

      Došla je jedna poruka putem nekog civila da ja dođem u Vojnić. Vojnić je nekih 150 do 170 km od Velike Kladuše, gde sam ja bio u to vreme. Kada sam stigao tamo video sam da se sastanak održava u lokalnoj policijskoj stanici, odnosno u uredu Toše Pajića, druge osobe koje se ja sada sećam su Đuro ... pukovnik Ajdinović, Zimonja i još dva ili tri policajca čijeg se imena sada ne sećam.

PITANjE:

      Ovi policajci, čijih se imena ne sećate, da li su oni bili lokalci ili iz nekog drugog područja?

ODGOVOR:

      Ne, oni nisu bili ... nisu bili meštani.

PITANjE:

      Da li su bili iz nekog drugog dela Krajine ili iz nekog dela Jugoslavije?

ODGOVOR:

      Oni zapravo nikada nisu sudelovali u tom razgovoru, u toj diskusiji, samo su promatrali situaciju.

PITANjE:

      Recite nam opštenito u par reči šta je bila tema tog sastanka?

ODGOVOR:

      Ja sam trebao opisati kakva je situacija u Velikoj Kladuši jer je naravno mogućnost napada na ... koji se nalazi na granici Hrvatske i ... na hrvatskoj strani 2 km udaljen.

PITANjE:

      Da li je u to vreme tamo bio nekakav oružani sukob?

ODGOVOR:

      Ne, ne, međutim bilo je pojačana prisutnost hrvatskih emigranata iz Švedske koja je organizovala HDZ, njihovi političari, zatim su bili pripadnici paravojske prema izveštaju  koje je dostavio pukovnik Zimonja.

PITANjE:

        Da li su izneseni razni predlozi u vezi tog napada na Cetinjgrad na tom sastanku?

ODGOVOR:

      Da, dva predloga oba su poslata Generalštabu u Beograd da oni donesu konačnu odluku, jedan je predložio pukovnik Ajdinović. On je rekao da bi trebalo pružiti čitav grad a zatim, sa artiljerijom intenzivno bombardovati grad i onda ući unutra, to je bio jedan predlog. Drugi je predložio pukovnik Zimonja, njega je zanimalo više obaveštajni aspekt čitave stvari. On je hteo da se ostvari neki mali koridor imeđu Cetinjgrada i Velike Kladuše kako bi ljudi mogli izaći iz tog područja pre nego što otpočne artiljerijski napad.

PITANjE:

      Pre tog razgovora o Cetinjgradu da li je bilo nekih konkretnih incidenata za koje ste vi znali a koji su uključivali pripadnike paravojske i koji su dolazili iz samog grada Cetinjgrada.

ODGOVOR:

      Ne, ne pre nego što je napala.

PITANjE:

      Kada je JNA napala Cetinjgrad?

ODGOVOR:

      Bilo je to negde u oktobru, ja sam bio u Kladuši i s drugim nekim ljudima sam posmatrao čitav događaj. Mogli smo videti  i u toku artiljerijski napad. Odmah nakon što je otpočeo napad u Kladušu se počeo slivati reka izbeglica iz Cetinjgrada, dakle, iz Hrvatske u Bosnu.

PITANjE:

      Prema prirodi tog napada koja je alternativa dakle bila usvojena?

ODGOVOR:

      Bilo je očito da je usvojen predlog pukovnika Zimonje, jer je otvoren koridor za te ljude koji su dolazili koji su napuštali Cetinjgrad.

PITANjE:

      S obzirom na standardne operativne procedure i vaše iskustvo rada u 21. korpusu, na kojem nivou je jedna takva odluka mogla biti donešena, odnosno, da se usvoji upravo taj predlog?

ODGOVOR:

      Pa na nivou Generalštaba u Beogradu. Moramo se takođe prisetiti da je u to vreme službena JNA još uvek bila ona snaga koja je bila prisutna na terenu.

PITANjE:

      Decembar 91 godine, jedan konkretan zadatak koji ste dobili u odnosu na braću po imenu ...

ODGOVOR:

      Da, tako je. Ja sam bio prisutan čitavom nizu sastanaka u Vojniću o tom periodu.Na jednom od tih sastanaka, budući da je reka izbeglica iz Hrvatske u Veliku Kladušu bila zabrinjavajuća predloženo je da bi se trebale eliminirate neke figure na muslimansko hrvatskoj strani eventualno putem nekog napada.

PITANjE.

      Da li ste ikada dobili zadatak  od tih ljudi?

ODGOVOR:

      Zadatak je meni dat, budući da sam poznavao područje i još dvojici oficira JNA. Jedan je imao čin kapetana, drugi poručnika.

PITANjE:

      Ko vam je dao taj zadatak?

ODGOVOR:

      Pukovnik Ajdinović.

PITANjE:

      A što je konkretno bio taj zadatak?

ODGOVOR:

      Tamo je bio jedan mali kafić, zapravo restoran u Kladuši koji se zvao "Kralj" i mi smo tada, 25. decembra, bili prisutni bilo je vreme Božića i ljudi su išli na praznik, mi smo trebali prići sa tri strane tom mestu, parkirati auto u blizini i onda otvoriti vatru iz automatskog oružja na sve ljude koje bi zatekli unutra.

PITANjE:

      Da li ste vi izvršili taj zadatak?

ODGOVOR:

      Ne, nisam.

PITANjE:

      Zašto ne?

ODGOVOR:

      Četri, pet dana pre toga dva oficira iz Velike Kladuše u JNA uniformama su došli ja sam sedeo u jednom od tih kafića zajedno sa uglednim nekim muslimanima meštanima i oni su mi došli, bili su pijani i rekli su mi počeli su pričati neke priče o Velikoj Srbiji kako će sve to postati deo velike Srbije i jednostavno čitavu situaciju su činili vrlo neprijatnom za mene, i ja nisam jednostavno njih nisam to više ozbiljno svatio i nisam uopšte postupio po tom pitanju ni na koji način.

PITANjE:

      Vi ste u tom trenutku i dalje nosili uniformu i bili ste službeno povezani sa JNA ili tako.

ODGOVOR:

      Ne, ne, nije tako, ja sam u to vreme bio civil.

PITANjE:

      Na osnovu nekog uputstva pukovnika Zimonje vi ste postali član vojske RSK.

ODGOVOR:

      Da, to je bilo 22. decembra

PITANjE:

      Koje godine?

ODGOVOR:

      1991. godine.

PITANjE:

      Za vreme dok ste bili član Vojske RSK da li ste primali platu?

ODGOVOR:

      Da, jesam primao sam platu ali isto tako su postojali neki drugi fondovi, neka druga sredstva.

PITANjE:

      Koji su bili razni izvori s kojih su dolazila sredstva koje ste vi primali kao pripadnik 21. korpusa RSK?

ODGOVOR:

      Postojala je plata koja je bila data svim oficirima i vojnicima 21. korpusa putem osobe koja je bila zadužena za isplaćivanje plate. Takođe sam dobijao dodatna neka sredstva iz fondova pukovnika Zimonje za koja nikada nisam potpisao nikakvu priznanicu na primer, koju bi inače potpisao kao redovni oficir za platu.

PITANjE:

      Početkom 1992. godine, da li ste razgovarali sa pukovnikom Zimonjom o tome da će se JNA povući iz Hrvatske u Bosnu?

ODGOVOR:

      Pa opštenito se znalo da će se to dogoditi pre nego što stignu snage UN na teren i razgovor se vodio u vezi toga kako organizovati ljude koji će ostati, koji neće napustiti to područje sa JNA. Ja sam bio zainteresovan u vezi moje sudbine šta se od mene očekivalo u tom smislu.

PITANjE:

      Da li ste o tome razgovarali, da li vam je on išta o tome rekao?

ODGOVOR:

      Da, on je meni dao zadatak da odem u zapovedništvo u Šumarici koje je bilo pod vođstvom generala Mrkšića, dakle, 8 operativne grupe JNA i da se tamo javim kao oficir za vezu sa Evropskom zajednicom.

PITANjE:

      Jeste li to i učinili?

ODGOVOR:

      Jesam.

PITANjE:

      U koliko navrata ste radili za Mrkšića kao prevodilac?

ODGOVOR:

      Pa možda 20 do 30 puta u periodu februar-mart-april.

PITANjE:

      92. godine da li vam je pukovnik Zimonja naložio da regrutirate pripadnike, odnosno osoblje Ujedinjenih naroda i Evropske posmatračke misije u obaveštajne svrhe?

ODGOVOR:

      Da. To je bio svakodnevna rutina.

PITANjE:

      Možete li nam opisati na koji način ste vi shvatili taj svoj zadatak?

ODGOVOR:

      Pa da se uspostavi neka vrsta veza kako bi se dobile potrebne informacije sa vojne strane i to putem zapovedništava UN. Što se odnosilo na personal. Nakon, iza čina narednika. Dakle vojni posmatrači, zapovednici bataljona. Mislim svi koji su na ovaj ili onaj način bili dostupni.

PITANjE:

      Možete li nam ukratko opisati proces, proceduru kojom su se služili da regrutirate neke ljude koji su radili za ujedinjene narode i posmatračku misiju Evropske zajednice?

ODGOVOR:

      Pa ja sam ih prvo trebao upoznati, provesti neko vreme sa njima biti prijateljski nastrojen u razdoblju od ne znam 2-3 tjedna, približiti im se na svaki mogući način, udovoljavati im, učiniti im neke usluge, udovoljavati njihovim nekim zahtevima dostavljati im, odnosno organizovati pratioca ako je to bilo potrebno. Na svaki način dati osećaj da se njima pruža određena pomoć, a u isto vreme sam trebao identifikovati koje su im slabe tačke. Kod svakoga od njih koji se mogle iskoristiti za na primer ucenjivanje kasnije i isplatiti na taj način. Ja moram reći sudu da su neki od tih ljudi odmah pristali da rade za srpsku stranu, neki iz čisto ideoloških razloga, neki zato što su verovali u srpsku stvar, neki naravno zbog novca i iz drugih razloga. Ja ne tvrdim da je svakoga bilo moguće kupiti, naravno, ali neke ...

PITANjE:

      Da li ste od pukovnika Zimonje dobili neke upute u smislu toga da pratite aktivnosti posmatrača  misije Evropske zajednice i da o tome izveštavate?

ODGOVOR:

      Da, to je bio moj dnevni zadatak, oni su najčešće bili vraćani nazad u Zagreb i onda bi se vratili ujutro u naše područje. Njima nije bilo u početku dozvoljeno da prespavaju na teritoriji RSK. Međutim, ja sam na kraju dobio zeleno svetlo da, oni su dobili zeleno svetlo da ostanu u području, i onda sam ja se preselio u hotel gde su oni bili. Tamo sam bio faktički 24 sata na dan.

PITANjE:

      Koja je bila svrha vašeg promatranja personala osoblja promatračke misije?

ODGOVOR:

      Sada kontrolišem njihovo kretanje, manje više, oni bi se slobodno, oni zapravo nikada nisu imali potpunu slobodu kretanja, oni bi imali malo bolju pratnju, bilo policijsku pratnju, a kada su išli na teren ja bih bio tamo kao posmatrač, ja bih tamo posmatrao, gledao sa kim oni razgovaraju, gde se zaustavljaju. Ko njih zaustavlja, ko je telefonirao na mobilne telefone, u kojim su automobilima imali telefon itd. Jednostavno šta su svaki dan radili.

PITANjE:

      Kako biste okarakterisali vaš rad za to vreme, da li kao osobu koja je olakšavala ili opstruirala njihovu misiju?

ODGOVOR:

      Vidite to je bio mač sa dve oštrice, ja sam u isto vreme trebao njima pružati pomoć, olakšavati im provođenje njihovog zadatka tako što sam im dozvoljavao da se kreću što je slobodnije moguće, da vidim s kime stupaju u kontakte, a sa druge strane opet je na taj način bila neka opstrukcija.

PITANjE:

      Možete li nam navesti neki konkretan primer kako ste opstruirali rad posmatrača Evropske zajednice?

ODGOVOR:

      Pa predpostavimo da smo već obavestili da žele da idu u određeno područje sledećeg jutra, to je bila rutina, tokom noći, on, ako nisu hteli da ja idem sa njima, mi bismo recimo kreirali jedan mali incident, rekli bi da je tu došlo do kršenja primirja tokom noći i da je to područje izvan njihovog dometa u ovom trenutku. Takve stvari.

PITANjE:

      Ti incidenti koje ste kreirali, ko je kreirao te incidente, ko ih je izvodio?

ODGOVOR:

      Pa jedna jedinica je bila odgovorna za sve takve usluge, a to je bila antiteroristička grupa.

PITANjE:

      Da li je došao trenutak u tom periodu kada ste razgovarali sa pukovnikom Bulatom u vezi sa ovim opstrukcijama rada posmatrača Evropske zajednice?

ODGOVOR:

      Da, bilo je jasno rečeno da im ne treba dozvoliti da izvode svoje zadatke kakav god da je bio njihov zadatak.

PITANjE:

      Da li vam je on rekao po čijem nalogu je takav zadatak opstrukcije trebalo izvršiti?

ODGOVOR:

      To je više tražio Tošo Pajić nego pukovnik Bulat, jer se to više ticalo državne bezbednosti nego same vojske. Sve naše jedinice su bile raspoređene daleko od puteva, a posmatrači Evropske zajednice koji su putovali putevima nisu mogli mnogo da vide i da obaveste Hrvate, ali sa stanovišta bezbednosti DB je bio zabrinut s kim oni razgovaraju i s kime imaju posla, tako da ustvari obe strane i DB i vojni personal su hteli da im se onemogući sloboda kretanja, a to smo trebali da mi uradimo opstruiranjem njihovih zadataka.

PITANjE:

      Da li vam je Tošo Pajić rekao po čijem nalogu on primenjuje to naređenje za opstrukciju?

ODGOVOR:

      Po nalogu Jovice Stanišića.

PITANjE:

      Molim vas da se sada pokaže dokazni predmet 348 tabulator 6. Gospodine Lazarević vas ću zamoliti da pogledate ovu fotografiju i da nam kažete da li prepoznajete ljude koji su prikazani na ovoj fotografiji?

      Možete li nam reći da li prepoznajete ljude na ovoj fotografiji?

ODGOVOR:

      Mnogi su ovde ... ne mogu se baš sviju setiti. Prvi gospodin, ne mogu se setiti čiji se profil samo delimično vidi, gospodin do njega je pukovnik Tarbuk iz 39 korpusa, pored njega je brigadir Musa Banai, koji je bio zapovetnik sektora Sever u UN, do njega je načelnik štaba pukovnik Čedo Radovanović, načelnik štaba 21 korpusa, do njega je Tošo Pajić, na njegovom ramenu vidimo oznaku milicija i tu sam onda ja kao oficir za vezu.

      To je bio jedan od sastanaka u zgradi UN.

PITANjE:

      Da li je ovo napisano vašim rukopisom?

ODGOVOR:

      Da.

TUŽBA:

      Završili smo sa tim dokaznim predmetom. Hvala. Takođe 1992. godine kada ste dobili zadatak da vrbujete prevodioce koji će raditi sa međunarodnim organizacijama u Krajini?

ODGOVOR:

      Da, to je bilo očigledno u vreme kada se UN pomerila u Krajinu, bilo je mnogo otvorenih radnih mesta za meštane, za lokalno stanovništvo, od prevodilaca do čistača. Za nas je bilo važno da oni koji rade posmatraju rad UN i prikupljaju obaveštajne informacije za nas.

PITANjE:

      Od koga ste dobili upute za to?

ODGOVOR:

      Ponovo, to je bila zajednička operacija službe bezbednosti i obaveštajne službe vojske.

PITANjE:

      Možete li nam reći imena ljudi koji su to vama konkretno preneli?

ODGOVOR:

      Pukovnik Nikola Zimonja i gospodin Tošo Pajić.

PITANjE:

      Možete li nam reći kako ste vi izvršili taj zadatak?

ODGOVOR:

      U zvaničnom obliku poslato je pismo zapovedništvu UN u Topuskom u kojem je rečeno da ako se oni oglašavaju za radna mesta tamo da mi moramo da proverimo te ljude, odnosno policija mora da proveri te ljude da se ne bi krivični elementi ubacili u UN i bili zaposleni u UN, tako da mi moramo da proverimo prošlost tih ljudi, a ono što smo mi hteli da znamo je ko će tamo raditi, da bismo mogli prvi da stupimo u kontakt sa njima.

PITANjE:

      Da li su UN poštovale zahtev koji ste vi dali da vam daju imena?

ODGOVOR:

      Da, nevoljno.

PITANjE:

      Šta se desilo nakon što ste vi dobili ta imena tih ljudi?

ODGOVOR:

      Ja bih imao mali brifing, obraćao bih im se u patriotskom duhu, rekao sam da ono što oni rade, rade za svoju vlastitu zemlju, skupljanjem informacija o vojnim pokretima, o pokretima Hrvata, jer nije bila tajna da vojni posmatrači idu duž granice, odnosno njenih razgraničenja, demilitarizovane zone između RSK i Hrvatske i da prelaze na drugu stranu, i onda se vraćaju u zapovedništvo UN u Topuskom i pišu svoje izveštaje i ako mogu da nama dostave te izveštaje, onda super.

PITANjE:

      Da li su neke od tih ljudi uzimali te izveštaje UN i vama ih dostavljali?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Ako bi neko od tih prevodilaca kojim ste se obratili odbio da sarađuje na taj način šta bi se desilo?

ODGOVOR:

      Bio bi diskreditovan i ne bi mu bilo dozvoljeno da radi za UN.

PITANjE:

      Možete li reći veću koji procenat tih prevodilaca je bio taj s kojim ste vi imali kontakt iz prve ruke?

ODGOVOR:

         Mislite u području odgovornosti 21. korpusa?

PITANjE:

      Da.

ODGOVOR:

      35 do 40 najmanje.

PITANjE:

      Da li su to bili svi prevodioci ili je bilo i drugih prevodilaca sa kojima niste imali kontakt?

ODGOVOR:

      U okviru zone odgovornosti 21. korpusa nije bilo nikakvih drugih prevodilaca svi su morali da dođu uz moje odobrenje.

PITANjE:

      Od tih 35 do 40 prevodilaca, koliko ih je radilo na prikupljanju obaveštajnih informacija?

ODGOVOR:

      Svi.

PITANjE:

      Šta ste vi radili sa obaveštajnim informacijama i dokumentima koje ste dobijali od tih prevodilaca?

ODGOVOR:

      Dozvolite prvo da vam ukratko opišem kakav je bio posao prevodilaca tamo. Oni bi prisustvovali sastancima između lokalnih političara na primer, predstavnika Crvenog krsta, UN i ja sam imao ove druge prevodioce koji su prisustvovali tim sastancima, jer ja nisam lično mogao tamo da prisustvujem, nisam mogao fizički da prisustvujem na svim tim mestima. Dakle oni bi odlazili, vraćali se i mene obaveštavali o onome o čemu se pričalo na tim sastancima, kakve su odluke donesene, ako je donesena bilo kakva odluka i onda bi na kraju sastavljali taj glavni izveštaj koji je bio upućivan u moje zapovedništvo, i ja sam onda pravio tri kopije, slao sam jednu pukovniku Zimonji, jednu sam slao pukovniku Bulatu, a jednu sam onda slao u zapovedništvo.

PITANjE:

      Dakle, kopija išla u KOS u Beograd?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Jedna kopija išla Toši Pajiću, i vi ste rekli da je on radio za srpsku državnu bezbednost?

ODGOVOR:

      Tačno.

PITANjE:

      A poslednja je išla pukovniku Bulatu koji je bio zadužen za 21. korpus?

ODGOVOR:

      Da. To je bilo u njegovoj zoni odgovornosti.

PITANjE:

      Sada bih hteo da pređemo na 93. godinu. Da li ste vi prisustvovali nizu međunarodnih konferencija koje su trebale da dođu do nekog sporazuma u vezi sa mirom u Krajini?

ODGOVOR:

      Da. Ja sam lično prisustvovao na četiri takve konferencije.

PITANjE:

      Pre ili tokom vašeg prisustva tim međunarodnim konferencijama, da li ste vi još bili aktivni pripadnik KOS-a?

ODGOVOR:

      Da i aktivni pripadnik Vojske RSK, deo komande.

PITANjE:

      Prije nego što ste odlazili na te konferencije da li ste dobijali bilo kakva lažna dokumenta?

ODGOVOR:

      Da, dobio sam tri pasoša. Sva tri su pokazivala, na dva je pisalo da nisam rođen u Beogradu, već u Kninu, a jedan je bio originalni dokument na kome je tačno pisao datum i mesto rođenja.

PITANjE:

      U ovom trenutku bih molio da se svedoku pokaže dokazni predmet tužilaštva 348 tabulator 7.

      Gospodine Lazarević, pre nego što se taj dokument stavi na grafoskop molim vas da pogledate nekoliko stranica ovog dokaznog predmeta.

SVEDOK:

      Da li želite da govorim o njima dok prolazim kroz njih?

TUŽBA:

      Ja bih hteo da odvojite stranicu na kojoj piše gde ste rođeni i to je stranica koju ćemo staviti na grafoskop. Takođe bih vas zamolio da koristeći pokazivač pokažete gde piše vaše mesto rođenja.

SVEDOK:

      26. februar 1947. Knin.

PITANjE:

      Da li je to lažna informacija kada je reč o vašem mestu rođenja?

ODGOVOR:

      Da, ovo je pasoš koji je izdat 21. juna 1993. vidite to na dnu stranice, tu sada pokazujem, i svrha ovog pasoša je bila da prisustvujem toj međunarodnoj konferenciji i da niko ne bi pitao zašto osoba iz Beograda prisustvuje sastanku o Krajini. Tako da su mi izdali pasoš na kome je pisalo da sam rođen u Kninu, pa sam prema tome imao pravo da budem tamo.

PITANjE:

      Ko vam je dao ovaj pasoš?

ODGOVOR:

      Oba ova pasoša i ovaj drugi, ovaj ovde na primer, ako to mogu da vam pokažem tu je službeni pasoš, imao sam 2, jedan je bio diplomatski, jedan je bio normalni civilni pasoš.

PITANjE:

      Taj dokument je takođe dokazni predmet tužilaštva 348, tabulator 7.

ODGOVOR:

      Sva tri pasoša su mi izdata u Beogradu.

PITANjE:

      A ko vam je fizički dao taj pasoš?

ODGOVOR:

      Sekretar tadašnjeg predsednika Hadžića.

PITANjE:

      Sada bih zamolio da se pokaže dokazni predmet tužilaštva 348, tabulator 8 i da se stavi na grafoskop.

      Da li prepoznajete ljude koji su prikazani na ovoj fotografiji?

ODGOVOR:

      Neke od njih, ustvari sve njih prepoznajem, ali se sećam imena samo nekih.

PITANjE:

      A ovo što je napisano u rukopisu, da li je to vaš rukopis?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Molim vas idite s leva na desno i recite nam ko su ljudi koji su prikazani na ovoj fotografiji.

ODGOVOR:

      Prvi ćelavi tip to sam ja, pored je Dušan Rakić, on je tada bio ministar odbrane RSK. Gospodin u pozadini znam da je on imao neke veze sa bezbednošću predsednika Hadžića, ovo je sekretarica predsednika Hadžića, to je ta osoba koja mi je dala pasoš i novac. U svakom slučaju ovo je fotografija koja je napravljena u Norveškoj tokom jednog od onih navodno tajnih sastanaka između Srba i Hrvata i UN i ovaj poslednji gospodin mislim da, ne znam ko je on, mislim da on nije ni važan, ne sećam ga se.

TUŽBA:

      U redu možemo skloniti ovaj dokazni predmet.

      Gospodine Lazarević, pre nego što budemo govorili o konkretnim konferencijama kojima ste prisustvovali, hteo bih da nam uopšteno opišete proceduru koja je bila u toku pre nego što biste vi prisustvovali tim konferencijama. Možete li opisati veću kako ste vi saznali ili saznavali da ćete prisustvovati tim konferencijama.

ODGOVOR:

      Ja bih počeo sa tim da je zahtev za konferenciju obično dolazio kroz UN, Hrvatska bi podnela zahtev UN u Zagrebu, u zapovedništvu u Zagrebu i onda bi bio obavešten zapovedništvo u sektoru u kojem sam ja bio, ako bi to imalo veze sa 21 korpusom, isto bi i važilo ako bi to imalo veze sa 39 korpusom. Na nivou vlade bi bio obavešten Knin, da je hrvatska strana podnela zahtev da se održi sastanak da su oni voljni da se održi sastanak. Mi bismo onda produžili tako što bismo organizovali delegaciju, s vojne i civilne strane, tražili bismo da nam se unapred da dnevni red, da bismo znali o čemu će se raspravljati. Tokom tih sastanaka jer smo obično, mi smo zato davali izgovor da nam je potrebno da se pripremimo za te sastanke, pa zato moramo da znamo šta će biti na dnevnom redu.

PITANjE:

      Taj zahtev za dnevnim redom, kome biste ga uputili?

ODGOVOR:

      Ujedinjenim nacijama.

PITANjE:

      A da li bi UN ispunile taj zahtev, prosledile vam unapred taj dnevni red?

ODGOVOR:

      Da, to nije bilo ništa čudno da se traži dnevni red unapred.

PITANjE:

      Molim vas, nastavite sa opisom postupka.

ODGOVOR:

      Kada bismo rešili sve te manje detalje onda se od nas kao delegacije očekivalo da barem 48 sati pre nego što bismo krenuli gde god da smo išli, odemo u Beograd. Obično bi nas smestili u hotel "Mladost" koji je u centru Beograda i to se uvek smatralo da je to kuća daleko od kuće, za sve koji su dolazili izvan RSK jer nisam video da je iko platio račun u tom hotelu. Dovoljno je da ima legitimaciju iz RSK. Onda bismo imali čitav niz sastanaka. Šef delegacije bi otišao u kabinet gospodina Miloševića, dobio instrukcije, šef vojnog dela delegacije bi otišao u Generalštab da bi dobio instrukcije i mi smo imali unapred dnevni red. Tako da bi ti ljudi otišli, njima bi bilo rečeno šta da rade, i kako to da rade tokom sastanka, oni bi se vratili, nama bi to preneli i rekli nam šta se očekuje od ostatka delegacije.

      Ja sam lično imao sastanke sa pukovnikom Zimonjom i on bi mi dao konkretne zadatke koje sam trebao da obavim tokom sastanka, bilo da se to dešavalo u Austriji, Švajcarskoj ili Norveškoj.

PITANjE:

      Nakon što su ti članovi delegacija dobijali pojedinačne informativne sastanke da li bi se onda održao zajednički informativni sastanak u hotelu "Mladost"?

ODGOVOR:

      Da. U jednoj sali za konferencije.

PITANjE:

      I ko je prisustvovao tom sastanku?

ODGOVOR:

      Svi članovi delegacije.

PITANjE:

      A o čemu se razgovaralo na tim sastancima?

ODGOVOR:

      Pa o svemu onome o čemu su oni informisani, bilo u kabinetu gospodina Miloševića ili u Generalštabu vojske Jugoslavije.

PITANjE:

      Da li su to bili neformalni sastanci ili je neko predsedavao tim sastancima?

ODGOVOR:

      Pa predsedavao je šef delegacije ko god da je to bio u to vreme.

PITANjE:

      Da li znate da li su se vodili zapisnici sa tih sastanaka?

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Da li znate šta se desilo, ili dozvolite prvo da vas pitam. Kakvi zapisnici su se vodili? Da li je neko pisao šta se dešavalo, ili je neko vodio zabeleške ili šta?

ODGOVOR:

      Pa samo kratke zabeleške o onome što smo raspravljali i onda bi se to onda poslalo, naime prvo bi se poslalo u Knin, ali bi prvo video da li se svi slažu sa tim.

PITANjE:

      Da li su ti zapisnici slati još negde ili vama to nije poznato?

ODGOVOR:

      Nije mi poznato.

PITANjE:

      Kada je reč o delegacijama u kojima ste vi učestvovali, možete li nam reći u koliko delegacija ste bili, na koliko konferencija ste prisustvovali?

ODGOVOR:

      Na četiri. Dve su bile u Ženevi, jedna je bila u Austriji, jedna u Norveškoj.

PITANjE:

      Da li se razvio jedan opšti obrazac instrukcija delegacijama tokom prisustvovanja mirovnim konferencijama kojima ste vi prisustvovali?

ODGOVOR:

      Pa manje više su bile slične i ideja je bila da se ni na šta ne pristane, da se ni sa čim ne složi. Što je bilo vrlo jednostavno za slediti.

PITANjE:

      Nakon sastanka u hotelu "Mladost", kako bi članovi delegacije onda putovali na dotično odredište, zajedno ili odvojeno?

ODGOVOR:

      Zajedno u avionu, jer je on Ujedinjenih naroda. Ujedinjeni narodi bi organizovali avion za nas.

PITANjE:

      A da li je delegacija uvek ostala zajedno na tim raznim lokacijama gde su se odvijale konferencije?

ODGOVOR:

      Da. Sve vreme.

PITANjE:

      Za vreme tih konferencija da li se od članova delegacije tražilo da redovno održavaju kontakt sa Beogradom?

ODGOVOR:

      Samo u slučaju kada je došlo do nekih problema.

PITANjE:

      U opštim crtama možete nam opisati kako se održavao taj kontakt?

ODGOVOR:

      Na svakom od tih sastanaka bilo da se on održavao u Beču ili Švajcarskoj da bi mi imali posebnu sobu za nas za vreme pauze i mi bi mogli svaki put za vreme sastanka u bilo koje vreme za vreme sastanka tražiti pauzu. Na primer ako hrvatska strana iznese neki predlog mi nismo spremni odmah odgovoriti, mi bi onda rekli, mi bismo se sada hteli povuči, onda bi sepovukli u našu sobu gde bi razgovarali na neko vreme i onda bi se vratili nazad i u to vreme dakle kada smo koristili taj ured, tu sobu da stupimo u kontakt sa Beogradom, nama su trebale biti date garancije da se te telefonske linije, da su one sigurne, odnosno da niko ne može prisluškivati naš razgovor. I onda bi uspostavili kontakt sa Beogradom i rekli što se dogodilo, tražili od njih savet i rekli eto takav i takav je predlog ili zahtev što ćemo uraditi u nekim slučajevima. Odgovor je bio jednostavno odbijte, to je jednostavno. E ali kad više nismo imali nikakvih mogućnosti, e onda potpišite uz rezerzvu, uz ogradu da to treba biti potvrđeno od strane generalne skupštine i onda se vratite u RSK.

PITANjE:

      Za vreme tih pauza, kada su ti telefonski pozivi upućivani Beogradu, da li ste vi bili prisutni u sobi?

ODGOVOR:

      Da ja sam bio u sobi kao i ostali članovi delegacije.

PITANjE:

      Da li ste vi mogli čuti  taj telefonski razgovor?

ODGOVOR:

      Da.To nisu bile velike sobe, a unutra bi sedelo 15 ljudi.

PITANjE:

      Za vreme te 4 konferencije da li su uvek isti ljudi bili kontaktirani, redovno kontaktirani u Beogradu?

ODGOVOR:

      Da, na nivou kabineta gospodina Miloševića.

PITANjE:

      Molim vas ko je redovito kontaktiran i na koji način bi ta konkretna osoba bila kontaktirana?

ODGOVOR:

      U to vreme je tim sastancima prisustvovao gospodin Hadžić. Koliko sam ja shvatio on bi razgovarao s gospodinom Lilićem i nekim drugim mislim nepoznatim ljudima iz kabineta gospodina Miloševića koje ja zaista ne znam. Bilo štošta što je u vezi sa državnom bezbednošću upućivano je Jovici Stanišiću, a sva vojna pitanja upućivana su generalu Perišiću. Sve je zavisilo od konkretne situacije. Ja ne sudim da su se na svakoj toj konferenciji kontaktirali ti ljudi ali ako bi pitanje bilo vojne prirode, onda bi se zvao general Perišić ili ne znam ako je problem bio takve vrste onda gospodin Stanišić. Međutim, najčešće su to bili politički problemi pa bi se razgovaralo sa samim kabinetom.

PITANjE:

      Možete li nam opisati koji tipovi problema su se pojavljivali kada biste kontaktirali gospodina Stanišića i kakve ste odgovore imali?

ODGOVOR:

      Hrvatska strana bi na primer predložila da bi trebali uspostaviti neko selo kao model, primer ili trebali videti zajedno Srbe i Hravate pod zaštitom UN kako bi se svetu pokazalo da oni mogu biti zajedno i živeti zajedno kao što su to i pre činili. Dakle, taj jedan predlog se u jednom trenutku izneo.

PITANjE:

      Vi ste spomenuli gospodina Lilića. On je jedna od osoba koje ste kontaktirali. Da li je on bio tada predsednik Savezne Republike Jugoslavije, Zoran Lilić?

ODGOVOR:

      Da i on je njega se zvalo poštar.

PITANjE:

         Govorilo se o gospodinu Liliću kao poštaru.

ODGOVOR:

      Da, tako su govorili gospodin Hadžić i gospodin Pajić.

PITANjE:

      Zašto su njega zvali poštar?

ODGOVOR:

      Zato što je prenosio poruke od gospodina Miloševića.

PITANjE:

      Da li ste vi i da li su oni verovali da je on sam donosio neke odluke u vezi sa situacijom na mirovnoj konferenciji?

ODGOVOR:

      Ja mislim da gospodin Lilić nije doneo nikakvu odluku u svom čitavom životu.

PITANjE:

      Ako je neki sporazum trebalo dostaviti, uputiti UN ili drugoj strani, da li je uvek postojala neka ograda, neka rezerva u odnosu na taj sporazum od strane srpske strane?

ODGOVOR:

      Bilo je jasno pre početka sastanka da se nikakva odluka neće doneti do kraja sastanka. Čak i ako bude neka odluka onda mi se nismo, mi to nismo trebali prihvatiti.

PITANjE:

      Možete li nam objasniti kako je došlo do toga da se, što je bila politika ishod svega toga, kako to da se niko nije trebao obavezati ni na šta, u vezi tih sporazuma do kojih je dolazilo na mirovnoj konferenciji?

ODGOVOR:

      Pa znate i oficiri su ljudi, oni bi seli zajedno nakon sastanka i čak za vreme sastanka i za vreme pauze oni bi međusobno razgovarali, bilo je jasno da Beograd nema nikakve namere da reši situaciju između RSK i Hrvatske, sve dok tamo postoji problem. Dakle bilo je javno stanovište i gledište o tome šta se događao u Jugoslaviji. Tada je bio veliki politički nemir, tamo ekonomski problemi, itd.

      Dakle, ti ljudi se bore za svoj opstanak u Hrvatskoj, sve oči će biti uprte na RSK, dakle trebalo je tamo zadržati problem dokle god je to bilo moguć, jer će onda svi gledati, svi obraćati pažnju samo na to. Prema tome, oni nisu hteli ni na koji način rešiti taj problem.

PITANjE:

      Da li je postojala neka politika što se tiče saradnje, pokušaja saradnje, bez obzira što je postalo oklevanje da se na bilo šta obaveže?

ODGOVOR:

      Da, mi smo svi bili uvek prijateljski nastrojeni jedni prema drugima na tom sastanku i izgledalo je da se slažemo sa svima. Međutim, kada bi otišli sa sastanka bilo je očito da se ni na šta ni u vezi čega nismo složili, jer bi jednostavno bio upućen, posle na neki drugi sastanak nakon toga.

PITANjE:

      Ja bih sada pokazao svedoku dokazni predmet 348, tabulator 10. Ne idemo redom, izvinjavam se zbog toga zamoliću vas da pogledate prvu stranicu dokumenta odnosno da se ona stavi na grafoskop.

      A vi nam, gospodine Lazareviću, recite šta je ovaj dokument.

ODGOVOR:

      Da, ovo je lista članova delegacije, sudionika sastanka koji se održao 16. jula 1993. u  Ženevi, ljudi koji su prisustvovali tom sastanku.

PITANjE:

      Da li ste vi tu navedeni kao jedan od sudionika?

ODGOVOR:

      Da, jesam, evo vidite moje ime Slobodan Lazarević, prevodilac.

      Međutim, moram naglasiti da je postojala još jedna stranica ovog dokumenta. Ja ne znam da li vi imate na kojoj je bila još takođe jedna lista koja je uključivala i civilnu delegaciju UN. Dakle, bila bi vojna, ako pogledate gore, vidite da je tu zapovednik snaga, general Vagren, vrlo fin čovek. Vidite da na čelu hrvatske delegacije bio general Stipetić, zatim je tu bio i bili su zapovednici sektora, pa imate na primer u srpskoj delegaciji pukovnika Miloša Krnjetu, Nikolu Krošnjara. Nikola Krnjeta je bio takođe pripadnik KOS-a, bio je zadužen za unutrašnju bezbednost. Nikola Krošnjar je bio isto ...i vidite moje ime na dnu ovog pitanja, ovaj,  liste.

TUŽBA:

      Da zapisnik bude jasan, ne radi se o istom čoveku po prezimenu Novaković, a gore jedan je pukovnik, jedan je general.

      U to vreme pukovnik Novaković, pukovnik Krnjeta i vi ste svi bili zapravo pripadnici jednog ogranka KOS-a.

SVEDOK:

      Da, tačno.

TUŽBA:

      Kažete da je gospodin Krošnjar radio, pukovnik Krošnjar radio za jedan iformativni centar i to informativni centar koje vojske.

SVEDOK:

      RSK. Službeno makar.

TUŽBA:

      Znate li iz vaših izvora  da je on bio član još neke druge organizacije a ne samo RSK.

SVEDOK:

         Mislim da je to prvi put i  zadnji put da sam se s njim sreo, tako da vam ne mogu tačno reći ali znam da, odnosno poznajem dobro pukovnika Kostu Novakovića.

TUŽBA:

      Moliću da se dokazni predmet 348, tabulator 11, stavi na grafoskop.  Gospodine Lazareviću, pogledajte molim vas ovaj dokazni predmet pa nam recite šta je to.

SVEDOK:

      To je takođe jedna lista učesnika delegacije. Ovde vidim neka poznata imena.

TUŽBA:

      Molim vas recite nam datum u vezi ove delegacije.

SVEDOK:

      20. juli 93. Mislim da je to bio prvi sastanak u Ženevi ili možda drugi, vrlo kratak sastanak. Drugi sastanak. ...samo kratak, trajao je samo jedno popodne. Da, ovo je bila daleko veća delagacija.

TUŽBA:

      Možete li nam reći, što se tiče pripadnika članova srpske delegacije, kojim jedinicama su oni pripadali.

SVEDOK:

      Evo počeću od vrha. Pukovnik Novaković je tada bio šef delegacije, on je bio član korpusa, dakle unutrašnja bezbednost. Zatim Miloš Krnjeta, pukovnik, koji je ovde nastupao kao njegov pomoćnik ali je bio član obaveštajne službe. Dakle, mislim da je on bio zadužen za vanjsku sigurnost, pa pukovnik Nikola Krošnja. On je bio glavni oficir za vezu, zatim Čedo Radovanović, koji je bio načelnik štaba kordunskog korpusa u to vreme.

TUŽBA:

      Pre nego što krenemo dalje, pukovnik Krošnja, znate li u kojoj je on jedinici bio. Znate li kakva je njegova biografija?

SVEDOK:

      Samo znam da je on iz Knina, ali nemam pojma šta je tamo radio.

TUŽBA:

      Nastavite.

SVEDOK:

      Dakle, Čedo Radovanović, načelnik štaba kordunskog korpusa. On je bio pripadnik JNA, nije bio član KOS-a, postojali su naime oficiri koji nisu bili članovi KOS-a.

TUŽBA:

      Da li je on u to vreme 93. godine bio član jugoslovenske vojske ili vojske Republike Srpske Krajine?

SVEDOK:

      Svi ti članovi ove delegacije su bili ili deo RSK službeno ili su zapravo bili oficiri JNA ili u to vreme oficiri Vojske Jugoslavije.

TUŽBA:

      Molim vas nastavite.

SVEDOK:

      Zatim je tu bio jedan pravnik, Siniša...ne znam tačno ko je to, on je bio u nekoj vezi sa Pravnom službom. Zatim gospodin Petković, ja mislim da je on bio zadužen za energetiku, ministar energetike ili tako nešto u RSK. I ja, Slobodan Lazarević, prevodilac i oficir za vezu sektora Sever.

ROBINSON:

      Da li se ovde vi navodite kao profesor?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Da li je to tačno, da ...profesor?

SVEDOK:

      Ne, nije časni sude. Neko je verovatno, nekome se učinilo da bi to lepo izgledalo na papiru.

TUŽBA:

      Da li ste vi imali ikakvog učešća u ovom dokumentu, da li ste ga vi sastavljali?

SVEDOK:

      Ovaj dokument, ne, ne.

TUŽBA:

      Dokazni predmet 348, tabulator 9, moliću lepo da se stavi dokument na grafoskop i da se pokaže svedoku.

      Gospodine Lazareviću, zamoliću vas za komentar svake od ovih konferencija kojoj ste prisustvovali, kada je prva konferencija, prva na kojoj ste vi bili održana.

SVEDOK:

      16. juna 93. godine u Ženevi.

TUŽBA:

      Opišite nam, molim vas, kakve su pripreme izvršene pre konferencije i ako je to isto kao i vaš raniji opšti komentar. Recite nam da je to tako bilo, da ne ponavljamo.

SVEDOK:

      Dakle, uopšteno, 48 sati pre odete po upute, zatim odete na sastanak, vratite se, nemojte ništa rešiti, eto. To je ukratko rečeno bilo tako.

TUŽBA:

      O kojim temama se razgovaralo na toj konferenciji?

SVEDOK:

      Mislim da je taj sastanak bio vrlo kratak. Mislim da smo ostali u Ženevi svega 3 sata i onda je sledio drugi sastanak. Raspravljali smo o sporazumnom prekidu vatre, jer su te snage bile u konfliktu, bile su još uvek preblizu jedna druge.

TUŽBA:

      Od koga ste dobili svoje instrukcije?

SVEDOK:

      Od vojnog krila u Beogradu. Dakle, od šefa delagcije koji je otišao u Generalštab u Beograd da bi tu temu raspravio.

TUŽBA:

      Drugi stubac u ovoj sažetoj tabli sadrži imena ljudi. Da li su to imena ljudi kojih se vi sećate da su bili prisutni na konferenciji u Ženevi 16. juna 93.?

SVEDOK:

      Da, mislim da je bilo tačno. Goran Hadžić, zatim delegacija hravtske vlade i vojno osoblje sa obe strane, da.

TUŽBA:

      Za vreme tih pregovora da li je održavana redovna telefonska veza sa Beogradom u svrhu dobijanja uputa i davanja informacija njima.

SVEDOK:

      Da, svakako.

TUŽBA:

      Nakon povratka sa ove konferencije da li je usledio niz nekih aktivnosti u vezi sa konferencijom.

SVEDOK:

      Po dolasku u Surčin, Goran Hadžić je održao konferenciju za spisak svih članova delegacije su se vratili, otišli bi odmah u hotel gde bi se održao jedan brifing. Mi bismo trebali javiti šta je bilo na sastanku. Ja lično bih imao odvojen sastanak sa pukovnikom Zimonjom i njemu bih ispričao šta se dogodilo na sastanku.

TUŽBA:

      Ko je bio zadužen za primanje raporta od pojedinih članova delagacije?

SVEDOK:

      Zavisi o delu delegacije. Ukoliko se radilo o civilnom delu delegacije onda bi to bio kabinet gospodina Miloševića. Ukoliko se radilo o vojnom delu delegacije Generalštab, ako bi se radilo o sigurnosnim pitanjima, odnosno državnoj bezbednosti onda bi to bila služba državne bezbednosti.

TUŽBA:

      Kada je održana sledeća konferencija kojoj ste takođe prisustvovali?

SVEDOK:

      Vrlo skoro u julu 93, 16. jula 93.

TUŽBA:

      Osim onoga što ste opširno naveli, da li je bilo nešto posebno u vezi ove konferencije?

SVEDOK:

      Ne. Možda je ...manje-više jednak.

TUŽBA:

      A šta se razgovaralo, o čemu se raspravljalo na toj konferenciji?

SVEDOK:

      Ponovo uopšteno o kršenjima sporazuma o prekidu vatre kako se pobrinuti da se tako nešto ponovo ne dogodi. Kako zaustaviti veći razmak delmilitariziranu zonu, kako dalje, međutim mi smo bili u vrlo čudnoj situaciji. Hrvatska vojska je tražila da se 21. korpus povuče, odnosno da povuče svoje artiljerijsko oružje na razdaljinu od 25 km unutar te militarizacije. Ali to je za nas bilo nemoguće jer je 15 km iza nas bila Bosna. Naš je sektor bio vrlo uzak sektor. Mislim da je širina bila nekih 16, 17 km. Dakle, ako se tražila razdaljina od 25 km mi bismo završili u drugoj zemlji pa smo imali jedan zgodan razlog da to odbijemo. Mislim fizički je bilo tako nešto nemoguće i ovako i onako.

TUŽBA:

      Sledeća tablica, da li ona na neki način održava sastav delegacije i učesnike ove druge konferencije prema vašem sećanju?

SVEDOK:

      Da. Ova delegacija, odnosno svaka delegacija, svaka konferencija je bila sve veća i veća.

ROBINSON:

      Ko je plaćao troškove delegacije?

SVEDOK:

      Mislim da je Beograd platio, odnosno mi smo dobili novac u Beogradu u dolarima.

TUŽBA:

      Ovaj novac koji ste dobili u Beogradu da li ste trebali potpisati priznanicu za taj novac?

SVEDOK:

      Ne.

TUŽBA:

      Za vreme te konferencije, da li je održavan kontakt između delegacije i Beograda na način kako ste već opisali.

SVEDOK:

      Da, ništa se bitno nije promenilo. Procedura je bila uvek ista. Dakle, 48 sati pre konferencije, odnosno 24 sata pre konferencije dođete tamo, brifirani ste, utvrdite kako ćete se ponašati i nakon toga vratite se. Kraj priče.

TUŽBA:

      Nakon konferencije, šta je usledilo?

SVEDOK:

      Ponovo je gospodin Hadžić imao pres konferenciju i mi bi otišli pravo u hotel, čekali da budemo debrifirani i sledećeg dana kada smo bili sa tim gotovi, vratili bi se  u RSK.

TUŽBA:

      Časni sude, da li je ovo sada pogodan trenutak za pauzu jer smo između dve konferencije?

ROBINSON:

      Pre pauze, gospodine Lazareviću, samo još jedno, hteo bih vratiti vas na raniji deo vašeg svedočenja. Danas vi ste rekli da ste vi i još dvojica, ja mislim, dobili neke upute da se rešite da eliminišete neke Hrvate i neke Muslimane. Vi ste to planirali i učinili i to u trenutku kada su oni zajedno u kafiću.

SVEDOK:

      Da, i to uoči 25. decembra.

ROBINSON:

      Vi to niste izvršili ili ste jednostavno  izgubili poverenje u tu dvojicu vaših kolega, između ostalog i zato što su bili pijani?

SVEDOK:

      Časni sude, glavni razlog je što ja nikada nikoga nisam u svom životu ubio pre tog dana. To je bio glavni razlog. Ja sam naime tražio načina da se izvučem iz tog zadatka i dan danas nisam siguran koliko su oni bili ozbiljni u vezi izvršenja tog zadatka i koliko su ljudi koji su dali date instrukcije bili ozbiljni ali ja jednostavno nisam imao više poverenja.

TUŽBA:

      Mislim da predviđate moje sledeće pitanje. Bez da nije bilo tog gubitka poverenja, da li biste vi izvršili taj zadatak?

SVEDOK:

      Ja mislim da bih našao razloga da ga ne izvršim.

ROBINSON:

      Hvala.

MEJ:

      Pauza, nastavićemo u 2.30.

 

posle pauze

MEJ:

      Gospodine Gru, moramo da završimo danas. 20 minuta do 4 jer jedan od članova ovog veća posle toga ima jedan drugi posao na kome mora biti prisutan. Bilo bi dobro kada biste mogli da završite sa ovim svedokom. Ja se ne žalim na tempo kojim vi napredujete, ali što dalje odmaknemo to bolje.

TUŽBA:

      Trudiću se. Gospodine Lazareviću, prekinuli smo na konferenciji kojoj ste prisustvovali u Ženevi 16. jula 93. godine. Sada bih hteo da skrenem vašu pažnju na sledeću konferenciju kojoj ste prisustvovali. Možete li nam reći gde je bila ta konferencija i kad.

SVEDOK:

      Treći sastanak je bio između 20 i 22. jula 93. godine u Beču.

TUŽBA:

      A gde je to bilo, a izvinjavam se, to ste već rekli. Kada je reč o pripremi za tu konferenciju da li je to bila slična priprema kao i za prethodne konferencije?

SVEDOK:

      Da, potpuno identična.

TUŽBA:

      Možete li nam reći koje su bile teme o kojima se raspravljalo na toj konferenciji?

SVEDOK:

      To su u suštini bile iste teme o kojima se raspravljalo ranije, militirozovana zona, raseljena lica, mogućnosti da se radi na tim modem selima i slično.

TUŽBA:

      Da li je Goran Hadžić bio na toj konferenciji?

SVEDOK:

      Da, bio je.

TUŽBA:

      Komunikacija sa Beogradom, da li su one održavane tokom te konferencije?

SVEDOK:

      Jesu.

TUŽBA:

      A nakon konferencije, možete li nam opisati, šta se desilo, da li ste učestvovali u bilo kakvim aktivnostima?

SVEDOK:

      Vratili smo se u Beograd i svako od nas je prošao od nas tzv. debrifing nakon što smo stigli.

TUŽBA:

      Sada bih hteo da skrenem vašu pažnju na sledeću konferenciju. Možete li nam reći kad i gde je održana ta konferencija?

SVEDOK:

      Ta je održana 12. septembra 93. u Norveškoj, zaista ne znam lokacije, jel je to trebao da bude jako tajan sastanak iako je nakon sastanka zaključeno da je na nas čekalo oko 250 novinara. Dakle, nije  bila baš tajna.

TUŽBA:

      Pripreme za tu konkretnu konferenciju u Norveškoj, da li ste vi učestvovali u njima, da li ste prisustvovali sastanku pre konferencije?

SVEDOK:

      Da. Ponovo u Beogradu u hotelu "Mladost".

TUŽBA:

      Da li ste vi prisustvovali sastanku sa Zimonjom pre tog sastanka?

SVEDOK:

      Da, dobio sam konkretan zadatak za taj sastanak.

TUŽBA:

      Da li nam možete reći kakav je to bio konkretan zadatak?

SVEDOK:

      Pa smatralo se da jedan  član naše delegacije  bezbedonosni rizik, to je bio admiral Dušan Rakić, tako da sam dobio zadatak da budem vrlo blizu njega tokom celog sastanka svih tih dana i da vidim s kim se on sastaje izvan zvaničnih sastanaka. Sa hrvatske strane se sastaje.

TUŽBA:

      Zašto se procenilo da je  on bezbedonosni rizik?

SVEDOK:

      Njegova porodica je u to vreme još uvek živela u Zagrebu. U to vreme njegova žena i dva sina su bili otprilike istih godina, bili u godinama kada bi mogli da budu mobilisani.

TUŽBA:

      Kada je reč o pripremama za konferenciju u Norveškoj, da li su se Hadžić i Rakić sastali sa gospodinom Miloševićem pre nego što je krenula delegacija?

SVEDOK:

      Tako sam ja shvatio na osnovu razgovora sa njima.

TUŽBA:

      Možete li nam reći šta su vam oni rekli, šta vas je navelo na to da zaključite da su oni imali sastanak sa Miloševićem?

SVEDOK:

      Oni su rekli da su razgovarali sa šefom i šef je rekao to, to i to. I to su bila u stvari naređenja da se ništa ne postigne na tom sastanku.

TUŽBA:

      O čemu se raspravljalo na pregovorima na ovoj konkretnoj konferenciji?

SVEDOK:

      Sećam se da je glavna tema bila neka vrsta autonomije za RSK u okviru Hrvatske.

TUŽBA:

      Želeo bih da skrenem vašu pažnju na 4 kolonu u ovom dokaznom predmetu. Da li su ta imena predstavljaju imena kojih se vi sećate da su bili prisutni na toj konferenciji?

SVEDOK:

      Da, zaista.

TUŽBA:

      Tokom priprema za konferenciju u Norveškoj, da li je na bilo koji način pomenuto da je to odlazak  u kupovinu?

SVEDOK:

      To je bila šala među članovima delegacije jer jedva da se promenio sastav delegacije, samo se povećao broj i dobijena su sredstva, dovoljno para da se obavi kupovina i koliko se ja sećam došli smo u to malo mesto, bila je nedelja i gradonačelnik je otvorio radnje za članove delegacije da bi mogli da obave kupovinu.

TUŽBA:

      Tokom pregovora i konferencija u Norveškoj da li je održavana redovna komunikacija sa Beogradom?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Da li se sećate imena ljudi koji su kontaktirani u Beogradu tokom dana?

SVEDOK:

      Mislim da je gospodin Goran Hadžić kontaktirao kabinet gospodina Miloševića ali da je razgovarao direktno sa gospodinom Miloševićem ne znam, ali jeste kontaktirao kabinet.

TUŽBA:

      Izvolite, nastavite.

SVEDOK:

      Svoje,...delagacije razgovarao je sa generalima u Beogradu u vezi sa vojnim pitanjima.

TUŽBA:

      Da li znate ko je u Generalštabu kontaktiran?

SVEDOK:

      To je bio general Perišić.

TUŽBA:

      Da li znate da li je tom prilikom kontaktiran Jovica Stanišić. Da li je njega bilo ko kontaktirao?

SVEDOK:

      Da, mislim da je bilo tako.

TUŽBA:

      I vi to mislite na osnovu čega?

SVEDOK:

      Pa bio sam u prostoriji kada se telefoniralo.

TUŽBA:

      Nakon što ste se vratili iz Norveške, da li ste ponovo prošli debrifing i u prethodnim prilikama?

SVEDOK:

      Da. I ovaj je trajao nešto duže od prethodnih.

TUŽBA:

      Otprilike koliko dugo?

SVEDOK:

      2 dana.

TUŽBA:

      Da li su drugi članovi delegacije takođe imali  debrifing tom prilikom?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Da li je u jednom trenutku, tokom pregovora u Norveškoj, Krneta rekao delegaciji nešto u vezi sa ovim multietničkim pilot selom?

SVEDOK:

      U jednoj fazi pukovnik Krneta je predložio da prihvatimo predlog da se formira ovo pilot selo i u jednom trenutku bi onda Krneta angažovao antiterorističku grupu i ubilo bi se par Srba i Hrvata, proširio bi se strah i niko se ne bi usudio da uđe u to selo i to bi bio kraj projekta.

TUŽBA:

      Vi ste rekli da bi se širila psihoza straha, da li je Krneta upravo iskoristio taj termin kada se obratio delegaciji?

SVEDOK:

      Da, ja sam citirao Krnetu. On je rekao psihoza straha.

TUŽBA:

      Dakle, koliko ste vi shvatili kakva obaveza da se izgradi takvo selo je u stavri počivalo na tome da kada se vrati delegacija mogla bi da se širi psihoza straha na tom području i to bi omogućilo formiranje takvog sela i ispunjavanje obaveza.

SVEDOK:

      Da, to je vrlo jasno rečeno na tom sastanku.

TUŽBA:

      Da li su te rasprave održane u isto vreme kada je održavana i redovna komunikacija sa Beogradom?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Kada je reč o ovim konkretnim pregovorima, da li je Goran Hadžić imao savetnika?

SVEDOK:

      Mislim da je njegov savetnik nosi isto prezime kao gospodin Milošević. Prezivao se takođe Milošević.

TUŽBA:

      Da li se sećate njegovog imena?

SVEDOK:

      Ili Mišo ili Sava, ja bih rekao Mišo Milošević.

TUŽBA:

      Da li je to bilo prvi put da je taj drugi Milošević došao na jednu od konferencija kojoj ste vi prisustvovali?

SVEDOK:

      Ne, ta ista osoba je bila na dva prethodna sastanka u Ženevi. Tu nam je bio dodeljen kao domaćin na tim sastancima.

TUŽBA:

      Da li znate bilo šta o toj osobi, odakle je, za koju instituciju je radio?

SVEDOK:

      Ne, ne znam ništa ali govorilo se među delegatima da je on verovatno brat Slobodana Miloševića. Međutim, on nije izgledao tako, nije ličio na predsednika Miloševića uopšte.

TUŽBA:

      Tokom pregovora u Norveškoj da li je u jednom trenutku taj drugi Milošević komentarisao ili pomenuo razgovor koji je imao sa gospodinom Miloševićem koji je ovde u sudnici?

SVEDOK:

      Jeste.

TUŽBA:

      Možete li nam reći šta je on rekao.

SVEDOK:

      U jednom trenutku on je rekao moram da imam na umu da na kraju sastanka ništa ne treba da se reši, da treba da se vratimo bez ikakvog rešenja.

TUŽBA:

      Kakve reči je on koristio na osnovu kojih ste vi zaključili da on misli na gospodina Slobodana Miloševića, ovog koji je ovde u sudnici?

SVEDOK:

      Nakon izvesnog vremena svi su gospodina Miloševića nazivali šefom ili su ga nazivali punim imenom, ali su ljudi koji su mu bili bliski, ljudi unutar delegacije su njega pominjali kao šefa.

TUŽBA:

      A da li je taj drugi Milošević, taj savetnik, koristio taj izraz kada je prenosio te instrukcije.

SVEDOK:

      On je koristio u stvari kratku verziju njegovog imena. Rekao je Slobo.

TUŽBA:

      Nakon što ste se vratili iz Norveške, da li ste saznali ili primetili bilo kakve aktivnosti koje su vam izgledale kao pokušaj da se onemogući progres koji je ostvaren tokom mirovnih pregovora.

SVEDOK:

      Mogu da govorim samo o zoni odgovornosti 21. korpusa. Bilo je nekoliko incidenata koji su se desili brzo jedan za drugim. I oni su sejali strah među stanovništvom a u isto vreme zaustavili bilo kakve moguće dalje pregovore sa hrvatskom stranom.

TUŽBA:

      Zamoliću vas da nam opišete neke od njih. Ja vas moram podsetiti da malo usporite zbog prevodilaca.

SVEDOK:

      Prvi kojeg se sećam je miniranje pruge, to je trebao da bude prvi put voz nakon početka sukoba. voz je naleteo na antitenkovsku minu i mnogo ljudi je bilo povređeno i naravno okrivljeni su hrvatski teroristi.

TUŽBA:

      Kada je reč o tom konkretnom incidentu, možete li nam pomoći tako što biste nam rekli konkretnije na kom je mestu to bilo i kojeg dana u koje vreme otprilike?

SVEDOK:

      Znam da je bila zima, znam da je bilo između Gline i Vojnića, to je pruga koja je povezivala Karlovac i pretpostavljam Petrinju, nije mi sasvim poznato to područje ali to je bila pruga koja je postojala pre sukoba i koja se nije koristila od momenta  kada je izbio sukob u tom području i to je trebalo da bude prvi put da voz krene tom prugom. Prvi i poslednji put.

TUŽBA:

      Da li znate ko je bio odgovoran za postavljanje mine na prugu?

SVEDOK:

      Kasnije sam to saznao. U to vreme su me ponovo pozvali da vidim pukovnika Bulata u njegovom štabu, u njegovom zapovedništvu i dobio sam zvanično pismo protesno, koje je trebalo odneti zapovedniku sektora Sever.

TUŽBA:

      I rekli ste da ste kasnije saznali ko je bio odgovoran. Možete li početi tako što ćete nam reći kako ste to saznali ko je bio odgovoran.

SVEDOK:

      Pa manje-više mi je to palo na osnovu jednostavnog razmišljanja. Mesto gde je postavljena protivtenkovska mina je bilo daleko od moguće penetracije hrvatskih snaga.

TUŽBA:

         Koliko bi to bilo moguće da hrvatski teroristi uopšte uđu unutra, koliko bi brzo mogli da postave tu minu i da napuste područje.

SVEDOK:

         Svo to razmatranje nije mi dalo nikakav rezultat i pošto nije bilo nikakvih tragova, nikakvih stopa u snegu, bilo je jasno da ništa nije došlo sa te strane. Znači, moralo je doći iznutra.

TUŽBA:

         Da li vam je poznat još jedan inmcident iz tog perioda.

SVEDOK:

      Da. Trebalo je da bude prijateljska fudbalska utakmica između meštana i pripadnika UN u Klini i neko je minirao kompletan teren, fudbalski teren. Postavljene su male nagazne mine paštete koje ne bi trebale da ubiju ali bi zaplašile ili bi otkinule nogu. Međutim,  saznalo se, navodno se saznalo, za te mine pre početka utakmice. Utakmica je otkazana i nikada nisu ponovo igrali.

TUŽBA:

         Da li ste saznali ko je postavio te nagazne mine  na fudbalskom stadionu?

SVEDOK:

      Ponovo došao sam do istog zaključka. I kasnije je potvrđeno da su to uradili ovi sami ljudi.

TUŽBA:

         A ko su ti ljudi?

SVEDOK:

      Antiteroristička grupa iz Banijskog korpusa, u ovom konkretnom slučaju.

TUŽBA:

         Kako ste saznali da je to bila ta antiteroristička grupa iz Banijskog korpusa?

SVEDOK:

      Pa ove dve grupe, jedna koja je bila u našem korpusu, 21. korpusu, i ona koja je bila u Banijskom korpusu su bili prijatelji pre rata. Oni su bili isti klinci, istih godina, 21, 22 i sastajali se u jednom kafiću na pola puta između Korduna i Banije, sastajali se gotovo svaki dan i razmenjivali informacije.

TUŽBA:

         Da li ste vi razgovarali sa bilo kojim pripadnikom ove grupe?

SVEDOK:

      Da, jesam.

TUŽBA:

         I šta su vam rekli, na osnovu čega ste vi zaključili da su oni bili odgovorni za postavljanje tih mina na fudbalskom stadionu?

SVEDOK:

      Pa rekli su da su dobili naređenje i da im je jasno rečeno da niko neće biti povređen. Naime, da će te mine biti otkrivene na vreme, ali od njih je zatraženo da to urade tokom noći. Oni su jednostavno prošli po stadionu sa jednom korpom i pobacali te mine. To su male okrugle mine zelene boje.

TUŽBA:

         Da li je od vas traženo da odnesete protesno pismo u vezi sa tim incidentom?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

         A kakav je bio protest, kakve prirode?

SVEDOK:

      Pa ponovo je to bila tvrdnja da su se ubacili ustaški elementi Hrvatske na našu teritoriju, prodrli duboko u teritoriju i postavili te mine. I optuživali su u stavri vojne posmatrače UN koji su bili raspoređeni duž granice da oni nisu ništa videli.

TUŽBA:

         Bio je još jedan incident u vezi sa vodotornjem.

SVEDOK:

      Da, to je ponovo bilo jedan broj mina koje su postavljene oko vodotornja i jedan od seljana je odveo svoju stoku u blizini tog vodotornja, stao na minu i bio ubijen.

TUŽBA:

         Koje nacionalnosti je bio čovek koji je ubijen?                     

SVEDOK:

      Bio je Srbin.

TUŽBA:

         Da li ste saznali ko je postavio mine oko vodotornja?

SVEDOK:

      To je bila naša vlastita antiteroristička grupa iz 21. korpusa.

TUŽBA:

         A kako ste to saznali?

SVEDOK:

      Sa razgovorom sa Paragom koji je bio zapovednik te jedinice.

TUŽBA:

         I tom prilikom da li ste takođe dobili instrukcije da uložite prigovor kod UN?

SVEDOK:

      Da, čak i pre nego što sam otkrio šta se desilo, ko je počinio te stvari, pozvali bi me u zapovedništvo, pukovnik Bulat bi me pozvao, dao mi protesno pismo i ja bih odmah, ja bih se odmah odvezao u bazu UN i predao zapovedniku sektora taj protest. To je postala šala između zapovednika sektora i mene, jer on je, nije verovao da je moguće da ja verujem da je tako lako u stvari doći do terorista na drugu teritoriju i uložiti prigovor na to.

TUŽBA:

         Da li je tu bilo reči o zvaničnom prigovoru u vezi sa postavljanjem možda mine oko vodotornja?

SVEDOK:

      Da, prigovor UN. Da i mi smo krivili hrvatsku stranu.

TUŽBA:

         Vi ste bili prisutni u tom području kad su se događali ti incidenti.  Da li su ti događaji dobili željeni efekat? Da li su stvorili atmosferu straha?

SVEDOK:

      Da. Na primer za vreme tih sastanaka situacija je znala biti vrlo opuštena u RSK. Sastanci su se i dalje održavali i nešto bi se dogodilo i onda smo mi trebali demobilizirati veliki broj ljudi, poslati ih kući, na poslove koji su već radili i onda se nakon tih incidenata uvek mobilisali još veći broj ljudi.

TUŽBA:

         Hteo bih vam sada skrenuti pažnju na jedan period kasnije. Da li ste učestvovali u jednom planu čiji je cilj bio izbaciti 75 starijih hrvatskih seljana iz jednog područja u vašoj zoni odgovornosti.

SVEDOK:

      Da, ja sam lično u tome učestvovao.

TUŽBA:

         Možete li nam opisati planove u vezi te operacije?

SVEDOK:

      Pa neko je došao na genijalnu ideju kako da se otarasimo hrvatskog stanovništva u toj zoni i da pitamo da li Ujedinjeni narodi i Međunarodni Crveni krst mogu nam pomoći te ljude prebaciti u bolnicu u Karlovac jer mi nismo imali nikakve mogućnosti da im damo odgovarajuću zdravstvenu negu. Dakle, sve je to trebalo prikazati  kao humanitarni konvoj UN.

TUŽBA:

         Koliko je otprilike ljudi učestvovalo u tom planu, mislim koliko je ljudi trebalo biti tako prebačeno u Karlovac?

SVEDOK:

      Oko 75. To su bili, u tome su bili angažovani puno ljudi, pripadnici 21. korpusa, policije kordunskog korpusa, Međunarodni Crveni krst, posmatrači  UN, jer je puno ljudi zapravio trebalo provesti taj plan.

TUŽBA:

         A radilo se o starijim hrvatskim građanima.

SVEDOK:

      Da, mislim da niko nije bio stariji, mlađi od 70.

TUŽBA:

         Na osnovu vaših iskustava i standardne operativne procedure, na kojem nivou bi se tako nešto trebalo provesti, sporazumeti u vezi sa planom i provesti ga?

SVEDOK:

      Mislim da je zeleno svetlo trebao dati Beograd. Kad god su bile u pitanju međunarodna tela.

TUŽBA:

         I da li je plan zaista i stavljen u pogon?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

         Možete li nam opisati vaše učestvovanje u izradi toga plana.

SVEDOK:

      Moj zadatak je bio da stupim u kontakt sa međunarodnim telima i da im izložim detalje plana i da zajedno sa njima vidimo šta bi trebao biti njihov tu zadatak, njihova uloga i koju vrstu pomoći trebamo od njih. Dakle, to je trebao biti humanitarni konvoj koji iz RSK trebao ići u Hrvatsku sa hrvatskim državljanima kojima je trebala medicinska pomoć, a stvar je bila u tome da mi njima nismo rekli da je zamisao bila da se oni uopšte ne vrate.

TUŽBA:

         Da li je bio jedan sastanak na kojem su se ti detalji raspravljali.

SVEDOK:

      Ja sam došao na kraj tog sastanka u trenutku kada je reč bila o tome kako treba formirati međunarodne snage. Oni su mene u tom trenutku trebali jer sam ja bio oficir za vezu a isto tako tu učestvovao u tom segmentu i Toša Pajić koji je trebao raditi sa međunarodnom policijom.

TUŽBA:

         Da li ste vi razgovarali sa Pajićem u vezi toga?

SVEDOK:

      Da, jesam.

TUŽBA:

         Da li vam je on rekao da li je Jovica Stanišić imao ikakvog učešća u ovom planu.

SVEDOK:

      Pa on je imao informacije o tome da je tada i formiran u vezi tih stvari u vezi događaja u tom području i on nije ništa puno rekao o tome ali je potvrdio tu činjenicu. Mislim da je on govorio o tome na taj način da je to već prethodno bilo diskutovano.

TUŽBA:

         A pukovnik Bulat, da li je on imao ikakvog udela u tome?

SVEDOK:

      Da, on mi je davao instrukcije u vezi toga.

TUŽBA:

         Da li vam je on rekao da li je on imao ikakvog kontakta sa generalom Perišićem u vezi sa tim?

SVEDOK:

      Da. Na svim nivoima te operacije. Jer svi ljudi iz Beograda su bili o tome informisani od civila do vojske i državne bezbednosti.

TUŽBA:

         Da li je ova operacija izvedena za zadovoljavajući način?

SVEDOK:

      Da. Obe strane. UN je bio vrlo zadovoljan, jer su imali utisak da čine jedno humanitarno delo a moja strana je takođe bila zadovoljna jer su se rešili 75 civila koji im ionako nisu ničemu služili. Tako da je sve to sretno se završilo. Naravno svi su bili zadovoljni osim tih Hrvata.

TUŽBA:

      Da li su vam poznati slični slučajevi u nekim drugim područjima?

SVEDOK:

      Ne.

TUŽBA:

      A sad bih hteo da malo detaljnije porazgovaramo o "Pauku", o toj instituciji. Kada ste vi prvi put saznali za to zajedničko zapovedništvo?

SVEDOK:

      Krajem 1993. godine kada je odjedanput došlo do velikog broja ljudi u uniformi koji su došli tamo. Ja nikada nisam njih susreo i sa njima sam razgovarao na svom jeziku iako je bilo očito da oni nisu lokalci iz tog područja. Isto tako je bilo očito da oni nisu nikakva paravojna jedinica jer su imali slobodan prolaz. Osim toga dobili su vlastito zapovedništvo.

TUŽBA:

      A ko je bio zapovednik tog zapovedništva "Pauka"?

SVEDOK:

      General Mile Novaković.

TUŽBA:

      Vi ste pre rekli da je 21. korpus imao u tome udela, zatim specijalne snage srpskog MUP-a, Arkanovi tigrovi.

SVEDOK:

      Tako je.

TUŽBA:

      Da li je bilo nekih drugih jedinica, za koje vi znate, koje su u nekom trenutku učestvovale, odnosno bile deo ovog zapovedništva "Pauk"?

SVEDOK:

      Da, neke 29. korpusa, neke Prvog i Drugog korpusa Republike Srpske i 25. korpusa. To se obično događalo kada su imali koordinirani napad na 5. korpus.

TUŽBA:

      Govorite o 39. i 5. korpusu armije RSK?

SVEDOK:

      Tako je.

TUŽBA:

         A ovaj 1. i 2. su vojske Republike srpske, ne Republike Srpske Krajine?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Kao oficir za vezu da li ste ikada trebali odgovarati na neka pitanja u vezi s "Paukom" i kakve su vam upute u tom smislu date kako trebate odgovoriti?

SVEDOK:

      Da, u to doba je  bio general Hasanberg, on me je pozvao u svoj ured i ovako mi preko stola bacio nešto što je trebalo biti deo nekog artiljerijskog oružja. Ja sam pogledao u tu vojnu knjižicu, priručnik JNA o oružju, gospodin general Hasanberg je rekao da su mu to dali pripadnici Petog korpusa i da je to deo artiljerijskog oružja koji su koristile  za vreme nedavne borbe. Ja sam rekao da je to verovatno ostavila za sobom JNA. Ka d me on zamolio da pogledam tačno konkretnu stranicu u tom priručniku, na njemu je bio pečat korpusa iz Niša, koji je nekih hiljadu trista milja daleko. Taj konkretni komad artiljerijskog oružja je bio tamo, videlo se da je on bio tamo, nađen je tamo mesec dana pre nego što su oni bili u području petog korpusa.

TUŽBA:

      Niški korpus je iz Niša u Srbiji, je li tako?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Možete li otprilike reći kada je služio general Hasanberg, kada je to bilo?

SVEDOK:

      Kasne 1993.

TUŽBA:

      Dakle kada je to bilo kada je taj komadić artiljerijskog oružja nađen?

SVEDOK:

      Negde u to doba.

TUŽBA:

      A koliko je vremena prošlo između službenog povlačenja JNA iz tog područja i tog trenutka?

SVEDOK:

      Otprilike dve godine.

TUŽBA:

      Sada ću zamoliti da se pokaže dokazni predmet optužbe 348, tabulator 2.

      Molim da se verzija na srpskom stavi na grafoskop. Gospodine Lazareviću, dosta toga ste nam rekli o pukovniku Bulatu. Za vreme vaše službe tamo da li ste se upoznali s njegovim potpisom.

SVEDOK.

      Da. Ja sam video mnoge dokumente koje je on potpisao.

TUŽBA:

      Da li ste imali prilike pažljivo da pogledate ovaj dokazni predmet 348/12?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Prepoznajete li potpis  u dnu stranice?

SVEDOK:

      Prepoznajem, na desnoj strani, to je potpis pukovnika Čedomira Bulata, ali u vreme kada je on bio načelnik štaba, a ne zapovednik 21. korpusa.

TUŽBA:

      Opišite, molim vas, značaj ovog dokumenta i dajte nam ukratko njegov sadržaj.

SVEDOK:

      Ukratko, ovaj dokument je urađen u više kopija koje su trebale biti poslane 21. korpusu, 39. korpusu, taktičkoj grupi 2, 3, "Pauku", artiljeriji 21. korpusa, plus komandi zapadne Bosne. To su zapravo bile Abdićeve snage. Samo naređenje govori o dostavi informacije o količini oružja i municije.

TUŽBA:

      Pogledajte, molim vas, prvi paragraf nakon broja 6, da li se tu pominju jedinice MUP-a?

SVEDOK:

      Da, evo u zadnjem paragrafu stoji: "u pregledu obavezno obuhvatiti jedinice MUP-a i jedinice iz Republike srpske", što znači bosanske Srbe, odnosno srpsku stranu u bosanskom sukobu.

TUŽBA:

      Hvala lepo, završili smo sa ovim dokaznim predmetom.

      U vreme vaše službe u tom području jeste li imali prilike posetiti štab zapovedništva "Pauk"?

SVEDOK:

      Jesam, imao sam stalnu propusnicu koju mi je izdao pukovnik Bulat. To je zapravo bio jedini način da se uđe u zapovedništvo "Pauk".

TUŽBA:

      Zašto ste otišli tamo?

SVEDOK:

      Moja prva poseta vezivala se uz zahtev generala Pitersa, belgijskog generala, koji je bio stacioniran u Zagrebu. Niko nije znao koja je zapravo njegova funkcija u UN-u. On se sastajao sa generalom Novakovićem, a ja sam bio oficir za vezu i od mene je traženo da obavestim generala o tom sastanku. Ja sam otišao u moje zapovedništvo, razgovarao sa pukovnikom Bulatom i on je rekao zašto ja ne odem tamo u zapovedništvo,  zašto mu sam ne kažeš to i ja sam pristao.

TUŽBA:

      Molim vas, sada malo detaljnije ako možemo o sastavu snaga u zapovedništvu "Pauk". Recite nam otprilike broj vojnika 21. korpusa koji su bili raspoređeni u zajedničkom zapovedništvu "Pauk"?

SVEDOK:

      Ja mislim da je pripadnika 21. korpusa bilo otprilike 400, MUP-ovaca 200, arkanovaca 100, a ja ne znam koliko je bilo.

TUŽBA:

      Kad kažete MUP-ovci, njih je bilo rekli ste 200, da li se radi o MUP-u RSK ili srpskom MUP-u?

SVEDOK:

      To je zapravo bila specijalna policija iz Srbije na čijem je čelu bio pukovnik Božović, Ulemek, poznati kao Legija, navodno je bio bivši legionar i Frenki Simatović, koji je imao zapovedništvo u Petrovoj Gori, a drugi su bili preko granice, dakle u Bosni.

TUŽBA:

      Pripadnici 21. korpusa, da li su oni imali kakve oznake ili neku drugu identifikaciju na osnovu čega se moglo zaključiti da su oni bili iz 21. korpusa kada su bili u zapovedništvu "Pauk"?

SVEDOK:

      Pa od njih je traženo da ih uklone.

TUŽBA:

      Zašto?

SVEDOK:

      Zato jer nisu hteli da međunarodna zajednica zna da su pripadnici 21. korpusa učesnici sukoba u kojem su zapravo sukobljene strane Muslimani. Dakle Muslimani protiv Muslimana i to s druge strane granice.

TUŽBA:

      Da li je postojala neka politika u vezi toga šta raditi kada bi neki pripadnik 21. korpusa bio zarobljen ili ubijen za vreme operacije?

SVEDOK:

      Trebalo se zvati zapovedništvo UN-a, naređenje je bilo vrlo jasno i možda je to razlog zbog čega je 5. korpus imao tako veliki broj zarobljenika koji su tvrdili da su iz 21-og korpusa, ali ja sam imao zadatak da to negiram i dato je bilo uputstvo da tvrdim da su to bilo dezerteri, bilo dobrovoljci koji su dobrovoljno prešli granicu i prišli snagama Fikreta Abdića.

TUŽBA:

      Pod čijom komandom su oni bili. Odnosno kakav je bio komandni odnos između Abdićevaca i srpskih članova "Pauka"?

SVEDOK:

      Mislim da su Abdićeve snage zapravo bile pod komandom MUP-ovaca iz Srbije.

TUŽBA:

      Kad je reč o onom delu "Pauka", kojem ste vi bili izloženi, da li ste vi ikada videli Novakovića kako izdaje naređenje bilo kome iz jedinice srpskih specijalnih snaga?

SVEDOK:

      Ne.

TUŽBA:

      A Arkanovim tigrovima?

SVEDOK:

      Takođe ne. Ja mislim da njima nije ni bilo moguće izdavati naređenja. Da im on to nije mogao izdati čak i da je hteo.

TUŽBA:

      MUP-ovci i Arkanovi tigrovi, da li su oni imali relevantne oznake kako bi se moglo zaključiti da pripadaju tim jedinicama?

SVEDOK:

      Ja sam imao vrlo jasne informacije u tom smislu. U borbi su oni trebali ukloniti sve prepoznatljive oznake. Međutim ako su prelazili granicu i odlazili u RSK, onda bi oni trebali staviti svoje oznake na ramenima, koja je uključivala i srpsku zastavu. Ja sam ih video ponekad kako dolaze i traže te artikle.

TUŽBA:

      Moliću dokazni predmet 347/500, dokument koji je prethodno označen u svrhu identifikacije. Pokazaću vam jedan izvadak iz tog dokumenta, broj pri vrhu stranice je 02094552 i 4553. Moliću da se svedoku pokažu originalni.

         Gospodine Lazareviću, pogledajte molim vas ovaj dokument i recite nam prepoznajete li ga? Izgleda kao ratni dnevnik koji je vođen iz dana u dan. Hteo bih skrenuti pažnju na neke unose i čuti vaš komentar.  Pogledajte, molim vas .

         Sad provucite englesku verziju, mislim da smo pogrešili, nismo uključili i relevantnu stranicu na srpskom. Da li se u njemu spominje 21. korpus?

SVEDOK:

      Da i to nalog da se otvori vatra, nalog zapovednika.

TUŽBA:

      Da li se tu pominje Božović?

SVEDOK:

      Da, jasno se kaže da Božović, kaže da se otvori vatra na sledeće sektore i ti pomenuti sektori su na bosanskoj strani.

TUŽBA:

      Da li bi se smatralo normalnim, neuobičajenim da pripadnik MUP-a, dakle policije usmeri artiljerijsku vatru na vojnu jedinicu?

SVEDOK:

      Ne.

TUŽBA:

      Da li išta u ovom dnevniku pokazuje da je dovođeno u pitanje Božovićevo ovlašćenja da zatraži ovakvu vatru?

SVEDOK:

      Ne nešto što bih ja primetio.

TUŽBA:

      Skrećem vašu pažnju na unesak 17,30 i želim da vas pitam da li se ta aluzija koja se pominje ovde, osoba o kojoj ste svedočili?

SVEDOK:

      Jasno se kaže da je Legija vezan za 2. bataljon u svojim operacijama.

TUŽBA:

      A sa kim je trebalo da radi u tom pravcu?

SVEDOK:

      Kaže se zajednički sastanak, a može se pretpostaviti prirodno je da na zajedničkom sastanku se čuju i predsednici svih komandi.

TUŽBA:

      Da li se ovde govori o  snabdevanja Legije?

SVEDOK:

      Da.

TUŽBA:

      Da li se to može smatrati uobičajenim za vojne jedinice da dostavljaju snabdevanje policijskih jedinica u jednoj drugoj zemlji?

SVEDOK:

      Pod normalnim okolnostim to bi bilo apsolutno nemoguće, ali mi nismo živeli u normalnim okolnostima u to vreme.

TUŽBA:

      Želim da skrenem vašu pažnju na još samo dva unosa, jedan u 19.15. Da li se tu navodi snabdevanje koje je dostavljeno Božoviću?

SVEDOK:

      To je jedan vrlo dugačak spisak, ali ono što mogu odmah da primetim je da je on dobio dva minobacača od 60 milimetara i takođe da je dobio još dva minobacača iz 21-og korpusa.

TUŽBA:

      Da li je bio još neki drugi Božović, pored ovoga o kome ste vi svedočili u vezi sa specijalnim snagama srpskog MUP-a?

SVEDOK:

      Ne, nije mi to ime poznato.

TUŽBA:

      I konačno, unos od 20,45 sati, tu se govori o ubacivanju specijalnih jedinica MUP-a.

SVEDOK:

      Tu se ustvari misli na jedinice 39. korpusa ako gledamo na istoj strani.

TUŽBA:

      Hteo bih da skrenem vašu pažnju na posebni paragraf u tom unosu.

SVEDOK:

      Da, tu piše u 16,15 specijalne jedinice MUP-a da se ubace.

TUŽBA:

      Hvala, završio sam s tim dokaznim predmetom.

         Sada bih molio da se svedoku pokaže dokazni predmet tužilaštva 348, tabulator 13.

         Molim vas pogledajte ovaj dokument i recite nam da li prepoznajete taj dokument? Šta je to?

SVEDOK:

      Da, to je jedan registrator posetilaca. Verovatno sam se i ja tu upisivao nekoliko puta.

TUŽBA:

         To su ljudi koji su posećivali koju lokaciju?

SVEDOK:

      Oni koji su posećivali zapovedništvo "Pauka".

TUŽBA:

      Da li prepoznajete neka imena na ovom registratoru?

SVEDOK:

      Najpoznatije je Abdić Fikret.

TUŽBA:

      Ja bih vas molio da pogledate dve stranice koje sam vam dao i da vidite da li se ime gospodina Abdića pojavljuje više od jednom na te dve stranice.

SVEDOK:

      Da, 18. maja 1995. u četvrtak, ponovo Abdić Fikret, ja ustvari znam dosta ljudi ovde, oni su svi iz Velike Kladuše.

TUŽBA:

      Da li su to ljudi za koje vi znate da su bili pripadnici zapovedništava "Pauka"?

SVEDOK:

      Neki od njih jesu, ne svi. Ovo su ustvari posetioci zapovedništvu "Pauka". S desne strane dokumenta vidite koga su hteli da posete. To su ljudi navedeni u desnoj koloni, a ti ljudi su onda bili članovi zapovedništva. S druge strane su posetioci.

TUŽBA:

      Hvala, završili smo sa tim konkretnim dokaznim predmetom.

      Sada bih želeo da vas zamolim da detaljnije opišete lokaciju srpskog MUP-a, odnosno zapovedništvo srpskog MUP-a koji je imao ukupnu komandu nad "Paukom".

 

SVEDOK:

      Jedna komanda je bila u Petrovoj gori. To je bila bivša vojna baza JNA u kojoj je bila neka tehnološka oprema za prisluškivanje telefonskih poziva iz Zagreba. To je bila jedna zgrada sa dva sprata iznad zemlje i nekoliko spratova ispod zemlje.

TUŽBA:

      A gde su bile druge komande, da li su bile druge komande srpskog MUP-a kao deo zajedničke komande pored ove koja je bila u Petrovoj gori?

SVEDOK:

      Ostatak komande je bio u "Pauku" u Bosni.

TUŽBA:

      Koliko je to bilo daleko od granice između Hrvatske i Bosne, ta druga komanda?

SVEDOK:

      Petrova gora je verovatno pet do šest kilometara udaljena od granice, a druga komanda "Pauka" je verovatno unutar granice Bosne, 800 metara recimo unutar te granice.

TUŽBA:

      Za vreme dok ste vi bili na Petrovoj gori, možete li nam opisati da li ste viđali vojne jedinice ili pripadnike vojnih jedinica koje koriste taj objekat?

SVEDOK:

      Ja sam jednom otišao, naime tamo sa moglo odlaziti na poziv ili ako ga odvede pripadnih specijalnih jedinica MUP-a Srbije, tako da sam ja otišao tamo samo jednom jer su tu bili pre svega pripadnici MUP-a Srbije i Arkanovi tigrovi.

TUŽBA:

      Spomenuću vam neka imena i pitaću vas da li ste ikada videli te ljude prisutne na Petrovoj gori. Osoba po imenu Pejović?   

SVEDOK:

         Pripadao Arkanovim tigrovima.

TUŽBA:

      A kapetan Šarac?

SVEDOK:

      On je bio zamenik pukovnika Pejovića.

TUŽBA:

      Vi ste ranije svedočili o pukovniku Božoviću. Da li ste njega viđali na Petrovoj gori na ovoj lokaciji.

SVEDOK:

      Ne na Petrovoj gori, ali sam ga sreo u Velikoj Kladuši.

TUŽBA:

      Možete li nam reći da li išta znate o vrstama naoružanja koje je kontrolisala komanda "Pauka"?

SVEDOK:

      Oni su imali veći izbor oružja nego mi, dobili su ga uglavnom od JNA. To su uglavnom bili "hekler i koh", to je visokosoficistirano oružje i pretpostavljam da je kupljeno izvan Jugoslavije. Pored toga imali su još jedan komad naoružanja koji se nije proizvodio u Jugoslaviji, mi smo u 21. korpusu imali uglavnom oružje koje se lokalno proizvodili, ali očigledno je MUP Srbije bio superioran  u odnosu na naše naoružanje.

TUŽBA:

      Da li je "Pauk" imao tenkove ili oklopna vozila pod kontrolom?

SVEDOK:

      Nije mi poznato da je tako nešto imao.

TUŽBA:

      Da li su vam bila poznata skladišta u kojima su držali naoružanje?

SVEDOK:

      Oni su držali svoje naoružanje u RSK.

TUŽBA:

      Gde se to nalazi u odnosu na vašu kancelariju?

SVEDOK:

      Ne mogu reći u odnosu na moju kancelariju, ali u odnosu na moju kuću bilo je preko puta ulice.

TUŽBA:

      Da li ste viđali jedinice kako dolaze i odlaze da bi se snabdele iz tog skladišta?

SVEDOK:

      Redovno rano ujutru dolazili su i tokom noći je dostavljano oružje, a između osam i devet ujutru bi dolazili po njega, kamioni su dolazili po oružje.

TUŽBA:

      Kamioni koji su dovozili oružje, možete li nam reći kakve su to bile vrste vozila i u čijem vlasništvu?

SVEDOK:

      To su bila vojna vozila, vojni kamioni sa registarskim tablicama Vojske Jugoslavije.

TUŽBA:

      Da li nam možete navesti neke od jedinica koje ste videli da dolaze u to skladište da bi se snabdeli na tom mestu?

SVEDOK:

      Viđao sam Arkanove jedinice, samo njih sam viđao jer ne znam  da li su oni dolazili po oružje sa neke druge jedinice, ali znam da su uzimali mnogo više nego što je njima bilo potrebno s obzirom na broj njihovih pripadnika.

TUŽBA:

      Sada bih hteo da skrenem vašu pažnju na sveti Vidovdan, 28. juni 1995. godine i da vas pitam da li ste bili prisutni prilikom proslava toga dana?

SVEDOK:

      Je li to bilo pitanje za mene?

TUŽBA:

      Da.

SVEDOK:

      Da, bio sam prisutan, to je bila velika parada.

TUŽBA:

      Za nas koji ne znamo srpski pravoslavni kalendar, možete li nam ukratko objasniti u čemu je značaj Vidovdana?

SVEDOK:

      Moram da budem iskren, da kažem, da nisam religiozan, ali to ima neke veze sa Kosovskom bitkom.

TUŽBA:

      Da li se može reći da je to jedan od značajnijih datuma u srpskom pravoslavnom kalendaru?

SVEDOK:

      Da, to je vrlo važan datum.

TUŽBA:

      Možete li nam opisati šta se desilo na toj proslavi, uopšteno i kratko?

SVEDOK:

      Pošto se to uživo prenosilo, bila je parada koja je trebalo da pokaže i hrvatskoj i bosanskoj strani koliko su oni dobro opremljeni oružjem, uključujući i raketne sisteme i uzevši u obzir da su bili vrlo malo udaljeni od obe strane. Jedno 25 kilometara od Zagreba, to je bila ozbiljna pretnja samom Zagrebu. Njihov cilj je bio da se pokaže koliko smo mi veliki i snažni.

TUŽBA:

      Pošto ste stigli u Holandiju, da li ste imali priliku da pogledate video traku koja pokazuje tu proslavu kojoj ste vi prisustvovali?

SVEDOK:

      Jesam.

TUŽBA:

      Možete li nam reći koliko dugo je trajala proslava?

SVEDOK:

      Mislim četiri do pet sati.

TUŽBA:

      Molim svedoku da se pokaže dokazni predmet koji je ranije obeležen kao dokazni predmet 347, tabulator 7. To je video traka, pogledajte nalepnicu na toj traci.

SVEDOK:

      Da, ja sam označio svojim rukopisom da je to ta traka.

TUŽBA:

      Koji je datum na tome?

SVEDOK:

      21. oktobar 2002. godine.

TUŽBA:

      Da li je to datum kada ste vi pogledali tu traku?

SVEDOK:

      Da, to je datum kada sam ja pogledao ovu traku.

TUŽBA:

      Da li ste vi označili C-001 i datum na toj traci čim je izvađena iz videa?

SVEDOK:

      Da jesam.

TUŽBA:

      Tužilaštvo će tražiti da se uvede cela traka, mada mislim da nije neophodno da veće pogleda celu traku u ovom trenutku, ali svedok je pogledao traku i identifikovao je celu traku, dva sata snimka i zbog toga mi tražimo da se uvede cela traka. Ja ću zamoliti da se ovde u sudnici prezentira jedan kratak odlomak.

MEJ:

      Da, mi ćemo to dozvoliti, sekretar će dati broj.

SEKRETAR:

      Cela traka će biti označena kao tabulator 7, a deo koji će biti uveden od 21. oktobra će biti označen kao 7-A.

TUŽBA:

      7-A je pogledan u tehničkoj kabini i sada molim da se pusti taj odlomak. Gospodine Lazarević vas ću zamoliti da kako bude emitovan taj video snimak, da kažete veću šta se to dešava na ovom video snimku.

SVEDOK:

      Ovo je samo jedna parada. Vidite predsednika RSK, u to vreme gospodina Milana Martića, kako vrši inspekciju, obilazi i vrši smotru skupa. To bi trebale da budu specijalne jedinice sa ovim crvenim beretkama i na ovoj slici, ako se zamrzne možete da vidite pripadnike, .... možda ćemo samo da pustimo da ide  traka, ......  penje na podijum i počinje parada, to je general Mrkšić iza njega i sada on treba svima da salutira, predsednik Martić i sada je počela sama parada.

TUŽBA:

      Možete li opisati bilo šta što se vidi?

SVEDOK:

      Ovde vidite kapetana Dragana, on je bio jedan od vođa paravojnih grupa od samog početka 90-te godine. On se vratio u Beograd, ovo je prvi put da ga vidim posle 91. godine.

TUŽBA:

      Zamoliću vas da komentarišete registarske tablice.

SVEDOK:

      Vidi se slovo Ž ćirilicom, što znači da pripada 21. korpusu. Svaki korpus je imao slovo koje mu je bilo dodeljeno.

TUŽBA:

      Kakvo oružje gledamo?

SVEDOK:

      Vidimo višecevne bacače raketa, vidite slovo Ž i onda broj pored njega. Reč je o našem naoružanju, našeg korpusa, pogledajte ovaj raketni sistem, taj je iz Republike srpske, vojske Republike srpske. Ovde se ne vide nikakve tablice jer su uklonjene pre nego što su učestvovale u paradi. Zatim lunarna raketa, to je užasno oružje, zastarelo i tu su rakete koje se vide deset kilometara i one mogu da promaše cilj čak i do 500 metara, zato i jesu opasne. Vidim broj novinara koji su učestvovali u toj paradi. Može se reći da je ovo oružje posle parade poslato natrag u Bosnu, u Republiku Srpsku. Takođe mi nismo imali nikakvog vazduhoplovstva.

TUŽBA:

      Zašto su uklanjane registarske tablice sa vozila iz Republike Srpske?

SVEDOK:

      Pa ovaj podijum ovde se sastojao, je ustvari bio ..., ovde je bio predsednik Martić, tu su bili strani zvaničnici, pripadnici UN-a, posmatračke misije Evropske zajednice, oni su verovatno koristili kamere i snimali, kasnije analizirali, mogli bi videti registarske tablice, to bi bio dokaz porekla.

         Ovo je vrlo interesantna fotografija, ovde general Mile Novaković predstavlja predsednika Martića zapovedništvu "Pauka". Te dve osobe su pukovnik Božović, zatim pukovnik Ulemek poznat kao Legija. Zatim ovo je gospodin ... ovo su Bosanci. Kada kažem Bosanci, mislim da su to bili pripadnici Abdićevih snaga, a to je deo komande koji je predstavljen predsedniku Martiću. I tu je general Mrkšić, njega sad upravo vidimo.

TUŽBA:

      Sad ću vam pokazati neke fotografije koje su skinute sa filma kako biste nam mogli tačno identifikovati ljude koji su bili prisutni na ovoj smotri. Pogledajte ovu fotografiju, dokazni predmet 347/7, tačka 1, to je naime broj koji smo dobili neki dan kada smo ih pokazali svedoku C20 i da se takođe dodaju slova SL kako bi znali da je to ovaj svedok označio.

ODGOVOR:

      Evo ovde vidimo leđima okrenutog predsednika Martića. Ovo je general Mrkšić njemu s leva. Takođe vidite leđa on ovde ... pukovnik Božović i Legija.

PITANjE:

      Ovo je vaš rukopis imena tih ljudi.

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Sada ću vas zamoliti da pogledate 347/7, tačka 3, da li je ovo vaš rukopis na ovoj fotografiji.

ODGOVOR:

      Da.

PITANjE:

      Recite nam ko je na ovoj fotografiji?

ODGOVOR:

      Evo licem okrenuto nama u sredini vidimo Mileta Martića, iza njega Mile Mrkšić još iza njega samo lice se vidi generalu Miletu Novakoviću, a ovde u uglu vidimo ... u to doba on je bio na čelu centra za vojne obaveštajne službe u Kninu.

PITANjE:

      Moliću sada 347 tabulator 7, tačka 4 SL. Da li je i ovo vaš rukopis?

ODGOVOR:

      Jeste.

PITANjE:

      Koga vidimo na ovoj slici, molim vas?

ODGOVOR:

      Predsednika Milana Martića, generala Mila Novakovića i u vrhu fotografije vidite Đuru ... koji je bio drugi po redu u zapovedništvu pod Tošom Pajićem, a zatim je postao oficir za vezu u "Pauku". Zapravo na ovoj fotografiji možete videti lične karte koje se vide ....

PITANjE:

      Sada molim 347 tabulator tačka 7, recite nam ko je na ovoj slici?

ODGOVOR:

      Ovo je kapetan Dragan.

TUŽBA:

      Završio sam s tim dokaznim predmetom. Hvala. Da li ste vi u jednom trenutku bili postavljeni za člana tročlane komisije za razmenu tela?

ODGOVOR:

      Ja sam zapravo bio član te komisije od početka 92 godine, ali ona je prerasla u jednu veću komisiju na nivou RSK, a u Kninu je na čelu bio Sava Štrbac.

PITANjE:

      Da li su vas u jednom trenutku pozvali da se uključite u razmenu tela vojnika banijskog korpusa koji su se izgubili i koji su ubijeni u bihaćkom džepu.

ODGOVOR:

      Na razmenu su ponudili stotinu tela.

PITANjE:

      Kada je to otprilike bilo?

ODGOVOR:

      Negde 94 godine znam da je bilo prilično hladno, čini mi se početkom 94 godine.

PITANjE:

      Šta ste vi učinili u smislu ove razmene odnosno, izvlačenja ovih stotinu tela?

ODGOVOR:

      Moj zadatak je bio ... na jednom sastanku sa članovima 5 korpusa, oni su imali sličnu komisiju na njihovoj strani i njihov žžž mi smo trebali sarađivati i početi sprovoditi tu razmenu jer, su obitelji insistirali da se ta tela vrate. Problem je bio taj da mi nismo imali dovoljno tela s druge strane koji su pripadali 5 korpusu. Prema tome, ja sam dobio zadatak da dođem što je moguće više tela bez obzira s kojeg područja i da ih dovedem u zonu odgovornosti 29 korpusa i razmenim za ovu ...

PITANjE:

      Molim vas opišite mi kako je to izgledalo.

ODGOVOR:

      Pa ja sam zapravo kucao na svaka vrata, otišao sam do 21 korpusa mom zapovedniku tražio savet šta da radim. On mi je rekao da odem videti Pajića, jer on je imao neke leševe koji su tu u blizini bili pokopani. Otišao sam to Toše Pajića, on me poslao .. koji je bio njegov zamenik i mislim da smo pokupili dva zarobljenika, mislim da su to bili Hrvati, odveli ih na neko usamljeno mesto i označili mesto gde oni treba početi kopati grobove. Oni su iskopali 4 tela. Međutim, problem je bio što su ta tela se već počela raspadati prema tome, nismo mogli to prikazati kao da se dogodilo nedavno u borbi. To je bilo pre više meseci. Drugo je bilo zabrinjavajuće njima su ruke bile vezane ispred što je upučivalo na to da su oni bili jednostavno pogubljeni, a da nisu poginuli u borbi. Međutim, budući da je vršen pritisak ja sam svejedno ih stavio u vreće za leševe.

PITANjE:

      Da li ste došli i do ostalih 90 tela iz drugih grobnica u tom području?

ODGOVOR:

      Da, ali to su bile poznate grobnice gde su doista bili pokopani ljudi koji su poginuli u borbi iz 5, korpusa.

PITANjE:

      Sa ovih 90 i plus ovih 4 tela još i dalje vam je trebalo 6 dodatnih.

ODGOVOR:

      Postoji opšti sporazum između 5 korpusa i 39 korpusa da se razmena odvija na bazi 1 za 1 dakle, onoliko koliko smo mi dali toliko smo trebali dobiti tela i falilo nam je 6 tela.

PITANjE:

      Kako ste to rešili. Da li ste upućeni da razgovarate sa Arkanovim tigrovima u vezi s tim.

ODGOVOR:

      Da, to mi je rekao pukovnik Mlađo ... on je bio oficir zadužen za bezbednost 21. korpusa. On je imao informacije. On me uputio u zapovedništvu "Pauk" i rekao mi da o tome razgovaram sa pukovnikom Božovićem i Pejovićem. Jedan je Božanović bio iz MUP-a Srbije, a drugi pripadnik Arkanovih tigrova da vidim da li oni mogu pomoći.

PITANjE:

      Šta se dogodilo kad ste razgovarali sa Pejovićem?

ODGOVOR:

      Prvo sam išao do Božovića, on me je rekao pa ako vam trebaju odite u borbu i dovedite vlastite poginule. Sastanak je dakle bio vrlo kratak, nije mi lično pomogao kako sam ga molio, a onda me poslao kod pukovnika Šarca koji je bio drugi po redu ... koji je rekao da on nema nikakvih leševa ali da ima šestoricu živih i ako mi baš jako treba da mogu dobiti njih.

PITANjE:

      I što ste učinili?

ODGOVOR:

      Pa mi smo se okrenuli i otišli, a rečeno nam je da se vratimo iduće jutro.

PITANjE:

      Da li ste ponovo iduće jutro otišli do kapetana?

ODGOVOR:

      Otišli smo u zapovedništvo i oni su nam rekli da tela čekaju na nas, kao što je zapovedio kapetan Šarac. Mi smo tamo otišli, doista ih videli, izgledalo je da su sveže ubijeni.

 

PITANjE:

      Kad kažete sveže ubijeni, da li mislite da su  ubijeni u onom periodu od kad ste vi zadnji put bili tamo pa se vratili?

ODGOVOR:

      Ja pretpostavljam da su oni ubijeni sat vremena pre nego što smo mi došli drugi put.

PITANjE:

      I šta se onda dogodilo?

ODGOVOR:

      E, sad su ti leševi bili isuviše sveži. Ja sam o tome obavestio svoje zapovedništvo oni su mi rekli da te leševe odnesem natrag da odnesem ipak u Vojnić, da ih stavim u frižider i da onda kasnije tog dana, te noći zapravo izvršim razmenu.

PITANjE:

          Da li ste  to učinili?

ODGOVOR:

      Jesmo, ali sad sa onih 5 koje sam pokupio imao sam samo 99, i onda sam se vratio na mesto gde je trebao biti održan sastanak sa 5 korpusom, velikim kamionima poređali uz cestu 99 je bilo leševa na jednoj strani, 99 na drugoj i ta su tela razmenjena.

TUŽBA:

      Časni sude,  sada bih krenuo na jednu potpuno drugu temu.

      Mislim na vreme.

MEJ:

      Da vreme je u redu, koliko vam još treba vremena.

TUŽBA:

      Otprilike 40 minuta, časni sude.

MEJ:

      Hvala. Sada ćemo prekinuti za danas gospodine Lazareviću, molim vas vratite se sutra u sudnicu 9 sati, kako bi nastavili s vašim svedočenjem.

SVEDOK.

      Da, časni sude.

MEJ:

      Hvala. Molimo ustanite.

 

KRAJ DANA

 

1

 

 

56