9. oktobar 2002. godine

STENOGRAM

 

      ... komentare osim onoga što dokument govori sam  za sebe.

ODGOVOR:

      Dokument jasno kaže da je Skupština Crne Gore usvojila stav delegacije Crne Gore na Konferenciji u Hagu i stav predsednika Bulatovića da prihvati plan Karingtona. Dakle, ovo je napravljeno sednica je održana onda kada je već gospodin Bulatović pod pritiskom morao da se odrekne stava u Hagu. Skupština Crne Gore jasno je i ovde ne treba posebnih komentara, ali nažalost to nije sprovedeno kao ni zadnji zaključak ovde ne znam da li ste ga pročitali u kojem je rečeno da se mora nastaviti u sprovođenju ovih zaključaka. To nažalost nije učinjeno.

PITANjE:

      Hvala. Časni Sude, nakon engleske verzije ovog dokumenta nalazi se jedan dokument koji nosi broj 0305627 sastoji se od dve stranice, ako je dakle taj dokument tu pri vrhu piše "Večernji list", to je greška. Treba ga ukloniti iz ove zbirke dokumenata.

MEJ:

      U redu, bacićemo ga, reč je o novinskom članku. Je li tako?

TUŽBA:

      Da.

MEJ:

      Želite li da poslužitelj ostane pored grafoskopa?

TUŽBA:

      Ne, ne treba, još, dva kratka pitanja zapravo. Gospodine Samardžiću, pre nego što pređemo na bečku konferenciju. Kad je reč o kontaktima za koje ste vi znali između premijera Đukanovića i vojnog rukovodstva, mislim prvenstveno na Miodraga Jokića između ostalih, možete li nam reći u kojoj meri su te dve osobe odnosno te dve strane kontaktirale i ako jesu koji je izvor informacija koje imate.

ODGOVOR:

      O tome ne mogu posebno ništa da kažem. Zato što u Jokićevo vreme, kad je bio rat oko Dubrovnika, on se i nije nalazio najvećim delom u Titogradu odnosno Podgorici, nego je bio na frontu a Đukanović je bio u Titogradu. Tako ja ne mogu svedočiti koliko su oni bili u kontaktu verovatno su bili jer, je takva situacija ali ja konkretno ne mogu da iznesem znam da je crnogorski vrh bio u kontaktu sa vojnim vrhovima generalima ali ja konkretno koliko je Đukanović bio ne mogu da kažem.

PITANjE:

      Možete li nam nešto reći o lancu zapovedanja kad je reč o vojsci koliko je on bio, kakav je bio sistem raportiranja i recite Veću kako znate za te stvari.

ODGOVOR:

      Najviše znam od Bulatovića iz razgovora s njim ponekad u njegovoj kancelariji, i razgovora u avionu kada smo išli u Hag. Bilo mi je potpuno jasno da vojne operacije vode oficiri odnosno generali jugoslovenske armije koji su bili na frontu, a što ste tiče ratne mornarice koja je takođe napadala Dubrovnik da to vodi admiral Jokić. Mislim da se političari nisu mešali u vojne operacije a da su bili kontaktirani i da je bilo međusobno obaveštavanje to pretpostavljam i verujem da je to bilo tako.

PITANjE:

      Mogućnost da je došlo do zločina u toku ovih borbi, je li ta mogućnost u jednom trenutku raspravljana i jeste li o tome govorili možda sa nekim drugim važnim političarima.

ODGOVOR:

      Nije se raspravljalo na zvaničnim sednicama a ja sam o tome i razgovarao sa predsednikom Bulatovićem. Moram da kažem da je i on zgražavao o vestima koje su dolazile koje su dolazile sa dubrovačkog ratišta, ali zvanično nije tada preduzimano ništa. Još da kažem i ovo pored razgovora koji sam čuo u Vladi  i o tome čuo sa i od običnih građana video sam neke jahte koje su došle u Bar koje su dignute iz dubrovačke reke i saznao sam da postoji centar za prikupljanje tzv ratnog plena iako to nije bio nikakav ratni plen nego pljačka. To su bile stvari iznete iz kuća u tom centru. Ja taj centar nisam posetio tada, znam gde je to je. To je motel Vinogradi na granici prema Hrvatskoj i to je Vojska čuvala, ali da tamo su donešene to mi je bilo poznato iz razgovora sa građanima, a takođe iz razgovora sa predsednikom Bulatovićem. Takođe sam saznao kao oprema sa aerodroma Ćilipi odnešena u Crnu Goru, da se poljoprivredna farma takođe oprema čak i  takođe prebacili u Crnu Goru.

MEJ:

      Samo trenutak, gospodine Samardžiću. Gospodine tužitelju, je li ovo u optužnici pljačkanje, koliko se sećam nije.

TUŽBA:

      Ne, nije, odnosno nisam siguran, to ulazi u kvalifikaciju zločina kao rasprostranjenih a naravno, radi se i o  obaveštenosti o optužbama. Svakako pogledaću, možda nisam u pravu.

MEJ:

      Da, molim vas, to pogledajte.

TUŽBA:

      Sada bi hteo reći nešto o vašim razgovorima sa gospodinom Bulatovićem u vezi zločina. Osim zločina u Dubrovniku je li on spominjao neke druge događaje notorne događaje, koji su se događali u to vreme na teritoriji bivše Jugoslavije. Dakle ne samo Dubrovnik.

ODGOVOR:

      Jeste, pre dubrovačke bitke desili su se zločini na severu Crne Gore kada su pojedini pripadnici paravojnih jedinica masakrirali pojedine porodice muslimanske porodice na severu Crne Gore,  i to je postalo javno. O tome je počelo da se piše i da se govori i moram reći predsednik Bulatović je bio zaprepašćen. Čak je bio mišljenja da će morati  zbog njih Milošević i dati ostavku zbog toga. To je bilo naivno mišljenje ali ja ovde iznosim da je tako Bulatović stvarno mislio. Jer je nastupio  jedan skandal koji do tada nije postojao u Crnoj Gori. Posle su se tek naučili na takve događaje, ali o tom drugom događaju sećam se i da je to bilo tako.

PITANjE:

      Dok se sve to događalo jeste li možda saznali za neke slučajeve dezerterstva s ratišta u Zapadnoj Slavoniji.

ODGOVOR:

      Jesam, to je tačnije bilo dezerterstvo iz Banije. Tamo su bili poslati neke jedinice crnogorske ja mislim, jedna samo i jedan dan je u moju kancelariju došlo oko 25 vojnika izmučeni od dugog puta. Oni su mi rekli da su oni utekli sa ratišta i došli su da traže moju pomoć da ih zaštitim od posledica.Oni su bili uplašeni da će sada vojne vlasti da ih uhvate i da ih osude kao dezerterima. Oni su meni rekli kako ta bitka teče u Baniji, i ja sam tada učinio što sam mogao. Otišao sam kod predsednika Bulatovića izneo mu ceo slučaj i zamolio ga da učini sve da se tim mladim momcima ne nanese bilo kakvo zlo. Bulatović mi je reko da on isto ne može mnogo da učini ali je savetovao da se momci primire pošto je ratno stanje neka budu u kući, valjda ih neće niko dirati i tako je i bilo. Bulatović je posle tog događaja naredio da se vojnici crnogorski iz Banije povuku i vrate u Crnu Goru. To je takođe bilo suprotno politici vojnog vrha i Slobodana Miloševića ali to je učinjeno.

PITANjE:

      U redu. Hvala. Je li u Morini u Crnoj Gori postojao neki logor.

ODGOVOR:

      Jeste, tamo je bio logor za zarobljene hrvatske vojnike. Mada je u tom logoru bilo i onih koji nisu bili vojnici, negde ga nađu tamo kod Dubrovnika i onda ga dovedu  Morinu.

PITANjE:

      Jeste li možda saznali nešto u vezi toga što se događalo u tom logoru, od nekoga ko je bio vaš radnik, kada se bili direktor "Jugooceanije".

ODGOVOR.

      Jesam, bio je jedan moj službenik koji je kasnije i sam postao direktor, koji je u rezervi bio oficir KOS-a i on je bio postavljen kad je bio mobilisan da bude tamo čuvar i da bude član straže zatvora. On je kasnije počeo na Malti da radi i pričao je meni i ostalim kolegama pojedine stvari iz Morinja. Generalno stanje po njegovoj priči nimalo nije bilo dobro i taj tretman prema hrvatskim zarobljenicima nije baš bio milostiv.

PITANjE:

      Da li vam je dao neke konkretne primere toga što se dogodilo zatočenicima dakle, nešto što je on znao i sam video.

ODGOVOR:

      Pa jeste bilo šamaranja, bilo je vike ali nije bilo ubijanja kao što je to bilo kasnije po Bosni kolko sam čuo. U Morinu nisu ubili nikoga, a da je bio strogi režim to je očito bilo u ...

PITANjE:

      Da li je došlo do nekog incidenta u kojem se učestvovao čovek Ante Prlenda?

ODGOVOR:

      Pošto su tu bili stražari iz Kotora, onda je bio jedan zatvorenik koji se zvao Ante Prlenda oni su tamo iz Dalmacije. Takođe i mi imamo u "Jugooceaniji" smo imali jednog kapetana koji se zvao Ante Prlenda i ovaj dobio izgleda šamar samo zato što je bio isto ime imao kao Ante Prlenda. To je malo sitniji incident ali on je koliko sam saznao po priči bio takav.

PITANjE:

      U redu. Hvala. Da pogledamo još neke dokumente, 338 tabulator 9 na dokumentu ne vidimo jasno dokument, da li bi ste nam vi mogli reći, staviću prvo nakratko original na grafoskop, tek toliko da se vidi da je reč o kucanom dokumentu na ćirilici. Naslov je sudeći prema engleskom prevodu a to ćemo videti uskoro na grafoskopu. Stavovi. Gospodine Samardžiću, jeste li ovaj dokument već videli.

ODGOVOR:

      Jesam, njega sam dobio odmah kada su ga i napravili, odnosno doneli iz Beograda. Mislim da ga je doneo lično Kostić posle događaja u Hagu i da su ovo stavovi - nacrt budućeg rada na osnivanju zajedničke države Srbije i Crne Gore i da je ja mislim jedan od prvih takvih stavova koji su tada napisani i podeljeni nama u Crnoj Gori.

PITANjE:

      Nacrt dokumenta kaže sledeće: "Skupština Republike Srbije i Skupština Republike Crne Gore razmatraće aktuelnu situaciju u rešavanju jugoslovenske krize imajući u vidu da su dve skupštine usvojile u Beogradu inicijativu i osnove za uređenje odnosno u Jugoslviji utvrđuju sledeće stavove. Odlučili smo u zahtevu da se rešenje jugoslovenske krize mora zasnivati na legalitetu i kontinuitetu Jugoslavije kao države, a ne njenom ukidanju što neki njeni kontitutitivni narodi ne žele više da žive u Jugoslaviji". Zatim, u drugom paragrafu, izražavamo puno poštovanje prava na samoopredeljenje  onih koji više ne žele da žive u Jugoslaviji ali zahtevamo puno poštovanje izražene volje srpskog i crnogorskog naroda i građana Republike Srbije i Crne Gore da se očuva Jugoslavija kao zajednička država. U toj zajedničkoj državi srpski i crnogorski narod i građani Republike Srbije i Republike Crne Gore zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima koji to žele treba da budu ravnopravni i da  sve uslove za izražavanje i zaštitu svojih interesa i uspešan razvoj. Treće, polazeći od činjenice da su skupštine Republike Srbije i Republike Crne Gore usvojile beogradsku inicijativu i osnove za uređenje odnosno u Jugoslaviji zajedno i ravnopravno obrazuju stručnu komisiju radi dalje ustavno pravne razrade navedenih dokumenata i ovih stavova i radi sprovođenja odgovarajuće skupštinske procedure". Ovaj nacrt, koji je donešen iz Beograda, šta je učinjeno, kakav napredak je učinjen ovakvim pristupom, molim vas.

ODGOVOR:

      Nije napravljen napredak, nego nazadak. To je trebalo odnosno, to je i učinjeno da se poništi ono što je predložio lord Karington i da se umesto plana lorda Karingtona o nezavisnim državama svih 6 republika donese nova država, zajednička država Srbije i Crne Gore što je u procesu do 27. aprila 92 godine i učinjeno. Kao što sam rekao 24. oktobra Crna Gora dakle, parlament Crne Gore je rekao da je stav crnogorske delegacije pravilan bio u Hagu. Ali pored svega toga posao je nastavljen u suprotnom pravcu da se osnuje samo država Srbija i Crna Gora. Ovo su početni stavovi i oni su izraženi kasnije u referendum u CrnoJ Gori koji moram da kažem da je izvršen na nelegalan način. Na jedan način na koji se ne održavaju referendumu po kome je tobož narod Crne Gore rekao da želi da živi u zajedničkoj državi sa Srbijom. Odmah iza toga je održana Skupština Crne Gore 23. aprila u kojem je donešen na brzinu prihvaćen od strane skupštine Crne Gore novi Ustav, na brzinu napisan, nakaradan i da bi 27. aprila u Beogradu osvojen taj Ustav i proglašena Savezna Republika Jugoslavija. Takođe na nelegalan način  odnosno putem  poslanika Skupštine čiji je mandat izašao.

PITANjE:

      Hvala lepo, gospodine Samardžiću, idemo hronološkim redom. Imajući na umu manje više hronološki pristup kao i mera u kojoj gospodin Bulatović bio upoznat sa razno raznim stavovima ja bi sada da pogledamo dokazni predmet 338 tabulator 10. Reč je o jednom otvorenom pismu koje je njemu upućeno. Ne može u stvari da se stavi na grafoskop budući da imamo BHS i engleskuv erziju jednu pored druge. U stvari stavite prvu stranu na grafoskop. Gospodine Samardžiću, ako bi ste bili ljubazni da pratite tekst na ekranu kako bi svi mogli to pratimo. Dakle, radi se otvorenom pismu sa odbora za inostrane poslove Sabor Republike Hrvatske, a pismo upućeno Bulatoviću i tu stoji: Obraćam vam se da vas upozorim da obilato kasnite u zaustavljanju crnogorske javnosti o onome što se događa u Dubrovniku. Zatim kasnije stoji: previše krvi proliveno, nečuvene pljačke i pustošenja počinjena na hrvatskom tlu u blizini susedne Crne Gore. Šutnjom pratite kako vas Milošević, kroz usta svog ministra Jovanovića sramoti pred svetom negirajući upletenost Srbije u ovaj prljavi rat jer, izjavljuje da protiv Dubrovnika ratuju JNA i Crna Gora. Zatim dalje: govori se o odgovornosti i kaže se što je čovek na odgovornijem mestu to mu ostaje manje prostora i vremena za šutnju u ovim dramatičnim vremenima. Zatim dalje stoji: zaustavite lansiranje laži i proizvodnju mržnje prema Dubrovniku i Hrvatskoj. Zatim dalje: odgovornost nije samo politička, sprečite da crnogorci dolaze kao agresori okupatori i pljačkaši  tuđa naselja i domove i da se tamo izlažu nišanima branitelja Dubrovnika, a onda na samom kraju citira se Njegoš "kome snaga leži u topuzu tragovi mu smrde nečoveštvom", a ovo je potpisao predsednik Odbora dr Kačić.

MEJ:

      Koji je datum.

NAJS:

      Evo tu stoji 11. decembra, mislim da je taj dokument od 11. decembra. Gospodine Samardžiću, iz kog meseca potiče ovaj dokument?

ODGOVOR.

      Datum piše na njemu 11. decembra 91 godine.

TUŽBA:

      Hvala vam. Ovo otvoreno pismo govori samo za sebe zar ne, gospodine Samardžiću?

ODGOVOR:

      Apsolutno je tako govori samo za sebe i samo da naglasim ono je napisano posle najžešćeg napada na Dubrovnik 6. decembra kada je Dubrovnik napadnut izad kopna i sa mora dakle, nekoliko dana iza 6. decembarskog napada na Dubrovnik.

PITANjE:

      Hvala vam, vezano za ovu istu temu kolko su vlasti bile upoznate sa onim šta se dešava, prelazimo sada na tabulator 11 dokumenta 338. Zamolio bi poslužitelja da stavi dokument na grafoskop kako bi se videlo o čemu se radi. Radi se o jednoj publikaciji skorijeg datuma mislim, a zatim molim da se stavi engleska verzija.

MEJ:

      Mi smo sprečavali optuženog da unakrsno ispituje vezano za ovakve stvari. E sad, kako napraviti razliku.

TUŽBA:

      Ako pređemo na stranu 3, videćemo tu da se obaveštava gospodin Bulatović, i to javno.

MEJ:

      Dakle, treba da bude jasno da vi ovo ne predočavate kao dokaz zbog onoga što sadrži.

NAJS:

      Ne, jednostavno radi se o obaveštenjima.

MEJ:

      Pa trebamo napraviti razliku između sadržaja i činjenice da se gospodinu Bulatoviću skreće pažnja na nešto.

 

KEJ:

      Ovo ne obuhvata vremenski period optužnice. Ovo je nešto što se odnosi na nešto  što se desilo daleko kasnije i ne može se reći da je ovo neko konkretno video. Radi se jednostavno o publikaciji to veza između ovoga i činjenica u optužnici nije uspostavljena. A što se tiče ove druge stvari kada ste spomenuli pljačkanje to je tačka optužnice 28 do 32. Pre nego što donesete odluku o tome hteo bih samo da vam skrenem pažnju na ovu publikaciju dakle, radi se o mišljenjima autora intelektualaca i vedećete u 1 paragrafu da se tu spominje intervju od 1. novembra 91 godine, i mislim da će ovaj svedok moći nešto da kaže o ovom dokaznom predmetu. Ja sam u stvari hteo samo detaljno da porazgovaram samo o jednom delu ovog dokumenta a mislim da će svedok moći da potvrdi da su političari koji su bili na vlasti tada primili ovakve dokumente, ovakve informacije.

MEJ:

      Radi se o nečem drugom. Mi optuženom nismo dozvoljavali da se koristi tokom unakrsnog ispitivanja mišljenjima novinara, pisaca i akademika, i mi mislimo da bi isto trebalo da važi i u ovom slučaju. Radi se o nečemu ... dokazne vrednosti, radi se o informacijama iz druge rukei mislimo da ovako nešto ne bi trebalo prihvatiti. E sad, da se to prihvati samo kao dokaz da je nešto tako štampano tada u to vreme, a dakle, ne zbog sadržaja istinitosti tog dokumenta mislimo da se radi o prevelikim finesama kako bi zbog toga prihvatili ovaj dokument dakle, dokument pod tabulatorom 11, se neće prihvatiti dakle, to će se izuzeti iz ovog dokaznog predmeta kao i onaj dokument koji je pogrešno tu stavljen.

TUŽBA:

      Sada bi hteo da se osvrnem na ono što je pitano vezano za pljačkanje, zahvaljujem se gospodinu Keju, što je spomenuo tačku optužnice 28-31 a takođe, u optužnici se o tome govori u paragrafima 77 i 81. Svedok je dosta govorio o onom u stvari o čemu sam i hteo da govorim međutim, postoji još jedan dokazni predmet koji bi trebali da pogledamo neće to dugo potrajati. Nego, gospodine Samardžiću, nisam siguran da ste nam bilo šta rekli o vašim saznanjima vezano za to koje jedinice su učestvovale u pljačkanju u Dubrovniku i okolini Dubrovnika i kako je ta pljačkana roba vraćana nazad u Crnu Goru.

ODGOVOR:

      Ja konkretno ne znam koja po nazivu jer, sve jedinice imaju svoje nazive konkretno pljačkala, a koja nije. Ono što je pljačkano, pljačkano je od raznih pojedinaca jer ja odavde ne mogu reći da je cela vojska pljačkala nego određene grupe i određeni pojedinci,  očito da je taj  makar jedan deo veći bio organizovan od komande vojne i da se to skupljalo u taj sabirni centar a da se druge stvari prenosile dalje u unutrašnjost Crne Gore. Ko je konkretno to radio ja ne mogu da kažem po imenu, ali sam potpuno siguran da je to činjeno i učinjeno.

PITANjE:

      U vezi sa tim hteo bi da pogledamo sledeći dokument koji je pod tabulatorom 12. Zamolio bi da se svedoku pruži original koji je bio na grafoskopu a da se sad engleska verzija stavi na grafoskop. Gospodine, pred nama je dokument  od 28. decembra 91 godine, i to dokument komande 9 vojnog pomorskog sektora. Videćemo da je dokument potpisao admiral Jokić i tu stoji u vezi sa aktom od 26. decembra naređuje se da u hotelu "Vinogradi" u reonu Sutorinskog polja treba formirati sabirni centar za prihvat zaplenjenih i oduzetih materijalnih sredstava iz ratnog plena. Dalje u dokumentu stoji: u paragrafu 2, da treba imenovati mlađeg oficira zatim da se motorna vozila trebaju čuvati na parkingu motela, a ostalo  u paragrafu 3, stoji fizičko obezbeđenje sabirnog centra izvršiti sa 5 vojnih policajaca, zatim paragraf 4 se navodi da se strogo zabranjuje izdavanje materijalnih sredstava iz sabirnog centra vojnim jedinicama i ustanovama bez dozvola organa za civilnu upravu zatim pod 5, komanda 9 vojnog pomorskog sektora sklopiće ugovor o zakupu 3 bunglaova za smeštaj ljudstva i prostora za smeštaj za smeštaj u motelu Vinogradi  i to na bazi dostavljene ponude. I onda vidimo dalje da stoji da će pukovnik Petar Dragićević biti odgovoran za rad sabirnog centra, a to je onda potpisao vice admiral Miodrag Jokić dakle, gospodine Samardžiću, da li se ovo u potpunosti uklapa u ono što ste vi znali da se dešavalo odnosno vezano za pljačku. Da u potpunosti se uklapa samo treba da naglasim. Ovo je napravljeno tek 28 decembra dakle, rat je trajao skoro tri meseca oko Dubrovnika i do tada je pljačka bila takođe, ali nije bila uspostavljen nekakav da tako kažem, red ali ovde je pokušano da se stvari koje se smatraju da je tobož nekakva ratni vojni plen da se spremi  a do tada nije ni bilo takvog centra nego se to odnosilo na razne strane, neko organizovano unosi u Crnu Goru a neki privatno. Mnogi vojnici i oficiri su privatno uzimali stvari iz Konovala  i unosili u Crnu Goru.

PITANjE.

      U redu. Puno vam hvala.

KVON:

      Samo trenutak, jedan gospodine Samardžiću, pre nekoliko trenutaka ste rekli da ne možete da kažete da je čitava vojska uključena u pljačkanjaveć da su to radili pojedinci i određene jedinice. Da li bi mogli da povežete taj svoj komentar sa ovim dokumentom, molim vas.

ODGOVOR:

      Pored ovog dokumenta da je glavni komandant napisao ja i dalje mislim da cela vojska nije pljačkala. Prosto zato jer, verujem u moj crnogorski narod da nisu svi pljačkaši, a ovo što je napisao admiral Jokić je stvarno pokazuje, da on kao admiral i komandant Vojske na ratištu naređuje da se pljačka, tu ste u prvu. Ali i pored svega toga svi vojnici koji su bili tamo nisu bili pljačkaši, ali jedan određeni broj i grupe u koje je nažalost uključen admiral Jokić su bili pljačkaši.

PITANjE:

      A šta ste vi mislili da o čemu je govorio gospodin Jokić tada kada je spominjao ratni plen.

SVEDOK:

      Gospodin Jokić, odnosno admiral Jokić tad je spominjao ratni prijem, to je za njega ono što je sve on mogao da skupi i donese u motel "Vinograd". Tu sigurno nisu veći deo nije bilo, imalo karakter koji je potreban vojsci pa da se kaže da je ratni plen, to su bile razne stvari od kućanstva pa drugo što su uzeli iz radnih preduzeća, oprema i sve se tu skupljalo na jednom mesto ili se unosilo dalje u Crnu Goru.

TUŽBA:

      Hvala vam. Možete li nam pomoći da li je bilo ko od političara ili vojnih lica koji su bili na visokom položaju, da li je bilo ko od njih imao bilo kakve koristi od ovog pljačkanja i ako jeste recite nam ko.

SVEDOK:

      Mene pitate?

TUŽBA:

      Da, da, vas, oprostite.

SVEDOK:

      Ja konkretno ne mogu pokazati na bilo kojega čoveka da ja znam da je odneo to za sebe kada govorimo o vrhovima vojnim. Priče su postojale ali evo pošto se na sudu za te priče ne uzimaju u obzir ja ne bih mogao da kažem da je admiral Jokić uzeo za sebe ili nije mada su priče, nekakve priče postojale ali lično ja to ne mogu da kažem ni da potvrdim. Ja mogu samo da potvrdim da je pljačka bila i da je uništavana imovina u Dubrovniku.

TUŽBA:

      U redu. Još tri kratke teme pa ćemo završiti a takođe ćemo povezati i to sa nekim stvarima o kojima smo juče govorili. Da li nam možete bilo šta reći o ulozi optuženog u imenovanju prvog ili drugog predsednika Savezne Republike Jugoslavije.

SVEDOK:

      Mogu da kažem. Samo jedanput sam putovao sa Bulatovićem u avionu sa optuženim Miloševićem. Mi smo imali svoj avion ali posle naših istupa u Hagu i ostalih drugačijih stavova koje smo imali suprotno njegovoj politici, on je zatražio da putujemo zajedno i u tom avionu je on razgovarao sa Bulatovićem, konsultovao se koga da stavi za predsednika Jugoslavije. To je bilo nekoliko dana pre održavanja te svečane sednice u Beogradu 27. aprila. Normalno Bulatović se složio sa njegovim predlogom a predlog njegov je bio da stave Dobricu Ćosića, jednog književnika nacionalistički orijentisanog koji je jedan od tvoraca Memoranduma i ideje o Velikoj Srbiji do Karlobaga i Virovitice. Ja sam tada rekao, može se optuženi Milošević možda i seća iako ja nisam učestvovao u razgovoru, i nije on vodio računa o meni a nisam ni ja mnogo o njemu, rekao sam mu: druže predsedniče, taj će vam pre ili poslije udariti nož u leđa. Moram priznati da optuženi Milošević nije ništa rekao, ali me je samo pogledao. A to mu se i stvarno dogodilo. Dobrica Ćosić ga je ostavio i udario mu je ono, kako se kaže na našem jeziku, taj izraz pokazuje da je ga napustio.

      Što se tiče Lilića, to je jedan baletan, nepoznata ličnost. On ga je takođe ostavio.

MEJ:

      Gospodine Najs, molim vas da vidimo da li je ovo relevantno. Da li sam ja dobro shvatio da se ovaj razgovor vodio u avionu kada su se vraćali iz Haga.

TUŽBA:

      Da. Lilić je kasnije bio imenovan. Odgovorite nam samo sa da ili ne. Da li ste vi znali da je optuženi imao bilo kakvu ulogu u njegovom imenovanju. Dakle, nemojte iznositi svoje komentare o Liliću već nam samo odgovorite da li je optuženi bio uključen u proces donošenja odluke o njegovom imenovanju.

SVEDOK:

      Pa on ga je predložio, nije ga javno predložio ali kako su se tada stvari dešavale, to je bio samo njegov izabranik i ničiji drugo. Samo bih popravio, nije u avionu iz Haga za Beograd, nego iz Beograda za Hag, razgovor o Ćosiću je bio u avionu iz Beograda za Hag konkretno.

TUŽBA:

      I na kraju, vezano za ulogu optuženog takođe vezano za one koji su bili na funkcijama, na ministarskim funkcijama. Vezano za Pavla Bulatovića. Možete li nam reći šta vi znate o tome kada je on smenjen sa te funkcije i da li je optuženi imao bilo kakvu ulogu u tome.

SVEDOK:

      Molim vas sa koje funkcije mislite jer je on promenio nekoliko funkcija, pokojni Pavle Bulatović?

      Pavle Bulatović je postavljen za saveznog ministra za unutrašnje poslove posle njegove funkcije u Crnoj Gori gde je bio ministar takođe za unutrašnje poslove. To je on postavljen kao prvi ministar Savezne Republike Jugoslavije na tom mestu. Odmah iza toga napravljen je praktično jedan čudni i smešni puč. Sekretarijat unutrašnjih poslova Srbije jedan dan je došlo u veliku zgradu u Knez Mihajlovoj ulici i isteralo sve službenike saveznog ministrastva i preuzelo srpsko ministarstvo preuzelo i kuću i celu opremu u Saveznom ministarstvu, a službenike praktično najurila na ulicu tako da je Pavle Bulatović nije bio smenjen nego jednostavno isteran na ulicu iz kancelarije isteran, a to je preuzelo srpsko ministarstvo i sada je srpsko ministarstvo bilo mesto saveznoga a savezno je postojalo kao eto, kao forma i nije imalo ništa. Imalo je svoga ministra, takva je to federacija bila.

TUŽBA:

      Pre nego što pređemo na Bečku konferenciju hteo bih da vas upitam vezano za jedan detalj. Odnosi se na moj paragraf 52. Prema vašim saznanjima da li je bilo protoka oružja ili sredstava, odnosno da li se to dostavljalo iz Crne Gore u Republiku Srpsku pre, tokom ili nakon blokade.      

SVEDOK:

      Postojao je protok oružja ali ja konkretno ne mogu svedočiti jer ja sam tada kada je počeo

TUŽBA:

      A koji su izvori vaših informacija.

SVEDOK:

      Pa izvori su mojih informacija pojedini prijatelji koji su znali  da se oružje prenosi u Bosnu, pa i čuo sam i u Vladi ali kasnije kad sam prešao na Maltu. Ja sam otišao na Maltu kada su uvedene sankcije, kada sam smenjen, dao sam i ostavku a i smenjen sam sa funkcije ministra. Onda sam prešao na Maltu tada stvarno nisam mogao da budem u toku koliko oružja ide u Bosnu a obaveštavan sam iz raznih razgovora da svakako oružje ide u Bosnu u Hercegovinu i da se to vrši.

TUŽBA:

      U redu. Pređimo sada na Bečku konferenciju. Još samo nekoliko pitanja u vezi sa tim, pa sam završio. Vi ste već spominjali 18. april 92. godine ali Bečka konferencija je bila održana od 12-15. Da li biste samo mogli ukratko da rezimirate šta se desilo tamo a naravno što je u vezi sa optuženim.

SVEDOK:

      Okrugli sto Evrope je držan tada na inicijativu jednog određenog broja političara iz Evrope i Vlade Austrije i okupio se impozantan broj u kojoj je bilo posvećeno agresiji Srbije na Bosnu. 7 dana ranije 6. aprila počeo je rat u Bosni a Bosna je tih dana bila priznata kao međunarodno priznata država. Okrugli sto Evrope je doneo Rezoluciju u kojoj je osudio agresiju na Bosnu i pozvao Srbiju i jugoslovensku armiju da napusti Bosnu. Ja sam se pridružio toj Rezoluciji iako to nije bila zvanična politika ni Srbije ni Crne Gore i na isto to potrvdio na intervjuu televizijskom u Beču i javno zatražio da radi mira u Bosni da jugoslovenska armija treba da napusti Bosnu jer je Bosna postala međunarodno priznata država i da za to jugoslovenska armija treba da ode što pre iz te države. Radi toga sam bio kritikovan, moram da kažem da ni Bulatović ni Đukanović nisu reč rekli od toga mada sam saznao da sam trebao da budem i uhapšen i da sam napravio istup jedan koji za tadašnju politiku Slobodana Miloševića je bio potpuno neprihvatljiv.

TUŽBA:

      Hvala lepo. Zadnji tabulator u dokaznom predmetu 238, broj 13 dokument. Imamo samo na engleskom jeziku. Stavite ga molim vas na grafoskop. Gospodin Samardžić ga može čitati i pratiti zajedno sa nama na ekranu. Reč je o jednoj Rezoluciji Okruglog stola Evropa koja nosi datum 14. april 92. godine ali koji se osuđuje brutalna vojna agresija pri čemu je preteče međunarodno pravo i ljudska prava a koja se vodi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini od strane bivše jugoslovenske savezne armije i srpskih gerila komandosa koje pokušavaju promeniti granice suverenih država izazivaju ogromne patnje nevinog stanovništva te se upućuje apel Veću sigurnosti ujedinjenih naroda da preduzme sve mere da se uspostavi mir, državama bivše Jugoslavije. Takođe se traži da se sve izbeglice stave pod zaštitu evropske obitelji naroda što konkretno govoreći da mi dakle Evropa snosimo odgovornost za njihov smeštaj i brigu za njih kao i za ličnu zaštitu svakog pojedinca Evropskoj zajednici a i druge države i instutucije Evrope se pozivaju da se pobrinu da se ova obaveza ispuni i to na način koji je kompatibilan sa ljudskim dostojanstvom, te uz pomoć humanitarnih organizacija kao što su crveni krst itd. Osuđujemo stav Srbiji koji traži garancije za srpske manjine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini pri čemu na ozbiljan način ugrožava prava manjina i nacionalnosti u autonomnim provincijama, Vojvodina i Kosovo i tražimo da se odmah uspostave ponovo sva njihova prava, naročito prava Albanaca na Kosovu i etničkih manjina u Vojvodini i Srbiji. Dakle, ovo je Rezolucija doneta nakon sastanka o kojem ste maločas govorili. Mislim da govori sama za sebe. Je li tako, gospodine Samardžiću?

SVEDOK:

      Jeste, nije nakon sastanka. To je zaključak toga sastanka. Govorim za sebe mada ovde nije celi tekst nego samo jedan deo.

TUŽBA:

      Hvala. Časni sude, ja sam pogledao šta mi je ostalo iako su one naznačene u rezimeu, ono što je ostalo naznačeno u rezimeu mislim da je svedok to već dovoljno obradio na ovaj ili onaj način i još me samo zanima jedan dokument. Dokazni predmet 326, tabulator 3. Kratko ću vas moliti gospodine Samardžiću, vi ste već o tome nešto govorili ali da pomognemo još i sucima. Kada govorite o uspostavi Hrvatske, kada govorite, odnosno spominjete dva krila na neki način je li tako i ako jeste da li uspostavljate vezu sa opštim planom onoga šta se događalo. Dakle, situacija kakva je bila na jugu kod Dubrovnika i odnosa sa Crnom Gorom i situacija kakva je bila na severu. Molim vas objasnite to sudijama.

SVEDOK:

      Hrvatska ima iste granice kao što je imala u Socijalističkoj Jugoslaviji i danas kao nezavisna država i kad je pogledate na karti ona ima dva krila, izgleda kao mladi polumesec. U ratu koji je nastao dubrovačko ratište po mojoj, to je moja ocena je imalo za cilj, nije samo da osvoji Dubrovnik nego redom da nastavi da se stigne do Karlobaga jer su u isto vreme napadnuti i svi važniji gradovi na jadranskoj obali do Karlobaga a nisu oni posle Karlobaga. Na severu je počela i to još pre dubrovačke bitke borba za Vukovar i ostalim delovima već nezauzetim delovima tzv. samoupravnih oblasti iz Istočne Slavonije, Zapadnog Srema i takođe sa ciljem da se stigne do Virovitice koja je mnogo bliža od Vukovara do Virovitice nego što je bila distanca od dubrovnika do Karlobaga. Dakle, vojne operacije su imale za cilj da se stvori.

MEJ:

      Mislim da ćemo mi o tome odlučiti. Moramo vas prekinuti, gospodine Samardžiću, i zadržati se na vašem iskustvu onome što ste vi videli i čuli. Na nama će biti da odlučimo na kraju koja je bila svrha napada na Dubrovnik.

TUŽBA:

      Ja sam završio svoje ispitivanje.

MEJ:

      Hvala. Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dakle, nekoliko reči iz demantija koji sam primio od Momira Bulatovića:  jedinice JNA tada su bile sastavljene od pripadnika iz 4 jugoslovenske republike. Sve ove borbe i gubici bili su pre nego li se JNA uopšte približila gradu Dubrovniku. Sledeće. Potpuno je netačan iskaz koji Nikola Samardžić daje povodom oružja da je uskladišten u luci Bar. Iako sam priznaje da nema podatke o tome, on nagađa da je to oružje prošvercovano na području zahvaćeno ratnim sukobima i zato teško optužuje tadašnjeg predsednika Vlade Mila Đukanovića i njegovog brata Acu. Godinama je bilo u luci Bar kao posledica komercijalnog posla privatnog vlasnika iz jedne od bliskoistočnih zemalja. Kako nije plaćan najam za skladištenje shodno zakonskoj proceduri koja je veoma stroga i precizna, to oružje je preuzela JNA i savezna policija. O tome postoji sveobuhvatna dokumentacija kod nadležnih saveznih organa iz koje se može nesumnjivo utvrditi da ono nije dospelo na ratom zahvaćena područja bivše Jugoslavije. Nažalost, na tim područjima je i bez ovoga bilo iskuviše drugog oružja. Potpuno netačno...

MEJ:

      Ne možete nastaviti samo sa pitanjem. Vi ste ovde da biste unakrsno ispitivali ovog svedoka a ne da čitate naglas  izjave. Dakle, gospodine Samardžiću ono što se kaže i jeste da onaj deo vašeg svedočenja vezano za luku Bar je potpuno netačan. Dakle, čućemo vaše mišljenje o tome a li pre toga da vam još nešto kažem, tu se navodi da je to skladište bilo vlasništvo, odnosno vlasništvo nekog privatnika, a da oružje nije legalno doveženo na područje Socijalističke Republike Jugoslavije. Možda biste mogli da odgovorite na ta dva pitanja.

SVEDOK:

      Ja nemam šta da dodam nego što sam rekao. Niti sam optuživao Đukanovića niti njegovoga brata. To što je u prethodnom zapisniku zapisano to jeste greška. ...ovde o tome ja nisam ni pomenuo. Osnovno je to da znam da su brodovi bili pred lukom Bar i da su ti brodovi bili puni oružja. Izjavio sam i sad ponovo izjavljujem da ne znam gde je završilo to oružje. Jedino mogu da pretpostavljam. Ne vidim ništa strašno u tome šta sam ja svedočio i da sam bilo kakvu neistinu kazao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, mogu li da nastavim dalje: "Potpuno netačno se prikazuje uloga Branka Kostića, člana Predsedništva SFRJ iz Republike Crne Gore, želeći da dokaže navodnu potpunu instrumentalizovanost Kostića od strane Slobodana Miloševića. Nikola Samardžić svedoči da Branko Kostić nije učestvovao u odlučivanju državnih organa Crne Gore kao  da nije poštovao njihove odluke već samo prenosio naloge Beogradu. Uvidom u stenograme i novinske izveštaje o radu Skupštine Crne Gore osporava se ova tvrdnja Nikole Samardžića. Naime, Branko Kostić je učestvovao u svim važnim raspravama i odlučivanju (isto kao i Nikola Samardžić) i nijednom nije zastupao stavove na Predsedništvu SFRJ koji bi bili suprotni zaključcima Skupštine Crne Gore. Na mnogim novinskim fotografijama sa tih sednica vide se i Kostić i Samardžić u poslaničkim klupama.

MEJ:

      A koje je pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Pitanje je zašto ste lagali, gospodine Samardžiću, u vezi sa Brankom Kostićem?

SVEDOK:

      Nisam ništa lagao, ostajem pri svome. On je bio vaš sluga u disciplinovanju Crne Gore i to je potpuna istina. Samo da pomenem kad već me pitate. U Hagu kad mi je lord Karington uzeo reč, kad se digao ljut da napusti sednicu onda su za njim i ona tri druga vaša člana Predsedništva iako njima lord Karington nije ništa rekao otišli i napustili. Oni su radili sva četvorica šta ste im vi kazali i u tome je moje svedočenje i ja ostajem pri tome i tu nije nikakva laž.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dakle, gospodine Samardžiću, vi opisujete događaj kada je lord Karington oduzeo reč Branku Kostiću, a on se digao i napustio sednicu, vi tvrdite da kad mu je on uzeo reč...

SVEDOK:

      Ne, to sad vi izmišljate. Nisam rekao nego sam rekao da su oni radili potpuno zajedno i uvek po vašoj želji. Oni su bili vaši poslušnici i to ne zna samo Nikola  Samardžić nego zna cela Srbija i Crna Gora.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Te vaše diskvalifikatorske konstatacije za sve članove Predsedništva...

SVEDOK:

      Nije tačno.  Potpuno postoje dokazi a to je ...delatnost u to vreme jasno pokazuje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Pa kao što vidite Bulatović vas demantuje, ali da nastavimo dalje. Bulatović kaže: značajan deo svedočenja gospodin Samardžić zasniva na informacijama koje sam mu navodno ja saopštavao u privatnim razgovorima. Ostajem začuđen nad motivima koji su izazvali njegovu sadašnju bitnu drugačiju interpretaciju nekih od sadašnjih događaja. No budući da u to ne mogu da ulazim obavezan sam da izjavim da nikad nisam Nikoli Samardžiću govorio da mi je ugrožen  život ili da mi  Slobodan Milošević ili da mi se preti zbog nekih političkih odluka, isto tako nikad mu nisam rekao da Slobodan Milošević treba da podnese ostavku kao i niz drugih stvari koje on tako slobodno i neobavezno interpretira.

      Dakle, opet...

MEJ:

      Molim vas stanite. Komentari gospodina Bulatovića su ni vamo ni tamo ali svedok može da odgovori na ove tvrdnje. Mislim da može da se osvrne na nešto što je rekao tokom svedočenja. Mislim da ste jutros rekli da je gospodin Bulatović rekao da bi gospodin Milošević trebao da podnese ostavku zbog zločina koji su počinjeni u Crnoj Gori.

      Gospodine Samardžiću, da li želite nešto da  kažete u vezi sa tim.

SVEDOK:

      To ponavljam, to je meni Momir Bulatović kazao. On je bio zaprepašten sa zločinima koji su napravljeni nad Muslimanima i to je tada izašlo u štampi i počelo se pričati o narodu i on je smatrao naivno doduše tada da Slobodan Milošević treba da podnese ostavku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      A dobro da se zadržimo samo na tome molim vas. Jesu ti zločini izvršeni u Crnoj Gori?

SVEDOK:

      Jedni su bili izvršeni u Crnoj Gori, drugi su bili izvršeni u tamo negde u Bosni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      A dobro, kao što znate ja sam bio predsednik Srbije. Kakve Srbija ima veze sa tim zločinima u Crnoj Gori, jel neko iz Srbije došao da izvrši zločine u Crnoj Gori. Je li vi to tvrdite?

SVEDOK:

      Ne tvrdim ja to nego ti su zločini bili izvršeni u ime velikosrpske ideje, ubijanja Muslimana iz etničkog čišćenja Muslimana iz Srbije i Crne Gore i Bosne i ostalih krajeva koji su trebali da postanu Velika Srbija. To je činjeno i to je činjeno u ime vas. Vi ste bili lider, vođa, vožd Srba u tom cilju.

MEJ:

      Samo trenutak, gospodine Samardžiću. Molim vas da se skoncentrišete na odgovore dakle. Da odgovarate na pitanja. Možda se radi o provokacijama ali pokušajte da odgovorite što je moguće bolje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dakle, gospodine Samardžiću, da li vam je poznat bilo kakav događaj izvršenih zločina nad Muslimanima u Srbiji. Za svih ovih 10 godina.

SVEDOK:

      Poznat mi je događaj na pruzi Beograd-Bar u Štrpcima, da je izvedeno iz voza 20 Muslimana i 1 Hrvat i ubijeni i bačenu u reku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, da li vam je poznato da stanica Štrpci nije u Srbiji već u Bosni i Hercegovini i 9 km pruga prolazi kroz teritoriju Bosne i Hercegovine. da li vam je to poznato.

SVEDOK:

      Poznato je meni to, ali je ta pruga Srbije i Crne Gore. Ako ona prolazi kroz jedno mesto i to, nije stanica zvanična u stvari nije čak nije redovni red vožnje i zaustavljena, delo koje je napravljeno u Srbiji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ako se sećate ja lično sam taj dan odmah odleteo u Prijepolje jer su ti ljudi bili iz Prijepolja. U Prijepolju je struktura stanovništva pola Srbi, pola Muslimani. Govorio im o potrebi jednog mirnog života, dobre saradnje i rekao im da je to sigurno učinjeno da bi se zapalile među njima i preneli požari iz Bosne i Hercegovine da nastave da žive u slozi i preduzeli smo svu moguću istragu, a ja sam čak  Ovena i Stoltenberga kasnije tada zatražio da jedna jedinica naše policije uđe na tu teritoriju gde je stanica Štrpce, da čuva prugu upravo od tih paravojnih formacija koje su trajale da se ne bi taj događaj ponovio. Da li vam je to poznato gospodine Samardžiću?

SVEDOK:

      Ne, nije mi poznato. To nema nikakve veze. To su stanovnici Srbije uglavnom ima i stanovnici Crne Gore  koji su tada poginuli. Ništa vi niste praktično učinili da se nađu ti zločinci a mogli ste jer ste imali vlast nad Republikom Srpskom i nad Srbijom da se oni pronađu, nego je to ostalo zataškano. Jedino što je učinjeno, to je Crna Gora osudila jednog čoveka i to ima posle 9 godina, učinjeno je tek sada nazad osuđene ja mislim ima 2, 3 meseca, onaj Ranisavljević. Sve ostalo je potpuno zataškano.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Taj čovek je osuđen 94. godine a ne sada gospodine Samardžiću. Imam čak i njegovu presudu ovde. Ako budem imao vremena i nju ću vam pokazati ali da idemo dalje. Dakle...

SVEDOK:

      Nije tačno. On je na sudu od tada, on je u pritvoru od tada ali on je osuđen ima tri meseca ili dva. Nedavno je osuđen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ja ne znam ako je uhapšen 94. i osuđen na 20 godina robije, što je maksimalna kazna u Jugoslaviji, onda ne možete reći da nije ništa preduzeto a drugo niste mi odgovorili na pitanje da li je na teritoriji Srbije izvršeno bilo kakvo ubistvo od bilo kakve paravojne formacije bilo kog Muslimana, molim vas, za sve to vreme.

SVEDOK:

      Ja nisam to nikada ni tvrdio da je na teritoriji Srbije sem ovo Štrpci, ovo pripada Srbiji, ne  možete se izvući zbog mestanceta koje prolazi kroz malu teritoriju. To su stanovnici Srbije i to pripada bruka srpskom rukovodstvu a to ste vi. A ja nisam, dajte da vam kažem...

MEJ:

      Gospodine Samardžiću, molim vas odgovarajte samo na pitanja. Dakle, držite se možda se radi o provokativnim pitanjima ali pokušajte da se ne raspravljate sa optuženim a njemu će takođe biti rečeno da se on ne raspravlja sa vama. Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

         Kao što se sećate, Momir Bulatović je ličnost na koju se on sve vreme poziva u svom svedočenju kao osnovni izvor informacija o kojima govori. Posebno sam začuđen interpretacijom vezanom uz mirovnu konferenciju u Hagu. U ovome su najmanje  dve stvari potpuno neistinite. Prvo da je nakon mog izjanjavanja povodom predloga lorda Karingtona u Hagu 18. oktobra 91. godine Slobodan Milošević pretio meni i njemu". Njemu, to ste vi. "Takav diplomatski skandal na jednoj međunarodnoj konferenciji jednostavno nije moguć a najmanje bi priličio Slobodanu Miloševiću u svojstvu ...

MEJ:

      Svedok je već odgovorio na pitanja u vezi sa time. On je opisao šta se desilo. Dakle, pređite sad na nešto drugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

         Ali, kaže Momir Bulatović, to je apsolutno netačno. Druga neistina vezana za ovu temuje tvrdnja da sam ja kasnije pod pritiscima i pretnjama promenio svoj stav i povukao datu saglasnost na plan lorda Karingtona. Činjenice govore sledeće. "Imam vrlo kratko i završiću sa ovom izjavom Momira Bulatovića". Prvo plan lorda Karingtona stupio bi na scenu...

MEJ:

      Samo trenutak jedan.

TUŽBA:

      Izgleda da optuženi unakrsno ispituje na osnovu izjave, dakle nečega što je objavljeno u novinama. U nekim jurisdikcijama ukoliko se tako nešto  radi onda svedok treba da vidi taj dokument kako bismo bili sigurni da je sve u kontekstu. Hteo bih da kažem da ne znam u stvari da li se ovaj dokument iz koga se sada čita da li se to predočiti kao dokaz jel ne znam ništa o tome ali kako bismobili fer mislim da bi trebali da damo svedoku priliku da pogleda taj dokument, a takođe da meni neko pomogne, neko od prevodilaca kako bih pogledao taj dokument.

MEJ:

      Pa ukoliko on poseduje taj dokument, on ima pravo da predočava to svedoku a ne vidim zašto bi on morao taj dokument vama da pokazuje.

TUŽBA:

      Da, ali u skladu sa pravilima često se svedoku predočavaju i daju direktno dokumenti.

MEJ:

      Nije bitno ono što stoji u toj izjavi. Ono što je bitno jeste odgovor svedoka. To je svedočenje, dakle nije bitno ono što stoji u toj izjavi. Ja pretpostavljam da je to nešto što je rečeno, dostavljeno optuženom a možda i nešto što je objavljeno u medijima, ali u svakom slučaju ja ću se posavetovati u vezi sa tim.

      Mi mislimo da on ima prao da se koristi tim dokumentom i da ne mora da vam ga predoči. Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Druga nesitina vezana je za ovu temu, tvrdnja da sam ja kasnije pod pritiscima i pretnjama promenio svoj stav i povukao datu saglasnost za plan lorda Karingtona. Prvo, plan lorda Karingtona stupio bi na scenu samo pod uslovom da bude prihvaćen od svih 6 jugoslovenskih republika. Drugo, činjenica da je predsednik Srbije stavio rezervu na jedan deo plana, nije značila prekid pregovaračkog procesa već njegov nastavak do prihvatljivosti predloga za sve. Treće, moje stavove na konferenciju u Hagu podržala je Skupština Crne Gore ubedljivom većinom. Tu sam bio izložen kritikama ali oslobođen svakog pritiska. Četvrto, za naredno zasedanje konferencije u Jugoslaviji...

MEJ:

      Svedok ne može sve ovo da prati, nemoguće. Gospodine Samardžiću, ako možete da čitate engelski možda biste mogli da pogledate na ekran ispred sebe. Ali krenimo redom. Prvo, tvrdi se da Bulatović nikada nije promenio svoj stav vezano za plan lorda Karingtona. Da li je to tačno ili ne.

SVEDOK:

      On je promenio odmah čim je došao u Podgoricu i to je bilo poznato odmah 1 ili dva dana kasnije da je promenio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, sledeća tačka. On kaže da nije. "Četvrto, za naredno zasedanje konferencije u Jugoslaviji Slobodan Milošević i ja smo utvrdili zajednički predlog amandmana na Nacrt dokumenta. Te amandmane su podržali Predsedništvo SFRJ i Skupština Crne Gore i Srbije. Predsedništvo Konferencije u Jugoslaviji uvrstilo je naš amandman u Nacrt dokumenta pripremljenog za raspravu na sednici konferencije od 5. novembra 91. godine. Time je pregovarački proces dobio novi zamah i približavao se konačnom rešenju. Peto, pregovarački proces pod rukovodstvom lorda Karingtona nažalost niej uspeo ali to se nije desilo zbog isključivosti bilo koje pojedinačne ličnosti već (po iskazima samog lorda Karingtona) zbog najave pojedinih zemalja, članica Evropske unije da će priznati Sloveniju i Hrvatsku čime su ove dve bivše jugoslovenske republike izgubile svaki dalji intres za učešće u radu konferencije u Jugoslaviji budući da suna drugi način...

MEJ: 

      Udaljili smo se od teme. Sada govorimo o stajalištima gospodina Bulatovića koji su kao što sam rekao nerelevantni. Imate li pitanje za svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, samo da dodam. Molim vas poslednja tačka ove njegove izjave koju je on potpisao...

MEJ:

      Ne, ne zaustaviću vas. Vi se sada bavite potpuno nerelevantnim stvarima. Ako imate pitanje za svedoka postavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Mej, uzeću vam samo 10 sekundi da pročitam poslednju rečenicu koja glasi: "o ovim i svim drugim pitanjima gde mogu dati doprinos utvrđivanju prave i pune istine spreman sam da svedočim po zahtevu odbrane Slobodana Miloševića".

MEJ:

      Pa dobro, u redu, možete ga pozvati i saslušaćemo šta ima reći. Njega se može suočiti sa tim stavrima a ovoga svedoka sa onim šta je on rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dakle, gospodine Samardžiću, kao što sam vam pročitao na početku govori o vašem svedočenju da ima mnogo netačnih činjenica i konstrukcija koje nisu utemeljene ni u jednom realnom događaju iz vremena o kojem svedočite. Je li to tačno gospodine Samardžiću.

SVEDOK:    

         Nije tačno. To što ste pročitali izjavu Momira Bulatovića da je on promenio mišljenje, nazovi proces posle Haga je dokaz da je i on sa vama prihvatio te ne sledi  ono što je predložio lord Karington. Dakle, on je promenio mišljenje kao što vi čitate znak da on više ne uvažava lorda Karingtona nego da se ide drugim putem i drugim rešenjima za jugoslovenske krize i to je on svedočio. Dakle, upravo ovo što vi čitate sami sebe demantujete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Pa to ne bih mogao da zaključim. Ja naprotiv zaključujem da vas Bulatović u potpunosti demantuje jer se vi na njega pozivate ali pošto ste pominjali moj govor toga dana u Hagu, ostaviću na stranu insinuacije poput one kako sam ja valjda uzurpirao mikrofon a nisam dobio reč od lorda Karingtona koji je predsedavao, što bi takođe bilo krajne nepristojno, ali samo ću vam pročitati jedan pasus o kome je  reč. Prema tome, koji vas takođe potpuno demantuje. Citiram iz svog govora a govor ću priložiti kao dokazni predmet u celini:  predloženi aranžmani za opšti sporazum o jugoslovenskoj krizi suspenduju važeći ustavni i pravni poredak u Jugoslaviji. Njima se ne samo prekida unutrašnji ustavni kontinuitet Jugoslavije, nego se ukida i Jugoslavija kao država koja kontinuirano postoji već preko 70 godina. Odluku o ukidanju države ne može doneti jedan međunarodni forum niti čak vrhovna ustavotvorna vlast u zemlji. Takvu odluku mogu doneti samo oni subjekti koji su svojevremeno stvorili tu državu, Jugoslaviju su stvorili jugoslovenski  narodi i odluku o njenom prestanku mogu samo oni doneti na narodnom referendumu. Mandat za prihvatanje ovih aranžmana nema nijedan od učesnika na ovoj konferenciji niti ga ima ova konferencija kao forum.

      Dakle,  da li se sećate, gospodine Samardžiću, da sam ja posle toga i u svojoj izjavi rekao da se ne može Jugoslavija ukinuti potezom pera i tražio ovde, odnosno na toj konferenciji da se nastavi mirovni proces, da se nađu rešenja pravična za sve narode Jugoslavije itd. Neću da čitam ceo govor jer bi mi uzelo mnogo vremena.

MEJ:

      Samo trenutak. Vi ste to, vi već čitate odprilike 5 minuta, odnosno 2 minute. Svedok mora dobiti priliku da odgovori. Sećate li se ovoga, odnosno onoga što je svedok, što je optuženi tom prilikom rekao. Da li ovo odgovara njegovim rečima i koliko se vi možete setiti je li tako bilo.

SVEDOK:

      To je deo, jedan deo njegovog govora. Međutim, on ne čita ono drugo. Međutim, i ovo pokazuje licemerje, njegovo političko licemerje jer je Jugoslavija već bila ukinuta i to delima njega i njegove stranke i već je promenjeno, već je mnogo toga učinjeno da Jugoslavije nema. On nije mogao u Hagu da zahteva da ostane Jugoslavija kada više Jugoslavije nije bilo. Međutim, moram dodati ovo. Ja nisam kazao u svom svedočenju da je on uzurpirao reč, on je dobio reč od lorda Karingtona ali nije bio u skladu sa utvrđenim Poslovnikom, odnosno redosledom koji smo ranije imali. Da prvo Bosna govori. On je, gospodin Milošević,  prvi reč hteo u stvari da bi srušio predlog lorda Karingtona. To je istina, to sam svedočio i ostajem pri tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Momir Bulatović, koji je bio šef vaše delegacije, tvrdi suprotno.

MEJ:

      Ne, ne, to nije bitno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Molim vas pošto za razliku od mnogih drugih ja smem da objavim svaki svoj govor i da se ne postidim nijedne reči. Molim vas uzmite kao dokazni predmet ceo govor pošto vidim da gospodin Samardžić ukazuje da nisam pročitao sve. Ne mogu da pročitam sve jer bi mi uzelo mnogo vremena. Ima 6 stranica, 5,5, govora od 18. oktobra.

MEJ:

      Dobro, u redu, to će postati dokazni predmet. Sad ću moliti broj, odnosno da se da broj kad bude prevedeno. Da se potvrdi da je to broj kada bude prevedeno, stranica B44.

      Pokažite to tužitelju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Vi ste, gospodine Samardžiću, juče govorili o tome da je posle ovoga usledila Beogradska inicijativa na osnovu koje je donet Ustav Savezne Republike Jugoslavije i formirana tako ste rekli 27. aprila SRJ. Ja želim da vas podsetim upravo u vezi sa tim a i u vezi sa onim što ste maločas rekli da je Jugoslavija bila ukinuta, da u međunarodno pravnom smislu to što govorite nije tačno i ovde imam svoj govor od 6. maja 92. godine u Briselu. Dakle to je samo 10 dana posle ustanovljenja SRJ, odnosno donošenja Ustava  SRJ, gde ja prvo obaveštavam da se dosadašnje delegacije Srbije i Crne Gore smatraju delegacijom SRJ. Da je donošenjem Ustava učinjen korak stabilizacije situacije na jugoslovenskom prostoru, da Jugoslavija nije nova država već preuređeni oblik dosadašnje Jugoslavije. I posebno tada ističem Deklaraciju koja je usvojena neposredno sa Ustavom  koji se nalaze ciljevi i principi politike odnosa SRJ i bivših republika SFRJ.

      Ima samo 4 tačke koje ću vam pročitati i koje su sadržane  u Deklaraciji. Savezna Republika Jugoslavija je spremna da uvažava interese bivših republika i očekuje da će njeni interesi biti ravnopravni istovremeno uvažavani. SRJ je spreman da da svoj doprinos obnavljanju svih pokidanih tokova i veza na prostoru bivše SFRJ. Savezna Republika Jugoslavija nema teritorijalnih pretenzija ni prema kome u svom okruženju. Savezna Republika Jugoslavija će striktno poštovati ciljeve i principe Povelje UN, dokumenata KEBS-a a posebno princip neupotrebe sile u reševanju otvorenih pitanja. Istovremeno očekuje da ni prema SRJ neće biti na dalje upotrebljivani pritisci, pretnje i ucene u postupku reševanja jugoslovenske krize. Proglašenje SRJ u skladu...

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, zaustaviću vas. Vi sada govorite već negde 3 ili 4 minute, ja vas nisam prekidao vama treba pružiti priliku da iznesete u svoju odbranu ali moramo i mi shvatiti šta vi želite ovim postići i koje je pitanje koje u svetlu toga imate za svedoka.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Kako može da tvrdi da je Jugoslavija ukinuta time što je izašla Slovenija i Hrvatska a da nadam se ni on ne može da ospori ono što sam takođe u tom govoru rekao što bi mu pročitao pa neka izvoli neka ospori. Samo jedan pasus.

MEJ:

      Zadržimo se na prvo pitanje. Naime, tvrdi se da vi niste u pravu kada kažete da je Jugoslavija  ukinuta. Možete li se na to osvrnuti ili možda želite dodati nšto što  niste spomenuli.

SVEDOK:

      Svakako, vrlo rado ću da odgovorim na ovo pitanje. Jugoslavija znači zemlja Južnih Slovena, Jugoslavija bez Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Bosne nije Jugoslavija. Nije zemlja Južnih Slovena. Jugoslavija bez ostalih naroda  samo kada su dva naroda od 7 naroda Južnih Slovena nije Jugoslavija. Ne može biti Jugoslavija ako u njoj ima samo 20% Južnih Slovena. To je, to su činjenice. To Deklaracija Slobodana Miloševića o kontinuitetu o toem da je to Jugoslavija, to su njegovi stavovi koji nemaju veze sa stvarnošću. On se istina zalagao za državni kontuitet Jugoslavije ali to svet nije priznao. Međunarodna zajednica taj kontinuitet nije priznala i taj kontinuitet je napokon prestao posle njegovog smenjivanja kada ga je narod Srbije smenio. I sama Jugoslavija danas menja svoj međunarodni status i prihvata da ovo što je ostalo od te Jugoslavije, to su samo ostaci, Srbija i Crna Gora nije Jugoslavija. I ukinuto je ime, sada je to Srbija i Crna Gora. One sada stvaraju državu jer ovo što je radio Slobodan Milošević 27. aprila je završio taj posao jer nije bila Jugoslavija.

      Ja lično jer ono, iako sam bio ministar inostranih poslova i poslanik odbio sam javno da idem na tu njegovu nazovi promociju i proglašenje Jugoslavije. Ja potpuno javno jer to nije bila država za koju su se borili moji preci i njegovi preci isto. To je fikcija da održi vlast na onakav način na koji je i održavao dok ga narod nije smenio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, u to vreme ja sam bio predsednik Srbije i nisam se kandidovao kao što i sami znate za predsednika Jugoslavije ali da vam pročitam ovaj pasus a kasnije ću demantovati ovo što ste upravo sad rekli. Ideja o razdruživanju, to je deo iz mog govora 6. u Brislu, ideja o razdruživanju lansirana je da bi se prikrila i na indirektan način legalizovala jednostrana i nasilna secesija. Takva zamena teze ne može da se prihvati tim pre što smo uvek isticali da ne smetamo onima koji žele da napuste Jugoslaviju i formiraju svoje samostalne države da to učine na miran i legalan način ali da njihovim ocepljenjem mi ne prestajemo da postojimo iz prostog razloga što su odlukama o ocepljenju oni mogli odlučivati samo o sebi a ne i o nama, našem statusu i našoj sudbini.

         Isticali smo i danas ističemo da pravo na secesiju ne može biti jače od prava na privrženost svojoj postojećoj državi i pri tom stavu ostajemo uvereni u njegovu principijelnost. Nagrađivanje secesije na jednoj strani, a kažnjavanje za odanost svojoj domovini osporavanjem prava da se voli i čuva svoja zemlja na drugoj strani, ne može dovesti do pravednih i poštenih rešenja i onda govorim da želimo saradnju sa zemljama Evropske zajednice i niz drugih stvari, osvrćem se na prilike u Bosni, i naš principijelan stav da to reše naša tri konstitutivna naroda i tako dalje. Molim da se dakle, i ovo uvrsti kao dokazni predmet, a činjenica je, ili je možda osporavate i tu činjenicu, gospodine Samardžiću, da se...

ROBINSON:

      Gospodine Miloševiću, ja sam znate inače vrlo strpljiv čovek, ali moram reći da način na koji vi vodite unakrsna ispitivanja moje strpljenje stavlja na veliko sumnju. Vi čitate ovde iz svojih govora ali ne postavljate pitanja. Reč je bila vrlo liberalna vi branite samog sebe, mislim da u većini pretresa  vama ne bi bilo dozvoljeno da unakrsno ispitujete na ovakav način. Vi ste sada pročitali jedan tekst koji je dug gotovo 12 ili 13 redova a mi još uvek ne znamo koje je vaše pitanje. Suđenje ima svoj vrlo konkretan cilj. Mi moramo utvrditi činjenice, a to mi nećemo biti u stanju ako vi čitate na dugačko i na široko tekstove bez da postavljate pitanja. Jer, kada vi završite sa svojim čitanjem do tada će svedok već zaboraviti o čemu je bilo reči u prvom delu tog teksta. Vi znate koji je tekst i šta tu piše imate to na umu i na osnovu toga postavite pitanje svedoku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Robinson, ovaj svedok se pozivao na moje stavove na mirovnoj konferenciji i smatrao sam da mogu da te stavove iz autentičnog teksta, uostalom na tom je i gospodin Mej juče ukazao, mogu da mu predočim da bih demantovao u celini njegove tvrdnje. Prema tome, moje pitanje, je gospodine Samardžiću, da li je tačno da su građani Crne Gore sproveli referendum o SRJ i da je na bazi referenduma Crna Gora postala konstutitivni element Savezne Republike Jugoslavije zajedno sa republikom Srbijom.

SVEDOK:

      Ja sam u svom izlaganju izneo da je bio referendum. Samo i sada ponavljam da taj referendum nije izvršen na legalan način, da nije potavljeno pravo pitanje  i nije poštovano pravilo o referendumu. Tako da je taj referendum pravno nevažan i niko ga u svetu tada nije prihvatio kao valjani dokument. Cela međunarodna zajednica je osudila takav referendum. Međutim, ja se moram osvrnuti, bili su vaši govori u Briselu i u Hagu, vi ste čitali ali to je apsolutno licemerno kako možete govoriti da dajete pravo drugim narodima i drugim republikama da se otcepe a već ste tada imali trećinu Hrvatske okupiranu i stvorene srpske krajine sa potpunim ciljem da te teritorije odvojite od Hrvatske. A računali ste isto tako u to vreme pre nego je počeo rat u Bosni da je Bosna isto tako cela srpska, pravilo se o kamuflaži neke Jugoslavije, kamuflaži veliko srpske ideje da se stvori nekakva država pošto ste već bili doživeli u 92. godini onda ono što je ostalo da se napravi mala velika Srbija od Srbije i Crne Gore. Možete li zamisliti kakav je to konsitutitivni elemnt. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Molim vas, molim vas, mi nemamo vremena da slušamo vaše govore, gospodine Samardžiću. Vi mora da odgovarate na moja pitanja. Vi ste rekli da je bio referendum jedino ga osporavate sa stanovišta legaliteta, ali ga tada niko nije osporavao sa stanovišta legaliteta, a da dodam: da li se sećate.

MEJ:

      Samo trenutak da se svedok na to osvrne, vi ste izneli jednu tvrdnju. Gospodine Samardžiću, da li je u to vreme iko osporavao legalnost referenduma.

ODGOVOR:

      Jeste, Evropska zajednica,  ja posedujem  dokaze gde su kazali da referendum nije izvršen na legalni način i ja mislim da nije potrebno više dokazivati nego izneti dokumente koji su tada pojedine evropske a ukupno evropska zajednica tada je bio taj,  kolko se sećam Bruk, je svuda bilo zapisano da referendum u Crnoj Gori nije na prvo valjani način. Šta je on važio u Crnoj Gori i Srbiji to je druga stvar. To je bila sila i takos e to prihvatilo i proglašenje Jugoslavije koje je usledilo iza toga 27. aprila niko od ambasadora koji su bili u Beogradu, sem možda Iraka i Libije nisu prisustvovali niti prihvatili tu njegovu novu državu Jugoslaviju. Ta Jugoslavija nije bila priznata kasnije se to okrenula politika prema Crnoj Gori i prema Srbiji ali tada Međunarodna zajednica.

MEJ:

      U redu, hvala, gospodine Samardžiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Osim ambasadora Amerike i Evropske unije svi su ambasadori akreditovani u Jugoslaviji, bilo ih je nekoliko desetina, prisustvovali proglašenju, gospodine Samardžiću, o tome postoji zapis, i video zapis i televizijski film, i vi jednostavno ponovo govorite  neistine, ali da li se sećate, gospodine Smardžiću, pošto kažete da niko nije hteo da prizna, da su čak, ako se sećate, avgusta 96. godine ja sam potpisao sa Tuđamnom dokument o normalizaciji odnosa, u kome Hrvatska priznaje kontinuitet Jugoslavije. Iste godine, to je bilo u Atini, i domaćini su nam bili grčki premijer Simitis i predstavnici EU, taj dokument postoji, prihvatio je kontinuitet Jugoslavije. Oktobra  iste godine, domaćin nam je bio Žak Širak, meni i gospodinu Izetbegoviću, gde smo normalizovali odnose SRJ i Bosne i Hercegovine, takođe su sadržane odredbe u kojima se uvažava kontinuitet Jugoslavije. Jugoslavija je sve vreme imala i svog predstavnika u Ujedinjenim nacijama, a to što je nova kvinsliška  vlada sve to bacila u vodu, to nije...

MEJ:

      Ponovo iznosite tvrdnje, dajete izjave, kakvo je vaše pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Da li se sećate tih dokumenata potpisanih 96, godine, avgust i oktobra, sa Tuđmanom i Izetbegovićem i pitanje kontinuiteta. Da li se sećate?

ODGOVOR:

      Dozvolite da odgovorim na pitanje. Ja govorim o 92. godini, a ne o 96. godini. Ja sam malopre kazao da 92. godine kada je proglašena vaša nazovi Jugoslavija niko od velikih zemalja sveta nije tu državu priznao tada. Tada se dobro sećam da je američka administracija insistirala da se to zove Srbija  bez Montenegro a ne Jugoslavija. A šta se desilo 97. godine da se izmenila politika prema Jugoslaviji to ja ne mogu da negiram nego mi je žao da se to desilo i zato jesu komplikacije danas tamo ali to je 96. godina o kojoj ja, nisam gospodine Miloševiću, svedočio. Ja svedočim o 92. godini, tada je to nakaradna zemlja bila u očima svetske javnosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, eto 92. godine, pošto ste bili ministar inostranih poslova, pošto je formirana SRJ, da li se sećate koliko je desetina ambasada  stranih zemalja bila u toj SRJ te 92 godine pa do 96.  ako ne računate Kinu, Rusiju, Indiju i druge velike zemlje, ako  velikim zemljama smatrate samo zemlje Evropske unije i članice NATO pakta to je vaša stvar.

ODGOVOR:

      Ne, vi mi podvaljujete opet. Ne mislim ja da su samo velike zemlje NATO pakta, to nije tačno. Ja prvo nisam bio jer sam vam demonstrativno odbio da idem na takvu vašu sednicu i na takvu vašu proklamaciju Jugoslavije koja nije imala svoju skupštinu nego imala delegate, poslanike Skupštine kojima je mandat izašao i to samo poslanike 2 republike, a ne 6. Ona je vaša proklamacija Jugoslavije apsolutno nelegalna, apsolutno suprotna pravu. Ja nisam hteo tamo da idem, ali ovo što vi pitate koliko je ambasadora bilo, stvarno da vam kažem ne znam čuo sam da je bilo samo nekoliko ovih kao što je predstavnik Fidel Kastra Kube, Iraka, Libije i tako. Da li je bio Indije ili Kine stvarno vam mogu reći da ne znam ako je on bio onda povlačim se to da su samo dvojica trojica bili, ali ja nisam prisustvovao video sam tamo predstavnika Libije on je bio taj koji se mogao videti na televiziji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, samo kraće.

ODGOVOR:

      Evo kažem vam, nije važno koliko je njih bilo.

MEJ.

      Samo trenutak, gospodine Samardžiću, mislim da smo ovaj dokument potpuno iscrpeli, gospodine Miloševiću, kroz ovu temu pređimo na nešto drugo. Hteli ste da vaš govor postane dokazni predmet, pa ćemo dobiti i broj. Govor 5. maja u Briselu biće dokazni predmet.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Po pitanjima samo ću da vam dokažem da ni ovde niste govorili istinu u vezi sa sednicom Vlade 1. oktobra, i da upravo Bulatović govori istinu. Evo imam zapisnik sa 46. sednice Vlade Crne Gore koja je održana 26. septembra 91. godine i ima pod tačkom 14, Božidar Babić, ministar odbrane, informisao je Vladu o bezbednosnoj situaciji Crne Gore s republikom Hrvatskom i merama koje se preduzimaju na zaštiti granice i građana. I šta je vlada zaključila u vezi s tim. To je znači 46 sednica 26. septembra. Da li se sećate, pošto ste bili ministar, da se na svakoj narednoj sednici  prvo usvaja zapisnik sa prethodne sednice.

ODGOVOR:

      Ne znam koje mi je pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Pa pitanje je, imate zapisnik sa 47 sednice vlade Crne Gore, održane 3.oktobra, što potvrđuje da sednica koju ste vi naveli 1. oktobra sa onim generalima, Bulatovićem i tako dalje, nije bila sednica vlade nego komemorativni skup na kome govori Momir Bulatović.

 

 

MEJ:

      Ovo nije razumljivo. Što vi želite reći kažete da nije bilo zapisnika sa sastanka i da to nije bilo ništa drugo osim jedne uobičajene sednice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Da nije bila reč o sednici vlade.

MEJ:

      Ne, šta vi ovde iznosite pred svedoka. On vam je rekao da je govorio istinu što vi sada želite da kažete da nije rekao istinu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Da potvrdi da ta famozna sednica 1. oktobra, uz prisustvo Bulatovića, 8 oficira od 4 generala, kako je rekao, nije bila nikakva sednice Vlade, nego kao što Bulatović kaže...

MEJ:

      U redu. Mislim da je to već rekao. Da li je tog dana održan zvaničan sastanak vlade?

ODGOVOR:

      Održan je taj dan zvaničan sastanak vlade, stojim pri tome i to je puna istina. Ovo što sad iznosi gospodin Milošević to su falsifikati i potpuna je neistina da je to komemorativna sednica bila. To je bila sednica ponavljam odbrana zemlje pred agresijom Hrvatske na Crnu Goru odnosno, na Boku Kotorsku i generali nisu došli na saučešće nego su došli u uniformama  za bitku a ne u svečanim uniformama na sahrani i to je bila sednica da se disciplinuje Crna Gora u anpravednom i nepoštenom ratu protiv Hrvatske. U ratu koji je odneo mnogo mladih života Crne Gore, a ovo što sad vi pričate to su živi falsifikati i pretpostavljam da se ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, meni je jako žao što vi govorite mnogo neistina, ali ovo su zapisnici sa sednica vaše vlade. Ja nisam tvrdio da je bila komemorativna sednica nego Momir Bulatović, to sam vam pročitao, a ovde se jasno vidi da je 46. sednica održana 26. septembra, a 47,  3. oktobra. Prema tome, da ta sednica koju vi pominjete 1. oktobra uopšte nije bila sednica vlade, nego nekakav drugi skup. Ali da idemo dalje. Upravo...

MEJ:

      Ne, ne, morate da dozvolite svedoku da odgovori. Gospodine Samardžiću, ono što izgleda optuženi tvrdi jeste da nije bilo zvaničnog zapisnika odnosno, da se u zvaničnom zapisniku ne spominje taj sastanak tako da to nije bila sednica vlade. Da li želite nešto da kažete o tome.

SVEDOK:

       Pa jeste, ja u ovom momentu posle 10 i više godina dakle, ne mogu se sećati šta piše u svakom zapisniku ali ja mislim isto da je ovo provokacija, da zapisnik postoji ali sa sigurnošću ne mogu tvrditi. Ja što sam tvrdio to ostajem i dalje to je bila sednica Vlade, da li je vođen zapisnik ili nije sa sigurnošću ne mogu tvrditi, ali verujem da su bili generali  nije me pamet izneverila i posvećena je sednica ne komemoraciji nego ratnim naporima protiv Hrvatske i to je jedino istina, a sve ovo drugo to su pokušaji nekakvog zaobilaženja i traženja načina da se dokaže da to nije učinjeno. Učinjeno je to je bila sednica da se Crna Gora uvuče u rat sa Hrvatskom i da se dokaže da samo armija i Crna gora vodi rat a da je Srbija sa strane. To je bio cilj jedini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ja vas molim da mi ne uzimate previše vremena. Ja ovde iznosim samo činjenice, a nikakve tvrdnje. Dakle, izneo sam činjenice o sednicama vlade. Jeste bili na sednici vlade 26. septembra koju pominjem?

ODGOVOR.

      Verovatno jesam, ja o toj sednici nisam ništa dosad svedočio to mi vi sad podnosite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Jeste bili na sednici vlade 3. oktobra?

ODGOVOR:

      Jesam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Evo da vam pročitam zapisnik sa sednice održane 3. oktobra, predsedava Milo Đukanović. Inače, sa svake sednice vlade se vodi stenogram i pravi zapisnik. Odsustvuju Zoran Žižić, potpredsednik vlade, Predrag Goranović, Vojin Đukanović, Pavle Bulatović, Ilija Lakušić, i Nikola Samardžić, članovi vlade. Vi niste bili na toj sednici. I na ovoj sednici 26. odsustvuju između ostalih, Nikola Samardžić i tako dalje, članovi vlade. Pa vas sad pitam još jednu stvar pošto ste vi rekli da je posle tog sastanka 18. oktobra, na Konferenciji na kojoj je predsedavao lord Karington usledila Beogradska inicijativa, samo da vam stavim na uvid. Da u ovom zapisniku od 3. oktobra, dakle 15 dana pre sastanka konferencije pod predsedavanjem lorda Karingtona, pod tačkom 2 stoji, originalni zapisnici se mogu tražiti od vlade Crne Gore i ona će ih verovtno dostaviti, vlada je razmotrila osnove za uređenje odnosa u Jugoslaviji/beogradska inicijativa/  Vladi dostavila Skupština Republike Crne Gore radi davanja mišljenja.  Dakle, i tu ste rekli neistinu, gospodine Samardžiću, 15 dana pre toga Vlada daje mišljenje o Beogradskoj inicijativi koju je dostavila Skupština Republike Crne Gore, znači još ranije od toga a vi ovde okrećete činjenice i vremena i bezočno govorite neistinu. Da vas podsetim šta piše ovde.

MEJ:

      Dozvolite svedoku da odgovori vezano za ono što ste do sada počitali. Gospodine Samardžiću tu se tvrdi da vi e govorite istinu. Vi ste sada u prilici da se osvrnete na ovo što je optuženi rekao koliko želite.

ODGOVOR:

      Ja sam rekao da je posle Haga beogradska inicijativa dobila snagu da zameni ono što je predložio lord Karington. Ja se nisam osvrtao o priči koja je bila o beogradskoj inicijativi i ranije, verovatno ovo što je pročitao gospodin Milošević je bio na toj sednici vlade kao što se vidi da u zapisniku kaže da ja nisam bio prisutan. Ja sam tada pošto sam bio direktor Jugocanije često kasnio na te sednice i u zapisniku je verovatno napisano da nisam bio prisutan na te dve sednice koje on pominje. Međutim, ja o njima nisam dosad ni davao nikakve izjave niti sam ja uzimao u obzir šta je donešeno na tim sednicama 3 odnosno 4. oktobra ja sam bio samo sa zakašnjenjem tamo, a da li sam bio 27. verovatno da se povučem pošto je prošlo 11 godina i ne sećam, jer tada nije ni bilo ništa značajno. Jer, 27. septembra rat nije bio počeo. O čemu sam ja svedočio. Ja sam svedočio i ostajem na tome šta je bilo 1. oktobra, 1. oktobra je bila sednica generala i članova Vlade Crne Gore sa članovima predsedništva Crne Gore i na tome ostajem. Nema nikakve laži niti izmišljotina, niti neistina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, jasno je, vi svedočite o sednici vlade koja nije bila, a ne svedočite o sednici vlade koje su bile. Molim vas da mi kažete svoj stav u vezi sa ovim što ću vam pročitati iz zapisnika, a što se tiče mišljenja Vlade o Beogradskoj inicijativi koja je bila zajednička Srbije i Crne Gore, a ne samo Beograda. Citiram zapisnik i staviću ga na uvid kao dokazni predmet, sve ove zapisnike. U vezi s tim vlada daje sledeće mišljenje: osnove za uređivanje odnosa u Jugoslaviji afirmišu Jugoslaviju kao zajedničku državu ravnopravnih naroda, republika i građana osnovanu na principima najširih političkih i socijalnih prava i sloboda građana na više stranačkoj parlamentarnoj demokratiji, tržišnoj ekonomiji i ravnopravnosti svih oblika svojine na zajedničkim interesima naroda i republika u oblastima sloboda i prava čoveka i građanina, jedinstvenog tržišta, monetarnog sistema, spoljnih poslova, jedinstvenih oružanih snaga kao suverenu državu u granicama njenih Ustavom utvrđenih nadležnosti sa širokim pravima i samostalnošću republika u njenom sastavu kao državnu zajednicu  kojoj je isključena svaka mogućnost republičke nacionalne, verske ili druge dominacije. Imajući u vidu da osnove za uređivanje odnosa u Jugoslaviji treba da budu što potpuniji izraz istorijskih i životnih interesa jugoslovenskih naroda republika i građana da žive zajedno u državi zasnovanoj na najvišim političkim pravnim i socijalnim standardima naše civilizacije. Ovaj dokument i posle njegovog prihvatanja u skupštinama republika treba da ostane otvoren za nove ideje i tako dalje. Gospodine Samardžiću, recite mi dakle kao što vidite ističu se kvaliteti tog dokumenta prvo ravnopravnost građana, ravnopravnost republika, ravnopravnost naroda, samostalnost republika, jedinstvena država gde vi ovde vidite veliku Srbiju, pod imenom SRJ. Gde vi ovde gde je glavna i ključna reč ravnopravnost vidite veliku Srbiju. Dakle, septembra 91 godine.

ODGOVOR:

      Septembra 91. godine koju vi govorite velika Srbija je, ako je 95 posto stanovništva velike Srbije, a samo 5 posto male Crne Gore, onda je to velika Srbija gospodine Miloševiću i u nema nikakve ravnopravnosti niti je mogao iko stvoriti a to su što vi čitate obične deklaracije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ja vam čitam konstatacije vaše vlade, čiji ste vi bili član, a ono što vi uzimate za manu ja smatram vrlinom. Tačno je da je Srbija 18 puta veća od Crne Gore, ali je tačno i to da su uprkos toj činjenici  republike u svemu ravnopravne u SRJ. Ili možda i to želite da poreknete ili možda tražite da se vaša  kvalifikacija tog Ustava koji zovete nakaradnim prihvati a ne kvalifikacija koju je dala vaša vlada čiji ste vi bili član. Ja govorim o Vladi Crne Gore, dakle, koja suprotno govori od onoga što vi ovde tvrdite.

SVEDOK:

      Ja to što vi čitate sad nisam govorio, ja nisam bio za takvu državu nego sam vam rekao da nisam ni prisustvovao tom proglašenju i to javno. Međutim, ravnopravnosti između Srbije i Crne Gore nije moglo da bude svih ovih 11 godina, odnosno 10 godina odkad postoji i prema tome to što vi čitate je napisano u tim deklaracijama i to nije stav samo Vlade Crne Gore nego 18 dana posle toga ili 15 dana u Hagu, Momir Bulatović, predsednik Predsedništva Crne Gore, zauzeo je potpuno drugačiji stav od beogradske deklaracije glasajući za predlog lorda Karingtona. On je prvi koji nije prihvatio to o čemu vi sad hoćete da dokažete da sam ja lagao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, pošto je to potpuno suprotno onome što tvrdi Bulatović, ja samo molim da se ovi zapisnici Vlade Crne Gore uzmu kao dokazni predmet.

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, ne možemo ponovo da se bavimo tim. Mi smo čuli vaš stav, čuli smo šta je svedok rekao o tome. Dakle, završili smo sa Haškom konferencijom. Pređite sada na nešto drugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Moram da žurim, imam mnogo pitanja a verovatno će ovaj svedok i za sve drugo govoriti da nije govorio, pa će biti potrebno vremena. Molim vas, vi ste evo u vašoj izjavi, pošto ste maločas to pomenuli,  juče govorili da ste sreli lidere iz Republike Srpske posredstvom Mila Đukanovića u Baru, pa ste onda verovatno iz nekih svojih razloga, pošto ja ne mogu da dokučim sve vaše razloge koji su očigledno stvar vašeg ličnog interesa i povezanosti sa ovom lažnom tužbom koja se samo lažima i može dokazivati a ne istinom, rekli kako ste se...

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, pređite na pitanje. Nemojte da upotrebljavate vreme ovako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Na strani  8, prvi pasus: "Đukanović je mnogo više nego Bulatović kontaktirao sa ostalim srpskim liderima u Jugoslaviji. On je stalno pokušavao da stekne uticajne prijatelje. Na primer znam da je u svoju kuću u Baru doveo rukovodstvo bosanskih Srba na sastanke. Ja sam imao kuću u Budvi i jednom prilikom sam u gradu sreo Đukanovića. Bilo je neobično, ali me je on pozvao da pođem sa njim u Bar, gde je u gostima imao neke prijatelje iz Republike Srpske. Pošao sam s njim i kad smo stigli upoznao sam Momčila Krajišnika, Biljanu Plavšić i Nikolu Koljevića, koji su svi bili tamo. Svi su govorili o tome kako će stvoriti novu srpsku državu u Bosni itd. Nisam  dugo ostao sa njima već sam umesto toga otišao da posetim neke prijatelje koji su živeli u Baru".

      Dakle, vi govorite...

TUŽBA:

      Ukoliko se nešto citira, molim da se to citira u potpunosti. Molim vas da nam date potpun citat.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ceo citat sam pročitao. "Tu novu srpsku državu u Bosni, takođe se sećam da su muslimane kad bi pomenuli svaki put nazivali Turcima. Nisam dugo ostao sa njima nego sam umesto toga otišao da posetim neke prijatelje koji su živeli u Baru". Ništa nisam preskočio što je poenta. Ja hoću da dokažem da ovaj svedok laže, jer je on juče govorio kako se našao u nekom otvorenom prostoru, u kafani itd., a lepo ovde objašnjava i, kako bih rekao, optužuje Đukanovića za nešto što Đukanović uopšte ne može da bude kriv.

SVEDOK:

      Nije tačno da sam optužio Đukanovića. To što ste vi čitali to je pogrešna interpretacija moje prethodne izjave. Ja sam samo rekao da sam išao u Bar sa Đukanovićem i da sam ih sreo. Đukanović nema nikakve kuće  Baru, nije tada imao, a verujem da je nema ni danas. Prema tome, nismo bili u kući Đukanovića i to je sigurno nisam kazao a ono što sam kazao i što je relevantno to je ono juče. Ja ništa ne vidim loše oko toga što sam u letnjoj odeždi sreo neke ljude

MEJ:

      Dozvolite da svedok dovrši.

SVEDOK:

      Ništa ja tu, vi tu podvaljujete kao što stalno podvaljujete. Ja nisam ništa  tu kritikovao ni optuživao predsednika Đukanovića. Mi smo se slučajno sreli u Budvi, pošli smo do Bara, upoznao sam se tamo u nekoj kafani sa Bosancima. Ja sam ih prepoznao po televiziji, oni su odmah počeli  da pričaju o Republici Srpskoj, pominjali su Turke, to je tačno jer oni tako nazivaju u Bosni Muslimane i ja sam otišao. Niti vidim da je to optužba na Đukanovića, niti vidim da je to nešto posebno  važno i sve ovo što vi hoćete da mi imputirate, to nema nikakve veze.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, da vam citiram sledeći pasus: "Znam za najmanje 5 brodova koji su tokom leta 91. pristali u Crnoj Gori i dopremili oružje. Brat Mila Đukanovića Aleksandar Aco Đukanović olakšao je dolazak tih isporuka kod policije i vojske. Ne znam odakle su bile te pošiljke ali pošto su stigle u Bar, oružje vojnim vozilima je prevezeno Srbima u Krajini i Bosni za raspodelu. Tokom tog istog perioda crnogorsko ministarstvo unutrašnjih poslova počelo je da deli oružje onim ljudima u Crnoj Gori za koje se znalo da su četnički orijentisani pa stoga podržvaju planove za stvaranje velike Srbije. To je koordinisao zamenik ministra unutrašnjih poslova Nikola Pejaković". Ja citiram vašu izjavu koju ste vi potpisali, gospodine Samardžiću, a vi tvrdite da vam ja nešto pogrešno interpetiram.

SVEDOK:

      Dabome da pogrešno interpretirate. To za Pejakovića je tačno. Deli oružje četničkim elementima, to stoji, a da je Aco Đukanović radio oko oružja, to je pogrešna moja interpretacija ili se nismo razumeli kada sam davao izjavu. To se odnosilo verovatno na gazda Jezdu i to je sve pod pretpostavkama. Ja sam ovde izjavio i tada da ja ne znam poslove koji ste radili oko oružja. Znam da je oružje bilo, znam da su brodovi bili i nisam tako izjavio tako kako vi čitate. Da znam kako su došli brodovi. Ja sam izjavio da sam pomorac. Da su brodovi bili na sidrištu i o tome sam dao izjavu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, uzmite svoju izjavu pa mi recite pošto ovde sve ima u transkriptu šta sam pročitao, šta nisam tačno citirao. Ja sam od reči do reči pročitao vašu izjavu koju ste vi potpisali. Jel vi tvrdite da ja nisam korektno pročitao vašu izjavu?

SVEDOK:

      Ne kažem da niste tačno čitali, samo ja kažem da to nije prava moja izjava. Možda je tu okrenuto malo i ja nisam optuživao Mila Đukanovića ni njegovog brata po pitanju oružja. To je i ako je napisano netačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Znači, tužilaštvo je izmislilo ovaj deo vaše izjave.

SVEDOK:

      Nisam rekao da je izmislio nego da je pogrešno interpretirana moja izjava. Napravila se greška

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Kako mogu da naprave grešku unošenjem imena, molim vas?

SVEDOK:

      Dobro, napravljena greška! Ako hoćete da vam bude po volji da sam i ja napravio grešku ali ja nisam lagao, ja sam rekao o oružju, to znam, da je došlo oružje na brodove i da je ono nestalo negde  određeno isto da ja ne znam i tako sam kazao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Hoćete da kažete da to što ste rekli u pisanoj izjavi i potpisali da ste rekli i napisali greškom. Jel tako.

SVEDOK:

      Ne, nije greškom. Nikakvom tu greškom nije sem što nisam ni brata Mila Đukanovića uvrstio u to oružje jer zato stvarno ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      A jel piše to u vašoj izjavi?

SVEDOK:

      Verovatno da piše.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Pa onda je neko morao da to falsifikuje.

SVEDOK:

      Nije to niko falsifikovao, može da bude greška. Ja tu grešku  nisam ovde ponovio na suđenju i niti će prihvatiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro. Da vam pročitam još jedan pasus.

MEJ:

      Izvolite, gospodine Tapuškoviću.

TAPUŠKOVIĆ:

      Časni sude, ja bih da pomognem sudu. To je na 9 stranici drugog pasusa njegove izjave koje je dao u prednjoj stranici.

MEJ:

      Još  nemamo izjavu. Nemamo izjavu, ali hvala vam na tome.

TUŽBA:

      Da, mi imamo na raspolaganju izjave.

MEJ:

      U redu, nakon pauze će se uvesti kao dokazni spis. Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Đukanović je...

MEJ:

      Oprostite što vas prekidam, ali sad su me podsetili da je tužilaštvo htelo nešto da pokrene  pre pauze za ručak, što sam ja i odobrio. Dakle, gospodine Miloševiću, nastavićemo nakon pauze sa vašim unakrsnim ispitivanjem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ne, ja sam samo hteo da skrenem pažnju na to da ste ovu sednicu počeli sa 5 minuta zakašnjenja i 5 minuta sad odbijate plus 40 minuta koje mi sutra dugujete.

MEJ:

      U redu. To je ušlo u zapisnik. Nema potrebe da brinete. Da li bi svedok možda mogao da se povuče?

NAJS:

      Da, svedok bi trebao da se povuče budući da ćemo preći na zatvorenu raspravu.

MEJ:

      Gospodine Samardžiću, sada ćemo napraviti pauzu za ručak. Molim vas da se vratite ovde u 2.30.

 

Pauza

 

 

MEJ:

      Izvolite, gospodine Najs.

NAJS:

      Izjava svedoka zajedno sa dodacima, izjava i na engleskom i na BHS-u se sada dostavlja.

MEJ:

      A šta su dodaci?

NAJS:

      Dodaci su dokumenti koje on spominjao već  ovde.

MEJ:

      Nema potrebe da se i dodaci uvrste kao dokazni spis, samo izjave. No to ćemo sada prihvatiti i molim da se odredi broj. Predsednik sekretarijata tu će biti 339. Dokaz tužilaštva 339.

      Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Nadam ste da ste konstatovali da je sada 30 do 3. Drugo, pre nego što nastavim, ja sam tražio da se ovi zapisnici Vlade Crne Gore koji su zvanični dokumenti Vlade Crne Gore i govore o nizu tačaka koje ovde svedok iznosio, potpuno  uvrste kao dokazni predmet.

TUŽBA:

      Samo trenutak da čujemo broj. Ovo će biti dokaz odbrane broj 46. Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      U svojoj izjavi vi kažete, to je na strani 8, predposlednji pasus, "kada je reč o tome zašto su Bulatović i Đukanović s takvim oduševljenjem prihvatili Miloševićeve planove, mislim da za to postoji više razloga. Bulatović je voleo da bude predsednik Crne Gore. On je želeo da zadrži tu funkciju, a to je značilo da ropski podržava Miloševića bez obzira na sve. Đukanović je s druge strane želeo još više da napreduje, on je bio izuzetno ambiciozan i video je sebe možda kao Miloševićevog glavnog zamenika jednog dana i naslednika. Ili kako će možda postati vladar nekih proširenih teritorija u toj novoj velikoj Srbiji". Recite mi, molim vas, da li ste ikada čuli bilo mene, bilo Bulatovića, bilo Đukanovića, u bilo kojoj prilici, da govore o nekakvoj velikoj Srbiji?

      Samo mi kažite, jeste li ili niste.

SVEDOK:

      Jesam čuo Vas da govorite o velikoj Srbiji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Molim vas, recite mi, pošto to apsolutno nije tačno, kada ste me to čuli, šta sam ja to rekao i gde?

SVEDOK:

      Vi ste se na konferenciji u Hagu zalagali za veliku Srbiju, za Srpsku Krajinu, da ostane u okviru neke nove države. Vi ste takođe govorili o Srbima da žive svi u jednoj državi, ne jedanput nego više puta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine

SVEDOK:

      Čekajte sada, pustite mene, više puta ste govorili o tome da svi Srbi i treba da žive u jednoj državi. Vi ste stvorili veliku Srbiju sa stvaranjem Srpske Krajine, praktično do Karlobaga, a drugo, vaš kandidat za predsednika Srbije, sadašnji vojvoda Šešelj ne prestaje da govori o velikoj Srbiji do Karlobaga i Ogulina, kandidat kojega vi hoćete za predsednika Srbije. On bez prestanka traži veliku Srbiju, vaš kandidat. On čak ide dalje...

TUŽBA:

      Gospodine Samardžiću, ne možemo se baviti trenutnom političkom situacijom. Mi se bavimo događajima koji su se desili pre 10 godina kao što Vam je to poznato, da li je u to vreme gospodin Šešelj govorio takve stvari?

 

 

 

SVEDOK:    

      Upravo je govorio, najviše je govorio i tada i sada, nije prestajao, to je izjava, da on nije promenio, čak je govorio da je Rijeka glavna luka srpska, a Rijeka je van linije dalje od Karlobaga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ja vas molim da štedite moje vreme, vi dobro znate da je moj stav o Jugoslaviji bila da treba da se sačuva, jer je to interes svih jugoslovenskih naroda, a da srpski narod ima i dodatni interes, jer u toj Jugoslaviji Srbi žive u jednoj državi. Ta država u kojoj žive Srbi je bila Jugoslavija, a ne nikakva velika Srbija. Dakle, jeste li me ikada čuli da sam govorio o velikoj Srbiji.

SVEDOK:

      Ovo što ste vi govorili da Srbi treba da žive u jednoj državi, to je bila velika Srbija, a Jugoslavija se raspala i ona više nije postojala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, gospodine Smardžiću, dakle Jugoslavija je ustvari bila velika Srbija. A da Vas pitam dalje, a da li ste čuli Đukanovića ili Bulatovića da se nekada  zalažu za ideju o velikoj Srbiji?

SVEDOK:    

      Ja nisam nigde kazao da sam to čuo od njih. Nisam to nigde,  to mi podvaljujete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Sada sam vas malopre citirao iz izjave, pa zato vas pitam kako ste mogli onda da tako nešto kažete o njima dvojici?

SVEDOK:

      Ne, ta izjava takva je da je, ja nisam rekao da su oni bili za veliku Srbiju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Onda u izjavi dalje kažete: "takođe treba da razumete da su obojica - govorite o Đukanoviću i Bulatoviću, nastavljam citat iz tog pasusa - bili izrazito antikatolički i antihrvatski orijentisani. Đukanovićev deda Blažo bio je četnički komandant i ubijen za vreme Drugog svetskog rata. Đukanović ga je poštovao i zapravo je svome sinu dao ime po njemu. Bulatovićeva majka je bila iz Hercegovine i njenu porodicu su za vreme Drugog svetskog rata pobile ustaše. Ona ga je podizala u duhu te jake mržnje prema Hrvatima i katolicima uopšte. Dakle zbog te kombinacije ličnih ambicija i čiste mržnje prema svakome i svemu nepravoslavnom Bulatović i Đukanović povukli su Crnu Goru Miloševićevim putem u katastrofu". Vi ovde konstatujete njihovu mržnju, veliku prema svemu nepravoslavnom kao da su oni nekakvi pravoslavni fanatici. Kako možete to da kažete kada znate da to nije tačno?

SVEDOK:

      Ja nisam u takvom smislu ni mislio da kažem da su pravoslavni fanatici, ali u to doba je upravo takva je euforija izgledala kada je počeo rat protiv Hrvatske, da sve što je hrvatsko je ustaško i da se protiv toga treba boriti. U tom smislu sam ja nešto slično tako rekao, ali ne vidim to u potpunosti kao što ste vi pročitali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ja uopšte nisam ništa drugo rekao nego samo pročitao vašu izjavu koju ste vi potpisali, dakle to nisu moje, nego vaše reči.

SVEDOK:

      To nisam ja potpisao, to sam ja davao izjave slične takve, ali nikakvog potpisa moga nema i vi očito dodajete stvari tu, ja vam kažem ovo što vam govorim sada i što sam rekao pred sudom, to je ono što ja iznosim i što je istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Molim vas, ovde piše "potvrda svedoka, pročitao sam izjavu koja se sastoji od 34 strane i ona sadrži sve što sam rekao po svom  znanju i sećanju. Izjavu sam dao dobrovoljno i svestan sam da može upotrebiti u sudskom postupku pred međunarodnim sudom za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog prava počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine kao i da mogu biti pozvan da svedočim". Datum 23. oktobar 2000. godine. Potvrda svedoka. To ste vi dali, prema tome da sada kažete da to nije vaša izjava čini mi se malo, da ne budem grub, neozbiljno.

         Molim Vas, kako komentarišete ovaj pasus na strani 22. Kažete ovako. Kao što sam ranije spomenuo, predposlednji pasus na stranici 22. "Đukanović je održavao bliske veze sa Vojskom Republike Srpske, u zagradi RS. Velike količine oružja i goriva su preko Crne Gore isporučene bosanskim Srbima, a za veliki deo ove trgovine je zaslužan Milin brat Aleksandar Aco Đukanović.

         Čak i kada je navodno Milošević uveo blokadu Republike Srpske nakon što su odbacili Vens- Ovenov plan, oprema je i dalje obilato ulazila u Republiku Srpsku preko granice sa Crnom Gorom. Koliko znam, međunarodni posmatrači su bili na samo jednom graničnom prelazi u Šćepan polju tako da se šverc neometano odvijao". Kako to možete da tvrdite kada vi to ne znate? I zašto optužujete ljude za koje nemate argumente da ih optužite?

SVEDOK:

      Ja ne optužujem ljude, potpuno je bilo poznato da je oružje išlo preko Crne Gore za Bosnu, i da je to Vlada Crne Gore znala. Ja tada kada je to išlo kada je bosanski rat bio nisam više bio ministar, ali sam saznao od raznih ljudi da oružje prolazi i oružje je prolazilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Vi lično nemate nikakva saznanja o tome, već govorite, rekla kazala.  Je li tako?

SVEDOK:

      Ne nije to rekla kazala, to su ipak bile opšte poznate stvari, tada u Crnoj Gori, a ja tada već nisam bio ministar i u tom smislu sam rekao takvu izjavu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      I dalje kažete "paravojne formacije koje su dejstvovale najpre u Hrvatskoj, a potom u Bosni, prošle su kroz obuku, imale pomoćne objekte u Crnoj Gori. Znao sam za najmanje dva velika centra za obuku koja su funkcionisala od kraja 91. i tokom 92. godine. Jedan je bio u Lukovu kod Nikšića, a drugi u Golubovcima na vojnom aerodromu u Podgorici. Za ovo su sigurno znali, Babić, Bulatović, Pavle Bulatović, Pejaković i Đukanović". Pa u zagradi kažete Nikšić je rodni grad Đukanovića, on je jedini argument da potvrdite ovo zašto i optužujete.

SVEDOK:

      Ja ga uopšte ne optužujem niti ima veze to što je Nikšić njegov rodni grad, verovatno sam rekao u drugom kontekstu da je on njegov. Ja vam odgovaram sada, pustite me da odgovorim. To da su postojali centri u Crnoj Gori, to je tačno, međutim, ja sam hteo da to izbegnem sada iznosim ono što sam rekao unazad dve godine, ali ako već insistirate istina je bili su centri za obuku u Crnoj Gori.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Vi kažete "nikako nije moguće da su oni postojali bez njihovog odobrenja i podrške. Ove paravojne formacije su odgovorne za progon muslimanskih porodica iz njihovih kuća u oblasti Bukovica. To su bili poslednji ostaci muslimanskog seoskog stanovništva u Crnoj Gori, nakon etničkog čišćenja iz 24. godine. Svi su bili upoznati sa tim šta su činile ove paravojne formacije i jasno je da su policija i vojska bile upućene u zbivanje". To vi tvrdite.

SVEDOK:

      Ja tvrdim da su u to doba muslimanske porodice u Bukovici bile mnoge masakrirane i da se tada i to je poznata stvar desilo u Crnoj Gori.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Vi kažete dalje "na samom početku rata u Bosni, sećam se da je Đukanović rekao tokom jednog vladinog sastanka da, pa citirajte ga, mi (Crnogorci) moramo da zaustavimo Muslimane da ubijaju našu braću Srbe. Međutim, nakon što je Milošević doneo odluku da "povuče JNA" iz Bosne, vrlo malo se toga moglo čuti o Bosni na javnim sastancima. Budući da se Srbija zvanično povukla iz Bosne isto je važilo za Crnu Goru, a da li  znate da bez ikakvih navodnica, kada je proglašena Savezna Republika Jugoslavija svim građanima Savezne Republike Jugoslavije rečeno je da se povuku u Jugoslaviju, što znači iz Srbije i Crne Gore.

SVEDOK:

      Molim vas ponovite mi pitanje, šta želite da Vam kažem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Želim da mi kažete zašto opet optužujete Đukanovića kako je on na vladinom sastanku objašnjavao da treba da se borite protiv Muslimana, da ih zaustaavite, da ubijaju našu braću Srbe itd., nisam video to ni u jednom zapisniku crnogorske Vlade.

SVEDOK:

      Ja se toga sada u proteku dve godine, da sam baš tako izjavio, ne sećam se, da vam pravo kažem. Ne verujem da sam to baš tako izjavio, ali ako je to u zapisniku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, vi se 2000-te sećate šta je bilo 91, a 2000. se ne sećate šta ste rekli 2000-te.Je li tako?

SVEDOK:

      Jeste, moguće je da se ne sećam ni šta je bilo juče, lako se može desiti tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      A dalje u vezi s tim kažete izvestan broj Muslimana iz Foče koje su ubili i bačeni u Pivsko jezero itd. To vi tvrdite.

SVEDOK:

      Ja to, jeste Muslimani su, jedna porodica je bačena u Pivsko jezero, ali ja tu nisam nigde optužio Đukanovića što mi podvaljujete.

      Nigde to vi samo izmišljate, dodajete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ja ne izmišljam ništa. Ja vam samo predočavam vašu izjavu.

SVEDOK:

      Gde sam to optužio Đukanovića za to, da li to piše i to isto?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Molim Vas odgovorite mi na sledeće pitanje. Vi kažete, napadate na Ćosića, predsednika SRJ u to vreme inače najvećeg živog srpskog pisca nesumnjivo, kažete da je u Herceg Novom kasnije to na 24 strani, predposlednji pasus, "ubrzo nakon što je postao predsednik države, održao govor u kome je rekao da se Jugoslavija nikada neće odreći Prevlake i da je borba za prevlaku ne samo borba naroda Herceg Novog i Kotora već i Srba iz Kragujevca i Pančeva. No, nedelju dana kasnije Milošević mu je rekao da potpiše sporazum o povlačenju JNA sa Prevlake, i vraćanju Prevlake Hrvatskoj i ako pod nadzorom UN".

      Prvo kako možete to da tvrdite. Ćosić je bio stariji od mene, kako ja mogu Ćosiću da naredim. A drugo, zar nije njegov potez bio potez mira da se stavi pod zaštitu UN do konačnog rešenja. Je li tako bilo, gospodine Samardžiću, bar ste to znali.

SVEDOK:

      Ne, bilo je onako kako sam kazao i kako ste to pročitali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro.

SVEDOK:

      Dozvolite da rečem, bilo je, upravo je on držao takav govor u Herceg Novom i gledao Prevlaku, a posle 7 dana posle, po vašem naređenju, potpisao je odnosno dogovorio se sa Tuđmanom o vraćanju Prevlake Hrvatskoj. Šta ima tu čudno. Nije on to sam Prevlaku vratio bez vas, to budite sigurni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, a recite mi, molim vas, pošto pišete u ovoj izjavi, to sigurno nećete sporiti, pošto sada govorite na taj način, niko nije dovodio u pitanje, to da je Prevlaka deo Hrvatske teritorije i da je oduvek to bila", to vam je na kraju ove 24 strane, a sada vas pitam, pošto je ta vaša priča o Prevlaci posebno interesantna, vi kažete da je Prevlaka izmišljena kao izgovor za napad na Dubrovnik i da to niko nije dovodio u pitanje, da je uvek bila hrvatska teritorija, a ja vas sada pitam, pošto ste vi prvi koji je to dovodio u pitanje, u novinama od 3. oktobra 91. godine, dakle u vreme kada vi kažete da ste vili najžešći protivnik rata. Vi kažete sledeće. Citiram Vas. To je "Pobjeda", vodeći crnogorski list. "Uz pitanje Prevlake, mi moramo da dokazujemo da je Prevlaka deo naše teritorije i da nikada nije bila Hrvatska.

         S kojim pravom oni sada to uzimaju i zato napadaju. Kada je to tako ima da se borimo, jer se mi branimo." To vam je objavljeno u "Pobjedi", a to ste izjavili.

MEJ:

      Da dođemo do pitanja kako bi svedok mogao da odgovori pre svega. Da li se sećate da ste rekli ovo što se tvrdi da ste rekli 3. oktobra 91. godine. Da li Vam to zvuči kao nešto što ste vi možda tada rekli?

SVEDOK:

      Ne to je apsolutno izmišljeno. Ja ne verujem da je u "Pobjedi", a ako je i u "Pobjedi", to je falsifikat odnosno izmislio urednik Konatar, koji je tada bio veliki zagovornik rata sa Hrvatskom, zato se to i zove "Konatarova Pobjeda", ja takvu izjavu nikada nisam mogao reći, ni kazati niti sam kazao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, dobro gospodine Samardžiću, dovoljno je da kažete da to nije tačno. A to ste izjavili čak i na vanrednoj sednici Predsedništva Vlade Crne Gore koja je održana tog dana. Je i tako ili nije?

SVEDOK:

      Ovo što piše u "Pobjedi", ne sigurno da nisam to izjavio. Definitivno nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, 12. septembra na plenarnoj sednici Konferencije u Hagu, što se tiče "Pobjede", lako ćemo je naći, a u Hagu ste izjavili da se Crna Gora zalagala za očuvanje Jugoslavije i jugoslovenske federacije. Sada ovde tvrdite da se Crna Gora zalagala za veliku Srbiju.

      Podsetiću vas, opšte je poznato, citiram Vas, ovo je izlaganje Nikole Samardžića, ministra inostranih poslova Crne Gore, na plenarnoj sednici Konferencije o Jugoslaviji u Hagu 12.9.1991. godine.

      "Opšte je poznato da se Crna Gora od početka zalagala za očuvanje integriteta Jugoslavije, jugoslovenske Federacije, s tim da se izvrše izmene na relaciji između republičkih i saveznih organa kako bi nova federacija bila bolja od ove dosadašnje". Dakle zašta ste se zalagali, da se Crna Gora zalagala za veliku Srbiju ili se zalagala za očuvanje Jugoslavije?

SVEDOK:

      Jesam ja to kazao da se Crna Gora zalagala za veliku Srbiju, to mi stalno podvaljujete. Gde je to, ja govorim da ste se vi zalagali za veliku Srbiju, a ne Crna Gora.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Vi ovde tvrdite da je u celoj Crnoj Gori bilo raspoloženje za veliku Srbiju i da se Crna Gora nije zalagala za Crnu Goru nego za veliku Srbiju.

SVEDOK:

      Da, bio je ..

MEJ:

      Samo trenutak, nemojte u isti glas govoriti. Gospodine Samardžiću, ono što se sugeriše da ste vi dali jednu izjavu u Hagu 12. septembra te godine, i ono što se tvrdi da ste vi rekli, i jeste kao što je optuženi pročitao, a to je da se Crna Gora zalagala za očuvanje Jugoslavije i jugoslovenske federacije. Da li ste vi dali takvu izjavu ili izjavu sličnu ovoj?

SVEDOK:

      Jesam dao sam takvu izjavu i dokazujem dokumentima o sednicama početkom oktobra u Crnoj Gori, gde se tada rukovodstvo Crne Gore zalagalo za mir. Da se održi na jedan način Jugoslavija. Tada još nije bilo Savezne Republike Jugoslavije, Slobodana Miloševića. Ne vidim ništa loše u tome što mi optuženi Milošević podvaljuje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ne vidim ni ja loše u tome, jer sam se ja isto zalagao za Jugoslaviju, nego vidim loše u tome što sada govorite potpuno drukčije od onoga što ste govorili tada. U tome je stvar, a ne u tome da ste se nepravilno zalagali. Da vam citiram sledeću sada rečenicu, molim vas, iz tog istog vašeg govora na Konferenciji u Hagu, koji je takođe u zvaničnim dokumentima. Vi ste na toj istoj sednici izjavili doslovce: "Crna Gora poštujući pravo naroda Hrvatske i Slovenije na samoopredeljenje uvek isticala da i srpski narod u Hrvatskoj ima pravo da ostane u Jugoslaviji".

      Evo vam tačan citat iz tog istog vašeg govora. "Poštujući u potpunosti pravo naroda Hrvatske i Slovenije na samoopredeljenje i odcepljenje od Jugoslavije. Crna Gora je uvek isticala da isto takvo pravo ima i srpski narod koji živi u Hrvatskoj da se opredeli, da živi i ostane u Jugoslaviji. Mi smo uvereni da je pravično, mirno i demokratsko rešenje položaja srpskog naroda u Hrvatskoj, jedan od osnovnih faktora za sve ukupno rešavanje jugoslovenske krize". Ja se slažem sa ovim vašim citatom, gospodine Samardžiću...

MEJ:

      Samo trenutak, čekajte. Kao prvo proverite da li se svedok slaže da je on to rekao, radi se o dugom citatu koji ponovo čitate. Gospodine Samardžiću mislim da na ekranu možete videti ovo što je sada rečeno, odnosno pročitano, slažete li se da ste vi to rekli ili nešto slično na tom sastanku.

SVEDOK:

      Ja, prošlo je 11 godina, slično sam sigurno kazao, ali ja nisam kazao da srpski narod u Hrvatskoj treba da se odcepi i da ide iz Hrvatske, nego da se nađe rešenje za srpski narod u Hrvatskoj. U tom smislu sam ja tada govorio. Potpuno je, prvi deo je tačan, a ovaj drugi je približno takav i ne vidim ništa strašno ili loše u tome što sam ja tada govorio na sednici braneći interese Crne Gore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ne vidim ni ja ništa strašno ni loše, nego vidim strašno i loše u tome što sada tvrdite suprotno.

SVEDOK:

      Šta to tvrdim suprotno, u čemu sam ja to tvrdio suprotno da je Crna Gora  drukčije to radila. Upravo sam stalno dokazivao da je crnogorsko rukovodstvo pokušavalo da se izvuče ispod vašeg uticaja koliko je makar moglo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      To nema veze sa ovim pitanjem, vi ste tada govorili suprotno od ovoga što govorite sada, jer kažete da isto takvo pravo ima i srpski narod koji živi u Hrvatskoj da se opredeli da živi i ostane u Jugoslaviji, dakle to ste decidno rekli. Zašto sada govorite suprotno?

MEJ:

      Gospodine Samardžiću jeste li vi ikada rekli da se Srbi u Hrvatskoj mogu odlučiti za život u Jugoslaviji.

ODGOVOR:

      Jesam, izgleda, ja sam tada, sećam se, podsećam se na te sednice, ja sam to tada kazao.

MEJ:

      Dobro, u redu. Gospodine Miloševiću, šta, želite reći putem ovog svedoka i sa ovim jako dugim citatima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Svedok koji je tada govorio stvari koje su bile tako razumne, racionalne i ispravne sada to sve naziva zločinom velikosrpskim ekspanzionizmom.

MEJ:

      Šta vi osporavate. Šta konkretkno osporavate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Sve,  u potpunosti,  jer ovaj svedok laže, gospodine Mej. O tome se radi.

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, oprostite ja nisam shvatio šta vi  time želite reći. Ovde je jako dugačak citat, svedok se s vama slaže i sad ne znam šta vi hoćete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Crna Gora je i sve zajedno pod mojim rukovodstvom zauzimala granice Karlobag-Karlovac-Virovitica, a ovde tvrdi da srpski narod koji živi u Krajini, ako želi da ostane u Jugoslaviji, ima pravo da ostane u Jugoslaviji, ima pravo da ostane u Jugoslaviji, zašto se zalagao, a u svom iskazu on to naziva ovde, posle 10 godina, velikosrpskim ekspanizmom i zločinom. O tome se radi, pa valjda je to toliko očigledno.

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, jednostavno niste jasni, ali dozvolićemo svedoku da odgovori. Naime, da je pitanje sledeće: jeste li vi iznosili pritužbe u to vreme odnosno da li ste nešto govorili o srpskoj ekspanziji i planovima za stvaranje velike Srbije u to vreme.

ODGOVOR:

      Ja sam u to vreme govorio o ekspanziji, o velikoj Srbiji, zauzimanjem na silu teritorija Hrvatske onoliko koliko mi je tada bilo poznato, a tada mi je bilo manje nego danas i zauzimanjem na silu teritorija Hrvatske, kojeg sam onda osuđivao i danas ga osuđujem. To je i potvrdio dr Kačić  u svojim knjigama, ja sam osuđivao nasilje koje je bilo uporeno protiv Hrvatske i hrvatske teritorije, a to nema nikakve veze sa pravom srpskog naroda. Ovo što mi sada prigovarate jedno sam izneo na sednici i tada i danas stojim iza toga, a osuđujem ono što je učinjeno u Hrvatskoj od strane tzv već tada jugoslovenske armije pod vašim rukovodstvom. Osuđujem što je učinjeno u Hrvatskoj silom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dakle, jednu istu pojavu ste onda nazivali pravom srpskog naroda koji živi u Hrvatskoj da ostane u Jugoslaviji, tu istu pojavu sada posle 10 godina vi nazivate veliko srpskim ekspanizmom.

ODGOVOR:

      To je opet podvala jer to nije tako, ja i dalje stojim na pravo srpskog naroda na opredeljenje. To znači na pravo srpskog naroda u Hrvatskoj da ima svoju autonomiju kao što je i predložio lord Karington, a trebali ste to vi predložiti a ne slati vojsku na Hrvatsku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, vi o tome ne znate ništa, jer ovako ne biste govorili. Međutim, da budem još precizniji, u istom tom govoru vašem na sednici u Hagu, znači ovo nije nikakav novinski članak nego vaš govor, vi kažete "Crna Gora se zalagala i zalaže da postojeće granice između jugoslovenskih republika ostanu nepromenjene pod uslovom da Jugoslavija ostane kao država i međunarodno pravni subjekt". Da li se sećate toga?

ODGOVOR:

      Jeste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Da se ne menjaju granice ako se sačuva Jugoslavija. A ko je tražio promene granica? Da li su Srbi u Hrvatskoj tražili promene granica ako se sačuva Jugoslavija. Da li se sećate da su oni glasali samo da se sačuva Jugoslavija. Da li je to tačno ili ne?

ODGOVOR:

      Ne, ne, Jugoslavije tada praktično nije bilo, Hrvatska je sebe proglasila za svoju državu. Prema tome iluzorno je govoriti u to doba da se sačuva Jugoslavija, jer je Jugoslavija već prestala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Kako kažete onda Crna Gora se zalagala i zalaže se, što ste se onda zalagali kad sad tvrdite da je već bila nestala Jugoslavija.

ODGOVOR:

      Nestala je Jugoslavija, zvanično je još bila priznata ali Crna Gora se zalagala to sam izneo tu činjenicu da se zalagala da se očuva Jugoslavija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Zalagala se i zalaže se.

ODGOVOR:

      Dobro, možda je tu greška, ali zalagala se, to sam izneo. Ja ne mislim da sam rekao sadašnje vreme, nego zalagala se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      U prošlosti i u sadašnjosti.

ODGOVOR:

      Dobro, nemojte me sad lagati na jednu reč.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Pošto je ovo izlaganje gospodina Samardžića, vašeg cenjenog svedoka, na Konferenciji u Hagu da se uvede kao dokazni predmet. Sada imam da vam postavim sledeće pitanje.

MEJ:

      Samo trenutak. Moliću da se to učini.

SEKRETAR:

      Ovo će biti dokazni predmet ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ovde imam jedan dokument koji ste podneli vi, Nikola J. Samardžić ministar inostranih poslova i Momo Knežević, ministar pravde, Titograd, 15. septembar 91. godine,  izveštaj o radu na ministarskoj konferenciji o Jugoslaviji. E, molim vas, sada mi recite: u tom izveštaju pisanom koji ste "podneli na posebnom sastanku sa Lordom Karingtonom izneli smo više detalja sa kojima smo potkrepili iznešene stavove na plenarnoj Konferenciji i to: sukobi u Hrvatskoj proizašli su zbog ugroženosti srpskog naroda koji živi u toj Republici". Je li tako, gospodine Samardžiću? To piše u vašem izveštaju da su sukobi u Hrvatskoj proizašli zbog ugroženosti srpskog naroda, a sad tvrdite da su prozašli zato što je Milošević išao da osvaja granicu do Karlobaga.

MEJ:

      Pustite da svedok odgovori na to evo, sad se navodi da ste vi tako u to vreme rekli odnosno izvestili.

ODGOVOR.

      Mi smo izneli, napisali smo ja priznajem da smo to napisali zato što smo tako rekli lordu Karingtonu da opravdamo sukobe, odnosno da opravdamo ono što se dešavalo tada u Hrvatskoj da bi na neki način zaštitili tadašnju stranu. Ja priznajem da tu nisam potpuno sve tačno rekao u razgovoru sa lordom Karingtonom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, vi ste u izveštaju napisali,  gospodine Samardžiću, da ste rekli Karingtonu, znači na tom posebnom sastanku, to podnosite vi i ministar pravde u izveštaju, citiram vas: "kolektivna svest i pamćenje Srba u Hrvatskoj o genocidu koji su nazad 50 godina izvršili nad Srbima i sada što rade  hrvatske vlasti, vrlo je snažna i prisutna u psihi celokupnog srpskog stanovništva u Hrvatskoj. Je li tako, gospodine Samardžiću.

ODGOVOR:

      Jeste, ja i danas to potvđujem da je to prisutno kod srpskog naroda u Hrvatskoj, nad njim je napravljen 41. godine odnosno do kraja Drugog svetskog rata genocid i to ništa nije neistinito. Međutim, šta je tu poenta umesto da vi u krizi jugoslovenskoj zauzmete drugačiji stav.

MEJ:

      Dozvolite mu da završi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Odgovor na moje pitanje je samo ovo, gospodine Mej, nemam ja vremena da slušam govore.

MEJ:

      Neka svedok završi odgovor.

ODGOVOR:

      Ja sam tu i Momo Knežević izneli istinu. Postojalo je tada kod srpskog naroda u Hrvatskoj bojazan da mu se ne dogodi 41. godina i zato je trebalo to lečiti jer Hrvatska 91. godine nije bila Hrvatska od 41. godine. Umesto da vi to lečite, vi ste podržavali tu bojazan.

MEJ:

      U redu. Hvala Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ali vi ste napisali, gospodine Samardžiću, ovde "srpski narod u Hrvatskoj doživeo je novu hrvatsku vlast kao povampirenje fažizma i podsećaj na  državnu tvorevinu koja je bila najverniji  saveznik nacističke Nemačke i koja je objavila rat Velikoj Britaniji, SAD i SSSR". Vi ste to napisali dakle, jeste vi to mislili, zašto sada govorite dugačije.

ODGOVOR:

      Uopšte ne govorim drukčije i to ću sad potvrditi da je Nezavisna država Hrvatska Anta Pavelića bila fašistička tvorevina tu nema ništa sporno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ali ja vas pitam da li ima sporno u ovom prvom delu rečenice kad kažete da je srpski narod u Hrvatskoj doživeo novu hrvatsku vlast kao povampirenje upravo tog fašizma. Tada ste dobro znali da objasnite.

 

 

ODGOVOR:

      Ne, ne, oprostite nema tu nikakve suprotnosti. Srpski narod u Hrvatskoj je upravo mislio da će mu se to dogodili, a nije mu se to dogodilo, jer ta Hrvatska koja je stvorena 91. godine, opet ponavljam, nije Hrvatska od 41 godine i tu ste vi trebali da pomognete a ne da organizujete da iskoristite taj strah Srba i organizujete rušenje, ustanak i krvoproliće u Hrvatskoj, to je osnovno, to je optužba protiv vas. Vi ste trebali da učinite.

MEJ:

      U redu, samo trenutak, gospodine Samardžiću, stanite na tren.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      U istom tekstu u sledećoj rečenici kažete između tih elemenata koje ste predočili Karingtonu, sve tačno govorite samo sad govorite suprotno.

ODGOVOR:

      Ne govorim suprotno, nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Kažete ovako "krvoproliće u Hrvatskoj bilo bi neuporedivo veće da armija ne sprečava još veće sukobe". To ste rekli, a sada optužujete armiju da je otišla tamo da izaziva sukobe.

MEJ:

      Samo trenutak, pustite da odgovori na to.

ODGOVOR:

      Jeste, to je 12 septembar.

MEJ:

      Ja sam ugasio mikrofon jer svi nastoje govoriti u isto vreme. Staćemo na trenutak.  Pitanje je postavljeno, tvrdi se naime, da ste vi rekli da bi krvoproliće bilo još gore da vojske nije bilo tamo ili nešto slično odnosno, da armija nije sprečila još žešće sukobe. Jeste li vi to rekli, i ako jeste što ste mislili pod tim.

ODGOVOR:

      Jesam, to sam rekao, to je bio 12. septembar i ja sam tada još verovao u onu jugoslovensku armiju koju sam zapamtio od detinjstva da će braniti tekovine jugoslovenske oslobodilačke borbe iz Drugog svetskog rata i to sam verovao tako i to mislio. Međutim, kasnije, posle 1. oktobra i dalje, kako se razvijalo, ja sam video da to nije više ona armija koju sam ja voleo i poštovao. Tu je ta razlika što hoće optuženi Milošević sada da mi prebaci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, dobro, gospodine Samardžiću, samo pogledajte još ovo što vi objašnjavate šta ste sve u ovom izveštaju podneli? Na pitanje lorda Karingtona zašto armija ruši gradove odgovorili smo da armija pokušava da deblokira svoje opsednute i napadnute kasarne u pojedinim gradovima Hrvatske. Takvim kasarnama ukinuta je struja i voda i prekinuto snabdevanje hranom, armija se mora probiti do svojih jedinica. "Dakle, zašto sada to što ste onda govorili tačno, potpuno suprotno tvrdite u ovom svedočenju i, samo da dodam tačnije, još imate rečenicu jednu u toj istoj alineji". Tačnije mi nemamo podatke da armija ruši gradove pa zato smatramo da Evropska zajednica treba da pošalje posmatrače i u vojne garnizone. To je uostalom i bio naš stav. Dobro, zašto sad govorite potpuno suprotno od onoga što ste tada govorili.

ODGOVOR:

      Opet vam ponavljam da mi to podvaljujete 12. septembar, ono što sam rekao i napisao tako sam i verovao i mislim da je bilo. Posle kad ste napali Dubrovnik i napravili rušenje Dubrovnika i to ja sam potpuno zauzeo stav da je to agresija i da je to nepravedni rat i tako sam se od tada potpuno i ponašao prema tome, tu nema nikakve suprotnosti. Istina je postojale su koliko sam tada čuo pojedini garnizoni koji su opkoljeni i oni su trebali da izađu i oni su izašli, kao onaj iz Rijeke recimo i to što sam napisao slažete se i vi. Nema nikakve kontradiktornosti sa time što sam ja osudio kasnije kad sam saznao i kad sam video što se čini oko Vukovara i kada sam saznao šta se radi i na dubrovačkom ratištu i da više ne branim takvu armiju, jer ta armija nije više radila ono u što sam ja verovao, a 12. septembra ja sam još verovao da armija brani Jugoslaviju i da će armija odbraniti Jugoslaviju. Međutim, vi ste vodili drugu politiku dozvolite, da završim drugu politiku, politiku velike Srbije prisvojili ste armiju uzeli ste pretvorili je praktično u srpsku armiju i to je potpuno drugačije ispalo posle 1. oktobra kad ste napali Dubrovnik. Nema nikakve apsolutno nikakve tu kontradiktornosti i nešto da ja tu lažem. Ja jesam pisao takav izveštaj, jesam razgovarao sa Lordom Karingtonom na takav način, ali kada sam video šta se radi oko Vukovara, ne video nego saznao šta se radi oko Vukovara i kada sam saznao i video šta se radi oko Dubrovnika, onda je normalno da sam to osudio i to ljudi koji su me sretali su potvrdili u svojim knjigama, potvrdili i dr Kačić i dr ...

MEJ:

      Hvala, gospodine Samardžiću, moramo štedeti vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Za ono kad ste govorili istinu, vi ste, u stvari, uzeli da prepričavate optužnicu, a ne da govorite ono što ste onda govorili i što je tada bilo istina. Kako vi to zamišljate molim vas, kažete napali smo Dubrovnik, kakve veze ima Srbija sa napadima na Dubrovnik. Zar je Srbija napala Dubrovnik? Zašto ste nazvali pismo predsednika Vlade cinizmom i  da je Srbija napala Dubrovnik.

MEJ:

      Dozvolite svedoku da odgovori, ovo je sada čitav niz pitanja koja su postavljena, neka svedok odgovori.

ODGOVOR:

      Jugoslovenska armija je napala Dubrovnik,  a jugoslovenska armija je tada kad je napala Dubrovnik, postala, prešla u vaše ruke i ona je praktično postala srpska armija. Istina bili su to crnogorski rezervisti iz Crne Gore uzeti u Vojsku u ime jugoslovenske armije, ali to što se radilo oko Dubrovnika ni u kom slučaju nije moglo biti da nije i Srbije i vođeno iz Srbije. Dozvolite da završim. Sam Zelenović u svom pismu kaže, pročitajte ga, kaže: teritorijalna odbrana i jugoslovenska armija će napraviti to i to odnosno, napraviće da će oterati crne legije iz Dubrovnika koje nisu tada ni postojale, dakle, predsednik Vlade Srbije kaže šta će napraviti jugoslovenska armija i kaže šta će napraviti teritorijalna odbrana Crne Gore dakle, oni u jednom naređivačkom tonu govori gde se donose odluke za tako nešto što se dogodilo oko Dubrovnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Pa to uopšte nije tačno i to ne piše u pismu Zelenovića, ali ja ću se vratiti na to pismo ako sutra budem imao vremena, jer upravo suprotno piše, pa zbog toga ne želim da se na tome zadržavam, jer to je pismo uvedeno ovde kao dokazni predmet. Molim vas da ovaj izveštaj ministra Nikole Samardžića i ministra pravde Moma Kneževića takođe uvedete kao dokazni predmet. Jer, sada govorite drugu priču vi ste Karingtonu u tom izveštaju objasnili da armija deblokira i vrši pritisak.

MEJ:

      Dajte da ja to pogledam. Samo trenutak. Želite li da ovo postane dokazni predmet. Dajte da prvo dobijemo broj za ovaj dokazni predmet.

SEKRETAR:

      Biće to dokazni predmet  broj 48.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Da li se sećate, gospodine Samardžiću, da sam upravo ja, kad je došla ta vest da ima granata ispaljenih na Dubrovnik, osudio svaki napad na Dubrovnik i to u prisustvu lorda Karingtona i Tuđmana i rekao da je Dubrovnik hrvatski grad i da je suludo bilo kakvo napadanje ili bombardovanje Dubrovnika koji predstavlja ogromnu vrednost za ceo region a ne samo za Jugoslaviju. Da li se sećate toga, gospodine Samardžiću?

ODGOVOR:

      Vi ste verovatno rekli to, ali to je vaša politika Armija sa kojom ste vi komandovali rušila je Dubrovnik i u tome nema nikakve dileme i to je potpuno tačno, i vi ste mogli dozvolite pričati lepe priče lordu Karingtonu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ja sam to rekao javno, ne lordu Karingtonu, nego u njegovom prisustvu, a recite mi molim vas, doći ćemo posle na vaša objašnjenja oko Dubrovnika, na osnovu čega zasnivate svoju tvrdnju da je Srbija na bilo kakav način umešana i da li je ikad iko iz Srbije, mislim sa zvaničnog nivoa, ne interesuju me nikakvi drugi nivoi, govorio o dubrovačkoj republici i drugim besmislicama iz srednjeg veka. Da li je iko to govorio?

ODGOVOR:

      Dozvolite, o dubrovačkoj republici se razvila velika kampanja za vreme ratovanja oko Dubrovnika. Tu kampanju su vodili oficiri jugoslovenske armije koji su bili pod vašom komandom. Srpski oficiri. Dalje dr .. u svojoj knjizi ja ne znam da li ste je čitali priča o tome kako je bio pozvan.

MEJ:

      Gospodine Samardžiću, ne možemo sada govoriti o nečijoj drugoj knjizi, ovo su bili iskazi iz druge ruke. Gospodine Miloševiću, molim vas da nam pomognete u vezi sledećeg. Kažete da osuđujete napad na Dubrovnik. Kakva je vaša teza po ovom pitanju, odnosno, što vi kažete ko je napao Dubrovnik da bi se svedok mogao na to osvrnuti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ja sam tada rekao da je  to  suludo, u to ne verujem, ali ako se bilo tako šta događa, to je za svaku osudu. Dubrovnik je hrvatski grad i to se ne može tolerisati. To uopšte nije sporno, pogotovo nije bilo sporno ni na jednom nivou u vlasti ni u Srbiji, ni u Jugoslaviji, a te epske priče o dubrovačkoj republici su možda u nekim lokalnim okvirima u tim krajevima se podhranjiane ali to niko ko je iole obrazovan ne bi nikad mogao da lansira kao ideju. Jer je jednostavno lišeno svakog smisla, a pogotovo neko ko je pošten ne bi mogao da lansira.

MEJ:

      Da, ali koja je vaša tvrdnja, ko je odgovoran za taj napad što vi tvrdite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      To ćemo kasnije. Ja sam tada dobio kad sam se vratio...

MEJ:

      Možete li sada reći, naravno ne morate, ali ako bi ste nam mogli reći ko je prema vašoj tezi odgovoran  za taj napad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Informacije koje sam dobio bile su da se napada na vojsku i da uopšte nije tačno da vojska napada Dubrovnik, jer da je htela da ga zauzme ona bi ga zauzela, nego je samo nastojala da ograniči dejstva Zbora narodne garde i druga dejstva na koja ćemo doći kasnije A, gospodine Samardžiću, kao što vi dobro znate, niko od predsednika republika jugoslovenskih nije mogao komandovati Jugoslovenskom narodnom armijom, to nije bila njihova nadležnost. Gospodine Samardžiću, vi ste podneli izveštaj predsedniku Republike Momiru Bulatoviću, 13. decembra i u tom izveštaju rekli da su stavovi Hrvatske najtvrđi, najoštriji da novi ministar inostranih poslova Šeparević ne propušta nijednu priliku da optuži Srbiju i Vojsku i da ste imali jedan kritičan odnos prema Hrvatskoj policiji sad govorite potpuno suprotno. Evo citiram vam tačku 5 gore piše Nikola J. Samardžić, Momo Knežević, dole su vaši potpisi. Pod tačkom 5 kaže stavovi Hrvatske su najtvrđi i najoštriji novi ministar Šeparević nije propustio niti jednu priliku da ne optuži Srbiju i JNA uzeo je samoinicijativno reč na konferenciji za štampu lorda Karingtona i tako dalje. To pišete za njega, ono što posle prepisujete meni da sam ja nešto samoinicijativno imlo reč. I onda dobro govorite gde bi trebalo da bude onaj sastanak i kažete da Igalo, molim vas i ovo kao dokazni predmet. Da li možete to da objasnite, gospodine Samardžiću.

ODGOVOR:

      Vrlo lako, to je sa sednice u septembru ono što sam pre kazao tada sam verovao da jugoslovenska armija će sprečiti sukobe u Jugoslaviji, a ne stvoriti ih.

         Tada sam to verovao i tako sam to napisao. I istinu sam napisao, agresivni ministar Hrvatske u to doba je bio Šeparević, koji je stvarno bio vrlo, vrlo u svojim nastupima oštar i agresivan i ja se sa njime nisam slagao. I ja ništa nisam tim posebno promenio, kada je Hrvatska npadnuta na način kako je napadnuta oko Dubrovnika, ja sam to osudio. Osudio sam napad na Dubrovnik na način na koji je to učinjeno. Ovo što vi pričate da su zenge kretale na Crnu Goru i da se branilo i da ste takav izveštaj dobili to je apsolutno netačno. Ne znam kakve ste vi izveštaje dobili iz Crne Gore kada je krenula jugoslovenska armija u Dubrovnik, oko Dubrovnika napravila velika rušenja, pljačku i to sam ja tada osuđivao i danas osuđujem. Nikakve tu kontradiktornosti iz toga nema.

ROBINSON:

      Taj napad dakle su osudili i svedok i gospodin Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Niko nije pravdao ni pljačku, ni ubistva nevinih ljudi, ni vojnika, ni bilo koga, nego ja govorim o tome, gospodine Samardžiću, da vi danas govorite potpuno suprotno od onoga što ste onda govorili.

SVEDOK:

      Ja vam ponavljam da ja nisam, da ne govorim suprotno nego potpuno tačno i onda i danas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samradžiću, molim vas odgovorite mi na pitanje da ne bi smo gubili vreme. Evo vaše izlaganje na plenarnoj ministarskoj konferencijiji u Hagu 19. septembra. Pred kraj, neću da pređem preko celog, kažete: tragedija srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni za vreme oba svetska rata i naglašavam i sadašnje krvoproliće u Hrvatskoj glavni su uzročnici tragediji i krize Jugoslavije od njenog osnivanja do danas. Bez rešenja srpskog pitanja u Hrvatskoj nema ni rešenja jugoslovenske krize. To su vaše reči ponovo na plenarnoj sednici, gospodine Samardžiću, zašto sad govorite potpuno suprotno od ovoga što ovde svedočite da je uzrok rata itd. Zašto sada suprotno govorite od onoga što ste kao ministar objašnjavali da je uzrok rata.

SVEDOK:    

      Apsolutno je netačno da govorim suprotno. Ja i danas ponavljam da je srpski narod u Hrvatskoj i Bosni zahvaljujući svojim tadašnjim rukovodiocima, tada vi još niste ni bili rođeni, doživeo najveće moguće nesreće. U Prvom svetskom ratu i Drugom svetskom ratu. To je tačno , to sam napisao tada i to ću potvrditi danas. Ali je isto tako tačno da je srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini doživeo veliku nesreću i zahvaljujući vašoj politici i vašem vođenju. Nema nikakve kontradiktornosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, vi stalno ponavljate iako vas svi ovi argumenti potpuno demantuju, vi imate samo jednu rečenicu "moja politika" a ovde u svim ovim citatima vi govorite o potpuno drugim uzrocima rata gospodine Samardžiću. Molim da se ovo stavi kao dokazni predmet i to izlaganje na plenarnoj konferenciji i ovo saopštenje na konferenciji. I jedno i drugo su zvanični dokumenti.  Da ne gubimo vreme, 20. septembra 91. godine na konferenciji za štampu u Hagu, vi ste rekli gospodine Samardžiću: jugoslovenska narodna armija nosi tradiciju, izrasla je iz narodnooslobodilačke vojske i armije, iz herojskog otpora fašizmu itd. Pa onda, delegacija odbija klevete i napade na JNA. I sad klevećete JNA. Pa onda kažete, imamo mnogo dokaza i činjenica koje pokazuju da je JNA svojim delovanjem sprečila mnogo veća krvoprolića i pogibije između zaraćenih strana u Jugoslaviji. JNA u većini slučajeva do sada nije odgovarala na provokacije i napade da bi izbegla ljudske žrtve i materijalna razaranja. Jugoslovenska armija ne razara hrvatske gradove. Ako na zvoniku crkve hrvatski gardisti postave snajperistu i streljačko gnezdo ili čak raketni bacač, onda takav zvonik postaje vojni a ne civilni objekat. to je tadašnje vaše objašnjenje Dubrovnika. I na kraju kažete, ja nisam portparol JNA, već želim da...

MEJ:

      Stanite, zaustavićemo ovo čitanje. Svedok ne može sve to da prati. Gospodine Samardžiću, čuli ste šta se sugeriše da ste rekli na konferenciji za štampu u Hagu 20. septembra. Da ste, samo trenutak da završim. Da jugoslovenska delegacija odbacuje sve napade da se osudi JNA i da JNA će sprečiti šire krvoproliće, da JNA ne razara jugoslovenske gradove i takođe ste pominjali nešto kako hrvatski vojnici stavljaju mitraljez na toranj, pa onda to postaje vojni objekat. Da li ste vi rekli bilo šta u tom smislu ili ne i ukoliko želite da pojasnite nešto možete. Izvolite.

SVEDOK:

      Jeste, ja sam rekao to u tom smislu jer sam tada duboko verovao da jugoslovenska armija neće učiniti ono što je  počela da čini 10 dana kasnije iza toga. To je 20. septembar, još nije počeo rat za Dubrovnik, za događaje koji su tada trajali oko Vukovara nisam znao. Ja sam već po treći put ponavljam optuženom Miloševiću tada još verovao da će jugoslovenska armija sprečiti krvoproliće u  Jugoslaviji. U to sam duboko verovao. A razočarao sam se kada sam video šta se radi oko Dubrovnika. Ja vam ponavljam, ja sam dete iz partizanske kuće, mislim kad sam mlad bio, zapamtio sam tu narodnooslobodilačku borbu i vojsku i duboko sam verovao u našu armiju. A kad sam video oko Dubrovnika da su na petu crnogorsku brigadu iz jedinica koja nosi tradicije 5. crnogorske brigade da ste poslali četničkog vojvodu Šešelja da joj čini smotru, kad ste među vojsku dozvolili kokarde

MEJ:

      Samo trenutak. Gospodine Samaradžiću, molim vas samo kratko da osvrnete na neke stvari. Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Zašto govorite takve neistine. Jugoslovenska vojska bilo čiji zvanični organi Srbije, policija Srbije, na svojoj teritoriji nikad nije nosila druge oznake osim zvaničnih oznaka i nikakva obeležja a sve ovo što govorite  o raznim strankama i u Crnoj Gori i o Narodnoj stranci i u Srbiji o raznim strankama koje ste pominjali znate dobro da su bile u opoziciji i u Srbiji i u Crnoj Gori, prema tome niti su mogle, niti su imale bilo kakvu ulogu u funkcionisanju jugoslovenske vojske i crnogorske policije ili policije Srbije ili bilo kakvih zvaničnih organa. Prema tome, to je neistina. Zašto ste to izmislili. Jeste li vi videli Šešelja da vrši smotru vojnoj jedinici.

SVEDOK:

      Ja sam video Šešelja na televiziji i to je bilo i u štampi i ja sam danas zgranut zbog toga, a to je vaš kandidat i danas za predsednika Srbije. A on je i dalje četnički vojvoda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ja i ne mislim da Srbiji preti opasnost od četnika, preti joj od ustaša. Od onih što prave lažirane izbore i rade za agresore koji...

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, nećemo se sad baviti tekućom politikom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Čuli smo nadam se vrlo dobro kako za sve ovo što je konstatovao vrlo tačno u to doba, gospodin Samardžić kaže da je to bilo dok nije eto on video da su JNA jedinice i ne znam ko još napale Dubrovnik, što nije tačno, jer Dubrovnik nije rušen. Pa pošto objašnjenje nalazi u septembru pomeriću ga na decembar. Ovo je vaš tekst gospodine Samardžiću, napisan u Njujorku 6. decembra te godine u kome stoji istorijski aspekt savezništva Srbije i Crne Gore, u kome stoji: Crna Gora ne negira nego stiče svoje savezništvo sa Srbijom kada je u pitanju zaštita interesa i golih života srpskog naroda u Hrvatskoj. Dakle, u decembru to pišete pa onda sadašnja hrvatska vlast vrši genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj, a to je samo u ovom veku već treći genocid nad ostatkom tog naroda. I to je tačno što ste tada napisali, gospodine Samardžiću, samo što sad govorite drugo, a to isto govorite

MEJ:

      Pustite svedoka da odgovori.  Dakle, pita vas u vezi izjave koju ste navodno dali u Njujorku 6. decembra.  Kada ste isticali savez Srbije i kada ste govorili o opstanku srpskog naroda u Hrvatskoj. Pomozite nam.

SVEDOK:

      Ovo je falsifikat. Nisam ja nikakvu izjavu u Njujorku davao jer ja sam u Njujorku bio u delagaciji zajedno sa predsednikom Bulatovićem i ako je neko davao izjave onda je davao on a ne ja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ja govorim o vašem tekstu kao ministra koji prati predsednika i koji piše zvaničnu promemoriju za nastupanje i to je vaš tekst, piše 6. decembar 1991. godine, Njujork, Nikola J. Samardžić, to je vaš tekst.

MEJ:

      Dajte da svedok vidi taj tekst, predočite mu ga da može da ga pogleda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Nikakav problem  neće biti, kao što znate, da se to dokaže a vi možete koliko god hoćete da ono što vam se ne sviđa poričete, izvolite ali to je 4 po redu dokazni predmet. Samo ga vi uvedite kao dokazni predmet a meni nije problem da ga...

MEJ:

      Ne, to se neće uvrstiti u dokazni spis sve dok ne čujemo šta svedok ima da kaže o tome. Ako prihvati taj dokument onda ćemo ga možda i uvrstiti.

SVEDOK:

      Ovo nije moj tekst. Međutim, moram da dam objašnjenje. Ja sam predsedniku Bulatoviću iznosio činjenice i on je zapisivao činjenice o Prvom svetskom ratu, o Drugom svetskom ratu, činjenice koje su važne za odnose između Srbije i Hrvatske i za odnose na Balkanu ukupno, iznosio sam mu činjenice o 14 tačaka predsednika SAD Vinstona. To je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      To ima tu.

SVEDOK:

      To ima tu, to sam ja iznosio što je on zapisivao ali ja tada nisam rekao, napisao javno, mislim da mi je podvaljeno da je sadašnja vlast genocidna u Hrvatskoj nego sam izneo i napisao sam da je genocidna vlast bila u Hrvatskoj 41. godine Ante Pavelića koja j bila paper stejt Hitlera, nacističke Nemačke. To sam bio rekao.

MEJ:

      Pomozite nam sa sledećim. Recite nam koji je to dokument koji je sad pred vama. Radi se o pisanom dokumentu, o tekstu ali šta to predstavlja.

SVEDOK:

      Ama baš ne predstavlja sem nekih istorijskih činjenica koje sam ja Bulatoviću izneo, on je to zabeležio i to je takav dokumenat. Ja niti sam ovo potpisivao niti sam ovo pisao a sad on ima ovaj tekst u kojem stoje te istorijske činjenice iz Drugog i Prvog svetskog rata i plus konstatacija da je nova hrvatska vlast, dakle 90-tih godina genocidna, to nisam napisao. To negiram. A nisam ni ja ni ovo drugo pisao. Ja sam Bulatoviću to izneo istorijske činjenice tokom leta avionom do Amerike i insistirao mu, odnosno predlagao mu

ROBINSON:

      Gospodine Samardžiću, da li se na tom dokumentu nalazi potpisu?

SVEDOK:

      Ne, niko to nije potpisao. Ništa i ja pretpostavljam da je ovo u ambasadi ili negde Momir napisao i pripremio negde da izlaže, jer je on imao izlaganje i on je izneo ove stvari i ove istorijske činjenice o kojima sam mu ja govorio, izneo je to. A ja mu nisam nikada napisao u decembru mesecu da je hrvatska vlast u Hrvatskoj tada 91. godine genocidna, to je podvala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, da li vi tvrdite da je Momir Bulatović na poslednjoj stranici tog teksta na dnu stavio 6. decembar 91. Njujork i Nikola J. Samardžić je dole ispod vaše ime i prezime. To je znači Bulatović hvatao beleške od onoga što ste mu vi pričali u avionu i onda vam na dnu toga napisao vaše ime na beleškama koje je od vas usmeno dobio. Pa jel znate da cela delegacija može da svedoči da ste vi dali taj tekst  kao prilog za promemoriju za njegovo izlaganje. Upravo to što ....

MEJ:

      Samo trenutak. Čitava delegacija nije pisala. Gospodine Samardžiću, da li se vaše ime nalazi pri dnu strane?

SVEDOK:

      Jeste štampanim slovima je napisano Nikola Samradžić. Međutim, ja to nisam potpisao, ja sam opet ponavljam, Momiru Bulatoviću izneo istorijske činjenice Prvog svetskog rata i Drugog svetskog rata i izneću ih sada ako treba i stojim iza njih. Njih sam  ja često puta iznosio, ne samo to u avionu ali ja sam te činjenice iznosio javno više puta.

MEJ:

      Da li nam možete pomoći u vezi sa tim kako se uopšte vaše ime pojavilo tu pri dnu stranice.

SVEDOK:

      Ja kako je napisan tekst ne mogu vam bogami pomoći zato što je napisan negde tekst, ja se ne sećam ko ga je pisao ikad je. Ja se sećam činjenica istorijskih koje sam iznosio Momiru Bulatoviću i tih istorijskih činjenica koje sam ja izlagao na više mesta. Ja se zalažem za nezavisnu Crnu Goru i često sam iznosio da je nezavisnu Crnu Goru zalagao i predsednik SAD, predsednik Vinston u 11 tački od 14 tačaka predsednika Vinstona jasno se kaže da Crna Gora treba da bude nezavisna  i  dozvolite mi još da kažem kad je već tako došlo. 14 tačaka predsednika Vinstona je program demokratskog smisla iznešen pred američki kongres 8. januara 1918. godine. Dakle, tri meseca posle izbijanja komunističke oktobarske revolucije, program predsednika...

MEJ:

      Gospodine Samardžiću, moram da vas zaustavim i ne možemo da idemo daleko  u istoriju. Da li bismo mogli da vidimo ovaj dokument molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Sve te činjenice koje pominje gospodin Samardžić nalaze se tu, to su teze i podsetnik za njegovog šefa koji  je bio u zvaničnoj poseti u Njujorku.

MEJ:

      Gospodine Samardžiću, da li vi kažete da vaše ime koje se nalazi na strani 4 pri dnu strane ovog dokumenta, da je vaše ime tu napisao neko drugi, odnosno da je vaše ime neko drugi otkucao.

SVEDOK:

      Svakako ja taj tekst nisam napisao niti ga prihvatio ali ponovo ponavljam da istorijske činjenice koje su tu iznešene potiču od mene. Ja sam ih iznosio na više mesta i predsedniku Bulatoviću tokom leta za Njujork sam ih iznosio a jesam i ranije. Stojim iza istorijskih činjenica ali ne stojim sa tvrdnjom da sam tada rekao da je vlast u Hrvatskoj genocidna. Jednostavno ja sam iznosio istorijske činjenice a ko je napisao tu tekst, verovatno je neko od službe na osnovu mojeg kazivanja napravio to pismo za predsednika Bulatovića jer bilo je u delegaciji više ljudi i nema nikoga tu ko će potvrditi da sam ja to napisao. Ja jesam pričao o Prvom svetskom ratu, o Drugom svetskom ratu jesam.

ROBINSON:

      Hvala vam na objašnjenju, mislim da ćemo obeležiti ovaj dokument u svrhu identifikacije i daćemo  da se prevede.

MEJ:

      Da, to ćemo uraditi. Gospodine Miloševiću, vi ste hteli još jedan dokument da se uvede u dokazni spis. Mislim da je to bila izjava od 20. septembra. Sačekajte, prvo da vidimo šta imamo tu redom.

SEKRETAR:

      Dokument od 30. septembra 91. godine će biti dokaz odbrane 49 a dokument od 19. septembra 91. godine će biti dokaz odbrane 50. Dokument od 12 i 13. septembra 91. će biti dokaz odbrane 51, a poslednji dokument sa datumom 6. decembar 91. godine biće obeležen samo u svrhu identifikacije i to pod oznakom D51.

MEJ:

      Hvala, izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dokumenta, gospodine Samardžiću, koje ste dali svom predsedniku vi lično kao podsetnik za njegova istupanja i zvanične stavove...

MEJ:

      Nemojte se raspravljati, on je dao svoje objašnjenje, prema tome nema svrhe da se sada raspravljate sa njim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Vi ste mu dali i tekst koji ima naslov "pitanja koja mogu biti postavljena predsedniku Bulatoviću prilikom njegove posete SAD, kratke teze mogućih odgovora2. Da li se toga sećate, gospodine Samardžiću, pošto ste pratili svog predsednika, pa ste mu dali kratke teze u vezi sa mogućim pitanjima i odgovorima.

SVEDOK:

      Dajte mi da vidim taj dokument.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Evo, postaviću vam prvo nekoliko pitanja pa ću vam dati i taj dokument kao što  sam vam dao ovaj, a i on je autentičan, Republika Crna Gora, Ministarstvo inostranih poslova, pitanja koja mogu biti postavljena predsedniku Bulatoviću prilikom njegove posete, kratke teze mogućih odgovora, Titograd, decembra 91. Pred posetu pripremate svog predsednika i kažete, ne mogu sad sve da čitam, ali naravno, na primer, pitanje, koji je uzrok jugoslovenske krize. Sledeće su crtice: nova vlast u Hrvatskoj sprovodi genocid nad srpskim narodom u Hrvatskoj, pa sledeće, kolektivna svest i pamćenje srpskog naroda o genocidu koji je izvršen nad njim 41. godine još je sveža i vrlo snažna. Pa sledeće, zbog novog (sadašnjeg) genocida i pamćenje genocida 41. srpski narod u Hrvatskoj neće ni po koju cenu da ostane i živi u Hrvatskoj, pa sledeće, ako hrvatski narod ima pravo da izađe iz Jugoslavije isto tako i srpski narod ima pravo da ostane u Jugoslaviji. Dakle, to su vam 4 teze za uzroke jugoslovenske krize pripremljene za vašeg predsednika. Sad govorite sasvim suprotno a tada ste tvrdili ono  što je tvrdio i on i cela politika.

MEJ:

      Komentari nisu bitni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Dobro, sledeće pitanje. Da li postoji razlika između Crne Gore i Srbije u stavovima rešavanja jugoslovenske krize, vaše teze za odgovor su sledeće. "Osnovni stavovi su zajednički, identični, razlike postoje u načinu i putevima rešavanja pojedinih konkretnih pitanja, Crna Gora je ravnopravna jedinica, pa je normalno da ima svoje vlastite stavove". Jel to tako, gospodine Samardžiću, jesu to vaše teze koje ste pripremili svom Predsedniku Republike.

MEJ:

      Dozvolite...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću jel to tako, jesu to vaše teze koje ste pripremili svom predsedniku Republike.

MEJ:

      Dozvolite da svedok sada odgovori.

SVEDOK:

      Ja bih voleo da vidim taj dokumenat.

MEJ:

      Da, molim vas pogledajte dokument.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Samo par teza vaših, oko Dubrovnika je "na ovom ratištu istorijski deo Dubrovnika nije odsečen niti razoren". A onda da li smatra da je opsada Dubrovnika potrebna i racionalna sa vojnog, političkog i humanitarnog stanovišta gde kažete: "istina da u Dubrovniku nema vojnih kasarni. Vojna operacija sa Dubrovnika i iz vojne baze Prevlaka koja je ukupna strategija paravojnih formacija Hrvatske da se napadnu sve kasarne JNA  sa teritorije Hrvatske. Da li je nastavak operacije za Dubrovnik ima činjenicu da se opsadom  Dubrovnika olakšava i smanjuje pritisak paravojnih formacija na kasarne JNA u drugim krajevima Hrvatske. JNA se trudi svim silama da ne nanese oštećenja istorijskom delu grada Dubrovnika i pokušava da na dubrovačkoj regiji normalizuje život i  za jedno i za drugo ima puno dokaza". To su dakle teze, kažete ...

MEJ:

      Već ovo je dovoljno dugačko, dozvolite svedoku da pogleda dokument.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Vaša pitanja koja mogu biti postavljena vašem predsedniku

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, ugasio sam mikrofon jer je pitanje bilo već ionako dovoljno dugo. Ostalo nam je samo 5 minuta do trenutka kada ćemo morati zaključiti za danas. Neka svedok pogleda dokument i da svoj komentar.

SVEDOK:

      Video sam ovaj dokument, ja nisam ovaj dokument pisao niti imam veze sa njim. Ovo neko ga je verovatno, moguće da ga je neko iz ministarstva pisao a bilo je takvih saradnika u Ministarstvu  koji su uvek radili sa predsednikom Bulatovićem i verovatno su meni to i pisali. Niti sam ovo potpisao, niti piše ovde više ovde da je to Nikole Samardžića i normalno nikad ovde nekih stavova ne bih rekao. Neki stavovi postoje i ja u izradi ovoga nisam učestvovao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću...

MEJ:

      Da, dajte to natrag tužilaštvu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, je li to autentičan dokument Ministarstva inostranih poslova Crne Gore.

SVEDOK:

      Ja ne znam, ja to ne mogu potvrditi da je. Moj nije, to je. Ja danas više nisam ministar ali ja znam da ja to nisam pisao.

      Dozvolite moram reći i ovo, ovde vi očito barate sda velikim falsifikatima. Da pomenem i ovo sa zapisnikom od Skupštine, od sednice Vlade 1. oktobra. Ovde vi ne negirate da je uopšte bila ta sednica na osnovu zapisnika a ja vam kažem čitavi stenogram sa sednica Vlade u to doba, uključujući i 1. oktobar, štampan je časopisu "Monitor". Da li mislite da i ja lažem i "Monitar" jednako koji je štampao do detalja sve izjave, a vi ovde tvrdite kako uopšte te sednice nije bilo na osnovu zapisnika, dokumenata kojim baratate. Vi baratate sa falsifikatima, bar što se mene tiče.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Hoćete da kažete, gospodine Samardžiću da su oni zapisnici sa sednica Vlade Crne Gore, koje sam ja dobio u ruke, falsifikati.

SVEDOK:

         Ako neko tvrdi, a to tvrdite vi, da nije bila sednica Vlade 1. oktobra sa generalima, onda je to falsifikat. Sednica je bila i svaka druga tvrdnja sa bilo kakvim dokumentom koji se donosi je falsifikat. Pogledajte "Monitore" iz tog doba, oni su u više brojeva doneli sve stenograme sa tih sednica vlade.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ja uopšte nisam pratio sednice vlade Crne Gore i to mi, nadam se može svako verovati. Ja sam samo pribavio zapisnike koji su zvanični dokumenti Vlade Crne Gore a pročitao sam vam i izjavu tadašnjeg predsednika Republike Momira Bulatovića sa referencom na taj sastanak o kome vi govorite i na koji ste kažete zakasnili, a pročitao sam vam da dve uzastopne sednice

MEJ:

      Gospodine Miloševiću, o tim zapisnicima smo već govorili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Da li vi tvrdite, gospodine Samardžiću pošto ste sad imali u rukama, dakle vi ste ovde zakleti svedok i odgovorni ste za ono što kažete, imali ste sada u rukama ovaj dokument Ministarstva inostranih poslova Crne Gore, da li vi tvrdite da ovo nije autentičan dokument Ministarstva inostranih poslova Crne Gore. Samo mi odgovorite sa da ili ne i da idemo dalje.

SVEDOK:

      Ja vam kažem ponovo, ja ne stojim iza toga dokumenta ni tada ni danas, a da li ga je neko napisao iz Ministarstva stvarno sada ne mogu da negiram.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Gospodine Samardžiću, ne možete da negirate. Pa da li ste vi bili ministar spoljnih poslova?

SVEDOK:

      Jeste ja sam bio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Jeste, vi bili?

MEJ:

      Gospodine Miloševiću on je odgovorio na to pitanje. On ne zna ništa o tome. To nas ničemu ne vodi. Ako vi želite izvoditi dokaze o ovom dokumentu vi možete kada zato dođe vreme da to učinite. On je rekao  da o tome ne zna. Mi moramo napustiti sudnicu u 4.10. Prema tome, moramo zaključiti raspravu za danas. Sutra ćete imati tri četvrt sata, do sada ste imali nešto više od 3 sata. Sutra imate 45 minuta još sa ovim svedokom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

      Ja tražim, insistiram da mi produžite.

MEJ:

      Videćemo. To ćemo videti. Za danas zaključujemo raspravu do sutra u 9.30.

      Molim ustanite.

kraj dana

 

1

 

 

32