aktuelno-m.gif (3720 bytes)

26. septembar 2002. g.

STENOGRAM

 

TUŽBA:

            Ova karta sa različitim bojama prikazuje Hrvate, Makedonce, Crnogorce, itd. Uz naznaku koliko procenata ukupne populacije oni čine. Ne treba da detaljno razmatramo, ali daje vizuelnu sliku. Ideja da se ova karta nacrta drukčije na takav način da jedna nacionalna grupa živi u jednoj državi je izuzetno teška za sprovođenje na miran način. Vratićemo se kasnije na ovu kartu, za sada je možemo ostaviti po strani dok se sledeća ne stavi na projekciju. Tužilaštvo tvrdi da je srpski plan bio sastavljen kako planovi ponekad mogu da se prave što ne znači nužno da moraju da sede oko jednog okruglog stola i taj plan sastoji se od srpske pretenzije da se zauzme veliko parče teritorije bivše Jugoslavije. Njihov plan bio je uvijen u svakom slučaju u formulaciji o tome kako narodi žele da ostanu u Jugoslaviji, mada ta sama fraza po tvrdnji tužilaštva predstavlja samo pokriće za želju da se stvori srpska država.

            Pre nego što pređemo na događaje iz ove dve optužnice, hteo bih da kažem nešto o tome da treba da odolimo jednom iskušenju. Postoji možda iskušenje da se ovaj optuženi prikaže kao jedini stvaralac tog plana, jedini arhitekta tog plana i tom iskušenju treba odoleti sve dok se tačno ne utvrdi njegova uloga onako kako na nju budu ukazivali konkretni događaji. Ponekad se planovi javljaju a da nemaju jednog jedinog autora. Oni koji se priklanjaju ili izbore za sebe rukovodeću ulogu u takvim planovima. Oportunisti, ljudi koji su se našli u toj situaciji i koji su kasnije sticajem okolnosti dobili vrlo bitnu ulogu u tom planu. To može biti zapravo i istina o biografiji ovog optuženog. To je čovek kome su se drugi priklonili u sprovođenju jednog plana i kojima je on rukovodio. Sada ćemo da pređemo na Hrvatsku malo detaljnije.

            Hrvatska je napustila komunističko stado u maju 90-tih godina. U Hrvatskoj su od onda započele pobune u kraju avgusta 90-tih godina i čućemo dokaze o tome kako su u to vreme Jovica Stanišić i Frenki Simatović, čija su nam imena poznata kao i raspravnom veću boravili u ovom kraju, naoružavali se, obučavajući, organizujući lokalnu srpsku policiju, naoružane grupe u saradnji sa čovekom po imenu Milan Martić, za koga naravno znate. Sada stižemo na početak 91. godine. U martu, kao što će govoriti gospodin Mesić, predsednik Hrvatske u Karađorđevu su održani pregovori gde se nesumnjivo radilo o nekom sporazumu između ovog optuženog i predsednika Tuđmana, tadašnjeg predsednika Hravatske, o podeli Bosne. To je plan koji je već tada bio na vidiku i koji nimalo nije smetao u predstojećem ratu u Hrvatskoj. U isto vreme, Karadžić, vođa bosanskog krila Partije SDS,  delio je Miloševićev cilj i za njega se zna da je izgovarao stvari kao što je sledeća rečenica: mi smatramo da o ovome ne treba uopšte razgovarati, da Srbi treba da žive isključivo u jednoj državi isto kao što je prirodno da kiša pada, tako je prirodno da Srbi žive u istoj državi. 15. marta 91. godine ovaj optuženi je najavio da od Predsedništva Jugoslavije više ne postoji i na jednom sastanku vođa lokalnih vlada rekao je da uvek jaki određuju granice a ne slabi. Takođe je rekao da Srbija više nije vezana odlukama saveznog predsedništva mada je on zapravo bio na čelu tog predsedništva.

            Taj rat, koji se tiče hrvatske optužnice, u avgustu 91. godine optuženi kao predsednik Srbije, kad je, radio je u saveznim institucijama koje su nominalno ostale cele. Međutim, Kadijević kao savezni sekretar odbrane je već tada uočljivo bio podložan uticaju optuženog i slušao ga. Počeo je da izbija na videlo novi poredak. On je ne samo u okviru svojih zvaničnih saopštenja imao kontrolu nad JNA, ili Vojskom Jugoslavije i nezvanični načini te kontrole bili su važniji od zvaničnih. Prva krv prolivena je u proleće 91. godine između hrvatske policije i srpskih pobunjenika uz intervencije od strane JNA koja je podržavala Srbe a ne jugoslovenske institucije. Ovaj optuženi je vršio pritisak na vojsku da podržava srpsku stvar bez obzira na svoje javne izjave i stavove koje je zvanično zauzimao njegove javne izjave. Izjave su već tada bile usmerene na obraćanje međunarodne osude. Ova odbrana bila je vrlo bitna kao što je bilo vrlo bitno da se sakrije srpsko učešće u tom radu a mi ćemo pokazati da su neke srpske vođe u trenucima nesmotrenosti to učešće priznali. Upravo zbog toga je optuženi toliko toga radio preko posrednika kao što su savezno predsedništvo ili kroz druge vođe u Kninu i na drugim mestima kojima se moglo upravljati i koji su se mogli podsticati, kojima se moglo slati zalihe ali od kojih se kasnije on mogao odreći. Gospodin Mesić ili bih trebalo da kažem, predsednik Mesić trebalo je da postane uskoro član, tačnije predsednik krnjeg predsedništva bivše Jugoslavije, međutim on dugo nije mogao nekoliko meseci da zauzme tu dužnost između maja i jula i tek tada mu je dozvoljeno da uđe u taj kabinet ali zapravo nije mogao da vrši tu funkciju nekoliko meseci do septembra.

            Sada možemo da pogledamo kartu koja pokazuje nacionalni sastav Hrvatske. To je mapa broj 2. Nisam siguran da boj na raznim kartama koje ću vam pokazivati jesu iste na svakoj karti ali videćete gde Srbi predstavljaju dominatno stanovništvo. To su krajevi označeni crvenom bojom i žutom je označeno hrvatski većinsko stanovništvo i ono što ovde treba primetiti je da na zapadu ove celokupne karte ali na istoku Hrvatske imamo dosta tih crveno označenih krajeva. Dalje na istoku, iako imamo nijanse crvenog, videćete da srpsko stanovništvo nije zastupljeno u velikom broju. Nema jasnih većina, ima samo nekih izmešanih zajednica i naselja sa hrvatskom većinom kao što je i za očekivati. Ostavićemo ovu kartu na grafoskopu i nastavićemo. Početkom avgusta JNA je počela da zauzima Baranju, pojačavajući napade na sela koja su držali Hrvati i na druge krajeve Baranje gde je hrvatsko stanovništvo bilo u većini. Međutim, JNA je te krajeve predala u ruke Srba koje  je predvodio u to vreme Goran Hadžić. Tada je započela kampanja terora kao što vidimo u optužnici u kojoj su okarakterisali proizvoljna hapšenja, odvođenja masovna ubijanja, proterivanja, uništavanja i razaranje dobara koje su vršili pripadnici paravojnih formacija lokalnih srpskih snaga i oni s nekim slučajevima čak i sama JNA.

            Tako polako počinje da izbija na videlo cela slika o tome kako su razne vrste snage operisale zajedno. Paravojska koja je bila deo tih snaga kao što ćemo pokazati imala je vrlo bliske veze sa MUP-om Srbije, sa bliskim saradnicima ovog optuženog koje je on nastavio godinama da podržava pa i sa samim optuženim. Hrvati su blokirali kasarne JNA u Hrvatskoj sredinom septembra. Možemo  da se oslonimo kao objašnjenje za neke od događaja koji su usledili. Ono što je usledilo je to da je JNA iz drugih krajeva zajedno sa lokalnim Srbima udarilo u pet pravaca sa ciljem da se raskomada ipotpuno porazi Hrvatska mada je cilj JNA u to vreme možda bio ne baš taj i možda je bio i drugčiji od ciljevaovog optuženog kako sam ih ja utvrdio i rezimirao. Sada možemo da stavimo na grafoskop kartu broj 3. Na njoj vidimo srpske autonomne oblasti koje su proklamovane. Ja ću koristiti ovu mapu u drugu svrhu. Ovde imamo strelice koje prikazuju napade koje su srpske snage izvršile na Istočnu Slavoniju, onda ovde imamo jednu štrafiranu površinu u kojoj se naravno nalazi Vukovar. Izvršeni su napadi sa ciljem da se odseku bitne magistrale. U Hrvatskoj iz Bosne na Sever prema Slavoniji, to je sredina ovog štrafiranog dela, zatim imamo napade iz Bosne prema Slovenskoj granici koji su imali za cilj da se odvoji Zagreb od obale, zatim sa juga i sa Zapada na ovoj karti vidimo napade prema Zadru čiji je cilj bio razbijanje Dalmacije i kao što vidite ovde je ime po imenu S. Škabrinje koja je označena zajedno sa mestom Nadin koju ću uskoro pomenuti.

            I na kraju, napadi iz Crne Gore i istočne Hercegovine na Dubrovnik. Vidimo Škabrinje blizu Zadra i ovde Škabrinje blizu  koje je bilo mesto jednog važnog događaja. Ratko Mladić, načelnik Štaba devetog korpusa JNA je izvršio svoju pretnju da uništi ova dva sela, što je i uradio bez ikakvog opravdanja, ubijajući 45 starijih Hrvata, a kasnije još njih 26 u nekoliko meseci koji su usledili. Tada je on bio komandant zvanično  neutralne JNA, ali su on i Milan Martić, komandant pobunjeničke srpske milicije, učestvovali u ovim zločinima, kasnije javno govorili o svojoj punoj saradnji i integraciji. Ova dva čoveka, Mladić i Martić, kasnije su imali koristi od odluka koje je donosio ovaj optuženi zajedno sa drugima. Mladić je postao komandant bosanskih Srba, a Martić je postao politički vođa hrvatskih Srba. Dubravnik, grad u kome je bilo vrlo malo legitimnih ciljeva, ukoliko ih je uopšte bilo, granatiranih hiljadu puta, bez ikakvog vidljivog razloga. Ovde i u celom tom području ubijeno je oko 40 civila. Raspravno veće imaće priliku da odluči o tome, ovi napadi su možda bili opravdani ili kao što će odlučiti raspravno veće, možda su bili apsolutno kriminalni zločinački zbog prekomerne upotrebe sile ili su učinjeni apsolutno namerno.

Vukovar, istočna Slavonija, gde  je došlo do velikog razaranja i velikih gubitaka života, otprilike negde između 200 i 300 ljudi je pogubljeno, ljudi koji su bili u bolnici. Vukovar je možda primer toga kako je tokom vremena JNA donela sudbonosnu odluku da sarađuje odnosno u svoje redove integrira ono što se nazivalo dobrovoljcima. Vrlo često se radilo o pojedincima kojima nije bilo mesta u vojsci, odnosno pripadnicima paravojske, kao što su jedinice Arkana. Vremenska ograničenja nužno su dovela do selekcije optužbi i treba biti prilično pažljiv u postupanju kako se ne bi došlo do pogrešnog dojma.

Vukovar i Dubrovnik su gradovi, koji su ovde opisani, koji su bili izloženi teškim napadima, isto tako ne valja zaboraviti ni Zadar, Osijek, Vinkovce u istočnoj Slavoniji, a isto tako i neke druge manje gradove i sela u Hrvatskoj. Kao što su, na primer, sela u zaleđu Dubrovnika, gde je takođe došlo do velikog razaranja, velike pljačke i odatle je stanovništvo pobeglo. Te priče ne treba zaboraviti. Njih ne može zaseniti drama većih gradova.

Što se tiče kriminalnih bandi, kao što je bila Arkanova,  ne može se zamisliti nikakav pravni razlog da bi se takve grupe, takvi pojedinci pustili na ratište i dokazi će pokazati da je to optuženi učinio sa umišljajem. Mi ćemo izvesti dokaze o njegovoj kriminalnoj nameri. Takođe ćemo govoriti o sastanku sa  Vensom i pokazaćemo da se o tome na vrlo oštar način razgovaralo sa optuženim.

U septembru,, dok se odvijaju napadi, dolazi do uspostavljanja srpskih autonomnih oblasti u Bosni, i to u velikom delu Bosne na sličan način kao što je to pre činjeno drugde. Videćete, ovde ćemo pokazati kakav je bio kontakt optuženog i tih bosanskih Srba. Ja ću, budući da se radi ovde o sažetku, sada ostaviti Hrvatsku, međutim treba imati na umu sledeće: mnogi od najgorih zločina u Hrvatskoj dogodili su se vrlo često pred sam kraj borbi i vrlo često nisu imali nikakve veze sa vojnim ciljevima, dakle, radi se o čistim zločinima. Navešću kao primer bolnicu u Vukovaru, masakr u Voćinu, koji se dogodio na dan srpskog povlačenja, zatim ubistva u Škabrnji nakon prekida vatre, kao i najgora granatiranja Dubrovnika koja su se dogodila na dan pre prekida vatre.

Dolazimo do meseca oktobra 91. godine koji je vrlo loš ali znakovit mesec, gde se počinju nazirati neki obrazci delovanja koji jasno ukazuju na postojanje plana. JNA je počela inkorporirati dobrovoljce, kakve sam već opisao, u svoje redove i usko sarađivati sa Arkanom. Takvo delovanje vidljivo je oko Dubrovnika, gde su oficiri, ne samo tolerisali, već su predvodili pljačku i uništenje sela u dubrovačkom zaleđu i gde je došlo do neselektivnog granatiranja i velikog gubitka života.

Slična sudbina zadesila je i Bosnu. Svaki mir, svaki privid mira je bio varljiv i mi ćemo pokazati, budući da raspolažemo sa snimcima telefonskih razgovora, da je rukovodstvo bosanskih Srba bilo uključeno odnosno sudelovalo u ratu u Hrvatskoj, u vidu slanja dobrovoljaca i regruta na liniju rata u toj zemlji. Bosanski vrh finalizira svoje planove za preuzimanje vlasti i nametanje etničke separacije. Karadžić je između ostalog zapretio da će Muslimani nestati. Mi ćemo izvesti pisane dokaze da su se Srbi pripremali za uzimanje vlasti i da su se pripremali za etničku separaciju što će se vrlo jasno videti i iz karata, a pokazaćemo da je to bilo nemoguće učiniti bez velikog premeštanja stanovništva.

U Beogradu je srpski blok u potpunosti napustio zakonito legalno postupanje i preuzeo efektivnu kontrolu. Ovaj optuženi je imao efektivnu kontrolu nad situacijom onde, kao što će pokazati svedok Mesić. Pokazaćemo, takođe, da su aktivnosti odnosno delovanja bila deo jednog te istog obrazca, kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni, i Veće će se moći uveriti da se vrlo slično dogodilo u Kosovu nekoliko godina kasnije. Najčešće bi prvo došlo do opkoljenja i granatiranja nekih sela, a onda vrlo često bi JNA ušla u dotično selo, potpomognuta od strane teritorijalne odbrane, policije, paravojske i lokalnih dobrovoljaca. Dolazilo je do ubistava, kampanje  terora, proterivanje neželjenog dela stanovništva, pljačkanja domova i uništenje sela sa eksplozivima i drugom vrstom vatre.

Na kraju, mi ćemo pokazati da je došlo do jednog sistematskog i organizovanog načina napada na nesrpsko stanovništvo u Hrvatskoj iz čega će biti vidljivo da je postao vrlo pažljivo razrađena šema i strategija koja se uklapala u jedan opšti cilj.

A sada ću moliti da pogledamo kartu broj četiri.

Ambicije Srba u Hrvatskoj nisu u potpunosti ostvarene. Ova karta plavom bojom pokazuje proglašene nezavisne teritorije, a crvenom bojom teritorije gde su imali uspeha odnosno područja koja su uspeli okupirati. U Bosni ćemo videti materijal koji se tiče popisa stanovništva koji pokazuje do koje mere su Srbi uspeli u svojim operacijama u toj zemlji. Mi nemamo podatke popisa stanovništva iz posleratnog razdoblja u Hrvatskoj jer su se ljudi kada je došlo do popisa stanovništva neki već vratili. Međutim, ova karta u izvesnoj meri pokazuje koliko su uspešni bili u promeni etničkog sastava stanovništva.

            A sada ću moliti da pogledamo kartu broj pet odnosno Bosnu. Mi smo na sličan način bojom prikazali područja sa dotičnim većinom stanovništva. Crveno označava Srbe, zeleno Muslimane, a plavo Hrvate, a ova zasenjena područja su područja gde nije bilo jasne većine što se stanovništva tiče. Vidimo da se radi o vrlo raznoliko odnosno šarenoj karti. Ova gornja karta pokazuje vam kakva je bila situacija godine 1991. Zamoliću poslužitelja da stavi foliju na našu kartu iz koje ćemo moći videti u kakvom je odnosu ona sa kartom broj 2. Ako sud želi i ovu foliju, mi vam je možemo dostavti kad god to zatražite.

Dakle, početkom godine 91. vidimo kakav je bio etnički sastav stanovništva. Osim velike raznolikosti možemo takođe videti da, iako postoje velika srpska područja u centralnom delu na ovoj karti, nema veze između tog dela i Srbije i, zaista, možemo videti jednu rupu odnosno prostor gde ta dva područja nisu povezana. Mislim, naravno, na područje grada Brčko. Ako pogledate istočnu granicu ove kombinovane karte Hrvatske i Bosne videćete veliko zeleno područje, dakle područje sa muslimanskim većinskim stanovništvom. Stanovništvo tog istočnog područja, možda više nego stanovništvo između zapadnog i istočnog dela koje je osenčeno odnosno obojeno crvenom bojom nije želelo, nije imalo želje napustiti to područje.

            Ostaje nam ovde, dakle, slika samo Bosne. Zločini po Statutu Međunarodnog krivičnog suda koji su predmet ove optužnice, u Bosni, u slučaju Bosne, uključuju i krivično delo genocida kojim se krši član 4. Statuta Međunarodnog suda. Radi se o krivičnom delu koje zahteva vrlo pažljivo postupanje. Možda, neka krivična dela odnosno zločini se ne mogu okarakterisati kao genocid su teži od genocida u pogledu veličine ljudske patnje, i stoga kao što sam naglasio zahteva vrlo pažljivo postupanje. Na Veću će biti da odluči da li su događaji koji se navode u ovoj optužnici kao što tvrdi tužiteljstvo zločini genocida, odnosno da li pripadaju, potpadaju pod krivično delo genocida ili možda progona, budući da se radi o uništenju stanovništva. No, ponavljam, kada je reč o ljudskoj patnji, nema nikakve garancije odnosno ne možemo izvesno tvrditi koji oblik krivičnog dela je gori.

            Na kraju izvođenja dokaza, naša teza će jasno pokazati da je optuženi imao nameru uništiti deo zajednice bosanskih Muslimana u toj zajednici odnosno da je bilo reči o cilju jednog zločinačkog poduhvata i da se radilo možda, odnosno pokazaćemo da su progoni ponekad negde bili nedovoljni da se ostvari cilj tog udruženog zločinačkog poduhvata. Cilj je bio, naime, da se nasilno i permanentno ukloni nesrpsko stanovništvo dotične teritorije odnosno alternativno, da je optuženi bio sudionik odnosno da je znao da su neki od glavnih izvršitelja počinili genocid a on je poduzeo mere da im pruži pomoć u izvršenju genocida, kao što će Veće videti možemo se poslužiti i alternativnim pristupom članu 73 Statuta gde ga možemo optužiti za odgovornost kao nadređenog. Naime,  da je on znao odnosno imao razlika da zna da će se genocid počiniti, odnosno da je već počinjen, a on nije preduzeo nikakve mere da to spreči odnosno da kazni počinitelje. U svakom slučaju, optuženi ima uticajnu ulogu nad sudijama u zajedničkom odnosno udruženom zločinačkom poduhvatu što je navedeno i u optužnici. On je koristio svoju kontrolu i uticaj nad elementima JNA odnosno Vojske Jugoslavije a takođe i MUP-a, kao i uticaj nad individualnim političarima, to je bujnim i političkim rukovodstvom Republike Srpske. U svakom slučaju, on je koristio resurse sveta koja su mu bila na raspolaganju, kako bi osigurao da se na efikasni način provode zamisli kojima je bio cilj ostvarenje opšteg plana. On je igrao ključnu ulogu u organizaciji, planiranju, finansiranju i upravljanju odnosno ostvarenjem toga plana. On je stoga bio ključni sudionik zločinačkog poduhvata do te mere da je bez njega vrlo teško zamisliti ostvarenje tog udruženog zločinačkog poduhvata.

            Vrlo kratko, samo neke činjenice i zločine za koje se tereti. Autonomne krajine kao što ćemo videti na karti za nekoliko trenutaka proglašeni su 1991. godine, ali one su možda manje značajne ovde nego što je to bio slučaj sa nekim opštinama o kojima ćete čuti dokaze kasnije. Obresci događaja su bili vrlo slični u svim ovim opštinama. Vrlo često nesrpsko stanovništvo je bilo do te mere uplašeno da nisu pružili nikakav otpor, te su Srbi bili u stanju da preuzmu kontrolu u tim područjima. U drugim područjima je bilo otpora, međutim taj otpor je bio vrlo slab. A srpske snage JNA, paravojska i specijalne snage srpskog MUP-a, kao i jedinice bosanskih Srba su radile zajedno i delovale zajedno, napadale ta područja bezobzirno i, kao što ćete videti, stanovništvo je bilo izloženo proterivanju, zatvaranju u nehumanih uvijetima, mučenju, seksualnim napadima, ubistvima u manjim ili većim brojevima. Ne valja, takođe, zaboraviti i druge oblike progona, kao što su gubitak posla, razaranje verskih i kulturnih objekata.

U drugim područjima tužilaštvo će dokazivati da je ovaj otpuženi bio odgovoran kroz svoju saradnju i učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čija su posledica bili njegovi postupci. Dok imamo ovu kartu pred nama, mogli bi da vam skrenem vašu pažnju na dve grupe opština koje, zapravo, čine veći deo one teritorije kojom će se tužilaštvo baviti detaljno.

            Zamolio bih da pogledamo kartu broj 6. Dok se poslužitelj bavi grafoskopom sudsko veće će se prisetiti da smo pomenuli u optužnici 47 opština, prvobitno, i zbog štednje vremena suda odlučili smo da se detaljno bavimo samo nekim opština i da mnogo manje detalja govorimo o drugoj grupi opština, a da se uvede i treća grupa kategorija opština gde ćemo izboriti samo demografske dokaze.

            Ovde vidimo jarko plavu boju koja označava tzv. primarne opštine gde ćemo izvoditi kompletne dokaze, svetlijom plavom bojom označene su opštine gde će dokazi biti izvođeni selektivno, samo o najgorim zločinima i onim zločinima gde se može pokazati veza sa optuženim, a treća grupa su opšta veza koju ćemo izvoditi samo demografske dokaze. Tako da imamo široki spektar dokaza za ove dve grupe opština. Dolina reke Drine na istoku. Već sam govorio o srpskim alteralnim oblastima i za sudsko veće je važno da zna šta su oni, zapravo, predstavljali. To vidimo ovde, krajina, severna Bosna,  Romanija, i Hercegovina. I sudsko veće će, takođe, primetiti, ne znam koliko je to značajno, da je istočni Bihać, takođe, jedna od takvih opština a ne nalazi se čak ni u ovom području koje je proglašeno kao srpsko. Kada stignemo do toga govorićemo o nekim tim opštinama, to su Zvornik,  Srebrenica i Višegrad. To su mesta gde su učinjeni najgori zločini, nisu se nalazili ni u jednom od proglašenih srpskih područja, ali će se sudsko veće setiti iz mape broj 3 da su to područja bez srpske većine. U dolini reke Drina, počev od Bijeljine, Zvornika, Srebrenice, Višegrada, vidimo neke opštine koje su imale upravo ovo zajedničko. A to je srpska manjina osim, recimo, u Bijeljini gde je to bilo poznato i vidimo jednu kartu koju je sam optuženi nama predao iz januara 92. koji ovo prikazuje. Jasno je da ovi krajevi nisu imali nikakvog interesa da se pridruže srpskoj državi, bilo da se ona zove Jugoslavija ili nekako drugačije. Oni su svi zauzeti vrlo u ranoj fazi rata i svi su zauzeti uz učešće mnogih snaga iz Srbije sa vrlo tesnim vezama sa optuženim i njegovom bliskom krugu saradnika, kao što je Arkan.

ROBINSON:

            Koji je ukupan broj opština za koje će se izvoditi drugi dokazi osim demografskih?

NAJS:

            Trenutno ukupni broj je 14 opština, jarko plavom bojom označenih, i 24 opštine označene svetlo plavom bojom.

ROBINSON:

            To je znači 38?

NAJS:

            Da.

ROBINSON:

            38 od ukupno 47?

NAJS:

            Mi ćemo za njih izvoditi samo materijalne dokaze. Naravno, bićemo, imali smo jednu pauzu od mesec dana pre nego što smo ovo razmatrali, i možda ćemo uneti još neke izmene u optužnice ukoliko budemo dobili tu priliku i smanjiti taj broj.

            Da se vratim na dolinu reke Drine i opštine u njoj. To su mesta gde su se dešavala masovna pogubljenja i masovna proterivanja. To su mesta gde je u selu vlast preuzela Partija SDS. To su mesta gde se široko izveštavalo međunarodnim organizacijama i u međunarodnoj štampi o počinjenim zločinima, tako da optuženi nije mogao da ne zna za njih. Višegrad je, recimo, mesto gde su bili prisutni paravojnici Srbije, pripadnici paravojnih formacija koji su tamo masovno ubijali, spaljivali ljude žive i jednom prilikom pukovnik Ivanović obratio se grupi od nekoliko hiljada Muslimana koji su bili okupljeni na stadionu i pokazao im je da su "Beli orlovi" kojih su se svi plašili, koji su bili strah i trepet tog kraja bili pod njegovom komandom. Ove snage kasnije su ušle u grad u kome je vladala rastuća napetost i mora da se prihvati ta činjenica zbog onoga što su upravo Muslimani uradili. Bosanski šamac koga ovde vidimo levo na karti, zauzet je od strane specijalnih snaga srpskog MUP-a 14. aprila pod komadnom Simatovića uz učešće lokalne srpske policije i JNA. SDS je ovde uspostavio svoju vlast i režim koji je karakterisao proizvoljni progon od strane ljudi koji su nametali nesrbima da nose trake na rukavima i u tom kraju harala su masovna hapšenja i ubijanja. Brčko je jedan kraj koji sam ranije pomenuo, nalazi se između većinsko srpskih krajeva, gde imamo jedno područje gde su Muslimani u većini, njega su napale mešovite srpske snage uključujući paravojsku, dok su srpske lokalne jedinice i pripadnici JNA vršili etničko čišćenje i proizvoljna pogubljenja u prisustvu specijalnih snaga srpskog MUP-a. Zatim, imamo zapadnu Bosnu koja se ponekad naziva Krajina, tri susedne opštine koje su bile meta kampanje progona i čišćenja početkom leta 92. godine.

            Bosanska krupa, tu su JNA i druge srpske snage napale ovaj kraj, ponovo imamo masovna hapšenja, pogubljenja, etničkog čišćenja, Prijedor, mesto masovnog etničkog čišćenja gde je mnogo ljudi poslato u logore kao što su Omarska, Manjača i Trnopolje gde su bili strašno zlostavljani i izloženi masovnim pogubljenjima i strenjanjima. Zatim imamo Sanski most, takođe većinsko muslimanski kraj gde je učestvovalo JNA, teritorijalna odbrana i lokalne snage u opet masovnim ubijanjima i hapšnjima u logore kao što su oni u Prijedoru. Masovna proterivanja preostalih nesrba uz pogubljenja od strane Arkana i njegovih ljudi, a Arkan je moramo reći u to vreme praktično bio pripadnik srpske državne bezbednosti ili je to kasnije postao. Sarajevo. Optuženi je rekao sudskom veću da se on suprotstavljao bombardovanju Sarajeva koje se odvijalo između 92 i 95 godine u isto vreme, dok je javno osuđivao napad civilnog stanovništva u Sarajevu, vojska Jugoslavije je plaćala plate istim tim oficirima koji su komandovali snagama koje su rukovodile timnapadom i tužilaštvo će izvesti dokaze da je finansijska podrška davana upravo kroz njegove kancelarije konkretno generalu Galiću, komandantu sarajevsko-romanijskog korpusa od septembra 92. do avgusta 94. godine.

            Patnju koju su oni naneli ovom stanovništvu bez obzira na prisustvo UNPROFOR-a od 92. godine i do Dejtonskog sporazuma 95. godine ne može se opisati. Međutim ne možemo da pređemo Bosnu, a da ne kažemo nekoliko reći o tzv. zaštićenim zonama ili enklavama koje su štitile UN. Vojne kampanje JNA i Vojske Republike Srpske 1992. godine rezultirale su masovnim bežanjem muslimanskog stanovništva u male džepove koji su kasnije postali poznati kao enklave zaštićene zone kao što su Bihać, Goražde, Srebrenica i Žepa. Pristupne puteve kontrolisali su snage bosanskih Srba. Bosansko srpske političke i vojne vlasti usvojile su jednu politiku blokiranja svih sanitetskih i drugih konvoja koji su nosili hranu za ove enklave tako stavljajući te ljude praktično u opsadu.

            Sve to opisano je u jednoj od najgorih direktiva Vojske Republike Srpske koja je pomenuta na jednom suđenju, a to je direktiva u kojoj Karadžić kaže da treba napraviti jednu nepodnošljivu situaciju, apsolutne nesigurnosti i apsolutne nesigurnosti u dalji život za to stanovništvo. Humanitarne organizacije i druge međunarodne organizacije mogu da nam nešto kažu o vrlo intenzivnim pregovorima koji su vođeni sa bosanskim Srbima i liderima u Srbiji uključujući zapravo i ovog optuženog koji su imali za cilj da se nekako obezbedi pristup tim enklavama. Međutim, čak i kada bi se taj pristup dozvolio često humanitarna pomoć ne bi mogla da stigne na cilj. Maltretirani su stanovnici, nastavljalo se sa apsolutno nerazumnim ponašanjem koje je i dalje ugrožavalo i pogoršavalo položaj stanovništva. Tako da su te enklave sve više počele da liče na logore gde ljudi nisu imali gde da žive, živeli su u nesanitetskim uslovima bez hrane, gde nisu mogli da se kreću, a da ne budu meta, apsolutno bezobzirno od granatiranja, gde su bolnice bile prenatrpane ljudima kojima su amputirali, udari bez anestezije, i oni su umirali od sasvim običnih zaraza. Civilno stanovništvo je znalo da nema gde da pobegne, kao što je rekao jedan svedok. Opšti utisak kod civilnog stanovništva bilo je da sve to ne može da se završi drukčije nego smrću svih unutar enklave.

            Srebrenica i Žepa konačno su  zauzete od strane Vojske Jugoslavije u leto 95. godine, ostale enklave ostale su pod kontrolom bosanske vlade tokom celog rata. Tako da što se tiče same Srebrenice, enklava je osnovana 93. godine, napadi na Srebrenicu su se nastavili za koje znamo, s vremena na vreme Jugoslavija je intervenisala, u julu 95. godine, Karadžić i Mladić odlučili su da je sravne sa zemljom i da ubiju sve muškarce koje nađu. Nema sumnje naravno da je Holandski izveštaj nešto što ćemo sigurno uključiti u naš dokazni materijal. Optuženi je bio povezan sa slučajem Srebrenica na dva glavna načina Vojska Jugoslavije kao prvo je nastavila svoju podršku Vojsci Republike Srpske. Imamo na primer generala Krstića kod koga je nađena lična karta koja dokazuje njegovo pripadništvo Vojske Jugoslavije kada je on uhapšen i to je jedan od dokaznih predmeta.

            On je takođe povezan i kroz učešće srpskih snaga MUP-a u događajima oko Srebrenice. Vojska Jugoslavije kao naslednica JNA vidljivo je učestvovala u zločinima u Bosni i Hercegovini kroz svoj odnos sa vojskom Republike Srpske. Tokom celog rata one će nastaviti da podržava ovu vojsku, bez ikakvih stvarnih prekida. Uz podršku tačnije bez podrške od strane Vojske Jugoslavije, o snagama bosanskih Srba, ne bi bilo moguće da oni nastave bombardovanje Sarajeva kao i strašne napade na enklave koje su rezultirali genocire u Srebrenici.

            Ima jedan dokazni predmet koji bih želeo da pogledate, a to je jedno naređenje Ratka Mladića koje je on izdao u novembru. Ono ima nekoliko strana, ali mi ćemo ovde pogledati samo jedan izbor da bismo uštedeli na vremenu, datum je 19. novembar. Pod pasus D na toj strani kaže to je jedna ninstrukcija Drinskom korpusu, sa svojih   položaja snage treba da napadnu Zvornik, treba i dalje da nastave da brane Višegrad, Zvornik i Koridor dok ostatak snaga usmeren, područje Podrinja, treba da iscrpljuje neprijatelja, nanosi najteže moguće gubitke i da ga natera da napusti Bihać, Goražde i cela ta područja zajedno sa svim muslimanskim stanovništvom. Ove reći ne mogu biti jasnije u svojoj nameri.

            Prevodioci mole da malo usporim.

            Da rezimiram i da dodam nešto da bih prikazao ulogu ovog optuženog kroz neka tela kroz koja je on imao uticaj. Sudsko veće će videti kolika je bila njegova lična podrška bosanskim Srbima od momenta stvaranja Vojske bosanskih Srba. Svi oficiri dobijali su plate iz Beograda, a takvih oficira bilo je 12 hiljada u julu 1992. godine, postojao je program finansijskih i drugih stimulansa da se oficiri Vojske Jugoslavije podstaknu da služe u Vojsci Republike Srpske i takođe je isti sistem pružao i penzijske olakšice istim tim oficirima Vojske Republike Srpske u skladu sa važećim jugoslovenskim zakonom. Postojala je i obuka Vojske Jugoslavije, imala je vrlo bitnu ulogu u odlučivanju o tome ko će da se bori u Vojsci Republike Srpske.

            Imamo jedan primer kada je jedan oficir iz Vojske Republike Srpske prekomandovan u Srbiju na obuku na period od 2 godine i radi se upravo o Vojsci Jugoslavije, a ne Vojsci Republike Srpske, to je samo jedan primer. Imamo i naređenja o njegovoj prekomandi. Čak i tokom perioda kada je granica bila zatvorena, kao što ćemo ćuti iz dokaza u avgustu 94. godine vojni objekti u Saveznoj Republici Jugoslavije bili su na raspolaganju za obuku ljudi Vojske Republike Srpske, naravno postojala je i direktna vojne aktivnosti učešće čak i posle  povlačenja JNA iz Bosne vojska se vraćala u Bosnu na konkretne zadatke. Osim toga imamo i materijalnu pomoć, vrlo je interesantno napomenuti da je optuženi u svojoj žalbi beogradskom sudu povodom njegovog hapšenja u aprilu 2001. godine  otvoreno priznao vrlo značajnu podršku koju je obezbedio za Vojsku Republike Srpske koju je nezakonito izvojio iz sredstava sopstvene republike, tako što se tiče obezbeđenja materijalnim zalihama i sredstvima general Mladić je rekao Skupštine Republike Srpske 95 odsto municije za pešadiju, dolazi od JNA i Vojske Jugoslavije i to posle njihovog tehničkog povlačenja. Preko 11 hiljada tona vojnih zaliha pružala je Vojska Jugoslavije, to je značilo stotine i stotine kamiona koji su išli iz Bosne u Srbiju i nazad.

            I žalbeno veće ovog suda u slučaju Tadić je tkođe priznalo važnost ovog odnosa između ova dva tela kada je reklo. Oružane snage Republike Srpske treba da se smatraju snagom koja je delovala pod ukupnom komandom i u ime Savezne Republike Jugoslavije. To možete naći u paragrafu 162, presudi po žalbi. Sada molim karte 8. i 9. Časni sud će naći u svojoj fascikli karte koje predstavljaju isečak iz materijala koji smo videli na karti 5, na koju ću se vratiti za jedan trenutak. I tu ćemo izdvojiti tzv. primarne opštine kako ih ovde zovemo. Naslov glasi primarne opštine o područjima koja su relevantna za suđenje Miloševiću.

            I vidimo gledajući na dva dela karte 8. prvi deo i donji deo kako su podeljene nacionalne većine crveno, zeleno, mešano, i ako pogledamo na dno videćemo šta je postignuto u smislu toga da se područja koja uopošte nisu želela da postanu srpska budu pretvorena u crvena područja kao što vidimo na karti 7. Ova druga linija koju vidimo na karti je linija koju je iscrtano Dejtonski sporazum i ona prikazuje trenutnu podelu vlasti između Republike Srpske i federacije o čemu ću reći još nešto.

Šta je dakle, postignuto ovom kampanjom etničkog čišćenja? Mi ovo možemo videti na našim kartama, no, isto tako čućemo i iskaze svedoka o tome. Časni sude, ovaj tribunal nije političko telo, on ne mora objasniti kako je došlo do toga da je optuženom bilo omogućeno da se, da tako kažem, "oporavi" nakon Dejtona, kao naizgled respetabilni član međunarodne zajednice, no, bilo kako bilo, sudionici i promatrači događaja vrlo dobro znaju ko je on bio, što je on bio i šta je on radio. Iz moje ranije uvodne reči, Veće će se setiti šta je gospodin Iglberger rekao o svim tim događajima. Činjenica ostaje da su zločini ovog optuženika za koje se dugo sumnjalo, sada pokazani i dokazani. Nekoliko reči o dokaznom materijalu, odnosno dokazima koje nameravamo izvesti. Oni se mogu svrstati u nekoliko kategorija i sa ovim delom ću onda i završiti. Dakle i kategorije dokaznog materijala. Dokazni materijal dolazi iz više izvora. Valja imati na umu da kriminalci, zločinci, političari koji postupaju na kriminalan način, a za koje se kasnije utvrdi da su bili kriminalci ne ostavljaju za sobom tragove. Oni ne ostavljaju ništa na papiru i zato je značajno napomenuti da je ovaj optuženik delovao u gotovo kriznom uredu, delovao iz jednog gotovo praznog ureda, da je imao individualne tet-a-tet kontakte, tako da se ne može znati, tako da drugi ne može znati šta je rečeno. To je možda tako. No, kad je reč o ovakvim pojedincima, kad je reč o ovakvom optuženiku, valja posegnuti za svedocima koji su iz krugova bliskih njemu. Neki od tih ljudi su bili doista vrlo bliski, kao što je bio na primer, predsednik, odnosno, bivši predsednik, Lilić, kojeg ćemo uskoro pozvati da svedoči, i na primer, gospodin Mesić i drugi ljudi koje ćemo izvesti kao svedoke pred Veće, a čije će svedočenje pokazati ovo što sam ja sada naveo.

Isto tako postoje ljudi iz njegovog kruga kojima je imao neke svoje osobne interese, osobne ili neke druge interese, a koji možda nisu inklinarani tome da kažu istinu. Kada je reč o bliskim saradnicima, pogotovo onim koji su motivisani vlastitim interesom, od njih se može pre očekivati da bi možda mogli biti podvrgnuti iskušenju da mu na neki način pomognu. Zatim, dolaze drugi svedoci, mislim prvenstveno na vojne zapovednike, na raznim nivoima, na političare na raznim nivoima, na njegove saradnike, koji bi takođe mogli reći istinu, ali čija je vizija, odnosno, pogled na optuženog ograničena, što može imati uticaja na njih i koji, možda isto tako mogu biti izloženi iskušenju da neke detalje zataje. Zatim, biće svedoka nekih otprilike 19 svedoka koje će Veće saslušati, a koje će svedočiti o događajima. To su svedoci koji možda neće mnogo toga reći o tuženiku, oni će se ograničiti na jedinice koje su počinile zločine, a onda će se moći uspostaviti veza između tih jedinica i optuženika. Dakle, svedoci će razna svetla baciti na delovanje optuženika. Radi se o vrlo teškom poslu ovog Veća, jer teško je očekivati da će neko moći reći celu istinu o ovom optuženiku. Veće će morati nastaviti jedan mozaik svih svedočenja da bi dobilo celovitu sliku. Takođe ćemo izvesti eksperte, svedoke, veštake, koji će biti u stanju da jednu malu svoju viziju optuženika podastru pred Veće. I upravo će taj mozaik, kao što sam reako, stvoriti celu sliku pred Većem i uveriti u njegovu krivicu.        

Sada se vraćam na one svedoke, one koje sam spomenuo svedoke iz njegovih krugova na one koje možda neće govoriti istinu. Dakle, svedoke iz njegovog užeg kruga. Da li da se pozovu takvi svedoci? Da li uopšte saslušavati svedoke koji su bili toliko blizu optuženiku da imaju tu neke svoje interese? Ili da se oslonimo samo na one svedoke koji mogu imati nepristrasno mišljenje o optuženiku. Naravno, ovo smo već imali prilike imali sa suđenja do sada. Mi ne možemo unapred znati šta će se dogoditi. Mi bi naravno želeli pozvati što je moguće više svedoka iz uskog kruga optuženog, ali kažem, Veće će iz celovite slike moći videti gde leži istina. Nadamo se da oni koji ne budu govorili istinu će se moći vrlo lako raskrinkati. Nema nikakvog skrovišta, nema nikakvog mesta gde bi se mogli sakriti takvi ljudi. Moralno gledajući, radi se o pojedincima koji bi trebalo reći celu istinu pred ovim sudom.

 A, sada molim da se vratimo na kartu broj 5. Mi smo pogledali samo gornje delove karte broj 5, a sada možemo pogledati i gornji i donji deo zajedno, a ne zaboravite da imate i kartu broj 8 koja je isečak ove druge. Mi ćemo saslušati dokaze statističke prirode o smrtnim slučajevima, o preseljenjima stanovništva u Hrvatskoj i u Bosni. Ovo ne vidimo na kartama koje su naravno, grafičke prirode. Gornja karta pokazuje, kao što sam rekao ne možemo isto uraditi za Hrvatsku jer rezultati popisa nisu dostupni, odnosno, radi se o razdoblju posle rata, no, gornja slika pokazuje koliko je raznolika u etničkom smislu bila Bosna. Na njoj možete videti ljudsko lice Bosne kakvo je bilo pre rata. Ova donja karta, moliću da je sada pogledamo, je daleko, da kako kažem, čišća, sa jasnim, urednija, sa jasnim većinskim područjima, srpskim većinskim, muslimanskim većinskim područjima i hrvatskim većinskim područjima. Ova uredna mapa je bila cilj raznih pojedinaca uključujući i ovog optuženika. Upravo ta sređena, uredna mapa rezultat je tisuće i tisuće ubistava, bezbrojnih nehumanih činova, etničkog čišćenja. Kada bi karta Hrvatske bila dostupna na isti način, ona bi mogla pokazati sličnu sliku. Dakle, put od jedne neuredne karte, do jedne uredne karte. A šta leži u srcu svega toga? Šta je uzrok svih tih promena? Nehumano postupanje, nehumanost, koju mi  ovde moramo istražiti.

MEJ:

Prekidamo na 20 minuta.

PAUZA

MEJ:

Gospodine Miloševiću?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Prethodno samo jedno tehničko pitanje da raščistimo, gospodine Mej, pošto ste mi Vi vreme za moju izjavu ograničili na tri sata. Sada je tačno petnaest do jedanaest, ja želim da konstatujem da meni već u neto trajanju vremena do kraja rada današnjeg dana nedostaje 20 minuta, pa prema tome tražim da se to ima u vidu, kako bih tih nedostajućih 20 minuta dobio na početku sutrašnjeg rada.

MEJ:

Da, dobićete ono vreme koje smo odvojili za Vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Dobro. Pre nego što počnem da govorim, hteo bih da se emituje jedna kaseta. Molim vas da počnete sa emitovanjem kasete.

MEJ:

Gospodine Miloševiću, molim Vas da prekinemo video-kasetu. Nema smisla da ovo pokazujemo, ako ne dobijamo prevod, a ne dobijamo prevod na ni jedan od naših radnih jezika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Pa, pretpostavljam da dobijate prevod sa srpskog , jer je ova izjava Simona Vizentala titlovana na srpski jezik i da prevodilac vrlo lako može da pročita šta on kaže. Ona je inače kratka, sav ostali tekst je na engleskom uglavnom ili preveden na engleski, ako je na holandskom ili na nemačkom.

MEJ:

Da li bi nam prevodioci mogli reći mogu li raditi na predloženi način, a to je da prevode titlove? Hvala vam. U redu, možemo sada ponovo pustiti video-kasetu.

Prevod - kaseta: Posle rata, on je poslan u Jugoslaviju na 20 godina robije, onda je napisao knjigu o njegovim razgovorima sa Artukovićem i ostalima. Oni su mu rekli: mi imamo jedan problem sa Srbima, jedna trećina mora umreti, jedna trećina mora postati katolicima, jedna trećina može da ostane u životu. To je bio njihov program.

Čuje se sa kasete:  HDZ, ništa drugo do zahtjeve za obnovom Ustaške NDH. Pri tom zaboravljaju da NDH nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz, kako povjesti teži hrvatskoga naroda za svojom samostalnom državom, tako i spoznaja međunarodnih .., u ovom slučaju mlade Hitlerove Njemačke, koja je .. krojila novi evropski poredak i . Hrvatske i njenih geografskih granica. Prema tome, NDH nije predstavljala samo puki hir osovinskih sila, već je bila i ..

..Takvi su i oni koji su došli nama gastarbajteri i da ne kažem zagorski izraz  naši prijatelji Srbi koje mi uvjeravamo i oni su grizli i nakon svojih, kad nikad nisu prešli iz svog Beogradskog pašaluka, niti Dunav niti Savu. Grizli su posle 18-te godine Vojvodinu, grizu Makedoniju, grizu Crnu Goru, grizu naveliko i Bosnu i Hercegovinu. Danas su počeli gristi i Hrvatsku, zar ćemo mi to dopustiti? Zar i mi Hrvati ne znamo se primić oružja? I zato, u ime to pro-patria.

.. I naši ljudi, neki pojedinci u Hrvatskoj, a osobito u svijetu koji nisu bili prijatelji Hrvatske, govorili su da nije trebalo rata da smo i mi krivi za rat, a ja sam govorio i odgovaram - ne bi bilo rata da smo odustali od svoga cilja da stvorimo samostalnu i nezavisnu državu Hrvatsku.

STIPE MESIĆ:

 Mislim da sam obavio zadatak i Jugoslavije više nema i hvala Vam lijepo.

 Bez obzira gde se našli njima je svima, muško, žensko, veliko, malo,  džihad, da dobijem pucu, za oslobođenja našeg naroda muslimanskog ovde u Bosni i ma gdje da se nalazi. To je nama  božja naredba i ljudska obaveza.

 

Prevod sa engleskog: .. Jugoslovenska narodna Armija  sada je postala cilj onima koji žele raspad Jugoslavije. Na hrvatskom skupu u Splitu 91. godine, demonstranti su zadavili mladog vojnika i bacili njegovo telo na ulicu. CIA je to predvidela i njena predviđanja se realiziraju.

 U oktobru je CIA rekla vrlo brzo doći do raspada Jugoslavije za nekih sledećih šest meseci. Međutim, niko tome nije pridavao važnost.

 U junu  91. godine Džems Bejker je napravio pokušaj da spreči katastrofu. Otputovao je u Beograd kako bi se sastao sa vođama šest republika. Rekao je: ako bilo ko od vas poduzme korake koji drugi ne odobravaju, nećemo to odobriti. Međutim, Kučan i Tuđman bili su uvereni da mogu ingorirati ono što je rekao državni savetnik SAD.

 25. juna  to su i dokazali. Znali su da mogu računati na Genšerovu podršku i isto tako na Mokovu podršku. Krug nasilja započeo je kada je Kučan naredio svojim trupama da zauzmu vojarne i mesta na granicama. Zastava Jugoslavije je spuštena, a stavljena je slovenska zastava. Slovenci su mislili da imaju pravo da stave svoju zastavu, da će biti međunarodno priznata zemlja. Niti u jednom trenutku Beograd nije očekivao takvu žestoku oporbu. Genšer je odmah došao na austrijsku granicu sa Jugoslavijom da se nađe sa Kučanom i da upozori JNA da ne nastoji zadržati vlast na granicima. Kučan je naredio da slovenske snage pucaju po snagama JNA i da preuzmu njihovu municiju. Nemačka je vodila međunarodnu opoziciju i Marković je naredio da se jedinice JNA povuku iz Slovenije. Slovenske vođe su izveli izvanredan plan. Imali su međunarodni pres-centar i slali su van saopštenja da su slovenske pobedile četvrtu najjaču vojsku u Evropi. Slovenski novinari su slali vrlo lepe izveštaje o raznim bitkama, uključujući bitke do kojih nikada nije došlo.

 Ono što se događalo u Sloveniji je da je Slovenija proglasila neovisnost. To je bilo opisano na televiziji kao da je JNA izvršila agresiju na Sloveniju, a ne da je Slovenija proglasila nezavisnost. Došlo je manipuliranja novinama što je došlo za secesiju u bivšoj Jugoslaviji. JNA je stalno bila opisivana kao agresorska vojska, a stvarnost je bila drugačija. Veljko Kadijević je bio poluhrvat, polusrbin. Zvonko Jurjević je bio Hrvat, a zapovednik mornarice je bio Slovenac. Da su nemački i austrijski vođe još uvek verovali da se Slovenija i Hrvatska mogu odvojiti od Jugoslavije bez rata, amerikanci su verovali drugačije.

. Mi smo rekli - ako  ne dođe do mirnog raspada Jugoslavije, doći će do velikog građanskog rata. Međutim, Jugoslavija se raspala i to ne na miran način, već unilateralnim izjavama o neovisnosti koje su dale Slovenija i Hrvatska i one su zauzele svoje granice. To je bilo znači njeno, putem sile i protivno međunarodnim načelima. Međutim, evropske zemlje, a konačno i SAD su priznale Hrvatsku i Sloveniju, a zatim i Bosnu i Hercegovinu i primile su ih u članstvo Ujedinjenih naroda. Pravi problem je ležao u tome što je bilo došlo do unilateralne izjave o neovisnosti i korištenja sile, a nije bilo do mirnih pregovora.

 zemlja bez koje se može. Većina evropskih zemalja protivila se raspadu Jugoslavije, jedino su se Amerikanci protivili Nemačkoj. Amerikanci su smatrali da Nemačka ima nacionalne interese u ovom pitanju i Nemačka je, po američkom mišljenju, najjača zemlja u Evropi.

 U razdoblju nakon rata, Nemačka ponovo želi kolonizirati Jugoslaviju i Balkan. SAD smatra da Nemačka mora imati ulogu u stabiliziranju centralne i istočne Evrope, putem Evropske unije. A, možda bi tu ulogu mogla imati i u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza. Međutim, problem je što je na tom putu stajala jedna važna zemlja a to je bila Jugoslavija.

.. Kao što je u Njujork Tajmsu napisano u Drugom svetskom ratu nije bilo boljeg izvršioca od Hrvata. Vraćamo se 50 godina natrag. Adolf Hitler je smatrao Jugoslaviju jednom umjetnom tvorevinom Versajskog sporazuma nakon kraja Prvog svetskog rata. Kako bi slomio Jugoslaviju stvorio je marionetsku državu. U okupiranoj Bosni postojala je jedna jaka muslimanska organizacija koja je bila protiv zapada, nju je predstavljao  na međunarodnom planu muftija iz Jerusalima. Nakon kraja rata Hrvatska i Bosna nikad nisu bile diskriminisane.  Nije došlo do isprika Srbima i Ciganima, već je situacija bila zamrznuta za vreme Titove države. Nakon smrti Tita 1980. godine, desne organizacije emigranata su izjavile da Jugoslavija ne može preživeti i napravile su kartu prema kojoj je Bosna deo Hrvatske. To je bila karta koja je identična onoj koja je napravljena za vreme NDH. Krajem 90-te godine kako je dolazio kraj komunizma u istočnoj Evropi, hrvatski separatisti su se počeli oslanjati na bivšeg komunističkog generala Franju Tuđmana. Nakon što je izašao iz zatvora, dok je Tito još bio živ, rekao je da ti Srbi nas ugnjetavaju, oni su odgovorni za sve za ovaj grozan režim. Tuđman je primao važnu pomoć izvana i iz inozemstva. Nemačke tajne službe su bile vrlo aktivne u Hrvatskoj u čitavoj Jugoslaviji i pokušavale su da 80-tih godina sagraditi mostove između Mesića, Tuđmana u Jugoslaviji i sa ustaškim revanšističkim organizacijama koje su živele i delovale u dijaspori u inostranstvu sa svim onim uticajnim ljudima koji su pobegli iz marionetske hrvatske godine iz 45-te godine.

            Tuđman je smatrao da je korisno da sa njima bude u dobrim odnosima dok je bio kandidovan za predsednika i propagirao svoju platformu. Međutim, bilo je teško da svoju stvar proda na Zapadu. Međutim, uspeo je delimično, zbog toga što je imao vrlo dobar sistem lobiranja, vrlo efikasan, mnogo efikasniji od srpskog. Tuđman je dodao na priliku svoje najbolje izvore podrške kao što nemački kancelar Kol. Na primer, Tuđman je napisao knjigu u kojoj znatno umanjuje zločine ustaše i tvrdi da je istrebljivanje Jevreja mnogo preuveličano. "Hvala Bogu da moja žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka", rekao je jednom čoveku koji ga je intervjuisao. Izabrao je šahovnicu za novu hrvatsku zastavu koja je, zapravo, pogazila sve žrtve iz Drugog svetskog rata. "Njujork tajms" je našao mesta da propagira novi imidž Tuđmana. U članku Tuđman je obećao da neće biti progona srpskog stanovništva u Hrvatskoj ukoliko se ona odvoji od Jugoslavije.

            Tuđman je tvrdio da je Hrvatska za Hrvate, bez obzira na to što tamo ima Srba koji su tamo već generacijama. Da su oni drugorazredni građani i zapravo su to i bili. Šest meseci pre nego što je izbio rat srpski predstavnici bili su očišćeni iz Vlade,  organizacija i policije. Njima su podmetane bombe u Zagrebu i Dubrovniku. Prvi put od Drugog svetskog rata, Srbi su u Istočnoj Hrvatskoj počeli da beže preko Dunava. Srbi koji su radili u hrvatskim gradovima morali su da potpišu izjave lojalnosti. Kasnije su otpušteni.

(video snimak)

            Svaka sumnja da je Tuđman lično izdavao naređenja za proterivanje Srba iz Hrvatske, sve te sumnje otklonio je Tomislav Merčep,  jedan od članova Tuđmanove partije sada je  Merčet je bio jedan od dva hrvatskih vođe kao što je kasnije utvrđeno u izveštajima policije koji su upravljali eskadronima smrti. U Istočnoj Slavoniji, Vukovaru i Osijeku, u jesen 91. godine. O tome se nije mnogo pisalo u medijima na Zapadu. Međutim, tu je upravo sevnula ona iskra koja je dovela do rasta. U Jugoslaviji, u Hrvatskoj konkretno. Merček je bio jedan od vođa hrvatskih kadrona smrti u Osijeku. Za razliku od diskretnijih članova HDZ-a, on nije krio da se identifikuje sa ustašama. Ponovo su proradile stare sile. Osijek je postao magnet za neofašističke grupe i u njima su učestvovali i britanski skinhedi, britanski i nemački neofašisti, i francuski ekstremisti.

(video snimak)

            Zemlje koje su ubrzo prihvatili nemački pristup Balkanu, nisu marile za lekcije iz istorije i podržale su rat koji je izbio u srpskom delu Hrvatske, koji je bio poznat kao Krajina. Ričard Holbruk, koji je bio pomoćnik državnog sekretara i na početku jugoslovenskog rata, bio je američki ambasador u Nemačkoj, predstavio je američki pogled na to. Srbi su počeli ovaj rat, Srbi su krivci za ovaj rat. Oni koji su pokušali da spreče ovaj rat kao što je Lord Oven, videli su stvari drugačije. Srbi u Hrvatskoj i van Hrvatske  se sećali događaja iz 41. i 42 kada je Hitler objavio nezavisnu državu Hrvatsku, marionetsku državu, ako želite tako da se izrazimo, kao i svih strahota koje su se tamo dešavale, u kojima su ubijeni veliki brojevi Srba. Ja mislim da je potpuno razumljivo da kada je Hrvatska objavila svoju nezavisnost i proklamovala novi ustav, bez ikakve zaštite za 600 hiljade Srba koji su još uvek živeli u Hrvatskoj, da su se Srbi uzbunili. Od početka krivljeni su samo Srbi i to uglavnom i bez znanja, zbog toga što niko nije želeo da malo pročita istoriju, da vidi šta je to istorijski kontekst i da vidi zbog čega Srbi koji žive u Krajini, i Srbi koji žive u onom kraju koji se zove Bosna i Hercegovina, toliko neprijateljstvo osećaju pod novim Zagrebom i novom vladom, i novom vladom u Sarajevu, muslimanskom vladom. Nadajući se da će sprečiti katastrofu, Evropska zajednica je organizovala Mirovnu konferenciju 91. godine, koju je vodio veoma uvaženi britanski diplomata lord Piter Karington koji je pokušao da nađe kompromis između onih koji su želeli rasprad Jugoslavije i oni koji su želeli njen opstanak. Problem je bio, međutim, to što su oni na granici koje su nacrtane posle 1943. godine u Titovoj državi, ostavljaju 1/3 srpskog stanovništva van Srbije, uglavnom u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj dok je Jugoslavija klizila prema  ratu 91. godine, održana su dva referenduma istog dana u Hrvatskoj. Hrvati su, uglavnom, glasali za nezavisnost Jugoslavije, dok su Srbi, stanovnici Hrvatske, uglavnom iz regiona pod imenom Krajina, glasali, isto tako većinom,  u Jugoslaviji. Evropski predstavnici su, međutim, želeli kompromis koji je bio dozvolio Hrvatskoj da napusti jugoslovensku federaciju dok će regioni u kojima su Srbi većina ostati u Jugoslaviji i imati značajnu autonomiju. Srbi koji su živeli u nezavisnoj Hrvatskoj imali bi garancije kao jednaki građani i zaštitu njihvoih ljudskih prava. U glavnom gradu, Zagrebu, hrvatski predsednik Tuđman, nije bio voljan da prihvati ovaj kompromis koji bi predodradio vojni sukob. Međutim, Nemačka je najavila da će priznati i Hrvatsku i Sloveniju i bilo je jasno da neće biti kompromisa. Srbi su mislili i bili su vrlo ogorčeni, što je prvi čin Nemačke, da podele Srbe u Jugoslaviji. Pokušaji da se Jugoslavija mirno podeli bili su u opasnosti zbog onoga što je činila Nemačka. To je potpuno razbilo konferenciju, Mirovnu konferenciju, zbog toga što su te dve republike dobile nezavisnost. Moralo se, znači, pitati i Bosna, da li i ona želi da bude zavisna i bilo je vrlo jasno da ukoliko se to uradi, doći će do građanskog rata. Poslao je vrlo jako formulisano pismo nemačkim vođama upozoravajući da će priznanje značiti katastrofa. Međutim, pritisak od hrvatskog lobija u Nemačkoj je bio takav da je bilo vrlo teško i dalje odgađati priznavanje nezavisnosti. Kada je rat počeo, nemačka javnost je već bila pripremljena za napade na Srbe u uticajnim nemačkim novinama.  Rajf Buler, jedan od nemačkih novinara, pratio je Srbe na sve moguće načine, na način koji je kasnije kritikovan u jevrejskim krugovima. I drugi nemački novinari konačno su uobličile nemačko javno mnjenje. To je došlo do takve razmere da su ih počeli nazivati zagrebačkim.  To je bila jedna vrlo jako i uticajna grupa. Nemačka podrška hrvatskim separatistima dobila je pohvalu na hrvatskoj televiziji. Kroz jednu agenciju za "Odnose sa javnošću", Hrvatska je uspela da izvede vrlo jaku i uspešnu medijsku kampanju koja je obezbedila podršku u SAD i šire. Ovo se posebno videlo u izveštavanju tokom rata iz Dubravnika koji je bio poznat turistički grad, tokom rata da Srbi uništavaju Dubrovnik u ničim isprovociranim napadima. Javno mnjenje veruje da napad savezne vojske na Dubrovnik nije bio ništa nego zla namera. U avgustu 91. godine, hrvatske snage napale su jednu bazu u Boko-kotorskom zalivu. Jugoslovenske snage u Crnoj Gori krenule su da se suprotstave hrvatskim snagama kod Dubrovnika. To je grad koji ima Stari grad, sastoji se uglavnom od hotela koji su zauzeti i pretvoreni u kasarne. U izveštajima Stari grad nije mnogo oštećen. Govorilo se u novinama o nekih 15 hiljada granata koje su pale na Stari grad Dubrovnik. Međutim, zapravo, Stari grad nije bio uništen. "Vašington post", tačnije novinar posetio je ovaj grad nekoliko meseci posle granatiranja i našao je da je grad gotovo netaknut. Ima ljudi koji idu na ovo mesto, a gde se mnogo toga izdešavalo i koji ne znaju gde su, koji ne znaju jezik, ne mogu da komuniciraju sa ljudima i uzimaju letke od mesnih vlasti, a hrvatske i austrijske vlasti, kao i nemački mediji pokušavaju da prikažu Srbe kao neke divljake i varvare.

Nemačka je bila odlučna da prizna separatističke republike i da izazove raspad Jugoslavije. Priznavanjem Hrvatske, nemački premijer Helmut Kol ponudio je britanskom premijeru Džon Mejdžoru jedan dogovor, nagodbu, u kome će Britanija moći da se izvuče iz nekih društvenih odredba Sporazuma iz 91. godine kojima se stvara ujedinjena Evropa, o kojoj se tada mnogo diskutovalo u britanskom parlamentu. Međutim, Džon Mejdžor će morati za to da plati cenu u Bosni.

SAD su bile jedina snaga dovoljno velika da se suprotstavi Nemačkoj. Lorens Iglberger koji je nekada bio ambasador u Jugoslaviji, govorio je srpsko-hrvatski, shavatao je koliko su velike opasnosti od prevremenog priznavanja pre nego što se dostigne sporazum.

Ovde su u pitanju stotine i stotine godina pred istorije. To je kao kada se sruši brana i mogu da uslede velike strahote na ove strane. I ovde će ponovo mir biti žrtvovan radi domaće politike. Uskoro je trebalo da se održe izbori.

Kada smo konačno priznali Hrvatsku, to smo učinili zbog velikog pritiska u svojoj zemlji. Mi imamo mnogo Hrvata u Americi, i gospodin Buš je većinu njih izgubio u onim izborima koje je izgubio. Kada su Nemci podržali oružanu secesiju Hrvatske i Slovenije SAD su sa svoje strane podržali muslimanskog vođu Aliju Izetbegovića u njegovom pokušaju da stvori odvojenu državu Bosne, upravo oni su insistirali da se prizna Bosna i to je dovelo do ovog rata, to je rat za koji evropski  lideri veruju da se mogao izbeći.

            Srbi su bili u većini do nedavno u Bosni, a onda su Muslimani koji su imali mnogo veći natalitet od Srba postali dominantni, postali su većinsko stanovništvo i to je naravno bilo vrlo teško Srbima da progutaju. Oni su stavili jasno do znanja da ukoliko dođe do nezavisne Bosne oni imaju pravo po Ustavu koji je tada važio da je smatraju nezakonitom državom i Izetbegović je morao da ima saglasnost sva trii konstitutivna naroda. Izetbegović je međutim imao bliske veze sa Iranom i sa fundamentalističkim muslimanskim državama što je brinulo Evropu, veze Izetbegovića su vrlo stare sa Iranom kongresno i datiraju od pre iranske revolucije 1979. godine. U svrhi diplomatije kao što je pisalo dr Cimerman u svojoj knjizi, bilo je poželjno priznati Bosnu. Međutim, da ti se neka vlada priznala ona mora potpuno kontrolisati svoju teritoriju, mora imati jasne granice i mora imati stabilnu populaciju. U Bosni nijedan od ovih uslova nije postojao u februaru 1991. godine kada je Cimerman dao svoju preporuku da se Bosna prizna. SAD su shvatale da će to dovesti do građanskog rata.

            Kasnije i Nemačka je smatrala da je to velika greška. Mi smo imali neke sporove 1992. godine kada su Amerikanci podržavali priznanje Bosne dok su oni evropljani verovali da treba prvo uspostaviti jedan okvir za ceo taj region.

            Lord  Karington  je pokušao da izbegne katastrofu tako što je poslao Kutiljera u misiju da nađe neki kompromis između Hrvata i Srba pre nego što se Bosna prizna. Ja sam ga zamolio da ode u Sarajevo i da razgovara sa predstavnicima sve tri strane u Bosni i da vidi da li se može postići neki sporazum kojim bi se stvorila neka vrsta nezavisne države Bosne, ali u dogovoru sa saveznom državom. Bilo je govora o tome da se uspostavi država sa tri nacionalna katona po modelu Švajcarske. To je bila poslednja šansa da se sačuva Bosna pre izbijanja rata. Da je taj plan bio prihvaćen pisao je kasnije Miša Gleni Britanski novinar, bosanski rat se ne bi desio, međutim, dva dana posle njegovog potpisivanja na jednom sastanku sa Cimermanom Izetbegović se predomislio i povukao svoj potez.

            Izetbegović je jednostavno porekao svoju reč kao što je to uradio i u drugim prilikama, Cimerman je kasnije priznao Dejvidu Bajnderu novinaru Njujork Tajmsa da je Izetbegović vrlo nevoljno potpisao sporazum da bi dobio evropsku podršku. Godinu dana pre izbijanja rata u Bosni Cimerman je takođe priznao da Lisabonski plan nije uopšte bio loš, ali je Izetbegović rekao i sećam se da je rekao Izetbegoviću ako vam se ne sviđa što ga potpisujete. Cimerman je rekao Izetbegoviću. Slušajte, zašto ne sačekate da vidite šta amerikancu mogu da učine za vas. Time je želeo da kaže, mi ćemo vas priznati, time ćemo vas pomoći, zbog toga ne potpisujte Lisabonski sporazum. Nemojte prihvatiti Kutiljerov plan i samo se držite neke vrste unitarne bosanske države, to je bila prekretnica u međunarodnim diplomatskim naporima.

            Američka administracija je jasno stavila do znanja da ti predlozi, Kutiljerov plan nisu prihvatljivi. Pošto nije bilo nikakvog sporazuma između Srba i Muslimana i Hrvata sve tri strane su se pripremale za rat. Klajn je kasnije pisao Njujork Tajmsu. Došlo je do nečega što bi se moglo nazvati kriminalnim nehatom u diplomatiji. Međunarodno priznanje dovelo je do rata u Bosni. Izbijanje rata bili su skoro simultani. To je jednostavno zapalilo fitilj. (video snimak)

            Odlučni da nećemo učestvovati u ovom ratu, to je naš stav i on će takav ostati. Vreme kada je američki državni sekretar svedočio pred Kongresom da u mesecu lipnju 95. da SAD ne drže stranu jugoslovenskom sukobu, već se počekaaodvijati tajna vojna pomoć Hrvatima i bosanskim muslimanima. Na udaljenom aerodromu u brdima otoka Brač u Hrvatskoj Američki obaveštajci su osposobljavali bezpilotske špijunske letilice dok su hrvatski vojnici čuvali stražu, šta su one i gde idu. Samo mesec dana pre nego što je državni sekretar Viljem Per svedočio o tome kako SAD ne podržava nikoga hrvatske snage su napale zaštićenu zonu u UN, zaštićenu zonu u UN u kojoj su živeli Srbi. Veći broj vojnika UN je ubijeno u ovom masartu, srpskog stanovništv u sektoru Zapad. Epitet je srpskih izbeglica je krenulo preko reke Save iz Hrvatske u severnu Bosnu. Hrvatski izvori tvrde da je broj ubijenih Srba oko sto. Službenici Srpske pravoslavne crkve tvrde da se taj broj kreće oko 5 tisuća, međutim, američki službenici nisu kritikovali ovo naselje čak ni kada je bilo u pitanju ubijanje vojnika ujedinjenih naroda. SAD su bile duboko umešane u pružanju pomoći hrvatskoj vojsci.

            Pokušaj britanskih i francuskih predstavnika u Veću sigurnosti UN da se glasaju sankcije u Hrvatskoj, konstantno je blokirala američki predstavnik Madlen Olbrajt. Šest  meseci pre toga u novembru 94. Stejt department i ministarstvo odbrane odobrili su  sporazum između generala u penziji i hrvatske vlade. Ja sam dobijao stalne izveštaje, citiram, bilo je generala koji su bili u penziji koji su nastupali kao saveznici bosanskoj Vladi, hrvatskoj vladi, kao i njihovim vojnim predstavnicima. Generali u penziji su opisivali veliki broj plaćenika koji su delovali u privatnoj kampanji poznatoj pod imenom vojni profesionalci, odnosno udruženje poznato pod skraćenicom MPRI. Među njima je bio i general Edvard Štojncer bivši šef vojne obaveštajne službe, general major  Grifit, zamenik šefa Evropskog biroa i kao najvažniji Karl Von. General Von i njegove kolege su bili glavni aduti Hrvatske vojske u njenim naporima da se silom oslobodi da protera srpsko življe iz Krajine koje je tehnički bilo pod zaštitom UN u sektorima Sever i Jug. Međutim, uništenje sektora Zapad zaštićene zone za etničke Srbe imaće posledice i po susednu Bosnu.

            Lord Oven je pisao da se SAD odobravanjem preuzimanja sektora Zapad od strane hrvatskih snaga  prećutno dale zeleno svetlo bosanskim Srbima da napadnu Srebrenicu i Žepu. Kada je muslimanski paravojni komandant Naser Orić napao srpsko selo Višnjica ovog puta su srpske snage uzvratile napad i ušle u grad. Svima koji su pratili događaj bilo je jasno da Naser Orić stalno provocira napade sa tzv. demilitarizovane zone na srpska sela u okolini enklave Srebrenica. Posle nebrojenih upozorenja Srbi više nisu hteli da dozvole da se to događa i odlučili su zauzeti grad. Orić i nekoliko tisuća njegovih vojnika pobegli su preko teritorija pod kontrolom srpskih snaga u Tuzlu, nekoliko dana pre nego što su Srbi ušli u Srebrenicu i Žepu. Muslimanske žene i deca su ukrcani u autobuse i poslali na sigurno mesto u Tuzlu.

No, između hiljadu i dve hiljade muškaraca je zarobljeno i optuženo da su učestvovali u seriji masakra koju je predvodio Naser Orić. Hrvatski vojnik koji tvrdi da se borio sa srpskim snagama svedočio je u Hagu da je učestvovao u egzekuciji hiljadu i dvesta Muslimana iako je na licu mesta nađeno oko 200 tela. Američki ambasador Madlen Olbrajt je koristila znatno uvećane brojke da bi opisala srpsku odmazdu u Srebrenici. Prema izveštajima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta hiljade muslimanskih muškaraca navodno koji su nestali za njih se kasnije ispostavilo da su služili u redovima muslimanske vojske u Tuzli.

            Crveni krst je izvestio da je oko 400 njih pobeglo u Tuzlu ali oni su i dalje na službenim spiskovima kao nestali Muslimani iz Srebrenice. Madlen Olbrajt je insistirala na tim brojkama muslimanskih muškaraca koje su Srbi smaknuli u Srebrenici. Ne postoji ništa što potvrđuje  ove tvrdnje. Ove godine  drugi izvori tvrde da je Orić znao za ovo .(video snimak)  .

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kao što vidite radi se o izjavama isključivo zapadnih izvora, isključivo vrlo uglednih ličnosti koje su oni nesumnjivo dali i svakako da je reč o kompilaciji koja treba da samo ukratko ilustruje sliku s obzirom na ovo ograničeno vreme koje ja imam na raspolaganju.

MEJ:

            Molim vas da kasnije date ime programa u dogledno vreme zajedno sa originalnom kasetom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ima mnogo originalnih video kaseta i neće biti nikakav problem da to pogledamo. U smislu međunarodnog prava u krizi Jugoslavije jedini međunarodno-pravno zaštićeni subjekt bila je Jugoslavija. Kao član Ujedinjenih nacija i jedini nosilac međunarodno-pravnog subjektiviteta. Prema tome, na toj teritoriji nisu vođeni ratovi nego samo jedan rat protiv Jugoslavije. Taj rat podstican je i usmeravan od strane najvećih sila savremenog sveta. Sa osloncem na unutrašnje saveznike, nacionalističko-separatistička jezgra uz dominantno prisustvo onih snaga koje su poražene u Drugom svetskom ratu. Taj rat je vođen svim sredstvima, medijskim, političkim, ekonomskim, vojnim. Taj rat je najpre vođen decenijskom medijskom kampanjom u kojoj je zloupotrebljen monopol na globalnim sredstvima informisanja, zatim spoljno-političkom intervencijom usmerenom na stvaranje nezavisnih država od jugoslovenskih republika, a zatim najsvirepijom višegodišnjom ekonomskom kampanjom i sankcijama protiv SR Jugoslavije, koje se jedino mogu kvalifikovati kao genocid i konačno vojnom agresijom. I to 95. godine protiv Republike Srpske i u "Oluji", kao što smo videli uz učešće snaga NATO u najvećem etničkom čišćenju koje je zabeleženo, i 99. protiv SR Jugoslavije. Ova velika medijska politička, ekonomska i vojna kampanja na razbijanju Jugoslavije i interesnoj prekompoziciji Balkana, prepuna je manipulacija o navodnim genocidnim Srbima koje treba da budu krunisane ovom lažnom optužnicom sa velikim pretenzijama da ona obavi istorijski zadatak. Naime, jasno je da osnovna sadržina ovog posla je intervencija u istoriju, da se nekakvim, kako to treba da izgleda, sudskim procesom i naravno pravnim putem prevede laž i manipulacija u istinu.

            Potrebno je da nosioce i učesnike zločina, decenijskog nasilnog uništavanja Jugoslavije i odgovorne za te zločine, presudom osloboditi od odgovornosti a na kraju tu presudu upotrebiti kao istorijsku istinu. Zato, rekao bih, ovaj nelegalni sud ne postoji u pravnom prostoru već isključivo u političkom i medijskom. On sam po sebi predstavlja sredstvo rata i deo zločina koji traje nad srpskim narodom. Ali taj se rat vodi sa manjim i većim intenzitetom i protiv drugih naroda širom sveta. Pobednici u hladnom ratu izjednačili su se sa pravom na uspostavljanje svetske hegemonije. Iza tog koncepta ne stoji težnja za uspostavljanje efikasnije, humanije i pravednije organizacije sveta. Prva ratovska decenija jasno je pokazala da je to koncept i sredstvo za ovladavanje državama i njihovim prirodnim i druptvenim resursima, sredstvo novog kolonijalizma. Taj proces koji je započeo rušenjem Berlinskog zida nije završen, on teče uz ogromnu konfuziju u sferi prava, politike, istorije, filozofije. Najavljen je novi svetski poredak se sve više iskazuje kao svetski nered a ova prva pothladnoratovska faza završena je neuspešno, čak i po ocenama vrhunskih stručnjaka Zapada u taj negativni rezultat svakako se uključuje razaranje Jugoslavije.

            Poruke poput one Klintonove da su Srbi odgovorni za izazivanje dva svetska rata, a to onda znači da Nemci nisu odgovorni ni za jedan, imaju moć falsifikovanja stvarnosti i sadašnjosti i prošlosti i prete da postanu model oblikovanja budućnosti. Ta poruka predsednika Amerike kao svetskog lidera, kad kažem svetskog lidera mislim na Ameriku ne na Klintona, može se upotrebiti kao metafora za jednu čitavu decenijsku kampanju laži. Mislim da može samo da joj konkuriše ovo što smo čuli od druge strane jutros i ono što su oni priložili. A ona, ta poruka je pogotovo apsurdna i pogotovo nečasna kada se zna da su se upravo u ta dva rata za koja su po Klintonu odgovorni Srbi, upravo ti Srbi uz ogromne žrtve borili rame uz rame sa tom istom Amerikom koja je 50 godina kasnije ocenila da je Jugoslavija i posebno Srbi stoje na putu ostvarivanja novih interesa. Da se u te interese ne uklapa slobodna i nezavisna Jugoslavija, da je svojim uspešnim razvojem i slobodarskim duhom rđav primer za druge i da je zato moraju razbiti i pretvoriti u zemlju trećeg sveta, pa i dalje od toga vratiti u kameno doba. Zato nema prečeg posla za Srbe i Srbiju ali i za sve druge kojima je stalo do slobode, nema prečeg posla od borbe protiv laži. I ja mislim da je ovaj vaš nelegalni sud potpuno suprotno zamisli njegovih kreatora i uprkos restrikcijama u emitovanju njegovog toka, iskrivljavanju informacija već postaje poprište rušenja, decenijske satanizacije Srba i ogledalo sramote za izvršioce zločina nad Jugoslavijom. Naizgled paradoksalno ali u istorijskom smislu ovde se suprotno namerama njegovih kreatora utvrđuje upravo njihova krivica a ne moja. Moju utvrđuje porota koju čini moj narod, i sav istinoljubivi svet. Ova optužnica je potpuno lažna.

            Prvo, zato što ni u Hrvatskoj ni u Bosni nije reč o agresiji već o građanskom ratu. Drugo, zato što je taj rat u oba slučaja za srpski narod u Hrvatskoj i da srpski narod u Bosni bio odbrambeni rat. I treće, optužnica je apsurdna i u formalnom i u materijalnom smislu jer se optužuju Srbija i ja kao njen predsednik za građanski rat u Hrvatskoj, za građanski rat u Bosni a da pri tom Srbija nije bila u ratu, niti je Savezna Republika Jugoslavija bila u ratu ni sa Hrvatskom ni sa Bosnom i Hercegovinom. Upravo, predsednici Hrvatske i Bosne, Tuđman i Izetbegović, predsednik Predsedništva Jugoslavije u to vreme, Stjepan Mesić započeli su rat protiv Jugoslavije a time protiv Srba, građana Hrvatske i građana Bosne i Hercegovine najpre nasilnim protivustavnim aktom secesije tih republika, a odmah i oružanim nasiljem protiv srpskog stanovništva s tim što je nasilje u Hrvatskoj počelo čak mnogo pre nego što je došlo do proglašavanja nezavisnosti. Pri tome, da odmah kažem nije sporno da je Srbija pomagala i Srbima u Bosni i Srbima u Hrvatskoj da opstanu i prežive. Apsurdno je to što je za vas logično da na primer Amerikanci, Nemci, Vatikan, Iranci, Saudi Arabija, Austrija, Turci, Avganistanci itd. pomažu Mislimane i Hrvate ali nije logično da Srbi pomažu Srbe, da prežive na svom kućnom pragu.

            Mi smo jutros čuli ovde objašnjenja kako smo mi finansirali i pomagali Srbe. Srbi pomagali Srbe. I to je zločin, a zašto nije zločin to što je na primer Vatikan davao novac preko Vatikanske banke za kupovinu oružja za Hrvatsku i onda pošto je Srbiaj pomagala Srbe ja sam zločinac a pošto je Vatikan pomagao Hrvate, da izvrše nasilnu secesiju i kupovao im oružje papa je sveti otac. A pomagali smo ih da se ponovi genocid izvršen nad Srbima na tom istom prostoru u Drugom svetskom ratu od tih istih snaga samo pod pokroviteljstvom Hitlera i Musolinija. Kada su bile proširene pojave da trojica ustaša sprovode po hiljadu Srba na klanje i da nema ko da im se odupre, a pri svemu tome i Srbija i jalično svu svoju moć smo uložili u postizanje mira. I zato sam i rekao da je ova optužnica pre nekoliko meseci kada ste otvorili apsurdna je Srbiji i meni lično pripada priznanje za postizanje mira na tim prostorima a ne za izazivanje rata.

            Dakle, s obzirom na to da Srbija i SR Jugoslavija nije bila strana u građanskom ratu, ona ni pojmovno, ni pravno, ni činjenično ne može biti optužena za nešto što se tamo dešavalo. Na kraju krajeva Savet bezbednosti kao jedini organ svetske organizacije nadležan za očuvanje mira i bezbednosti u svetu i davanja ocena o tome nije ni u jednoj od svojih brojnih rezolucija ili predsedničkih saopštenja niti u drugim odlukama i javnim stavovima u vezi sa ratom u Bosni i Hercegovini imenovao Saveznu Republiku Jugoslaviju kao agresora. A na drugoj  strani evo, na primer, 4. februara 94. Savet bezbednosti je usvojio predsedničko saopštenje u kome se upozorava Hrvatska da će biti izložena teškim posledicama ukoliko u roku od 2 nedelje ne povuče svoje trupe, pa onda čak i osuda kancelara Kola koji kaže Hrvatska je obećala da neće vojno intervenisati protiv svojih suseda. "Obećanje nije održala, to je skandal koji moramo najoštrije da osudimo". Na to se svodilo  na verbalne osude, a Jugoslavija iako nije bilo nikakvog osnova bila izložena sankcijama i naravno na kraju vojnoj interveniciji. A građanski rat u Bosni i Hercegovini započeo je onog trenutka kada je izvršena majorizacija, prihvaćen neustavni krnji referendum, čuli ste Karingtona šta o tome kaže o neazvisnosti, koji je održan bez srpskog naroda uprkos činjenici da u Ustavu Bosne i Hercegovine stoji da tu Republiku čine tri konstutativna naroda.

 

 

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, prevodioci nam poručuju da vas je teško pratiti kada čitate.  Molim vas da to imate na umu kada govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vrlo sam kratko citirao prema tome pretpostavljam da im nisam napravio veliki problem. Došlo je, dakle, do privremenog priznavanja jedne države ustanovljeno na bazi odluke koja nije imala legitimitet jer, je nisu podržala sva tri naroda i ta odluka je pretstavljala ogromnu pretnju da srpski narod u Bosni i Hercegovini postane narod nižeg reda u nekoj muslimansko-fundamentalističkoj državi. Videli ste maločas kako izgledaju mudžahedini, koliko ih hiljada ima tamo na tom novom ratištu koje je prvi put otvoreno u Evropi. A videli ste i mnoge druge stvari koje su vam dostupne, ali na to ću se vrtiti kasnije. Tokom rata u Bosni i Hercegovini u Srbiju i Crnu Goru, ali pretežno u Srbiju, naravno od ratnih sukoba sklonilo se više stotina hiljada građana Bosne i Hercegovine među kojima je bilo više desetina hiljada Muslimana. Kada bi bila istina da je Srbija agresor, tolikim hiljadama bosanskih Muslimana ne bi ni na pamet padalo da zaštitu od rata traže u njoj. Čak su i neke muslimanske vojne jedinice, kada su u borbama bile pritešnjene vojskom Republike Srpske u Istočnoj Bosni, prelazile Drinu i spas tražile u Srbiji koja ih nije vraćala natrag, već je sa njima postupala krajnje humano, hranila ih, oblačila, čuvala i onda omogućavala da preko Međunarodnog Crvenog krsta idu u druge zemlje.

            U jednoj takvoj prilici, kada sam ja odobrio da cela jedna muslimanska brigada od 850 ljudi pređe Drinu i potraži spas u Srbiji, napisao sam pismo Izetbegoviću, neću ga čitati celo, ali samo jedan mali deo: "vaši vojnici nisu ovde dočekani kao neprijatelji već kao ljudi, kao komšije koje su okolnosti gurnule u vihor ratne tragedije protiv njihove volje. Dobro znate da smo u Jugoslaviji pružili gostoprimstvo stotinama hiljada izbeglica od kojih su više desetina hiljada vaši sunarodnici i da svi oni imaju isti tretman i predmet sunaše brige. Više hrabrosti i snage treba za odluku da se zaključi mir nego da se započne rat. Ja vas molim da donesete takvu odluku u interesu sopstvenog naroda i ljudi koji žive na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Isto kao što molim generala Ratka Mladića i rukovodstvo Republike Srpske da prekinu rat i odmah zaključe prekid neprijateljstava sa predstavnicima vaše armije". Takvo sam pismo uputio i generalu Mladiću.Srbi u Hrvatskoj, ipak da se vratimo na ovaj širi plan, Srbi u Bosni, u Republici Srpskoj u Krajini, Srbi u Srbiji, Srbi u Jugoslaviji, ni u jednoj fazi jugoslovenske krize nisu dovodili u pitanje pravo hrvatskog ili muslimanskog ili bilo kog drugog konstuktivnog naroda Jugoslavije na samooupredeljenje koje nesumnjivo uključuje i pravo na otcepljenje.

            Rat u Hrvatskoj i Bosni nije imao nikakvog smisla ni razloga u ostvarivanju prava na samoopredeljenje i otcepljenje hrvatskog naroda, jer to pravo niko nije osporavao. Njegov smisao je bio u zločinu nad Srbima u isterivanju 600 hiljada Srba Karington govori o toj cifri pa neću da je menjam, znači najmanje 600 hiljada Srba sa njihovih teritorija u tadašnjim administrativnim ne državnim granicama Republike Hrvatske, a u Bosni i Hercegovini smisao rata bio je uterivanju srpskog naroda u status građana drugog reda Bosne i Hercegovine zamišljene kao buduće islamske republike.

            Pored onog citata, koji koliko sam video nisu stigli da vam čak dobro prevedu jer se brzo govori, ja to ne zameram prevodiocima, Tuđman je u javnom istupanju na Trgu Bana Jelačića 24. maja 92 godine, izjavio, citiram doslovce, rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela, ali mi smo procenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo mi i vodili politiku pregovora a iza tih pregovora smo formirali svoje oružane jedinice. Da to nismo tako uradili ne bismo došli do cilja", a Stjepan Mesić, koga ste videli na Televiziji ali vrlo kratko, kaže u Saboru Hrvatske, bio je dotadašnji predsednik Predsedništva Jugoslavije  5. decembra 91 godine, čuvenu svoju izjavu "mislim da sam objavio zadatak, Jugoslavije više nema". E, sad ako to dodate poznatoj činjenici islamske deklaracije Alije Izetbegovića, u kojoj on kaže između islamske vere i neislamskih država i institucija ne može biti mira i koegzistencije, gledali ste tamo kako viču sveti rat, džihad i tako dalje, onda mislim da svakome ko ne mora biti dobronameran ali ko je pošten mora da bude jasno o čemu se radi.

            Dakle, Srbi u Jugoslaviji nisu dovodili u pitanje pravo nijednog konstitutivnog naroda na samoopredeljenje, samo smo smatrali i danas to smatramo da pravo na samoopredeljenje pripada i srpskom narodu i da sve ono što mu je oduzeto i uskraćeno silom ili kršenjem tog prava nema nikakvu važnost po međunarodnom pravu i ne može biti priznato ni pod kakvim pritiscima. A ova lažna optužnica poriče Srbima sva ljudska prava pa čak i pravo na život, pravo na samoodbranu, jer u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini Srbi su branili prostore na kojima vekovima žive. Zamenik komandanta američkih snaga za Evropu napisao je u  oktobru  95. godine, citiram ga: "Slika ovog grada je slika stalne ekspanzije Srba. Većina oonoga što Hrvati nazivaju okupirana teritorija je zapravo zemlja na kojoj su Srbi živeli više od 3 stoleća. Isto važi i za većinu srpskih teritorija u Bosni koje zapadni mediji nazivaju 70 posto bosanske teritorija koje su zauzeli srpski pobunjenici. Ukratko rečeno Srbi nisu pokušali zauzeti nove teritorije, već su nastojali jedino zadržati ono što je već bilo njihovo". A 23. jula 93. godine kopredsednik Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji lord Oven, odbacujući mogućnost vojne intervencije u Bosni i Hercegovini na kojoj su neprekidno insistirali Klintonovi jastrebovi i plaćeni lobi, to odbacivanje vojne intervencije obrazložio je rečima da je citiram  "vrlo teško intervenisati u situaciji koja nije agresija" i dodaje "to je uvek bio sukob Srba iz Bosne Muslimana iz Bosne i Hrvata iz Bosne". A bivški američki sekretar Henri Kisindžer u svom članku u "Vašington postu" 17. maja 93. godine, pored ostalog, kaže, opet citiram "u Bosni i Hercegovini vodi se građanski rat", ne postoji bosanka etnička grupa i da je međunarodna zajednica učinila ogromnu grešku zbog priznavanja te republike. Reč je, kaže on, o trostrukom građanskom ratu, a ne o invaziji susedne države na suverenu zemlju. "Hrvatska i Srbija podržavaju svoje sunarodnike u Bosni. Najneodgovornija greška u   sadašnjoj bosanskoj tragediji bila je međunarodno priznavanje bosanske države pod vlašću Muslimana. Slepo sledeći presedan nemačkog preuranjenog priznavanja Slovenije i Hrvatske, međunarodna zajednica je pretvorila sve republike bivše Jugoslavije u nezavisne države" i tako dalje.

            Citirao sam, dakle, dva Amerikanca, jednog Britanca da ne kažem Engleza jer je Oven Irac,  ali postoje mnogi drugi Amerikanci, Britanci, Rusi, Francuzi, Kanađani, Indusi, Japanci, Grci Nemci, Italijani koji su javno saopštavali pravo stanje stvari. Mnogi će imati priliku da ovde lično iznesu svoje svedočenje za razliku od prakse lažnih svedoka i tajnih svedoka koje ima druga strana.

            Citirao sam dakle samo ove tri ličnosti da bi učinio nespornom svoju tvrdnju da je prava istina o građanskom ratu morala biti dobro poznata onima koji su donosili odluke. Međutim, zaglušujuće kanonade medijskog rata onemogućavale su svako probijanje istine. Videli ste na filmu jedan deo a ja želim da pokažem da se radilo o veoma dobro organizovanoj i veoma dobro plaćenoj i dobro finansiranoj propagandi. Pošto nemam vremena, ilustrovaću to jednim primerom upravo povezujući sa onim što ste videli na filmu o angažovanju u posebnu ulogu u demoniziranju Srba je odigrala upravo ta firma u raznim periodima, plaćeni predstavnik Hrvatske, muslimanskog dela Bosne i tako dalje. Džems Harf, direktor firme Rude i Fin hvalio se širenjem izveštaja koji su prouzrokovali dramatičan porast javne podrške za intervenciju SAD u Bosni.  Kako je Harf rekao francuskom novinaru i publicisti Žaku u aprilu 93 godine bio je ponosan na to kako je njegova firma izmanipulisala evropsko javno mnjenje. To je bio veliki uspeh pošto je hrvatski predsednik Tuđman bio, kako on kaže, veoma nepažljiv u svojoj knjizi "Bespuća" zbog koje je mogao biti optužen za antisemitizam a bosanski predsednik Izetbegović takođe je imao ozbiljne probleme sa  islamskom deklaracijom jer otkriva previše potpora jednoj islamskoj  državi. Utoliko više što je prošlost Hrvatske i Bosne obeležena.  Istinski o antisemitizmu priznaje Harf i govori o desetinama hiljada Jevreja koje je nestalo u hrvatskim logorima i tako dalje, što je bio razlog da intelektualci jevrejske organizacije budu netrpeljive prema Hrvatima i Muslimanima u Bosni. I on kaže "za nas je bio izazov da potpuno okrene ovakav stav i na tome smo majstorski uspeli". Kako su majstroski uspeli kad je  objavio priče o navodnim srpskim logorima smrti koji nikad nisu postojali, za koje je  dobio  nagradu, ali se ustanovilo da je sve to bilo lažno i onda su  ljudi bili u mogućnosti da mobiliziraju nekoliko glavnih jevrejskih organizacija američki jevrejski komitet i on govori o tome kako je to bio neverovatan uspeh kad su jevrejske organizacije ušle u igru na strani bošnjaka "mogli smo smesta proizvesti Srbe za naciste u javnom  mnjenju" i tako dalje, da ne gubim vreme. Kad ga je novinar pitao kad ste ovo uradili niste imali dokaza za ono što govorite, niste znali da li je to tačno, on mu je odgovorio naš posao nije da proveravamo informacije, imali smo posao da obavimo i mi smo to učinili. Nismo plaćeni da molarizujemo.

            Međutim, jasno je da  nije bio toliko uspešan zbog, kako kažu, majstorskih izvedeni svih tih promoterskih trikova. Ono šro je napore te firme učinilo efikasnim je prijemčivost zapadnih medija koji su ravnajući se po sugestijama onih koji su vršili i vukli političke poteze, pre svega u Vašingtonu, Bonu, Vatikanu, sami stvarali antisrpsku klimu mnogo meseci pre kampanje.  Ali ni jevrejske organizacije nisu tu priču prihvatile zato što su bile lakoverne i samo zbog majstorskog posla Rude i Fin i zbog interesa da gnev muslimanskih zemalja, pre svega arapskih zemalja, skrenu sa sebe na onog ko im bude pogodan.  U ovom slučaju Srbe. Tako su se Srbima odužili za zaštitu Jevreja u Drugom svetskom ratu u kome su na prostorima okupiranih teritorija Balkana jedino Srbi u Srbiji uspeli po cenu svojih života da ih zaštiti od fašista  to i oni sami znaju, stide se, bar oni koji su sa mnom razgovarali i nadam se da će neki od njih i svedočiti o tome ovde.

            Upravo zbog te ogromne pomoći Jevrejima jedino pobratimstvo između naroda a ne između država bilo je između srpskog i jevrejskog naroda uspsotavljeno.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću sada je vreme da napravimo pauzu 20 minuta.

 

posle pauze

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ova gotovo monopolistička komunikacijska struja je bila potpomognuta i određenim dobro plaćenim humanitarnim grupama kao što su lekari bez granica, mirovne grupe, žene u crnom, grupe za ljudska prava,  zajedno sa raznim drugim organizacijama. Videli ste na filmu je numorno ponavljana u vezi sa Bosnom da je dokaz postao i relevantan i američka vlada kaže  nema dokaze o bilo kakvom genocidu i svako ko čita štampu može videti pomanjkanje dokaza bez obzira na beskonačno špekulisanje koje ledi krv. Međutim, da bi ilustrovao kako se falsifikuje istorija, kako se plasiraju laži, pokazaću vam još jednu veoma kratku traku, samo nekoliko minuta, da vidite kako se to stvaralo i kako je posledice izazivalo, a u međuvremenu ću da vam objasnim, videćete na početku da na kompakt disku hronologija 20 veka kada se otvori 92. godina onda je na njoj, na samom početku, znači simbol za 92. godinu, ta izmišljena priča o tzv logorima smrti u Bosni i Hercegovini. Molim vas pustite traku. /video snimak/

            To je taj CD hronologija 20 veka,  sad kad listate godine otvorite 92. i evo slike, u istoriju je ušla ta fabrikacija, evo otvorite pogledajte taj CD o koncentracionim logorima. (video snimak)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovaj Dajkman objašnjava da je glavni urednik člasopisa "Novo" koji je prvi to posumnjao, otišao tamo. Uostalom, vi znate da je Pedi Ešdaun govorio o tim logorima, pa kad je pozvan od vlasti Republike Srpske da dođe u Republiku Srpsku i da ode gde god hoće da nađe neki logor, nije našao nikakve logore već isključivo

MEJ:

            Shvatili smo da ste ovu kompilaciju napravili vi i vaša ekipa, jel tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa možete da smatrate da su to meni pripremili moji saradnici ali ovo su nesumnjive činjenice jer u tom Trnopolju ima bezbroj svedoka koji mogu da potvrde da je bio samo izbeglički centar i to otvoreni izbeglički centar u koji se moglo slobodno i ulaziti i izlaziti. Čuli ste ovog Memeta kad kaže da se oseća vrlo sigurno i da mu jedino smeta velika vrućina u avgustu. Međutim, podsetio bih vas da kad sam citirao onih nekoliko ljudi misleći na mislim  Kisindžera, Ovena, uradio sam to da bih tvrdio da su oni koji su vukli poteze vrlo dobro znali o čemu se radi. Nije reč o nepoznavanju istine, već o interesima. Građanski rat u Jugoslaviji je iniciran kada je opstanak Jugoslavije bio očigledno suprotno strateškim interesima SAD, katoličke crkve, Nemačke i drugih. Da je Vatikanu bilo jasno kakve posledice očekuje i vidi se iz papske  enciklike od 1. maja 91. godine u kojoj govori o samostaljivanju bivših komunistički zemalja i, citiram, da to može izazvati teške konflikte i žalosti i traži se u tom projektu da se uspostave ili konsoliduju nacionalne strukture koje su u stanju da intervenišu za pogodnu arbitražu u konfliktima koji se rađaju među nacijama. S obzirom na to da je posle izbijanja rata u Bosni i Hercegovini 92. Vatikan tražio vojnu arbitražu Zapada, jasno je na šta se tada  mislilo. Inače ovo je italijanski prevod enciklike, Milano, 91. godine. Takođe nije sporno da su Nemačka i Vatikan prve priznale Hrvatsku kao nezavisnu državu.

            To sve,  pogotovo vojna intervencija protiv srpskog naroda u Republici Srpskoj, ne bi moglo da se dogodi bez glavne uloge Amerike  u licu Klintonove administracije koja će ostati zabeležena po zločinima na evropskom kontinentu 50 godina posle Drugog svetskog rata. I to protiv američkih saveznika i oba rata. Srbi su morali da budu prva žrtva jer je za njihovu politiku, za američku politiku islamski ekstremizam imao prednost, pre svega njihove uloge u destabilizovanju bivše sovjetske centralne Azije gde su između ostalog i velike rezerve nafte. Poznate su izjave islamskih lidera o zelenoj transverzali od Kineskog zida do Jadranskog mora, a dalje i zato što je u Bosni bilo lakše i najjeftinije slomiti antiameričku oštricu islamskog ekstremizma. Kažem najjeftinije jer se srpski životi i srpski nacionalni interesi ne računaju. Doduše, posle 11. septembra nisam siguran da su Klintonu i američki životi ulazili u ozbiljan račun i mogu da preciziram koliko je od onih hiljada mudžahedina nad kojim Izetbegović vrši smotru, koju smo videli na filmu, učestvovalo kasnije u terorističkim aktivnostima protiv Amerike, ali svakako mogu da tvrdim da je Amerika pod Klintonom dozvolila da Iran i Saudi Arabija naoružavaju te ubice. Klintonova politika je otvorila jedno novo, ovoga  puta evropsko ratište islamskog fundimentalizma. To je preteča sledećeg koraka za 11. septembar. Imam ovde, neću da gubim vreme, da vam to sada dajem, ne srpski izvor, nego hrvatski, iz zatvora u Busovači, sa potpisom hrvatskog upravnika zatvora, spisak mudžahedina koji se nalaze u zatvoru koje je zarobila hrvatska vojska: Alžir, Tunis, Pakistan, Egipat, Saudi Arabija, Katar, Turska itd. Vojna iskaznica, fotokopija, čin mu je general, Ganel Gamel iz Egipta, specijalni odred za posebne namene štaba vrhovne komande. Ti specijalni odredi za posebne namene uglavnom su i vršili  one zločine za koje su kasnije optuživani Srbi.

Međutim, nemam ja iluzije da će ova strana preko puta da optuži Klintona i Holbruka za etničko čišćenje 600.000 Srba iz Hrvatske i masovna ubistva ili 550.000 Srba iz muslimansko-srpske federacije od kojih se deo nalazi u Republici Srpskoj a deo u Srbiji, ali verujem da pravosuđe SAD i građani ne mogu lako da pređu preko činjenice koje govore da su upravo oni otvorili vrata 11. septembra. A moraćete i ovde da ih dovedete da svedoče i odgovore na  moja pitanja i da objasne neke činjenice. Kad govorim o tome ja naglašavam da je reč o Klintonovoj administraciji jer verujem da prethodna administracija u takav zločin protiv Srba ne bi ušla bez obzira na strateške  interese, ne bi otišla tako daleko i da bi se zadržala na političkim sredstvima. To svoje uverenje baziram na izjavi državnog sekretara Bejkera 13. januara 95. godine pred američkim Kongresom on kaže činjenica je da su Slovenija i Hrvatska  proglasile nezavisnost uprkos našim upozorenjima one su upotrebile silu da bi zauzele granične prelaze i to je izazavalo građanski rat. On kaže da su poziciju SAD da bi trebalo sačuvati teritorijalni integritet Jugoslavije zastupale 32 zemlje članice OUN, citiram ga, svi su to podržali to je bila ispravna politika i veoma je loše što nismo ostali kod te politike duže nego što jesmo, Klintonova administracija je tu politiku promenila a videli smo i čuli Pauela na kraju filma, ali i Holbruka, koji se očigledno trudio da drži korak sa stavom svog šefa i onom njegovom beslovesnom izjavom o srpskoj krivici za dva svetska rata.

            Nesumnjivo je da je Holbruk, inače kao američki ambasador u Nemačkoj, odigrao ključnu ulogu u ugrađivanju nemačkih stavova u američku politiku a bio, kao što smo čuli sa filma svedočenja izuzetno uglednih Amerikanaca, i Klintonov izvršilac a sigurno i inspirator genocida nad Srbima. Videli smo njegovu ulogu u napadu na Krajinu i na zapadni deo Republike Srpske. Gotovo celu deceniju stratezi nasilne prekompozicije Balkana označavaju Beograd kao balkansku kolevku zla. Pri tome, kao što vidimo nije bitno šta se zaista dešava na Balkanu nego kakva predstava o tome treba da se formira u javnosti. Međutim, nisu svi poslušni i  ja mislim da se ovde neće moći da se prekroji istorija kao što ni istinu o ratnim zločinima na Kosovu nije uspela da eliminiše gospođa Del Ponte svojom tvrdnjom da nema osnovu za otvaranje istrage protiv NATO jer uvek će se otvarati jedno od ključnih pitanja pitanja ljudske savesti i pitanje interesnog prihvatanja laži kao istine kada istinu određuju sila i korist a nerealni argumenti.

            Uloga Nemačke u raspadu Jugoslavije poznata je i zato ne traži posebna objašnjenja, biće zato vremena, ali ipak želim da ukažem na posebnu ulogu njihovo nespornog interesa i obaveza prema katoličkoj crkvi ali i posebnu ulogu stranke Genšera i Kinkela, čiji je osnivač  Nauman još pre 15 godine objavio knjigu "Srednja Evropa" kao projekt organizovanja većeg dela evropskog kontinenta oko nemačkog državnog jezgra. Godinu dana kasnije objavio je i rad "Bugarska i Srednja Evropa", u kojoj predviđa teritorijalni kontakt Austrougarske i Bugarske posle očekivane pobede u Prvom svetskom ratu. Upravo je Nauman Srbe označio kao večno remetilački faktor. Postavlja se pitanje čemu remetilački u ostvarivanju imperijalnih ciljeva na račun svoje slobode i danas je u stvari isto ovo što se ovde ovim falsifikatima nastoji nametnuti i to što je zastupao Holbruk.

Kada dakle imamo u vidu, ukratko sumiramo sve to zajedno, ekspanziju islamskog fundamentalizma o čijim citiram krvavim granicama Indonezije i Somalije do Bosne piše  u svojoj knjizi . izdanje, Njujork 96. godine, pa kad imamo uz to i postavimo paralelno Vatikan i Papin projekt, onda interese Nemačke i iznad svega Amerika jedine super sile, vidi se da nema u svetu primera da jedan mali narod bude uvučen u vrtlog interesa svih velikih sila. Pa uprkos tome bilo je teško uništiti jednu veliku i uglednu zemlju i osnivača Ujedinjenih nacija kakva je bila Jugoslavija a pokazalo se i nemoguće bez upotrebe sile i bez velikog zločina. Tako je i proizveden rat čija su žrtva svi jugoslovenski narodi a srpski narod u planetarnim razmerama onakvim falsifikatima proglašen za krivca. Taj rat je imao isti onaj genocidni karakter kao i rat koji su protiv Srba vodile hrvatske i muslimanske ustaše u Drugom svetskom ratu i Karington je to dobro znao. U svom intervju u bečkom nedeljniku "Profil", 1. decembra 93. godine, na primedbu da mu se prebacuje da je bio prosrpski nastrojen, kaže to je besmisleno. Nije bilo lako odgovoriti ko je dobar ko je zao kada su Hrvati proglasili svoju nezavisnost, nisu dali Srbima u svojoj zemlji kojih ima 600 hiljada, nikakve garancije, bilo je razumljivo da su Srbi zbog toga bili zabrinuti pre svega ako se ima na umu divljanje ustaša u Drugom svetskom ratu". A onda tu takođe kaže bili smo skoro pred rešenjem problema Krajine i Slavonije. Tada je međutim Evropska zajednica krajem 91. godine odlučila da prizna Sloveniju i Hrvatsku.

Hrvatska je dobila ono što je želela, Slovenija takođe, i oni više nisu imali želju da mirovna Konferencija bude nastavljena i što je još važnije trebalo je zatim istu stvar omogućiti i drugima, a pre svega Bosni i Hercegovini. Alija Izetbegović se nije odlučio za nešto drugo osim za nezavisnost iako je i njemu bilo jasno da tako opredeljenje znači rat. Za međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske gotovo svi drugi su bili protiv. Završen citat.

A "Njujork tajms"  je 14. aprila 93. godine doneo sledeću kratku vest. Intervjuisan u zgradi Ujedinjenih nacija, Sajrus Vens je rekao da ono što je nazvao prevremenim priznavanjem Slovenije, Hrvatske Bosne i Hercegovine od strane Evropske zajednice i SAD dovelo do rata koji je u toku. Urednik "Njujork tajmsa" Rozental u svom uvodniku 23. decembra 94. godine kaže da su tokom zime 91. i 92. godine zapadne zemlje svojim postupcima doprinele razvoju velike nesreće na Balkanu. To je dovelo do toga da građanski rat postane neizbežan u Bosni i Hercegovini koja nikada nije bila nacija već samo administrativna jedinica u Jugoslaviji i on dalje iznosi ocenu da je sukob u Jugoslaviji izazvan preuranjenim priznavanjem pod nemačkim pritiskom Hrvatske koja se otcepila od Jugoslavije, a zatim insistiranjem da se stvori i prizna nezavisno bosanska država, a lord Oven 12. novembra 95. godine u intervju španskom listu "El pais"  kaže "ja mnogo poštujem SAD,  ali je u toku poslednjih godina diplomatija te zemlje odgovorna što je beskorisno produžen rat u Bosni. Da je Vašington podržao mirovni plan u februaru 93. godine, on bi izbegao veliki broj mrtvih. Ne radi se o jednom mišljenju već o činjenicama na koje ukazujem".  Završavam citat.

Preskočiću Vensa u drugim prilikama, pomenuću objašnjenje nekadašnjeg grčkog ministra spoljnih poslova Samarasa koji je bio prisutan na sastanku Evropske zajednice 16. decembra 91. godine i koji je 20. novembra 92. godine objasnio šta se dešavalo. "Nemački ministar spoljnih poslova Genšer je  16. decembra uveče da je neizbežno ako nas ostalih 11 izglasamo da se održi jedinstvena Jugoslavija da će Nemačka 15. januara 92. godine svakako priznati Sloveniju i Hrvatsku kao posebne države. To se i dogodilo, sve ostale državne zajednice nešto docnije i Amerikanci su se obavezali da prihvate nemačku poziciju" kaže Samaras. Priča je uglavnom dalje poznata kaže on,  jedinstvene evropske spoljne politike, veliki -  kako ih on naziva  - Francuzi i Englezi i drugi morali su da prihvate nemačku ucenu. A bivši turski premijer kaže da je Jugoslaviju trebalo sačuvati, da je Turska morala da pokuša da spreči raspad te federacije na Balkanu.  Za raspad Jugoslavije okrivio Nemačku i dobrim delom Austriju. "Jugoslavija je bila naš izlaz prema Evropi, regionalna zemlja s kojom smo imali odlične odnose na Balkanu, ona je bila i naš izlaz za moguću ekspanziju u trećem svetu rekao je  i  ministar inostranih poslova Turske.  "Mi verujemo da su Nemci pogrešili, jer je bivša Jugoslavija bila model koegzistencije različitih nacionalnosti Evropa je pogrešila zbog rušenja tog modela i tek sad se vidi šta je učinila".

Elizabet .. bivši ministar u Vladi Švajcarske i stručnjak za federalizam kaže to nikada nisam razumela, to je bila greška i to greška jednog čoveka iz sveta koji sam ja veoma cenila, Hansa Genšera. Međunarodna zajednica je odgovorna što je priznala te države, što prethodno nije rešila manjinsko pitanje i što je tome tako pristupila. To je moralo tragično da se završi.  Evropska unija Nemačka i druge zemlje napravile su veliku grešku". 

A Kisindžer kaže u nemačkom listu "Veltan Zondtag" 8. septembra 96. godine "priznanje nezavisne suverene bosanske države 92. godine nije prouzrokovalo rađanje zemlje već građanski rat". Ovde smo čuli da sam ja prouzrokovao taj građanski rat.

            Bosanski muslimani su, u stvari taj ekstremni deo, njihovo vođstvo, najviše štete naneli Muslimanima u Bosni i Hercegovini s obzirom na  broj muslimanskih zemalja jer je navodna briga velikih sila, a posebno Amerike, za njihove interese poslužila kao paravan za sasvim suprotno ponašanje prema drugim muslimanima i muslimanskim zemljama u pogledu ponašanja velikih sila. Lideri bosanskih Muslimana objektivno su izdali svoje interese, jer su bosanski Muslimani sa Srbima živeli u miru, živeli jedan normalan život a oni su upravo takvom politikom u tom ratu masovno, namerno naglašavam, žrtvovani. Zato nije čudo što je veliki broj Muslimana bio u Vojsci Republike Srpske a oni tamo sigurno nisu stupili da bi ubijali Muslimane, već da bi se branili od zajedničkog zla, od islamskog estremizma, koji se pokazao kao moćno oružje za destibilizaciju regiona a u budućnosti sve više i evropskog kontinenta.

            Imam ovde jedan veoma ilustrativan dokument koji sasvim konkretno, veoma jasno, govori kako je ta islamsko fundamentalistička politika Izetbegovića i njegove partije bila protiv svakog mira koji bi se ukazao na pomolu u trojnim pregovorima na mirovnoj Konferenciji o Jugoslaviji pod rukovodstvom prvo Vensa i Ovena a onda Ovena i Stoltenberga. Ovo pismo centrale Izetbegovićeve stranke koje je potpisao sekretar Hasan Čengić na njihovom momorandumu, pečatom i potpisom od 20. januara 93. godine, upućen stranki Demokratske akcije, znači  njihovom rukovodstvu u Trebinju, na teritoriji Republike Srpske a predmet piše gore, instrukcija o iseljavanju iz Trebinja. A onda dalje kaže kako situacija u Bosni i Hercegovini iz časa u čas postaje u pogledu bezbednosti složenija osobito nakon prihvatanja ženevskih dokumenata od strane Karadžića i njegove klike na Palama, potrebno je u cilju ostvarenja težnji svih Muslimana, očuvanja i jačanja naše države Bosne i Hercegovine hitno poduzeti sledeće mere na terenu trebinjske opštine.

            Prvo, preko naših aktivista animirati sve Muslimane osim da u  što skorijem vremenu napuste Trebinje i pređu u Crnu Goru. Drugo, imovinu pokretnu i nepokretnu delimično prodati i tako dalje. Treće, ne libiti se od pritisaka pa i primene sile prema onim Muslimanima koji ne postupe po ovoj zapovesti. Ima dalje, ali moram da štedim vreme. S poštovanjem,  sekretar SDA Hasan Čengić, daću vam taj dokument, a na osnovu toga taj Opštinski odbor SDA, koji radi znači u Republici Srpskoj, u Trebinju, slobodno izdaje svoj poziv u kome kaže srbočetnička armada na čelu sa svojim vođom Karadžićem pokušava da nas spreči u našoj svetoj nameri, pa varajući svetsku javnost posebno sada u Ženevi lažno prikazuje lojalnost trebinjskih, on sad upotrebljava trebinjske Muslimane, srbočetničkoj diktaturi i odanost tzv Republici Srpskoj i njenoj vojnoj hajdučiji, i onda traži da se svi isele a minimum koji se od nas traži je da momentalno istupanje svih Muslimana iz tzv Vojske Rerpublike Srpske a naša je obaveza da deleći sudbinu našeg celokupnog naroda skupa sa svojim porodicama i ostalim delom naših građana odemo za Crnu Goru i tako dalje. Da li vas ovo podseća na istu praksu na Kosovu ili ne, ja verujem da javnost mora da ima asocijaciju na to. Prema tome, kako neko može da služi u Vojsci koja vrši genocid nad njegovim narodom. Ja uopšte ne tvrdim da to treba da znači da  nije bilo ratnih zločina, bilo ih je sigurno i bilo ih je na sve tri strane. Ali ovo svakako znači da to nije bila ni politika, niti je stvarana takva atmosfera, niti je takva atmosfera postojala u širem smislu.

            Žrtve rata protiv Jugoslavije su nevini ljudi sva tri naroda, oni su gurnuti u sukob zbog  tuđih interesa, ali uz punu saradnju svojih suludih lidera koji su ih žrtvovali. Srbima je i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini građanski rat bio nametnut. U Hrvatskoj su se sa poverenjem stavili pod zaštitu Ujedinjenih nacija do političkog rešenja, jer im je obećano da će biti zaštićeni i da će problem biti razrešen političkim sredstvima.  Do dolaska Ujedinjenih nacija oni su se branili u uslovima nužne odbrane, a od tog časa nikakvih vojnih aktivnosti s njihove strane nije bilo. Ja imam ovde zapis 31. decembra u stvari na Novu godinu 91, 92. Vens je bio kod mene i dobio punu podršku za upućivanje plavih šlemova u Hrvatsku i na granici između nje i Bosne i Hercegovine, a to je u stvari istovremeno predstavljalo indirektno priznanje od strane međunarodne zajednice direktne umešanosti Hrvatske u Bosni i Hercegovini. Mi smo tome dali ne samu tu verbalnu podršku prilikom njegove posete meni, već i zvanično stavom Vlade,  a kada je u Ženevi od 10.  do 13.  januara 92. godine bilo već potpuno jasno da će se prihvatiti plan, muslimanske snage su 16. januara napale srpsku opštinu Bratunac, krenuli opštu ofanzivu, izvršen masakr nad srpskim stanovništvom.  Inače, u okolini Bratunca 70 srpskih sela zapaljeno i stanovništvo poklano.

            Možda o tome kako se prilazi problemu najbolje govori ova karta koju nam je pokazao gospodin Najs o Hrvatskoj,  gde su bile teritorije koje su navodno Srbi koji su na njima živeli oteli, a ne pokazuje, nije mu palo napamet, da pokaže da su upravo te teritorije bile zaštićene zone Ujedinjenih nacija i da pretpostavljam Savet bezbednosti na predlog specijalnog izaslanika generalnog sekretara Vensa nije doneo odluku da uspostavi te zaštićene zone do političkog rešenja koje su Srbi prihvatili s poverenjem zato što su Srbi oteli nekakvu teritoriju od  hrvatske države, nego zato što je moralo da se nađe političko rešenje koje su svi očekivali, o kome govori i Karington koga sam malopre citirao da je ono bilo nadohvat ruke i tako dalje.

            A što se tiče Srba u Bosni i Hercegovini oni su prihvatili plan Konferencije o bivšoj Jugoslaviji poznat kao Kutiljerov plan.  To se sve dogodilo pre izbijanja bilo kakvih sukoba. Moj stav je bio i zvanični stav Srbije, da svaki dogovor koji postignu tri konstutivna naroda i pozdravljamo. Ja sam u poseti Turskoj o tome govorio i u odvojenim posetama koje sam imao i predsedniku Republike  i premijeru  smatrajući da nije naša stvar da se u to mešamo.  Oni su pregovarali, oni nalazili svoja rešenja, jedino što smo smatrali, što se pokazalo kao jedini ispravan stav, bilo je da je suština u rešenju koje će podjednako zaštiti interese sva tri konstutivna naroda. Ja sam u razgovoru sa Vensom 4. marta, koji je takođe u štampi vrlo jasno saopštio, da samo ono političko rešenje koje se bude zasnivalo na konsenzusu tri ravnopravna konstutivna naroda može predstavljati osnov za definisanje statusa ove Republike i tada sam se založio, što takođe piše, za što skoriji nastavak Konferencije o Bosni i Hercegovini. I konačno nakon, to je bila već peta runda potpisan je taj plan popularno poznat kao Kutiljerov plan. Na njemu ne mogu da se zadržavam previše jer mi je vreme veoma ogrnaičeno, ali želim da naglasim da je najbitniji element tog plana bio pretvaranje Bosne iz u složeni državni oblik sačinjen od tri nacionalne konstutivne jedinice, čime bi se predupredila bilo kakva majorizacija i dominacija bilo koje pojedinačne nacionalne grupe ili dveju grupa nad trećom grupom i tako dalje. Dakle, Srbi su prihvatili taj plan, prihvatili nezavisnu Bosnu upravo s tim elementom da budu ravnopravni u njoj.

            Ima izjava Radovana Karadžića, preneta upravo posle potpisivanja tog dogovora, gde on kaže svako od nas izgubio je bilo kakvu mogućnost da dominira a dobio je mogućnost da ne bude nacionalna manjina. O kakvim dakle velikosrpskim ambicijama neko može ovde da govori. Interesantno je, u stvari, da u tom istom času portparol Izetbegovićeve stranke Demokratske akcije, jer je Izetbegović jedan od potpisnika Kutiljerovog plana,  potvrdio ga da je stranka Demokratske akcije zadovoljna poslednjim dogovorom o budućnosti Bosne. A povodom mogućnosti da srpska skupština odbaci dogovor sa Kutiljerom, izjavio je da je to bila maloumnost u srpskoj laboratoriji i, citiram ga, u tom slučaju bi se videlo ko to vara Evropsku zajednicu i predsedavajućeg Konferencije o Bosni. Tada naravno on nije mogao da zna da će takva maloumnost da se pojavi u muslimanskoj laboratoriji, a da će srpska snaga pokazati političku zrelost i odgovornost, jer  je Izetbegović nakon tog potpisivanja vrlo brzo povuko potpis sa dokumenta i to je učinio, to smo videli iz svedočenja na onoj traci, posle razgovora sa američkim ambasadorom Cimermanom i na njegov nagovor. Tako je ovaj spasonosni plan propao pre nego što je bilo bilo kakvih sukoba među njima, a otpočeo građanski rat.

Inače, i sam Kutiljero iznenađen odlukom Izetbegovića je tada tim povodom rekao "oni su se očigledno opredelili za ratnu opciju zbog toga i moraju na sebe preuzeti veliku odgovornost". Nažalost, gospodari rata pa to vidimo i ovde danas odgovornost prepisuju Srbima i meni lično naravno, tako da je apsurd kompletan. Posle obnovljenog pokušaja krajem 92. godine imam zapis o sastanku sa Vensom i Ovenom 6. januara 93. godine u Beogradu, gde stoji moja izjava "ubeđen sam da nema izlaza iz krize bez uvažavanja ravnopravnosti sva tri naroda u Bosni i Hercegovini i zato verujem da je jedini izlaz trenutni prekid neprijateljstava i posle toga pregovori o principima koji su osnova za poštovanje prava sva tri naroda. To je jedini način da se uspostavi dugotrajan mir. Naša je dužnost da podržimo sva mirovna rešenja koja mogu doneti mir u ovom području". Ta podrška je potvrđena i u Ženevi, a videli smo i s mnogo elemenata ili iz one izjave Ovena koju sam citirao da je Izetbegović svoj otpor Vens Ovenovom planu nalazio u nejasnom američkom stavu  prema tom planu i zato je Oven energično tražio od Klintona da podrži mirovni plan i izvrši pritisak na Izetbegovića, čak i Kinkel je 4. februara 93. godine tražio od američkog predsednika da pruži podršku mirovnom planu upozoravajući na negativne posledice da taj plan ne bude usvojen.  Nažalost  ta podrška je izostala, a vidi se iz onoga što sam malopre citirao, dokumenta gde mi na pamet nije padalo ništa drugo osim unitarne Bosne i Hercegovine zamišljene  ne samo iz islamske deklaracije.

Dakle, u ratu protiv Jugoslavije zloupotrebljena je etnička heterogenost Jugoslavije, a u Bosni koju su svi zvali Jugoslavija u malom, ona se uvek mogla zloupotrebiti. Mogu da kažem da od Berilnskog kongresa 1887. godine  do bombardovanja srpskih položaja od strane NATO pakta 95. godine, strano uplitanje u bosanke verske i etničke sukobe uvek je poprimalo oblik humanitarne intervencije. Strane trupe su dolazile u Bosnu pod izgovorom da to čine zbog dobra domaćeg stanovništva a na delu su uvek bili geopolitički interesi i imperijalni ciljevi, i ukoliko se želelo predupređivanje, odnosno smirivanje etničkih i verskih sukoba u Bosni moralo je uvek da se održava osetljiva međuetnička ravnoteža i ravnoprvnost etničkih grupa, a ravnopravnost podrazumeva da svaki od triju bosansko-hercegovačkih naroda ima status državnotvorno-konstutivnog naroda koji svoja suverena prava i vlastite nacionalne interese ostvaruje u državnom okviru Bosne i Hercegovine. Čak i prema Izetbegovićevim rečima u Briselu i kasnije u Kutiljerovom planu, ta ravnopravnost uključuje i svojevrsne političke autonomije svakog nacionalnog entiteta ponaosob unutar Bosne i Hercegovine i obrnuto državotvorni status i potpuna autonomija ne dopuštaju da se bilo koji narod u Bosni i Hercegovini svede na nacionalnu manjinu.

Najbolji dokaz zato je i sam Dejtonski sporazum.  Do mira nije moglo doći kad je poremećeno ova ravnoteža, kada je podsticana majorizacija, a u Dejtonu je do mira došlo ponovnim praktično priznavanjem državotvornosti sva tri bosansko-hercegovačka naroda i uspostavljanjem entiteta unutr Bosne i Hercegovine. To je bio onaj nužan ali i dovoljan uslov bez koga se taj Sporazum ne bi mogao okončati. Međutim, nije samo Izetbegović bio veoma uporan, već očigledno i Evropska zajednica,  jer  upravo ovde u Hagu,  u Palati mira 7. septembra 91. godine, svečano otvorena uz diplomatski ceremonijal Konferencija o Jugoslaviji i usvojena  deklaracije evropske zajednice.

Deklaracija sadrži kategoričnu konstataciju da zajednica "nikada neće priznati promene granica koje nisu ustanovljene putem miroljubivog rešenja". Nemam vremena da citiram naše stavove tadašnje,  jer  vreme leti. Ali svi oni samo govore, moja istupanja,  sve to vreme politika Srbije, stav Srbije o svemu tome,  upravo o zalaganju na ovoj liniji ravnopravnog tretiranja sva tri naroda. Imam ovde sva ta istupanja, biće vremena da ih plasiramo, mi smo podržali pet planova a evropskoj ministarskoj konferenciji poslednja rečenica koju sam izgovorio bila je "gospodo, onogo momenta kada budete zauzeli jednak stav prema svim protagonistima o jugoslovenskoj drami donećete odluku o miru". To je bio stav Srbhije, moj stav, stav koji je, i danas to mislim, jedino principijelan u celoj toj stvari.

Dakle, o Jugoslaviji se nije radilo o razdvajanju ili raspadu, već o protivpravno i nasilnoj secesiji koja je prouzrokovala prve zločine i pored načela zaštite teritorijalne celokupnosti države nepovredivosti granica predviđenih Poveljama Ujedinjenih nacija i završnim aktom Helsinkija tako da faktičko savezništvo spoljnih i unutrašnjih aktera izabralo je u stvari secesiju kao oblik i način likvidacije Jugoslavije. U stvari, u tom savezništvu je prvo pravo naroda na samoopredeljenje konstatovano da se ne odnosi na narode nego na teritoriju kao da su administrativne granice suprotne međunarodnom unutrašnjem pravu bile granice suverenih država onda kad su prava naroda na samoopredeljenje ipak vezivali za narod, onda to nije važilo za srpski narod. A Jugoslavija je kao država nastala dobrovoljnim ujedinjenjem i slobodnom voljom njenih konstutivnih naroda. Pa i grb Jugoslavije sastojao se do kasnih 60. godina iz pet buktinja koji su simbolizovali pet naroda Srbe, Hrvate, Slovence, Makedonce i Crnogorce, a onda kad su Muslimani dobili status konstutivnog naroda onda je, znači kasnih 60. tih godina, u jugoslovenski grb ugrađena šesta buktinja. Ta šesta buktinja je ugrađena 20 godina  posle stvaranja nove Jugoslavije da  simbolizuje šesti konstutativni narod koji je tada bio proglašen,  muslimanska etnička zajednica.

Taj nemački uspeh u kampanji priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, da ne govorim sad o novinskim člancima, Holandija je predsedavala, nazvao posmrtnim zvonom za mirovne pregovore. A istovremeno opomenuo da bi to predstavljalo varnicu koja može zapaliti Bosnu i Hercegovinu. Spoljna politička intervencija je selektivno favorizovala pravo na samoopredeljenje. U slučaju Jugoslavije države evropske zajednice su stimulisale antievropski koncept nastojanja i organizovanja država i stimulisale gaženje normi i međunarodnog i unutrašnjeg prava. Francuski predsednik Miteran u izjavi na televiziji 3. septembra 92. godine je rekao da međunarodna zajednica snosi određeni deo odgovornosti za sukob u Jugoslaviji. On je izrazio žaljenje što je Evropa u slučaju Jugoslavije nije htela da brani postojeće pravne norme i tako dalje.

Njemu je bilo jasno da je upotrebljena sila, a ne pravo i zato to žaljenje izražava, nažalost, prekasno, a u međuvremenu svetskom javnom mnjenju su već na samom početku jugoslovenske krize nametnute predrasude kako se geopolitičke i kulturne civilizacijske razlike Zapada i Istoka nalaze negde na granici između Hrvatske i Srbije. Norma međunarodnog prava tada niko nije poštovao, kao uostalom ni Hitler koji je 30-tih  godina prošlog veka nastupio sa platformom ko se sada obazire na versajski ugovor, to je samo papir iz nekog francuskog dvorca.

Videli smo kako se posle 50 godina upravo potezom iz tog istog centra ponovo povampirio fašizam i ustaštvo, i u stvari kao što je pre pola veka nezavisna država Hrvatska kao fašistička tvorevina tako je i slobodna i nezavisna Republika Hrvatska stvorena u asistenciji nemačko-vatikanskog i austijsko-mađarskog faktora i maksimalnu pomoć ustaške emigracije. Takvu ulogu inostranog faktora zvanična Hrvatska čak nije krila, videli ste na onom filmu, kako se odužila i hvalila pesmom "danke, Dojčland", ili podizanjem spomenika na Braču još živom Genšeru tadašnjem ministru inostranih poslova Nemačke, a Vatikan se i sam postarao da se u tom smislu legitimiše.

Zato je ova tzv. optužba za rat u Hrvatskoj i Bosni jednako loša kao i prethodna u vezi Kosova. Razlog je jednostavan i ne posedujete istinu pa morate da izmišljate, manipulišete, iznosite poluistine, dovodite lažne svedoke, ali ono što u ovom času izgleda nije jasno, to je da se razmotava klupko stvarne istine i da istina probija bez obzira na istorijske falsifikate koje uzimam za primer i na tvrdnje koje su zasnovane upravo na tim interesima a ne na stvarnom poretku stvari. I pored nespornih argumenata na koje ukazujem i koje biste i vi morali da znate ako verujete da savesno obavljate svoj posao, vi ste prihvatili takve optužbe kao što piše ovde: "Slobodan Milošević je učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu tako je navedeno u paragrafima" itd. "Svrha je prisilno uklanjanje hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva približno s jedne trećine teritorije Republike Hrvatske, teritorije za koje je planiralo da postane deo nove države pod srpskom dominacijom" itd. Uprkos svim tim činjenicama, pa čak smo tih godina pre nego što su izvršeni ovi zločini u prisustvu UN podsticali normalizovanje odnosa između Knina i Zagreba i smatrali da će tim normalizovanjem da se utre put političkom rešenju. Na primer "30. novembra 1994. godine vlada Republike Srpske krajine na sednici u Kninu usvojila paket sporazuma o ekonomskim odnosima sa Hrvatskom i po rečima predsednika Vlade još jednom nedvosmisleno pokazala da je za politiku mira i kooperativnosti sa međunarodnom zajednicom", pa onda opet 11. januara 1995. godine u bazi UNPROFOR-a na zagrebačkom aerodromu Pleso, "počeo je novi krug razgovora delegacije Hrvatske i Republike Srpske krajine o sprovođenju sporazuma o ekonomskim pitanjima koji je potpisan početkom prošlog meseca.

            Razgovori se vode iza zatvorenih vrata a u njima učestvuju i međunarodni posrednici, lord Oven i Torvald Stoltenberg. Na Krajiškog pregovaračkog tima je Borislav Mikelić, a šef Hrvatske delegacije Hrvoje Šarinić". A istog meseca 24. 1995. godine Stoltenberg dolazi kod mene i zajedno konstatujemo da ćemo uz angažovanje Kongakt grupe doći do ubrzanja mirovnog procesa gde smo podržali normalizovanje tih odnosa između Knina i Zagreba itd.

            Nije moguće o svim tim elementima govoriti, ali je nesumnjivo da je ovo 

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, došlo je vreme da prekinemo rad za danas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja zaista žalim što u mojim uslovima u kojima se nalazim, pa moram rukom da pravim beleške za ovo što govorim, ne mogu da procenim koliko vremena mi treba za izlaganje onih,  kako bih rekao u najgrubljem mogućem samo doticanja određenih bitnih pitanja, pa gledajući na moje preostale beleške mislim da mi zaista nije dovoljno tih 20 minuta koje mi iz vašeg prvobitnog plana

MEJ:

            Daćemo vam sutra pola sata prepodne i to bi trebalo da bude dovoljno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zar nije moguće, gospodine Mej, da mi date prvi deo od sat i po od 9 do pola 11, da pokušam da to sažmem u tih sat ipo. Mislim mnogo je vremena ovde potrošeno na mnoge vrlo beznačajne stvari, a ovo smatram da je bitno.

MEJ:

            Daćemo vam 45 minuta i to bi trebalo da bude dovoljno vremena da iznesete svoje argumente, to će činiti mnogo više od 3 sata koje smo vam prvobitno odobrili i mnogo više nego što je imalo tužilaštvo. Molim da se oglasi sekretar.

SEKRETAR:

            Za danas završavamo rad. Molim ustanite.

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest