aktuelno-m.gif (3720 bytes)

 2. septembar 2002. g.

STENOGRAM

 

MEJ:

            Molim vas da sada uvedete svedoka.

            Molim pravnog referenta da nam se obrati.

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu i celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

SVEDOK:

            Hvala.

SAKSON:

            Da bih pomogao publici u galeriji koja ne govori albanski, ja sam pripremio papir na kojem je tačno ispisano ime ovog svedoka.

            Gospodine, da li je vaše ime Behar Hadžiavdija.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Hadžiavdija, da li ste  rođeni 24. juna 1960. godine u Đakovici na Kosovu?

SVEDOK:

            Da.

 

 

PITANjE:

            15. aprila 1999. godine da li ste dali izjavu predstavniku tužilaštva o događajima kojima ste bili očevidac i koje ste doživeli na Kosovu 1999. godine.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            7. maja 2001. godine da li ste dali dodatnu izjavu predstavniku tužilaštva o događajima kojima ste bili očevidac na Kosovu 1999. godine.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            17. januara 2002. godine, u zemlji u kojoj sada živite, da li vam je predočena kopija ove izjave koju ste ranije dali tužilaštvu, na jeziku koji razumete u prisustvu predstavnika tužilaštva i osobe koja je bila kvalifikovana da bude svedok prilikom potpisivanja vaše deklaracije..

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste tom prilikom potvrdili da su kopije vaše izjave istinite.

ODGOVOR:

            Da.

SAKSON:

            Časni sude, u ovom trenutku bih zamolio da se izjave gospodina Hadžiavdije uvedu u spis u skladu sa pravilom 92b. Međutim pre nego što dobijemo brojeve ja bih zamolio da pređemo na privatnu sednicu vrlo kratko, da bismo razgovarali o nečemu što se odnosi na zaštićenog svedoka.

SEKRETAR:

303 pod pečatom,  a prva redigovana verzija je 303A, tužilaštva, 303a, a redigovana za javnost će biti 303b.

SAKSON:

            Hvala, časni sude.

            Časni sude, Behar Hadžiavdija je kosovski Albanac, musliman, star 42 godine koji je pre događaja 1999. godine bio komercijalista u Vinariji u opštini Đakovica. Uveče 1. aprila 1999. godine gospodin Hadžiavdija, njegova supruga i troje male dece su bili na imanju šuraka gospodina Hadžiavdije, Luzima Vejse koji se nalazi u Ulici Miloš Bilić 157. Drugi članovi porodice su potražili sklonište na istom imanju, bila je bilijarska sala u podrumu tog imanja i deca i žene su noću spavali u tom podrumu. Muškarcii su stražarili i spavali u kući.

            Muškarci su uradili plan kako da pobegnu sa imanja u slučaju da srpske snage pokušaju da provale, verovalo se da pošto srpske snage će možda napasti muškarce kosovske albance, oni neće nauditi ženama i deci. Tako da je gospodin Hadžiavdija, njegov šuraka Luzim Vesja i gospodin. Hodža su isplanirali rutu bega, ako to bude potrebno. Uveče 1. aprila 21 osoba je spavala u podrumu, sve su to bile žene i deca sa izuzetnom Gašija koji je bio mentalno poremećen. Odmah nakon ponoći, gospodin Hadžiavdija je čuo zvuk pucnjave iz vatrenog oružja, vrlo specifičan metalni zvuk koji se čuje kada se stavlja metak u pušku i repetira puška. Gospodin Hadžiavdija se vratio u kuću i probudio svog šuraka, oni su čuli glas na srpskom jeziku koji je rekao "otvori vrata", i onda su čuli vozilo koje pokušava da provali kapiju.

            Gospodin Hadžiavdija i Luzim Bejsa su pobegli svojom rutom bega i napustili imanje. Proveli su ostatak noći tako što su se krili u jednoj drugoj kući. Mogli su čuti zvukove puščane vatre i eksplozije i videti da kuće gore. Ujutro 2. aprila gospodin Hadžiavdija se vratio na imanje Vejsa i video zgarište. Saznao je da se pripadnici pripadnici Srpske policije ubili njegovu ženu i troje dece kao i ostale članove njegove šire porodice koji su se sklonili u podrumu prethodne noći. Kasnije tog dana, gospodin Hadžiavdija se pridružio konvoju i otišao u Albaniju.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dali ste dve izjave različitim istržiteljima, jednu 15. aprila 1999. godine, a drugu dve godine kasnije 7. maja 2001. godine. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam vas da li je vaša prva izjava potpunija i bliža istini s obzirom na to da ste je dali neposredno posle događaja o kojima govorite?

ODGOVOR:

            Obe su iste samo sa malim izmenama jer sam izjavu dao nakon dužeg vremenskog perioda i moguće je da su neke stvari zaboravljene ili sam ih jednostavno prevideo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je vaš otac dao izjavu istražiteljima dva dana posle vaše druge izjave, 9. maja 2001. godine istom istražitelju kojem ste vi dali izjavu, je li tako?

ODGOVOR:

            Molim vas možete li ponoviti pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da je vaš otac dao izjavu dva dana posle vaše druge izjave 9. maja 2001. istom istražitelju.

ODGOVOR:

            Da. Koliko je meni poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ste se nalazili 2. aprila 99. oko ponoći.

ODGOVOR:

            Bio sam u kući Vejsa,  brata moje žene. Tamo sam bio u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj prvoj izjavi vi tvrdite kako ste bili na straži, posmatrali i čekali. Ko je bio na straži?

ODGOVOR:

            Svi smo bili tamo, svi smo bili budni i držali smo stražu u slučaju da se nešto desi.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u svojoj drugoj izjavi navodi se kako ste oko ponoći izašli iz kuće da biste preko zida proverili šta se događa u susedstvu. Sada mi odgovorite molim vas šta je tačno, da li ste bili na straži ili ste izašli da biste preko zida pogledali šta se događa u susedstvu. Šta je tačno od toga?

ODGOVOR:

            To je ista istina, iz dvorišta čuo sam  zvuk automatske puške i sada da li sam bio na straži u dvorištu ili kući, to je isto, to je isti incident.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 1, u drugom pasusu vaše prve izjave vi tvrdite kako ste čuli buku kako neko kolima pokušava da probije kapiju, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da. Nakon što sam čuo zvuk automatske puške odnosno punjenje automatske puške vratio sam se u sobu da informišem Hanjija i Ljusima da se nešto dešava i onda su oni provalili kapiju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u prvoj izjavi kažete da ste čuli buku kako neko kolima pokušava da probije kapiju, a u svojoj drugoj izjavi kažete kako ste čuli zvuk punjenja oružja, a pošto ste ušli u kuću čuli ste kako neko na srpskom viče "otvori vrata". Šta ste ustvari čuli?

            Opišite mi šta ste čuli.

SVEDOK:

            Kao što sam već rekao, čim sam čuo punjenje oružja, otišao sam u sobu i nakon toga je provaljena kapija. Ustvari auto je samo pokušalo da provali kapiju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u kojoj kući ste se tada nalazili?

SVEDOK:

            Bili smo u kući Vejsa. To je dvorište u kojem se nalaze dve kuće.

Jedna kuća ima podrum, a druga je obična kuća u kojoj smo sedeli tokom dana. Mi smo tamo proveli ceo svoj život.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je pored vas bio u kući.

ODGOVOR:

            Osim  članova naših porodica koji su bili u podrumu, u ovoj običnoj kući smo bili Hodža i ja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A žena i deca, u trenutku kad ste bežali iz kuće, bili su u drugoj kući, u podrumu. Je li tako.  Da li sam vas dobro razumeo.

ODGOVOR:

            Molim vas ponovite pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde su se nalazili žene i deca u trenutku kad ste vi bežali iz kuće.

ODGOVOR:

            Oni su bili u podrumu druge kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Hadžiavdiju, vi u svojoj prvoj izjavi navodite kako ste iz kuće pobegli zajedno sa Ljuzimom i Halihodžom.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pobegli ste kroz unapred pripremljene rupe na zidu, je li tako.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj drugoj izjavi, na 3 strani u 5 pasusu, vi navodite drugačije, tvrdite kako ste pobegli kroz proz spavaće sobe, pa ste potom preskočili zid i otišli u obližnju kuću. Šta je sad tačno.

ODGOVOR:

            To je ista verzija. Ja sam bio u sobi i onda smo izašli iz spavaće sobe i preskočili zid a zid je bio delom razoren jer mi smo to pripremili da bismo mogli da pobegnemo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj prvoj izjavi vi kažete kako je Hani išao za vama, dok u drugoj izjavi vi tvrdite kako Hanija više niste videli sve do jutra. Da li je on bio sa vama ili nije.

ODGOVOR:

            Nakon što smo pobegli Hani je nekako zaostao, dok smo Ljusim i ja bili stalno zajedno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Tvrdite da ste se sakrili u obližnjoj kući. Koliko je ta kuća bila udaljena od kuće iz koje ste pobegli.

ODGOVOR:

            Oko 500 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači pola kilometra ste otišli odatle. Pa meni tu nije jasno nešto da vi u svojoj izjavi tvrdite kako ste prošli kroz nekoliko dvorišta i sakrili se u kući koja nije bila nastanjena, a maločas kažete u obližnjoj kući i sad kažete pola km udaljenoj od kuće iz kuće iz koje ste pobegli. Šta je, u stvari, tačno.

ODGOVOR:

              To nije ništa sporno. Da bi ste prešli 500 m morate proći kroz nekoliko dvorišta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste vi, pošto ste bili, kako kažete, u obližnjoj kući, čuli nešto u toku te noći pre nego što ste se vratili svojoj kući. Jer, vi kažete u prvoj izjavi kako ste se ujutro vratili vašoj kući i našli je spaljenu. Šta ste vi čuli u toku noći, šta se događalo.

ODGOVOR:

            Ništa nisam čuo, ali pošto je bilo jako mračno primetili smo da neke kuće gore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete u svojoj drugoj izjavi malo drugačije, maločas kažete ovo što sam vam citirao kako ste se ujutro  vratili kući i našli je "spaljenu, a u drugoj" dok sam se približavao video sam da kuća gori, odnosno da se dimi. Odgovorite mi u kojoj kući se nalazila vaša žena i deca.

MEJ:

            Nema potrebe da se spominje ta izjava. Pitajte svedoka o tome što je on ... videlo. Neka svedok ispriča šta je video.

ODGOVOR:

            Moj sin, a druge osobe bile su ustreljene u drugim sobama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U kojoj kući su se nalazili žena i deca, u vašoj ili u ...

ODGOVOR:

            U Veisinoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U prvoj izjavi, kad opisujete povratak, vi kažete "nije mi bila važna kuća već sam se brinuo za članove porodice." Da li vi to sad govorite o vašoj ili Veisinoj kući.

ODGOVOR:

            Ono što je bilo važno je to da ljudi prežive.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali ja tu hoću da neke stvari razjasnim, jer kažete u drugoj izjavi "ušao sam u Veisinu kuću koja je bila puna krša, koja je gorela". Šta je tačno čija je kuća gorela u čiju ste kuću ušli. Dakle, iz ovoga što ste rekli u Veisinu, je li tako.

ODGOVOR:

            Dogodilo se u stvari  3 m od kuće gde su normalno boravili. Ja sad govorim o kući Veise.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da ste tom prilikom razgovarali sa Drenijem Čakom, koji vam je rekao da su srpski policajci pobili vaše najbliže pa zapalili. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            Možete li to ponoviti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažem da u svojoj drugoj izjavi ... 

TUŽBA:

             Poslednje pitanje optuženog bilo je sledeće. Rečeno je da je prema iskazu jedne konkretne osobe srpska policija došla u podrum, ubila vaše najdraže i zatim zapalila kuću. Međutim, taj paragraf, a to je prvi paragraf na strani 4, druge izjave gospodina Hadžiavdije, to ne stoji u tom paragrafu. U tom paragrafu stoji on je rekao da je srpska policija došla u podrum da ih je izvela u kuću i da ih je ubila. Hvala.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, morate biti pažljivi i reći ono što tačno piše u izjavi. Gospodine Hadžiavdija, čuli ste šta je sada zastupnik optužbe pročitao. Rečeno je da ste vi razgovarali sa nekim i da vam je ta osoba rekla da se on nalazi u podrumu sa drugim ljudima i da je on rekao da je srpska policija došla u podrum da je te ljude odvela u kuću i tamo ih ... da li vam je ta osoba to rekla.

ODGOVOR:

            Da.

MEJ:

            I kad je spominjao dolazak u podrum recite na koji je to podrum mislio.

ODGOVOR:

            Časni sude, porodica je spavala u podrumu i taj svedok kaže da su oni došli, probudili moju porodicu sve ih odveli u kuću, u onu kuću gde su obično živeli tokom dana i tamo su ih pogubili.

MEJ:

            A kuća je kuća koju zovu Veisina kuća. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da. To je imovina porodice Veisa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, u vezi sa ovim prigovorom ja citiram ono što sam maločas spomenuo, samo da vam pokažem da sam citirao tačno. Piše sasvim jasno! "Onda ssam razgovarao sa tom osobom kojoj je ime redigovano. On je sa svima ostalima bio u podrumu. Rekao mi je da su srpski policajci došli u podrum, odveli ih u kuću i pobili ih. On je ispričao da su policajci ubili drugu ženu neku i tako dalje, ali ovo što sam citirao, citirao sam tačno. Dakle, to smo konstatovali. Međutim, u svojoj prvoj izjavi, ovo sam citirao drugu, vi nigde ne pominjete tu osobu kojoj sad u javnoj sednici ne pominjemo ime, već izjavljujete da vam je vaš bivši komšija, čije je ime redigovano, dva dana po vašem dolasku u Tiranu, dakle dva dana po vašem dolasku u Tiranu ispričao ko i kako vam je pobio porodicu. Šta je sad tačno gospodine Hadžiavdija.

ODGOVOR:

            Izjave jesu tačne , odnose se na isti događaj. Pre svega, budući da sam ja bio veoma ljut, i veoma tužan zbog onog što se dogodilo, otišao sam tamo kako bih potvrdio to što se dogodilo. Nekoliko dana kasnije susreli smo se u Tirani i tamo sam čuo detalje o tome ko je počinio taj zločin.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj prvoj izjavi, na 3 strani u 6 pasusu, prema onome što mi je ispričao mislite na komšiju koga ste sreli u Tirani, mislim da se desilo sledeće. Dakle, prema onome što vam je on ispričao taj komšija u Tirani vi mislite da se desilo sledeće. Pa onda objašnjavate srpska policija i civili su izveli članove moje porodice iz podruma kuće Vesa, brata moje žene, streljali su ih i onda zapalili kuću. Neki su koristili revolvere, drugi automatsko oružje. Jedno od dece,  starog 6 godina, gonili su do kredenca, gde su ga ubili i spalili. Ubili je i spalili. Onda je redigovano nešto. Tu je preskočeno, pa valjda taj je ispričao da je jedan od policajaca rekao pobili ste dovoljno, zajedmo. Onda opet kažete mislim da su svi bili u uniformama. Gotovo godinu dana ranije svi su muškarci Srbi nosili ili dobili uniforme i tako dalje. Znači, zaključak o tome šta se i kako desilo vi izvodite iz onoga što vam je rekao vaš bivši komšija. Je li tako.

ODGOVOR:

            Tačno je ono što sam opisao i to dobro opisao. Ja ne znam tačno kakav je prevod  koliko ja vidim vi imate malo drukčiji prevod. Ja sam već rekao 2. aprila susreo sam osobu koja je preživela i koja je ranjena. On mi je rekao kako su se događaji odvijali. Kako je došlo do toga da su moja deca ubijena. Isto kako su ubili jednu mladu ženu i jednu staricu. Međutim, u izjavi kao što ste vi i rekli stoji da je prepoznao da je video da ti ljudi  nose  uniforme. Međutim, kad je reč o detaljima, na primer, da nije mogao govoriti jer je iskrvario, da mu je treba lekarska pomoć ja sam otrčao da potražim ... Nekoliko dana kasnije sreli smo se ponovo u Tirani i on mi je tada dao više detalja i tada je identifikovao osobe koje su učinile to krivično delo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, molim vas, recite mi da li je tačno ono što navodite u svojoj prvoj izjavi da je ta osoba, čije ime sad ne pominjemo, sa svima ostalima koji su pobijeni navodno bio u podrumu kako bi to samo po tom osnovu mogao da vam ispriča. Je li on bio u podrumu.

ODGOVOR:

            Bio je zajedno u podrumu. Svi su oni spavali u podrumu. Odatle su ih poslali u tu kuću odveli u tu kuću, i tamo ih pogubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li vam je ispričao kako je on preživeo.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je on uspeo da preživi ako su ih oni izveli iz podruma, streljali, ili ih ubili tu. Kako je on preživeo.

ODGOVOR:

            Ranjen je u levu ruku, imao je sreće da je preživeo. To morate njega pitati kad se s njim suočite ukoliko bude prilike za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, u svojoj prvoj izjavi, na 3 strani, vi navodite imena nekolicine ljudi kao lica koja su te večeri stajali pijani pored kuće u kojoj su se nalazili vaši najbliži. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            To je tačno to se zasniva na onome što mi je jedna druga osoba rekla. Osoba koja živi pred Veisinom kućom i koja je odatle mogla posmatrati sve što se dešavalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, koliko sam svatio vi o tome zaključujete na osnovu činjenice da je preko puta valjda neki bife bio, pa su tu bile na prozorskim daskama flaše od piva ili šta. Je li tako.

ODGOVOR:

            Ima tamo mnogo kafića. Međutim, nijedan nije bio otvoren zbog policijskog sata. U stvari ceo grad je bio paralizovan. Niko nije mogao otvoriti dućane niti bilo šta drugo. Oni su jednostavno imali stvari sa sobom. Ono što im je bilo potrebno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li smatrate da je dovoljno na osnovu činjenice da je neko na primer u blizini pio pivo i ostavio flaše na nekoj prozorskoj dasci da se zaključi da su ti isti ljudi ulazili u vašu kuću, pobili porodicu i tako dalje.

ODGOVOR:

            Da, tačno je oni su videli te ljude i ti ljudi koji su bili tamo van, oni su identifikovani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko ih je identifikovao, da li isto to lice o kome stalno govorite ili ih je neko drugi identifikovao. To vam je on ispričao u Tirani. Je li tako.

ODGOVOR:

            Osoba koja mi je to rekla u Tirani rekla mi je ko je tamo bio te noći. Dakle, osobe koje su počinile zločin nad mojom porodicom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je sve ta jedna osoba koju citirate.

ODGOVOR:

            Ne, ne to nije ista osoba. To je ova druga osoba, osoba koja je živela ispred Veisine kuće i ta je osoba identifikovala osobe koje su se nalazile pred kafićem te noći i koje su kasnije ušle u kuću i počinile zločin.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ta osoba je videla osobe pred kafićem. Ali ta osoba nije videla da su te osobe bilo koga ubile, one su pile pivo, kolko ja shvatam, pred kafićem.

MEJ:

            Samo trenutak gospodine Hadžiavdija. Gospodine Miloševiću, to je nešto o čemu ćemo mi morati doneti odluku. Mi imamo ovde iskaz svedoka o tome, on nam je rekao što mu je rečeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, međutim u vašoj drugoj izjavi na 4 strani, u 9 pasusu, tu za smrt svoje žene i dece direktno okrivljujete gradonačelnika Đakovice Stojanovića. Zašto sad njega okrivljujete. Je li možda i on viđen od nekoga od vaših svedoka da ide tamo da pobije vašu porodicu.

ODGOVOR:

            Ne, on nije viđen kako ih ubija. Međutim, kako da to kažem on je sve to isplanirao ili bolje rečeno on je osoba koja je dozvolila da se sve to događa u gradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, na osnovu činjenice da se u gradu desilo ubistvo vi cenite da je odgovoran predsednik Opštine. Je li tako gospodine Hadžiavdija.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro kad ste vi došli u kuću Visovih, jeste vi videli ubijene.

ODGOVOR:

            Nisam mogao videti ljude koji su tamo ubijeni. Ništa nije ostalo. Kad sam ja tamo otišao mogao sam videti tek neke komadiće mesa. Ono što je ostalo od spaljenih leševa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste videli tela, na primer. Gašija, tog jutra kad ste se vratili u kuću.

ODGOVOR:

            Video sam  Gašija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je izgledalo telo  Gašija.

ODGOVOR:

            Samo leš Hisana Gašija bio je malo bolji očuvan od drugih. Drugi se nije moglo identifikovati, a na lešu Gašija samo se moglo identifikovati kao leš. No, inače stopala noge i ruke, to je bilo u potpunosti spaljeno čak i kosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Gospodine Hadžiavdiju, da li je to što ste opisali, moglo da bude učinak neke bombe.

ODGOVOR:

Ni na koji način, jer Veisina kuća, krov te kuće je odmah do jedne srpske kuće a ni najmanji prozor do te druge kuće nije bio razbijen.     

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To nije dokaz. Ja vas pitam za kuću koju gledate, koju ste videli da vam je stradala porodica, da li je ona mogla da bude stradala od bombe.

ODGOVOR:

            Ne, jer kao što sam već rekao, ta srpska kuća nalazi se pola metra od Veisove kuće, a na toj kući nije bilo nikakve štete. Zidovi i kuća zidovi su bili oštećeni vatrom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li kuća imala krov kad ste ušli u nju.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to, da li vas navodi na pretpostavku da je možda ipak pogodila bomba.

ODGOVOR:

            Ne,  nikako to nije moguće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To isključivo zato što ova druga kuće do nje nije oštećena.

ODGOVOR:

            To je jedan način ... međutim, kao što sam već rekao zidovi kuće bili su netaknuti svi, osim jednog koji se srušio a unutra je sve zapaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da je Đakovica bombardovana stalno počev od 24. marta 99 godine.

ODGOVOR:

            Ne, ne ja sam tamo bio u to vreme i prva bomba NATO pakta bačena je na kasarnu. Nakon toga više nije bilo bombardovanja, 2. aprila sam prešao na albansku teritoriju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da li vi tvrdite da nije bilo bombardovanja osim jednom, jedan, jedini put kada je gađana kasarna i tvrdite da Đakovica nije bombardovana. Je li tako.

ODGOVOR:

            Dokle god sam ja bio tamo, prema onome što sam ja iskusio, mogu reći da sam ja video samo to jedno bombardovanje. Ja ne znam za nikakvo drugo bombardovanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste vi napustili Đakovicu, 3. aprila, je li tako?

ODGOVOR:

            2. aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Znači samo da preciziramo da vi tvrdite da nije bilo bombardovanja od 24. marta do 2. aprila nikakvog, osim te jedne bombe na kasarnu.

ODGOVOR:

            Koliko je meni poznato, kao što sam već rekao, videli smo samo bombardovanje kasarne i nisam video ni primetio nikakvu drugu veliku eksploziju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Da li vi način na koji je stradala porodica, odnosno to da su vam to uradili Srbi, policajci i civili, kako vi ovde kažete, isključivo zasnivate na tom svedoku čije se ime ne pominje i nemate nikakve druge elemente da to tvrdite kako su oni stradali.

ODGOVOR:

Ne, svedok koji je bio tamo kada su ih izveli iz podruma je to potvrdio.    

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je taj jedini svedok na koga se vi pozivate i čije ime je redigovano. Je li tako?

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, imate još jedan minut i to je vreme za vaše poslednje pitanje.

SVEDOK:

            Ne.

MEJ:

            Gospodine Hadžiavdija, nema potrebe da ponavljate, mi smo čuli vaše svedočenje, Aoptuženi ima pravo na još jedno pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

             Vi ste radili kao direktor u preduzeću u Đakovici i bili tretirani kao ugledan građanin celo vreme do rata. Šta je mogao biti motiv da neko upadne u vašu kuću i pobije vam porodicu. Šta je mogao biti motiv. Da li ste vi o tome razmišljali da bi onda procenili ko bi to mogao da uradi.

ODGOVOR:

            Vi imate zločince u Srbiji, vi to sami možete vrlo lako ustanoviti ja nemam nikakvog razloga da to radim.

MEJ:

            Da li prijatelji suda imaju pitanja.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala uvažene sudije. Gospodine, vi ste čuli malopre da je tužilac Sakson čitajući  što se vi izjavili naveo da ste vi njima kazali da ste te noći čuli eksplozije. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Molim vas ponovite pitanje.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Da li ste te noći čuli bilo kakve eksplozije onako kako je gospodin Sakson malopre rekao da ste vi to izjavili možda njima u vašem iskazu  ranije toga nema. Ali ono što je gospodin Sakson malopre pročitao tiče se toga da ste vi možda njima sada u razgovoru rekli da ste čuli te noći i eksploziju. Da li ste čuli ili niste.

ODGOVOR:

            Koliko je meni poznato Sekson nije rekao da je bilo eksplozija, a ja sam rekao da te noći  uopšte nije bilo eksplozija, samo sam video plamen koji se dizao iz kuća.  TAPUŠKOVIĆ:

            Ja moram da ponovim da sam ja ipak čuo da je to gospodin Sakson rekao. Međutim, ne insistiram.

MEJ:

            Ne, molim vas, nemojte. To samo zbunjuje svedoka.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Nemam nameru, gospodine Mej, da zbunjujem svedoka. Svedok je u svom iskazu, prvom iskazu, koji je dao 15. aprila 99. godine, rekao da je NATO počeo sa vazdušnim napadima i da je to potrajalo pet ili šest noći. Dakle, da je 5 ili 6 noći uzastopce, kako ste kazali ranije, NATO bacao bombe na Đakovicu. To je drugi pasus vaše prve izjave.

ODGOVOR:

            To je meni poznato da je bombardovanje je počelo 24. marta, a ne 15. aprila, ali kao što sam rekao ja sam samo čuo.

TAPUŠKOVIĆ:

            Nisam ja rekao 15. aprila, 15. aprila 1999. ste dali iskaz, a vi ste rekli da je NATO počeo bombardovanje i kad je počelo bombardovanje da je to 5 ili 6 noći uzastopce bombardovano. Drugi pasus vaše prve izjave.

MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću, šta pokušavate da postignete ovim unakrsnim ispitivanjem. Možete li nam to objasniti, molim vas.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Sudija Mej, malopre na pitanja gospodina Miloševića rekao je svedok da su te bombe padale, a sada da je bačena samo jedna bomba, a i njegov otac je takođe rekao da su 5 ili 6 noći uzastopce padale bombe, a i on je rekao u svom prvom iskazu ne da je pala samo jedna bomba nego da je bombardovanje bilo 5 ili 6 noći uzastopce.

MEJ:

             U redu, možete li nam pomoći, gospodine Hadžiavdija, recite nam koja je od tih priča istinita.

ODGOVOR:

            Da, bombardovanje uopšteno govoreći počelo ali nakon što je bombardovanje počelo pojačan je teror svake noći. Ja ne znam šta je moj otac rekao jer ja tada nisam bio blizu svog oca, ali 24-og ja sam čuo samo tu jednu bombu. Možda je bilo drugih bombi koje su pale izvan grada koje mi nismo uopšte čuli.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Dakle, mogu da zaključim da ste samo jednu bombu čuli i ništa više.

ODGOVOR:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            A onda ste u drugoj izjavi 7. maja 2001 to je u engleskoj verziji druga strana zadnji pasus, takođe govorili da je bombardovanje počelo nedelju dana pre 1. aprila, a u zadnjoj rečenici ste rekli da tokom dana niko nije silazio u podrume. Odnosno tokom dana bili ste u porodičnim kućama, a noću ste silazili na spavanje u podrume u Veisovoj kući. Da li je to činjeno zbog toga što je NATO uglavnom bombardovao noću, što je bila notorna činjenica da su NATO bombe padale samo noću i da se zato silazilo u podrume.

ODGOVOR:

            Ne, to nije bio razlog, ali svi su kreveti bili dole da bismo tamo spavali noću a dane smo provodili u običnim kućama, živeli relativno normalno.

TUŽBA:

            Koliko je vama poznato da li je i jedna od kuća  oštećena u ovoj ulici pripadala srpskoj porodici.

ODGOVOR:

            Ne, ove kuće su ostale neoštećene sve do dana današnjeg.

PITANjE:

            Ako je gospodin Milošević u pravu da su ova oštećenja izazvale bombe NATO, izgleda da su onda bombe NATO oštetile samo kuću u kojima su živeli Albanci. Da li bi to bilo tačno.

ODGOVOR:

            Izgleda da on tako misli.

PITANjE:

            Hvala, nemam dalje pitanja. Samo za zapisnik ova slika je takođe dokazni predmet,  to je dokazni predmet 160.

MEJ:

            Samo trenutak, mislim da bi bilo bolje da se da drugi broj ovoj slici da se može uključiti u svedočenje ovog svedoka.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet tužilaštva 304.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim o ovim činjenicama koje pokušava ovde da pogrešno interpretira gospodin Sakson. Gospodine Hadžiavdiju, vi ste pokazali sad kuću.

MEJ:

            Ako želite da postavljate još pitanja morate prvo da tražite dozvolu. Ne možete tek tako da krenete u dalje ispitivanje. Možete da tražite dozvolu pošto je ova fotografija kasnije uvedena i možete da postavljate pitanja i to tokom dva minuta ne duže.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pokazali ste kuću u kojoj je bio taj podrum gde su vam se krili članovi porodice. Kao što vidimo, ta kuća nije ni taknuta, nije izgorela nije srušena. Je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Što pokazuje da nije bilo bombardovanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, tu je bilo bombardovanja.

ODGOVOR:

            Ne, nije bilo bombardovanja.

MEJ:

            Svedok nije to rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, ja samo kažem da kuća u kojoj je podrum nije zapaljena. Vi ste rekli da je kuća u kojoj je podrum i gde su ubijeni vaši rođaci sva bila u kršu i zapaljena, a ovde vidimo da je kuća cela.

ODGOVOR:

            Ta kuća je izgrađena od vrlo jakog materijala i tamo nije bilo ništa što se moglo zapaliti od podruma gde su bili kreveti i druge stvari koje su stavljene za spavanje i to je spaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne govorim o tome, nego dovodim u sumnju vašu tvrdnju da ste došli i zatekli u kući ugljenisane leševe, kuću spaljenu. Sad vidimo na fotografiji da kuća nije spaljena. Naprotiv, mi vidimo da kuća nije ni oštećena.

MEJ:

            Ne, vi pogrešno interpretirate svedočenje, gospodine Miloševiću. Svedočenje ovog svedoka je bilo da tela nisu nađena u kući sa podrumom. Oni su izvedeni odatle, odvedeni u kuću koju je on identifikovao, koju vidimo na slici desno na istom tom imanju. To je kuća koja je oštećena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, pogledaćemo transkript ali to je tako. Da li se primećuje da su na ovim kućama koje su porušene  svi zidovi beli i da nema tragova požara osim u ovoj gore na ćošku, te prema tome verovatno da je učinak bombardovanja, a ne učinak bilo kakvih paljevina. Da je paljevina, zidovi bi morali biti crni, ili bar sa tragovima paljevine.

MEJ:

            Dozvolite svedoku da odgovori na to. Gospodine svedoče, ono što se sugeriše da se ne vide tragovi vatre tako da ovo oštećenje koje se vidi na fotografiji 304 mora da je rezultat bombardovanja. Ovo je poslednje pitanje, gospodine Hadžiavdija, možete li odgovoriti na njega.

ODGOVOR:

            Ali vidite tragove, naravno da se vide tragovi paljevine, ako se približi vidi se da su to trgovi paljevine, vidi se da su svi zidovi spaljeni i oštećeni.

MEJ:

            Svedok je pominjao kuće koje su niže na fotografiji. Ako pogledate te kuće recimo, te kuće desno, izgleda kao da ta kuća gori, ali mislim da nećemo dalje da se upuštamo u to, to ćemo mi razmatrati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pokušava da manipuliše činjenicom...

MEJ:

            To nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije moguće da su bombe pogađale ili rušile Albanske a ne srpske kuće. Molim vas na ovoj slici samo obeležite mi koje su sve srpske kuće. Obeležite želim da zadržim to da bi proverio bez obzira da li su srušene ili nesrušene koje su srpske kuće na ovoj slici. Pokažite. Koliko ste ih obeležili.

MEJ:

            On ih je obeležio na grafoskopu i dok to radite, gospodine Hadžiavdija, da li bi ste obeležili albanske kuće slovom A, molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kolko ste obeležili srpskih kuća, molim vas?

MEJ:

            Samo trenutak. Dozvolite da on završi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta je sa ovim kućama ovde koje su cele, jesu one srpske ili albanske i koliko je inače procenata bilo Srba u Đakovici, gospodine Hadžiavdiju?

MEJ:

            Sada zaista moramo da završimo s ovim, jer mi nikada nećemo završiti. Molim vas obeležite samo albanske kuće.

ODGOVOR:

            Ove obeležene sa A su albanske, a S su srpske kuće, a R su kuće koje su pripadale Romima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kao što vidimo ima više celih albanskih nego srpskih čak i na ovom srušenom delu, a od ovih srušenih kuća koje se vide.

MEJ:

            Ne, gospodine Miloševiću, mora se završiti vaše ispitivanje. Ne možete neprekidno ispitivati, dobili ste dovoljno vremena. Svedok je obeležio na slici različite stvari i nema svrhe da dalje s tim nastavljamo.

KVON:

            Gospodine Sekson, pitam se da li nam vi možete pomoći tako što ćete nam reći kada je napravljena ova fotografija i ko je snimio ovu fotografiju.

SEKSON:

            Mislim da je ovu fotografiju napravio jedan od istražitelja koji je radio za tužilaštvo. Nemam tačan datum. Izvinjavam se samo trenutak. To su u stvari napravili predstavnici  iz SAD, nemamo tačan datum sada, ali možemo nabaviti datum.

KVON:

            Molim vas nabavite datum.

MEJ:

            Gospodine Hadžiavdija, na kraju svega ovoga jedno samo činjenično pitanje. Tokom te noći kad je ubijena vaša porodica da li je pala i jedna bomba na Ulicu Miloš Gilić, i na jednu od kuća u Ulici Miloš Gilić.

ODGOVOR:

            Nijedna bomba nije pala, bilo je paljenje.

MEJ:

            Hvala. Time je završeno vaše svedočenje. Hvala vam što ste došli pred Međunarodni sud da svedočite, a sada se možete povući.

SVEDOK:

            Hvala.

MEJ:

            Sada ćemo napraviti pauzu na 20 minuta. Ustanite molim vas.

 

 

POSLE PAUZE

 

MEJ:

            Mi smo mislili o poslednjem svedoku. I način na koji je ova fotografija nama predočena u zadnji čas. Naravno, mi priznajemo da je lakše time se baviti nakon što su stvari završene, ali ja ipak mislim da je da ta fotografija predočena ranije. Mi znamo da je to deo materijala koji je bio u fascikli, prema tome ta je fotografija obelodaljena i svi ovde imamo na raspolaganju. Međutim, imajući u vidu količinu materijala u ovom predmetu, svakome se može oprostiti ukoliko  odmah ne poveže sve konce. Prema tome, imajući u vidu vaša vremenska ograničenja, mi ipak smatramo da ukoliko u udućnosti bude sličnih, spornih pitanja, smatramo da je bolje da se takvi dokazni predmeti stave na sto ranije a ne kasnije. Mislimo da je to isto tako pravično prema optuženom kako bi on to mogao videti i dobiti ili dati instrukcije o tome što je takođe u interesu onih koji prate predmet.

TUŽBA:

            U redu, časni sude. Kad je reč o tom istom dokaznom predmetu, predmetu 304, sudija Kvon me zamolio da vam kažem izvor i datum kad je fotografija snimljena. Fotografiju je dakle snimila posebna radna grupa za ratne zločine FBI u vreme kad je to telo sprovodilo istragu na Kosovu između 24. juna i 29. juna 1999. što znači da je fotografija snimljena u tom periodu.

SEKRETAR:

            Časni sude, kopija fotografije sa unesenim beleškama nosiće broj 304a, a za razjašnjenje 303a, izjava svedoka biće pod pečatom.

MEJ:

            Izvolite.

TUŽBA:

            Časni sude, optužba sada poziva Izeta Krasnićija. Časni sude dok čekamo možete pogledati 6 stranicu kosovskog atlasa jer će o tom području svedočiti gospodin Krasnići.

MEJ:

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

 

 

TUŽBA:

            Časni sude, uz vaše dopuštenje a ću pokazati ovaj komad papira na kojem je ime gospodina Krasnićija, spelovano na pravilan način.

            Gospodine da li se vi zovete Izet Krasnići.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li ste rođeni 1. marta 1942. godine u selu Donja Studimlja na Kosovu.

SVEDOK:        

            Tako je.

TUŽBA:

            Da li je to selo u opštini Vučitrn istočno od grada Vučitrna.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Gospodine Krasnići, da li ste 30. marta 2000. godine dali izjavu predstavnicima tužilaštva ovog suda o događajima koje ste videli, koje ste iskusili na Kosovu 1999. godine.

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

TUŽBA:

            Da li ste 11. oktobra 2001. predstavnicima tužilaštva dali jednu dodatnu izjavu o događajima koje ste videli, iskusili na Kosovu 1999.

SVEDOK:

            Da, tako je.

TUŽBA:

            Da li ste 2. februara ove godine 2002. na Kosovu dobili kopije izjava koje ste ranije dali tužilaštvu i to na jeziku koji razumete u prisutnosti predstavnika tužilaštva i predsedavajućeg službenika koje je imenovao Sekretarijat  ovog suda.

SVEDOK:

            Da, to je tačno. Izjavu su mi pročitali istražitelji suda ali ja o tome nisam dobio kopije.

TUŽBA:

            Da li ste vi tom prilikom potvrdili da je to što vam je pročitano tačno i istinito.

SVEDOK:

            Da, tako je.

TUŽBA:

            Molim da se sada izjave gospodina Krasnićija podele u sudnici ali da ih još ne označimo dokaznim brojem jer imam još nekoliko pitanja za ovog svedoka u vezi sa jednom od tih izjava.

            Gospodine Krasnići, da li ste nedavno razgovarajući ovde sa mnom u Hagu primetili neke greške  u izjavi koju ste dali 30. marta 2000.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            U prvom paragrafu na strani 5, engleske verzije vaše izjave od 30. marta 2000. i na strani 5 srpske verzije te izjave, vi opisujete kako su hiljade raseljenih ljudi okupili kod sela Gornje Studimlje 2. maja 1999. godine kad su srpske snage probile otpor OVK. I u zadnjoj rečenici tog paragrafa vi kažete, citiram: odlučili smo ostati iako nismo imali nikakve pouzdane informacije od OVK, kraj citata. Recite da li je ta zadnja rečenica tačna.

SVEDOK:

            Da, nismo imali nikakve pouzdane informacije pa nismo čak mogli ni verovati šta nam se tad dešavalo.  A kada je reč o srpskim snagama mi nismo znali da li će se oni početi boriti sa OVK ili bi nam se moglo dogoditi nešto još i gore, stanovništvu, nedužnom stanovništvu. Nenaoružanom stanovništvu koje se selilo sa jednog mesta na drugo.

TUŽBA:

            Gospodine Krasnići, da li su pripadnici OVK išta rekli ljudima koji su se u tom času okupili kod Gornjeg Studimlja.

SVEDOK:

            OVK nam je rekao da budući da smo nenaoružani treba da se držimo konvoja jer ukoliko dođu srpske snage očekivalo se da bi nas oni mogli napasti, no mi smo bili nedužni ljudi. I ako su oni normalna vojska onda nas ne bi napali. Zato smo trebali ostati u konvoju kako bi sprečili da nam se desi ono što nam se kasnije i dogodilo. I pre nego što su srpske snage došle jedna grupa ljudi se okupila, mi smo to prodiskutovali i odlučili smo da 2. maja negde oko 3 sata i sledećeg su bili prisutni na tom sastanku, Bajram Muljaku

TUŽBA:

            Gospodine Krasnići, da li vam je OVK bilo šta drugo još rekla pre nego što ste se vi i ta grupa pridružili konvoju 2. maja. Recite samo da ili ne.

SVEDOK:

            Vojska nam je savetovala da budući da smo nedužni i nenaoružani, rekli su ako će oni hteti nekoga napasti, onda će potražiti OVK a vi ste nedužno nenaoružano stanovništvo. Mi ćemo za vas napraviti koridor kroz koji vi možete proći kako ne biste imali poteškoća koje ste imali ranije.

TUŽBA:

            Gospodine Krasnići, na 8. strani engleske verzije iste izjave a to je takođe na 8. strani srpske verzije pri sredini strane, kažete da ste ostali u Albaniji do 1. septembra i da ste se tada mogli vratiti na Kosovo. Da li je ta rečenica tačna?

SVEDOK:

            Ja sam to ispravio, ne radi se o 1. septembru nego o 1. avgustu. Tada sam se vratio iz Albanije.

TUŽBA:

            U redu, dobro. Časni sude, molim da se uzmu te ispravke gospodina Krasnićija, uvrste u spis o pravilu 92. bis.

SEKRETAR:

            Časni sude, original će nositi broj 305 pod pečatom, a original izjava za javnost nosiće broj 305 a.

TUŽBA:

            Časni sude, Izet Krasnići je kosovski Albanac, Musliman. Rođen je i ranije je živeo u selu Donje Studimlje, u opštini Vučitrn. Njegova kuća u tom selu spaljena je 1999. 26. marta 1999. postalo je previše opasno u selu pa je svedok otišao zajedno sa ženom i sinom da prenoći kod rođaka u gradu Vučitrnu, dok je gospodin Krasnići bio u Vučitrnu pripadnici srpskih paravojnih formacija zapalili su nešto kuća i glavnu džamiju u centru grada. Odprilike 5 ili 6. aprila 1999. pripadnici srpskih paravojnih formacija izbacili su gospodina Krasnićija i njegove rođake iz Vučitrna. Dali su im 5 minuta da odu. Njegovi rođaci otišli su u Makedoniju a svedok se sa svojom porodicom vratio u selo Donje Studimlje. Gospodin Krasnići opisuje kako su vas pripadnici srpskih paravojnih formacija osnovali svoju bazu, odprilike 15. aprila 1999. godine na jednom brdu koje se nalazilo u blizini iznad njegovog sela. Te su snage imale tenkove, minobacače i automatsko oružje. Minobacačka i snajperska vatra bila je uperena na selo gospodina Krasnićija i neke su kuće tamo bile oštećene. 20. aprila 1999. jednu ženu i njenu kćer ustrelili su snajperi. Svedok opisuje kako je cela Donja Studimlja svakog dana bila granatirana i tvrdi da su neki ljudi pobijeni od strane snajpera uključujući tu ženu i njenu kćerku. Jednog dana gospodin Krasnići i njegova porodica pobegli su iz svoje kuće od teškog granatiranja. Toga dana kuća gospodina Krasnićija bila je u potpunosti uništena. Na kraju se oko 10 hiljada raseljenih osoba okupilo u blizini Donje Studimlje. Nakon što su pripadnici paravojnih formacija ustrelili nekoliko osoba, izbeglice su odlučile da se sklone više u brda. I to kod sela Gornje Studimlje. Gospodin Krasnići i njegova porodica stigli su tamo na traktoru rano ujutru 20. aprila.

            U Gornjem Studimlju bilo je pripadnika OVK, no 1.maja 1999. godine stigle su vesti da su srpske snage savladale otpor OVK. Na kraju se od prilike 25 hiljada raseljenih osoba okupilo u Gornjem Studimlju, dok su srpske snage napredovale vojnici OVK napustili su to područje. Od prilike u 7 sati naveče 2. maja dok su srpske snage dolaze sa severa, zapada i istoka, izbeglice su formirale konvoj traktora i prikolica dug 4-5 kilometara koji se polako počeo kretati prema jugu, prema Donjem Studimlju. Srpske snage pucale su na konvoj i supruga gospodina Krasnićija ranjena je u nogu, dok joj je gospodin Krasnići pokušavao pomoći srpske snage su peške te u tenkovina i picgauerovima stigle i njegov deo konvoja.

            Gospodin Krasnići bio je prisiljen da 300 nemačkih maraka preda jednom pripadniku paravojnih formacija a drugi ga je s cevi svoje puške udario po glevi. Gospodin Krasnići razdvojio se od svoje žene i nastavio je voziti svoj traktor u konvoju. U jednom trenutku gospodin Krasnići video je jednog pripadnika srpskih paravojnih formacija u vozilu "pincgauer" kako nišani i ručnim bacačem prema njemu. Granata iz ručnog bacača pogodila je traktor gospodina Krasnićija i eksplodirala.

            Gospodin Krasnići je bačen na zemlju i bio je ranjen u čelo i u levo rame, ali mu je ruka slomljena. Na kraju se uspeo dovući do jedne prikolice, zatvorene prikolice koju je vukao jedan drugi traktor. Oko 11 sati naveče, gospodin Krasnići došao je do poljoprivredne zadruge izvan grada Vučitrna.

            Sledeće jutro pripadnici srpskih paravojnih formacija naredili su svim muškarcima starim između 18 i 60 godina da se okupe na jednoj strani zadruge. Gospodin Krasnići ostao je u prikolici. Pripadnici paravojnih formacija prisilili su muškarce kosovske Albance, da stoje sa rukama na glavama i da viču, "Slobo" i  "Drašković". Došla su dva velika kamiona i muškarci su prisiljeni da se ukrcaju na kamion. Pripadnici paravojnih formacija rekli su preostalim kosovskim Albancima da se vrate na traktore i prikolice i da voze na glavnu ulicu.

            Gospodin Krasnići vozio se u prikolici i prošao kroz Mitrovicu, a zaustavljen je na kontrolnim punktovima u Srbici, Istoku, Klini i Zerzu. Na svakoj kontrolnoj tačci pripadnici srpskih paravojnih formacija prisilili bi ljude na svakom traktoru da im predaju barem 100 nemačkih maraka. Vozač traktora gospodina Krasnićija pretučen je na tim kontrolnim punktovima na granici sa Albanijom kod Morine u opštini Đakovica, jedan srpski policajac i jedan srpski  vojnik ispitivali su ljude koji su bili u prikolici gospodina Krasnićija. Srbi su oduzeli sve identifikacijske isprave i pasoše od kosovskih albanaca pre nego što su im dopustili da pređu granicu.

MEJ:

Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Izjavili ste u svojoj prvoj izjavi da ste uvek radili u administraciji, a da ste od 98. godine radili u računovodstvu Termoelektrane Obilić, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi koliko je Albanaca radilo u termoelektranama u Obiliću?

ODGOVOR:

            Bivša termoelektrana ...

MEJ:

            Šta to čitate?

SVEDOK:

            Događaje kroz koje smo prošli, ali to je jedna baza podataka iz naše prošlosti koju sam ja zabeležio, a koja se tiče radnika zaposlenih, o kojima je pitao optuženi godine 1990. godine bilo je 11 hiljada.

MEJ:

            Čekajte, vi ovde svedočite, uobičajeni postupak je da svedoci ne svedoče iz beležaka, nego da svedoče prema svom sećanju.

            Vi ste rekli da sa sobom imate beleške o ljudima zaposlenim u termoelektrani. O tome imate belešku.

 

ODGOVOR:

            Da. Imam  beleške o termoelektrani.

MEJ:

            Dobro, te beleške možete koristiti, međutim, molim vas da ne koristite nikakve druge beleške osim ukoliko ne želite osvežiti svoje pamćenje po nekom konkretnom pitanju. A sada nam molim vas odgovorite.

SVEDOK:

            Jasno mi je. U termoelektrani 70 odsto zaposlenih bili su Albanci. Uopšteno govoreći na Kosovu je u to vreme 90 odsto stanovnika bilo albansko, pa smo onda zaslužili da imamo i 70 odsto albanskih radnika u termoelektrani.

MEJ:

            To je nešto sasvim drugo, molim da se skoncentrišete na pitanja i da odgovarate na pitanja, tako ćemo brže raditi.

            Izvolite gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je ukupno bilo zaposleno radnika odnosno ukupno zaposlenih u termoelektranama u Obiliću?

SVEDOK:

            Ukupno, sve dok nije počelo nasilje, tamo je bilo njih oko 12 hiljada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dakle hiljade i hiljade Albanaca radile su sve do rata u termoelektranama u Obiliću, je li tako gospodine Krasnići.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate kada su pripadnici UČK, u toku 1998. godine, oteli jednu grupu radnika elektroprivrede koji su išli na posao ka kopu Belaćevac?

SVEDOK:

            O kojoj nacionalnosti govorite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oteli su jednu grupu Srba radnika koji su radili na kopu Belaćevac i, ako se sećate njihovih imena, to su bili Dragan Vukumirović, Zoran Anićić, Petar Aćanćić, Dušan Aćanćić, Miroslav Trifunović, Srboljub Savić, Božidar Lentić i Marijan Buha.

            Naravno i na kopu na Belaćevcu u većini su radili Albanci, ali su ovi Srbi oteti, radnici koji su išli na radno mesto, išli u svoju smenu da rade na kopu. Da li se sećate tog? To je bilo 1998. godine.

ODGOVOR:

            Sećam se ovog o čemu govorite, sećam se kidnapovanja, ali ne znam ko ih je kidnapovao i zašto. Srpske snage su u to vreme vodile velike operacije na Kosovu i sva kidnapovanja i ubistva dogodila su se zbog toga, optuženi to veoma dobro zna kada je reč o tome, kada je reč o svemu što se dešavalo na Kosovu, međutim, ja moram reći ne znam ko je te ljude kidnapovao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se možda sećate da je kidnapovanje tih radnika bio prvi incident u tom kraju i da nije mogao biti prouzrokovan nikakvim kako vi kažete, dejstvima srpskih snaga. Da li se sećate, toga gospodine Krasnići?

ODGOVOR:

            Od godine 1990, kada su uvedene nasilne mere, a to se odnosilo i na termoelektranu, diskriminacija u upravi postigla je visoki nivo, Lazar Ećović, Milan Vojaković i čovek po imenu Sokrat, Romske nacionalnosti, su sprovodili tu diskriminaciju. On je takođe radio u srpskoj upravi i on je diskriminirao Albance, on ih je izbacivao s posla, kršio njihova radna prava i uopšte njihova prava da postoje.

I to samo zato jer su imali vlast u svojim rukama i upravo u svojim rukama, a mi Albanci smo voleli raditi i ako ekonomski govoreći, nismo bili veoma imućni. Međutim naša želja da preživimo i da radimo, i to da pošteno radimo, bez obzira na sve to, nas su ubijali i progonili i  ubrzo 137 zaposlenika.

            Gospodine, moramo se tu na nešto ograničiti, možete li ograničiti svoje odgovore na pitanja. Neka ona budu što je moguće kraća.

            Gospodine Miloševiću, nama politički argumenti, do kakvih ovakva pitanja vode, neće biti od koristi. Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A o kakvoj diskriminaciji govorite, gospodine Krasnići, kada smo malopre konstatovali da su hiljade i hiljade Albanaca radile samo u termoelektranama Obilić. O kakvoj diskriminaciji govorite, čak govorite o ubijanju i ne znam čemu. Kakvoj diskriminaciji govorite.

ODGOVOR:

            To je bila diskriminacija. Ljudi su otpuštani kada je počeo rat, masovno. I Albanci su tada patili. U usporedbi sa srpskim stanovništvom, tu se radilo o čistoj diskriminaciji, to je sve bilo neproporcionalno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Krasnići, to su vam prilično načelne konstatacije i vas činjenice demantuju, a da li znate da sudbina ovih kidnapovanih radnika, koji su išli takođe mirno na svoj posao da rade na površinskom kopu, još je nepoznata, ništa se o njima još  ne zna.

SVEDOK:

            Ne znam šta se sa njima desilo. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli da su nakon kidnapovanja prebačeni u zatvor UČK u Likovcu u Drenici?

SVEDOK:

            Ne znam ni za kakve zatvore, jer UČK nije imao zatvore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da UČK nije imao zatvore,  je li tako?

ODGOVOR:

            Ne znam ni za kakve zatvore UČK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa šta mislite odakle su na primer uz posredstvo verifikacione misije OEBS oslobođeni na primer vojnici koji su bili kidnapovani ili novinari koji su bili kidnapovani i tako dalje. Danima su trajali pregovori o njihovom oslobađanju. Šta mislite.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, nema nikakve svrhe da se o tome raspravlja, on je rekao da ne zna. On je rekao da UČK nije imao zatvore, vi možete da izvedete dokaze s tim u dogledno vreme, ali sada nema svrhe da o tome raspravljate sa ovim svedokom. Molim vas da idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li znate da je u tom periodu, tokom 98. godine pogotovo, bilo mnogo havarija i napada na razna elektroprivredna postrojenja u Obiliću. Kidanje transportnih traka zaustavljanje mašina, podmetanje bombi, lomovima, sabotažama i tako dalje. Da li vam je to poznato pošto ste radili sve vreme tamo.

ODGOVOR:

            U to vreme ja nisam znao za te prekide za koje vi tvrdite da se to desilo, čak i da jeste sve je to bilo u rukama srpske administracije. Mi nismo mogli obaviti nikakvu sabotažu ili izazvati bilo kakve prekide.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je bilo poznato u javnosti, i novine su o tome pisale donosile slike, televizija objavljivala. Vi se dakle ničega od toga ne sećate. Je li tako.

ODGOVOR:

            Rekao sam kao što sam već rekao ranije, časni sude, da mi nismo imali nikakve vlasti niti ovlašćenja, ni moći da dovedemo do bilo kakvih prekida struje u mreži na Kosovu. Nakon što su srpske vlasti preuzele upravljanje mi smo jednostavno bili fizički radnici. Mi smo samo imali one poslove koje Srbi nisu hteli da rade tako da nismo bili ni u kakvoj poziciji da mi izazovemo bilo kakve prekide struje upravo zbog diskriminacije zbog koje smo bili izloženi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Krasnići, vi sami kažete za sebe da ste radili u administraciji, dakle, ni vi lično niste bili fizički radnik. Je li tako. Zašto kažete u prvom licu množine mi smo bili fizički radnici  kad vi to očigledno niste bili.

ODGOVOR:

            Nisam bio fizički radnik, ali posao koji sam obavljao pre rata u arhivi mi je oduzet i jedan Srbin je zauzeo moje mesto a njemu se nije svideo taj posao, nije hteo da prihvati taj posao, on je hteo da radi napolju, nije hteo da radi u kancelariji, tako da sam ja dobio taj posao koji on nije hteo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, je li tako i svih ostalih 70 posto zaposlenih, te hiljade Albanaca, dobilo neki posao koji Srbi nisu hteli da rade. Je li to vi tvrdite.

ODGOVOR:

            Još jednom moram da ponovim, časni sude, da do nametnutih mera 90 godine, do tog momenta bilo je 70 posto Albanaca ali posle toga Albanci su otpuštani i njih su zamenili Srbi, ostalo nas je samo nekoliko. Nakon 1998, u decembru, bilo je samo nekoliko radnika, na primer, na čišćenju, na poslovima koji Srbi nisu hteli da rade, tako da je ostalo samo nekoliko radnika i oni su bili izloženi diskriminaciji dobijali su male plate, nisu bili članovi Sindikata, jer Sindikati su branili samo srpske interese, Srbi su imali sve moguće povlastice, u hrani takođe, a mi smo bili prisiljeni da dajemo doprinos tom sindikatu protiv  vlastitoj volji. Nismo imali nismo imali nikakva ovlašćenja, svo specijalizovano osoblje je otpušteno a upravu nad Termoelektrnom su preuzeli Srbi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi tvrdite da su za iste poslove Srbi imali veće plate od Albanaca. Da li možda to tvrdite.

ODGOVOR:

            Da, to je istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, hvala vam, o tome postoji podaci, uostalom kao i o broju zaposlenih i njihovi spiskovi. Tako da je besmisleno da trošimo vreme na to. Naveli ste u svojoj prvoj izjavi, citiram ono što piše, kod vas u školi u Gornjem Studimlju, u opštini Vučitrn, od januara 99, godine, bio je stacioniran jedan vod UČK od oko 30 vojnika, kako ih vi nazivate. "Koliko mi je poznato, taj broj je tokom celog rata ostao nepromenjen". Šta će vod UČK u školi u Gornjoj Studini od januara pa nadalje.

ODGOVOR:

            To je tačno, u Gornjoj Studimlji bila je jedna vojna jedinica od oko 30 vojnika koji su imali neko naoružanje ali to se ni na koji način nije moglo porediti sa naoružanjem srpskih snaga.  Oni su branili svoje vlastite ljude, svoju vlastitu zemlju, svoju vlastitu teritoriju od napada srpskih snaga. Kao što znamo naša vojska nije bila ravna srpskim snagama iako su imali volju i imali ...

MEJ:

            Molim vas pokušajte da se skoncentrišete da odgovarate na pitanje, gospodine Krasnići.

ODGOVOR:

            Na  koju školu mislite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na tu gde je bila ta jedinica UČK.

ODGOVOR:

            Da, tako se zvala ta škola.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tom jedinicom komandovao Musaja Trbunja.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ste od januara 99. godine pomagali UČK da se snabdevaju gorivom, odećom i tako dalje. Dakle, radili ste kao neka vrsta njihovog snabdevača. Je li tako.

ODGOVOR:

            To je tačno, mi smo zaista pomagali svojoj vojsci UČK benzinom, hranom, odećom, onoliko koliko smo mogli. Da smo imali više dali bismo im više, jer srpski teror je ugrožavao naš opstanak. Mi smo prikupljali tu pomoć a benzin smo kupovali držali kod kuće i onda smo to nosili vojsci na njihove položaje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde su bili položaji na koje ste vi nosili.

ODGOVOR:

            Položaj je bio u Gornjoj Studimlji gde se nalazila vojska i oni su zauzimali i dalje položaje u skladu sa svojom procenom, u skladu sa onim što bi oni odlučili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kolko ih je tada bilo kad ste išli na njihove položaje.

ODGOVOR:

            Ja bih predao te stvari u školi u G.Studimlju, bilo ih je tamo oko 30, neki su išli u izviđanje terena, očigledno oni su imali svoj vlastiti program u skladu sa odlukama oficira OVK koji je vodio tu jedinicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, a da li znate članove štaba te jedinice pored ovoga Trbunje, Bajram, Medžid  Popova i još neki.

ODGOVOR:

            Nisam bio tamo, nisam bio aktivan u UČK da bih znao sva njihova imena, ali oni su bili tamo da bi branili svoj narod, da bi izviđali teren i da bi štitili i branili našu zemlju i mi smo morali da im pomognemo koliko god smo mogli u skladu sa onim što smo imali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, razumem objašnjenje, ali mi recite u svojoj prvoj izjavi navodite da su odlučili da ranjenog Hasana odvedu u poljsku bolnicu UČK u selu  Hasan je putem preminuo, otac mu bio ranjen u obe noge i njega su takođe odvezli u bolnicu. U kojoj je borbi ranjen Hasan i Hasanov otac i ovi ostali koje ste vodili u bolnicu, gde su se te borbe odigrale, da li tu kod škole u Studimlju ili na nekom drugom mestu.

ODGOVOR:

            To se desilo 16. aprila u kući koju su napale srpske snage neću govoriti o paljenju te kuće, ali oni su otišli do kuće Sadikove kuće, izbacili ga iz kuće, uzeli sve konje. Nažalost, u toj trgediji u Sadikovoj porodici Sadik je teško ranjen u nogu i njegov sin je ranjen u leđa, pogodile su ga srpske snage a Hasanov brat je ubijen snajperom vlastitom dvorištu. Najstrašnije što se desilo tamo kada je ubijen unuk Sadikov, koji je bio star samo 18 godina, ubili su ga na nekih 500 m od kuće. On je bio jako mlad.

MEJ:

            Znam da ima mnogo toga što želite da nam kažete, gospodine Krasnići, mi to shvatamo, ali vi takođe morate da shvatite da imamo ograničeno vreme. Mi smo dobili vašu izjavu, imamo pred sobom vaše svedočenje, pa se sada koncentrišite na to da odgovorite na pitanje, a ako bude neophodno neko objašnjenje vi to možete kasnije dati ili kada vas gospodin Sakson bude dodatno ispitivao. Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Krasnići, koliko je pripadnika UČK, učestvovalo u tim borbama gde su ovi koje vi pominjete ranjeni.

ODGOVOR:

            Nijedan, nijedan pripadnik UČK nije učestvovao u borbama tog dana. Tu je bilo samo stanovništvo obični ljudi civili a UČK. To nije tačno to je bio običan narod ja sam tamo bio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A pa dobro ako nisu bili UČK i ako ih nisu vozili pripadnici UČK, što ih nisu prevezli u gradsku bolnicu u Vučitrn nego u poljsku bolnicu UČK.

 

ODGOVOR:

            Nije bilo doktora u državnoj bolnici, trebalo nam je bezbedno mesto samo Sadik i njegov sin su upućeni u Ceceliju i tamo su ih lečili lekari UČK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hasan i njegov otac su bili pripadnici UČK,  je li tako gospodine Krasnići. Zato im je bilo potrebno

ODGOVOR:

            To nije tačno, jer Sadik i njegov sin nisu bili UČK. Oni su bili tog dana kod kuće, bili su u normalnoj civilnoj odeći kao i uvek. Oni nikada nisu bili pripadnici UČK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitanje odeće ovde nije bitno. Da li vi tvrdite da u bolnici u Vučitrnu nije bilo lekara, pa ih zato nisu vodili u Vučitrn.

ODGOVOR:

            Ne, to je istina. Mi nismo verovali bolnici u Vučitrnu jer tu su bili sve srpski lekari i mi se nismo usudili da odvedemo naše ljude tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, inače, ste se lečili kod srpskih lekara koliko ja znam. Recite mi ko je od lekara bio u poljskoj bolnici UČK u Ceciliji. Da li je tamo radio dr Šukri, da li se sećate toga.

ODGOVOR:

            Da, doktor Šukri  je izbačen iz Doma zdravlja u Vučitrnu pre ovog incidenta i on je kao lekar pomagao ranjenim civilima i ranjenim vojnicima u bolnici u Ceceliji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, tu je radio i doktor Agim,  je li tako.

ODGOVOR:

            Bilo je nekoliko lekara koji su tamo radili i pomagali civilnom stanovništvu i vojsci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ko je komandovao jedinicom UČK u Ceciliji gde je bila ta bolnica.

ODGOVOR:

            Rekao sam ranije i sada ću ponoviti, časni sude, ja samo znam za kontrolni punkt u Gornjem Studimlju, jer ja lično nisam bio aktivan, ja nisam učestvovao u aktivnostima UČK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je Gani Imeri bio komandant tog štaba koji je pokrivao pored Cecilije i sela  Slavkovac i Meljanicu. Da li se sećate toga.

ODGOVOR:

            Časni Sude i tužioče jasno sam rekao.

MEJ:

            On ne zna, gospodine Miloševiću, nema svrhe da na tome insistirate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste možda sreli tog komandanta terorističke grupe Gania Imeria koji je bio imao karakteristiku da mu je bila kraća jedna noga.

MEJ:

            On ne zna. Samo trenutak. Gospodine Miloševiću, sačekajte trenutak. Gospodine svedoče, da li poznajete ovog gospodina koji je pomenut ili ga ne poznajete.

ODGOVOR:

            Rekao sam, znao sam samo vojnike u Gornjem Studimlju, a ono što vi nazivate albanskim teroristima UČK nisu bili teroristi. To je vaš komentar. UČK nije išao u Srbiju i u Beograd.

MEJ:

            Gospodine Krasnići, moram da vas zaustavim ovo je sve pitanje argumenata i rasprave. Gospodine Krasnići, ovo je sve rasprava. Mi smo čuli puno dokaza i mi ćemo doneti odluku o tome u dogledno vreme. Ja znam da se vi osećate isprovociranim načinom na koji  postavlja pitanje. Nemojte se osećati isprovociranim samo odgovarajte na pitanja. Da, gospodine Miloševiću, nema svrhe da postavljate dalja pitanja o članovima UČK, on nam je rekao da to ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da su neki od njih sad u zatvoru uhapšeni od strane UNMIK policije zbog nedozvoljenih poslova. Da li ste čuli možda za to.

MEJ:

            Ne, ne  možete postavljati takvo pitanje ako ne budete postavljali relevantna pitanja u narednih 5 do 10 minuta mi ćemo vas zaustaviti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je u selu blizini vašeg sela takođe bila smeštena jedinica UČK koja je brojala preko 100 pripadnika, a kojom je komandovao ... da li to znate.

ODGOVOR:

            Znam da su borci UČK potekli iz samog naroda zbog terora koji su vodili vaše snage.

MEJ:

            Mislim da je odgovor ne, da li imate još pitanja za ovog svedoka u vezi sa njegovim svedočenjem. On je svedočio o napadu za konvoj, ako želite to da osporavate, gospodine Miloševiću, treba to da uradite u preostalih 10 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa svakako osporavam, evo u njegovoj izjavi piše, naveli ste da ste se sklonili u Gornje Studimlje i da su selo bombardovali, to citiram vas dakle, selo bombardovali zbog toga što je u njemu bio stacioniran UČK. Je li tako i onda kažete, na istoj strani, UČK nam je rekao da smo trenutno bezbedni. Dakle, vi ste bili neposredno sa jedinicom UČK u tom selu u Gornjem Studimlju. Je li tako.

ODGOVOR:

            O kojem Studimlju govorite, jer postoje dva Studimlja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite da su Donje Studimlje bombardovali jer je u njemu bio UČK, to ste vi rekli u svojoj izjavi.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle da sastavimo sliku o kojoj vi govorite samo nešto malo promenjenu. Govorili ste o prisustvu UČK u tom vašem kraju. Govorili ste o svojim kontaktima s njima, jer su vam govorili da ostanete, da idete i tako dalje. Govorili ste o tome gde su raspoređeni tenkovi, artiljerija, da su se vodile borbe sa UČK na planini.  Dakle, u tom kontekstu vi ste krenuli. Da li to znači da ste  bežali od sukoba koji su bili intenzivni između UČK i Vojske i policije, je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Ne, kada je reč o sukobu između UČK i policije u tom konkretnom periodu nije bilo sukoba između te dve strane već su srpske snage granatirale sela i proterivali ljude iz njihovih kuća.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Krasnići, vi sami u izjavi govorite da su neka artiljerijska oruđa pucala po šumi u Ćićavici i da ne znate šta su pogodili. Da li vam je poznato da su se na Ćićavici nalazile jedinice UČK i velike grupe terorista UČK. Vi sami govorite o tim borbama.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno da su na tom kontrolnom punktu bila postavljena dva tenka u pravcu Ćićevice, i mogli su da vide bez obzira da li su tu bile snage UČK ili ne oni su imali otvoren prostor vidljivosti sve do sela Svinjare jer, srpske snage su na početku granatirale sela da bi proterale albansko stanovništvo i dovele do etničkog čišćenja i da bi prisilili da idu u Albaniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi na jednom mestu da su srpske snage kako vi kažete slomile otpor UČK pa ste se vi onda povlačili. Dakle, UČK je bio u borbi sa našom vojskom i policijom pa su onda slomili njegov otpor. To znači da su se oni borili. Je li to tako ili nije tako. Šta drugo znači to što vi objašnjavate.

 

ODGOVOR:

            Da, to je tačno. Tačno je da su položaji UČK u ... a to je bila operativna zona ... i bili u Belenici koja je bila u operativnoj zoni Šalja ali Srbi su došli i zauzeli su te položaje. međutim, ja nisam bio tamo i ne znam šta se tamo dešavalo jer, je to bilo udaljeno oko 20 km. Nikada nisam išao da izviđam područje iznad G.Studimlja i nisam bio pripadnik UČK prema tome, nemam nikakvih informacija do kakvih borbi je došlo između srpskih snaga i UČK u ove dve opertivne zone. Ali znam da su srpske snage došle i osvetile se na stanovništvu.

MEJ:

            Vreme je ograničeno. Da, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su se ka vama iz pravca Bajgore i sami govorite o operativnoj zoni, dakle operativnoj zoni UČK, da li su se ka vama iz pravca Bajgore povlačile terorističke grupe UČK zajedno sa civilnom stanovništvom. Da li su ka vama oni povlačili.

ODGOVOR:

            Časni sude, ja sam sasvim jasno rekao da nisam bio u Bajgori, da nisam bio u Medenici, ja tamo nisam bio. Ja samo imam jedno široko  znanje o tim mestima od pre rata. A kada je reč o srpskim snagama i o njihovim naporima da se bore na tim tačkama, ja o tome ništa ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li su se pripadnici UČK prilikom povlačenja umešali u masu civila. Je li to tačno ili nije.

ODGOVOR:

            Časni sude već sam rekao snage OVK su se povukle u pravcu Samodreže, a to je 15 km daleko. Kad su se našli pod pritiskom od strane srpskih snaga nijedan jedini pripadnik nije bio sa stanovništvom, jer oni su želeli spasiti stanovništvo i želeli su da se pravi jasna razlika. Na stanovništvo su pucali  iz blizine 1 m, iz jedne kuće.

MEJ:

            Samo trenutak, to je nešto sasvim drugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li ste vi u svojoj izjavi sami opisali da je u tom bežanju, kad su naše snage slomile otpor UČK, došlo do panike, do velikog pokreta civila, čak ste opisali događaj prevrtanja traktora pod kojim je troje poginulo od prevrtanja traktora. Koliko je bilo takvih slučajeva da u panici nastradaju civili od takvih prevrtanja traktora, međusobnih sudara ili od vatre između ovih strana koje su se sukobljavale. Da li znate za te slučajeve. Jedan ste opisali evo kao očevidac.

ODGOVOR:

            Da, ja znam za neke slučajeve jer sam bio prisutan, spomenuo sam da sam pre napada negde oko 3 sata susreo Šabana i druge ljude jer tamo je bilo panike, tamo je bilo mladića i devojaka i svi su oni imali osećaj da će im se nešto ružno dogoditi. Mi smo svi razgovarali sa Bajramom i sa Šabanom  i mi smo odlučili da im damo belu zastavu i da se predamo. Želeli smo da oni za nas otvore koridor i da sprečimo najgore. Te noći niko nije izgubio život, u nesrećama, u prevrtanju traktora. Te noći svi su izgubili život u masakrima i u pogubljenjima. Kao što sam već rekao, reći ću ponovo. Te noći 109 ljudi je izgubilo život.

MEJ:

            Gospodine, moramo se skoncentrisati na pitanje. Gospodine Miloševiću vreme vam ističe, imate još 2 ili 3 pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam još priličan broj pitanja, gospodine Mej. Vi ste i sami, gospodine Krasnići, stradali prilikom prevrtanja traktora. Je li tako ili nije.

ODGOVOR:

            Ne, istina je ono što sam rekao a ove beleške koje vi imate su netačne. Kad sam ja došao tamo srpske snage su došle sa  i jedan srpski vojnik nam je prišao, pitao nas šta ovde radite i ja sam mu rekao da mojoj ženi nije dobro i da joj ja pomažem. A oni su rekli nema tu nikakve žene, ništa tu ne možeš učiniti.

 

MEJ:

            Samo trenutak, pitanje koje vam je postavljeno je kako ste povređeni. Recite nam to i veoma kratko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Citiram svedoka: "Upravo u trenutku kad je opalio otvorio sam vrata kabine u pokušaju da iskočim". Kako to da vas po mraku usred...

MEJ:

            Pa pustite njega. Gospodine Miloševiću, pustite njega da odgovori. Gospodine, kako ste se povredili. Recite nam to vrlo kratko.

ODGOVOR:

            Pitanje mog ranjavanja je onako kao što je opisano. Taj vojnik mi je rekao ne znate vi kako ćemo mi  napraviti ovde danas...

MEJ:

            Recite nam, molim vas, kako ste povređeni. Ako to ne možete učiniti onda ćemo jednostavno ignorisati vaš iskaz.

ODGOVOR:

            Pa kratko rečeno, ranjen sam kada su ispalili trombon sa  20 do 30m. Ja sam video kada je jedan vojnik koji je sedeo na "pincgauaru" ispalio taj tromblon i okrenuo sam se levom rukom, okrenuo volan, a desnom rukom sam otvorio vrata i iskočio sam. U tom trenutku tromblon je eksplodirao i ranio me, a pre ranjavanja, pre nego što sam pao, jedan vojnik je od mene tražio novac i udario me po glavi, a ruka mi je bila slomljena zbog tog tromblona. Ja imam ovde sliku, molim vas, koja pokazuje da su sve to mogle napraviti samo srpske snage.

MEJ:

            Dobro, izvolite gospodine Miloševiću, imate još pet minuta za ovog svedoka. To znači imaćete skoro sat vremena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Mej.  Upravo, znači, to se desilo tako što ste vi videli po mraku kako usred kolone pripadnik nekih, kako vi kažete, paravojnih snaga, upravo u trenutku kada je opalio vi ste otvorili vrata i dok je taj metak leteo prema vama  vi ste iskočili i onda ste bili tu povređeni od eksplozije kabine. Je li to ono što objašnjavate.

ODGOVOR:

Ja sam već jasno objasnio da je taj vojnik ispalio raketu  i da je pucao bilo na prvi, bilo na drugi bilo na traktoru na kojem sam ja bio, on je mene video on je ispalio tu granatu i ja imam rane. Možete videti, to mogu posvedočiti i aktuelne vlasti u Tirani, i to je sasvim jasno optuženi samo postavlja pitanja koja njemu pašu, a činjenica je da su 109 ljudi te noći poginulo od srpskog terora, ustreljala ih je Vojska.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ti ljudi su nastradali  od strane, kako vi kažete, srpskog terora te noći. Koga ste vi videli? Koje ste vi ubistvo lično videli?

ODGOVOR:

            Video sam žrtve, u blizini traktora video sam i srpske snage koje su nas zaustavile, rekli su nam da ne palimo svetla, ali ja sam tamo video mrtve ljude. Ljude koji su pretrpeli tu sudbinu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da se ne bi otkrivali i da ne bi mogli da vas gađaju iz vazduha. Zato su vam rekli da ne palite svetla. Otkud vi znate ko je ubio te ljude. Od čega su ti ljudi poginuli osim one trojice koje ste videli da su se prevrnuli na traktoru, to ste opisali. Niste opisali pogibiju nijednog još pojedinca ovde u svom svedočenju.

ODGOVOR:

            2. maja su pogubljenja započela u 9 sati, to su radile srpske snage, srpske snage došle su sa leve strane iz pravca Samodreže i Vučitrna. One su došle kroz sektor Šalja na severu i sa sobom su imali oružje. Mogli su ubiti koga god su hteli. Imali su oružje a mi smo bili nedužni. Oni nisu imali nikakvog razloga da ne slušaju, jer bi ih ovi ubili, oduzeli bi im novac.

 

 

MEJ:

            Postavljeno vam je pitanje da li ste videli da je još neko ubijen. Ako jeste, molim vas da nam to veoma kratko opišete.

ODGOVOR:

            Pre nego što sam ranjen video sam dvoje pogubljenih ljudi na drugoj strani, to je bilo nekih 4 do 5 m od traktora. Ali to nisam jasno video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste videli, jeste ih videli da leže na zemlji.

ODGOVOR:

            Ležali su na zemlji, a  delovi  su im bili izobličeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi niste videli ko ih je ubio. Vi ste videli samo dvoje mrtvih ljudi na zemlji. Je li tako?

ODGOVOR:

            Časni sude, ponoviću to još jednom. U Srbiji su mnogo toga uništili i oni su bili veoma blizu, oni su bili tamo sa nama, odmah na drugoj strani. Pljačkali su, ubijali su. Njih je bilo više nego nas, bilo ih je u velikim brojevima.     

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije sporno da vojnici i policajci nose oružje. A, da li su članovi UČK-a bili naoružani ili nisu? U tim događajima, koje vi opisujete, da li su članovi UČK-a bili naoružani ili nisu. 

SVEDOK:

            Ovo sada postaje interesantno. Ovo što govori optuženi. Ja sam već ranije rekao da su vojnici OVK-a otišli u smeru Samodreža i Dumnice. I to zbog sigurnosti stanovništva, a sasvim je istinito da nije bilo ni jednog jedinog naoružanog vojnika OVK-a među stanovnicima.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vaše vreme je isteklo. Gospodine Tapuškoviću, imate li vi pitanja?

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sude, hvala, ja bih za gospodina Krasnićija imao tri stvari, ako možemo da razjasnimo. Prva je, vi ste kazali nekoliko puta i kada ste ranije bili ispitivani, a i danas, da su srpske snage bile savladale pripadnike OVK-a i da je nastala panika. Da li možete samo da mi kažete, da li je među pripadnicima OVK-a, prilikom savladavanja tog otpora, bilo žrtava ili ne?

SVEDOK:

            To mi pitanje nije jasno.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ako je, ako su srpske snage savladale otpor OVK-a kako ste kazali, verovatno je tu bilo borbe. Da li je u tim okršajima došlo do gubitaka među pripadnicima OVK-a ili ne?

SVEDOK:

            Molim vas, o kojem to incidentu sada govorite?

TAPUŠKOVIĆ:

            U ono vreme kada ste bili u Gornjem Studimlju, tamo sa 10 hiljada ljudi, pa je ta grupa posle narasla na 25 hiljada ljudi, tu ste u vašem iskazu na petoj strani u drugom pasusu tog  objasnili i tu ste dva puta ponovili ovo što sam kazao. Dakle, tom prilikom, da li je došlo do žrtava među pripadnicima OVK-a?

MEJ:

            Da li sada govorimo o 2. maju ili o nekom događaju pre toga? Molim vas, idemo na suštinu pitanja.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja vas molim, To je druga strana ....

MEJ:

            Ne možemo sada trošiti vreme ovako. Gospodine, da li znate za bilo kakve žrtve među OVK-a? Recite samo da ili ne, gospodine Krasnići.

 

SVEDOK:

            Časni sude, među OVK-a nije bilo žrtava.

MEJ:

            Evo vam odgovora.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja samo to i hoću, da čujem da ili ne, ništa drugo, časne sudije.

            Drugi iskaz gospodina Krasnićija, vi u drugom iskazu pravite jednu ispravku i kažete da sve ono što se dogodilo, kada su srpske snage došle iznad vašeg sela nije bilo 15. marta, nego treba da stoji 15. arpil. Je li tako?

SVEDOK:

            Tako je.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li su te snage koje su bile gore, ovako kako ste pisali, nosile uniforme pripadnika MUP-a, kako ste rekli ovde?

SVEDOK:

            14. aprila su došli do škole, dakle MUP, nosili su oznake MUP-a. Snimili su školu u  Gornjem Studemlju.

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Krasnići, mene interesuje samo .......

SVEDOK:

            Da, imali su policijske uniforme, uniforme MUP-a.

TAPUŠKOVIĆ:

            Spominjete tenkove. Da li su te tenkove opsluživali policajci ili vojnici?

SVEDOK:

            Tim tenkovima je upravljao MUP. Sve do kontrolne tačke u Rašici. A jedan rovokopač narandžaste boje je iskopao jednu rupu.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala, hvala, gospodine Krasnići, mene interesuje, vi ste ranije rekli ....

SVEDOK:

            I oni su nastavili granatirati Gornje Studimlje.

TAPUŠKOVIĆ:

            Pa i danas, na pitanje gospodna Saksona, vi ste kazali da su te snage koje su zaposele položaj iznad vašeg sela bile paravojne jedinice. Jesu li one bile paravojne jedinice ili su to bile policijske i vojne jedinice?

SVEDOK:

            To su bili vojnici, policajci i pripadnici paravojnih jedinica. U to vreme bilo je mnogo rezervista mobiliziranih i svi su oni bili zajedno i granatirali su kuće, uzrokovali žrtve i mi nismo mogli nikamo ići.

TAPUŠKOVIĆ:

            Drugi iskaz vaš, zato i pitam sve ovo, vi ste kazali tada da su tenkovske cevi bile okrenute prema Čičevici i da se pucalo samo prema Čičevici i to 18. i 20. aprila 99. godine, a da se potom pucalo prema Gornjem Studimlju 24. i 25. aprila 99. godine gde su bili, kako ste vi kazali, samo snage OVK-a. Oslobodilačka vojska Kosova bila je smeštena u školi u Gornjoj Studimlji, i da se pucalo u ta dva dana samo u tim pravcima, prema brdima, a nakon toga ste rekli, na kraju, da se samo 17. ili 18. pucalo prema vašem selu, žrtava nije bilo. E, da li je tako, ja bih s tim završio, to ste vi, tako ste opisali?

SVEDOK:

            To je tačno, da. Istina je da su pucali na Studimlje gde su bili i stanovništvo i ljudi, ali škola gde se nalazio OVK-a nalazila se u udolini i bila je okružena brdima sa svih strana. No, oni su granatirali krovove raznih kuća.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ali, tamo gde je OVK-a bio?

SVEDOK:

            Molim vas, da tamo gde je bio OVK-a.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

 

MEJ:

            Ima li dodatnih pitanja?

OPTUŽBA:

            Ne, časni sude.

MEJ:

            Gospodine Krasnići, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli na Međunarodni sud svedočiti, sada možete ići.

SVEDOK:

            Želim vam se zahvaliti.

MEJ:

            Izvolite gospodine Najs, morate biti kratki, budući da nam sledi pauza.

OPTUŽBA:

            Pa, sasvim sam u vašim rukama. Mislim da mi treba, možda, nekih 5 minuta, delimično na zatvorenoj sednici. No, jedna od stvari koje sam želeo učiniti je da vam dam priliku da bar imate jednu kopiju našeg zahteva, ne znam koliko dugo traje, otkad mi podnesemo neki zahtev, pa dok on ne dođe do vas.

MEJ:

            Molim da se svedok povuče.

OPTUŽBA:

            Ako vam to dam pre pauze, a onda nastavim s drugim stvarima iza pauze, da li će to biti od pomoći?

MEJ:

            Da.

OPTUŽBA:

            Pa, u stvari, predviđajući ono što ću kasnije reći, vi već imate te dokumente pa vas samo želim upozoriti na stranice transkripta 669, 670 i 673. To se tiče svedoka Kevina ...... i želeo sam samo nešto o tome reći, pa je možda bolje da prvo pogledate te stranice transkripta. A, isto tako, tu je još jedna stgvar koju trebamo raditi na privatnoj sednici.

            Ne mislite se valjda vraćati na gospodina ...... ?

OPTUŽBA:

            Pa, nešto kratko.

MEJ:

            Dobro. U redu, idemo sada prvo na pauzu 20 minuta.

 

            Molim ustanite.

 

posle pauze

 

NAJS:  

            Na strani 669, 670 i 673 amikusi nisu rekli da se u principu protive da se dokazi izvode od strane istražitelja koji su bili u istrazi. A, vi ste rekli da ukoliko to bude od pomoći da možda može biti predmet svedočenja, a ja sam tada rekao da ja nisam tog čoveka nameravao pozvati, barem u onom trenutku. E, sada o čemu se radi, mene brine ne samo to, da je gospodin ..... čovek zadužen za ovaj predmet koji se obično bavi hapšenjem i sličnim stvarima, nego je on isto tako i svedok koji može govoriti ne samo o tome šta se dogodilo tužiteljici Luiz Arbur, a to možda neće ni na koji način doći pred ovaj sud, a to ima izvestan značaj, budući da pokazuje da je ovaj optuženi ometao rad ovoga suda u vreme kada to nije smeo činiti. Međutim, takođe može govoriti i o tvrdnjama koje je optuženi s vremena na vreme iznosio o istrazi i o istražiteljima. Ja, naravno, znam da navodi koje optuženi iznese, a koji nisu potkrepljeni dokazima, nisu ništa više od navoda. Međutim, on te navode stalno iznosi, s vremena na vreme, ......... ne mogu pokazati neki tačan takav navod, međutim zbog integriteta naših istraga, a u izvesnoj meri i zbog integriteta svedoka čije su izjave rezultat naših istraga, budući da je taj integritet napadnut, nama se čini da bi bilo prikladno da nastavimo pozvati gospodina Krojtisa, veoma kratko, da on kao šef istrage svedoči.

            Naravno, vi niste imali prilike ovo još razmotriti, međutim, on bi takođe mogao govoriti i o hapšenju optuženog i o tome da je  da su optuženom pročitana sva prava, itd., itd. Međutim, budući da mi nismo možda evo te razloge dovoljno jasno izneli pred vas, želeo sam ih sada izneti pred vas i skrenuti vam pažnju.

ROBINSON:

            Gospodine Najs, ukoliko se ne varam, o tome ste već govorili, o tome je već govoreno u jednom zahtevu optuženog i mislim da je to već rešeno odlukom Veća.

OPTUŽBA:

            Da, to je tačno časni sude. Prvi zahtev, više se pita o pitanjima sumaniziranja iskaza, a sada je to prebačeno na jednu drugu distancu. Međutim, ovi delovi izjave tog svedoka, a u svakom slučaju i konačna odluka Veća koje je izneo sudija Mej tom prilikom glasila je da Veće u ovom sastavu, da Veće u tom sastavu, kada je donesena odluka, nama se čini da bi, dakle, taj svedok trebao tu biti i kako biste mogli to kasnije razmotriti.

MEJ:

            Razmotrićemo to.

OPTUŽBA:

            Hvala. Gospodin Sekson će pozvati sledećeg svedoka. Pretpostavljam da će trajati do kraja ovog radnog dana, a čak ako i ne traje, mislim da će preostati vrlo kratko vreme.

MEJ:

            Dok čekamo na svedoka, molim sudskog poslužitelja da ode po svedoka. Imamo još jednu stvar. Nakon ovog svedoka sledi još jedan svedok po pravilu 92 bis, ako se ne varam.

OPTUŽBA:

            Da, to je Liri Loši.

MEJ:

            Zatim, dolazi gospodin Golubović, da li je to tačno?

OPTUŽBA:

            Da.

MEJ:

            Nakon toga general?

OPTUŽBA:

            Da.

MEJ:

            Koliko će on trajati?

OPTUŽBA:

            Naravno, moguće je jednostavno da njega uvrstimo u spis putem njegovog izveštaja. Ali, ja pretpostavljam da će glavno ispitivanje tog svedoka trajati nekih pola sata.

MEJ:

            I kada on može biti ovde?

ODGOVOR:

            On je ovde danas i na raspolaganju će biti sutra i prekosutra.

MEJ:

            K 41, rekli ste u četvrtak?

ODGOVOR:

            Da.

MEJ:

            Za sledeće, gospodina Stijovića moramo još doneti odluku. Mislim da o tome još trebamo saslušati argumente u vezi s tim svedokom, pa bismo trebali predvideti vreme kada ćemo saslušati te argumente. Amikusi su već svoje stavili na papir, a optuženi mora imati priliku da nam se u vezi s tim obrati.

OPTUŽBA:

            Ja bih želeo, uz dužno poštovanje, sugerisati način na koji bi se to moglo rešiti. Mi smo već odgovorili na te argumente i baš bi bilo dobro da se jednostavno na početku tog svedočenja prođe kroz te navode, pa će nam možda i on moći objasniti neke stvari.

MEJ:

            U redu. Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

PITANjE:

            Gospodine, da li se vi zovete Mejdi Gerguri?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Gerguri, da li ste rođeni 10. novembra 1957?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste rođeni u selu Gornje Studimlje, u opštini Vučitrn na Kosovu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Usput rečeno, časni sude, ovaj svedok će ponovo govoriti o događajima koji su se zbivali na šestoj stranici kosovskog atlasa.

            Gospodine Gerguri, da li je Gornje Studimlje nekih 6 kilometara severno-istično od grada Vučitrna?

ODGOVOR:

            Da. 

PITANjE:

            Da li ste 27. februara 2000. godine dali izjavu predstavniku tužilaštva o događajima koje ste videli i iskusili na Kosovu godine 1999.?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste 9. oktobra 2001. dali još jednu izjavu predstavnicima tužilaštva o događajima koje ste videli i iskusili na Kosovu godine 1999.?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste 12. marta ove godine, 2002. u Vučitrnu, na Kosovu, dobili kopije dveju izjava koje ste dali godine 2000. i 2001. na jeziku koji razumete i da li ste u prisutnosti predstavnika tužilaštva i predsedavajućeg službenika kojeg je imenovao Sekretarijat ovoga suda?

ODGOVOR:

            Nisam dobio kopiju.

PITANjE:

            Jeste li imali prilike videti te kopije?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li tog dana potvrdili da su kopije vaših ranijih izjava tačne i istinite?

ODGOVOR:

            Da.

OPTUŽBA:

            Molim da se izjava gospodina Gergurija uvrsti po pravilu 92 bis.

SEKRETAR:

            Original će nositi dokazni broj 306 pod pečatom, a redigirana verzija nosiće broj 306 A.

OPTUŽBA:

            Časni sude, Mehri Gerguri je kosovski Albanac, Musliman. On u svojoj izjavi opisuje kako su srpske snage u februaru 99. počeli granatirati njegovo selo Gornje Studimlje. Mnogi stanovnici napustili su selo i otišli u Vučitrn. No, gospodin Gerguri ostao je u selu sa nekim svojim rođacima. U selu je bilo 50 do 60 vojnika OVK-a naoružanih lakim oružjem i jednim teškim mitraljezom. U aprilu 1999. mnogi kosovski Albanci koji su izbačeni iz grada Vučitrn i iz Donjeg Studimlja i drugih sela, potražili su utočište u Gornjem Studimlju. Kasno posle-podne, 2. maja 99. pripadnici srpskih paravojnih formacija počeli su prilaziti Gornjem Studimlju sa severa. Kako su Srbi napredovali, oni su prisilili ljude iz drugih sela da se pokrenu prema Gornjem Studimlju. Na kraju je konvoj od nekih 20 do 25 hiljada ljudi zakrčio cestu koja ide od Gornjeg do Donjeg Studimlja i prema gradu Vučitrnu.

            Gospodin Gerguri i njegovi rođaci pridružili su se konvoju oko pola sedam navečer. Gospodinu Gerguriju je rečno da su dva vojnika OVK-a koji su 2. maja bili u Gornjem Studimlju bacili svoje oružje, presvukli se u civilnu odeću i da su se pridružili konvoju sa svojim obiteljima. Ta dvojica vojnika OVK-a nisu bili iz sela Gornje Studimlje. Oko osam sati navečer konvoj se prestao kretati i bio je mrak. Srpske snage sustigle su konvoj i počele paliti neke traktore dok su pripadnici srpskih paravojnih formacija hodali duž konvoja, iznuđivali su novac i tukli ljude. Nakon što je gospodin Gerguri, nakon što se on odvezao nešto dalje, druga grupa pripadnika paravojnih formacija u oklopnim vozilima napala je i njegov deo konvoja. Jedan čovek iz automobila pred traktorom gospodina Gergurija izašao je iz automobila i počeo bežati pa su ga paravojnici ustrelili. Jedan drugi pripadnik paravojnih formacija prišao je gospodinu Gerguriju, nosio je baterijsku svetiljku i tražio je od njega nemačke marke. Nakon što mu je gospodin Gerguri dao 300 maraka, taj se čovek udaljio na nekoliko metara, uzeo automatsku pušku i ustreljio gospodina Gergurija u ruku i bok. Gospodin Gerguri prepoznaje čoveka koji ga je ustrelio kao policajca koji je ranije radio u Vučitrnu. Drugi pripadnici paravojnih formacija doneli su jednog drugog izbeglicu blizu mesta gde je gospodin Gerguri ležao ranjen i ustrelili ga. Nakon što se ta grupa pripadnika paravojnih formacija udaljila, obitelj gospodina Gergurija ga je pokupila i odvela ga je na kratku udaljenost od ceste. Sledećega jutra našli su ga njegovi rođaci i odvezli ga u selo Gornje Studimlje. Nedavno nakon toga, u rani gospodina Gergurija pojavila se gangrena. 5. maja, doktor Šurki Gerđali anputirao je ruku gospodina Gergurija u bolnici OVK-a u selu Slakovac.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj izjavi naveli ste u februaru 99. srpska vojska je počela da granatira naše selo jer je to područje bilo pod kontrolom UČK. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde su bili smešteni pripadnici, odnosno te terorističke  grupe UČK u vašem selu?

SVEDOK:

            U našem selu vojska je bila u školi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to Osnovna škola "Hezim Suljejmani".

SVEDOK:

            Da. U selu Studimlje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ih je bilo.

SVEDOK:

            Tamo ih je bilo 55 ili 56.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            55 ili 56. Dobro, vi kažete u vašoj izajvi: "bilo je veoma opasno ostati u našem selu tako da su skoro sve porodice otišle". Recite mi kakve aktivnosti je imala UČK na tom području u pogledu napada na vojsku, policiju i uopšte aktivnosti kojima se bavi.

SVEDOK:

            To pitanje mi nije jasno. Možete li skratiti pitanje. Pitanje je jako dugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate u kojim borbama sa vojskom i policijom je učestvovala ta jedinica UČK koju vi opisujete od 55, 56 ljudi.

SVEDOK:

            OVK se nije borila jer tamo je bilo mnogo civila pa je OVK otišla 2 sata pre nego što je započela ofanziva na selo Studimlje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači oni su pobegli pre nego što je došla vojska i policija.

SVEDOK:

            Otišli su.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kažete u izjavi: "ni ja niti ijedan član moje porodice nismo bili aktivni pripadnici UČK". Objasnite mi šta znači to aktivni pripadnici.

SVEDOK:

            Mi niso bili vojnici, ja nisam bio u uniformi. Ja sam pomagao vojsci hranom i drugim stvarima, ali nikad nisam nosio uniformu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ovde je bilo mnogo navoda drugih svedoka da veliki broj članova UČK nmije ni imao uniforme, čak do kraja rata. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel vi tvrdite da su svi pripadnici UČK nosili uniforme.

SVEDOK:

            Oni koji su nosili uniforme su ih imali, a oni koji ih nisu imali nisu ih nosili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vrlo logično. A recite mi molim vas, kažete da  pomagao sam tako što sam nabavljao hranu, to ste već objasnili hranu i druge potrebe, i stražario u selu po noći. Sa kojim ste oružjem stražarili.

SVEDOK:

            Imali smo 4 ili 5 automatskih pušaka ali nije bilo mnogo oružja u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a sa kojim ste vi lično oružjem stražarili, niste vi stražarili sa 5 pušaka nego sa jednom. Sa kakvom ste vi puškom stražarili.

SVEDOK:

            Ja sam imao pušku 45.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko vas je angažovao da čuvate stražu i nabvljate hranu i druge potrebe za UČK.

SVEDOK:

            Niko me nije angažovao. Ja sam to uradio svojom vlastitom voljom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste im dopremali sve to čime ste ih snabdevali.

SVEDOK:

            U školi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel komandant bio Musaja Trbunja, je li tako, te jedinice.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su ova lica bili članovi štaba te jedinice, Bajram Trbunja, Ismet Trbunja, Bajram Bunjaku, Medžid Bunjaku, Sai Popova, Janus Agaši, Gerguri Ekrem i ovde pod brojem 8 i vaše ime, Megdi Gerguri. je li to tačno gospodine Gerguri, ili nije?

SVEDOK:

            Ekrem Gerguri nije nosio uniformu, ostali su nosili uniformu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo vi niste nosili uniformu već samo pušku, jel tako.

SVEDOK:

            Kada sam išao na stražu tokom noći, u toku svoje smene od 2 sata, nosio sam pušku. Ali nisam imao uniformu, pušku sam nosio samo kada sam išao na stražu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovaj spisak koji sam vam pročitao, na kome je i vaše ime kao člana štaba te jedinice? Jel vi tvrdite da vi niste bili član te jedinice?

SVEDOK:

            Nisam bio mobilisan, nisam bio u štabu, bio sam kod kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel se vaš otac zove Abdulah.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gerguri Megdi od oca Abdulaha na ovom spisku, ali vi ste odgovorili da to vi niste bili u štabu.

SVEDOK:

            Ne, nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li su vam poznati svi ovi drugi koje sam vam pročitao.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi u vezi sa ovim što kažete na početku rata u Gornjem Studimlju je bilo samo 7 ili 8 boraca, ali je taj broj porastao na oko 50 ili 60. To je ono što ste malopre rekli 55, 56 i onda kažete: "UČK je imao samo lako naoružanje kalašnjikove i jedan veliki mitraljez". Jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li poznajete svih tih 50 ili 60 članova UČK iz vašeg sela.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko njih poznajete. Ove što sam nabrojao, poznajete sve, a od ovih 50 ili 60 koliko ste lično  poznavali.

SVEDOK:

            Nisam poznavao sve njih, znao sam 5, 6 možda 7.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ovde na ovom prvom spisku ima ih 7 pre vas, vi ste pod brojem 8. Dobro, vi ste u policiji u Kosovskoj Mitrovici 15. maja 99. izjavili da ste ova lica o kojima govorite da su pripadnici UČK videli u maskirnim uniformama i naoružane automatskim puškama i da su oni tamo i kopali rovove između ostalog. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Pitanje mi nije jasno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi bili u našoj policiji 15.5.99. u Kosovskoj Mitrovici. Da li  su vas tamo saslušali.

SVEDOK:

            Nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle niste bili. A da li nešto znate o rovovima u vašem selu i ko ih je iskopao.

SVEDOK:

            Ljudi su to uradili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su to uradili i pripadnici UČK i drugi meštani sela koji nisu pripadali UČK. Jeste li vi učestvovali na primer u kopanju tih rovova.

SVEDOK:

            Da, učestvovao sam, pomagao sam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači bili ste s jedinicom, kopali rovove, stražarili noću s puškom, ali tvrdite da niste pripadnik UČK, je li tako.

SVEDOK:

            Nisam bio mobilisan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a jesu li svi ovi ostali bili  mobilisani.

SVEDOK:

            Ne, rekao sam da je samo 5 ili 6 ljudi nosilo uniforme UČK, ostali nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro to je drugo pitanje da li je neko nosio uniformu, a razlikuje se od pitanja da li su svi oni bili mobilisani.

SVEDOK:

            Ne, nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ni ostali nisu bili mobilisani, kao ni vi.

SVEDOK:

            To su bili samo dobrovoljci, ljudi koji su dobrovoljno došli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, i vi ste dobrovoljio došli, jel tako.

SVEDOK:

            Da. Dobrovoljno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su pripadnici UČK bili daleko iznad dometa srpskih položaja i nisu mogli uzvratiti vatrom. Na osnovu čega ste to zaključili da su bili izvan dometa srpski položaji, da nisu mogli uzvratiti vatrom.

SVEDOK:

            Nisu ni pokušali da pucaju na srpske položaje jer su bili daleko. Tamo gde su se oni nalazili, to je bilo oko 3 km udaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a kada je došlo do borbe između te vaše jedinice i naše vojske ili policije, tog trenutka su bili a kada je došlo do borbe.

SVEDOK:

            Srpska strana je granatirala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to znači da vi tvrdite da UČK uopšte nije pucao.

SVEDOK:

            UČK nije pucala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite mi, u svojoj izjavi, još na prvoj strani, u 5 pasusu, kažete: "u aprilu 99. dosta ljudi iz Vučitrnja, Donje Studimlje i drugih okolnih sela je izbeglo od granata u Gornje Studimlje". O kakvim je granatama reč.

SVEDOK:

            Granate sa srpske strane, Srbi su granatirali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, maločas ste na samom početku odgovorili da je srpska vojska granatirala  selo jer je to područje bilo pod kontrolom UČK, jel tako.

SVEDOK:

            Bilo je pod njihovom kontrolom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to što se pucalo sa strane naših snaga bio deo borbe između UČK i naših snaga ili nije.

SVEDOK:

            Ne, jer UČK nije pucao. Oni su bili udaljeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li vam je poznato da su upravo u aprilu 99. godine avioni NATO bombardovali sela oko Vučitrna, Gornje Stanovce, Veliku reku, Smrekovnicu i dr. sela. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate događaja kad je NATO bomba pala u mahalu Čakaj u Gornjim Stanovcima i da je naprvljen krater preko 5m prečnika, dubine 1,5.

SVEDOK:

            Ne, ne sećam se toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate kad je gađano selo Velika reka koje se nalazi preko puta ovog sela Gornje Stanovci posle čega su meštani napustili selo i otišli ka Cecilija kad se u vrhu Šalje. Dakle, posle NATO bombardovanja. Pobegli iz sela. Da li se sećate toga.

SVEDOK:

            Ne, ne sećam se. Znam da je NATO pogodio Lazović i Samodrež, ali ne znam ni za kakav drugi incident.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, vi kažete da su dva 2.5.99. oko 17 časova sa severa došle srpske paravojne  formacije, prošli kroz sela Skrovna, Vozlan, Kumnište i Palsomu u opštini Vučitrn i da su onda ljudi napuštali domove, je li tako ili ne.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite mi da li su se tada kad su oni prilazili vama u stvari iz pravca Bajgore, Pasome, Cecelije i drugih mesta koja su severno od vas povlačile jedinice UČK zajedno sa civilnim stanovništvom. Je li tako ili nije, gospodine Gerguri?

SVEDOK:

            Ne, UČK se povukla a stanovništvo se  pridružilo konvoju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, stanovništvo se pridružilo konvoju boraca UČK koji su se povlačili, je li tako.

SVEDOK:

            Ne, UČK se nije pridružila konvoju, samo stanovništvo se pridružilo konvoju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ovaj konvoj se podudara sa izjavom prethodnog svedoka Izeta Krasnićija koji je rekao da je to povlačenje počelo kad su početkom maja naše snage savladale otpor UČK. Jel bilo velike panike tada među stanovništvom.

SVEDOK:

            Ne, nije bilo panike.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, koliko se pripadnika UČK umešalo u taj konvoj civila koji se povlačio posle slamanja otpora UČK severno od vašeg  mesta.

SVEDOK:

            Samo dvojica su bili u konvoju i to bez oružja i bez uniformi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko ljudi je ukupno bilo u konvoju.

SVEDOK:

            Po mom mišljenju bilo je između 20 i 25.000 ljudi u tom konvoju. A konvoj je možda bio i veći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kako vi, gospodine Gerguri, možete znati da su samo dva pripadnika UČK se umešale među 2o, 25.000 ljudi i da ih nije bilo više. A došlo je do tog pokretanja i povlačenja pošto je savladan otpor UČK severno od vas.

SVEDOK:

            Koliko je meni poznato bila su samo dvojica, a ta dvojica nisu bila naoružana i nisu nosili uniforme, bili su u civilu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, poznato je da su bacali oružje i skidali uniforme kad su bežali ali ko je  organizovao kretanje konvoja. Je li pokretanje konvoja organizovao UČK.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je organizovao onda pokretanje 25.000 ljudi kako vi kažete.

SVEDOK:

            Pokret se sam od sebe organizovao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sam od sebe. Dobro. A da li znate da se u Ceceliji nalazio Štab UČK koji je pokrivao i sela Kurirevo, Slavkovac i Meljanicu.

SVEDOK:

            Ne, ja nisam bio tamo. Ja sam bio samo u svom selu, nisam bio u Ceciliji, nisam bio u Slakovcu, nisam bio u ovim drugim selima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za ime Gani Imeri.

SVEDOK:

            Čuo sam za to ime ali ne za tu osobu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A to što ste čuli, šta znate o Ganu Imeriju.

SVEDOK:

            Čuo sam da je on bio komandant.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, on je komandant te jedinice Cecilija-Kurirevo-Slavkovac i Meljanica za koju vi niste čuli, za koju ne znate nipta, je li tako.

SVEDOK:

            Ništa drugo ne znam. Mogu reći samo ono što znam o selu Studimlje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li znate da je u selu Pasoma u blizini vašeg sela takođe bila jedna teroristička jedinica UČK koja je brojala preko 100 pripadnika i kojom je komandovao Alji Januzi.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za ime Alji Januzi.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Pošto ne znate ništa  o tome, pretpostavljam da nema smisla da vam čitam imena članova Štaba te jedinice. U svojoj izjavi navodite na drugoj strani: "put između Gornje i Donje Studimlje bio je potpuno zakrčen automobilima, traktorima, teretnim kolima, porodicama koje su išle pešice prema Vučitrnu između 20 i 25.000 ljudi i kretali ste se do 16 časova". Zašto ste se samo do 16 časova kretali.

SVEDOK:

            Zato što su ušle srpske snage i mi smo bili prisiljeni,  da napustimo svoje kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste u izjavi po ovome što ste ispravljali koliko sam shvatio u drugoj izjavi, to je na trećoj strani, kažete: "ja lično nisam u koloni video nijedno oklopno vozilo, oklopni transporter što je netačno navedeno u mojoj prethodnoj izjavi. A onda kažete: pošto je bio mrak ne sećam se da sam video ijedno plavo vozilo MUP-a. Ne sećam se da sam video šarene plave uniforme MUP-a (maskirne). Nisam video da je ijedan pripadnik redovnih snaga vojske Jugoslavije umešan u ubistvo prilikom masakra kolone. Govorite o masakru kolone. Oni su bili stacionirani u Donjoj Studimlji pre nego što je kolona formirana. Ne znam da je Vojska Jugoslavija, gde je Vojska Jugoslavije otišla nakon što su stacionirani u Donjem  Studimlju" itd. Dakle, niste videli policiju, niste videli vojsku, tvrdite da je neko napao konvoj. Ko je napao konvoj,  gospodine Gerguri?

 

 

 

SVEDOK:

            Srpske snage su napale konvoj. To su bile paravojne snage u civilnoj odeći i u uniformama. Policajac koji je pucao na mene nosio je policijsku uniformu. A dvojica vojnika su bili odeveni takođe u uniforme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako sad ja to da povežem sa ovim što sam vam malopre pročitao iz vaše izjave, da niste videli policajce nijednog u maskirnoj uniformi plavoj, da nije bilo vojnika i sad govorite suprotno od onoga što ovde piše. Da li možete nešto da objasnite od toga. Ja sam samo vas citirao. Nisam ništa...

MEJ:

            Da bismo bili fer prema svedoku, ono što ste vi citirali odnosi se na maskirne uniforme. Tako da ja nisam siguran da tu postoji neka protivrečnost.

SVEDOK:

            Ja sam vozio traktor kada je konvoj zaustavljen. Zaustavile su ga srpske paravojne snage i policija, policajci su izišli iz oklopnog transportera, prišli mom traktoru, uperili baterijsku lampu direktno meni u oči i naredili da siđem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Gerguri, znači "policija je izašla iz oklopnog transportera, uperila baterijsku lampu a ovde kažete ja lično nisam u koloni video nijedan oklopni ...to je netačno navedeno u mojoj prethodnoj izjavi (kao u originalu)". Sad mi recite jeste li videli ili niste videli oklopni transporter. Ovde ste davali ispravke, sad se vraćate ponovo na priču o oklopnom transporteru i policajcu koji je izašao iz transportera, a ovo sam vam pročitao vašu izjavu, strana 3, sredina stranice: "nisam video nijedan oklopni transporter, to je netačno navedeno u mojoj prethodnoj  izjavi". Možete li to da objasnite, gospodine Gerguri.

SVEDOK:

            Istina je da je bio oklopni transporter i kada je policajac uperio baterijsku lampu u mene i naredio da izađem, tražio je novac. Ja sam mu dao 300 maraka, onda se policajac vratio u oklopni transporter, uzeo oružje odatle i onda sam čuo kada je repetirao oružje. Čuo sam taj zvuk. Bila su četiri civila sa maskama na licu i bila su takođe dva vojnika u uniformama. I imali su puške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete: "jedan od pripadnika paravojnih formacija nosio je u ruci pištolj i baterijsku lampu. Došao je do traktora, osvetlio me baterijom i naredio da siđem sa traktora. Imao sam 300 maraka i dao sam mu ih. Onda mi je rekao okreni se" i onda kažete da ide po puškomitraljez da vas ubije, je li tako. Onda je otišao po puškomitraljez da vas ubije, je li tako?

SVEDOK:

            Tačno, pucao je, ispalio 4 metka u moju ruku i bok i ja i dan danas imam ožiljke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, objasnite mi, gospodine Gerguri, što je on otišao  ako je želeo da vas ubije, što je otišao po puškomitraljez kad sami kažete u ruci nosio pištolj. Ako je hteo da vas ubije zar nije mogao da vas ubije.

SVEDOK:

            Možda je mislio da u puškomitraljezu ima metaka i da me neće moći pištoljem.

MEJ:

            Sada ćemo napraviti pauzu, gospodine Milošević došao je trenutak da završimo za danas. Da li imate još pitanja za ovog svedoka?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema potrebe da zadržavate svedoka za sutra, mislim potpuno je jasno. neću dalje da ga pitam prema tome možete sa njim da završite slobodno.

MEJ:

            Hvala.

SVEDOK:

            Nije mi jasno vaše pitanje, molim vas ponovite ga.

 

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Malopre ste odgovarajući na pitanja gospodina Slobodana Miloševića kazali da su sela Samodrež i Lazović pogođena od NATO bombi. Jesam vas ja dobro razumeo.

SVEDOK:

            Da, NATo je bombardovao položaje gde su bili Srbi, srpska vojska koja je bila stacionirana u lazoviču a nije u Samodrežu koji je 2km odatle.

TAPUŠKOVIĆ:

            Je li pogođeno samo mesto Lazović ili ne.

SVEDOK:

            Ne, pale su samo 3 bombe. Jedna je pala na asfaltni put a druge su pale na kuće ali su te dve pale zajedno. Bio je samo jedan napad.

TAPUŠKOVIĆ:

            Na kuće, civilne kuće?

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

MEJ:

            Gospodine Sekson?

SEKSON:
            S obzirom na vreme i ja imam nekoliko pitanja za ovog svedoka. Mislim da on nema planova da se danas vrati kući, može li se onjednostavno vratiti sutra. Inače, meni treba 5 minuta.

MEJ:

            Moramo završiti sa radom. Gospodine Gerguri molim vas vratite se na par minuta za pitanja tužilaštva sutra u 9 sati. Molim vas imajte na umu da ni sa kim razgovarate o vašem svedočenjem  u međuvremenu, a to uključuje i predstavnike tužilaštva. Sada ćemo prekinuti sa radom, nastavljamo sutra ujutru u 9 sati.

            Molim ustanite.

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest