aktuelno-m.gif (3720 bytes)

26.8.2002. g.

STENOGRAM

 

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, bitno ja da vi tvrdite da to nije tačno, o tome postoje pisani tragovi. Prema tome, to nije sporno. A recite mi, molim vas, da li znate da je 98 godine, na predlog državnih organa, formirana lokalna policija i to isključivo od predstavnika albanske i romske nacionalne zajednice.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate, da li ste čuli, da je 12 pripadnika lokalne policije ubijeno i kidnapovano od UČK. Ja mislim i par Roma.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znate ništa o tome?

SVEDOK.

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li bi vam pomoglo ako bih pročitao imena tih ljudi?

SVEDOK:

            Možete pročitati, ali ja ih ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, iako ih nisam pročitao vi ih ne znate! Ne treba onda ni da ih čitam. A da li znate da je u obližnjim selima na primer Kotlina i Ivaja, UČK formirao logore za pripadnike lokalne policije za Albance građane lojalne državi, lojalni Republici Srbiji. Da li znate za to?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko su daleko ta sela od vašeg sela? Vi ste nastavnik, interesujete se za društvene događaje.

SVEDOK:

            To je tačno, ali ja o tome ne znam ništa jer ja se nisam bavio takvim stvarima.

MEJ:

            Da li možete bar da nam kažete koliko su daleko bila ta sela?

SVEDOK:

             Do Kačanika jedno 6 km i otprilike 8 od tih sela do Kačanika i 15 do 16 do Kotline otprilike.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro recite mi da li znate da je u tom selu Ivaji,  koje je 8 km od Kačnika da u jednom takvom logoru pronađeno i oslobođena grupa od 15 Albanaca koje je UČK tamo držala zatvorene, oslobođena od strane policije. Da li ste čuli za taj događaj?

SVEDOK:

            Ne, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste svoju izjavu dali 6. juna 1999 godine. Je li tako?

SVEDOK:

            Tako je kad sam bio u logoru tada sam dao izjavu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste vi aprila 99. godine postali pripadnik UČK ili ranije?

SVEDOK:

            U aprilu nisam bio vojnik .

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači bili ste pripadnik UČK bez oružja.

SVEDOK:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa koja vam je onda funkcija bila z UČK?

SVEDOK:

            Moj posao je bio da pomažem civilnom stanovništu u selu raseljenim licima koja su stizala da im pomognem da nađu smeštaj i hranu. To je bila moja dužnost.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to bilo vezano samo za smeštaj i hranu u vašem selu ili ste išli po okolnim selima i vršili te funkcije na širem terenu?

SVEDOK:

            Samo u mom selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kao pripadnik z UČK poznato vam je, pretpostavljam, da je 8. aprila 99. godine, u 17,40 da budem precizan, izvršen teroristički napad od strane 20 naoružanih terorista UČK na policiju u ulici Bore Vukomirovića u Kačaniku. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            8. aprila,  srpske snage su ušle u selo. Tog dana jedna kuća je spaljena, a stanovništvo je izbeglo u brda. To je sve što ja znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ne znate ništa o napadu  terorističke grupe od 20 terorista na policijsku stanicu u Kačaniku tog datuma. Nego znate da su oni došli u selo, je li tako. Ništa ne znate o ovome?

SVEDOK:

            Srpske snage su ušle u selo,  ujutro ispalili su tri granate te večeri u onom kraju gde sam ja živeo i 8. aprila spaljena je samo jedna kuća, nije bilo drugih većih zločina. To znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li znate da je baš tada, 8. aprila znači, tu ranjeno 9 policajaca. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Nije bilo nikog ko je bio povređen ... mada ja tačno ne znam i zato vam ne mogu zapravo odgovoriti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kolko ste rekli da je Ivija daleko od Kačanika.

SVEDOK:

            6 km.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači ništa ne znate o ovome, i ne znate da je 9 policajaca ranjeno i ne znate ko je pucao na te policajce. Je li tako, to neću ni da vas pitam.

SVEDOK:

            Ne znam, ja stvarno ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, to nije ništa novo. Da li znate da je u selu Ivaja 5 dece poginulo od kasetne bombe NATO i to svi iz familije Koča. Albanac Koča je u iskazu objasnio da su deca pronašla jednu kasetnu bombu pokušali da je otvore i poginuli i to Koča Fisnik, Koča Vajdet, Koča B... Koča Osman i Koča ...  a deca su rođena 90. godine, 84.g. 85. Vi ste nastavnik, da li znate za taj događaj.

SVEDOK:

            Da, to je tačno. Mi znamo samo da se radilo o bombi, a da li je to bila bomba NATO ili neka druga bomba, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a kako se zvao komandat jedinice UČK kojoj ste vi pripadali, da li to bar znate?

SVEDOK:

            To je bila jako mala jedinica. Istinu govoreći u Stagovu ljudi su se sami organizovali u toj jedinici koja je bila deo vojske. To su sve bili obični ljudi, građani. Bili ljudi civili ili borci svejedno ih je čekala ista sudbina od srpskih snaga. I zbog toga su neki ljudi uspeli da nađu oružje, međutim ne samo zato da bi se borili protiv policije ili vojske već da prežive pokolje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, niste mi odgovorili na pitanje kako se zvao komandant jedinice kojoj ste pripadali. Vidim da imate drugu priču pa vas pitam samo tu konkretnu činjenicu.

SVEDOK:

            Čini mi se da je njegovo ime bilo Remzi Raba. On je bio zadužen za našu jedinicu, izvinjavam se Kraba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kraba. A je li ta vaša jedinica bila u sastavu neke veće jedinice?

SVEDOK:

            Ne znam. Stvarno nemam nikakvih detaljnih informacija o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste postali osmatrač, koliko sam shvatio.

SVEDOK:

            Ja sam bio civil osmatrač.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta znači civil ako i sami kažete da ste imali pušku tamo kad ste bili na osmatračnici. Je li to znači civil sa puškom je i dalje civil.

SVEDOK:

            Da, tako je. Nas je bilo 4 i imali smo samo jednu pušku koju smo koristili u četiri smene i to je bila dosta stara puška. Tako da to zapravo nije bila moja puška niti je nekom konkretno pripadala. Ali smo je imali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Ja znam tu pušku pošto sam s njom služio vojsku, ona može da ubije na 1.800 metara. To je kalibar 7,9 mm. A recite, mi na strani 3 vaše izjave navodite da ste bili naoružani mitraljezima, kalašnjikovima i minobacačem, jeste li vi to izjavili.

SVEDOK:

            Da, bio je jedan minobacač i jedan kalašnjikov i par mitraljeza.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko mitraljeza?

SVEDOK:

            Jedan mitraljez.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, malopre ste rekli par mitraljeza. Je li jedan mitraljez može da bude par mitraljeza.

SVEDOK:

            Ne, bio je samo jedan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ajde da kažemo kalašnjikovi, mitraljezi i minobacači, gde ste to nabavili?

SVEDOK:

            Nisam mogao naći, ne znam čak ni gde su drugi nabavili svoje oružje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, koliko ste ljudi poubijali tim oružjem koje ste sad sami naveli. Da li o tome imate kakvo saznanje.

SVEDOK:

            Istinu govoreći mogu sasvim pošteno da kažem da niko nije ubijen od metka koji sam ja ispalio iz tog oružja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da uzmemo da je tačno da vi niste nikog ubili, vi ste pucali u vazduh, a da li imate predstavu o tome koliko su ostali članovi vaše jedinice poubijali ljudi tim oružjem?

SVEDOK:

            Ja ću ponoviti. Ja nisam ispalio nijedan metak tog dana i nikog nisam ubio. Niko nije pucao. Ne samo ja, nego nijedan od boraca nije tog dana ispalio nijedan metak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi da li imate saznanja od čega je stradalo 9 policajaca tog dana. Ili je možda to neka druga grupa UČK pucala u njih, ne vaša. Da li znate nešto o tome?

SVEDOK:

            Ne, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi kažete da ste u 4 ujutru bili na osmatračnici, je li tada bio mrak.

SVEDOK:

            Da, bio je mrak i negde posle 4 sata postalo je pomalo vidljivo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste videli ljude kako idu peške prema Stagovu. Na kojoj udaljenosti ste ih videli.

SVEDOK:

            Sa glavnog puta. Odakle su srpske snage. Nedaleko od groblja i Starog Kačanika teško je bilo razaznati, videli smo kako druge snage stižu putem iz Kačanika. To je bilo na odstojanju od odprilike 400 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, vi ste videli da su ti vojnici pucali, je li tako?

SVEDOK:

            U početku nisu pucali, samo su zauzeli položaje. Kada su prošli jedan kraj koji se zove Gedač, a mi smo ih samo posmatrali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite mi jesu li pucali na njih pripadnici UČK.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je pucano sa položaja one 15-orice kojoj ste se vi pridružili ako vi niste tada na njih otvarali vatru.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, da razumemo. U vašem selu vaša grupa UČK, to je znači jedan elemenet, minobacač, mitraljez, kalašnjikov itd. vi ste zauzeli položaje, vojnici pucaju, vi ne odgovarate. U koga pucaju vojnici?

SVEDOK:

            Nisam shvatio, koji vojnici?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jugoslovenski vojnici. U koga pucaju?

SVEDOK:

            Još jedanput ponavljam, srpske snage nisu pucale. Sve do nekih 6 sati nakon što su zauzele položaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, kad su zauzeli položaje šta znači nakon 6 sati. Jesu 6 sati bili na položajima ili nakon 6 sati ujutru.

SVEDOK:

            Nakon 6 sati ujutru bilo je mnogo pucnjave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, vi u izjavi navodite da mislite da su Srbi pucali da zadrže ljude u selu i da spreče dostavljanje pomoći seljanima. To piše u vašoj izjavi. To vi tvrdite verovatno da su oni zato pucali, je li tako?

SVEDOK:

            Toga dana, ova rečenica nije tačna jer šta se dogodilo. Vojnici su držali selo opkoljenim a ostatak policajaca za koje mi nismo znali došao je iz pravca Vitija i oni su uhvatili građane i pogubili ih i ubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi u izjavi navodite da ste na položajima ostali i da niste mogli da se pomaknete, da vas vojnici ne bi videli i da sa svog položaja niste mogli da vidite nikakve druge pripadnike snaga bezbednosti. Jeste to izjavili ili niste. Je li to tako ili nije?

SVEDOK:

            Naravno, položaji na kojima smo mi bili takvi da mi nismo mogli videti snage koje su došle iz Vitije, mi pretpostavljamo da  su one došle od tamo. Mi su bili na brdima gore. Mi nismo videli šta se dešavalo u Kumrištu. Niti kod potoka gde su bili civili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kako onda vi znate šta se dešavalo i ko je na koga pucao kada ste sve vreme bili sakriveni i kad sami sad tvrdite da ništa niste videli.

SVEDOK:

            Ja nisam sada nameravao ovde ulaziti u detalje. Ono što je važno, to je da su te ljude masakrirali. Međutim, sa mesta na kojem sam ja bio jasno se moglo videti teren na toj strani Stagova. Tamo gde se nalaze škola, džamija, biblioteka i druge stvari. Ja to nisam naglasio u mojoj izjavi ali vam to mogu sad reći. Tamo se nalazio jedan automobil, ne znam koje registracije svetle boje i to je viđeno sa mesta na kojem sam ja bio. I taj je automobil išao od železničke stanice do škole. Tamo je bilo oružja, Gulinov, oni su bili tamo stacionirani i celo to vreme auto je išao od stanice do škole i iz njega je pucano celo vreme. Ja nisam video masakr šta se dešava, ali u mojoj izjavi stoji da je to mesto bilo tako sakriveno. Ali činjenica je da su srpske snage masakrirale stanovnike. I to kažem zato jer u tom delu, u tom području, nije bilo naših snaga. I nije bilo provokacije srpske vojske i policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. upotrebljavate stalno  ovu reč masakr koju je Voker uveo u modu. Znači kad dođe do sukoba između UČK i vojske i policije ako policija ubije nekog pripadnika UČK, to je masakr, a kako zovete, kako kvalifikujete, kad UČK ubije policajca?

MEJ:

            To je stvar argumenata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Mej. A što se tiče vaše izjave, evo, ja vam citiram samo par bisera iz vaše izjave. Evo  ovako glasi cela vaša rečenica: "mislim da je Ibrahimova žena videla kako su sva trojica pogubljena". Vi mislite da je Ibrahimova žena videla. A onda na kraju pasusa, to je sve na četvrtoj strani, kažete: "pronađeni 200 metara dvojica starijih muškaraca, leševi", pa kažete:" to sam čuo narednog dana ali te leševe lično nisam video" itd. O čemu vi svedočite, molim vas.  Ovamo ste bili na osmatračnici, ništa niste videli, a ovamo kažete da mislite da je Ibrahimova žena videla nekakvu egzekuciju, ovamo kažete šta ste čuli narednog dana. O čemu vi svedočite?

SVEDOK:

            Ja ovde svedočim o masakru koji se odigrao u Stagovu 21. Ja sam video leševe, bili su blizu jedan drugome tako da je najdalji leš bio tek nekih 10 ili 15 metara daleko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je onda poznato, kad sve to kažete, da upravo u Stagovu, pošto vi kažete da ništa drugo ne znate osim Stagova, e baš u Stagovu, u vašem selu, 22.-og znači, sutradan ubijen je vojnik Goran Stanković. To morate znati jer kažete da ste ostali do 27. 2. u Stagovu ubijen vojnik. Dakle, da li to govori da su bile borbe ili nisu bile borbe i da li su možda srpski vojnici ubili tog vojnika

MEJ:

            Samo trenutak. Dozvolite svedoku da odgovori na pitanje. Gospodine da li znate da je sledećeg dana, 22.-og ubijen jedan vojnik.

SVEDOK:

            22.-og smo mi snimili leševe, imamo taj snimak, a kada je reč o tom vojniku ili policajcu za koje se tvrdi da je ubijen, ja o tome ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ništa  o tome ne znate.  Ne znate ko je ubio tog vojnika, ne znate uopšte da je ubijen, je li tako.

SVEDOK:

            Da znam svedočio bih o tome ali ne znam ništa o tome. 22. su pokopani leševi i napravljen je taj snimak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde vam je taj snimak?

SVEDOK:

             Poneo sam sa sobom. Ovde.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I šta ima na snimku, molim vas. Ja to nisam dobio.

SVEDOK:

            Na snimku se vide svi leševi koji su tamo zatečeni. Ti su leševi snimljeni prilikom pokapanja. Zatim se na snimku vide spaljene kuće i ubijena stoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko se vidi spaljenih kuća?

SVEDOK:

            Statistika kaže da je spaljeno više od 60% kuća, ali ne znam koliko se tačno vidi na filmu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa valjda ste ih slikali, te kuće koje su spaljene, niste propustili da snimite ako je spaljeno 60%.

SVEDOK:

            To je tačno, snimili smo, a onda smo jednostavno snimili područje u okolini groblja kako bi pokazali situaciju u kojoj smo se nalazili i ono  što nam je učinjeno. Mi nismo kasnije snimali... tada smo se nalazili u teškoj situaciji i jednostavno nismo znali šta da radimo. To je bilo nešto što se dogodilo spontano. To nije niko organizovao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema šta da se organizuje, obično se snima u poslednjih  bar 10, 15 godina ili fotoaparatom ili kamerom sahrana. Vi ste snimili sahranu u stvari. To je to  što vi govorite.

SVEDOK:

            Tako je. Jer Stagovo je dosta raštrkano selo.

MEJ:

            Samo trenutak. Gospodine Rajneveld?

TUŽBA:

            Časni sude, želeo sam samo reći da je optužba svesna toga da je ovaj svedok doneo video snimak. Mi znamo, mi to nismo uvrstili u dokazni materijal budući da o tome stoji u izjavi. Međutim, ukoliko  ima  pitanja taj snimak stoji na raspolaganju.

MEJ:

            Gospodine Rajnevald, bolje da ne trošimo više vremena, idemo dalje. Izvolite, gospodine Milošević. Svedok je dao iskaz o događajima i na toj izjavi ćemo se zadržati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro recite mi, molim vas, vi kažete u svojoj izjavi da ste videli jednu kuću u plamenu. To piše u vašoj izjavi na trećoj strani. Odakle vam sad 60% kuća zapaljenih.

SVEDOK:

            Nema sumnje da se moja izjava odnosi na 9 sati ujutru, to je trenutak kada smo videli kako gori prva kuća. Znači, tada je u 9 sati ujutro gorela prva kuća.

MEJ:

            Vama je postavljeno pitanje kako ste došli do zaključka da je zapaljeno 60 posto kuća. Na to možete možda veoma jednostavno odgovoriti. Ali objasnite nam to.

ODGOVOR:

            Ja ne kažem 60 posto, ja sam rekao više od 60 posto.

MEJ:

            Jeste vi kuće prebrojali, kako ste došli do te brojke?

ODGOVOR:

            Da u selu postoje 182 kuće, 96 je potpunosti spaljeno, a 30 ih delimično spaljene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi kad su te kuće spaljene?

ODGOVOR:

            Te su kuće spaljene 21.-og.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svih 96 kuća koje vi tvrdite spaljene su 21. jesu one zapaljene u borbama ili je neko došao pa podmetnuo požar u te kuće.

ODGOVOR:

            Nije bilo nikakvih borbi, ponovo vam to kažem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako objašnjavate da se za sve vreme rata niko iz Starog Kačanika niko nije iselio.

ODGOVOR:

            Ne shvatam, možete li ponoviti pitanje.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vaše vreme za svog svedoka je isteklo. Gospodine, vama je postavljeno pitanje o Starom Kačaniku možete li nam nešto reći o tome. Izrečena je tvrdnja da se niko iz Starog Kačanika nije iselio tokom rata. Da li nam možete nešto reći o Starom Kačaniku ili ne.

ODGOVOR:

            Da. U Starom Kačaniku postojala je policijska stanica. Kontrola je već tamo postojala dugo vremena i jedini način da se izađe, jedini put za evakuaciju išao je kroz selo i tamo je ljude zadesila njihova sudbina i dalje dogodilo se ono što se dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, hoćete vi da tvrdite da su tamo isto ubijani ljudi u Kačaniku. Da li vam je poznato da je u Kačaniku bila albanska partija Albanska demokratska inicijativa. Je li vam poznato ime Jašarija koji je bio član delegacije u Rambujeu, takođe iz Kačanika i predsednika Albanske demokratske inicijative. Da li znate to?

ODGOVOR:

            Ne, ne znam.

MEJ:

            Ne, gospodine Miloševiću, vaše vreme je isteklo. Gospodine Tapuškoviću?

 TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala, uvažene sudije. Gospodine, ja bi vas zamolio samo za nekoliko razjašnjenja u vezi vašeg iskaza koje ste dali istražiteljima Tribunala. Vi ste u svom iskazu rekli da ste bili mobilisani. Da li to znači da ste protiv svoje volje postali pripadnik OVK ili ste dobrovoljno ušli u OVK.

ODGOVOR:

            Nisam se dobrovoljno javio za OVK samo zato jer nije bilo oružja.

 TAPUŠKOVIĆ.

            Dalje ste kazali u svom iskazu da je u vašem selu ta jedinica brojala 15 ljudi. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            Da, otprilike 21 sam se ja nalazio s njima. No, nisam ih brojao da vidim koliko ih tačno ima. Nismo imali vremena da se brojimo.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Da li je iko od vas u toj jedinici imao uniformu OVK.

ODGOVOR:

            Ja nisam imao uniformu i velika većina nije imala uniformu.

 TAPUŠKOVIĆ.

            A da li je tačno i ovo drugo što ste kazali da je ta vaša jedinica bila poznata kao 162 jedinica. Da li to znači da je bilo 161 jedinica pre vas koje su činile ono što je bila OVK. Da li je vaša jedinica bila 162 po redu. Da li to to znači.

ODGOVOR:

            Nema sumnje tu se radi o grešci u prevodu jer, 162 brigada je bila brigada koja je obuhvatala celu opštinu Kačanik, a u ... je postojala jedinica s brojčanim stanjem koje sam ranije spomenuo.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Da li znate ili ne znate koliko je onda brojala jedinica odnosno 162 brigada. Koliko je bilo ljudi u toj brigadi.

ODGOVOR:

            Ne znam.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Rekli ste da se ta brigada zvala ... nosila je njegovo ime i da je on poginuo u borbama sa srpskim snagama godinu dana ranije. Da li mi možete reći u 98 godini koliko je bilo borbi između OVK i srpskih snaga kako ste kazali. Je li bilo borbi.

ODGOVOR:

            Nije bilo borbi. Kolko ja znam Agim Bajrami je ubijen u selu, to je ono što ja znam. Ubile su ga srpske snage naravno.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Ako bi mogli da razjasnimo nešto što je ostalo nerazjašnjeno. i ste rekli da ste na tomstražarskom mestu nosili pušku M 48 21 maja 99 godine. U prvom iskazu st kazali da ste toga dana bili naoružani ... kalašnjikovima i jednim minobacačem a onda ste 10 marta ove godine pred istražiteljima ovde ispravili svoj iskaz i rekli ste doslovce ovako bili smo naoružani jednim mitraljezom, kalašnjikovima i jednim minobacačem. Da li to znači da je svako od vas toga dana imao kalašnjikov. Jeste izričiti bili da je bio jedan mitraljez, jedan minobaca to ste ... marta kazali i kalašnjikovi.

ODGOVOR:

            Znam da je tamo bio 1 minobacač, 1 poluautomaska puška a ostalo oružje bili su kalašnjikovi.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Da li ste svi imali kalašnjikove?

ODGOVOR:

            Bila je puška 1 sa projektilom a drugo oružje su bili kalašnjikovi.

 TAPUŠKOVIĆ:

            I još ovo ako bi mogli da mi objasnite vi ste posmatrali sa svog mesta i videli ste da se približavaju srpske snage. Kad ste to zapazili vi ste Muhameda ... kako ste ovde kazali poslali u selo da obaveste ostale članove vaše jedinice o tome. Da li je tako.

ODGOVOR:

            Da.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Da li su se baš svi povukli iz sela ili možda neko ostao u selu naoružan.

ODGOVOR:

            Ja sam to javljao zato jer se nalazilo mnogo civila. U mom delu sela su kuće bile prepune ljudi, tamo su takođe bili i rođaci iz susednih sela u mom delu sela sve je bilo prepuno civila. Zato jer i probudio me bilo je veoma rano ujutro.

 TAPUŠKOVIĆ:

            Još jedno pitanje. Vi ste u vašim generalijama kad ste ispitivani rekli da ste izbeglica i da je sadašnje zanimanje izbeglica a da je prethodno bilo inženjer. Da li bi mogli da mi objasnite zašto ste vi napustili Kosovo 27. maja. Je li od vas neko zahtevao da napustite Kosovo 27. maja.

ODGOVOR:

            Ne, ja nisam bio prisiljen, niko me nije prisilio.

 TAPUŠKOVIĆ.

            Hvala.

TUŽBA:

            Nemamo dodatnih pitanja.

MEJ:

            Vaše svedočenje  je završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na Međunarodni sud. Sada možete ići... pauzu od 20 minuta.

 

Posle pauze

 

TUŽBA:

            Mislim da je Sud već dobio svedokove izjave jer on je bio predmet zahteva za svedočenje pod pravilom 92 ... ali je odlučeno da on svedoči kompletno normalnim putem imamo rezime njegove izjave ima dodatnih dokaza koje ću ga zamoliti da iznese kroz jednu video traku koja je sada spremna i ja ću objasniti kad stignemo do toga. Ovo svedočenje se uklapa sa drugim dokazima i svedočenjima naročito svedočenje doktora .... koji će doći kasnije ove nedelje mada je on sada po pravilu 92 bis on će doneti video traku koja prikazuje tela ljudi koja su odbijena u ovom incidentu tako da neće morati sa ovim svedokom o tome da raspravljamo o toj video traci.

            Trebalo bi da kažem da ovaj svedok nosi tamne naočari po savetu lekara iz zdravstvenih razloga. Pitao sam ga da li može da skine dok svedoči, ali izlgeda ne može i zaista video sam mnoge njegove fotografije koje vam neću pokazati ali to su fotografije koje su snimljene dok je on obavljao svoju dužnost i na svim tim fotografijama on ima naočare.

MEJ:

            Da, neka svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

NAJS:

            Časni sude ja ću zamoliti da se ovom svedoku pokaže papirić sa njegovim imenom i da se taj papir stavi na grafoskop da bi se njegovo ime pravilno unelo u transkript. Da li se vi zovete Sadik Džemali.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Rođeni ste u Izbici u opštini Uroševac.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Pošto smo sada predstavnicima štampe dali dovoljno vremena da vide kako se piše ovo ime. Možemo skinuti taj papir sa grafoskopa. Zamolio bih vas da pogledamo svi na kartu koja je pred nama vidimo Uroševac, sa leve strane ili tačnije u sredini ekrana je Izbica i to je selo gde ste živeli selo malo severnije.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Vi ste oženjeni, imate decu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Pre rata koliko je bilo kuća u Izbici i koliko je bilo stanovnika otprilike.

ODGOVOR:

            Bilo je 68 kuća pre rata, naseljenih kuća.

PITANjE:

            Stanovništvo je iznosilo otrpilike 860

PITANjE:

            Koji je bio nacionalni sastav.

ODGOVOR:

            Muslimani.

PITANjE:

            U vašoj izjavi govorite o promenama koje su nastale u životima Albanaca, pošto je ukinuta Autonomija Kosova. Ovo sudsko veće je o tome dosta čulo i ja ću vas zamoliti da objasnite dva kratka pitanja. Pre svega posle promene u statusu pokrajine u smislu ukidanja Autonomije kakva je bila situacija u praksi što se tiče nošenja ličnih karata.

ODGOVOR:

            Prava autonomija nam je oduzeta 89 godine. Srpski režim je sve dokumente štampao na ćirilici i sve je pisalo na ćirilici.

PITANjE:

            I u dokumentima su unete neke ispravke i dodaci.

PITANjE:

            Ko je morao da nosi dokumente za identifikaciju da li predsednici svih nacionalnih grupa ili samo neki.

ODGOVOR.

            To je važilo za sve. Srbi nikad nisu zlostavljani. Nikad nisu maltretirani dok su Albanci morali da nose dokumente na srpskom jer bi ih maltretirali i na ulici i u saobraćaju i svuda.

PITANjE:

            Još jedno pitanje kratko u tom istom periodu kada bi se rađalo albanska deca i kada bi im se davala imena da li je bilo nešto što je odražavalo promenu u statusu Albanaca.

ODGOVOR:

            Da, čuo sam od ljudi da neka imena nisu bila prihvatana uopšte.

PITANjE:

            Koja imena su bila prihvatljiva.

ODGOVOR:

            Sadik i neka druga imena nisu bila dozvoljena imena koja su pretstavljala nacionalne simbole kao što su imena inspirisana nazivima gradova i tako dalje.

PITANjE:

            Da li su umesto toga korišćena srpska imena.

ODGOVOR.

            To su još uvek bila albanska imena, ali ona nisu smela da imaju konstaciju bilo kakvih albanskih simbola i neko specijalno značenje.

PITANjE:

            Sad bi se vratio na UČK 28 novembra 97. godine, to stoji u izjavi a ne u rezimeu. Bila je sahrana jednog albanskog učitelja u selu da li za to znate.

ODGOVOR:

            Da, tamo je učitelj, u školskom dvorištu je preko 200 hiljada ljudi  prisustvovalo njegovoj sahrani i tada se UČK prvi put pojavio u javnosti.

PITANjE:

            Koliko ih je bilo na sahrani.

ODGOVOR:

            Jedan od njih je govorio na sahrani a koliko je bilo ostalih ne znam.

TUŽBA:

            Ako približimo kameru videćemo gde se selo Lauše nalazi.

SVEDOK:

            To je blizu Uroševca.

TUŽBA:

            Treba da pogledamo desnu stranu karte, to je odmah ispod Uroševca.

SVEDOK:

            Da, evo ga.

TUŽBA:

            Da bismo stavili stvari u hronološki red da li je 28. februara 98. godine, u Lekošanu bilo nekih ubistava seljana posle, kojih su usledile sahrane kojima je prisustvovalo mnogo ljudi.

ODGOVOR.

            Da,  ubijeno je ukupno 24 ljudi, i ja lično sam prisustvovao sahranama ne kao vojnik već kao građanin. Bilo je pola miliona ljudi na tim sahranama oko 600 hiljada ljudi.

PITANjE:

            Posle druge takve sahrane jednog dana u martu 98. godine, vi ste postali član UČK.

ODGOVOR:

            Posle ubistva legendarnog komandanta Adema Jašarija ja sam se pridružio OVK 13. marta 98. godine.

PITANjE:

            Ja ću ukratko govoriti o vašem učešću u OVK, a optuženi može postavljati svoja pitanja ako želi. Vi niste imali prethodnog  iskustva.

ODGOVOR:

            Ne nisam.

PITANjE:

            A jedinica koju ste prvobitno služili ona je bila mala.

ODGOVOR.

            Da, bila je vrlo mala, u njoj su bili dobrovoljci.

PITANjE:

            Nije bilo mobilizovanih.

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Da li ste imali oružje na početku.

ODGOVOR:

            Ne, ne na početku.

PITANjE:

            Da li ste na početku imali uniforme.

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Da li ste kasnije bili unapređeni u komandanta vaše male jedinice.

ODGOVOR:

            Jesam bio prvo redovni vojnik, običan vojnik atim poručnik, a pred kraj rata bio sam oficir u bataljonu.

PITANjE:

            Vaša jedinica postala je sastavni deo 112 brigade.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE:

            Da nam ispričate o incidentima,  vrlo kratko. Šta se desilo tom prilikom.

ODGOVOR:

            15. maja 1998 godine, srpska policija iz Istoka je napala sa nekoliko tenkova i spalila nekoliko kuća. Stanovništvo je moralo da pobegne iz sela u okolna brda, a istog dana dvoje ljudi je ubijeno to su bili Muhamed ... koji je bio vojnik i Rifat Ćitaku, 28 godina star.

PITANjE:

            Hvala. Vidimo to mesto na karti mada nije dobro fokusirano. To je severozapdno od Uroševca, a ako pogledamo malo severnije videćemo to selo Padalište.

            Padalište sada upravo pokazujete prstom na grafoskopu. Da li možemo sada da zamolimo kameru da krene severno tim putem. U redu je sada.

SVEDOK:

            To je selo Padalište

PITANjE:

            U vašoj izjavi rekli ste nešto u jednoj rečenici o nečemu što se dogodilo u tom selu. Šta je to bilo.

ODGOVOR:

            U tom selu 5, 6 i 7 Srbi su neprekidno granatirali selo da bi naterali stanovnike sela Suvo Grlo da pobegnu od svojih kuća. Ovo selo je u susedstvu sela Banja koje je srpsko selo dok u Suvom Grlu postoje samo jedan kvart naseljen Srbima i 6 ljudi, 6 civila je ubijeno troje još uvek nije nađeno vode se kao nestali. To su Redžep ... i jedan Osmani ... koji su nestali i nikad nisu nađeni tada je kidnapovano više od 40 ljudi od strane ... po ti ljudi su odvedeni u srpsko selo gde su maltretirani i tučeni, a neki od njih su kasnije pušteni, i do dolaska NATO nijednom Albancu nije bilo dopušteno da uđu u selo. Oni su spalili sve albanske kuće u Suvom Grlu.

PITANjE.

            Pre nego što pređemo na period kada je stigao OEBS da li ste vi lično videli svojim očima od napada na vaše selo kada bi bile korišćene desantne snage ili oružje u Suvom Grlu nije bilo ničeg sličnog po dolasku OEBS-a.

SVEDOK:

            Ja bar ne znam o tome. Bio je jedan vazdušni napad 18. maja.

PITANjE:

            Kakav je to bio vazdušni napad, kakvo je oružje korišćeno.

ODGOVOR:

            15. maja 1998. godine, kao što sam već objasnio, sahranili smo tu dvojicu koji su poginuli, oni su sahranjeni blizu puta a 18. maja stigle su druge snage helikopterima. Oni su bili iznad Dubrave kod Istoka. Oni bi nadletali iznad kuća i pucali iz automatskih pušaka. Ramadin star 62 godine i ... 69 godina su poginuli ... koji je ranjen.

PITANjE:

            Hvala. OEBS je stigao oktobra 98. godine i povukao se 17. marta 99. godine.

ODGOVOR:

            Mi smo imali dobre odnose sa OEBS-om.

PITANjE.

            Da li su se nastavili srpski napadi  za vreme dok je bio prisutan OEBS da li su se pojačali ili su se smanjili.

ODGOVOR:

            Bilo je relativno mirno.

PITANjE:

            Pošto je OEBS napustio taj kraj započelo je bombardovanje NATO. Mogu reći da li je albansko stanovništvo pozdravilo razvoj događaja.

ODGOVOR:

            Albansko stanovništvo je podržavalo bombardovanje NATO što je bilo ugroženo, celo stanovništvo je bilo ugroženo i u opasnosti. Bonbardovanje smo pozdravili.

MEJ:

            Naše vreme je ograničeno i to se odnosi na tužbu molim da se skoncentrišete i u ovom delu svedočenja i u unakrsnom ispitivanju sva pitanja ... ukoliko želite da date neko opširnije objašnjenje možda ćete imati priliku da to uradite kasnije. Ali mi moramo da ispitujemo svedoke najeskspeditivnije moguće.

NAJS:

            Gospodine Džemali, ove nedelje ćemo saslušati svedoka koji govori o ubistvima, koja su se desila blizu Padališta, konkretno ubistvo jedne porodice po imenu Imeraj.Vi ste nam pokazali na karti mesto gde ste rođeni, i mesto gde ste delovali kao član UČK. Da li je bilo nekih članova porodice Imeraj u OVK.

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            A da ih je bilo da su oni delovali u UČK, da li bi ste vi znali o tome, s obzirom na vaše sopstveno učešće.

ODGOVOR:

            Da, sa tom porodicom sam povezan  rođačkim odnosima. Moj nećak i još neki su poginuli i mnogi od mojih rođaka su poginuli takođe, a 11 ih je ranjeno.

PITANjE:

            Sada prelazimo na glavni deo vašeg svedočenja, a to je incident u Izbici. Možda bi vam bilo lakše da nam pokazivačem na karti pokažete na karti gde i šta se desilo, možete da objasnite i usmeno ako je lakše. Kada je započeo incident u Izbici.

ODGOVOR:

            Događaji u Izbici počeli su u 4 popodne 27. marta i trajali su do 30. do 9,45 ujutro.

PITANjE:

            Pre nego to pređemo na stvar. Hteo bi da vas pitam gde ste se vi nalazili, kakav ste imali pogled s tog mesta.

ODGOVOR:

            Ja sam bio u južnom delu na jednom brdu u šumi i sa te tačke video sam kako su Srbi ušli u selo, stigli do jedne poljane. Počeli su da granatiraju sa svih strana i ljudi su morali da izađu na ...

PITANjE:

             Na kom rastojanju ste se nalazili kada ste bez dvogleda posmatrali ove događaje.

ODGOVOR.:

            Ja nisam video šta se dešavalo na istoku, ali sam bolje video šta se dešavalo na zapadu, a i događaje na jugu koji su bili samo oko 500 m dalje od mene.

PITANjE:

            Pogledajte sada kartu i pokažite nam  olovkom  mesto na kojem ste vi nalazili, bar otprilike a ja ću zamoliti tehničku kabinu da zumira našu kameru na to mesto.

ODGOVOR:

            Ovde je Izbica, a ja sam bio ovde, tu dole.

PITANjE:

            Mi iz vaše izjave znamo o tome kako su se ljudi okupili, kako su ih naterali da se okupe, šta je prethodilo tom okupljanju ljudi, objasnite nam to i koristite pri tom kartu, ali molim vas da budete kratki.

ODGOVOR:

            Ljudi su se počeli okupljati u Izbici jer su otišli u Padalište i iz  drugih mesta dakle, kad su napustili ta sela okupili su se na mestu južno od Izbice.

TUŽBA:

            Recite nam zašto su ti ljudi napustili svoja sela. Koliko ste vi tada mogli videti.

ODGOVOR:

            Zbog ubistava, bombardovanja, granatiranja, stanovnici su morali napustiti svoje kuće.

TUŽBA:

            Gde su bile stacionirane snage koje su granatirale ta sela u okolini.

SVEDOK:

            Te su snage došle sa zapada i neke od snaga došle sa severa. Te su snage došle takođe i asfaltnom cestom iz smera Mitrovice. Većina njih je došla tim putem i sva sela koja su uhvaćena ranije, svo stanovništvo došlo je u Izbicu jer su mislili da će tamo biti sigurni.

TUŽBA:

            Izvinjavam se, nisam razložio dovoljno precizno postavljeno pitanje. Mene zanima gde su se nalazile snage koje su granatirale sela. Jeste li vi to videli?

SVEDOK:

            Nalazile su se na brdu kod Trnova.

TUŽBA:

            Molim vas da to pokažete na karti.

SVEDOK:

            Negde odprilike područja Meraja. Evo ovde.

TUŽBA:

            Znači, granate su dolazile iz smera raznih sela i seljani tih sela koja su bila na udaru granatiranja okupili su se na jednom polju južno od Izbice.

SVEDOK:

            Da, oni su se tamo okupili zbog granatiranja.

TUŽBA:

            Oni su se znači okupili na toj livadi. Da li su oni na nekakav normalan i prirodan način  odabrali da se skupe na toj livadi ili su ih vojnici odpratili ili prisilili da se zaustave na toj livadi.

SVEDOK:

            Ne, to je bilo jednostavno zato jer je to bilo jedno veliko polje gde su tamo ljudi jednostavno otišli. Niko im nije naredio da tamo odu.

TUŽBA:

            Da li je i sama Izbica granatirana ili je tada Izbica nije bila granatirana.

SVEDOK:

            Izbica je granatirana 28. marta sa svih strana. U Izbici su se tada mogli okupiti na livadi, to su uglavnom bili starci, žene i deca.

TUŽBA:

Doći ćemo na to. Mislim pre 28. marta dok su se ljudi okupljali na livadi kraj Izbice da li je Izbica tada bila granatirana.

SVEDOK:

            Na početku da, ali tek 27. sa početkom u 4 sata počelo je opkoljavanje snaga koje su došle sa severa.

TUŽBA:

            Idemo onda dalje. Znači ljudi se sada nalaze na toj livadi, odnosno na polju kod Izbice. Da li nam možete proceniti koliko se ljudi tamo okupilo.

SVEDOK:

            Pa nekih 4,5 do 5.000.

TUŽBA:

            Šta ste primetili da se dogodilo u podne 28.-og.

SVEDOK:

            Došle su srpske snage u uniformama i sa tenkovima došli na lice mesta.

TUŽBA:

            Kakve su to vrste bile uniforme i šta su uniforme kazale o kojim se jedinicama radi.

SVEDOK:

            Uniforme su bile plave, maskirne i oni su došli ljudima i razdvojili sve muškarce jednog po jednog.

TUŽBA:

            Samo trenutak. Polako, gospodine Džemajl. Da li vi znate kojim jedinica su pripadale uniforme jedinica koje ste vi videli. Da li su to bili vojnici, da li je to bila policija ili nešto drugo.

SVEDOK:

            To su bili policajci i  vojnici.

TUŽBA:

            Da li je bilo nekih drugih grupa.

SVEDOK:

Možete li to ponoviti?

TUŽBA:

            Da li je bilo još nekog osim redovnih snaga.

SVEDOK:

            Da, bilo je i drugih vrsti uniformi ali njih je bilo manje. Bilo je nekih paravojnih snaga. Međutim, u najvećem broju to su bili vojska i policija.

TUŽBA:

            28. mart je od posebnog značaja u muslimanskom kalendaru te godine, zar ne?

SVEDOK:

            Da. I toga dana je bio Bajram. I upravo na dan Bajrama su srpske snage izvele taj masakr. Razdvojili su muškarce od  žena, jednog po jednog, poređali ih prema zapadu nakon što su ih poređali jedan srpski vođa, on je izdvojio mlađu decu od 12 do 14 godina i poređao i njih. To je na osnovu onoga što su deca rekla i kad je došao jedan drugi policijski zapovednik, on je pustio tu decu, a muškarci su onda poslali u dva smera. Jedna grupa pošla je prema istoku, a druga prema zapadu.

TUŽBA:

            Zaustavimo se ovde na trenutak. Znači, da li je ono, ne ovo što ste vi nama ispričali, nešto što ste sami videli ili ne.

SVEDOK:

            Ja sam video kako se razdvajaju muškarci, kasnije srpske snage izdvajaju. Ali nisam znao ovo. No čuo sam da su izdvojili i decu ali da ih jedan drugi zapovednik  onda oslobodio.

TUŽBA:

            To vam je znači rekao kasnije neko drugi.

SVEDOK:

            Da. To o deci sam kasnije čuo.

TUŽBA:

            Pokušajmo ići hronološkim redom u onoj meri u kojoj je to moguće. Odgovorite molim vas sa da ili ne. Da li su vam preživeli i oni koji su bili na toj livadi rekli šta su policajci i vojnici rekli kad su došli na to polje i pobili ljude. Samo da ili ne.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li su vam takođe rekli to su vojnici uopšteno radili ljudima pre nego što su muškarci izvdvojeni, pre nego što je došlo do ubistava  kojima ćemo još govoriti. Da li su vam rekli šta su policajci i vojnici radili ljudima.

SVEDOK:

            Kad su izdvojili muškarce, počeli su ih vređati, vređali su i NATO i Klintona i Rugovu i Tačija i onda su ih opljačkali. Opljačkali su i muškarce i žene. I izgleda prema pričama preživelih da su toga dana opljčkali više od 500.000 hiljada maraka.

TUŽBA:

            Idemo sada na ono što se dogodilo muškarcima koji su bili razdvojeni. Pre nego što nam krenete u detalje recite nam da li ste vi to videli lično ili ne. Dakle, ono što se dogodilo muškarcima.

SVEDOK:

            Incident koji se odigrao na zapadu video sam lično. Video sam vlastitim očima kako su ubili 39 ljudi. Ali, postojale su još i druge dve grupe od 10 ili 15 ljudi. Oni su bili nešto dalje i njih su ubili, ali to nisam video. Ja sam bio nekih 500, 600 metara daleko.

TUŽBA:

            Dakle, kad govorimo o ovoj grupi čije ste pogubljenje vi videli, recite nam šta ste tačno videli šta se dogodilo.

SVEDOK:

            Na zapadnoj strani oni su doveli tu grupu muškaraca. Jedna grupa došla je na livadu i njih su ubili poluautomatskim puškama sa udaljenosti odprilike 5 li 6 metara. Sve su ih ubili. U toj grupi ljudi bilo je starijih, bilo je invalida, bilo je ljudi koji su hodali sa štapom, bio je tamo jedan starac koji se koristio sa dva štapa dok je hodao i njega su ubili. Isto tako tamo je bilo i duševnih bolesnika koje su isto tako ubili.

TUŽBA:

            Mi ćemo se kasnije pozabaviti detaljnim sastavom te grupe ljudi. Međutim, sada mi odgovorite sa da ili ne jeste li vi čuli priče od drugih o tome na koji način su druge grupe muškaraca koje ste vi videli ubijene. Samo da ili ne.

SVEDOK:

            Ne, ja sam samo čuo oružje. A kasnije smo ih zatekli ubijene i preživeli su mi pokazali te leševe u šumi.

TUŽBA:

            Dok su se odigravala ta pogubljenja šta su radili preostali vojnici i policajci na livadi, tu posebno mislim na automobile i traktore.

SVEDOK:

            Izdvojene muškarce, poslali ih prema zapadu, a žene su poslali u konvoju na jug prema Albaniji ali nisu im dozvolili da sa sobom imaju čak ni hleb. Nisu smeli poneti sa sobom ništa. Stavili na jednu gomilu i zapalili sa traktorima i traktorskim prikolicama i automobilima. Jedna prikolica ostala je na livadi i Zoja Osmani i jedna starica ostavljena je na toj prikolici, ona se nije mogla kretati i ona je živa spaljena. A Ćerima Hajra iz Izbice, koja je bila u invalidskim kolicima zadobila je opekotine po donjem delu tela.

TUŽBA:

            Zaustavimo se ovde na trenutak. Vi ste kasnije identifikovali i čini mi se razgovarali sa više preživelih ljudi iz tih masakra koji mogu dati iskaz očevica.

SVEDOK:

            Da, razgovarao sam sa preživelima.

TUŽBA:

            Vi ste te preživele naveli u izjavi koju ste dali tužilaštvu na toj istoj stranici. I osim imena koje ste tamo naveli mislim da ste kasnije otkrili da je preživeo još jedan čovek, Sekaj. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Možete li ponoviti to pitanje, odnosno to ime.

TUŽBA:

            Seka.

SVEDOK:

            A Sek Sekaj iz Kline. On je pre dva dana rekao da je bio prisutan kod tih ubistava.

TUŽBA:

            Časni sude, ja mislim da sad nije potrebno da navodimo imena preživelih. Ona stoje na raspolaganju i optuženim i amikusima ukoliko im je to potrebno.

            Jedan od preživelih rekao vam je da je jedan od policajaca odbio izvršiti pogubljenje i da ga je onda zamenio neko drugi ko je bio voljan da to učini. Da li je to tačno.

SVEDOK:

            Da, Nazim ...mi je to rekao. On je lično razgovarao sa i taj čovek je opisao taj događaj.

TUŽBA:

            Samo trenutak. To je sve što u ovom času treba. Koliko dugo su policijske i vojne snage ostale u Izbici. Kad su se povukli.

ODGOVOR:

            28. i sve do 9 ujutro 30

PITANjE:

            Jeste vi bili u šumi nad selom sve dok oni nisu otišli.

ODGOVOR.

            Da. Prva dva dana bio sam okrenut prema zapadu, a poslednjeg dana bio sam na istočnoj strani.

PITANjE:

            Jeste vi nakon što su se snage povukle otišli i pregledali, meni sada ne trebaju detalji budući da ćemo to videti na video traci i putem svedoka koji dolazi kasnije ...

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Međutim, kratko rečeno povrede koje ste vi našli na tim leševima odgovaraju kakvoj vrsti smrti.

OPTUŽBA:

            Moram vas prekinuti. Činjenica da mi ne možemo proći i spomenuti svaku individualnu žrtvu ne znači da ovaj sud i tužilaštvo  ne iskazujemo poštovanje prema njima. Za naše potrebe dovoljno je da o tome vrlo opštenito govorimo. Jedna od žrtava bio je i sin vašeg strica Tahira Džemajli Idriz. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, Idriz Džemajli. On je moj prvi bratić.

PITANjE:

            Vi ste organizovali komisiju za pokop žrtava i pokušali ste organizovati rad za jednu ograničenu grupu ljudi.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I nekih 85 ljudi učestvovalo je u iskopavanju grobova i pokopu žrtava.

ODGOVOR:

            Tako je.

PITANjE:

            Koliko je leševa pokopano na polju koje je odabrano za ukop.

ODGOVOR:

            Na zapadu gde je ubijena većina jedan od seljana imao je jedan hektar zemlje i rekao je da će to pokloniti kao poklon mučenicima. Rekao nam je da te ljude pokopamo što je moguće ranije. Njegovo ime je Hajdi Bajrami.

PITANjE:

            Koliko ljudi je tamo pokopano.

ODGOVOR:

            31. marta je tamo pokopano 118 ljudi, a 1. aprila još 9 prema tome, ukupno tamo je pokopano 127 ljudi iz same Izbice ubijeno je 32 ljudi a drugi su bili iz drugih sela na udaljenosti čak do 80 km.

TUŽBA:

            Hvala. Tri čoveka pokopana su, ako se ne varam, oni su poginuli od ručne bombe koja je ubačena u kuću u kojoj su se oni nalazili u Izbici.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Među poginulima bio je čovek po imenu Rahim Tahiri, zajedno sa svojim bratom. Recite nam nešto o tome kakvog je zdravlja bio Rahim Tahiri i koliko mu je bilo godina.

ODGOVOR.

            Rahim Tahiri bio je u invalidskim kolicima, a njegov brat Brahim je gurao kolica. I dok su išli uz kolonu žena na jednom kraju Izbice naišli su na srpske snage i oni su pogubili te ljude. Oni su pogubili tog čoveka u invalidskim kolicima kome je bilo više od 70 godina. Ja sam tu dvojicu ljudi pokopao vlastitim rukama.

PITANjE:

            Sada sam na 7 stranici izjave. Vi ste nam već rekli da je jedna žena živa spaljena na traktorskoj prikolici. Ja mislim da se ona takođe teško kretala. Bila je delimično paralizovana. Da li je to tačno.

ODGOVOR.

            Da, to je tačno to sam već rekao.

PITANjE:

            Dok ste pokapali leševe da li ste proverili identitet leševa.

ODGOVOR:

            Da, svi oni koje drugi građani nisu mogli prepoznati sve te ljude ja sam morao identifikovati. Ja sam pregledao njihove džepove, odeću, dokumente koji imaju, a za one koji nisu imali dokumente opisao sam kakvi se predmeti nalaze u njihovim džepovima i ponekad neko može doći i identifikovati ih.

PITANjE.

            Da li ste tim metodama uspeli identifikovati sve ili gotovo sve ljude koji su tamo pokopani.

ODGOVOR:

            Oni su svi identifikovani, ostao je samo jedan koji nije bio identifikovan kad su oni pokopani 1. aprila a ... identifikovan u međuvremenu.

TUŽBA:

            Dobro, zaustavimo se tu na trenutak. Jeste li vi u vašoj beleški zabeležili imena ljudi koje ste pokopali kako ste ih identifikovali.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li su vaše beleške prepisane u ovom dokumentu. Časni sude, ovaj dokument još nije preveden. Međutim, budući da se radi o popisu imena čini mi se da je jednostavnije da se taj popis uvrsti u spis kao dokazni predmet umesto da se to radi sa izjavom. Meni naravno odgovara na koji god način to hoćete.

            Onda možemo uvrstiti taj popis . Taj popis imena urađen je drugačijim redosledom od popisa koji se nalazi u izjavi.

SVEDOK.

            Želeo bi nešto objasniti. Mogu li to objasniti, gospodine Mej.

MEJ:

            Ako se tiče popisa, da.

SVEDOK:

            Nisam dobio prevod.

MEJ:

            Želite nešto objasniti. Molim vas da to ukratko objasnite.

SVEDOK:

            U Komisiji za popis nalazila su se tri člana. Jedan je pripremio popis a druga dvojica su se brinula za red tokom provoda.

TUŽBA:

            U redu, pogledajte sada molim vas, ovaj dokument koji se nalazi pred vama. Molim da stavimo na grafoskop. Molim takođe da dobijemo dokazni broj.

MEJ:

            Taj dokazni broj može da bude samo privremen. Budući da dokument može biti preveden u celosti pre nego što se uvrsti u spis.

SEKRETAR:

            Privremeni broj biće dokazni broj 286.

TUŽBA:

            Hvala. Pokušaću ubrzati prevod. Recite da li je to dokument koji ste pripremili vi odnosno, koji je pripremljen pod vašim rukovodstvom. Samo da ili ne.

ODGOVOR:

            Taj dokument pripremljen je na osnovu beleški. Ako vam treba fotokopija mogu vam je dati, ali ne mogu dati moje beleške.

TUŽBA:

            Vaša beleška od danas može se pregledati, ali vi nju želite zadržati. Ovaj dokument navodi ljude koji su izgubili život u masakru kod Izbice. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

KVON:

            Kad gledam ovaj dokument, to je  bio vaš rođak, sin vašeg strica ili ujaka.

ODGOVOR:

            Da.

KVON:

            On je bio 76 godina star, rođen je 26 godine. Je li tako.

ODGOVOR:

            Da.

KVON:

            Hvala.

MEJ:

             Da li biste mogli detaljnije da nam objasnite sledeće... među poginulim da li je bilo nekih ljudi koji su bili duševni bolesnici, iako je tako, koliko ih je bilo.

ODGOVOR:

            Bilo ih je 8, mogu navesti njihova imena.

MEJ:

            Ne dovoljno je da znamo koliko ih je bilo.

TUŽBA:

            Šuma u kojoj ste se nalazili, da li u toj šumi našlo sklonište i drugo iz okoline u to vreme krajem marta 99 godine.

ODGOVOR:

            Bilo je drugih snaga ali oni su bili u šumi. Međutim, kada sam posmatrao taj pokolj, ja sam bio sam. Neki od mojih prijatelja bili na većoj razdaljini.

PITANjE:

            Ja sam pogrešio. Moram preformulisati ovo pitanje. Pričali ste nam već o šumi u kojoj ste se nalazili. Da li je u toj šumi našlo utočište i izvestan broj civila, seljana u to vreme krajem marta 99. godine.

SVEDOK:

            Ja sam im svim pomagao i vojsci i stanovništvu. Ja imam spisak ljudi kojima sam davao hranu, brašno, ulje, kao i lekove, neke ljude sam vodio u bolnicu nezavisno od toga da li su bili civili ili vojnici.

TUŽBA:

            U redu. Koliko je po vašoj oceni bilo civila koji su našli utočište u okolnim šumama.

SVEDOK:

            Ja sam ranije rekao da je bilo 4.500 do 5.000 ljudi na poljani i nesumnjivo je bilo oko 2.000 ljudi je u šumi.

TUŽBA:

            Recite nam kasnije događaje kada su ginuli članovi UČK kao borci. Ali recite nam prvo sledeće. Da li je u jednom momentu veliki broj ljudi napustio šumu i uputio se prema Crnoj Gori.

SVEDOK:

            Mnogi 80% civila zapravo koji su se krili u šumi su izbegli u Rožaje u Crnoj Gori.

TUŽBA:

            Da li se desilo nešto posebno što ih je nateralo da to urade ili je prosto došlo vreme kada su oni kolektivno doneli odluke da je vreme da se ide dalje.

SVEDOK:

            28. marta bilo je srpskih snaga i 13. maja blizu Izbice oko 5 sati i kasnije u 2 sata popodne. Pešadijske snage i prema iskazima svedoka koji su tome prisustvovali. .Srpskih trupa je bilo mnogo, granatiranje je bilo jako tokom celog dana. Svi su izbegli u brda. A u jednom od delova sela, bili su ubijena dva civila.

TUŽBA:

Kasnije ćete nam to objasniti detaljnije kada to bude bilo potrebno. Sada nema potrebe za takvim detaljima.

SVEDOK:

            U redu.

TUŽBA:

Veliki broj ljudi kako kažete je prebegao u crnu Goru. Da li su naterani nečim posebnim ili su doneli takvu odluku.

SVEDOK:

            Naterale su ih srpske snage. Oni su premlaćivani tokom dana.

TUŽBA:

Da li se to dešavalo u  šumi ili u gradovima, tačnije ne gradovima nego selima da su srpske snage premlaćivale ljude i da su ti ljudi kasnije odlučili da prebegnu u Crnu Goru.

SVEDOK:

            Čak i žene su tukli.

TUŽBA:

Moje pitanje je sledeće. Da li se to dešavalo u šumi ili u selima.

SVEDOK:

            Ne ljudi iz kraja koji se zove Alija su odvedeni i postrojeni uza zid, zatim  opljačkani. Uzeto im je sve iz džepova a u kvartu Džemaila 12 ljudi je pogubljeno.

TUŽBA:

Znači to se dešavalo u selima. Sad nam recite nešto o ljudima koji su se krili u šumi. Da li su oni takođe napustili taj kraj i krenuli prema  Crnoj Gori

SVEDOK:

            Da. Svi su napustili taj kraj posle ubistava.

TUŽBA:

            Mislite na ubistva koja su se desila drugde. To je to što je pogodilo ljude da napuste svoja sela ili tu šumu gde su se krili da krenu prema Crnoj Gori. Je li tako.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Hvala. Što se tiče same Izbice koje su srpske snage napustili, i onda ste mogli da sahranite taj veliki broj poginulih i ubijenih. Da li je Izbica ponovo napadnuta na neki način uključujući granatiranje.

            Nije bilo bombardovanja, međutim bilo je granatiranja od strane srpske vojske.

            12. maja preko 200 granata je ispaljeno na selo, da li je u to vreme selo bilo naseljeno i ako jeste koliko je bilo ljudi.

SVEDOK:

            Neki ljudi su u tom vremenu bili u selu, međutim, do 11. maja većina je napustila selo, krenula prema Crnoj Gori i došla u Albaniju.

TUŽBA:

            Posle tog granatiranja Izbice, 11. maja kada je ispaljeno preko 200 granata, da li su stigle neke nove snage.

SVEDOK:

            Da. Oko 2 sata srpska pešadija je stigla, odveli su 12 civila iz kvarta Alija i pogubili ih. U 3.15 popodne ja sam ušao u selo sa nekim prijateljem, i tamo smo našlitela ubijenih. Ismet Arif, Mermu Laku i Nuazim su ...jedan od njih je odmah nakon što mu je pružena prva pomoć, Miljazi, umro sledećeg dana u bolnici.

TUŽBA:

            U vašoj izjavi na strani 9 dali ste spisak tih 12 ljudi koji su sahranjeni na groblju u Izbici. Časni sude, ja bih rekao da mogu da se oslonim na ovaj spisak. Ukoliko su potrebna imena.

SVEDOK:

            Da, sledećeg dana 12. smo ih sahranili i nismoimali nikakve alate. Samo smo ih stavili na jedna kola i odvezli i sahranili.

TUŽBA:

            Kasnije, nekoliko nedelja kasnije, 29. maja da li su se Srbi vratili u Izbicu koja je do tada bila napuštena.

SVEDOK:

            Da, 28.

TUŽBA:

            Šta su oni radili tom prilikom.

SVEDOK:

            28, 29 i 30. osnovali su svoje baze na okolnim brdima.

TUŽBA:

            Da bismo iznosili ove stvari hronološkim redom, kasnije ćemo doći na 31. maj. Sad sam hteo da vas pitam, nije bilo nikoga u selu.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            I šta se desilo sa stokom.

SVEDOK:

            Životinje su bile napuštene i 12.15 tog dana oni su pobili svu stoku u selu. Pobili su 150 životinja, a 31. maja zauzeli položaje na brdima i oko sela i počeli su da iskopavaju tela, da iskopavaju leševe koje smo mi bili sahranili. A onda su se počeli sa eksuhamicijom ali nisu sva tela iskopali i onda 1. juna vojnici svi su sa položaja, a drugog dana stigao je jedan bager koji je iskopao sve leševe u Izbici. Ta ekshumacija je trajala 2 dana do 2 sata popodne 3. maja. Sva tela su odvezli kamionima prema jugu.

TUŽBA:

            Šta se desilo ?

SVEDOK:

            Svi leševi su odveženi a oni su pokušali malo da prikriju zemljom, međutim nisu mogli da to prikriju jer smo mi već snimili dosta toga, imali smo dokaze tako da su posle jednog zločina, počinili još jedan.

TUŽBA:

            Gospodine ja razumem da ste vi u iskušenju da nam ispričate sve što znate ali nama su potrebne konkretne činjenice. Oni su pokušali da prikriju na koji način, koristeći buldožere, ...

SVEDOK:

            Da, imali su buldožer, bager, pokušali su da uklone sve tragove, sklonili su iz kuće, sve daske, sve drvene tablice sa imenima, sve su to stavili na jednu prikolicu i zapalili. Međutim, na svu sreću stigao je neko treći koji je ugasio tu vatru i sačuvao te dokaze.

TUŽBA:

            U to vreme niste znali gde su leševi odveženi ali kasnije između decembra 99., tačnije tokom decembra 99. godine da li su neka tela nađena u okolini Mitrovice i ukupno od 200 leševa da li je za izvestan broj njih, tačnije 42 tela, definitivno ustanovljeno da su da potiču sa groblja Izbica.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            U vašoj izjavi vi ste dali 20 od tih imena.

SVEDOK:

            Sada imam imena 38. To su prava imena i imena ljudi pobijenih u pokolju se poklapaju sa imenima iskopanih tela. Neki od svedoka su izjavili da je ćebe kojim je bio pokriven jedan leš nađeno u Beogradu. To je bio jedan od ljudi koji je pokopan u Izbici. Njegovo ime je na ovom spisku.

TUŽBA:

            Časni sude, ja bih predložio da ne bi bilo kasnije problema, da se ne navodi taj ukupan spisak pošto je on zauzima strane 9, 10 u izjavi. On može da se kasnije uvede u dokazni materijal kao posebni dokazni predmet. Inače, bismo morali da prođemo kroz jedan dugačak spisak što bi bilo dupliranje posla.

MEJ:

            U redu.

TUŽBA:

            Hvala. Ima još jedna tema o kojoj bi hteo da vas pitam nešto gospodine Džemajli. Ona se ne pominje u rezimeu vaše izjave niti u izjavi. Tek juče sam saznao za to i imaću jednog drugog svedoka koji će o tome govoriti detaljnije, a to se tiče video trake koja će kasnije biti prezentirana. Gospodine Džemajli da li ste vi gledali televiziju u danima i mesecima koji su usledili posle tih događaja i da li ste videli razne emisije koje se tiču Izbice. Recite samo da ili ne.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li je bila jedna emisija kada je neki vladin činovnik jednostavno poricao samo postojanje sela Izbica.

SVEDOK:

            Da, video sam to na srpskoj televiziji, tačnije beogradskoj televiziji. 18. aprila 99. godine, oni su porekli pokolj i rekli su da nema nikakvog sela koje se zove Izbica, da se radi samo o 12 kuća sa 70 stanovnika i u tom snimku prikazali su dva srpska svedoka iz sela Bjelice koji su se predstavili, jedan se predstavio kao Bajram Ašari a drugi kao navodno Nezim ...To su bila dva navodna Srbina sa albanskim imenima a zovu se zapravo Miroslav i Dušan Šabić i ti svedoci su govorili da nema nikakvih grobova, da niko nije ubijen, da su sve to laži da se polja prekopavaju, sve je to zakuvano u beogradskoj kuhinji.

TUŽBA:

            Molim vas, nemojte govoriti tako brzo pošto je ovo novo za uvažene sudije. Znači radi se o  poricanju da je uopšte bilo nekakvog pokolja i to je bilou ovim emisijama gde su prikazana dva čoveka koji  su se predstavljali kao Albanci. je li tako?

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            U toj video traci koju vi imate da li se nalazi jedan intervju između vas i pravih Albanaca čija su imena ovih dvojice Srba dali i gde ti pravi Albanci poriču da je ono što im se pripisuje tačno.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            I u tom video snimku da li se prikazuje jedan od tih ljudi koji tvrdi za sebe da je Albanac i na tom snimku on nosi oružje i deluje kao srpski vojnik ili policajac.

SVEDOK:

            Da, ta video traka postoji.

TUŽBA:

            Ta video traka je obrađivana jutros, njeno ukupno trajanje je 30 minuta i 80 sekundi. Ja ne želim da se ona prikazuje u celini, tek treba da se prevede tako da nemamo transkript snimka za sada ali neki segmenti trake su identifikovani.

MEJ:

            Za sada niko ovo ne stavlja pod pitanje.

TUŽBA:

            To se tiče jednog drugog pitanja. To je materijal koji može da dokaže postojanje propagande u uopšte govoreći što će biti razmatrano u predmetu u celini. Međutim, ukoliko vi želite da kažete da to nije osporeno za sada, onda ste u  pravu. Možemo da odložimo korišćenje te video trake do završetka unakrsnog ispitivanja.

MEJ:

            To bi bilo razumno.

TUŽBA:

            Ja ću se potruditi da to bude dostavljeno i amikusima i optuženom danas.

MEJ:

            Ne želimo da gubimo puno vremena.

TUŽBA:

            U tom slučaju sam završio  sa svojim ispitivanjem ovog svedoka.

MEJ:
            Sada ćemo napraviti pauzu. Gospodine Džemajli pravimo pauzu 20 minuta. Tokom pauze molim vas da ne razgovarate o svom svedočenju ni sa kim uključujući i članove tima optužbe.

            Molim svi ustanite.

 

posle pauze

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to u pitanju nekakva nova propagadna itd. Ja ne znam kako je moguće uopšte da počnem to unakrsno ispitivanje dok ne vidimo te trake. Ne vidim razlog da se ne prikažu te trake da vidimo o čemu se tu radi jer ovde postoje prevodioci ako nisu prevedene, čućemo prevod. Kao što prevode sve ovo što se događa u ovoj sobi.

MEJ:

            Vi možete početi sa ispitivanjem. Ukoliko u jednom trenutku vi nešto osporite, ukoliko vi budete osporavali da se taj incident odigrao, onda te trake možemo prihvatiti u sudnici. Vi ćete imati sat vremena i 15 minuta za ispitivanje ovog svedoka. Možete sada početi, imaćete još nekoliko minuta ujutru. Ukoliko se optužba bude oslanjala na traku, mi ćemo tu traku pogledati uz pravilan i odgovarajući prevod i vi o tome možete sutra postavljati pitanja. To je jedno sekundarno pitanje gospodine Miloševiću, sasvim sekundarno pitanje za svedočenje ovog svedoka. Nije od središnjeg značaja za ovog svedoka i zato nema razloga da ne započnete svoje unakrsno ispitivanje sada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ovo svedočenje je farsa kao uostalom cela ova operacija koju vi nazivate suđenjem jer u Izbici nije bilo nikakvog streljanja, to je jedna puka izmišljotina, gospodine Mej.

MEJ:

            Dobro, počnite onda sa unakrsnim ispitivanjem ili recite tu tvrdnju svedoku. Ako vi to tvrdite recite mu pa to nek on na to odgovori. Hajde.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je tako očigledno. Ne postoji nijedan oficir jugoslovenske vojske ili policije koji bi mogao da naredi streljanje civila niti vojnici ili policajci koji bi takvu naredbu čak i kad bi postojala izvršili. To su besmislice. Ali pošto vi insistirate da ja počnem sa unakrsnim ispitivanjem...

MEJ:

            Da, ja insistiram i molim vas da ne trošite vreme na tim komentarima. Sve se to odbija od vremena koje vam stoji na raspolaganju za unakrsno ispitavanje. Sada vas molim da idete dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Mej. Da li biste mogli da mi objasnite gospodine Džemajli zašto ste vi maskirani bradom i crnim naočarima.

SVEDOK:

            Ja nosim bradu kao simbol rata.

MEJ:
            Pitali su vas i o tamnim naočarima. Zašto nosite tamne naočare.

SVEDOK:

            Moj vid nije dobar, trebaju mi te naočare da bih mogao videti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A od kada vam to nije dobar vid.

SVEDOK:

            Od rata. To je počelo za vreme rata ali se pogoršalo nakon rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako to vidu pomažu crne naočare. Ja razumem da vidu pomažu uveličavajuća stakla ali kako vidu pomažu crne naočare.

SVEDOK:

            Trebaju mi.

ROBINSON:

            Da li vam je lekar prepisao te naočare.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koji vam je lekar prepisao te naočare.

SVEDOK:

            Kakve to veze ima sa vama.

MEJ:

            Zato jer vi nosite crne naočare. Nije uobičajeno da se svedok pojavi u sudnici sa tamnim naočarima. Samo zato jer je gospodin Najs objasnio da vaše zdravstveno stanje to zahteva smo mi to dozvolili. I ukoliko vi ne želite da date ime tog doktora, možete mu reći odakle je on i ko je, nešto o njemu.

SVEDOK:

            To je doktor u Medicinskom centru u Klini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imate li vi nalaz tog doktora.

SVEDOK:

            Mislite ovde.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ovde.

SVEDOK:

            Ne, nemam to ovde.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas gospodine Mej ja zahtevam da se ovaj svedok podvrgne oftomološkom pregledu da se ustanovi šta je od ovoga tačno pošto izražavam potpunu sumnju u vezi sa razlozima zbog kojih on nosi crne naočare. Ali da idemo dalje. Vi kažete da...

MEJ:

            Mi ne možemo obaviti sada takav pregled. Čuli smo što ste rekli, čuli smo ono što je rekla optužba i naravno ukoliko oni žele potkrepiti svedočenje ovog svedoka onda će oni to i učiniti. Međutim, u ovom trenutku čuli smo šta je svedok rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je bilo 5.000 ljudi na toj livadi i da je bilo još oko 2.000 u šumi, je li to tako.

SVEDOK:

            Negde do 5.000 ljudi na livadi, to je taj broj. Uglavnom muškaraca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I oko 2.000 u šumi, je li to tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi onda, molim vas, kako je moguće da od tih 5.000 na livadi i od te 2.000 u šumi, samo vi sami vidite nekakvo navodno streljanje. A od onih 4.999 na livadi i 1.999 u šumi još niko drugi. Uz to ste komandant jedinice koja je brojna, kako ste sami rekli. Kako je to moguće?

SVEDOK:

            Moguće je. Svi su oni videli tu istu stvar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je ovde jedini svedok tog navodnog streljanja bio Miljazim Tači koji je po njegovom nalogu streljan teškim mitraljezom sa daljine od 8 metara a da ga ništa nije ni okrznulo.

MEJ:

            Moram vas zaustaviti. Ovaj svedok ne može komentarisati nešto što je rekao neki drugi svedok. Vi veoma dobro znate da je to tema o kojoj možete iznositi argumente. Ovo što ovog svedoka možete pitati je samo ono što je on lično video ili čuo. On ne može komentarisati nešto što je neko drugi rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, vi ste ovde čak primili kao dokazni predmet fotografiju košulje tog Miljazija Tačija, na kojoj su tri rupe. Dakle, fotografiju navodne njegove košulje s tri rupe a da njega nije okrznulo nijedno zrno uz objašnjenje da ga je sapasao Bog, samo mu Bog nije spasao košulju. I tražite da to neko veruje.

MEJ:

            To se ne tiče ovog svedoka. Postavite ovom svedoku neka relevantna pitanja ako ih imate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ići ćemo redom, imam ja dosta relevantnih pitanja i mislim da ste mi dali manje vreme nego što ga je imao Najs, ali to je stvar vaše odluke. Počećemo od početka njegove izjave. S obzirom na to da sam izjavu dobio samo na engleskom, nemam je na srpskom, pa ću citirati sa engleskog tekst koji ste mi poslali. Vi tvrdite gospodine Džemajli, da Srbi...

SVEDOK:

            Oprostite, ne želim da me zovete gospodine.

MEJ:

            Gospodine Džemajli, ono što je uobičajeno u ovoj sudnici je to da se ljudi oslovljavaju sa gospodine. Radi se o elementarnoj pristojnosti. Idemo dalje. Gospodine Miloševiću postavite pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da Srbi nisu hteli da registruju novorođenu albansku decu po njihovim imenima, nego su im davali srpska imena dodajući ..."vić". Je li to tačno.

ODGOVOR:

            To je tačno. Moj sin je rođen 1992. godine ja sam ga želeo nazvati Alban, ali mi oni to nisu dozvolili i njegovo rođenje do dana današnjeg nigde nije registrovano. Ja nisam želeo njega registrovati na ćirilici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li vi tvrdite da dokumenta koja su dobijali građani na Kosovu i Metohiji nisu bila ni na srpskom ni na albanskom nego samo na srpskom. Da li vi to tvrdite.

ODGOVOR:

            Ja govorim o periodu nakon 1989. godine, nakon što je ukinuta autonomija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

             Tvrdim da su dokumenta koja su Albanci dobijali na Kosovu bila i na albanskom jeziku, ne samo na srpskom. Da li je to tačno ili nije.

ODGOVOR:

            Ja ih nisam video. Ja nikakve veze s tim nisam imao. Ja nisam nikad video nijedan dokumenat.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pa kako ako niste videli nijedan dokumenat tvrdite da su bila na srpskom, a ne i na albanskom.

ODGOVOR:

            Ja vrlo dobro znam kako dokumenti izgledaju, a to znate i vi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja naravno znam,  i znam da su na srpskom i na albanskom a tamo gde žive Turci i na turskom, tamo gde žive Bugari i na bugarskom, tamo gde žive Mađari i na mađarskom i tako dalje. u celoj Srbiji. Je li tako ili nije, gospodine Džemajli.

ODGOVOR:

            Tokom tog perioda sve je bilo srpsko, nije bilo ničeg albanskog Kosovo je u to vreme bilo svedeno na nivo neke male lokalne opštine. Oni su oduzeli Vladu, Izvršno veće, sve škole su zatvorene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pustite vi Vladu i Izvršno veće, ja govorim o dokumentima. Vi dakle tvrdite da dokumenti nisu bili na oba jezika nego samo da su bila na srpskom. Je li to ono što vi tvrdite pa da idemo dalje.

ODGOVOR:

            Nakon 1990 dokumenti su bili samo na srpskom. Govorim sada ovde o opštini Srbica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je lako dokazati, prema tome nećemo se više na tome zadržavati, a recite molim vas, kome su to Srbi dodavali "vić", na kraju imena da bi ih posrbili. Da li možete da mi navedete ime i prezime bar jednog albanskog deteta kome su srpske vlasti promenile ime.

ODGOVOR:

            Bilo je mnogo takvih slučajeva. Bilo je takvih slučajeva i pre 1990. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pošto kažete da ima mnogo takvih slučajeva, evo navedite mi jedan primer kome srpske vlasti nisu htele da napišu albansko ime Albancu nego su mu napisali srpsko ime. Imate li jedan primer.

ODGOVOR:

            Na primer, umesto da me zovu Džemali, zvali su Džemalilaje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Džemalilaj, pa to je isto albanski, kolko ja razumem nije srpski nikako.

ODGOVOR:

            Ne, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

            Je li vama piše .....

ODGOVOR:

            Ne, albanski je Džemajli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, otkud vam onda ova priča u izjavi kako su dodavali ić, jer vi kažete da su dodavali vić, kako bi vaše prezime izgledalo da mu se doda vić, Džemajlović.  pisalo bi u nekoj ličnoj karti Džemajlović.

ODGOVOR:

            Gospodine Mej, zašto sam ja ovamo došao o čemu da me se pita. Ja sam došao da me se pita o masakru u mojoj izjavi.

ROBINSON:

            Ovo pitanje je relevantno, jer tiče vaše verodostojnosti. Vi ste rekli da je postojala praksa dodavanja nastavka vić albanskim imenima. Kako bi se ta imena pretvorila u srpska imena. Sada se od vas traži da date neke primere. Ukoliko možete dati neke primere to morate učiniti. A ako to nemožete dati takav primer, onda to dovodi u sumnju vašu verodostojnost. Da li vi znate za neki takav primer.

ODGOVOR:

            Pa on je to sam rekao. Rekao je Džemajlović.

ROBINSON:

            Da, a da li nam vi možete dati stvarni primer osobe koja postoji i koju vi znate albanca čije ime promenjeno u srpsku verziju .. ne govoriti opštenito nego nekog koga vi znate.

ODGOVOR:

            Džemajlović, to je bilo u svakom dokumentu oni su ih sve spalili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, bilo vam je to u dokumentima, pa su ti dokumenti spaljeni.

ODGOVOR:

            Ništa nam nije ostavljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kako niste naveli u izjavi kako su vam spalili dokumenta.

ODGOVOR:

            Da, trebao sam to spomenuti, ali ne znam kako sam to predvideo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je jasno. Tvrdite na strani 2 u 8 pasusu, i na strani 3 u prvom pasusu ove engleske verzije vaše izjave da su 28. februara 98 u Likošanu i Ćirezu srpske snage izvršile masakr na 24 seljaka, uglavnom članova porodice Ahmetaji i Sejdiju. je li to tačno.

ODGOVOR.

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da su sela Likošani i Ćirez bila najsnažnija uporišta UČK u to vreme.

ODGOVOR:

            To nije tačno. U to vreme nisu bila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u koje vreme su bila.

ODGOVOR:

            Kasnije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kasnije su bila.

ODGOVOR.

            U to vreme je bila samo jedna mala grupa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo mala grupa je bila, a da li znate da su se tada vodile veoma žestoke borbe između pripadnika UČK i policije.

ODGOVOR:

            U kojem  mestu?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo u Likošanu i Ćirezu.

ODGOVOR:

            Šta su srpske snage tamo tražile, pa to je albansko selo. Oni nisu imali šta tamo tražiti. Oni ništa nisu uradili nikome, oni su obrađivali svoju zemlju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je drugo pitanje gospodine Džemajli, a da li vam je poznato da su svi poginuli bili naoružani pripadnici UČK, upravo u Likošanu i Ćirezu o kome vi govorie da je izvršen masakr nad civilima. Dakle, svi poginuli bili naoružani pripadnici UČK. Da li vam je to poznato.

ODGOVOR:

            To nije tačno. Svako može posvedočiti pred ovim sudom o tome. Tamo nije bilo nijednog jedinog ubijenog vojnika OVK to su bile samo žene, deca i trudnice i to svako može posvedočiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što se svedoka tiče, po tome ste čuveni. Ali vi tvrdite da ste ubrzo posle sahrane pripadnika porodice Jašari i vi postali aktivan član i komandant jedinice UČK u selu, je li to tačno.

ODGOVOR:

            Ne ja sam običan vojnik, nisam bio komandant niko me nije smeo nazvati komandantom. Ja sam postao pripadnik OVK i da nije bilo druge strane OVK nikada ne bi bila osnovana jer zlostavljanje i zločini koje ste vi sproveli, sve ono što ste učinili skraćivajući nam naša prava, sve to je dovelo do osnivanja OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas pustite govore. Pišete ovako,  strana 3 vaše izjave, "ja sam se dobrovoljno pridružio OVK 13. marta 1998 godine, postao sam pripadnik OVK u selu ... iako nisam imao prethodnog vojnog iskustva imenovan sam za komandira  jedinice". Prema tome, šta je tačno ovo što sad tvrdite ili ovo što ste napisali ovde da ste postali komandant te jedinice.

ODGOVOR:

            Već sam rekao bio sam običan vojnik, sa vremenom sam postao oficir koji je zapovedao jednim vodom, a kasnije oficir u brigadi. To je išlo postepeno, ne odmah.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To se ne vidi iz ove vaše izjave pročitao sam vam celu rečenicu. Otkad govorite da ste se pridružili, u istoj rečenici kažete da ste postali komandant. Ali da ostavimo to sad na stranu, vaša aktivnost u to vreme, kako vi navodite dakle,  svodili se na preduzimanje akcija protiv pripadnika policije u vašoj oblasti. Je li tako?

ODGOVOR:

            Naravno, kad su došle srpske snage.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi koliko je takvih akcija preduzela vaša jedinica u toku 98 godine.

ODGOVOR:

            Postojala je potreba da se preduzimaju akcije, ali u odbrambene svrhe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja vas pitam koliko je akcija vaša jedinica preduzela u 98. godini.

ODGOVOR:

            Dao sam veoma tačan odgovor. Mi nismo poduzimali akcije, branili smo  vlastite domove.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A od koga ste to branili domove 98. godine kad se zna da ste iz zasede ubijali policajce, vojnike, poštare, civile, Srbe, Albance, sve zajedno.

ODGOVOR:

            Svako ko je pljačkao i napadao bio je ubijen. Ali mi nismo napadali vas, vi ste napadali nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ste srpskih policajaca u tim akcijama ubili ili ranili? Da li imate predstavu o tome.

ODGOVOR:

            Ne, nisam nadležan da odgovorim na to pitanje. Ja ne znam nikakve brojke, nisam nadležan da odgovorim na to. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste u tim akcijama uspeli da zarobite neke od policajaca?

ODGOVOR:

            Mi nismo, drugi jesu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta je bila njihova sudbina onda kod tih drugih kad su ih zarobili.

ODGOVOR:

            Sudbina policije?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, šta je bilo s tim što ste kidnapovali te policajce. Šta ste uradili s njima?

ODGOVOR:

            Time su se bavili drugi, viši orani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači kod vas su viši organi naređivali da se ubijaju i muče policajci. Vi niste lično u tome učestvovali.

ODGOVOR:

            Ne, nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na trećoj strani, u 2 pasusu, vi se uglavnom žalite kako vaši ljudi u početku nisu bili dovoljno obučeni za rukovanje oružjem kojim ste raspolagali. Je li tako?

 

ODGOVOR:

            Da, neki od njih su odslužili vojni rok ali većina nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li to znači, gospodine Džemajli, da ste iskustvo sticali upravo u ovim terorističkim akcijama koje ste preduzimali protiv policije, protiv legalnih vlasti.

ODGOVOR:

            Na vašoj strani su bili teroristi. Oni su ubijali starce i starice, decu, razarali su kuće, sve albansko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O starcima i deci, te priče, smo čuli. Vi tvrdite da ste krajem 98. godine dobili velike količine krijumčarenog naoružanja. Recite mi o kakvim količinama i vrsti oružja se radilo.

ODGOVOR:

            Pre svega to nisu bajke, to su dokumenti. Dokumenti postoje sve je to zabeleženo na video traci, sve je to veoma dobro poznato i dobro je poznato ko je to uradio. To je istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitao sam vas o krijumčarenom naoružanju, gospodine Džemajli.

ODGOVOR:

            Oružje je dolazilo na mnogo načina, na sve načine na koje smo mogli. Mi nismo mogli birati oružje. Mi smo se borili protiv tenkova i aviona i nismo mogli na automatsku paljbu odgovarati automatskom paljbom, branili smo se. Mi nismo odabrali taj rat.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kakvim je naoružanjem raspolagala vaša jedinica krajem 98. i 99. godine.

ODGOVOR:

            Mitraljezi, poluautomatske puške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste krajem leta 98. godine posedovali teške mitraljeze, topove, minobacače, snajpere. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            Mitraljeze od 12 mm, ne druge stvari, nije bilo minobacača. Tu i tamo je bio neki puškomitraljez.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobor, vi navodite da je UČK imao saradnju i konstante kontakte sa pripadnicima OEBS-a. U čemu se ogledala ta saradnja.

ODGOVOR:

            Rekao sam dobri odnosi, saradnja je jedna stvar, a dobri odnosi su druga stvar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, u čemu su se ti dobri odnosi ogledali.

ODGOVOR:

            Oni su pomagali ljudima. Mi bismo s njima razgovarali, organizovali bi stvari  i tako to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da vam pročitam vašu rečenicu celu od početka do kraja. "OVK je sa njima sarađaivala i stalno bila u kontaktu sa OEBS-om". A rečenica pre toga glasi "u oktobru 98. godine OEBS je došao na Kosovo da razgleda situaciju". A onda kažete "OVK je sa njima sarađivala". Prema tome, u čemu se sastojala saradnja.

 

 

ODGOVOR:

            Rekao sam tokom te pauze dok je na snazi bio sporazum bilo je ubijenih ljudi i mi smo se sa njima dobro razumeli. Nije to bila saradnja. Neki ljudi se nisu mogli vratiti vlastitim kućama pa smo ih koristili kao posrednike.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite o saradnji UČK sa misijom OEBS-a. To piše u vašoj rečenici dakle, ne govorite o civilnoj saradnji nego o saradnji UČK sa misijom OEBS-a. Ja vas za tu saradnju pitam, specifičnu, ne generalnu.

ODGOVOR:

            OVK je razgovarala sa OEBS-om i ukazivao im na neke slučajeve kada su ljudi bili zabrinuti i prestrašeni i nisu smeli da se vrate svojim kućama i govorili bi OEBS-u da je taj i taj onemogućen da se vrati svojoj kući, da nešto treba preduzeti s tim u vezi u tom se sastojala saradnja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ako je tako kao što sad kažete, onda mi objasnite kako to da kao pripadnik UČK i "jedan od komandanata, što smo ustanovili, vi na 3. strani u 6 pasusu izjavljujete kako je NATO agresija na SRJ došla u pravo vreme, obzirom da je UČK bila potrebna pomoć". Je li to tačno ili nije. Jeste tako izjavili ili ne.

ODGOVOR:

            To nije tačno. NATO nam je pomogao. Ja nisam govorio o agresiji NATO, NATO je pomogao narodu, oni su podržavali narod direktno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete u martu 99. godine  "u prvo vreme OVK nije bila mnogo jaka i bila joj je potrebna pomoć. Da li to znači da vam je NATO upravo pomogao.

ODGOVOR:

            Oni su pomogli narodu Kosova. Oni su ih spasili od katastrofe. Ja sam pripadnik tog naroda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U, kako vi to kažete,  ostvarenju separatističkih ciljeva terorizmom protiv legalnih vlasti. Je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            To nije tačno. Nije tačno da je NATO pomogao OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je UČK ima koordinirane aktivnosti sa NATO-om i da li je NATO agresija na Jugoslaviju ojačala pozicije UČK i vaša teroristička dejstva.

ODGOVOR:

            Morate pitati nekog drugog. Jer, ja sam bio sitna riba u svemu tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da li ste posle povlačenja OEBS-a sa Kosova imali saradnju i kontakt sa predstavnicima sa tim predstavnicima i u čemu su se oni sastojali, i na koji način su se ti kontakti ostvarivali.

ODGOVOR:

            Govorite o OEBS-u ili o čemu?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorim o strani koja je vodila rat protiv nas, uključujući naravno i određene članove misije OEBS-a.

ODGOVOR:

            Molim vas ponovite to još jednom, sve mi se pomešalo.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitao sam vas da li ste i posle povlačenja misije OEBS-a sa Kosova imali saradnju i kontakte sa njihovim predstavnicima, u čemu se sastojali, na koji način su se ti kontakti ostvarivali.

ODGOVOR:

            Kako bih ja mogao imati kontakta s njima kada se zna da ste ih izbacili 19. marta, izbacili sa Kosova iz Jugoslavije i nismo mogli imati nikakve kontakte.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vi tvrdite da smo ih mi izbacili.

ODGOVOR:

            Oni su napustili Kosovo, naravno, vi ste ih izbacili, jer ste ih krivili za izveštaj o Račku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je sasvim u redu da imate takvo objašnjenje, a recite, molim vas, vi tvrdite na 3 strani u 2 pasusu da je samo mali broj članova UČK imao uniforme. Čak kažete i na kraju rata mnogi nisu bili u uniformama. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            To je tačno da većina nije imala uniforme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Većina nije imala uniforme, a prethodno smo konstatovali da ste dobili velike količine oružja, da li, dakle, te vaše saborce koji nisu nosili uniforme a svi imali velike količine oružja vi smatrate civilima ili smatrate borcima ili, ja bih rekao, teroristima naravno. Da li ih vi smatrate civilima  ili ne.

ODGOVOR:

            Znamo ko su bili teroristi. To je bila druga strana. pre svega ja nisam rekao da je većina bila u civilnoj odeći već veliki deo njih nije imao uniforme. Imali su oružje, ali ne uniforme, ali to nije bila većina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malopre ste rekli većina ali i veliki deo je dovoljan da možemo da konstatujemo, dakle, da je veliki deo  u civilnom odelu ubijao. A recite mi da li je tačno da su u periodu od 24. marta do 29. marta, na području Srbice, Izbice, Turićevca  i tako dalje, vodile vrlo intenzivne borbe između brojnih snaga UČK i naših snaga. Je li to tačno ili ne.

ODGOVOR:

            Ne mogu da odgovaram ako su vam pitanja tako dugačka. Morate se zaustaviti. Mogu vam dati jasan i kratak odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro vi ste opisavali, kad ste gledali kartu s gospodinom Najsom, jedan čitav niz sela. Pominjali  Izbicu, Srbicu i tako dalje, da li je tačno da su se u to vreme od 24. marta do 29. marta vodile veoma intenzivne borbe između brojnih snaga UČK i naših snaga. Je li to tačno ili nije.

ODGOVOR:

            Ja nisam pominjao Turićevac, neka druga sela jesam pomenuo. Bilo je borbi, jeste naravno, ako dolaze ljudi i napadaju vas mora da se branite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je vaše objašnjenje da neko dolazi da vas napada, a da li je tačno da se u to vreme u tom području nalazile i dejstvovale 111,112,113,114,140 i 145 brigada UČK. Je li to tačno ili nije?

 

 

ODGOVOR:

            Poslednje dve uopšte nisu bile. Prve tri brigade postoje, tačnije postojale su. Ali ako govorimo o celoj Drenici, ili o mom kraju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorimo o Drenici.

ODGOVOR:

            Ali Drenica je veliki region, ima 22 sela u njemu. Tačnije 52 sela to je veliki kraj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kolika je, to se vidi. Da li je tačno da su bile ovih 6 brigada tu, da su se tukle sa policijom i Vojskom.

ODGOVOR:

            To 111,112,113 to je tri brigade odakle, vam 6.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekao sam da poslednje dve koje sam naveo uopšte ne postoje.

ODGOVOR:

            To sam već rekao 111,112, i 113 su postojale i bile su tamo a ostalih uopšte nije bilo u Drenici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, evo znači 3 brigade su bile tamo. Je li to bilo negde oko 2500 hiljade naoružanih pripadnika UČK, je li tačan taj broj.

ODGOVOR:

            Ako govorimo o celoj Drenici, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da pređemo na ovaj vaš navodni događaj. Vi tvrdite na strani 5, u 2, pasusu da ste sa udaljenosti od oko 700 m, sad ste rekli 600, ali ne menja mnogo, čuli kako naši vojnici praktično određuju tarifu za kuće, vozila. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Ne znam tačno, ali znam da je tražen novac da je iznuđivan novac, pominjane su razne sume, to sam čuo od preživelih s tog područja. Znam da je određena suma novca tražena za kuću, za auto, bilo je dosta pljačke, ima puno ljudi koji su ovamo dolazili pre mene koji su govorili o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U to ne treba da sumnjamo, to je svak mogao da vidi. Ovde ima veliki broj lažnih svedoka, pripadnika UČK, ali vi kažete, moje pitanje je drugo, vi ste čuli da traže 1000 DEM za život porodice, 1000 DEM za kuću, 50 do 100 DEM za traktore i vozila i sve ste to čuli sa daljine od 600 m, kako oni određuju te tarife. Je li tako.

ODGOVOR:

            Ne, ne, rekli su mi, preživeli su mi pričali, ljudi koji su preživeli rekli da je marta bilo puno ljudi koji nisu mogli da se vrate. Tačnije nisu mogli da odu u Albaniju i žene i deca nedelju kasnije, a 11. maja ponovo su ih odveli. Odveli su sve žene i tu decu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo mi ovo razjasnite, vi to niste čuli, nego su vam to rekli sutradan ili nekih kasnijih dana. Je li tako.

ODGOVOR:

            Nije bilo potrebe, mojoj porodici se to desilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo vas pitam, odgovorite mi precizno sa da ili ne, jeste li vi to čuli ili niste čuli. Naše policajce i vojnike da traže novac. Jeste vi čuli ili niste čuli.

 

ODGOVOR:

            Ja sam čuo da su nešto govorili, mada ne znam šta su tačno govorili. Kasnije sam čuo šta je tom prilikom bilo rečeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači niste čuli nego su vam rekli. Je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Već sam odgovorio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ovde kažete da ste čuli.

MEJ:

            Odgovorio je na ovu temu, dao je svoje odgovore kakve je imao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro to što ste sa 600 metara pa vidite da niste mogli da čujete, kako ste vi sa slabim vidom sa 600 metara videli ovo što opisujete.

SVEDOK:

            Bilo je buke, vriske,

MEJ:

            Pitaju vas kako ste sa svojim slabom vidom mogli sa takvog rastojanja da vidite šta se dešava. To je pitanje.

SVEDOK:

            Moj vid je u to vreme bio bolji, pogoršao se posle rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a pošto ste opisali da se od svih tih 5.000 prisutnih plus 2.000 u šumi samo vi to videli, recite mi gde su se u tom trenutku nalazili ostali pripadnici vaše jedinice UČK.

SVEDOK:

            Nije tačno da sam ja bio jedini koji je to video. O ovim užasnim događajima prisustvovalo je mnogo ljudi, videlo je mnogo ljudi. Međutim, ja sam odabran da dođem ovde da svedočim ali ima puno drugih koji su isto videli, ali ne mogu doći svi ovde. 2.000 ljudi ne može doći ovde da svedoči svaki ponaosob.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja ne sumnjam da vi možete da pošaljete i više hiljada ljudi da svedoči, čak i da sam ja bio tamo, ali ja sam zapisao kada vas je gospodin Najs pitao i odgovorili ste da ste taj pokolj, kako vi kažete, posmatrali, kaže sam, sam komandant jedinice, seljaci, nema jedinice, nema seljaka, posmatrate sami.

SVEDOK:

            Sa položaja na kojem sam se ja nalazio na zapadu, ja sam posmatrao  to sam izvesno vreme ali kasnije je došlo mnogo drugih ljudi. A kasnije se mnogo ljudi i vratilo i ispričalo mi šta se desilo. Ja sam bio na zapadnoj strani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja imam ovde zabeleženo , vi govorite prema iskazima svedoka, srpske snage su opkolile Izbicu, ubijena dva civila, to ste sad rekli spontano iako to niste napisali, ali mi odgovorite, molim vas, šta su ti civili, njih 5.000 izašli na livadu. Rekli ste da su sami izašli, da ih niko nije terao na livadu, to sam čuo. A što su izašli na livadu njih 5.000?

SVEDOK:

            Muškarci su izašli iz kuća, zatim žene, bilo je dosta invalida, staraca, dece koji nisu mogli da se penju u brda i onda su mislili da će ako se skupe svi zajedno biti bezbedniji ako budu stajali zajedno sa starcima, međutim vas nije bilo briga. Da su znali šta će im se desiti i oni bi pobegli u brda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Džemajli što ste se sklonili na livadu?

MEJ:

            On je odgovorio na to pitanje. Objasnio je zašto su oni tamo otišli po njegovom mišljenju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste se gospodine Džemajli, da budem vrlo precizan, da li ste se sklonili na livadu da budete u velikoj grupi vidljivi zato što ste bežali od bombardovanja, je li tako ili nije.

MEJ:

            On nije bio na poljani, drugi su bili na poljani, a on je bio u šumi, u brdima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, zašto su se, da ne kažem zašto ste se, zašto su se sklonili na livadu. Da li su se na livadu u toj velikoj grupi sklonili da bi se zaštitili od bombardovanja. Da bi u velikoj grupi bili vidljivi, da je velika grupa civila zato što je pre toga bilo bombardovanja, je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Nisam ja bio tamo, stanovništvo se okupilo tamo. Dosta se dešavalo zbog granatiranja i bombardovanja od koga su oni bežali, morali su da napuste svoje domove i nadali su se da će to biti snage kada ih vide da ih poštede, da ih neće ubiti. Ljudi su se predali, izašli su na tu poljanu, žene i deca dok je UČK bio u brdima. Oni nisu bili sa tim narodom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, samo sad da se razumemo, gospodine Džemajli. Ovde ste rekli maločas, kad vas je pitao Najs da nešto opišete. Ja sam zapisao citat i on se nalazi u transkriptu na rednom broju 6115809. Rekli ste: "nije više bilo bombardovanja", pa dalje objašnjavate da je granatiranje. Kad kažete nije više bilo bombardovanja to znači da je prethodilo bombardovanje. Dakle, da li mogu da zaključim da su ljudi pobegli na livadu zato što je NATO bomardovao selo.Je li tako, ili nije gospodine Džemajli.

MEJ:
            Morate razbiti to pitanje. Rekli ste ranije da to nije bilo zbog NATO bombardovanja. Međutim, prvo pitanje glasi: da li je bilo NATO bombardovanje u tom kraju pre ovog incidenta.

SVEDOK:

            NATO je počeo da bombarduje 24. marta, ovo se desilo 28. marta. Nije tačno da su pobegli od NATO bombi. NATO nije bombardovao, mi smo bežali od granatiranja sa srpske strane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali ste spontano rekli "nije bilo više bombardovanja" što znači da je pre toga bilo bombardovanja. Ne biste mogli drugačije da se izrazite onda.

SVEDOK:

            Mislim da sam jasno rekao šta sam hteo. U Izbici nije bilo nikakvog NATO bombardovanja, vaše snage su nas granatirale, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da se nije desio događaj tako što su ljudi zbog bombardovanja pobegli na livadu da bi bili uočljivi iz vazduha, velika gomila civila i da je posledica tog bombardovanja, ti ugljenisani leševi pod traktorima i to što sad pripisujete NATO zločine srpskim snagama. Da nije događaj tako izgledao, gospodine Džemajli?

 

 

SVEDOK:

            Ne, uopšte nije bilo tako.  Možete da krivite stvari kako god želite ali tako nije bilo, to je bila vaša akcija, vi ste stajali iza toga, vi ste to učinili svojim rukama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste danas  da je od tih 5.000 ljudi na livadi  izdvojili sve muškarce i to ste rekli jednog po jednog. Tako ste upravo rekli i to sam zapisao.

SVEDOK:

            Da, jednog po jednog.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da je od 5.000 građana bilo samo 150 muškaraca.

SVEDOK:

            Da, tako je. Jer mlađi muškarci nisu hteli da izlaze na tu poljanu. Oni su krenuli u brda, samo su žene, deca i starci invalidi i mentalni bolesnici izašli na tu poljanu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od te skupine, od 5.000 ljudi, samo je 2,5% muškaraca a 97,5% žena i dece. Tako vi tvrdite.

SVEDOK:

            Da. Od svih muškaraca koji su bili u toj grupi, samo je 16 njih preživelo. Čuo sam da ih je zapravo 17 preživelo. Ostali su bili ranjeni, njih 14.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja ne govorim sad o tome nego vas pitam da li vam se čini logično vaša tvrdnja,  da među 5.000 građana bude samo 150 muškaraca. Da bude 2% muškaraca.

MEJ:

            To nije pitanje o tome da li je to logično ili ne, to je njegovo svedočenje, on je dao svoj odgovor. Nema veze da li je logično ili ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za mene je nelogično, i da  je očigledno neistinito, gospodine Mej.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, nema smisla raspravljati o tome. Čuli ste njegovo svedočenje, to on tvrdi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Objasnite mi kako ste vi sa udaljenosti te na kojoj ste bili, pišete ovde 700, sad kažete 600 ali svejedno metara, uspeli da izbrojite tačan broj muškaraca koji tvrdite da su podeljeni u Žegru i zbog čega ste ih uopšte brojali.

SVEDOK:

            Gospodine Mej, pre svega on laže. I mene vređaju ovde.

MEJ:

            Nemojte se vređati, vi samo svedočite, pričate nam šta se desilo dok optuženi ima pravo da postavlja pitanja. Koliko god ta pitanja  zvučala uvredljivo ako jednostavno na njih odgovorite, brže ćemo završiti sve ovo. Pitaju vas kako ste mogli da ih izbrojite i možda biste mogli jednostavno da nam to objasnite.

SVEDOK:

            Na šta mislite, na leševe ili na ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na ljude pošto kažete da ste ih sa 700 metara videli kako ih izdvajaju i da ste ih izbrojali toliko koliko ste rekli. Pročitajte svoju izjavu pa ćete da vidite šta ste rekli.

SVEDOK:

            Nisam znao tačno koliko ih je podeljeno na grupe ali znam tačno koliko ih je preživelo. Od svih muškaraca koji su tamo bili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, vi ste koliko sam razumeo, u ovom glavnom ispitivanju objasnili da ste samo videli da su ih samo odvojili a da niste videli da su ih streljali. A kasnije ste rekli da ste videli neku grupu od 30 da je streljano. Da li možete to da objasnite.

MEJ:

            Nije bilo razlike, on je to rekao u svom iskazu. Rekao je da  je video grupu od čini mi se da je rekao da je video da se 39 ubijaju. To je bio njegov iskaz.

SVEDOK:

            Ja sam video 39 mrtvih, ja nisam znao tačno koliko ih je bilo u toj grupi, ali video sam da ih je 39 bilo ubijeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tih 39 ste videli vi lično kako su ih tu streljali, je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je bilo pripadnika naših snaga koji su, kako vi tvrdite, to izvršili. Koliko ih je bilo.

SVEDOK:

            Koji su izveli tu grupu na livadu? A tamo su bili drugi u okolici. Gospodine Mej oni su tamo bili sa svojim porodicama, nisu se usudili intervenisati. Jer onda bi pobili njihove porodice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači 4 policajca su bila i koliko još okolo.

SVEDOK:

            20, ne 4, 20.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro 20 sad mi objasnite kako to da vi sa svojom jedinicom niste priskočili da pomognete vašim sugrađanima kad je bilo svega 20 policajaca koji su navodno organizovali i izvršili streljanje kako vi kažete 150 ljudi. Kako to, pa jedan čovek bi pomogao kad je 20 u pitanju, ne cela vaša jedinica. Kako to da niste pomogli. Kako to da niste intervenisali.

SVEDOK:

            Da je 20 ljudi bilo na samom pogubljenju ali u okolici je bilo mnogo drugih snaga. Njih 20 je izvršilo pogubljenje ali bilo je još na stotine drugih vojnika. OVK nije mogla intervenisati jer da smo počeli pucati, pucali bismo u gomilu. Morali bi biti jako pažljivi. Nismo želeli pucati jer bismo onda pogodili i ranili ljude. Tamo je bilo OVK ali ...nismo mogli intervenisati. Postoji čista i prljava borba sa civilnim stanovništvom. To je bila prljava borba. Mi to nismo radili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tu priču znamo i ona je potpuno neistinita, ali moje je pitanje bilo drugačije. Kako to da vi vidite da hoće da vam streljaju sugrađane a ne priskočite im u pomoć i gleda cela vaša jedinica UČK vam pri ruci a vi nećete da im pomognete.

MEJ:
            Samo trenutak. Svedok je odgovorio na to pitanje. Sada moramo prekinuti raspravu zato što je došlo vreme za to. Gospodine Džemajli, molim vas da se vratite sutra kako bi se vaše ispitivanje privelo kraju. Gospodine Miloševiću, daćemo vam sutra ujutru još 10 minuta. 10 minuta i na taj način ćete imati više vremena. Mi ćemo vam dozvoliti budući da se taj celi incident osporava i izražena je tvrdnja da se radi o izmišljotini. Prema tome, pogledaćemo video traku i dozvolićemo vama, gospodine Miloševiću, da kasnije postavite više pitanja ali samo o toj video traci i o ničem drugom. U redu, prema tome sutra ujutru u 9 sati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, da li mi dajete 10 minuta više ili mi dajete ukupno 10 minuta sutra ujutru.

MEJ:

            Dobijate 10 minuta više da završite unakrsno ispitivanje. Nakon toga ćemo pogledati video traku i dozvoliti vam da to postavite pitanja o video traci ali ta će pitanja biti onda ograničena na video traku. To je dakle povrh onih drugih pitanja.

            Naravno, dozvolićemo i amikusima da postave pitanja ako žele.

TUŽBA:

            Časni sude, ja ću pokušati video traku izneti ukratko pa će možda biti od pomoći optuženom da danas posle podne pogleda video traku u celosti. Ja ću učiniti sve što mogu da traku on danas posle podne dobije ili transkript.

MEJ:

            U redu. Nastavljamo sutra ujutru u 9.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest