aktuelno-m.gif (3720 bytes)

24. jul 2002.

STENOGRAM

 

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, imate sat i po na raspolaganju, ukoliko vam je to potrebno, da unakrsno ispitujete ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre nego što pređem na unakrsno ispitivanje, gospodine Mej, hoću samo da primetim ono što je očigledno da su poslednja dva svedoka najsporije ispitivani svedoci odkad se ovde ispituju svedoci. Očigledno sa namerom da se potroši vreme, što ste mogli i sami da se uverite iz razloga koji će, verovatno, kasnije biti jasniji.

MEJ:

            Ne, ne, to nije u redu. To su svedoci koje je potrebno pažljivo ispitati, to je važno svedočenje. Nije uopšte u pitanje gubljenje vremena, da je došlo do toga, mi bismo to zaustavili. Molim vas, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam samo stavio primedbu, jer meni obično skrećete pažnju. Ovde smo slušali 10 minuta ispitivanja samo o registarskoj tablici na kamionu, što je izuzetno bilo relevantno.

            Gospodine Radojkoviću, izjavu istražitelju dali ste 1. juna i 3. juna 2002. godine, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakvog ste zdravstvenog stanja sada?

SVEDOK:

            Dobrog.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakvog ste zdravstvenog stanja bili tada kada ste haškim istražiteljima davali svoju izjavu?

SVEDOK:

            Dobrog stanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste izjavu članovima radne grupe MUP-a Srbije dali u bolnici, u krevetu, praktično, Doma zdravlja u Kladovu?

SVEDOK:

Da, u bolnici, ali u sali jednoj pristojnoj za takav razgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zbog čega ste tada bili u bolnici?

SVEDOK:

            Imao sam tegobe neke u grudima, malo povećan pritisak, to uglavnom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U belešci se navodi da ste imali neki moždani udar. Kada ste preležali moždani udar koji ste pominjali radnoj grupi?

SVEDOK:

            85. godine. Pomenuo je doktor, ne ja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A izjavu radnoj grupi MUP-a ste dali 14. maja 2001.?

SVEDOK:

            Da, tada su oni obavili razgovor sa mnom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je bio jedan razgovor ili više razgovora?

SVEDOK:

            Da, u Kladovu je bio jedan razgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, da li je bilo još kakvih razgovora osim tog razgovora?

SVEDOK:

            Nekoliko dana kasnije u Ministarstvu u Beogradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, pozvali su vas u Ministarstvo, u Beograd, da obavljaju druge razgovore, je li tako?

SVEDOK:

            Ne, ja sam tražio da razgovaramo i u Beogradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koji od pripadnika radne grupe MUP-a su 14. razgovarali sa vama u Kladovu, a koji u Beogradu?

SVEDOK:

            U Kladovu su bila tri člana radne grupe. Jedan od njih je bio kapetan Karleuša, a druga dvojica, ne mogu sada da se setim imena, ali su u MUP-u još uvek.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi, jesu i u Beogradu bili isti ti?

SVEDOK:

Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Ili ste razgovarali samo sa jednim od njih?

SVEDOK:

Ne, bila su sva trojica, možda jednog momenta je gospodin Karleuša bio izašao na tako, na desetak minuta da je bio odsutan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je u tom razgovoru bio magnetofonski zapis ili su oni vodili samo beleške o razgovoru sa vama?

SVEDOK:

            Ne, vodili su samo beleške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste razgovarali u Domu zdravlja, je li i nadležni lekar koji je dao odobrenje da vi budete saslušani prisustvovao ili nije?

SVEDOK:

            Ne, nije prisustvovao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste, kako je navedeno u službenoj belešci radne grupe, na strani 5, pasus 3 beleške, kada govorite o miniranju hladnjače, izjavili: "To sam završio i otišao u bolnicu", je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto ste onda otišli u bolnicu?

SVEDOK:

            A to je bilo 99. godine, aprila. Tri noći nisam spavao i tri dana, i bio sam premoren, izgubio sam verovatno taj bioritam, pa sam otišao kod jednog doktora interniste i on mi je dao neke injekcije za smirenje da bih mogao da zaspim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koji su vas lekari tada lečili?

SVEDOK:

            Tada je bio internista doktor Miša, ne znam prezime, iskusan internista.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi, da li su to ti isti lekari koji su dali saglasnost da se sa vama u prostorijama Doma zdravlja obavi razgovor sa članovima radne grupe?

SVEDOK:

            Ne. Saglasnost su dali neuropsihijatar, primarijus doktor Vržogić koji me je lečio i kada sam imao 85. godine  moždani udar, bio je hirurg doktor Mitrović i bio je doktor Siniša, direktor bolnice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ni na jednom mestu svoje izjave koju ste dali istražiteljima ove ovde institucije ne navodite da ste odmah posle tog događaja, za koji kažete da se dogodio aprila 99, otišli u bolnicu. Zbog čega to niste naveli?

SVEDOK:

            Kada su meni istražitelji tribunala u Ministarstvu Srbije, u Beogradu, prezentirali i pokazali službene beleške koje je radna grupa sačinila, na osnovu razgovora obavljenog sa mnom 2001. godine, pored mog iznenađenja otkud je to kod njih, ja sam video da je to to. Tako da ja njima nisam ništa ni ponavljao iz te izjave. Rekao sam to je to što je predmet rasprave. Tako da je moja izjava data istražiteljima vrlo kratka. Ja ostajem pri tome što sam rekao radnoj grupi Ministarstva, sa nekom malom ogradom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, što se ograde tiče ja sam video da je u onoj belešci, kako stoji u vašoj izjavi, bilo kako su neki leševi bili obučeni u uniforme UČK-a, pa ste vi onda to ispravili. Je li tako nešto bilo?

SVEDOK:

            Ne, gospodine Milošević, ja nisam nikada izjavio da je u hladnjači bilo leševa sa uniformama OVK-a ili bilo kakvih drugih uniformi koje je OVK-a koristila na Kosovu. Ali mi je prezentiran jedan dokumenat  ili je to neki tako sažetak od nečega, ili je to izjava gospodina Karleuše gde je i on pomenuo da je u hladnjači bilo i uniformi UČK-a. Međutim, ja sam to ispravio i rekao: "Ne, uniformi UČK-a nije bilo". To je bila jedna zamena za jedan drugi slučaj kod gospodina Karleuše.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, razumem, znači, Karleuša je uneo, ne vi i ne na vašu izjavu da su tu bile uniforme UČK-a, a vi ste tu izjavu ispravili držeći se onoga što smatrate da ste vi videli, je li tako?

SVEDOK:

            Da, samo što ja nisam siguran da li je to izjava gospodina Karleuše ili je to neki izveštaj bio. Uglavnom se radilo o tome da je navedeno da je u hladnjači bilo uniformi UČK-a, što nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ako nije Karleuša stavio to u izveštaj, ko je onda mogao da stavi to u izveštaj?

SVEDOK:

            Ja stvarno ne znam, kada bih video taj spis u kome se to pominje da je bilo uniformi UČK-a na leševima u hladnjači, onda bi sigurno videli ko je to napisao. Ja stvarno to ne mogu da tvrdim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u svojoj izjavi radnoj grupi navodite da ste za kamion čiji je krov virio iz Dunava saznali 5. aprila 99. u vreme NATO agresije, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tada ste otišli odmah na lice mesta, videli kamion. Da li ste sutradan kada ste došli, videli kakve promene na njemu ili ste videli ono isto?

SVEDOK:

            Isto ono što je viđeno i 5. aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da prema svedočenju nekih ljudi koji su videli pad hladnjače, a ima ih oko desetak, tvrde da je hladnjača koja je pala u vodu bila od jedne i po tone, a ova na slici je negde pet, šest tona, koliko mogu da vidim. Da li je tačna ta njihova priča da je došlo do možda neke zamene, zabune ili bilo šta drugo na šta biste vi mogli da ukažete, da li vam se nešto sumnjivo učinilo kada ste došli tamo?

SVEDOK:

            Ne, te komentare nisam čuo, a ova hladnjača o kojoj ja pričam bila je nosivosti sedam i po tona.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi ste ovde dali ovaj set fotografija koji ste snimili?

SVEDOK:

            Dao sam negativ.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali pretpostavljam da ste ih, kada su razvijene fotografije, prepoznali kao te koje ste vi snimili, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja imam tu da vam postavim nekoliko pitanja, dakle, da li one idu ovim redom kako ste ih snimili, je li tako?

SVEDOK:

            Ne znam kod vas u ruci kako su poređane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovako kako su priheftane, evo uzmite pa pogledajte, je li to taj redosled fotografija, dajte molim vas svedoku da vidi, i hteo bih da se jedna stavi na grafoskop da ga nešto pitam.

MEJ:

            To je prva od fotografija, je li tako?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ceo set koji ste raspodelili. Uporedite sa setom koji ste vi dobili, pretpostavljam da ni vi svoj niste rasturali, je li to taj redosled?

MEJ:

            Trebalo bi da budu označene brojevima. U gornjem desnom uglu. Da li su to fotografije, gospodine Radojković, da li ih prepoznajete?

SVEDOK:

            Da, to su te fotografije.

MEJ:

            U redu. Molim, stavite ih na grafoskop.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dajte mi jednu kopiju tih fotografija da imam, ja bih hteo da pitam nešto gospodina Radojkovića. Pogledajte, na primer, fotografiju broj jedan. Tu se vidi jedan otvor na zadnjem delu kamiona koji ide sa pocepanim vratima duž cele desne ivice, a onda se i na fotografiji broj dva to vidi bliže, je li tako, da je, moglo bi se reći, u obliku jednog deformisanog trougla ili nekog nacrtanog velikog vrha strele, pocepana cela desna ivica. Je li tako? Pogledajte fotografiju broj jedan i broj dva.

SVEDOK:

            Da, samo treba zanemariti odsjaj kamiona u vodi, pošto je bilo mirno vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja uopšte nemam u vidu odsjaj kamiona, ja samo gledam desnu ivicu desnih vrata, znači u samu ivicu sanduka, to je potpuno pocepano i ima jedan trouglasti oblik koji vuče i na prvoj i drugoj fotografiji. Već na ovim drugim fotografijama koje gledamo, a to je na primer fotografija tri, pa fotografija četiri, pa onda, ne znam gde se još ovde vidi zadnji deo, evo ovde fotografija, valjda je to šest, 6135 ima broj, K 022. Ovde nigde nema te pocepane ivice, evo pogledajte, to je ova fotografija.

MEJ:

            Sačekajte trenutak, dozvolite da se svedok time pozabavi. Gospodine Radojković, postavljeno vam je pitanje u vezi sa zadnjim delom kamiona i ako pogledate fotografije dva i tri, možete videti taj procep u zadnjim vratima. A onda, rečeno je ako pogledate fotografiju 10 ili 9, 8, 7 i 8, 9, zadnji deo izgleda drugačiji. Vi ste svedoci o tome juče i možda biste nam ponovili kako to da se pojavljuje ovaj procep u prve dve fotografije, a ne u ostalim?

SVEDOK:

            U procep oštećenje kamiona u zadnjem delu na fotografiji 1, je li to broj jedan, da, broj dva, broj 3.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pokažite fotografije 1 i 2 na grafoskopu, molim vas, da se vidi o čemu govorimo. Broj 1 i broj 2.

SVEDOK:

            Ovo zatamnjenje na zadnjoj strani, taj procep.  

MEJ:

            Da, to je taj procep. O tome govori.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vidi se da je pocepana zadnja strana vrata uz ivicu desnog kraja kamiona, je li tako?

SVEDOK:

            Da, upravo tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na drugoj se to vidi još bliže.

SVEDOK:

            Kako se kamion privlači obali, tako i fotografije nastaju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na drugoj se vidi još bliže da je pocepotina na zadnjim vratima uz desnu ivicu kamiona. Posle toga ...

SVEDOK:

            I malo prema sredini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle toga ide u špicu ka sredini. To se vidi.

SVEDOK:

            I dole.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na fotografiji broj dva.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, desnom ivicom kamiona se kreće ta poderotina. Već na ovim drugim fotografijama nema poderotine uz desnu ivicu. Kako je odjedno nestala...

MEJ:

            Samo trenutak. Na koju fotografiju mislite kada kažete da nema te pocepotine?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ima na sledećoj, gospodine Mej, onda uzmite poslednju, uzmite pretposlednju, uzmite ovu pre pretposlednje. Znači, uzmite nekoliko fotografija od pozadi, pa ćete videti da ni na jednoj nema poderotine na desnoj strani zadnjeg dela.

MEJ:

            Da, da, samo trenutak. Dozvolite da se time pozabavimo na pravi način. Fotografije na koje se poziva su 8, 9 i 10. Dajte da stavimo te fotografije na grafoskop.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imate pred sobom, i   to je toliko uočljivo da ...

MEJ:

            Imam, ali sam mislio da vi želite da ljudi to vide. U svakom slučaju treba da vide. Dakle, 8, 9 i 10. A sada, gospodine Radojković, da li biste sada odgovorili na ono što sam rekao ranije. Vi ste juče izneli objašnjenje, da li biste ga sada ponovili da bi to mogao čuti optuženi kako to da na prvim fotografijama postoji taj rascep, pocepotina, a nema na ostalim.

SVEDOK:

            Na fotografijama 8, 9 i 10 nema ni natpisa na vratima koji je stajao na kamionu. Znači, te sam fotografije ....

MEJ:

            Ne brinite se  tome.

SVEDOK:

            Znači, te fotografije sam napravio posle nekih radova na kamionu. Znači, i posle zatvaranja ovog otvaranja pozadi kada sam ugurao te noge, dve noge i ruke  sam ugurao unutra i zatvorio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Radojkoviću, onda ako ste ove fotografije na kraju pravili posle radova koje ste izvršili na kamionu, posle radova, da zanemarimo njih. Hajdmo onda da pogledamo prve dve fotografije, odnosno pošto je prva nešto umanjena a druga je iz blizine, evo pogledajmo fotografiju broj dva. Na fotografiji broj 2, stavite je, molim vas, na grafoskop. Ja ovde nemam na monitoru, nekad radi, nekad ne radi. E, sada radi. Stavite tu fotografiju broj dva. Da li se lepo na njoj vidi da je vertikalno po desnoj ivici kraja sanduka pocepotina koja posle negde sredinom tih desnih vrata ide u obliku strele ka sredini. Je li to jasno, to se vidi? E, sada, gde je ta pocepotina na fotografiji sledećoj broj 3? Na fotografiji broj tri nema takve poderotine, dakle, trebalo bi da ide, evo tu gde vi držite vrh, koliko vidim, toga štapa, tom stranom na prethodnoj fotografiji je poderotina, na ovoj je nema, nego je ona potpuno druga, potpno nepravilnog oblika, prema tome, postavljam pitanje je li to, kod mene se ugasio monitor, dobro. Jeste vi sigurni onda da je to taj isti kamion?

SVEDOK:

            Da, da, potpuno siguran.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, kako onda objašnjavate ovakvu razliku u lokaciji fotografije, u lokaciji poderotine, u obliku poderotine između fotografije dva i fotografije tri?

SVEDOK:

            Ja sam juče objasnio to. Dok se izvlačio kamion iz vode, ronilac Živadin Đorđević, on je stalno bio u vodi i bio je u ronilačkom odelu, ispravljao je točkove, sve je omogućavao da bi nekako taj kamion izvukli. On je mene obavestio da nešto viri iz kamiona. A znam da sam ja bio u normalnom odelu, na poslu. Nisam mogao, to je bila velika dubina, ja tamo nisam mogao da uđem, ali kako je kamion izlazio, on je uvek to pokušavao malo da zatvori, koliko je god mogao. Drugo, ovo što je na fotografiji tri, što, u gornjem delu što viri, ovako što je unazad povučeno, to je oplata od zadnjih vrata. Ta vrata su od, imaju stiropor, ali imaju i neku ivericu, ili je neka oplemenjena iverica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Radojkoviću, da ne gubimo vreme, ja vas ne pitam ni za ronilačko odelo, ni za ...

MEJ:

            Ne, ne. Ne, vi ste pokrenuli pitanje u vezi sa tom poderotinom i svedok treba da bude u mogućnosti da završi sa svojim objašnjenjem u vezi s tim. Da li želite još nešto reći?

SVEDOK:

            Pa, meni je malo neprijatno što sada ovo dolazi u neku sumnju. Ja bih zamolio sud da od Ministarstva policije u Beogradu zatraži negativ, originalni negativ koji je kod njih.

MEJ:

            Nemojte da vam bude neprijatno. Nema potrebe.

KVON:

            Gospodine Radojković, vi ste ranije rekli da je fotografija broj tri napravljena pre nego što ste vi obrađivali taj kamion. Pogledajte sada fotografiju broj devet, molim vas. Da li mislite da snimak broj 3 i broj 9 izgledaju slično, što znači da je i broj 3 napravljen nakon što ste vi radili neke opravke na tom kamionu, da li je to tačno?

SVEDOK:

            Ne, broj 3 sigurno nije nastao pre nego što su urađeni, pre nego što je zatvoren ovaj otvor. Uostalom, taj negativ bi sve pokazao.

MEJ:

            Hvala. Izvolite, nastavite.

ROBINSON:

            Hoću samo da kažem da tužilaštvo može da podnese još neke dokaze ako želi prilikom pobijanja dokaza u vezi sa ovim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            .... u izgledu oštećenja ....... Kažem ....

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, prevodioci nisu čuli šta ste rekli. Ali, ako ste rekli nešto o ovoj istoj temi, bolje da idemo na sledeću temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej,  koristim materijale koje ste vi prezentirali odnosno koje je prezentirala druga strana, to su ove fotografije. I smatram da je logično da pitam za objašnjenje očigledne razlike u oštećenju zadnjeg dela kamiona koji se vidi na fotografiji broj dva i fotografiji broj tri. Vi smatrate da je svedok odgovorio na ta pitanja i ja imam sada sledeća pitanja.

            Gospodine Radojkoviću, da li se na fotografiji broj 3, dakle vidi da ste vi već uklonili lanac, katanac i da je hladnjača praktično otvorena. Je li tako?

SVEDOK:

            Ne, fotografija tri ne pokazuje to. Pokazuje lanac još uvek i katanac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde su molim vas lanac i katanac na fotografiji broj tri.

SVEDOK:

            Ne znam da li imamo istu fotografiju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je ova fotografija.

SVEDOK:

            Da, evo u gornjem delu, na kraju belog. Evo, tu katanac i lanac. To je tanak lanac, tanji od mog malog prsta. Evo, vidite. Evo ga tu katanac. Na originalnim fotografijama bi se to, malo se bolje vidi jer je katanac baš ta zadnja strana je bila okrenuta prema meni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

MEJ:
            Ako pogledate sledeću fotografiju, fotografiju broj 4, na njoj se to jasnije vidi da je to to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dorbo, a recite mi, molim vas, jeste li vi prvog dana otvorili pajserom kao što ja vidim iz vaše izjave, je li tako.

SVEDOK:

            Ne prvog. Prvog je primećena, 6 je izvučena i došla je na tu distancu da može da joj se priđe pozadi da se otvori. 6. aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda ste otvorili.

SVEDOK:

            Da, ja sam je otvorio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I onda ste nastavili da pravite fotografije, je li tako. Jeste vi rekli juče da ste napravili jedan deo fotografija.  E sad mi dajte, molim vas, odgovor na jedno, čini mi se, vrlo važno pitanje. Kako to kad ste otvorili hladnjaču, videli u njoj leševe, ovde u vašoj izjavi kaže se "moj posao je da ispitujem mesto zločina kako bi ustanovio šta se događa. Posao mi je da obezbedim potencijalne dokaze i pokrivam sve vrste zločina, od provala do ubistava. Obučen sam za policijskog fotografa i to je bio deo mojih zaduženja". Dakle, vi ste kvalifikovani kriminalistički inspektor, fotograf itd. Otvorili ste vrata. Kako to da niste napravili ni jedan snimak leševa unutra.

SVEDOK:

            Da, otvorio sam vrata. Vrata su dvokrilna i velika. Otvara se kompletan tovarni sanduk. Tu je bilo prisutno 30 ljudi koji su radili sa dizalicama. Bilo je prisutno puno meštana Tekije koji jesu udaljeni levo i desno tako u neku šumu, ali ja kad sam otvorio vrata i video šta je unutra, ja sam to momentalno zatvorio. Da li da fotografišem tad ili posle sat ili dva svejedno, leševi da pobegnu neće. Zbog toga nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, vi ste ovde juče kad ste rekli drugog dana da ste došli, pitao vas je čini mi se gospodin Kvon, ali ne mogu da kažem tačno koje je to vreme bilo, vi ste rekli između 12 i 13 časova ili možda malo kasnije, znači između 12 i 13 časova. vrlo pogodno vreme za fotografisanje. Ako kažete da ste mogli posle 1 sat, zašto niste posle 1 sat napravili fotografije. Pretpostavljam, dakle, da ste mogli da napravite fotografije leševa koje kažete da ste našli tamo.

SVEDOK:

            Da, mogao sam ali sam morao, morao je da dođe istražni sudija. Tužilac kojima sam ja samo rekao šta je unutra. Sudija nije hteo ni da pogleda, nije njegova nadležnost, nadležnost je okružnog suda. Ja sam otišao u policiju da svom načelniku, svom šefu prezentiram šta je nađeno u hladnjači i šta dalje da radimo. To je veliki posao, to nije posao za mogućnosti moje ili odeljenje policije gde ja radim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Gospodine Radojkoviću, pošto ste vi obučeni kriminalistički inspektor, vi pretpostavljam dobro znate da se podaci moraju uzimati odmah sa lica mesta i da se scena odmah snima i što više dokaza prikuplja. Kako je moguće da niste napravili nijedan jedini snimak leševa?

SVEDOK:

            Evo, objasniću, gospodine Miloševiću. Kad se Tomislav Milojković, predsednik Opštinskog suda u Kladovu, istražni  sudija nije oglasio da nije nadležan, o tome je morao da se obavesti okružni javni tužilac u Negotinu koji bi trebao da dođe sa istražnim sudijom Okružnog suda, kad se ponovo otvore da sudija i tužilac to pogledaju i šta god da traže istražne sudije od mene da uradim a verovatno bi to bilo normalno da  se fotografiše, ond abi ja to uradio po nalogu istražnog sudije Okružnog suda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi tvrdite da dok ne dođe istražni sudija, kriminalistički organi ne smeju da slikaju mesto na koje su izašli i na kome vrše ustanovljavanje činjenica. Pa nećete valjda da bez dozvole istražnog sudije ne smete da fotografišete mesto.

SVEDOK:

            Po zakonu o krivičnom postupku koji je tada bio na snazi, mogla je to policija da uradi. Sad koji je zakon na snazi ne može ni to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vam govorim o propisima koje ste vi tada znali, a vi ste dugogodišnji inspektor. Nosili ste sa sobom fotoaparat, napravili slike hladnjače. Ovde su poenta ove cele priče leševi, nigde nema leševa.  Kako je to moguće, mislim kako je to moguće da vi ne napravite nijednu sliku leševa.

SVEDOK:

            Nema, gospodine Miloševiću, slika leševa.

MEJ:

            On je odgovorio na to pitanje i to već dva puta. Prema tome, nema potrebe da ponavljate to pitanje još jednom. Osim toga, naravno postoje fotografije na kojoj je se vidi noga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Mej. Ja zaista ne razumem. Juče ni vama nije bilo jasno dok nismo u unakrsnom ispitivanju sa Karleušom raščistili da ti leševi nisu ni ekshumirani, ni nađeni, niti da bilo ko zna gde se oni nalaze. Jer je on došao da svedoči o hladnjači, a svedočio o iskopavanju leševa u Batajnici.

MEJ:
            Ako želite svedoku izreći tu tvrdnju, ukoliko je to deo vaše odbrane da u tom kamionu nije bilo nikakvih leševa, onda vi mu tu tvrdnju morate reći da bi svedok mogao na to odgovoriti. Ako je to vaša odbrana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja samo pokušavam da ustanovim kako je moguće da nadležni službenik policije koji dođe na lice mesta utvrdi, a tamo stoje leševi, između ostalog mu je dužnost da pravi fotografije, slika hladnjaču s profila, odpozadi, kabinu...

MEJ:

            To ste nam već rekli, gospodine Miloševiću. To ste nam već nekoliko puta rekli, svedok  je na to već odgovorio i sada sud to treba razmotriti. Nema smisla da se to ponavlja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Mej. Da li je uobičajena praksa, gospodine Radojkoviću, da se kad se izađe na lice mesta odmah naprave fotografije onoga što je zatečeno.

SVEDOK:

            Da, ja sam to upravo uradio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Osim ove glavne stvari leševa, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, gospodine Radojkoviću. A da li je vama išta poznato da ovi leševi koje ste vi tamo pronašli nisu nigde iskopani, pronađeni, itd. Da li za to znate kao službenik policije.

SVEDOK:

            Da, znam. Da nisu pronađeni još.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste rekli u izlaganju juče, naići ćemo na to možda i malo kasnije, da je smrt tih osoba, pošto kažete da imate iskustva, što verujem da imate, nastupila dva, tri dana pre nego što ste ih vi pronašli je li tako.

SVEDOK:

            Da, tako pretpostavljam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E sad, ako je smrt nastupila dva, tri dana pre nego što ste vi pronašli njih u Dunavu, da li imate predstavu koliko su bili u Dunavu. Da li su bili 1 dan u Dunavu, dan i po itd.

SVEDOK:

            O promenama koje su vidljive na koži prstiju, na rukama i na nogama nisu bili u vodi više od dan i po, dva. Dan i po najviše.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ajde da kažemo dan i po, a ubijeni ukupno dva, tri dana pre nego što ste ih našli. Je li tako.

SVEDOK:

            Moje mišljenje je tada takvo bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, znači kada od ta dva, tri dana odbijemo dan i po onda su oni ubijeni pre nego što su pali u Dunav najviše dan i po. Je li tako.

SVEDOK:

            Dva dana i tu samo dajem jedan uslov u mojoj proceni, da nisu bili zamrznuti u hladnjači.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je druga stvar.  Sad mi recite, molim, ako je smrt nastupila 2, 3 dana pred pronalaženje, da li je verovatno, to vas pitam kao stručnjaka kriminalističkog, ne kao bilo šta drugo, kad su za to vreme znači u tom kratkom razdoblju od kad je nastupila smrt oni mogli da budu negde sahranjeni, pa ponovo iskopani, pa posle toga preneti hladnjačom i bačeni u Dunav, da li je verovatno da su pre toga bili negde sahranjeni, pa iskopavani, pa bačeni u Dunav.

SVEDOK:

            Ne, mislim da nisu bili zakopavani nigde.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste da je kamion prevezen u Petrovo Selo, a govorili ste o nekakvoj grobnici u Petrovom Selu, a pročitao sam u informacijama koje sam juče citirao ovde kad je Karleuša unakrsno ispitivan, da te grobnice u Petrovom Selu datiraju od 1945., 1955. itd. Da li sam ja dobro razumeo ako zaključujem da je hladnjača prazna odvezena u Petrovo Selo. Zaključujem da je hladnjača prazna odvezena u Petrovo Selo.

SVEDOK:

            Da, hladnjača je prazna transportovana vučnim vozom u Petrovo Selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite i juče ste govorili da ste vi digli hladnjaču u vazduh privrednim eksplozivom, industrijskim eksplozivom, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovde je upotrebljen izraz koji kod nas niko ne upotrebljava, eksploziv za proizvodnju. Da li ste ikada upotrebili izraz eksploziv za proizvodnju?

SVEDOK:

            Ne. I meni je malo neuobičajeno, nepoznat taj termin.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nepoznat termin, je li tako. I meni je nepoznat termin, kod nas se za eksploziv kaže industrijski eksploziv, ili, kao što ste vi rekli privredni eksploziv za razliku od vojnog. Onaj što se upotrebljava u rudnicima ili, kamenolomima itd, ali ne postoji eksploziv za proizvodnju. 

            Ja ovo kažem, gospodine Mej, zato što verujem da je ovo sastavljano na egleskom pa prevođeno na srpski, jer niko u Srbiji ne bi upotrebio izraz eksploziv za proizvodnju. A kao što vidite i čovek koji je citiran smatra da je to čudan izraz, eksploziv za proizvodnju. A on je izjavu, je li tako, gospodine Radojkoviću, dalo na srpskom.

SVEDOK:

            Da, razgovor je vođen na srpskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To sam predpostavio, ali želim da to samo utvrdim. Jer u vezi sa ovim svedočenjima ovde i njihovom montažom, bez uvrede ne mislim na vas u vezi sa onim što vi svedočite, ima mnogo čudnih stvari.

            Dobro da nastavimo dalje. Pozvali ste ronioca, neću se na tome zadržavati, e sada ovo pitanje ovih fotografija, vi ste dali objašnjenje koje ste dali, ali sada mi objasnite, niste sačinili fotografije koje sami ste rekli, uzimaju se odmah, na licu mesta, a da li ste sačinili depešu onome što ste utvrdili i prosledili nadležnom sekretarijatu  SUP-u Bor, odmah  odmah kada ste došli, što je takođe vaša dužnost.

SVEDOK:

            5. aprila 99. godine ja sam na licu mesta bio sa Nenadom Popovićem, kriminalističkim policajcem,

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je taj prvi dan kada ste došli.

SVEDOK:

            Prvi dan. Da li je tada poslata neka depeša SUP-u Bor, ja je nisam slao, možda je on. Šestog, znači narednog dana kada je otvorena hladnjača ja sam napisao lično depešu SUP-u Bor, potpisao je moj šef grupe Milan Stevanović, depeša je bila baš zbog toga što je bio rat, što je bilo bombardovanje, što smo bili dislocirani, policijske stanice su bile dislocirane. Upravo zbog toga sam napisao zbog ozbiljnosti predmeta i toga što je viđeno u hladnjači, tako jednu vrlo neprijatnu depešu SUP-u Bor, da bi oni to pročitali i onda i oni se zainteresovali za to, da kažu, a da ovo je nešto ozbiljno. Da bi se oni uključili u to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste tog dana sačinili neki zapisnik o uviđaju sa lica mesta?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste 5. aprila, kako ste sami naveli, već obavili jednu službenu radnju, istražnu radnju i utvrdili da se kamion nalazi u vodi, koje marke, koja oštećenja, je li postojala vaša obaveza da sačinite zapisnik, o onome šta ste učinili tog prvog dana, zbog čega taj zapisnik nije sačinjen?

SVEDOK:

            Meni nije poznato da li je to sačinjeno, to bi uradio operativac koji je bio sa mnom, Nenad Popović.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to nije vaša obaveza da napravite zapisnik za ono vreme dok operativac nije bio s vama šta ste pronašli, šta ste konstatovali. Utvrdili ste kamion da je u vodi, koja mu je marka, oštećenja,  pozvali ste ronioca, on vam je tu, znači sa roniocem ste obavili nekoliko radnji, je li tako. A vi niste pravili zapisnik.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto?

SVEDOK:

            Ja kao kriminalistički tehničar ne sačinjavam zapisnik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li izlazite vi na lice mesta bez kriminalističkog inspektora.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što ste tu izašli bez kriminalističkog inspektora?

SVEDOK:

            Zbog toga što je kamion bio na 30 metara u vodi od obale, što je to bilo popodne, što smo Žiku ronioca našli dosta kasno i otišli da vidimo šta je, da li je to uopšte kamion, možda je to bio samo neki sanduk, to se sa obale ne može videti. Dubina je tu oko 12 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi ste fotografisali kamion, osim onoga kada je bio u vodi, tek kada ste ga sa sva četiri točka izvukli napolje, je li tako?

SVEDOK:

            Ne, ja mislim da u ovom setu fotografija nema, da imam i jednu fotografiju baš 5-tog kada sam stigao na lice mesta kako se vidi samo taj deo mali iz vode, ali to upravo ima na tom negativu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovde nije taj negativ.

SVEDOK:

            Ja mislim da nije tu, ova fotografija nije tu, jer meni se čini da imam jednu fotografiju, da na tom negativu postoji gde se vidi samo taj mali deo što možete videti na ovim fotografijama gde je sanduk, pa u gornjem uglu ima jedna tamna linija, to je linija od prljavštine vode znači samo taj gornji deo se video. To je vrlo malo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada već govorite o toj liniji od prljavštine vode, vi ste juče o tome govorili evo ona se vidi na ovoj prvoj fotografiji, a kako objašnjavate da te linije od prljavštine vode nema i na zadnjoj strani sanduka, pošto je ova karoserija kamiona  trodimenzionalna, ne može samo na jednoj strani da bude crta od prljavštine a na ovoj drugoj da je nema nikako. Ako je to to što vi objašnjavate. Tu gde se završava na jednoj strani morala bi onda da se pokazuje i na drugoj strani.

SVEDOK:

            Gospodine Milošević, desna strana kamiona svakog kamiona uvek je čistija, bočne strane su u visini, uvek čistije od zadnje strane, pa čak i od prednje. Bočne strane su na kamionima uglavnom čistije, i onda na tome može lepo da se vidi ta crta potopa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da ne gubimo vreme na tome. Meni je nelogično, pa zato postavljam pitanje, verovatno zato što sam ja laik. Recite mi, molim vas, iz kamiona kažete vire dve ljudske noge i to niko nije primetio osim vas, je li tako?

SVEDOK:

            Ne, ja to nisam izjavio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je još to primetio.?

SVEDOK:

            Đorđević ronilac, on je to primetio pre mene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Osim vas i ronioca, o tome govorim.

SVEDOK:

            Gospodine Milošević, tamo je bilo nas 20., mi smo se trudili kako da sakrijemo to da ne vide baš svi, pa video sam ja, Nenad Popović, Momčilo Šujeranović sve moje kolege, videli su ljudi sa elektrane, na jednoj fotografiji, ja ne znam da li imate časni sude tu fotografiju u pozadini kamiona vide se ljudi, vidi se Žika ronilac, vidi se još jedan čovek.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoću da vas pitam, pošto ste vi u onoj izjavi objašnjavali da niko nije video, da su sve udaljili, ja sam video ovde na fotografiji tačno upravo to što vi kažete, ljude koji stoje pored kamiona, prema tome morali su oni to videti. Evo, to vam je ne znam koji broj fotografije, ali ovde se vide dva čoveka, najmanje dva, najmanje dva osim vas koji snimate. Je li tako?

SVEDOK:

            Da, gospodine Miloševiću, ali ja to kada sam rekao da sam udaljio ljude da ne vide, da ne vide leševe, da ne vide leševe, da ne vide šta je u kamionu, pa nisam ih ja udaljio samo zbog toga. Relno bi bilo očekivati da je i taj kamion možda i miniran, a zašto da svi poginemo, dok ja budem otvarao vrata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja shvatam tu vašu brigu da vam ljudi ne stradaju oko vas, mislim to je vrlo lepo od vas, to svakako niko ne dovodi u pitanje da ste se brinuli za ljude, ali ja sam shvatio iz onoga što sada vi govorite, da ste vi svakako hteli to da sakrijete, koji je vama razlog bio da sakrijete to?

            Da li vi u svojoj praksi kada vršite uviđaj,  da li je to neko pravilo da se sakrije ono što se radi, osim naravno što policija obezbeđuje mesto da se ne bi ništa pomeralo diralo, što ste vi imali potrebu da sakrijete to?

SVEDOK:

            Vrlo bi neprijatno bilo da izvlačimo kamion čije izvlačenje mora da traje dva dana najmanje a da permanentno iz tog kamiona vire noge i ruke, to je vrlo neprijatno za te radnike hidroelektrane koji su ljudi su mašinci, inženjeri, rukovaoci dizalicama, kranovima, da da on to radi oko toga i da stalno mu viri noga, ili dve noge ili ruke. Drugo, neprijatno je za sve.

            Mislim da je sasvim normalno što smo to vratili unutra, zatvorili, pa onda nastavili da to izvlačimo. Nije tu nikakve zle namere bilo. Nego čisto tako iz poštovanja prema tim ljudima. Pa kako će onaj da dođe da zakači sajlu da bi obuhvatio kamion, ali da pomeri jednu mrtvačku nogu, uh.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To razumem, ali to, na primer, nije odgovor na ono moje prethodno pitanje što niste fotografisali te leševe kada ste otvorili kamion, jer je to vaš posao, to nije sakrivanje, da ljudi ne bi bili psihički traumatizirani zbog toga jer shvatam da ste ovo uradili da ih ne bi izložili traumama, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Ali vaš je posao da napravite fotografije, vi ste plaćeni da budete izloženi tim traumama da...

MEJ:

            Kroz to smo već prošli, pogotovo kada je reč o fotografijama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi kako ste kao očevidac i iskusni kriminalistički tehničar  procenili da je nastalo to oštećenje na kamionu oko koga nismo mogli da se sporazumemo, je li to isto koje je na jednoj slici i na drugoj. itd.

MEJ:

            Pa i kroz to smo već prošli. Osim ukoliko nemate neka nova pitanja, nećemo se više vraćati na tu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da ste to oštećenje zatvorili šrafovima, je li tako.

SVEDOK:

            Mislim da sam šrafovima koje mi je baš Živadin Đorđević dao iz njegovih, iz njegove torbe ili kola.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ste dugo držali vrata otvorena.

SVEDOK:

            Tri, četiri sekunde.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, sve vaše opažanje je bilo za te 3, 4 sekunde dok ste držali otvorena vrata, je li tako.

SVEDOK:

            Da. Popeo sam se gore na tovarni sanduk i pogledao unutra. Mislim da čak ni vrata nisu širom otvorena, desno krilo je otvoreno tako kako bih ja mogao da uđem unutra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste već tog dana 6-og. dakle, to je drugi dan. Tada je sa vama, koliko sam razumeo, bio i kriminalistički inspektor drugog dana.

SVEDOK:

            Da, od ujutru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste onda on i vi sačinili zapisnik o tome šta ste našli.

SVEDOK:

            Ne. Samo je depeša poslata SUP-u u Bor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, tada je bilo poznato vama, dakle znali ste šta se u kamionu nalazi, otvorili ste vrata, videli, vi, kriminalistički inspektor, ali nikakav zapisnik niste napravili.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da mi odgovorite zašto to niste uradili.

MEJ:

            Već je objasnio. To nije bio njegov posao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, gospodine Mej, možda niste primetili, pitao sam ga da li je tada sa njim bio kriminalistički inspektor za koga kaže da je to njegov posao, pa pitam da li su njih dvojica tada napravili, on kaže da nisu.

SVEDOK:

            Mogu da odgovorim na to pitanje.

MEJ:

            U redu, izvolite.

SVEDOK:

            Sa mnom je bio kriminalistički policajac Nenad Popović. To smo videli i vratili se u policijsku stanicu i prezentirali načelniku SUP-a i šefu odseka šta smo našli i šta je u pitanju u toj hladnjači. Zapisnik u praksi nismo nikada ni pravili na licu mesta. Nemamo ni tih sredstava da bi to mogli na licu mesta da radimo. Zapisnik nađenoj situaciji ili situaciji na licu mesta može da se napiše i posle 1 dan i posle 2 dana i posle 3 dana, ali ovo sve bi prešlo u nadležnost Okružnog suda u Negotinu i istražni sudija je taj koji sačinjava zapisnik o uviđaju. Mi bi mogli samo da napišemo neku službenu belešku koju bi prezentirali istražnom sudiji s obzirom da je Negotin 60 km od Kladova udaljen. Nije napisano ništa osim depeše koju sam ja napisao, moj rukovodilac potpisao i poslali SUP-u u Bor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro ali vi govorite u toj vašoj izjavi da vam je taj vaš u Kladovu, šef rekao da to mora da se prikrije. Jeste li ga pitali zašto.

SVEDOK:

            Uveče na jednom malom sastanku tu lokalne policije. Znači gde smo bili Nenad Popović, Milan Stevanović, Vukašin Stelić, načelnik, možda je još neko bio, nije to bio cilj da se prikrije nego je bio, išli smo na tu soluciju da taj natpis na kamionu što je bilo sa bočnih strana što je pisalo PIK-Progres, ....klanica Prizren, da to ne nekako prikrijemo da ne bi izazvalo mnogo pažnju. Prvo radnika koji učestvuju u izvlačenju tog objekta iz Dunava. Drugo, da nas  eventualno ne bi posmatrali Rumuni sa njihovih vojnih brodova koji su tu u jednom zalivu prema Oršavi. To je udaljeno od nas 1 km, oni su lako mogli to da primete. Avioni NATO alijanse su svuda kružili pa šta znam, mogli su oni da pomisle svašta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda o tome ste govorili juče svakako i neću na tome da vas zadržavam. Sutradan, 7. aprila vi ste kako izjavljujete u onom izjavi što je radna grupa napravila, ponovo otišli na lice mesta i primetili na putu pun kamion mrtvačkih sanduka i jedno pogrebno vozilo, je li tako.

SVEDOK:

            Da, video sam na putu da je došao iz Kladova jedan kamion sa mrtvačkim sanducima i jedno pogrebno vozilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam uhvatio vezu između toga, pa vas zato pitam jer vi dalje govorite o tome da su ti leševi negde odneti. Nisu odneti u mrtvačkim sanducima, koliko sam razumeo.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta se desilo sa tim sanducima. O čemu se tu radi. Jednostavno ne mogu da povežem taj deo vaše izjave sa onim drugim delom u kome govorite da su odvezeni nekim kamionom.

SVEDOK:

            Jasno mi je to što pitate. Iz Kladova je upućen 1 kamion komunalnog preduzeća sa nekom količinom sanduka. Tačno ne znam ni ja koliko i bila su jedna pogrebna kola. Ja sam to video ionda sam znao da to ne može tako da se uradi, a to je već bilo negde oko 11, 12 sati. Onda sam ja znao da to u stvari SUP Bor  o toem ne zna ništa. Ja sam pitao, pa šta ćemo mi sa tim sanducima. Prvo celo Kladovo i Negotin ne verujem da može da skupi 80 sanduka mrtvačkih za jedan dan.

            Onda se posle toga,

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako 180, ne razumem.

SVEDOK:

            80. Onda se taj kamion vratio nazad sa tim sanducima jer mi nismo imali ni radio vezu sa lica mesta sa policijom u Kladovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, shvatam. Vi ste vratili taj kamion nazad, smatrali ste da to nije način da se to reši, jesam vas dobro razumeo­?

SVEDOK:
            Da. 4, 5 sanduka mrtvačkih ne mogu da reše ovu situaciju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A onda ovde kaže u ovoj belešci, ja ne znam šta je vaša a šta je ovoga, a šta je  ove. Evo molim vas Boško, pretpostavljam da ste to vi, je li tako, na 4 strani ove zabeleške službene.

SVEDOK:
            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kaže: "Boško raspolaže informacijom da su određenog dana oko 22 sata do 22.30 ljudi koji su se vraćali sa straža krećući se putem prema tekiji iza drugog tunela kod Golubinja Kazan primetili dva džipa i ljude uniformisane u maskirnim odelima. Kada su naišli pored njih, ljudi u maskirnom su poskakali u šanac kako bi se sakrili. Primetili su da su ljudi u uniformama gledali u pravcu Dunava, najverovatnije u hladnjaču koja je plutala. Prema ovome, hladnjača je najverovatnije bačena pre drugog tunela u pravcu prema Kladovu". Da li možete to da mi objasnite?

SVEDOK:
            Gospodine Miloševiću u svojoj izjavi koju sam dao istražiteljima Haškog tribunala ja sam naveo i tražio da tu službenu belešku koja je i kod vas, i kod suda i sudija u potpunosti podržavam do tog dela jer je to upravo ono što sam ja radio svojim rukama i video svojim očima. Taj drugi deo sam se ogradio i rekao da ja nism dao tribunalu i ne bi nikad dao tribunalu nego sam dao radnoj grupi i svojim kolegama. I da se to može koristiti samo za dalju istragu u policiji a ne u tribunalu. I o tome me ovde u tribunalu niko nije ni pitao. Jer, nema ni potrebe. To su priče...

MEJ:
            Gospodine Radojkoviću, vama se sada postavlja pitanje u vezi sa tim i na jedan je drugi način ta informacija pred nama. Možete li nam pomoći oko toga. U vezi sa informacijama koje ste imali o tome kako je kamion mogao doći u vodu.

SVEDOK:

            Da, časni sude, sve što piše u toj izjavi, to sam ja sve čuo ali to ništa nije provereno. Nije moje da proveravam nego samo što saznam da obavestim drugove ko će to da uradi.

MEJ:

            Ne, naravno da mi to razumemo da nije na vama da toproverite ali to je ono što ste vi čuli, je li tako. To što se nalazi u toj službenoj belešci.

SVEDOK:

            Tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Radojkoviću, ja vas pitam o ovome da vama bude jasno zato što sam ja to dobio, ne od vas i ne od radne grupe, nego od ove lažne tužbe i oni to zloupotrebljavaju i ja hoću da sa vama rasčistim šta je u tome istina a šta nije, jer meni je neverovatno da se, na primer, neko vraća sa sahrane u 22 sata, molim vas. Ko se sahranjuje noću kod nas. Odakle vama ta informacija. Kaže: "Boško raspolaže informacijom". To ste vi čuli od nekoga da je neko nekoga izdao, to vi niste videli, je li tako.

SVEDOK:

            Ne, ja zbog toga kažem da taj deo ne bi dao tribunalu. Ja ne znam ni kako je to došlo do tribunala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ali, molim vas, meni je bitno. Vi to niste videli. Dakle, vi ste to ispričali rekla-kazala ovima u SUP-u šta ste od nekoga čuli.

SVEDOK:

            Upravo tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E pa, molim samo da to rasčistimo. Pogledajte, molim vas, još jedan primer, još jedan primer na istoj strani iste beleške.

SVEDOK:

            Pročitao sam i sve mi je poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo ću da vam pročitam: "Petrović Živojin, radnik na obezbeđenju u fabrici Litas..."

MEJ:
            Moram vas zaustaviti ovde. Prebrzi ste za prevodioca. Ako ćete čitati imajte na umu da čitate polako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, čitam polako, gospodine Mej. Na strani 5 ove tzv. službene beleške fantomske koju niko nije potpisao i u kojoj svašta piše. Pazite, Petrović Živojin, radnik na obezbeđenju video nešto nije bitno šta, Živojin radio u smeni do 16, preneo Ljubi Maksimoviću, vozaču koji živi u Tekiji, a ova saznanja Ljuba Maksimović preneo Bošku Radojkoviću. Molim vas ovo nije ni iz treće ruke, ni iz druge ruke, a kamoli iz prve ruke. Petrović Živojin, portir video nešto što je preneo vozaču Ljubi Maksimoviću, ovaj je preneo nekom trećem, a ovaj preneo Radojkoviću. A da li je to ozbiljno, pitam vas gospodine Radojkoviću d se ovakve tvrdnje zasnivaju na rekla-kazala.

SVEDOK:

            Gospodine Miloševiću, ja sam kolegama u MUP-u rekao stvarno ono što sam čuo, a stvarno mislim da je nekorektnoto što je to sada ovde u Tribunalu. To su neproverene činjenice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A je li vi znate ko je ovo dao ovde.

SVEDOK:

            Ne, nije mi poznato. Ja sam to video prvi put kod istražitelja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to je dao vaš ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, evo ove sve rekla-kazala što ovde piše. To sigurno im nisam dao ja. A kao što vidim ni vi.

SVEDOK:

            Ne, nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo je samo greška, nije važno što piše Gornji Milanovac, to se vidi da je pisao neko, ko ne živi u tom kraju. Jer, prvo u tom kraju niko i ne kaže ni Donji Milanovac, nego Milanovac, a za Gornji pola i ne zna da postoji. Je li tako ili nije.

SVEDOK:
            Da i ja sam tu grešku primetio. Ali to nije moj

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije vaš izraz, ja samo ukazujem na stvari koje su mi potpuno jasne imajući u vidu da dobro poznajem taj deo, kao i  celu Srbiju ali taj deo posebno, da se to tako tamo ne može reći. I da to ne može biti vaša izjava pošto ste vi odande.

            Pazite, molim vas, kruže priče da su pre ovog slučaja, to je sve vezano, molim vas službena beleška u razgovoru sa Radojkovićem Boškom. Znači, ni sa kim drugim nego sa Boškom Radojkovićem. Kruže priče itd. E sad, molim vas ne znam da li ću moći odmah ovde da nađem, vi ste obavestili, sada ću da nađem, obavestili ste vašeg načelnika evo. To je na 4 strani: "Ja sam ga upoznao da ima oko 30 leševa". Dakle, vi kad ste upoznavali vašeg načelnika, pretpostavljam da ste ga upoznali sa vašom procenom koliko ima leševa. Rekli ste ima oko 30 leševa. Kako se kasnije pokazalo da ima još 50 ili 53, ili 56 itd. Da li možete  da nešto objasnite. O čemu se tu radi.

SVEDOK:
            Da, pokušaću. Kad sam otvorio vrata, leševi su bili do samih vrata, a onda je bila sve tako jedna veća, veća gomila prema sredini tovarnog sanduka, pa onda tamo u dubinu tamo na kraju manja. Ja kad sam pogledao video sam samo jednu gomilu leševa. Normalno, posle ako uslovno kažem kao neki manji plast, ja nisam bio siguran da li su leševi baš dole do dna hladnjače ali ovako površinski koliko sam uspeo u tih par sekundi da

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da ne gubimo vreme. vi ste tada procenjivali da ih ima 30 i tako izvestili svog načelnika, je li tako.

SVEDOK:

            Da budem iskren,ja sam procenio da ih ima i više ali nisam baš smeo da napišem u toj depeši.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Mnogo e interesuje jedan navodKaže bili su prisutni rezervisti DB. Nikad nisam čuo da DB ima rezerviste. Jeste mogli vi da izjavite takvu budalaštinu da su bili prisutni rezervisti DB.

SVEDOK:

            Ne, ja to nisam izjavio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Piše u vašoj izjavi. I ko zna špta bi još odgovarali drugi čije se izjave ovde prilažu kao dokazni predmeti kad vi evo ...

MEJ:

            Pitanje,gospodine Miloševiću. Postavite pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo sada ću,gospodine Mej. Molim vas, a jeste li vi zjavili da ste iste noći u 2.15 časova,  četvorica  ljudi u maskiranim odelima došli sa džipovima u Đerdap. Jeste li vi to izjavili?

SVEDOK:

            Da, ja sam to izjavio da sam čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ste čuli?

SVEDOK:

            Da, da sam čuo. Upravo tako piše. Ceo taj drugi deo izjave o kojeg sam se ja ogradio kod istražitelja Haškog tribunala. Ja sam upravo rekao da je to samo  priča rekla-kazala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A njih je video carinik, pa je  carinik rekao svom prijatelju, a taj prijatelj ispričao vama.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I onda ste to stavili u službenu belešku.

SVEDOK:

            Ne, gospodine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi mislite, gospodine Radojkoviću, da kad neko čuje neku glasinu, možda ona može da bude tačna, a da li onda policija pokušava da utvrdi materijalne činjenice ili istražni sudija materijalne činjenice u vezi sa tom glasinom ili samo to sve složi i prihvati kao zdravo za gotovo.

SVEDOK:

            Gospodine Miloševiću, ja kao policajac obavezan sam sve što saznam i čujem od nekog građanina, bilo da se vrati o krivičnom delu, o drugom događaju, o tome sam obavezan da obavestim svoju slu.bu. Ako to ne obavestim, onda snosim barem neku disciplinsku odgovornost, ali nikako nisam obavezan da postupam po tome, jer to mogu različite službe da rade, pa će takve informacije i onaj koji je zainteresovan i neka druga služba sigurno proveriti. Da li je proverila ili nije ja to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, razumem. To što kažete podudara se s onim što sam malopre tvrdio. Jeste li za ono kratko vreme što kažete da ste držali vrata otvorena i videli gomilu leševa mogli da zaključite bilo šta. Na primer, ko su ti ljudi, odakle potiču, kako su ubijeni, kad su ubijeni. Bilo šta drugo osim ovoga što ste ocenili da nisu stariji od 2, 3 dana itd.

SVEDOK:

            U pogledu toga ja sam samo mogao da zapazim spoljašnje povrede koje su imali. Znači, one koje su ovako vidljive golim okom, mogao sam da zapazim kako su bili obučeni ali odakle su ti ljudi to ni po čemu nije moglo da se zaključi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li ste vi bili upoznati da je general Đorđević naredio da se izvrši obdukcija, pa je nije bilo moguće izvršiti zbog nekih razloga, da nema uslova u Kladovu ili šta.

SVEDOK:

            Ne. Ja sam celo vreme tog postupka bio pored Dunava i bio dole pored obale, a ti koji su razgovarali s nekim i koji su koristili telefone, oni su bili od mene jedno 2 km. na graničnom prelazu u Tekiji tako da ja nisam oko toga ništa čuo. Normalno, mogao sam lako da pretpostavim da se eventualno ti leševi transportuju negde u Beograd ili se negde tamo negde izvršila ekshumacija. Obdukcija u stvari da bi se uradila jer mi ovde stvarno nismo imali ni ljudi, ni sredstava.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odakle uopšte ideja o Kurdima, ko je lansirao tu ideju o Kurdima.?

SVEDOK:

            Pošto je to izazvalo veliku pažnju u Tekiji i u Kladovu i o tome je počelo mnogo da se priča. To je pored samog puta Kladovo-Beograd, ljudi idu na posao, mnogi su videli i onda je bilo kako to, šta da radimo sa tim. Onda je tako neko hteo da izmisli neku priču, da kažemo da su to bili eventuelno neki kurdi ili neki azilanti koji se bežali iz Jugoslavije zbog rata, zbog bombardovanja bežali su prema Rumuniji jer je neposredno pre toga baš takav slučaj bio kod Golupca. Istinit, tako sa kurdima sa  azilantima, pa smo hteli i ovo da tako da orikačimo da ne bi to mnogo izazvalo pažnju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro da prikačite očigledno i ja uopšte tu vas ne dovodim u pitanju. Ja sam juče kad je svedočio Karleuša, izneo ovde podatke zvanične državne bezbednosti, a i belešku javnog tužioca opštinskog u vezi sa kriminalnom grupom koju predvodi brat ovog vlasnika, ovog lista Krimi-revije i u kojoj se nalaze i neki pripadnici policije. Da li vi išta znate o toj lokalnoj kriminalnoj grupi.

Koja je samo da dodam ne samo švercovala cigarete, oružje i drugo, već i prebacivanje ljudi preko Dunava i za to naplaćivale 500 maraka po glavi. Je li vam to poznato?

SVEDOK:

            Meni je poznato da azilanata i prebacivanja ljudi ima ali ko to radi nije mi poznato. Gospodin Vitomirović je  u Zaječaru. Ipak je to dosta daleko, mi smo funkcionalno vezani za Bor, za Borski okrug tako da ipak manje imamo komunikacija sa Zaječarom. Nije mi to poznato da ta lica učestvuju u tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije vam poznato to iz sela Šipikovo prema Vidinu itd, vi nazivate to prebacivanje azilanata, je li tako.

SVEDOK:

            Pa ne znam kako bih okarakterisao. Iz Avginistana, iz Irana, iz Nigerije, ja sam se sa tim ljudima sreo. da li su to azilanti ili emigranti svejedno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nije bitno kako ćemo ih nazvati. Rekli ste iz Sudana, Avganistana, Nigerije itd. nije bitno. Ko organizuje taj posao?

SVEDOK:

            Stvarno mi to nije poznato. A drugo to, za to Šipikovo sam samo čuo. Znam da je to negde prema bugarskoj granici. Opština Kladovo se graniči samo sa Rumunijom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, Kladovo je na granici koju čini Dunav, prema Rumuniji i ja da ne izlazim iz vašeg atara, ali to je jasno. A da li vam se čini, gospodine Radojkoviću, s obzirom da i sami znate ne samo za taj zaječarski, nego da i u vašem delu taj šverc ljudi iz tih raznih zemalja koje ste naveli, da li baš svaka prljavština koju nekakva takva banda napravi treba da se uvede na račun rata na Kosovu i na račun policije koja je branila zemlju. Da li baš svaka prljavštima mora  na njen račun da se napiše.

SVEDOK:

            Ja nisam izjavio da znam ko je posrednik u švercu tih azilanata. Ja sam izneo konstataciju da mi je poznato da tih azilanata ima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Radojkoviću, ja ne tražim to od vas ovde i ovo nije nikakvo saslušanje o tome ko je to. Mislim, vama je poznato da je to pojava koja postoji na tom delu državne granice i koja nije nikakva retkost na tom delu državne granice.

SVEDOK:

            Da, poznato mi je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E, sada pošto ste rekli da ste tek po drugi put pozvali članove radne grupe da dopunite izjavu da je u hladnjači bilo 86 tela i da su sva imala povrede glave nanete  raznim predmetima, a da samo jedno telo, neki dečak od 18 do 20 godina, jer juče ste rekli od 17 do 20 godina, nije bitno, znači mladić imao prostrelnu ranu.

Znači, niko nije bio ubijen vatrenim oružjem, svi su stradali na neki drugi način. E sad, za ovakvu tvrdnju moje pitanje glasi: u pogledu  86 tela osim toga da se vidi da li ima rana na ljudima, naravno to može da vidi i laik da li ima neko prostrelnu ranu, ali za ovakvu tvrdnju od čega je smrt nastupila pretpostavljam da ćete se složiti da treba da podrazumeva detaljan pregled tih tela, je li tako.

SVEDOK:

            Moja tvrdnja juče nije bila tako kako je vi sad prezentirate. Ja sam juče izjavio da je taj mladić od 17, 18, 20 godina imao prostrelnu ranu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ne dovodim u pitanje da ste to izjavili.

SVEDOK:

            Ali ja sam tad rekao da sam ja samo njega video i za njega tvrdim da zato što je bio go i lepo se rana videla, a drugi koji su bili obučeni. Ja nisam ih gledao niti sam to mogao tako u tom prevlačenju. Ja tvrdim samo za njega da sam njega video da ima prostrelnu ranu, za drugog nikoga iz oružja nisam video, ali ja ne tvrdim da ih nema, ja tvrdim samo ono što sam video. Znači, video sam prostrelnu ranu kod njega.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li sam ja to negde pročitao ili se meni učinilo, da opet ne uzmem da tražim po ovoj belešci, da ste vi u stvari rekli da su oni uglavnom stradali od nekih predmeta kojima su udareni.

SVEDOK:

            Da, to sam izjavio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema tome, osim otvaranja vrata, sanduka hladnjače i učestvovanja u tom prenošenju tela, vi objektivno niste imali nikakv drugi kontakt s tim telima, niste obavili nikakav pregled.

SVEDOK:

            Slažem se sa tom konstatacijom, gospodine Miloševiću. I juče sam i sad mogu da kažem ono što sam video, što sam video očima. Za uočavanje nekih povreda ne treba nikakav pregled. Dovoljno je ovako jedan pogled,ja mogu reći video sam u redovnom poslu ubistvo  izvršeno sekirom, video sam ubistvo da je leš iskasapljen, video sam zaklane ljude u krivičnim delima ubistva nevezano sa ovim slučajevima. Sreo sam se sa nasilnom smrću tako jedne široke lepeze, znam kakve povrede od čega nastaju. Mogu da pretpostavim. Tako da i ovo što sam video u hladnjači mogao sam da kažem e, evo bi moglo da nastane od toga. Moja izjava, koju sam dao radnoj grupi ministarstva u opisu tih leševa, imala je samo jedan cilj. Kad oni budu došli do tih leševa da ih iskopaju, pošto su ona verovatno negde zakopana, da bi na osnovu tih povreda, na osnovu odeće mogli da kažu e da, to su ta tela koja su izvađena iz hladnjače. Ja sam njima rekao da su tamo u tom kamionu i moje čizme koje sam bacio posle završetka, da su tamo nosila takva i takva, da su rukavice crvene boje koje sam ja imao na rukama, eto upravo da bi to bio neki trag prepoznavanja i moj taj opis tih leševa dat radnoj grupi MUP-a je samo taj cilj imao. Kako je sve to došlo ovde, u tribunal, ja ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to nije ni pitanje ovde. A da li ste kao iskusan policajac, prilikom prenošenja tela  sa hladnjače na druge kamione, pokušali nekim proverom sadržine, garderobe da ustanovite identitet bar nekoga od tih lica.

SVEDOK:

            Jesam, kod nekoliko muškaraca sam tako, kad mi je vreme dozvolilo, zavukao ruku, prste u džep od sakoa ili u džep gde sam šta mogao na toj brzini, ali nisam našao ništa. Kod jedne devojčice, leš devojčice koje sam rekao da je tu negde 7, 8 godina, ona je imala jedan ranac, jednu torbicu. Sa mnom je bio kolega Nenad Popović, bio je Momčilo Šujaranović, zajedno smo tu devojčicu gledali i otvorio sam tu torbu. Imala je unutra, nas dvojica smo zajedno otvorili, imala je unutra jednu svesku UNICEF-a, sveska A4 formata. Bile su u torbi neke olovke drvene u boji i jedna mala lutkica. U svesci je bila nacrtana samo neka  mala kućica i cvetić, nije bilo nikakvog ni imena ni nešto. Upravo smo zato otvorili da bi odprilike videli ko je to. Nikakva dokumenata u hladnjači kod leševa nisu pronađeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pa ja mislim da je o ovoj fantomskoj hladnjači dovoljno.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, imate još 4 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hvala vam, gospodine Mej, ja mislim da nema potrebe da ispitujem ovog svedoka o svim ovim delovima njegove izjave za koju i sam kaže da ih ne smatra činjenicama nego glasinama. A njih je kao što vidite priličan broj.

            Još samo da vas pitam. Vi ste zapalili hladnjaču.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A posle toga ste je minirali.

SVEDOK:

Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ste uradili na svoju inicijativu koliko sam shvatio ili na nečiju inicijativu.

SVEDOK:

            Ne, na zahtev načelnika SUP-a Bor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vaša inicijativa je znači bila samo ona priča o Kurdima, ovo ostalo ništa nije vaša inicijativa.

SVEDOK:

            Nije ni to bila moja inicijativa. To je opet bio neki razgovor kako to sad malo da pustimo priču u gradu šta je bilo. Zato nas je bilo 5, 6 i onda tako je neko rekao ajde reći ćemo da su to bili neki Kurdi, nešto u tom smislu. Mislim da uopšte, ovaj ,ako treba da kažem, dobro evo ja sam to predložio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To nije bitno. A da li znate, pošto smo raspravili o ovoj grupi i o tom tekstu Vitomirovića, da kao i ovaj Ilija Matić, bivši šef državne bezbednosti, čuli ste za njega je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da su obojica članovi ove stranke  Nove demokratije, čiji je predsednik Dušan Mihajlović.

SVEDOK:

            To mi nije poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate taj podatak.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I da su obojica članovi te kriminalne grupe koje sam juče pomenuo.

SVEDOK:

            To mi nije poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemam više pitanja, gospodine Mej.

MEJ:

            Nemate pitanja gospodine Kej. Gospodine Rajneveld. Sad je vreme za pauzu.

TUŽBA:

            Časni sude ja ću imati tek nekoliko pitanja. Da li želite da učinim pre ili posle pauze. Imam 4 kratke otraničene teme o kojima treba dodatno ispitivati.

MEJ:
            Pa, možda ćete to moći napravite pre pauze ako budete brzi.

TUŽBA:

            U redu. Prvo gospodine, fotografije koje ste gledali, molim svedoku da se pokažu fotografije 2 i 3. Prvo, vi kao profesionalni fotograf recite da li se slažete da se na fotografijama mogu videti različite stvari u zavisnosti od toga iz koga je ugla fotografija snimljena.

SVEDOK:

            Da i koliko se kamion približava obali. Što se kamion više približava obali, otpor vode se povećava zato što kamion onda ulazi u pliće i vuče se sve brže i onda pritisak vode gura zadnju stranu prema unutra. Oštećenja na vratima su nastala delovanjem file iznutra napolje i prema tome i ti tragovi delovanja file su izraženi izbacivanjem određenog dela vrata vani. Kad se kamion izvlači, pritisak vode je unutra u kamion i onda normalno da se ti delovi koji su od iverice, vrlo lakog materijala, oni se postepeno vraćaju. Neznatno se vraćaju prema svom ležištu prvobitnom, prirodnom ležištu.

TUŽBA:

            Još jedno pitanje o toj rupi, o tom procepu. Na fotografiji broj 2, vi dok je slikate stojite s  desne strane vozila tako da taj komad drveta ili šta je to već što je pričvršćeno  s desne strane je okrenut prema unutra, da li je to tačno. I to se sad tu ne može videti.

            Vidite li o čemu govorim. Fotografija broj 2.  Samo da vidim da li imate tu istu fotografiju na ekranu, da. Znači, vi ste stajali sa desne strane vozila i bili ste okrenuti prema levo. Prema tome, ono što se vidi na fotografiji broj 3, taj komad drveta ili nešto bi trebalo biti u smeru dalje od kamere. Vidite li, govorim o ovom komadu koji se nalazi odmah sa desne strane sanduka. Odmah do desne strane i onda je on savijen prema unutra.  Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Fotografija broj 2. Ona prikazuje hladnjaču u onakvom obliku kako se izvlači iz Dunava, znači nikakvi radovi na zadnjoj strani hladnjače nisu urađeni. To je izvorna fotografija.

TUŽBA:

Dobro. Na fotografiji broj 3 vi stojite na drugom mestu i fotografija je snimljena iz različitog ugla. Vi sada stojite sa leve strane, dakle s druge strane u odnosu na ranije, da li je to tačno. Znači, hladnjaču smo gledali iz dva različita ugla.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Dobro, idemo dalje.

MEJ:

            Gospodine Rajneveld, možda bi ipak bilo bolje da sada napravimo puazu.

TUŽBA:

            Da, ja još imam nekoliko pitanja.

MEJ:

            U redu, onda bolje da imate više vremena za to. Međutim, mi imamo jednu stvar  sa kojom se moramo pozabaviti pre pauze a to su naše pripreme za sutrašnji program. Znači, imaćemo predraspravnu konferenciju za Bosnu i Hrvatsku. Isto tako imaćemo i sednicu iza zatvorenih vrata. Prema tome, predlažem da u 9 sati sutra ujutru držimo predraspravnu konferenciju. Da nakon toga održimo sednicu iza zatvorenih vrata i da kad se to završi  nastavimo sa izvođenjem dokaza.

TUŽBA:

            Hvala. Ja sam razmišljaoo  tome koji redosled svedoka bi bio najprikladniji imajući u vidu da imamo dva svedoka o bazi zločina i K34. Oni su ovde i spremni su svedočti ove nedelje. Jer, jedan od dvojice svedoka o bazi zločina možda će u međuvremenu biti doveden kroz 92 bis. Međutim, u svakom slučaju budući da se on bavi konkretnim pitanjem kojaproizlazi iz iskaza jednog svedoka. njegov će iskaz biti kratak. Radi se zapravo o dve, tri stvari o tom razgovoru koji je čuo. Prema tome, ja bih želeo sledećeg uzeti, jer će oni sigurno biti gotovi na toj jednoj sednici, a onda idemo na K34. Moja procena je da će glavno ispitivanje K34 trajati jednu do dve sednice, znači da ćemo raditi još i sutra, tako da ćemo onda sutra i taj dokaz dostaviti za unakrsno ispitivanje i ako sve bude u redu, onda ćemo na kraju nedelje moći uzeti još jednog svedoka o bazi zločina.

MEJ:

            U redu, saslušaćemo Jusufa Jeminija. Upravo smo dobili dokumente za njega a onda ćemo o njemu doneti odluku. Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na spisku sada ne ide nikakav Jemini nego ide Krasnići Musa. I meni je juče rečeno da ide K34 i Krasnići Musa, a ne Jemini.

MEJ:

            Kad je reč o gospodinu Jeminiju radi se o vrlo ograničenoj temi o kojoj će se ispitivati. Moramo početi sa K34. Razmotrićemo to. Sada idemo na pauzu od 20 minuta. Molim vas, gospodine Radojkoviću, da se vratite za 20 minuta.

           

 

Posle pauze

 

TUŽBA:

            Za vreme pauze pronašao sam originalnu fotografiju tako da sada ne moramo gedati kopije. Pogledajte molim vas, tu originalnu fotografiju broj 3 u našem nizu i recite nam da li je to jasna fotografija. Da, ali čini mi se kad se gleda na grafoskopu da nema mnogo razlike. Recite da li je to originalna fotografija.

SVEDOK:

            Originalna fotografija, jasno se vidi. Jasno se vidi noga, jasno se vidi drugo stopalo, sad se malo manje vidi ruka. Ja znam gde je ta ruka i primećujem je ovde zato što sam je lično video na licu mesta. Možda je vama malo teže da to primetite, ali evo tu je. Tu je ruka, tu je noga, evo je druga noga.

TUŽBA:

            Časni sude, ja sam ovu fotografiju pokazao amikusima, a putem sekretara i gospodinu Miloševiću. Pitam se da li  sada sudski poslužitelj fotografiju može pokazati i vama dok ja postavljam pitanja.

            Gospodine, želeo bih da mi bude sasvim jasno šta vi kažete. Ova je fotografija znači snimljena nakon što je kamion izvučen nešto dalje iz reke i nalazio se više vani nego onda kada su snimljene fotografije 1 i 2, znači bliže obali.

SVEDOK:

            Da, ova je fotografija napravljena kada je kamion zadnjim točkovima ili barem zadnjim delom dospeo do šljunkovite obale gde je moglo lepo da se priđe. Ja sam tad napravio ovaj snimak. Posle toga je verovatno usledilo to zatvaranje.

TUŽBA:

            Da. A sada vam želim postaviti neka specifična pitanja. Kad je kamion bio pod vodom da li se sanduk kamiona u kojem su bili leševi napunio vodom. Da li su u sanduku bili leševi u vodi.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:
            Dok ste izvlačili kamion iz vode da li je iz kamiona izlazila voda.

SVEDOK:

            Da i to je pravilo to teškoću pri izvlačenju. Što je tovarni sanduk bio pun vode i onda postepeno voda je polako izlazila iz njega. To mu je povećavalo težinu.

TUŽBA:

            Da. I dok je voda izlazila iz tovarnog sanduka kroz rupu na zadnjem delu, da li možete objasniti kako to da se sada vide leševi i da se čini da je rupa zatvorena. Da li je to rezultat vode koja je izlazila iz sanduka prilikom izvlačenja kamiona.

SVEDOK:

            Ne. Rupa, oštećenje tih  vrata  je moralo da nastane ranije. Voda je u sanduk mogla da uđe i drugim kanalima i kroz taj otvor, ali prilikom izvlačenja voda izlazi, pa kad se oslobodi do nekog novoa, onda sajla povlači kamion unazad i onda taj pritisak vode vraća nazad te delove od vrata koji su vrlo lagani i ne normalno sasvim na pravom mestu ali ih približava.

TUŽBA:

            Da li to u izvesnoj meri objašnjava zašto šteta na vratima izgleda različito na fotografiji 2 i na fotografiji 3.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Hvala. Gospodine, vi ste dosta opširno unakrsno ispitivani o službenim beleškama radne grupe MUP-a. Vi niste pripremili taj dokument zar ne. Niste napisali tu belešku.

SVEDOK:

            Ne, ona je, ja to nisam pisao.

TUŽBA:

            Vi ste samo dali informacije koje su sadržane u toj službenoj belešci,  zar ne.

SVEDOK:

            Da, usmeno sam prezentirao.

TUŽBA:

            Vi ste nedavno imali priliku pročitati te službene beleške, zar ne.

SVEDOK:

            Da, kad sam ih video kod istražitelja Haškog tribunala.

TUŽBA:

            Kad ste pročitali te beleške, na ćirilici, to je tabulator 8 časni sude, da li ste  vi potvrdili da je ono što ste  rekli radnoj grupi  sadržano u toj belešci. Drugim rečima, da li je informacija o belešci tačna.

SVEDOK:

            Da, ja sam istražitelju Haškog tribunala koji mi je službenu belešku  pokazao, pročitao sam i priznao sam je za svoju i rekao da, to je to. Isto sam se u toj izjavi ogradio samo u drugom delu, drugi deo te izjave sam rekao da to ne bi bilo za tribunal, da je to dato kolegama radi njihovog daljeg operativnog rada.

TUŽBA:

            Znači, ne radi se o tome da su te informacije bile netačne, nego o tome da vi niste očekivali da te informacije nađete u izveštaju koji se nalazi u našim rukama.

SVEDOK:

            Da, te informacije su date radnoj grupi radi njihovog daljeg operativnog rada, radi provera i smatrao sam da one se neće, ne bi trebalo pojaviti, jer to su tako prepričavanja. Ne bi se trebale pojaviti u ovom tribunalu.

TUŽBA:

            I vaš iskaz koji ste vi ovde dali u ovoj sudnici, odgovarajući na pitanja optužbe, bio je ograničen na one informacije koje vi imate kao lična saznanja, a ne na ono što ste čuli iz druge ruke, zar ne.

SVEDOK:

            Da, svedočio sam o onome šta sam lično radio i što su moje oči videle.

TUŽBA:

            Izneta je izvesna tvrdnja o izjavi koju ste vi dali. Gospodine, da li je tačno da ste prilikom davanja vaše izjave prvo dobili originalni dokument na engleskom, zatim ste vi na srpskom razgovarali sa istražiteljima, to je prevedeno na engleski, zatim nakon toga prevedeno ponovo na srpski. Da li su se tako stvari odvijale.

SVEDOK

            Ne, ja sam prvo upoznat sa službenom beleškom na srpskom jeziku, zatim mi je samo pokazan prevod te službene beleške na engleski jezik, koji ja ne razumem, pa i ne mogu reći da li je to adekvatno ili ne.

TUŽBA:

            Izvinjavam se. Ja sada ne govorim o službenoj belešci. Govorim o izjavi svedoka koju ste vi dali istražitelju Džonu Griliću, 1. juna 2002. i u ponedeljak 3. juna 2002. u prisustnosti prevodioca čije se ime takođe pojavljuje na izjavi. Dakle,  o tom dokumentu sada govorim. Znači, izjava koju ste vi dali zapisana je na engleskom, original je na engleskom. Da li je to tačno.

SVEDOK:

            Tačno.

TUŽBA:

            I moje zadnje pitanje. Optuženi je izneo tvrdnju da među tih 86 leševa, spominjem sada i onog mladića od 17 do 20 godina,  nije bilo nikakvih prostrelnih rana. Možete li sada sudu objasniti šta je to prostrelna rana . Kad kažete prostrelna rana, mislite li na ranu koja dolazi od metka ili od nekog drugog metalnog objekta ili šta je to tačno. Objasnite nam.

SVEDOK:

            Na telu tog mladića, u predelu grudnog koša, bila je prostrelna rana od projektila. Prostrelnom ranom se podrazumeva kad projektil potpuno prodre kroz telo i izađe na drugu, suprotnu stranu. Znači, ulazna i izlazna rana.

TUŽBA:

            Da li ste na osnovu svog iskustva bili u stanju utvrditi da li je taj projektil bio nešto poput metka ili možda nešto poput kakvog bodeža ili nekog drugog objekta. Da li nam to možete reći?

SVEDOK:

            Siguran sam da je od projektila zato što sam takvih povreda puno video. Projektil i metak.

TUŽBA:

            Hvala. Znači, to je taj isti mladić čije su ruke bile žicom vezane na leđima. da li je to tačno.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:
            Hvala vam. To su sva moja pitanja za dodatno ispitivanje.

MEJ:
            Gospodine Radojkoviću, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na Međunardoni sud. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Zahvaljujem.

MEJ:

            Gospodine Najs, planovi za dalje. Mi smo razmotrili situaciju i mislimo da bismo trebali što je zaista pre moguće sa K34. Ja sam otkrio dokument u kojem se tvrdi da je njemu odobrena pomoć advokata. Da li znate nešto o tome.

TUŽBA:

            Advokat je bio sa njime na svim našim pripremnim razgovorima. On nije tu danas sa njime, ali on mu je stavljen na raspolaganje.

MEJ:
            Ja se nadam da je to ograničeno na pripremne sastanke, da vi ne predlažete da će taj advokat biti ovde u sudnici.

TUŽBA:

            Ne, neće.

MEJ:

            U redu.  Sledeća stvar, gospodin Jemini je ovde i sada ga uzimamo, dovodimo malo van redosleda. Pretpostavljam da će vam trebati neko vreme da dovedete K34 ovamo.

TUŽBA:

            Da.

MEJ:

            Znači, onda bi imalo smisla da se to na taj način obavi. Međutim, možda bismo mogli iskoristiti to vreme da gospodin Jemini započne ali ukoliko optuženi nije spreman unakrsno ispitati gospodina Jeminina, mi smatramo da je to sasvim razumljivo zato jer je došlo do promene redosleda svedoka.

TUŽBA:
            Da.

MEJ:
            Mi smatramo da ćemo izjavu uvrstiti po 92 bis. Prema tome, naravno moramo saslušati optuženoga. Međutim, ono što bi se moglo dogoditi je to da saslušamo glavno ispitivanje Jeminija, a da za sutra ostavimo unakrsno ispitivanje ili za nešto kasnije.

TUŽBA:
            Da, svakako. Iako njegova izjava ulazi pod 92 bis, ja ću ipak morati ispitivati o tri specifična razgovora koje je on čuo.

MEJ:

            Dobro. Gospodine Miloševiću, dve stvari. Prvo, predloženo je da gospodin Isuf Jemini svedoči, odnosno da se njegova izjava uvrsti na uobičajen način i želimo o tome saslušati vaš stav, kao i o drugoj stvari. Druga stvar je sledeća: vi možda niste spremni za njegovo unakrsno ispitivanje. Ako je to tako mi smo spremni odložiti unakrsno ispitivanje tog svedoka do sutra ili do petka tako da ćete onda dobiti više vremena za pripremu. Dakle, vi morate sada odgovoriti na dva pitanja. Prvo, da li se protivite uvrštenju izjave na osnovu pravila 92bis. Naravno, znamo vaš uobičajeni prigovor i drugo da li ste spremni unakrsno ispitivati sada ili želite unakrsno ispitivati tog svedoka nešto kasnije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja mogu odmah da unakrsno ispitujem, ali mislim da je logično da imate u vidu. Ja sam dobio na vreme njegovu izjavu, ako ovo što vi skraćujete zovete vremenom, mada u svakom slučaju sam spreman da ga ispitujem. Međutim, za mene je nova činjenica da se on predlaže da bude ispitan pod 92 bis zbog toga što to onda radikalno skraćuje moje vreme za unakrsno ispitivanje. I ja se svakako protivim da se svedok koji nije bio pod 92 bis i koga sam dobio, pročitao i primio priličan broj pitanja, da ga ispitujem normalno, odjednom pretvori u 92 bis i dovedem u situaciju da ga ispitujem skraćeno u onih vaših 45 minuta. Prema tome, vi možete prihvatiti pod 92 bis, ali da mi omogućite onoliko vremena koliko mi je potrebno da ga unakrsno ispitam.

MEJ:
            Radi se o gospodinu Jeminiju, ne o gospodinu Krasnićiju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam protestvovao zbog te prakse tužilaštva koji stalno menja raspored svedoka. Ali, oni ne mogu da me zateknu nespremljenog da razgovaram sa svedocima.

MEJ:

            Da, to imamo na umu. Ukoliko dođe do promene redosleda to može, naravno, uticati na vašu mogućnost da unakrsno ispitujete i ukoliko smatrate da imate poteškoća u vezi s time morate se obratiti nama i mi ćemo onda razmotriti da li da vam damo dodatno vreme. Ali, ako ste vi spremni sada ispitivati gospodina Jeminija, mi ćemo njegovu izjavu uvrstiti prema pravilu 92 bis. Pretpostavljam da će se na dužinu ispitivanja primeniti uobičajeno pravilo. Međutim, imajući u vidu ovo što ste rekli mi ćemo razmotriti mogućnost da vam se produži unakrsno ispitivanje. Molim da se uvede gospodin Jemini.

TUŽBA:

            Dok se on dovodi do sudnice, možda biste se želeli potsetiti u vezi sa ranijim relevantnim iskazom. Karta na strani 10. I dokazni predmet 216. Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Mislim da sud već ima izjave i celi paket iz 92 bis. Molim da se ovo raspodeli drugima kojima trebaju, možda i samo svedoku. Svedok ima kopije izjave pred sobom. Gospodine, da li je vaše ime Isuf Jemini?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Jemini, da li ste vi istražitelju tužilaštva Međunarodnog suda dali izjavu 11. juna ove godine?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste kasnije, nakon što ste već došli na sud, potvrdili tačnost te izjave pred predsedavajućim službenikom suda?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I, da li je izjava koju ste vi dali tačna i istinita?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Prvo, za one koji gledaju kartu na strani 10, molim da se ta karta stavi na grafoskop. Koordinate na karti su K i L 22 i 23. To je područje koje nas zanima. Ja ću pročitati sažetak sve do onog paragrafa koji je relevantan i koji trebamo čuti od svedoka uživo. To je, dakle, manje-više onaj sažetak koji Veće već ima. Ovaj je svedok, kosovski Albanac, rođen u selu Celine. To se selo vidi u sredini i na desnoj strani karte. U izjavi stoji da je on suvlasnik jedne tornice, oženjen je i ima troje dece. 25. marta 1999. probudila ga je eksplozija negde između 5 i 6 sati ujutro. Nakon toga, on je ustanovio da se u njegovom dvorištu nalazi jedno oklopno vozilo "praga". Ustvari, ne u njegovom dvorištu, on je to video iz svog dvorišta. Video je kako se "praga" na cesti za Prizren, kako ta "praga" stalno puca u selo. U blizini se nalazilo otprilike 20 vojnika. Ta "praga" nastavila je granatirati seline celoga dana. Žene i deca otišli su u dvorište Rešita Redžepija u centru sela. Svedok je video dva tenka stacionirana na brdu iznad sela. Svedok je, zajedno sa svojim nećakom, Agijem Jeminijem, koji je ovde već svedočio u ovom postupku, otišao u kuću Sabrija Jeminija, jednog od njihovih ujaka. Ta je kuća bila nedovršena. Svedok se pomoću lestava popeo ispod krova i njih dvojica su, zatim, uklonili lestve zbog vlastite sigurnosti. Sada, ako pogledate dokazni predmet 216, molim da se ova kopija stavi na grafoskop, videli smo već da se na najgornjem katu nedovršene kuće, da su odatle svedok i njegov nećak gledajući kroz otvor za prozor mogli videti susednu kuću u tom imanju kao i druge kuće.

            Mogli su čuti, ovaj svedok je mogao čuti granatiranje iz "praga" i iz tenkova. Negde oko 10 sati video je nekoliko granata koje su pogodile nekoliko kuća. Takođe je sa krova, tako što je dizao crep na krovu, mogao da vidi šta se dešava napolju i video je stotine pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a kako ulaze u Celine iz pravca škole, glavnim putem Prizren-Đakovica i Velika Kruša. Video je kako pale školu, primetio je kako kuće gore i čuo je zvukove puščane paljbe koja je trajala. Ispod njegovog položaja video je pripadnike MUP-a i Vojske Jugoslavije koji su razgovarali na srpskom.

Sada sa ovog sažetka prelazim na svedočenje uživo. Gospodine Jemini, da li vi razumete i da li možete da govorite srpski, ako je to potrebno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Za vreme dok ste slušali taj razgovor, da li ste čuli pominjanje neke šifre, i ako jeste, koje?

ODGOVOR:

            Čuo sam da je šifra bila broj 444.

PITANjE:

            Da li ste kroz taj otvor na prozoru čuli neki konkretni razgovor kojeg se sećate, odgovorite samo sa da ili ne?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

Da li je to bio razgovor između dvoje ljudi koji su bili na terenu ispred zgrade ili u obližnjoj zgradi i nekoga koga su mogli da čuju putem radija?

ODGOVOR:

            Mi smo bili na tavanu i mogli smo da čujemo taj razgovor koji se odvijao putem radija i broj 444 je korišćen i pitanje je bilo: "Kakva je situacija u Celinama?"  Odgovor je: "Situacija je u redu". Onda je pitanje: "Da li je masakrt veći nego u Račku?" Odgovor je bio: "Ne samo veći, već dva puta veći masakr od Račka."

PITANjE:

            Doći ćemo na to kasnije, ali pre nego što to uradimo, hteo bih da pomenemo fotografiju koja se nalazi sa vaše leve strane na grafoskopu i da objasnite sudijama gde je došlo do tog razgovora odnosno odakle je dolazio taj razgovor koji ste čuli?

ODGOVOR:

            Da.

NAJS:

            Pokažite nam to na grafoskopu da bismo i mi videli.

ODGOVOR:

            Ovde ne možete da vidite položaj gde smo se mi nalazili jer smo mi bili unutar kuće. Mi smo se krili na platformi ispod krova, a glasovi koje smo čuli su bili udaljeni oko 10 metara od ove kuće. Srpska policija se nalazila u ovoj kući sve vreme. Tako da smo razgovr čuli iz ove zgrade koja je blizu puta, a čuli smo ovo što sam rekao.

PITANjE:

            Taj konkretni razgovor koji se odnosio na Račak, vi ste nam to rekli na albanskom, ali u svrhu ovog suđenja, možete li nam reći šta ste čuli da je bilo rečeno na srpskom?

ODGOVOR:

            Da. 

PITANjE:

            Da li je to bio jedini razgovor, značajan razgovor koji ste čuli sa svog mesta ili ste čuli i druge stvari rečene?

ODGOVOR:

            Bilo je nekoliko takvih razgovora, čuo sam i druge, ali se ne sećam.

PITANjE:

            Vratićemo se na te. Hteo bih da vas, ako je moguće podsetim na njih za sekundu ili otprilike toliko, ali pre toga da vas pitam da li ste ostali na tom položaju u kući?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Vratićemo se na ono što ste možda čuli sa tog položaja malo kasnije, ali sada želim da se vratimo na rezime. Trenutno smo na paragrafu 6, ali želim da se vratimo na poslednji red u paragrafu 5 jer svedok kaže da se MUP uselio u susednu zgradu koja je bila na pola dovršena, udaljena nekih 15 metara, a onda sledećeg i tu svoju komandnu stanicu. Sledećeg jutra, oko 8 sati, njegov otac, zajedno sa Agimovim roditeljima, ranijim svedokom, i rođak ovog svedoka, Muharem i njegova žena Zade su ušli u to imanje. Roditelji Agima i jedan od njih, Sadri, otišao je na drugi sprat i razgovarao sa svedokom i Agimom na samom ulazu na tavan. U toj fazi on je razgovarao sa svedokom o odlasku iz sela.

Sada se ponovo vraćam na svedočenje uživo. Gospodine Jemini, nakon što su vam vaši rođaci to rekli, kroz taj otvor u tavanu, da li ste vi bili zabrinuti, šta će se desiti sa njima ako ostanu u selu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste čuli neke stvari zbog kojih ste i dobili takav savet o odlasku?

ODGOVOR:

            Da. Kada se Agimov otac popeo do nas u tavanu, mi smo mu rekli da siđe zato što ofanziva nije gotova, i rekli smo mu, naime, on je rekao da je ofanziva gotova i da su neki ljudi ubijeni u selu, ali mi smo njemu rekli da ta ofanziva nije gotova i da smo čuli da će se nastaviti duž puta Bela Crkva i Velika Kruša. Oni su sišli sa glavnog puta i koristili su seoske puteve. Mi smo zaključili da ofanziva još uvek nije gotova, da će oni i dalje biti prisutni na tom delu puta. Tako da smo im rekli da se okupe u selu sa drugim članovima porodice.

PITANjE:

Da li ste se brinuli šta bi se moglo desiti ljudima koji se kreću u malim grupama, i ako jeste, zašto?

ODGOVOR:

            Da. Čuli smo nešto što je rečeno putem radija dok su međusobno razgovarali, da ako bilo koga vide da se kreće u manjoj grupi do 10 ljudi da će takvi ljudi biti likvidirani bez upozorenja. Zato smo mi shvatili da ako su, ako budu u takvim grupama su u opasnosti, ako budu u manjim grupama, možda će i preživeti.

TUŽBA:

            Ja se vraćam sada na rezime koji se zaključuje paljenjem kuće oca ovog svedoka i o tome ću ga možda nešto pitati. Svedok objašnjava da im je Agimova majka donela hranu, da su oni njoj savetovali da ide. Ubrzo zatim, grupa od 20, 30 policajaca se približuje iz pravca Bele Crkve, paljene su kuće kako su se kretali. Ušli su u dvorište svedokove kuće i zapalili su kuću tamo. Grupa ljudi koji su bili prisutni, uključujući rođake i  oca ovog svedoka i Agimove roditelje, i drugi, izvedeni su iz podruma, opljačkani, pitano je da li ima još novaca, oni su odgovorili da oni imaju novca kod kuće. Onda su odvedeni da uzmu taj novac. Svedok je čuo Agimovu majku kako pita policajca: "Ništa nismo uradili, mi smo nevini, zašto nas zlostavljate?" Svedok je čuo da je jedan policajac rekao grupi da ide sa strane kuće, to je bila grupa u kojoj je bio, naravno, i njegov, svedokov otac. Grupa je uradila kako im je rečeno i svedok je video da je policajac zauzeo položaj za paljbu. On nije mogao da vidi, ali je čuo rafal. Jedan rafal iz automatskog oružja. Agim mu je kasnije rekao šta se desilo,  kada je skupio hrabrost da pogleda, svedok je video gomilu leševa na zemlji. Policija je nastavila sa pljačkanjem i paljenjem kuća iako nisu pokušavali da zapale kuće koje su bile napola izgrađene. Među njima je bila i ona u kojoj se on krio. On je ostao u tom potkrovlju sa Agimom celo poslepodne i veče. Video je kako pripadnici MUP-a odnose opljačkanu imovinu na traktoru i kamionu i čuo je kako se izdaju druga naređenja i video je dokaze o tome, oko ponoći je sišao sa tog tavana i otišao otprilike na kilometar od Celina prema elu Zrze. Prelazeći most preko reke Beleja, blizu Bele Crkve, a Veće je čulo dokaze o tome, tamo su primetili tela starih ljudi, dece i mladih ljudi u reci i na obali reke i ispod mosta. Svedok procenjuje da je tu bilo otprilike 30 leševa zajedno natrpanih. On je onda stigao, oni su stigli u Zrze, trebalo im je oko 3 i po sata da bi stigli tamo. Zrze nije bilo napadnuto, tako je izgledalo. Zajedno sa Agimom ostao je tamo još dva dana. 28. marta sa još jednim seljanom iz Celina koji je stigao u Zrze, a njegovo ime je Behajdin Fetahu, on im je ispričao da je svo selo, svo stanovništvo sela Celine zarobljeno, da su to uradili Srbi i da je to bilo u šumama Pisjak, da je sva njihova imovina uzeta, kao i isprave. 29. marta, svedok je zajedno sa drugima otišao do šume Pisjak gde su se sklonili narednih četiri nedelje. Tokom dana, oni su ostali u šumi i odlazili su u Celine da uzmu hranu noću. Onda su pronašli neke leševe koje su sahranili, to su bile tri porodice u jednoj grobnici, ukupno 22 osobe. Svedok zajedno sa Agimom se pridružio koloni izbeglica i otišli su u Albaniju. Kasnije, 18. juna, svedok se pridružio, u pratnji svoje porodice i prijatelja se vratio u Celine, gde su ponovo sahranili žrtve koje su oni prethodno sahranili u vreme rata. Tamo je pronašao i leševe svoga oca i Agimovih roditelja, koji su kasnije ekshumirani i identifikovani. U svedočenju ovog svedoka se kaže da su u Celinama ubijene 82 osobe od toga 75 su bili seljani Celina, a 7 su bili tamo gosti. Molim da se izjava ovog svedoka prihvati po pravilu 92 bis. Mislim da će to biti dokazni predmet 276.

SEKRETAR:

            Da, to će biti dokazni predmet tužilaštva 276.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svedočenju navodite da Celine niste mogli da napustite od 25. marta 99, jer niste imali slobodu kretanja, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je ograničio slobodu kretanja?

SVEDOK:

            Srpska policija i vojska su ograničili našu slobodu kretanja. Bilo je nemoguće putovati asfaltiranim putem od Celina do Prizrena i drugih gradova.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na koji način je bila ograničena sloboda kretanja?

SVEDOK:

            Ako govorite o vremenu nakon 25. marta, to je bilo vrlo jednostavno. Naša sloboda kretanja je bila tako ograničena da čak nismo mogli napuštati ni svoje kuće, a kamoli ići dalje od toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi na istoj strani u izjavi, u kojoj govorite o ograničenju navodite da je u Celinama bilo puno interno raseljenih lica iz okolnih sela, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, recite mi kako je moguće da su ta raseljena lica došla u Celine ako nije bilo slobode kretanja?

SVEDOK:

            Ti ljudi nisu bili raseljeni nakon 25. marta. Oni su bili raseljeni mesecima pre toga kada je bilo lakše da se kreću. Samo u našoj kući je bilo 24 raseljenih lica iz drugih sela. Ali, oni su tu bili 6 meseci pre nego što je počela završna ofanziva 25. marta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, dobro, vi dalje navodite da je između 5 i 6 časova ujutru počelo granatiranje sela, kako kažete od srpskih snaga, je li to tačno?

SVEDOK:

Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dalje navodite da ste izašli u dvorište i videli vojnike, vozila. Vojnici su, kažete, ležali, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde su bili ti vojnici i to vozilo koje pominjete?

SVEDOK:

            Oko 500 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste sa te udaljenosti mogli da vidite na koga su pucali vojnici?

SVEDOK:

            Nismo videli vojnike koji su tu zauzeli položaje. Videli smo oklopna vozila i "prage" kako pucaju u pravcu sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, ja sam pitao da li ste videli na koga su pucali ti vojnici?

SVEDOK:

            Tog jutra, u 5 i 30 oni su granatirali selo. Tako da je stanovništvo pokušavalo da se skloni u šumu ili u različite doline.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vam skrećem pažnju da u sedmom pasusu govorite o tom pucanju. I u tom istom pasusu navodite da tog jutra nije pogođena nijedna kuća. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Tog jutra oni su granatirali da bi sprečili da seljani napuste selo. Oni su hteli da ih sve zarobe u selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas ne pitam za vaš komentar mogućih motiva nego vam ukazujem na vaš navod u izjavi da tog jutra nije pogođena nijedna kuća, je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Tog jutra, u to vreme, nije pogođena nijedna kuća, ali kasnije jeste i ja sam video nekoliko kuća kako gore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, vi govorite, ja vam čitam vašu izjavu pošto ne odgovarate direktno na moje pitanje, to je sedmi pasus na ovoj prvoj strani izjave, ustvari nosi, to je druga strana jer je prva naslovna, videli ste vozilo "praga", videli ste kako iz nje ceo dan pucaju na selo s kratkim pauzama. "Nisam video da je tokom jutra pogođena neka kuća". Prema tome, granatirali su selo po vašem navodu i nijednu kuću nisu pogodili. Znači, nije pogođena nijedna kuća. Da li je tačno da je tada vojska i policija odgovarala na napade UČK-a u tom prostoru vašeg sela?

SVEDOK:

            Nije tačno to što ste rekli. Ja sam ranije već rekao, kada je počelo granatiranje ....

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije tačno, oni su pucali, nijednu kuću nisu gađali, a nisu odgovarali na napade UČK-a. Pa, u šta su pucali onda, da li znate u šta su pucali?

SVEDOK:

            Ne mogu da odgovorim na vaše provokativno pitanje samo sa da ili ne. Tu je potrebno objašnjenje i ako mi Veće dozvoli ja ću objasniti.

MEJ:

            Da.

SVEDOK:

            Na početku u 5.30 ujutro kada su počeli granatiranje oni nisu granatirali direktno kuće, oni su pucali oko sela, ali kasnije sam video da kuće gore. Nakon sat vremena oni su počeli da granatiraju kuće i da ih pale i policija i vojska, pešadijske snage su ušle u selo. Tako se to desilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ovde kažete da su vojnici ležali na zemlji blizu železničke pruge, znači zauzeli položaje jer su bili napadnuti. Sad govorite "policija i vojska ušla u selo", a ovde kažete nisam video pripadnike MUP. Šta je tačno, gospodine...

TUŽBA:

            Mislim da svedok nema kopiju izjave pred sobom. Optuženi citira rečenice iz ove izjave i mislim da je uobičajeno da kada se postavlja toliko pitanja to može da dovede do zabune. Svedok bi trebalo da ima pred sobom kopiju izjave.

MEJ:

            Dajte mu kopiju izjave.

TUŽBA:

            On ima pred sobom, ali bi treba da zna gde treba da pogleda.

MEJ:

            Gospodine, pogledajte sedmi paragraf. U njemu se kaže negde oko 5 ili 6 časova srpske snage počele su da granatiraju selo. Vi ste mogli da vidite oklopna vozila,  na glavnom putu za Prizren i vojnike razmeštene oko njih. Rekli ste da je bila uperena prema selu videli ste kako iz nje celi dan pucaju na selo sa kratkim pauzama, niste videli da je pogođena neka od kuća tokom jutra. To je bila suština na koju optuženi skreće vašu pažnju, vi sada kažete da su počeli da granatiraju kuće nakon sat vremena, nakon toga vam u vezi sa sledećom rečenicom gde kažete blizu "primetio sam otprilike 20 vojnika, oni su samo ležali na  zemlji blizu železničke pruge. Tada nisam video pripadnike MUP".

            Gospodine Milošević, koje je vaše pitanje u vezi sa ovim pasusom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja sam postavio pitanje. Svedok kaže da je selo granatirano tog jutra, a onda da nisu gađali ni jednu kuću, sada u usmenom odgovoru je rekao nisu pucali na selo nego su pucali na okolinu sela. Što se upravo slaže sa onim mojim pitanjem da li su oni imali tu sukob sa UČK koji je bio u okolini sela. To je moje pitanje. A on je na njega odgovorio da tu nije bilo UČK. A onda, pošto je rekao "vojska i policija" postavio sam mu pitanje zašto sad pominje policiju kad ovde kaže "tada nisam video pripadnike MUP". Dakle,pitam ga sasvim jasno.

MEJ:

            On je rekao da su selo napali pripadnici Vojske Jugoslavije i MUP. Uovoj fazi on ne govori o napadu, on govori o granatiranju i prisustvu vojnika. Ako nemate pitanje u vezi s tim dajte da idemo dalje jer vaše vreme je ograničeno. A uzimate mnogo vremena sa tim pitanjima koja stalno ponavljate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa sad ste rekli da nije granatirano selo nego da su pucali oko sela. Opredelite se. Granatirano selo ili su pucali oko sela.

MEJ:

            On je odgovorio na to pitanje. Mi vidimo tu razliku u odnosu na njegovu izjavu i na nama je da odlučimo koju ćemo težinu da pridamo toj izjavi. Nema svrhe da vi sada ponavljate to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam hteo da čujem šta je konačno po mišljenju svedoka istina, da li su pucali na selo ili oko sela. Taj odgovor nisam čuo.

MEJ:

            On je dao odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro ako ga je dao. Da li ste u toku 1998. godine bili u svom selu Celine preko leta.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je vaše selo udaljeno od Orahovca.

SVEDOK:

            Zračnom linijom oko 10 km.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle vaše selo se može smatrati bližom okolinom Orahovca. Je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U periodu od 17. jula do 22. jula 1998. sa područja Orahovca je odvedeno 39 Srba i Albanaca od strane terorista UČK.

SVEDOK:

            Ne. To ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli da bar postoje krivične prijave u vezi s tim u Okružnom tužilaštvu u Prizrenu, nema smisla da citiram brojeve itd. da li ste išta čuli o tome.

SVEDOK:

            Čuo sam to, ali ti izveštaji su namešteni. Mi tim izveštajima nikad nismo verovali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate ko je ...

SVEDOK:

            Samo sam čuo za to ime.Ja znam da je on bio komandir u OVK,ali ništa šire od toga na znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je on bio šef ove bande za oblast Orahovca.

SVEDOK:

            Ja ne znam da je u području Orahovca bila bilo kakva banka Albanaca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, oni su to nazvali UČK, da li znate za to da je bila na području Orahovca grupa UČK.

SVEDOK:

            To je bila oslobodilačka vojska Kosova. I ona je bila prisutna ne samo na području Orahovca nego celog Kosova.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je tačno. A da li znate za, pošto vas ja pitam za vašu okolinu, da je UČK imala nameru da zauzme Orahovac i protera sve nealbansko stanovništvo iz Orahovca, upravo u to vreme.

SVEDOK:

            Ne. O tome ne znam ništa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Poznato je da su u napadu na Orahovac prolazili kroz vaše selo i da su u njemu učestvovali pojedini članovi UČK iz vašeg sela.

SVEDOK:

            Bilo je pripadnika OVK iz našeg sela. Međutim, deo našeg sela je u to vreme bio slobodan. Što znači da kad vi govorite o tom periodu srpska policija i vojska ubili su više od dve stotine Albanaca u Orahovcu, a stanovništvo je bilo prisiljeno napustiti Orahovac i potražiti utočište u sigurnijim selima. Jedno od takvih sela je bilo selo Celine gde se sklonio veliki broj stanovnika Orahovca. Ja nikada nisam čuo da je srpsko stanovništvo isterano iz Orahovca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za napad i zauzimanje Orahovca od strane UČK. Samo kažite -  znam, ne znam. Da ili ne.

SVEDOK:

            Čuo sam da je bilo sukoba, a ne da je došlo do napada OVK na Orahovac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je Orahovac bio strateška tačka UČK da bi se kontrolisao prolaz prema Suvoj Reci, Mališevu i Prizrenu.

SVEDOK:

            Ne. To ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li znate ko je Skender Hodža.

SVEDOK:

            Ima mnogo ljudi koji se zovu Skender Hodža, tako da ne znam na koga mislite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šef UČK posle  neuspelog napada na Orahovac i pogibije ovog Tonija, na tog mislim.

SVEDOK:

            Ne. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

             Bilo je članova UČK iz vašeg sela i da to stavimo na stranu, ali da li vam je poznato da su napadi UČK kretali iz pravca Đakovice i da su prolazeći kroz vaše selo prisilno mobilisali jedan broj meštana vašeg sela. Dakle, da li znate nešto o prisilnom mobilisanju jednog broja građana vašeg sela.

SVEDOK:

            Nije bilo nikakve prisilne mobilizacije uopšte. Pripadnici OVK bili su naši sinovi, naša braća i mi smo pozdravili OVK kao našu vojsku. To su bili dobrovoljci, niko nije silom upisan u OVK. Bilo je toliko dobrovoljaca da ih OVK nije mogla ni primiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. To je vrlo značajna izjava. Znači niko nije mobilisan u UČK po naredbi, svi su bili dobrovoljci. A recite mi, pošto kažete da ste napustili selo kako ste napustili selo ako je već bila ograničena sloboda kretanja, čak to navodite u izjavi, i koliko je bila udaljena ta šuma ili potok o kome govorite da se stanovništvo sklonilo iz sela.

SVEDOK:

            Vi sada govorite o periodu nakon 25 marta 99. jer do sada ste govorili o jednom ranijem periodu iz 98.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o periodu 98., pa sad govorim o periodu napada NATO pakta gde govorite da ste da je 80% seljana otišlo prema šumi, potoku itd. Kad je bila ograničena sloboda kretanja kako je to bilo moguće da oni napuste selo.

SVEDOK:

            Mogu odgovoriti ako mi dozvolite.

MEJ:

            Izvolite.

SVEDOK:

            Nije bilo teško kretati se po šumi, ali bilo je nemoguće kretati se cestom pogotovo na asfaltiranim cestama prema gradovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro. Vi tvrdite da je 80% ljudi napustilo domove, da li ste vi neposredno videli da je toliki broj ljudi napustio domove.

SVEDOK:

            Kad kažem 80% tu se naravno radi o proceni, jer ih ja naravno nisam brojao. A ja sam lično video sve te seljane kako su se okupili i 25. marta mi smo i moju porodicu poslali prema potoku koji bi se mogao nazvati utočištem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, vi ste se na tavan kuće svog ujaka Eminija  popeli između 7 i 7.30 je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da ste sa tavana posmatrali ljude koji napuštaju svoje domove.

SVEDOK:

            Mogli smo ih videti sa tavana, ali ja sada govorim o vremenu između 5.30 i 7.30. Unutar ta dva sata je 80% stanovnika napustilo selo i sklonilo se na sigurnijim mestima. U šumi, bilo u koritu nekog potoka. Ja sam to sam video, a i sam sam svoju porodicu poslao na to sigurnije mesto, a onda sam se ja sklonio na tavan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto niste otišli sa svojom porodicom.

SVEDOK:

            Mi nismo otišli zato jer su mlađi ljudi bili u opasnosti da su ostali sa glavninom stanovništva. Mi smo čuli da su prilikom ranijih ofanziva oni obećavali razdeliti stanovništvo, razdeliti muškarce od žena i dece. Prema tome znali smo da ćemo loše proći ukoliko ostanemo sa glavninom stanovništva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jer to znači da su svi muškarci ostali negde skriveni u selu ili samo vi.

SVEDOK:

            Neki od muškaraca su se krili. Neki su ostali sa svojim porodicama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li ste vi na tom tavanu bili bezbedni.

SVEDOK:

            Mislili smo da smo bezbedni. Ali to naravno nije bila bezbednost od 100%. Smatrali smo da je taj tavan sigurniji od drugih mesta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je taj tavan bio visok i prostran.

SVEDOK:

            Pa oko 100 kvadratnih metara. Jer, kuća ima dva sprata, plus tavan. A površina jednog sprata kuće je 100 kvadratnih metara, pa je onda i površina tavana bila 100 kvadratnih metara. Do toga je došlo zato jer smo Agim i ja, Agim je moj rođak, poslali naše porodice da odu jer smo smatrali da će tako biti sigurnije, ali mi nismo želeli ostati sa njima i doći u kontakt sa srpskom policijom zato jer bi to za nas bilo opasno. Tako da smo na tavanu završili samo nas dvojica, jer radilo se o Agimovoj kući, to je zapravo bila naša kuća. I oni nisu znali da smo se mi krili na tavanu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, recite mi je li ste imali kakvo oružje sa sobom.

 

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 3. drugog pasusa navodite da ste videli dva tenka ili "pragu" kako gađaju tri kuće u 10.00 časova 25. marta. Je li to tačno.

SVEDOK:

            Tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I u istom pasusu navodite da niste sigurni ko je pucao već samo da ste videli hice, je li to tačno.

SVEDOK:

            Bili smo sigurni da pucaju srpska policija i vojska ali mi nismo znali koji je to tačno tenk pucao na te kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodite da ste videli veliki broj policajaca koji ulaze u selo i da ste sve to posmatrali tako što ste malo podigli crep na krovu i kroz tavanski prozor koji je bio uspravan. Je li to tačno.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodite da ste provirivali kad je to bilo bezbedno je li to tačno.

SVEDOK:

            Tačno je da smo celo vreme bili na istom mestu.

MEJ:

            Došlo je vreme za našu sledeću pauzu. To je uobičajeno vreme kada ćemo napraviti pauzu od 20 minuta.

            Gospodine, sada idemo na pauzu kao što ste upravo čuli. Molim vas da imate na umu da  tokom te pauze ne smete razgovarati a to se odnosi na pripadnike tima optužbe. Molim vas da se vratite za 20 minuta.

 

Pauza

 

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, u slučaju ovog svedoka možete da imate još pola sata, pošto je reč o specijalnim okolnostima. Tako ćete imati celi sat. Molim vas, imajte na umu prevodioce. Ja sam dobio poruku od njih da bi se stvari morale malo usporiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nastojaću da još kraće to završim, jer sam u međuvremenu eliminisao zbog pretpostavljanog ograničenja neka pitanja. Na strani tri u četvrtom pasusu vi navodite da niste videli da je toga dana bilo ko ubijen. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u istom pasusu navodite da ste čuli razgovore pripadnika MUP-a preko radio stanice. Je li tako?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I tada, toga dana, kada kažete da niko nije ubijen, vi kažete da su oni tvrdili da je dvostruko više nego u Račku. Da li vam je to logično?

SVEDOK:

            Jeste logično. Vaše pitanje je provokativno. Ja sam rekao sledeće: sa položaja na kome smo se mi nalazili.

MEJ:

            Samo trenutak, pitanje nije provokativno. To je pitanje koje je sasvim u redu. Izvolite, nastavite  svoj odgovor.

SVEDOK:

            Sa položaja na kome smo se mi nalazili nismo mogli da vidimo ko je ubijen, ali smo čuli razgovor preko radija da je masakr dva puta veći nego u Račku. Sledećeg dana smo čuli da je ubijeno mnogo ljudi, a kada smo se vratili u selo, sve smo ih identifikovali. Osamdeset i dvoje ljudi je ubijeno u selu Celine.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, da bi bilo potpuno, vi ste rekli da je on rekao da niko nije ubijen tog dana. A u izjavi se kaže: "nisam video da je bilo ko ubijen, jedino sam čuo pucnjavu i eksplozije". A to su različite stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To sam upravo i citirao. Niste videli da je toga dana bilo ko ubijen. Znači, ta nelogičnost između stvarnosti i razgovora je jasna. A da li vam je jasna nelogičnost upotrebe reči masakr? Da li znate da je reč masakr...

MEJ:

            Vi ste pitanje zasnovali na pogrešnoj osnovi. Ono što je svedok rekao je da on nije video da je iko ubijen tog dana. To je potpuno različito od onoga da nije niko ubijen tog dana. U tom razgovoru je pomenuta reč masakr i tu nema nikakvog odsustva logike uopšte. A vi možete to da osporavate ako želite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim sad, gospodine Mej, pošto sam o materijalnoj strani stvari maločas postavio pitanje. Sada postavljam pitanje o vrednosnoj strani stvari. Da li vam je poznato da je reč masakr lansirao Vilijem Voker?

SVEDOK:

            Nismo sopstvenim očima videli da su se na Kosovu dešavali masakri, a posebno u našem selu. Ja ne znam koju drugu reč smo mogli da koristimo kada je jednogodišnje dete ubijeno na grudima svoje majke. I najstariji ljudi u selu su ubijeni i spaljeni, njihova tela su ponekad bila potpuno izgorela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Emini, molim vas,  da li je vama poznato, dakle, da je reč masakr za nas bio sinonim za masovni zločin i da je tu reč upotrebio Voker?

SVEDOK:

            Tu reč zaista jeste upotrebio Vilijem Voker, jer to je ono što se desilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne dovodim u pitanje da ste Voker i vi kvalifikovali neke stvari kao masakr, a da li pretpostavljate da masakr koji je za nas značio masovni zločin je reč koju upotrebljavaju komandanti policije u međusobnom opštenju?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači naši komandanti policije upotrebljavaju Vokerov i vaš rečnik za međusobno sporazumevanje? To vi tvrdite.

SVEDOK:

            Oni koriste svoj jezik. Govorili su srpski i oni su pomenuli pitanje koje sam ja naveo u svom svedočenju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, pita ga je li masovni zločin koji ste izvršili veći od onoga u Račku. To vi tvrdite da ga on pita? Da li možete da zamislite takvo pitanje?

NAJS:

            Časni sude, mogu li prekinuti? Optuženi pokušava da izokrene reči svedoka. Svedok je samo ponovio ono što je čuo, on nije ništa tumačio. A optuženi pokušava da to izokrene.

MEJ:

            Sledeće pitanje, molim vas. To je tačan komentar. Vi pokušavate da izokrenete ono što je svedok rekao. Molim vas, pređite na sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo pokazujem da je potpuno nemoguće da neki naš komandant upotrebi reč masakr i da je svedok to izmislio. To ja pokušavam da razjasnim, jer je to očigledno svakome. A recite mi koliko ste bili udaljeni.

MEJ:

            Vi možete to da iznesete svedoku tako što ćete reći da vi tvrdite da to nije rečeno. Evo, ja ću uraditi. Ono što je sugerisano, gospodine Emini, je da ste vi izmislili taj razgovor. Da li je to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Nije tačno da sam ja to izmislio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažite koliko ste bili udaljeni od kuće iz koje ste čuli razgovor?

SVEDOK:

            Bio sam udaljen samo 15 metara, ali ta linija koja ide kroz selo Bela Crkva-Velika Kruša i Cerine je udaljena od nas samo 10 metara od te kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a recite mi, pošto govorite da je za to vreme bilo granatiranje, pucnjava, galama, itd, kako je moguće da uz svu tu galamu, pucnjavu, itd, vi razgovetno čujete razgovor pripadnika MUP-a?

SVEDOK:

            Lako. Oni su govorili i o drugim stvarima koje mi nismo čuli, a ono što smo čuli bilo je tokom pauze u granatiranju i pucnjavi. I u tom trenutku smo mogli jasno čuti razgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste čuli čak i ono što govori sagovornik s druge strane preko radija, je li tako? To je toliko bilo glasno da čujete i onoga koji je tu 15 metara od vas i onog s kojim on razgovara, je li to vi tvrdite?

SVEDOK:

            Tačno. To je bila radio veza koja se mogla jako jasno čuti i mogla se jasno čuti i druga strana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi navodite da su oni bili na drugom spratu te kuće u kojoj su se nalazili, je li tako?

SVEDOK:

            Oni su bili na drugom spratu, ali su se takođe kretali. Bili su i na prvom spratu, dolazili su i u našu kuću. Kada je reč o drugom spratu, mogao se čuti i razgovor ne samo sa drugog sprata već i sa ulice kada su prolazili, jer taj tavan te kuće je bio udaljen samo 10 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi navodite da ste morali da ležite, jer ste se bojali da se krećete po tavanu i da ste jedanput ili dvaput pogledali kroz crep. Je li tačno?

SVEDOK:

            Istina je da smo mi bili 42 sata na tom tavanu i tokom ta 42 sata nekad smo ležali, nekad smo sedeli, a ponekad smo i stajali. Nekad smo virili napolje da se vidi šta se dešava.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali vi praktično, s obzirom na poziciju u kojoj ste bili, niste mogli da vidite ni ko, ni zbog čega, ni na koga puca. Je li tačno ili ne?

SVEDOK:

            Nije tačno to što kažete. Mi smo videli članove svojih porodica kada su oni pucali na njih i kada su ih ubili. Sa položaja na kome smo se mi nalazili mogli smo da vidimo kako ubijaju druge, ali te su druge porodice bile daleko tako da nismo mogli da kažemo koga su ubili. Tek kasnije, kada smo došli da ih sahranimo, mogli smo da identifikujemo mrtve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, sa toga tavana ste u toku noći čuli buku traktora i ljudi koji odlaze iz sela. Je li tako?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su oni mogli da se kreću ako je bilo onemogućeno kretanje? I to traktorima, vi ste čuli buku traktora, pretpostavljam i policija je morala da je čuje.

SVEDOK:

            Kada smo čuli traktore to je bio jedan sat ujutro. I to je bilo na položaju iznad sela. Oni su išli iz sela u šumu, a policija nije bila tamo. Jer, verovatno, verovao je da su tamo bezbedni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ovo nije u šumi. Vi kažete, na tavan je došao vaš otac. Znači, baš u vašu kuću. Je li tako?

SVEDOK:

            Sledećeg dana, 26-og, u 8,00 sati ujutru moj stric, ne moj otac, je došao u moju kuću, ne na tavan, već na sprat ispod i ja sam s njim razgovarao kroz otvor koji smo koristili da se popnemo na tavan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, stric ili otac, to nije ovde poenta. Kako je on došao kod vas, ako je policija u susednoj kući imala komandno mesto, a bilo zabranjeno kretanje?

SVEDOK:

            Rekao sam. Nakon 1,00 sat ujutro prestalo je granatiranje i nije počelo sve do 9,00 sati sledećeg jutra.

            On nije znao šta se dešava u našoj kući, brinuo se za našu sudbinu i zbog toga je on došao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne pitam zašto je došao, nego sam vas pitao kako je mogao da dođe u uslovima koje ste vi opisali, da je zabranjeno kretanje, da je policija u susednoj kući, znači kretanje je bilo slobodno, je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Možete to da zovete slobodnim kretanjem, ali to nije bilo slobodno kretanje, to je bila puka sreća da na njih nisu pucali. U to vreme policija nije bila na položajima, a posle 9 sati su se vratili u kuću u kojoj su ranije bili a za to vreme položaj na kome su ranije bili na putu Prizren-Đakovica, i iznad škole tu su se nalazila oklopna vozila, a ispod u selu nisu to primetili, mislili su da je ofanziva gotova.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da vam je i Aginova majka došla i donela hranu. Znači i ona se nesmetano kretala kroz selo, je li tako?

SVEDOK:

            Tačno je da su se ljudi kretali, ali ti ljudi koji su se kretali su takođe trpeli posledice kao i članovi moje porodice. Jer ljudi koji su izašli su rizikovali da dožive i najgore kao i moji roditelji, ja ne znam šta vi mislite pod slobodom kretanja?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo sam vas pitao kako vam je dolazio stric, kako je dolazila Aginova majka, donosila hranu, itd., jer ste rekli da niko nije mogao da se kreće, izgleda da ste jedino vi bili sakriveni, eto tako to postavljam. Recite mi, molim vas, da preskočim sada ova pitanja, vi ste čuli paljbu iz automatskog oružja, kako navodite da su ljudi izvedeni pored kuće.

SVEDOK:

Da, čula se pucnjava i moji roditelji, moji rođaci su izvedeni iz kuće, moj otac, moj stric, supruga moga strica i moj rođak i njegova supruga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro jeste li vi videli da je njih neko ubio. Jeste li videli da je neko pucao u njih?

SVEDOK:

            Videli smo ceo taj incident, a oni su se krili u podrumu kada je došla policija, policija ih je isterala iz podruma i prvo pitanje je bilo imate li novaca, i oni su odgovorili, rekli su da imaju i zaista moj otac je imao 10 hiljada švajcarskih franaka, ne znam koliko je imao moj stric i moj rođak, ali sav novac koji su imali kod sebe je uzet i onda su ih pitali imaju li još novaca sakrivenog kod kuće. Moj stric je rekao da ima, otišli su u njegovu kuću i moj rođak Muharem i njegova supruga i njima su uzeli novac, oni su se mislili da ako daju novac, spasiće svoje živote.

            Onda su ih sve okupili njih 5 i u tom trenutku Agimova majka se okrenula i rekla šta to radite, nismo ništa uradili, zašto nam to radite, onda su ih odveli iza kuće, poredali, postrojili ih, to sam video vlastitim očima, oni su zauzeli streljački položaj, u tom trenutku nisam imao snage da gledam jer sam znao šta se dešava. Ja sam pao na zemlju, ležao sam tu, ali Agim je ostao da stoji i gledao kako su ih streljali. Ja sam čuo puščanu vatru i Agim je potvrdio da su ubijeni. Nakon kratkog vremena ustao sam i video sam njihova tela kako leže tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam shvatio iz vaše izjave da ste videli njihova tela, ali da niste videli kada su oni ubijeni. Sada objašnjavate to nešto drukčije. Na kom ste vi mestu bili na tavanu, gde ste se nalazili, je li se sa tog mesta videlo mesto gde su oni navodno streljani?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi niste videli streljanje.

SVEDOK:

            Sam trenutak egzekucije nisam video jer nisam imao snage da gledam šta se dešava sa mojim roditeljima, nije lako da gledate kako vam streljaju roditelje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 6. navodite da ste 30. marta razgovarali sa nekim muškarcima u šumi Pisjak, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su ti muškarci bili pripadnici UČK.

SVEDOK:

Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            31. aprila ste prešli u Albaniju, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tamo ste bili sa članovima svoje porodice?

SVEDOK:

            Mi smo se sastali sa članovima svoje porodice u Albaniji osim naravno onih koji su ubijeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodite da su tela Muharema i Izadije Emina bila potpuno ugljenisana, je li tako?

SVEDOK:

            Da to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da su tela identifikovana. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Ta tela kada smo se mi vratili iz Albanije mi smo ih tražili, raspitivali smo se, tražili smo da se ispita, tražili smo od predsednika tribunala da se ispita gde su oni, jer neki su bili sahranjeni u Orahovcu, neki su bili kod kuće, a neki su bili ugljenisani. Mi smo sumnjali u identitet tih ugljenisanih tela i onda su eksperti tribunala dokazali da su ti ljudi ubijeni i spaljeni i samo su ostale neke kosti iza njih, mi smo predpostavili da niko drugi nije nedostajao iz naše porodice.

            Nije postojao drugi način da se identifikuju, jer su nam ostale samo neke kosti. SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi na strani 6. navodite da ste ukupno sahranili 22 ljudi. Kako ste saznali da je ukupno ubijeno, na osnovu čega ste zaključili da je ukupno ubijeno 82 , ako ste sahranili samo 22.

SVEDOK:

            To nije tačno, nigde u mojoj izjavi ja nisam rekao da smo sahranili samo 22. 22 je sahranjeno u jednu zajedničku grobnicu, a drugi su sahranjeni pojedinačno po 1, 2. i 3, oni su ubijeni u njihovim kućama, u njihovim podrumima, u njihovim dvorištima i neki su sahranjivani tamo gde su poginuli. Jer čak i dok smo njih sahranjivali mi nismo bili bezbedni. U to vreme nismo bili bezbedni i zato smoto radili naravno noću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li vi znate, da li ste videli pod kojim okolnostima su ti ljudi ubijeni i ko ih je ubio?

SVEDOK:

            Ubila ih je srpska policija i vojska.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam jeste li vi to videli ili je to ono što vi tvrdite na osnovu onoga što mislite?

SVEDOK:

            U tom trenutku nije bilo nikakvih drugih naoružanih snaga u našem selu, mi smo videli kada su ubijeni naši roditelji, kada ih je ubila srpska vojska i policija. Prema tome i drugi ljudi koji su poginuli, i njih su ubili pripadnici srpske vojske i policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da niko od tih ljudi nije stradao u borbama između vojske i policije i UČK? Da li vi to tvrdite?

SVEDOK:

            Niko nije stradao u sukobu između UČK i srpske policije i vojske već su ih direktno pobili srpske snage, jer prvo je vrlo malo pripadnika UČK u tom trenutku i s obzirom na naoružanje koje je bilo oko sela i srpske snage, UČK nije hteo da izloži stanovništvo opasnosti, tako da se povukao zbog stanovništva i nije ispaljen ni jedan metak u sukobu u sukobu između UČK i srpskih snaga.

            Samo je jedan bio pripadnik UČK i on je ubijen u šumi blizu sela dok je odlazio sa svog položaja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li je zaključak iz ovoga svega što ste govorili, da vi lično niste videli ni jedno ubistvo?

SVEDOK:

Rekao sam već nekoliko puta da sam video petoro ljudi, uključujući moje roditelje, kako su ubijeni. Ne znam kako možete da kažete niko, kada sam govorio o tih pet ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nemam više pitanja.

AMIKUS:

            Hvala, uvažene sudije, imao bih samo nekoliko pitanja za gospodina Jeminija, i to gospodine Jemini, u vezi nečega što ste opisali na svojoj izjavi na prvoj stranici. Vi ste rekli da je u Celini bilo puno interno raseljenih lica. Da li pod interno raseljenim licima podrazumevate ljude koji su se sklanjali iz onih oblasti gde je bilo sukoba između policije i UČK. Da li su se onda ljudi sklanjali na sigurnija mesta i tako unazad 6 meseci boravili i u vašem selu?

SVEDOK:

            Ne to nije tačno. Srpska policija je ulazila u sela i proterivala ljude iz tih sela i proterivala ih iz sela u kojima su se sklonili i ti su ljudi bili raseljeni.

AMIKUS:

            Da li su tu u Celini bili uopšte ugroženi od bilo koga dok su boravili kod vas, da li su tu bili ugroženi?

SVEDOK:

            Ne samo da su oni bili ugroženi nego smo i mi bili ugroženi, ali mi smo bili manje ugroženi od seljana iz sela iz kojih su proterani, zato što u tom trenutku srpske snage još nisu bile ušle u naše selo.

AMIKUS:

            Ako samo možete da objasnite na koji način ste bili ugroženi i vi i oni i koliko je ljudi bilo tu iz ovih drugih sela?

SVEDOK:        

            Neznam tačan broj ljudi iz drugih sela, ali oko dve hiljade ljudi iz drugih sela su bili u Celinama, a u Celinama ima oko 2.500 stanovnika, tako da predpostavljam da je bilo možda četiri ipo hiljade do 5 hiljada ljudi okupljenih u Celinama u to vreme.

AMIKUS:

            A po tom ste tu na prvoj stranici rekli da ste 24. marta 99. godine čuli buku aviona iznad vas i da ste onda videli požar u pravcu Prizrena, je li to bilo noću, to bombardovanje.

SVEDOK:

            To je bilo oko 8 sati uveče 24. marta.

AMIKUS:

            A da li znate da li je bilo još bombardovanja tu u oblasti u kojoj se nalazi Celina?

SVEDOK:

            Bilo je bombardovanja u blizini Celine na mestima gde su koncentrisane bile srpske snage sa teškim naoružanjem koje je pripadalo srpskim snagama.

AMIKUS:

            Koliko je od vašeg sela udaljeno selo Nogavac?

SVEDOK:

            Samo 1 kilometar.

AMIKUS:

            Da li znate da je to selo prvih dana aprila bombardovano i šta se dogodilo i ko je bombardovao?

SVEDOK:

            Ja znam da je noć prije toga Nogavac bombardovan, mi smo bili tamo, ali kasnije nismo bili u Nogavcu, nego smo bili u Celinama kada se ujutro oko 2 sata ujutro čula jaka eksplozija i mi smo čuli  da se nešto dešava vrlo blizu, jedna od osoba koja je bila s nama u toj grupi u Celinama, bila je u Nogavcu te noći i došla je u Celine i potvrdila da su Nogavci granatirani tokom noći. Ali on je rekao da su bombardovani iz aviona koji su leteli jako nisko, a kasnije je pokazano da su to bili avioni koji su pripadali srpskoj vojsci jer je bio veliki broj ljudi koji su se sklonili u to selo, možda čak i 8 hiljada ljudi, neznam tačno.

AMIKUS:

            Da li ste čuli još samo to pored svega toga da su krateri, a bilo ih je 10 od bombi bili veličine 10 širine a 7 ili obrnuto, 10 dužine a 7 širine. Da li znate to?

SVEDOK:

            Čuo sam, ali u to vreme zaista nisu interesovale njihove dimenzije.

AMIKUS:

            Hvala. Samo još ovo. Vi ste na tavanu proboravili 42 sata, tako ste kazali, kada ste se odlučili da izađete sa tavana, da li ste osmotrili, imali nekoga u blizini, pa onda odlučili da napustite mesto na kome ste bili?

SVEDOK:

            Pre nego što smo napustili, kada smo ga napustili, bilo je 1 sat ujutru kada je prestalo granatiranje i kada smo videli da sve kuće u našem selu i više od 80 odsto sela je spaljeno, a ja sam to video vlastitim očima, čuo sam da će i naša kuća biti spaljena i zato smo napustili tavan, a kada smo odlazili nismo bili u mogućnosti da vidimo mnogo jer je bio mrak i te noći je padala kiša. Krenuli smo u pravcu Zrza.

AMIKUS:

            Ja bih molio samo gospodine Jemini, ako možete da objasnite pošto su vam tu na vaše oči stradali najdraži, jeste li im prilazili da vidite da li je možda neko davao znake života, ili niste, vi ste rekli da niste prišli u vašoj izjavi. Da li to možete da objasnite?

SVEDOK:

            Gledali smo tela s vremena na vreme tokom celog dana i oni se nikada nisu pomaknuli. Kada smo odlazili, tela su bila odmah nasuprot srpskog policijskog položaja tako da nismo mogli doći do njih. Prema tome, zato smo otišli u drugom smeru i tako napustili selo.

AMIKUS:

            Hvala.

TUŽBA:

            Tek nekoliko stvari. Deo vaše izjave koji nije kompletan optuženi je sumizirao prilikom unakrsnog ispitivanja, a u vašoj izjavi stoji da 23 osobe u jednom gradu u jednom grobu obuhvataju tri porodice od 7, 6 i 5 članova. Dakle, za svaku porodicu, a neki ljudi su pokopani pojedinačno. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da tačno je.

TUŽBA:

            Dva pougljenjena leša ste vi pronašli u vašem vlastitom dvorištu unutar vašeg imanja i koje ste naveli oni nikada nisu identifikovani, ali vi ste zaključili budući da ih od tada niste videli, a drugi leševi nisu pronađeni da se radilo o Muharemu i Zademu Eminiju. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Mi smo predpostavili da budući da smo sve druge pronašli, zaključili smo da su ti onda ljudi Muharem i Zadem.

PITANjE:

            Osim tih radeći zajedno sa drugim ljudima, da li je pokopano ukupno 82 ljudi, a najveća većina njih u groblju sačinjenom upravo za tu svrhu u vašem selu i da li je svaki individualni grob, obeležje na odgovarajući način?

SVEDOK:

            To je tačno, mi smo identifikovali pokopane ljude jer neki seljani su ih pokopali. Isto tako označili smo svaki grob i stavili ime u bocu na svakom grobu, a boce smo stavili na grobove da tako da kada smo se vratili iz Albanije svi su ti grobovi bili označeni i bilo je lako identifikovati pokojnike.

PITANjE:

            Izneseno je jedno prikriveno pitanje i ako nije iznesena eksplicitna tvrdnja o tome da je neko drugi, a ne srpske snage ubio te ljude. Da li je u kraju gde vi živite iko ikada izneo bilo kakvu drugu tvrdnju da je neko drugi a ne srpske snage ubio bilo kojeg od 82 poginulih ljudi u vašem selu?

SVEDOK:

            Ne, nije bilo nikakvih drugih snaga tamo osim srpskih snaga.

PITANjE:

            Pitani ste o tome zašto ste se razdvojili od vaše porodice pre nego što su oni ubijeni? Na osnovu vaših saznanja o tome šta se dešavalo u to vreme, recite da li bi vaša porodica bila sigurniija da ste vi mlađi muškarci ostali sa njima budući da ste vi bili izloženi riziku kojeg ste nam opisali?

ODGOVOR:

            Bilo bi to za njih mnogo opasnije jer u ranijim ofanzivama ljudi iznad 20 godina života i srednje životne dobi bili su odvojeni od svojih porodica i pogubljeni. Prema tome, da izbegnemo najgoru sudbinu mislili smo da je najbolje što možemo učiniti to je da se sakrijemo na tom tavanu.

TUŽBA:

            I konačno, nešto što optuženi nije osporio prilikom unaksnog ispitivanja. Vi ste rekli da ste čuli izdavanje uputstva da se ljudi koji se kreću po selu u malim grupama moraju ubiti. Mi sada nemamo precizan broj ljudi koji su ubijeni, ali recite nam da li se radi o više od 10 ljudi?

ODGOVOR:

            Čuli smo da se svi oni koji se kreću u manjim grupama do 10 ljudi moraju likvidirati i to bez upozorenja.

PITANjE:

            A grupa u kojoj su bili vaši roditelji, odnosno vaš otac da li je u toj grupi bilo više ili manje od 10 ljudi.

ODGOVOR:

            Kasnije, kada smo pronašli ubijene grupe u grupama oni su bili u grupama od 2 ili 5 ili 10 ili 22, ali bilo je i pojedinaca koji su ubijeni. Ukupno je ubijeno 82 ljudi u Celinama.

TUŽBA:

            Hvala. Nema više pitanja za ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo jedan prigovor.

MEJ:

U čemu je prigovor?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodin Najs, kaže da nisam osporio neki razgovor o grupama, ja sam osporio da je on uopšte mogao čuti razgovor, prema tome ne smatram da treba da osporavam svaku reč koju je on navodio.

MEJ:

            Dobro, u redu.

            Gospodine Jemini, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na međunarodni sud, sada možete ići. Hvala.

TUŽBA:

            Sledeći svedok je identifikovan već neko vreme. To je K34. Njegov advokat koji ga zastupa iz razloga koji će postati jasni obavestio nas je da će on svedočiti na otvorenoj sednici i da će njegovo ime biti poznato javnosti. Jedna od karakteristika ovog predmeta je to da je njegovo ime i ovako i onako već objavljeno kao ime potencijalnog svedoka i to zajedno sa našim pseudonimom. Prema tome, molim da se u sudnicu uvede Radomir Marković.

MEJ:

            Molim da svedok ustane i pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Molim vas recite mi vaše  ime i prezime.

SVEDOK:

            Marković Radomir.

TUŽBA:

            Gospodine Markoviću, da li ste vi ranije bili na čelu državne bezbednosti u Srbiji.

SVEDOK:

            Da, ja sam bio na čelu državne bezbednosti Srbije od 98. novembra do 2000.

TUŽBA:

            A vaša sadašnja situacija što se delimično vidi iz okolnosti pod kojima ste ušli u ovu sudnicu, jeste da se vama u Srbiji sada sudi i suđenje još nije završeno. I kao što je u Srbiji to dobro poznato, vi ste optuženi između ostaloga i za ubistvo.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Te tvrdnje vi pobijate.

SVEDOK:

            Naravno da pobijem te tvrdnje.  Ja sam lažno optužen u Srbiji i ja se nadam da će pravda pobediti.

TUŽBA:

            Prvo pitanja na koja možete odgovoriti sa da ili ne koja će verovatno sudsko veće dozvoliti koja se tiču vašeg obrazovanja. Da li ste rođeni 1946. u Lukovcu u Bosni, obrazovani u Beogradu i diplomirali na Pravnom fakultetu u Beogradu.

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

TUŽBA:

            Da li ste vi celi svoj profesionalni radni vek proveli u MUP-u, u koji ste stupili 1970. i prvih 5 godina ste bili operativac u drugom odeljenju uprave za krivična dela.

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

TUŽBA:

            Da li ste nakon toga proveli 8 godina u odeljenju za sprečavanje krijumčarenja droge, a na kraju ste postali vođa odeljenja na beogradskom aerodromu. Nakon toga postali ste načelnik javne bezbednosti u Beogradu, a zatim načelnik bezbednosti  za taj grad.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Nakon toga postali ste pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i to u dva odeljenja. Prvo ste radili u Odeljenju za analitička i informativni rad, a nakon toga bili ste pomoćnik ministra za krivična dela. I to nas dovodi do novembra 1998. kada ste postali načelnik Odeljenja državne bezbednosti ili RDB u MUP-u. Ko vas je imenovao na taj položaj.

SVEDOK:

            Na taj položaj imenovao me je ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković.

TUŽBA:

            Da li je i kakvu ulogu u tom imenovanju igrao optuženi.

SVEDOK:

            Ja pretpostavljam da je to bio predlog Slobodana Miloševića ali ja to ne znam sa sigurnošću. Mene je imenovao Vlajko Stojiljković, pretpostavljam da je sa tim bio upoznat predsednik i da je to on odobrio.

TUŽBA:

            Idemo sada na zapovedni lanac. U vreme dok ste vi obavljali taj posao, kome ste vi kao načelnik  državne bezbednosti odgovarali.

SVEDOK:

            Ministru unutrašnjih poslova.

TUŽBA:

            Da li je to bio, da li je činjenica da ste vi njemu odgovarali odgovarala legalnom legitimnom zapovednom lancu u skladu sa zakonima.

SVEDOK:

            Da, to je bilo sve u skladu sa zakonima.

TUŽBA:

            Instrukcije koje ste vi dobijali dolazile su od tog istog ministra ili od nekog drugog mesta.

SVEDOK:

            Od ministra. Imali smo redovne kolegijume na kome je ministar davao zadatke za naredni period.

TUŽBA:

            Da li ste na izvestan način uspeli doći do zaključka na koji način su uputstva koja ste vi primali od ministra odgovarala politici predsednika, odnosno optuženog.

SVEDOK:

            Politiku jedne zemlje sigurno vodi predsednik uz sve one saradnike koje ima, a da ministar unutrašnjih poslova mora da sledi tu politiku, to je izvesno. Prema tome, osnovnu državnu politiku kreiraju državni organi i predsednik države, a mi smo bili samo izvršni organi. Znači, oni koji su postupali po naređenju.

TUŽBA:

            Da li ste vi ikada osobno odgovarali direktno optuženom.

SVEDOK:

            U kom smislu mislite lično odgovarao?

TUŽBA:

            Pa recimo obaveštavali ga o tome šta radite, koje akcije preduzimate, da li ste  govorili šta preduzimate da li ste mu govorili šta trenutno radite. Da li ste to radili?

SVEDOK:

            Slobodan Milošević je dobijao svakodnevne informacije, znači izveštaje  kako od resora javne tako i od resora državne bezbednosti, a posebno kada bi bio zainteresovan za nešto onda bi me pozvao i  ja bih to bio dužan da rastumačim da li pismeno proširujući moj izveštaj ili usmeno, zavisi od toga kako je tražio.

TUŽBA:

            Na detalje dnevnih izveštaja ćemo se vratiti. Vi ste vaš položaj preuzeli od koga.

SVEDOK:

            Od Jovice Stanišić.

TUŽBA:

            Da li je on neko koga ste vi dobro poznavali.

SVEDOK:

            Ne, ja nisam dobro poznavao Jovicu Stanišića. Poznavao sam ga površno, čisto onako kolegijalno, profesionalno, a ne privatno.

TUŽBA:

            Jeste li vi videli dokument u kojem se govori o kontroli, odnosno podčinjenju Jovice Stanišića.

SVEDOK:

            Da, video sam. Pokazao mi ga je lično Jovica Stanišić.

TUŽBA:

            Kada ste vi to odprilike videli, kada vam je on to pokazao.

SVEDOK:

            Pa to mi je on pokazao neposredno kado sam ja njega zamenio. Onda mi je on pokazao te dokumente.

TUŽBA:

            Koji  je  bio datum dokumenta, odnosno da li se možda sećate godine tog dokumenta.

SVEDOK:

            Mislim da je godina bila 97.

TUŽBA:

            Molim da se svedoku pokaže taj dokument. Mi ćemo ga uvrstiti u spis i mislim da bi bilo dobro da se celi taj kopmlet od 4 stranice pokaže sudu jer to obuhvata i objašnjenje na koji način je taj dokument došao na ovaj sud.

MEJ:

            Može se tome dati dokazni broj.

SEKRETAR:

            Ovo će biti dokazni predmet optužbe 277.

TUŽBA:

            Hvala. Molim sudskog poslužitelja da prvo na grafoskop stavi prvu stranicu na kratko tako da oni koji to gledaju vide o čemu se radi. Dakle, molim da se to prvo stavi u originalu, a zatim na engleski prevod. Dakle, to je taj dokument. Nosi pečat, napisan je na ćirilici a ako okrenete stranicu na drugoj strani vidi se dokument takođe pisan ćirilicom i pri dnu piše da je datum 21. april 1997. i nosi službeni pečat. A sada ako okrenemo treći list, to su prevodi ova dva dokumenta. Prvo, prevod pisma koja je poslala SRJ 27. juna, uredbu za vezu sa tužilaštvom ovoga suda. Ovo pismo potpisao je pomoćnik saveznog ministra i nakon uobičajenih uvodnih fraza u drugom ili trećem redu piše da se sudu dostavlja kopija odluke DT1/97 od 21. aprila koji je doneo bivši predsednik SR Srbije Slobodan Milošević. I onda na 4 listu vidimo prevod te odluke. Odluka glasi: U skladu sa članom 83 Ustava Republike Srbije donosim, moram ovde primetiti da na dokumentu stoji oznaka državna tajna.

            Dakle, donosim odluku 1. u periodu pripreme za donošenje saveznog zakona o obavljanju poslova bezbednosti SRJ, Resor državne bezbednosti radiće u skladu sa smernicama predsednika Republike kao  i sa smernicama predsednika Republike, kao i Vlade Republike Srbije. I to od dana stupanja na snagu ove odluke do dana stupanja na snagu saveznog zakona kojim  će u skladu sa Ustavom SRJ poslovi bezbednosti biti uređeni u okvoru nadležnosti SRJ Jugoslavije. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja. I tu je odluku potpisao optuženi.

            Gospodine Markoviću, nakon što ste videli ovaj dokument danas, možete li nam biti od pomoći i reći da li je to onaj isti dokument koji je vama pokazao gospodin Stanišić.

SVEDOK

            Da, to je taj dokument.

TUŽBA:

            Prema tome, ovaj dokument kaže da će resor državne bezbednosti raditi u skladu sa smernicama predsednika Republike i vlada Republike Srbije, do dana stupanja na snagu saveznog zakona.

            Prvo, da li je taj savezni zakon koji se pominje u dokumentu ikada donesen.

SVEDOK:

            To je bio predlog zakona koji nije donesen.

TUŽBA:

            Znači sve to vreme je ova odluka optuženog za posledicu imala da je resor Državne bezbednosti bio pod njegovom kontrolom.

SVEDOK:

            To je  bilo na snazi u vreme Jovice Stanišića. Za mene to kada sam ja došao na čelo resora Državne bezbednosti  nije važilo.

TUŽBA:

            Da se time pozabavimo u dve faze.

            Prvo, sve dok je Stanišić bio na tom položaju ta je odluka važila, zar ne?

SVEDOK:

            Od dana donošenja odluke dok je on bio na položaju tom.

TUŽBA:

            Vi kažete da ta odluka nije vredela za vas. Da li postoji neki dokument koji govori o poništenju ili suspendovanju ove odluke?

SVEDOK:

            Ne znam da li postoji takav dokument, meni je to saopštio ministar Vlajko Stojiljković da se resor državne bezbednosti isključivo mora obraćati  Ministarstvu unutrašnjih poslova, znači  njemu.

TUŽBA:

            U vreme kada je donešena ova odluka, pa sve do vremena dok ste vi preuzeli dužnost, da li je postojao savezni resor državne bezbednosti ili ne.

SVEDOK:

            Nije postojao savezni resor državne bezbednosti.

TUŽBA:

            Znači, resor državne bezbednosti Republike Srbije je ubavljao poslove Savezne vlade.

SVEDOK:

            Može se reći tako, ali to nije u potpunosti, znači pošto nije bilo usaglašeno sa Ministarstvom unutrašnjnih poslova Crne Gore, to je znači delimično funkcionisalo, onoliko koliko je bilo neophodno za bezbednost države.

TUŽBA:

            A sada idemo na proceduru sastanaka, brifinga i izveštavanja.

            Časni sude, to će trajati duže vremena nego što imamo na raspolaganju, ja neznam koliko nam još vremena treba za aranžman u vezi sa ovim svedokom, imajući okolnosti pod kojima je on došao.

MEJ:

            Da. Možda je pametnije da nastavimo sutra. Gospodine Markoviću, sada ćemo završiti sednicu.

            Molim vas da tokom ovog prekida sve dok ne nastavimo sa vašim svedočenjem sutra kao i tokom eventualnih sledećih prekida imate na umu da ne smete ni sa kim razgovarati o vašem svedočenju sve dok se ono ne privede kraju, to se odnosi na pripadnike tima optužbe.

            U redu, sednica se nastavlja sutra u 9.00 časova.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest