aktuelno-m.gif (3720 bytes)

17. jul 2002. g.

STENOGRAM

 

 

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U izjavi 2. maja vi u svojim osnovnim podacima navodite da ste izbeglica. A gde ste dali tu izjavu.

SVEDOK:        

            U Albaniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi na čiju sugestiju ste dali tu izjavu. Kako je došlo do toga.

SVEDOK:        

            Pa ljudi su došli tamo da uzmu izjave i ja sam onda dala izjavu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koji ljudi?      

SVEDOK:        

            Bio je tamo neki advokat, ali ne sećam se njegovog imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Advokat, Albanac, je li tako.      

SVEDOK:        

            Jedan je bio Albanac, jedan je bio stranac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste  izjavu dali po sećanju ili vam je neko sugerisao kakvu izjavu treba da date.     

SVEDOK:        

            Rekla sam im samo ono što sam sama videla i iskusila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači vi ste im objasnili ovo što smo sad čuli kako su NATO i naša avijacija zajedno bomdardovali vaš konvoj. Prvo je NATO jednom bombom, a onda je naša avijacija sa mnogo bombi, je li tako. To ste vi videli, to ste im objasnili. Nisam dobio nikakav prevod.

SVEDOK:        

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odgovorili ste sa da, dobro. Kažete u svojoj izjavi da je situacija u selu bila mirna sve do 25. maja. Je li to tačno, do 25. maja,  dakle puna dva meseca rata situacija u selu mirna. Je li tako?      

SVEDOK:        

            Nije se mnogo dešavalo tokom ta dva meseca, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A maločas smo čuli neku ispravku koja se tiče tvrdnji da je greškom vaše selo pogođeno kada se vodila borba između UČK i vojske u selu Smolnica. O čemu se tu radi, ko vam je rekao da je to bilo tako.       

SVEDOK:        

            Morali smo se vratiti zato jer drugog mesta gde bismo  mogli ostati i plašili smo se. Isto tako, unaokolo je bilo mnogo policajaca u našoj blizini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za ovo objašnjenje da je vaše selo pogođeno greškom kada je bila borba između UČK i vojske i policije u reonu sela Smolnice. Šta o tome znate.

 

SVEDOK:        

            Ne znam ništa o Smolnici, samo o Nivokazu. Naša kuća je pogođena i jedan rođak mog muža bio je ranjen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A tu su se vodile borbe između UČK i policije i vojske, je li to tako ili nije.

SVEDOK:        

            To nije bilo u Nivokazu. U Nivokazu nije bilo OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne kažem u Nivokazu. Ja pitam o borbi u tom reonu između UČK i policije i vojske. Da li je to tačno ili nije?      

SVEDOK:        

            Nije ih bilo. U to vreme ih nije bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a kako onda objašnjavate to što kažete u svojoj izjavi ili navodite da su se ljudi nedelju dana odupirali srpskoj policiji, VJ, a kada im je ponestalo municije, morali su da pobegnu. Da li ste to izjavili ili ne. Znači, kada su potrošili svu municiju na vojsku i policiju, onda su morali da pobegnu. To piše na drugoj strani izjave. Je li tako ili nije.

SVEDOK:        

            To je bilo u  julu, a ne u martu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja i ne govorim ni o kakvom martu, vi govorite u svojoj izjavi od 2. maja i navodite da su se ljudi nedelju dana, to kažete, odupirali srpskoj policiji i vojsci kada im je ponestalo municije, morali su da pobegnu. Dakle, je li bilo borbi tamo ili ne.

MEJ:

            Ne, ako pogledate datume, samo trenutak. Ako pogledate  datume u izjavi, onda ćete videti da tu stoji: "situacija u našem selu protekle godine bila je relativno mirna do 25. maja kada su u 6 sati ujutru Srbi počeli granatirati naše selo". A zatim svedokinja to opisuje. I onda u sledećem paragrafu ona kaže: "nastavili smo živeti u selu još dva meseca, dva meseca nakon granatiranja policija i vojska pokušali su zauzeti selo. Seljani su sami organizovali odbranu sela". Prema tome, čini se da budemo pravični prema njoj, da ona tu govori o nečemu što se dogodilo u julu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O nečemu što se dogodilo pošto su se vratili      u selo.

MEJ:

            A to je 98.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam pitao da li je bilo borbi. Ona kaže seljani, i seljani, to je UČK. A ne nikakvi seljani. Goloruki, koji su ispucali svu municiju, pa onda pobegli.

MEJ:

            To je ono što ona kaže u svojoj izjavi. Ona kaže da su to bili seljani, ako vi to osporavate onda joj to recite. Iznesena je tvrdnja da otpor nisu pružali seljani tom prilikom nego da je to bila OVK. Možete li odgovoriti na tu tvrdnju, molim vas.

SVEDOK:        

            Ne. Oni tada nisu pucali. Malo se pucalo na Srbe, ali ne mnogo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Pucalo se toliko dok su potrošili svu municiju. Koliko ja vidim iz ovog vašeg iskaza, jer kažete da su pobegli kad im je ponestalo municije.

 

 

SVEDOK:        

            U zadnjoj nedelji oni su došli u Nivokaz i tamo ostali neko vreme, ali mi smo otišli u Đakovicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je tih ljudi koje pominjete pružalo, kako vi kažete, otpor policiji, odupiralo se policiji itd., vojsci dok im nije ponestalo municije. Koliko je njih bilo.   

SVEDOK:        

            U selu Nivokaz koliko mnogo, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali znate da su bili, da su pucali dok im nije ponestalo municije. Imate neku predstavu koliko ih je bilo.      

SVEDOK:        

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, samo ovo znate da su se, kako vi kažete, odupirali dok im nije ponestalo municije. Ne znate ni koliko ih je bilo, ni ko su ti ljudi i bilo šta. Vi tvrdite da su bili seljani. Ako ne znate ništa o tome, otkud znate da su bili seljani.          

MEJ:

            Ovo nije fer pitanje. Ona kaže da ne zna koliko ih je bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Mej. A koliko dugo su se to kako vi kažete odupirali dok im nije ponestalo municije, koliko je to trajalo.            

SVEDOK:        

            Nedelju dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači nedelju dana su se oni...

MEJ:

            To je ona rekla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nedelju dana grupa naoružanih ljudi ispuca svu municiju, za nedelju dana se ispuca mnogo municije. I mora da je mnogo ljudi kada nedelju dana mogu da pružaju otpor vojsci i policiji. Je li tako? Recite mi odprilike na primer koji je bio njihov broj.

MEJ:

            To ste pitanje već postavili, ona je rekla da ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro gospodine Mej. A koliko je Smolnica daleko od vašeg sela. Da li dobro poznajete Smolnicu.          

SVEDOK:        

            Oko 5 km.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je Smolnica bio  centar gde se prikupljalo oružje iz Albanije u velikoj količini. Oružje, municija itd.

SVEDOK:        

            Ne, to nisam nikad čula.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste nikad videli, a da li ste čuli da je aprila 98. iz Albanije u Smolnicu doneta do tada najveća količina naoružanja. Da li ste čuli, da li se pričalo o tome. To je susedno selo.       

 

 

SVEDOK:        

            Mene to nije interesovalo, takve stvari. Na kraju sam bila zainteresovana samo da se spasim

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim sad  o 98. Da li znate da je 370 ljudi sa 15 traktora i 5 kamiona donelo iz Albanije naoružanje. To je krupan događaj, pretpostavljam da znate za to. Da li znate nešto o tome?

SVEDOK:        

            To morate pitati nekog drugog. Ja to ne znam, ja nisam bila tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate ko je Naim  Besnik, Nauma Ljoku zvani Besnik.     

SVEDOK:        

            Ne znam ga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli za njega.  

SVEDOK:        

            Čula sam njegovo ime, ali ne znam šta je on radio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli da je on bio taj komandant, šef te terorističke grupe UČK, koja je organizovala UČK u Smolnici i okolnim selima, znači uključujući i vaš. Da li ste to čuli.

SVEDOK:        

            Ja ga nikada nisam videla u našem selu, ja vam mogu reći samo ono što sam videla vlastitim očima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi šta ste čuli u vezi sa njim i njegovom aktivnošću. Znači, ne šta ste videli, nego šta ste čuli.       

SVEDOK:        

            Ništa nisam znala o tome, zaista ništa ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pošto vi imate tri izjave, ja moram da priznam da nisam mogao da ih potpuno povežem,  ali vi u iskazu od 5.9.2001. i 5.10. menjate u stavri iskaz i navodite da je napad VJ bio u julu 98. i da su meštani branili selo u julu a ne u maju. Šta je tačno od toga?         

SVEDOK:        

            Jul.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite po čijem ste nalogu promenili iskaz.       

MEJ:

            Ja imam pred sobom izjavu od 2. maja 99. godine i ja sam vam pročitao iz te izjave. Tu se spominje 25. maj, granatiranje i dva meseca kasnije otpor koji je pružan srpskim snagama i to bi onda bila sredina jula. Ako u pravu, onda mi se čini da tu nema nikakve promene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja mislim da je razlika uočljiva, ali neću da trošim vreme na to jer to piše u njenim izjavama. Dakle, vaš iskaz da je to bilo u julu je tačan. To vi tvrdite, je li tako.

SVEDOK:        

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, u izjavi od 2. maja navodite da su Srbi spalili sve kuće, jeste to izjavili, je li tako.

SVEDOK:        

            14. aprila su spalili sve kuće. Neke su spalili i ranije, ali 14. aprila su spalili celo selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da su spalili sve kuće,  da nikoga nisu dirali u selu, a da ste vi sa porodicom pobegli iz sela za Đakovicu. Jeste to tako rekli ili nije, šta se dogodilo u  stavri. Rekli ste: sve su kuće spalili, nikoga nisu dirali, mi smo pobegli u Đakovicu. Jeli to suština vaše priče.

SVEDOK:        

            Ubijena je samo osoba koja je pogođena granatom 25. maja 98. godine. Drugi nisu poginuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dalje ste izjavili da ste u Đakovici ostali do kraja marta 99. godine. Je li to tačno da ste tamo ostali do kraja marta 99.           

SVEDOK:        

            Ostali smo u Đakovici do 5. aprila 99. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro do 5. aprila. Da li to znači da ste vi od maja 98. do 5. aprila 99. bili u Đakovici. Je li to proizilazi iz ovoga što vi kažete, što vas pitam i što vi odgovarate. Znači da ste od maja 98. do kraja 5. aprila 99. bili u Đakovici. Je li tako?

SVEDOK:        

            Da.

MEJ:

            Mislim da zbunjujete svedoka. Izjava kaže 25. maja, ja sam to već čitao. "Srbi su počeli da granatiraju selo, mi smo nastavili  da živimo u selu još dva meseca ali u to vreme moja porodica je već napustila selo, pobegla iz sela". Gospođo, kada ste vi otišli u Đakovicu.

SVEDOK:        

            Otišli smo u julu, početkom jula. Ne znam tačan datum, ali to je bilo u julu 98. godine.

MEJ:

            Dakle, tamo ste bili od jula 98. godine do 5. aprila 99. godine.

SVEDOK:        

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej...

MEJ:

            Dakle, svedok je to potvrdio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej ja mislim da unakrsno ispitivanje služi da svedokinja usmeno odgovori na ono što tu piše, a ne da dokazujemo da  nešto ne piše.

MEJ:
            Da, naravno, ali ne smete da vodite svedoka na pogrešan trag, ne smete da je zbunjujete. Svedok mora da ima priliku da odgovara na fer način i na adekvatan način. U tome je suština.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakva zbunjujuća pitanja, pitam samo da li to znači  da su od maja do aprila 99. bili u Đakovici.  Da li je to zbunjujuće pitanje?

MEJ:

            Nastavite dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, vama je svaki svedok zaštićen svedok izgleda. Sa raznim oblicima zaštite.

MEJ:

            To je neprimeren komentar. Vi veoma dobro znate zašto ste bili prekinuti i prekidaćemo vas ako budete pokušavali da zbunjujete svedoke, da ih zavodite na pogrešan trag. To nije prikladan način obavljanja unakrsnog ispitivanja i molim vas da sada nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi, molim vas, s obzirom na to da su sve kuće bile spaljene, kako ste se mogli vratiti u kuću svog oca.     

SVEDOK:        

            Do 14. aprila 99. godine sve kuće su spaljene. Dozvolite da to ponovim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali moje pitanje je, pošto vi tvrdite da je tako bilo tada, kako ste se vratili u kuću svog oca koja je bila spaljena, kako ste se vratili u spaljenu kuću.    

SVEDOK:        

            14. aprila 99. godine, kada smo krenuli za Albaniju, sve kuće su spaljene. Neke su spaljene i ranije, ali 14. aprila su sve kuće u Nivokazu spaljene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li možete da odgovorite na moje pitanje kako  ste se vratili u kuću svog oca ako je bila spaljena.

MEJ:

            Morate da objasnite pitanje svedoku, tako da bi ona shvatila šta mislite pod tim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim ono što pitam, gospodine Mej. Kaže da se vratila u kuću svoga oca. Pre toga tvrdi da su sve kuće spaljene, pa je pitam kako se vratila u spaljenu kuću svoga oca. Eto to je pitanje.

MEJ:

            Da li razumete pitanje? Ako ne razumete pitanje, gospođo  Seljmani, jednostavno recite da ne razumete i onda će optuženi morati da vam objasni pitanje. Ako razumete pitanje, onda odgovorite na njega najbolje kako možete.

SVEDOK:        

            Rekla sam da su 14. aprila 99. godine spaljene sve kuće.

MEJ:

            Ja mislim da vas on pita za jedan raniji period. Gospodine Milošević, ako želite da dobijete odgovor na pitanje,  morate da pojasnite to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste se vratili u kuću svoga oca?      

SVEDOK:                    

            Nakon NATO bombardovanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači posle rata, a za vreme rata kada ste se vratili u kuću svog oca. SVEDOK:         

            Tokom rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad?

MEJ:
            Dajte da pokušamo ovo da pojasnimo. Vi ste otišli iz sela u Đakovicu. U julu 98. godine i onda, kako sam ja to shvatio, 5. aprila ste se vratili u selo.

SVEDOK:        

            Da.

MEJ:

            A onda ste posle toga proterani. Dakle, da li su se stvari tako razvijale.

SVEDOK:        

            Da.

MEJ:

            Mislim da je ono na šta se ukazuje sledeće: da ste rekli da je u toj ranijoj prilici, u julu, došlo do toga da su Srbi spalili kuće i mislim da je rečeno da su sve kuće spaljene. Sudija Kvon me ljubazno na to podseća. E sada suština je u sledećem. Ako je rečeno da su u julu Srbi spalili sve kuće, kako ste vi mogli tog aprila da se vratite u kuću svog oca u tom selu. Da li shvatate na šta se ukazuje. Možda možete da odgovorite na to pitanje.

SVEDOK:        

            Da. 1998. godine u julu spaljene su neke kuće, a 14. aprila 99. spaljene su sve kuće.

PITANjE:

            Da li je kuća vašeg oca bila među onima koje su spaljene u julu 1998 godine.

ODGOVOR:

            Nije bila spaljena.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste Đakovicu napustili zbog bombardovanja, je li to tačno.

ODGOVOR:

            Ne, zbog vaše policije i vojske.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate bombardovanja Đakovice?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li možete da kažete je li bilo masovno bombardovanje Đakovice.

ODGOVOR:

            Gađani su samo vojni ciljevi, nisu bombardovane kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I tako je  došlo do razaranja i požara, da li se sećate tog bombardovanja.

ODGOVOR:

            Da, ali ne znam kojeg je to datuma bilo, čula sam za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je tada razoreno i izbio požar od eksplozije na 28 stambenih objekata i prodajnih objekata u centru Đakovice.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da su tada, na primer, poginuli Ferizi, Šećir ... u tom bombardovanju baš u centru grada, Albanci, obojica iz Đakovice, je li se sećate njihove pogibije. A da li se sećate koliko je žrtava ostalo pod ruševinama od tog bombardovanja. 

ODGOVOR:

            Jedine žrtve su bile žrtve Vojske i policije koja je ulazila u kuće i ubijala ljude. To je ono što sam ja čula, nisam čula za žrtve bombardovanja.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja sam shvatio da ste maločas rekli da ste čuli za te žrtve od bombardovanja centra grada.

MEJ:

            Ona vam je dala odgovor. Jasno je da je to sporno ko je odgovoran i to je nešto čime ćemo mi morati da se pozabavimo. Ona nije bila tamo u to vreme ona nije bila u centru grada. Prema tome, ona može samo da vam da ograničeno svedočenje o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Đakovica nije Njujork pa neko nije bio u centru grada, ako se bombarduje centar grada onda nema stanovnika Đakovice koji to ne zna.

MEJ:

            Molim vas nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi u izjavi, izgleda da  se dobro razumete u naoružanje, jer na strani 2 izjave od 05.09.2001.g, navodite da je Vojska Jugoslavije bila naoružana automatskim oružjem tipa gulinov kakvo je to oružje. Vrlo specifično oružje. Objasnite, molim vas.

ODGOVOR:

            Ja sam videla samo nekoliko, nisam stvari videla vlastitim očima, videla sam samo automatsko oružje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, ko vam je rekao da navedete ovo oružje tačno po imenu kao što ste naveli.

ODGOVOR:

            Molim vas pojasnite mi pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam vas dakle, pošto tvrdite da su imali automatsko oružje tipa gulinov, a vi kažete da samo znate da je bilo automatsko ko vam je rekao da se to oružje tako zove, da tako izjavite. Pošto vi očigledno to ne znate, je li tako.

ODGOVOR:

            Ja nisam pominjala gulinove, ja ne znam šta je to, i ja o tome nisam govorila u svojoj izjavi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dovoljno je onda to što kažete. A recite, ako ste posmatrali sa razdaljine od 300 m, da li ste vi mogli da prepoznate neko oružje.

ODGOVOR:

            Samo kada je grad Đakovica gorela videli smo vatru, videli smo plamen, ali mi smo znali da kuće nisu paljene gulinovima, već nekim malim topovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Taj plamen ste videli posle bombardovanja, je li tako.

ODGOVOR:

            Počele su kada je počelo bombardovanje. Srbi su počeli da deluju kad je počelo bombardovanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi, molim  vas, da li ste vi držali u ruci to oružje, nekad.

ODGOVOR:

            Nikada nisam u rukama držala automatsko oružje ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste bilo kakvo oružje držali u ruci.

ODGOVOR:

            Ne, ne.

 

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, gde se spominje to što vi iznosite gulinov automatsko oružje.

ROMANO:

            Časni sude to je na strani 2.

MEJ:

            Samo trenutak.

ROMANO:

            To je na stranici 2 pri dnu stranice 2 izjave od 5. oktobra 2001.g., dakle, druge izjave.

MEJ:

            To je u verziji na engleskom. Gospođica Romano nije uključila mikrofon. Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U toj izjavi od 5.09.2001.g., navodite da ste 6. aprila iz Đakovice krenuli pešice ka svom selu  i da vas je bilo 15 osoba u grupi. Jeste tako rekli.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li to znači da ste vi tada prvi put došli u selo posle napuštanja sela 98, godine, i koliko je ljudi tada bilo u selu.

ODGOVOR:

            Kada smo se vratili u svoje selo i kada su se vratili u druga sela, bilo je prilično ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bilo je i drugih tamo. To znači kuće nisu bile spaljene, je li tako.

ODGOVOR:

            U drugim selima okolo našeg.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A vaše nije spaljeno, je li. Samo druga sela okolo vašeg.

ODGOVOR:

            Sva sela su spaljena 14. aprila 1999 godine, sve je spaljeno. Nije bilo nijedne kuće koja nije bila spaljena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako onda objašnjavate da je u selu sve spaljeno, sad kažete sva sela spaljena, sve je spaljeno, je li tako. A da ste vi napravili kolonu od 25 do 30 traktora sa prikolicama, gde je na svakom traktoru bilo više od 20 ljudi i tako dalje.

Odakle ta kolona i ako je sve bilo spaljeno traktori, prikolice, znači kuće su spaljivane, a traktori nisu?

MEJ.

            Samo trenutak. Dozvolite da svedok odgovori.

Molim vas odgovorite na to pitanje. Da li su traktori spaljeni?

ODGOVOR:

            Ne, traktori nisu bili spaljeni, u selima Meja, i Dobraš bilo je traktora koji nisu bili spaljeni. Ja nisam rekla da su svi traktori spaljeni,

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to znači ako ja razumem i onda postavljam pitanje da li to znači kuće spaljivane, a traktori nisu dirani, je li tako.

ODGOVOR:

            Da.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodite da su ljudi stavljali stvari na traktore, ako su im kuće bile spaljene odakle im stvari.

ODGOVOR:

            Sve što smo mi stavljali na traktore bili su ljudi, bili su članovi naših porodica. Mi nismo imali nikakvih stvari nikakve imovine da ponesemo i stavljali smo neke stvari iz nespaljenih kuća.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a molim vas na strani 4 izjave od 2001. navodite da je kolona traktora bila dugačka 15 km. Je li to tačno.

SVEDOK:        

            Odprilike toliko. svi seljani iz opštine Đakovica  bili su u toj dolini. Prema tome, to je bila prilično duga kolona, to su bili iz sela Dobraš, i Meja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači ako je to 15 km,  čelo kolone je već bilo u Đakovici, a  kraj još nije izašalo  iz svojih dvorišta u okolnim selima, je li tako.

SVEDOK:        

            Nije. To je   bio jako dugačak konvoj, onoliko dug koliko sam rekla. Bilo je jako puno ljudi u tom konvoju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi gde ste se vi nalazili u toj koloni. Na čelu kolone, na kraju kolone, u sredini. Gde ste bili?                     

SVEDOK:        

            Bila sam pri kraju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pri kraju kolone?          

SVEDOK:        

            Ne na samom kraju ali pri kraju. Negde u drugoj polovini kolone.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na osnovu čega ste ocenili da je kolona dugačka 15  km ako ste bili na njenom kraju. Ako ste se uključili na samom kraju.   

SVEDOK:        

            Čekali smo da prvi deo kolone krene i prođe nas, a mi smo se onda pridružili pri kraju tako da su druga sela prva krenula. Mi smo njih videli kako su prolazili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite mi, pošto kažete da vas je policija sve vreme sprovodila. Da li to znači da su policajci išli uporedo sa kolonom celom dužinom od 15 km. Koliko je policajaca bilo?

SVEDOK:        

            Bilo ih je prilično. Vi to bolje znate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle,  samo da preciziramo 14. aprila 99. godine. Je li to tačno ili nije.  

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vaše vreme se približava kraju, vi ste imali na raspolaganju oko 45 minuta. Ako želite da je pitate o tome šta se dešavalo na mostu treba da to uradite sada jer vam je ostalo još 5 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite o mostu kod Bistrežine, je li tako?    

MEJ:

            Da, most koji se pominje ovde. Izvolite nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoćete da pogledate ove fotografije. Ovde se vide bombardovani traktori, ugljenisana tela, ljudi u njima.

MEJ:

            Molim da nam poslužitelj pokaže fotografije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu to te scene?

MEJ:

            Imamo još jednu fotografiju. Da vidimo i tu. Da li prepoznajete to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ugljenisana grupa ljudi itd. Dobro, sad mi odgovorite molim vas je li to bilo bombardovanje NATO pakta.    

SVEDOK:        

            Tamo je prošlo mnogo ljudi, a nakon toga su prošli još neki avioni. Ja ne znam da li je to bio NATO ili ne. Tamo je bila vojska, zaustavljeni smo i prisiljeni da siđemo sa traktora.

MEJ:

            Jesmo li gotovi sa tim fotografijama. Želite još nešto pitati. Da li prepoznajete ovu scenu gospođo.

SVEDOK:        

            Mnogo ljudi tamo je ozleđeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na koji deo kolone su bačene te tri bombe. Te bombe za koje vi kažete da su bile tri bombe. Na koji deo kolone. Na kraj, sredinu, početak.         

SVEDOK:        

            Jednom na početku, ja to nisam videla, to je bilo na udaljenosti od nekih 50 metara kada je pala bomba iz aviona i tamo je ozleđeno nekih 30 ljudi. 30 ljudi je bilo na traktoru. To je bio mali napad. Kad je NATO napado onda se cela zemlja zatresla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li mogu da razumem da je pogođen početak kolone, je li tako.           

SVEDOK:        

            Čelo kolone i negde ponovo druga polovina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi vis te se kretali ka svojim kućama, je li tako. Kolona se kretala ka svojim kućama.     

SVEDOK:        

            Možete li ponovo postaviti pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U kom smeru se kretala ta kolona.        

SVEDOK:        

            Prema Albaniji, 14-oga prema Albaniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je pošto ste kazali da je tako duga kolona, sve su bili traktori, mnogo seljaka na traktorima, dece itd. da li je bilo iz velike daljine vidljivo da se radi o civilima, o seljacima, o deci bilo je i konjskih zaprega, je li tako u koloni. 

SVEDOK:        

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi da li se sećate koliko su puta avioni bombardovali tu kolonu.  

SVEDOK:        

            Na oko 7 mesta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite, molim vas, zašto ste izjavili da ste videli oznake jugoslovenskog  ratnog vazduhoplovstva na avionima, ko vam je  rekao da to kažete.      

MEJ:
            Da li vam je iko rekao da to kažete?

SVEDOK:        

            Ne. Ja sam videla avione zato jer su bili veoma nisko. Avioni NATO pakta smo jedva mogli videti zato jer su oni leteli veoma visoko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vi tvrdite da ste svojim očima videli oznake na avionima, naše oznake na avionima, je li to vi tvrdite.         

SVEDOK:        

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako ste te oznake videli. Opišite mi to što ste videli.  

SVEDOK:        

            Jugoslovenska zastava, trobojnica. Crvena, bela i plava. To je i bio celi plan optuženog da napravi nešto tako a onda okrivi NATO.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E pa dobro mislim, sad ste vi to konačno otkrili, a  da li vam je možda poznato možda ako ste nekad slušali radio, televiziju, štampu čitali posle toga da je NATO priznao da je on bombardovao to mesto. Da je priznao odgovornost za bombardovanje i navodno izrazio žaljenje zbog greški zbog kojih je došlo. Da li znate to.              

SVEDOK:        

            Možda je NATO bombardovao na početku ali ne tamo gde smo mi bili, ne naše mesto. I ne dugo. To je trajalo jedva 5 minuta.

MEJ:

            Sada je vaše zadnje pitanje na redu, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa želim da mi odgovorite zato što niste mogli videti jugosovenske avione i pošto je opšte poznato ko je to uradio, ko vam je rekao da izjavite kako ste videli jugoslovenske avione. Ko vam je to...

MEJ:

            Ona je na to pitanje već odgovorila. Rekla je da joj to niko nije rekao. Rekla je da je ona to videla. to je njen iskaz. Dakle, nema smisla da se o tome dalje svađamo. Gospodine Vladimirov, imate li vi pitanja?

VLADIMIROV:

            Ne.

MEJ:

            Gospođice Romano?

ROMANO:

            Samo jedna stvar, časni sude. 25. marta 1999. šta se dogodilo u centru grada i u području stare pijace.

SVEDOK:        

            Te noći kad je započelo bombardovanje NATO pakta celo područje stare pijace u Đakovici je spaljeno. Oni su počeli pogubljivati ljude. Mi smo bili s jedne strane, mi smo bili u Čabracu i videli smo kako kuće gore, videli smo kako oni pljačkaju televizore i druge aparate, a ljudi su nam rekli takođe da oni pogubljuju. Tada su oni ubili dr Izeta Himnija i starijeg doktora u Đakovici.

TUŽBA:

            Koliko ste vi daleko bili od centra, od starog grada.

SVEDOK:        

            Mi smo bili na ivici grada. Ali stara pijaca je bila prilično blizu gledano vazdušnom linijom, nekih 200 metara.

PITANjE:

            Da li ste vi sa te udaljenosti od 200 metara mogli videti ko je palio kuće.

ODGOVOR:

            Nismo videli te noći, ali videli smo ih sledećeg dana, jer su oni i sledećeg dana palili kuće, obično bi pucali na kuću, a onda bi ih kuće odjednom izbio plamen.

PITANjE:

            A ko su to oni?

ODGOVOR:

            Srbi.

PITANjE:

            Policija, vojska?

ODGOVOR:

            Građani i policija.

PITANjE:

            Na koji su način to oni palili da li su se koristili nekim aparatom nekim oružjem?

ODGOVOR:

            Puškama. Ne znam šta su to imali u tim puškama, ali oni bi pucali na neku kuću i kuća bi se onda zapalila.

TUŽBA:

            Hvala vam.

            Nemam više pitanja časni sude.

MEJ:

            Time je vaše svedočenje završeno.

Hvala vam što ste došli svedočiti na međunarodni sud. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala i vama.

MEJ:

            Pre nego što pozovemo sledećeg svedoka, mislim da i gospodin Vladimirov nešto želi reći, a isto tako ja imam dve stvari prvo.

            Pre svega K32 razmotrili smo na zaštitnim merama, odnosno zahtevne zaštitne mere i taj ćemo zahtev odobriti. Znači odobravamo pseudonim i čini mi se iskrivljenje lika. Zar ne.

TUŽBA:

            Da.

MEJ:

            Sledeća stvar je odluka o prihvatljivosti izjave Mirjana Krasnićija po pravilu 92bis. Raspravno veće prihvata tu izjavu prema pravilu, ta se izjava ne odnosi na dela ili ponašanja optuženog kumulativne je prirode, odnosi se na incidente o kojima smo čuli i druge iskaze. Raspravno veće neće tražiti da taj svedok dođe na unakrsno ispitivanje. Optuženi sada kaže da želi ispitati svedoka, no na njegov zahtev ta izjava uopšte ušla u dokazni materijal.

MEJ:

            Taj zahtev doveo je do toga da optužba postavi svoj zahtev. Optuženi nije smatrao da je unakrsno ispitivanje nužno tada kada je podneo svoj  zahtev i jednostavno samo zato što je optužba tražila da se ta izjava uvrsti u pravilo 92 bis nema razloga da se sada unakrsno ispituje. No rekavši to, valja naglasiti da će raspravno veće uzeti u obzir celi sadržaj izjave, a to uključuje i delove oslobađajuće prirode.

            Originalni broj izjave, a to je D23 ćemo poništiti, to je bila oznaka za identifikaciju, i toj ćemo izjavi sada dati novi dokazni broj. Molim da sekretar to učini.

SEKRETAR:

            Samo momenat.

            Dokazni  broj optužbe 271.

MEJ:

            Da, gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ja sam ukazao na njegovu izjavu zato što je ona kontradiktorna sa onim što se tvrdilo, jer je iz njegove izjave vidljivo da je zločin počinila lokalna kriminalna grupa. Ali to što sam ukazao na kontradiktornost ne vidim da može da bude razlog da se taj tužilački svedok ovde unakrsno ne ispita. Bez obzira što sam ukazao...

MEJ:

            Mi smo o tome doneli odluku. Upravo ste me čuli kako čitam odluku, prema tome nema smisla da se o tome dalje svađate. Isto tako čuli ste me kada sam rekao da ćemo uzeti u obzir celi sadržaj izjave uključujući i delove oslobađajuće prirode i podsećam vas da smo izjavu uvrstili na vaš zahtev da se izjava uvrsti. Prema tome, sve smo to uzeli u obzir, doneli smo našu odluku, dakle izjava je u spisu i vi je možete koristiti. A sada, gospodine Rajneveld, jesmo li spremni za sledećeg svedoka.

            Izvinjavam se, gospodine Vladimirov izvolite.

VLADIMIROV:

            Ima jedno pitanje koje sam želeo ovde spomenuti a tiče se svedoka Karleuše koji će svedočiti bilo danas, bilo sutra. Možda ste primetili da je dokument koji je podnesen u vezi sa tim svedokom poverljiv, tako da ne znam da li o tome mogu govoriti na otvorenoj sednici.

MEJ:

            Ja mislim da neće biti zahteva za poverljivost ili za zaštitne mere barem koliko ja znam.

AMIKUS:

            U redu, ja ću onda pokušati to obraditi na najkraći mogući način. Verovatno se sećate dodataka izjave ovog svedoka pa su dva novinska članka i dva kominikea, odnosno saopštenja sa štampu i izvestan broj razgovora  koje je radna grupa obavila sa od prilike 21, odnosno 22 svedoka, tu je izvestan broj fotografija, ja nemam nikakvih problema sa fotografijama i sa saopštenjima sa štampu, jer predpostavljam da će optuženi o tome moći unakrsno ispitivati svedoka. Međutim, imam problem sa novinskim člancima. Mislim da to nije u skladu sa politikom ovog veća da se mišljenja novinara prihvataju kao dokazi. Prema tome, mi se  tome protivimo, ulažemo prigovor.

            Međutim, želeo bih vam takođe bliže objasniti zašto imamo neke poteškoće sa izvesnim brojem razgovorima koje je obavila radna grupa. Možda ste već primetili da te izjave, da sve izjave nisu autentifirane, postoje potpisi na prvim stranicama, ali to se ne veže na cele izjave. Meni se čini da se tu radi o sažecima koje su sačinili istražitelji, ustvari dozvolite mi da to preformulišem. Dakle, to su dokumenti koje sud ne bi smeo prihvatiti u spisku ukoliko ih optužba bude nastojala uvrstiti uspisak, koliko sam ja shvatio, oni to žele.

            Te izjave se ne mogu kvalifikovati za pravilo 92 bis jer kao što sam već rekao te izjave nisu potpisane niti će optuženi biti u stanju unakrsno ispitivati te svedoke kada bi se te izjave ponudile po pravilu 92 bis. Prema tome mi smatramo da ne bi bilo pravedno prema njemu da se optužbi dozvoli da se te izjave uvrste u spis.

            Sada možemo učiniti dve stvari, mogli bismo detaljno iznositi argumente o tome kada svedok ovamo dođe, a mogli bismo podneti i pismeni podnesak o tom pitanju. Recite mi šta vi  preferirate, a ja sam vas samo želeo upozoriti na taj problem.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov, čuli smo vaš prigovor, mislim da bi bilo praktičnije da to sve obavimo usmeno. Optužba sada zna za vaš prigovor i imi znamo. Prema tome moći ćemo to razmotriti, a kada za to dođe vreme možemo čuti i sve vaše argumente.

AMIKUS:

            U redu. Hvala.

TUŽBA:

            Predlažem da sada pozovemo svedoka K32.

            Pre nego što on uđe u sudnicu imajući u vidu vašu odluku o zaštitnim merama.

MEJ:

            Gospodine Rajneveld, upravo mi je rečeno, da bi bilo praktičnije kada bi sada počeli sa pauzom da se pripremi sudnica.

TUŽBA:

            Da upravo sam tohteo reći imajući u vidu zaštitne mere on mora naime ući u sudnicu, dakle apsolutno.

MEJ:

            U redu. Idemo sada onda na pauzu od 20 minuta i nastavićemo sednicu u 10.40.

            Molim ustanite.

 

PAUZA

 

MEJ:

            Izvolite sesti.

            Prvo molim sudskog poslužitelja da ovaj papir da svedoku, a ovo su i kopije za Sekretara.

            Gospodine nemojte sada ništa reći pogledajte ovaj komad papira i recite nam da li na tom papiru vidite vaše ime i vaš datum rođenja i broj K 32. Da li je to vaše ime i datum rođenja. Da ili ne. Da li svedok čuje prevod da li je na pravilnom kanalu. Je li me čujete sada. Dakle, pogledajte taj komad papira koji ste upravo dobili na njemu su ime, datum rođenja i broj K 32. Recite nam da li je to vaše ime i datum rođenja?

ODGOVOR:

            Da.

MEJ:

            Hvala. Ne znam da li je to potrebno označiti kao dokazni broj. Mislim da smo to u prošlosti označavali.

SEKRETAR:

            Ovo će biti dokazni broj optužbe 272 pod pečatom.

TUŽBA:

            Hvala.

            Gospodine da li ste vi 26. aprila 2002 godine, dali izjavu istražitelju Međunarodnog krivičnog suda?

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            A da li ste zatim 8. jula dakle, ovog meseca 2002 godine, jednog drugog istražitelja  odveli na mesto o kojem ste govorili u svojoj prvoj izjavi.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE:

            I da li ste tom prilikom saznali imena nekih od sela i lokaliteta koja vam nisu bila poznata u vreme kad ste dali izjavu. Da li ste nakon toga 15. jula ove godine, dakle pre dva dana imali priliku pregledati svoju raniju izjavu i u nju uneti neke ispravke i dodatke.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I konačno jeste li nakon toga na moj zahtev uz pomoć osoblja Međunarodnog suda nacrtali jednu kartu koja pokazuje područja o kojima ćete vi govoriti u vašem iskazu. Časni sude ovde imamo kopije molim da se to pokaže svedoku.

            Pogledajte na brzinu ovu kartu i recite nam da li mali zeleni kružići na karti pokazuju područja koja vi spominjete u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            Pokazuju sve.

TUŽBA:

            Hvala. Molim da se to sada označi kao dokazni broj, a onda ćemo se služiti tom kartom tokom iskaza.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe  273.

TUŽBA:

            Hvala.

            Gospodine K 32 vama je 26 godina, vi ste Musliman iz Crne Gore. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Tačno.

TUŽBA:

            Da li je tačno da ste započeli služiti vojni rok u Vojsci Jugoslavije u martu 1998.g.

ODGOVOR:

            Da, tačno je.

TUŽBA:

            A 10. juna 1998 godine, poslati ste u Prizren na Kosovo i tamo ste radili u Vojsci kao vozač u logističkom odeljenju,  i nakon nekog vremena na kraju ste pridružili jednoj borbenoj grupi u selu Damjane u koje su u to vreme još živeli civili.

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            Gospodine, recite nam na osnovu vaših saznanja kao vozača u tom području recite nam prvo šta ste vi tačno radili kao vozač. Šta ste prevozili i kuda?

ODGOVOR.

            Raznosio sam hranu u Vojsci koja je bila po terenu.

TUŽBA:

            Da li sam vas dobro shvatio da ste vi razvozili hranu raznim borbenim grupama u tom kraju.

ODGOVOR.

            Da.

TUŽBA:

            Pretpostavljam da ste rekli da. Koliko borbenih grupa je bilo u tom kraju.

ODGOVOR:

            Pet.

TUŽBA:

            I da li znate ko je bio komandant tih 5 grupa.

ODGOVOR:

            Pukovnik Božidar Jelić.

TUŽBA:

            Recite da li je svaka od borbenih grupa imala svog komandira ili komandanta koji je zapovedao tom konkretnom borbenom grupom.

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            A vaša grupa, ko je bio komandant ili komandir vaše borbene grupe.

ODGOVOR:

            Većinom su bili potpukovnici kojima je Božidar komandovao.

TUŽBA:

            Kad kažete Božidar mislite na Belića. U kojoj borbenoj grupi ste vi bili.

ODGOVOR:

            ...

TUŽBA:

            Koliko vojnika je bilo u vašoj borbenoj grupi.

ODGOVOR:

            OD 150 do 190 vojnika to se menjalo.

TUŽBA:

            Da li znate da li je vaša borbena grupa imala neku vojnu opremu na raspolaganju, i ako jete vrlo kratko recite nam koja vrsta opreme je bila na raspolaganju toj grupi.

ODGOVOR:

            Imala je 2 tenka, 4 haubice i 1 broj motornih vozila za prevoz Vojske i lica.

TUŽBA:

            Nedugo nakon rekli ste nam da ste bili premešteni u Damjane. Kad ste došli u Damjane da li se tada nešto dogodilo. Da li ste videli da tamo stiže pukovnik Belić.

ODGOVOR:

            Video sam.

TUŽBA:

            Da li vam je poznato šta se dogodilo po njegovom dolasku.

ODGOVOR:

            Po njegovom dolasku dobili smo naređenje da civili izađu iz kuće, da ih uopšte tu nema.

TUŽBA:

            Kako to da vi znate za to naređenje jeste li vi to osobno čuli ili vam je to neko drugi rekao.

ODGOVOR:

            Nisam čuo lično, ali vojnik koji je bio sa mnom on mi je to ispričao i on je to čuo lično.

TUŽBA:

            Što su onda vojnici učinili.

ODGOVOR:

            Vojnici su pod naredbom svojih komandira .. išli od kuće do kuće naređivali da izađu iz kuće civili.

TUŽBA:

            Da li su to oni i učinili.

ODGOVOR:

            Koliko brzo su civili poslušali naređenje da moraju otići.

ODGOVOR.

            Bilo naređenje u toku dana da ih nema tu oni su ..

TUŽBA:

            Da li se sećate šta im je rečeno kojeg doba dana treba da odu.

ODGOVOR:

            U toku dana do podne, pošto smo mi došli ujutro, što brže da izađu.

TUŽBA:

            Sledećeg dana da li je bilo civila koji su ostali u Damjanima, koliko je vama poznato.

ODGOVOR:

            Nije ostalo.

TUŽBA:

            Da li su civili poneli bilo šta sa sobom ako su išta poneli, ili su ostavili iza sebe, kada su vojnici koji su bili s vama rekli tim civilima da moraju da idu.

ODGOVOR:

            Poneli su samo lične stvari a drugo Vojska je rekla kako neće ništa dirati njima, slobodno nek ostave i oni su samo uzeli lične stvari.

TUŽBA:

            Da li je iza njih ostalo vozila.

ODGOVOR:

            Ostalo je vozila.

TUŽBA:

            Šta se desilo s tim vozilima kada su civili otišli.

ODGOVOR:

            Vojska Jugoslavije je uzela za potrebe Vojske.

TUŽBA:

            Da li je Vojska održala svoje obećanje civilima da neće dirati njihovu imovinu. Šta se desilo.

ODGOVOR:

            Ono što su rekli civilima, to nije ispunjeno da neće dirati stvari njihove i da neće kuće dirati, a oni su to uradili.

TUŽBA:

            Gospodine, kada su civili otišli šta je preduzeto, ako je išta preduzeto da bi se to područje obezbedilo.

ODGOVOR:

            Prvo smo blokirali puteve, stavili rampe na puteve i nije mogao niko više da uđe u to selo.

TUŽBA:

            Koliko je vama poznato da li je iko pokušao da uđe. 

SVEDOK:        

            Pokušali su neki ali nisu dali da uđu. Bili su dolazili da uzmu svoje stvari neke ali nisu, nije dala vojska.

TUŽBA:

            Šta se s njima desilo ako im se išta desilo kada su pokušavali da se vrate da uđu u selo.

SVEDOK:        

            Imalo je malo maltretiranja od strane vojske na njima i tako nekih sličnih stvari imalo. I oni su morali da se vrate.

 

 

 

TUŽBA:

            Ranije ste nam govorili o tome da vojska nije održala svoja obećanja da neće dirati stvari koje su pripadale civilima. Da li znate šta se desilo sa stvarima koje su bile u kućama ili u kući.

SVEDOK:        

            Većina stvari je odnešena. Odnošeni su televizori, radio i neke stvari iz kuće, uzeo bi po neki oficir i poneo kući. To sam lično video.

TUŽBA:

            Da li su civili ostavili iza sebe svoju stoku.         

SVEDOK:        

            Jesu. Ostavili su svoju stoku.

TUŽBA:

            Šta se desilo sa stokom.

SVEDOK:        

            Pa većina bi ovce da se ne bi ...uzeli za sebe pa bi njih jeli.

TUŽBA:

            Gde su vojnici živeli dok su bili u tom mestu Damjane.

SVEDOK:        

            U civilnim kućama iz kojih smo mi isterani.

TUŽBA:

            Shvatam. Sada bih želeo da se pozabavimo periodom između 1. i 3. avgusta 98. godine. Da li ste znali za operaciju čišćenja koja se odvijala u to vreme.

SVEDOK:        

            Jesam znao.

TUŽBA:

            Da li se sećate jednog mesta na putu od Đakovice prema Klini.

SVEDOK:        

            Ne.

TUŽBA:

            U redu, šta se desilo na tom putu između Đakovice i Kline, između prvog i trećeg avgusta. Možete li nam reći kako da ste vi bili na tom putu, šta ste radili i šta se konkretno desilo.

SVEDOK:        

            Bilo je jako velika kolona vojske koja je išla da pomogne policiju. Mi smo išli da im pomognemo. Prvo selo gde smo došli tu smo stali. Pukovnik Božidar Delić je naredio jednom tenkisti da okrene tenk prema kući jednoj. To je prvo selo što smo naišli i naredio da gađa u kuću. To sam lično video i čuo.

TUŽBA:

            U redu. Doći ćemo na to za trenutak. Želim samo da se malo vratimo.  Časni sude, ja sam na paragrafu 5 i 6 ovog rezimea. Na putu prema tom selu koje pominjete da li se sećate da ste u jednom trenutku dostavljali vodu vojnicima i da je došlo do jednog incidenta u kukuruzištu.

SVEDOK:        

            Došlo je do incidenta.

TUŽBA:

            Prvo nam opišite taj incident.

SVEDOK:        

            Kad sam došao vodu da donesem vojnicima oni su izašli iz šume, neki vojnici, tu dosta sam imao drugova. Video sam 5 do 6 metara dva mrtvaka, to su bili Albanci i pitao sam jednog od drugova šta je bilo to, kaže našli smo ih u kukuruzu. Žive pa smo ih ispitali neke stvari i ubili smo ih.

TUŽBA:

            Jeste li videli tela.

SVEDOK:        

            Jesam, video sam.

TUŽBA:

            Da li ste primetili bilo kakve rane na tim telima.

SVEDOK:        

            Nemaju uši i potiljak su gađali pištoljem.

TUŽBA:

            Da li ste mogli da zaključite da li je reč o ubistvu koje se upravo desilo ili o nečemu što se desilo pre izvesnog vremena.

SVEDOK:        

            Upravo je bilo ubistvo pre dolaska mog. Nije bilo baš puno vremena, oni su odmah ja mislim najmanje pola sata pre nego što sam ja došao ubijeni.

TUŽBA:

            Da li ste znali zašto su vaši prijatelji, odnosno zašto su vojnici ubili tu dvojicu ljudi. da li su vam išta rekli o tome.

SVEDOK:        

            Navodno da su im ta dva Albanca kazala da ima gore nekakav rov po 250 metara i da ima još ljudi gore koji su naoružani. Ja u to nisam poverovao.

TUŽBA:

            Nakon što su oni vojnicima rekli tu informaciju, ovi su ih ubili. Da li ste to tako shvatili.

SVEDOK:        

            Odmah. To mi je kazao vojnik koji je to video.

TUŽBA:

            Da li ste saznali da li je bilo ikakve bitke koja bi dovela do ovog incidenta, da li je došlo do razmene vatre.

SVEDOK:        

            Nisam to shvatio.

TUŽBA:

            U svakom slučaju koliko sam shvatio vi ste bili tamo i došao je mrtvački auto i odvezao ta tela, je li to tačno.

SVEDOK:        

            Da.

TUŽBA:

            Gospodine, pre nego što sam vas zamolio da se vratimo da nam ispričate o ovom događaju vi ste počeli da nam pričate o tome kako je pukovnik Delić zaustavio vojnike ispred jednog sela i rekao jednom tenkisti šta da uradi. Prvo nam recite da li znate odprilike gde se nalazilo to selo i da li znate ime tog sela. Da li ga sada znate i možda biste mogli da pogledate kartu. Molim da se taj dokazni predmet stavi na raspolaganje svedoku.

            Da li vidite kartu pred sobom.  Da li vidite ime sela u kojem je došlo do tog incidenta. Koje je to selo? Dakle, da li se to selo piše MEDEVCE, odnosno MEKE zavisno od toga da li je ime na srpskom ili albanskom.

MEJ:

            Možda biste mogli da nam pokažete na karti gde je to selo.

TUŽBA:

            U pravu ste časni sude. Ja vidim da na karti ima Medveđe i ima Mece i to je u krajnjem levom kvadratu ove karti. Dakle, o kojem selu govorite gospodine. Možda biste mogli da pokažate na grafoskopu.

SVEDOK:        

            Već sam pokazao.

TUŽBA:

            U redu. Svedok jeste pokazivao na zeleni krug u gornjem levom kvadratu ove karte, a to je mesto koje se piše sa MECE. Hvala, gospodine. Šta se desilo kada ste stigli u to selo.

SVEDOK:        

            Stali smo na jednom mestu,  selo je bilo preko 300 metara od nas. Božidar Delić je izašao iz svog auta, naredio da stanemo svi, došao do tenka i sačekao par minuta i naredio mu da opali jednu granatu u kuću koja se vidi tamo što je tenk i uradio.

TUŽBA:

            Šta se onda desilo?

SVEDOK:        

            Tu se trenutno nije dešavalo. Onda je sačekao još par minuta i naredio još jedanput da opali još jednom. Onda su počeli civili, većinom žene i deca da beže iz kuća prema šumama tamo iza kuća što su bili i onda je naredio da pešadija krene prema kućama da počne sa operacijom. To sam čuo kako je naredio.

TUŽBA:

            Kada kažete da počne sa operacijama da li im je on rekao šta treba da urade.

SVEDOK:        

            Da počnu sa čišćenjem, to se podrazumeva.

TUŽBA:

            Kako ste vi shvatili to naređenje išta je to značilo.

SVEDOK:        

            Ja sam shvatio da treba da se idu da se ubiju teroristi i nisam baš shvatio da li i civili, uglavnom rečeno je da idu da počnu da čiste. Jer nama ništa nisu  kazivali. Baš ono konkretno.

TUŽBA:

            Gospodine da li su vojnici to i uradili.

SVEDOK:        

            Da uradili su, krenuli su u operaciju istog momenta.

TUŽBA:

            Šta se zatim desilo.

SVEDOK:        

            Mi smo nastavili put dalje, a ta vojska je krenula ...putem...

TUŽBA:

            Koliko daleko ste stigli pre nego što ste došli do sledećeg sela?

SVEDOK:

            Ja Mislim oko 5-6 kilometara, tako nešto.

TUŽBA:

            Časni sude, severno od poslednjeg zelenog kruga u kojem je mesto Mece, videćete da se nalaze dva sela severno od tog mesta. Molim da se pred svedoka ponovo stavi karta i da se i tamo ostavi, jer ćemo je ponovo gledati. Gospodine, rekli ste nakon nekoliko kilometara, da li vidite kartu. Pogledajte na samu kartu, a ne na ekran jer je teško čitati sa ekrana, da li znate ime sela koje je bilo sledeće na putu koje ste videli?

SVEDOK:

            Nisam dobro zapamtio.

TUŽBA:

            Niste ga zapamtili?

 

 

SVEDOK:

            Pre Rakovice je bilo neko malo selo. Nego nisam baš zapamtio, tu smo zatekli policiju, civilnu. Imalo je onih posebnih jedinica PJP se zvala. Oni su već palili kuće tu kad smo mi došli. Kuće su gorele, to sam lično video.

TUŽBA:

            Izvolite nastavite.

SVEDOK:

            Video sam kako iznosi stvari, većinom je bio alat, alat i tako nešto slično.

TUŽBA:

            8. jula kada ste otišli sa istražiteljem Sačem u to područje, da li ste tada shvatili da je selo koje ste opisivali, selo Rakovine? Da li vas to podseća na to ili niste u stanju da nam to kažete?

SVEDOK:

            To me podseća. Da, to je selo Rakovina.

TUŽBA:

            U redu. Da li se nešto desilo dok ste bili u tom konkretnom području u narednih nekoliko dana? I ako se desilo, šta se desilo?

SVEDOK:

            Mi smo u selu Rakovina, prespavali dve noći. Zadnji dan je bilo neka pucnjava posle podne. Ja nisam znao ko puca. Nije se uopšte ni videla. Uglavnom svi smo mi pucali u jednom mestu. Bilo je jedno brdo i svi smo u njega pucali. A video nisam ko je gore.

TUŽBA:

            Kada kažete mi, da li mislite i na posebne jedinice policije i na borbene grupe vojske Jugoslavije ili na samo vašu jedinicu. Na šta mislite?

SVEDOK:

            I policija i vojska, zajedno.

TUŽBA:

            I svi ste delovali zajedno u to konkretno vreme. Da li nam to kažete? Gospodine hteo bih da vrlo brzo pređemo kroz sledeće područje. Ja predlažem časni sude, da vodim svedoka kroz taj deo svedočenja. Vi koliko sam shvatio vi ste posle tog konkretnog događaja otišli na odsustvo kući i  nakon 3. avgusta ste se vratili kući u Crnu Goru i tamo ste ostali neko vreme. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Tačno je.

TUŽBA:

            Vi ste posle kratkog odsustva trebali da se vratite, ali ste odlučili da se ne vratite u vojsku i ostali ste tamo do 21. novembra kada se nešto desilo. Šta se desilo?

SVEDOK:

            Desilo se da je VJ došla za mene. Došlo je oko 15 vojnika za mene, u 4 sata ujutru. I prebačen sam za Niš u zatvor. Iz Niša su me prebačili, bio sam u Nišu 20 dana u vojno istražni zatvor, odatle su me prebacili, tražio sam, morao sam da idem, da tražim da me prebače u istu jedinicu gde sam i bio. To su i uradili.

TUŽBA:

            Da li sam vas dobro shvatio? Da nakon izjasnih pregovora kojima je pomogao vaš otac i lokalni političari vi ste na izvestan način pušteni uslovno istok vojnog zatvora i poslati ste ponovo na dužnost kao vozač, ali u jednu drugu borbenu jedinicu?

SVEDOK:

            Ne, poslat sam u istu borbenu jedinicu.

 

 

TUŽBA:

            U redu, izvinjavam se. Dakle, ista borbena jedinica i to je bilo ponovo u Prizrenu, jel tako?

SVEDOK:

            Izvinjavam se, poslat sam ponovo u moju kasarnu, to ja podrazumevam u jedinicu.

TUŽBA:

            U redu. To je bila moja greška. Ja sam vas pogrešno vodio. U svakom slučaju, vi ste izašli iz zatvora, vratili ste se ponovo na dužnost kao vozač u kasarnu u Prizren, u istu borbenu jedinicu, jel to tačno?

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Idemo sada dalje do sredine marta 99-te godine. Da li ste znali da je u toku ofanziva na selo po imenu Jeskovo?

SVEDOK:

            Nisam znao.

TUŽBA:

            Ja sam možda pogrešno formulisao pitanje. Da li se nešto desilo u vezi sa tim selom Jeskovo, ili Džeškovo?

SVEDOK:

            Tu smo dobili uzbunu i otišli u nekom pravcu, prema Dragašu. Nisu nam kazali gde idemo, samo znam da je jedno selo koje, bilo je 1 000 vojnika i 300 policajaca ukupno svega koji je to sve opkoljivao i navodno da je to selo imalo terorista.

TUŽBA:

            Da li ste videli, da li je delić bio prisutan tokom te konkretne operacije?

SVEDOK:

            Da bio je prisutan.

TUŽBA:

            Možete li nam reći gde ste se vi nalazili u odnosu na njega, da li ste bilo šta videli ili čuli, i ako jeste šta, što biste mogli da nam kažete sada na sudu?

SVEDOK:

            Delića sam video kada sam ulazio u selo. Baš u selo i video sam ga, bio je blizu mene, ja mislim da je bio oko 20-30 metara i rekao da dok smo ulazili u selo da nikoga ne ostavljamo živoga.

MEJ:

            To nije sasvim jasno, možete li nam to pojasniti.

RAJNEVELD:

            Svakao hoću. Sad ćemo se vratiti na trenutak. DA li ste se vi nalazili u blizini komandanta vaše konkretne borbene grupe i u jednom trenutku?

SVEDOK:

            U jedonom trenutku? Pred kraj operacije, a bio sam u blizini mog ličnog komandanta, komandira čete. Koji je slušao njegova naređenja.

RAJNEVELD:

            Kako je on primao ta naređenja? Da li je imao radio?

SVEDOK:

            Imao je radio stanicu sa sobom. Morao je da ima svaki komandir čete, radio stanicu.

RAJNEVELD:

            Tom konkretnom prilikom da li ste vi bili dovoljno blizu svog komandira, svoje jedinice da biste mogli da čujete ono što se prenosilo tim radijem?

 

SVEDOK:

            Da bio sam blizu jako blizu.

RAJNEVELD:

            Da li ste čuli da je nešto rečeno na radiju vašeg komandira?

SVEDOK:

            Da čuo sam, čuo sam kako je rekao.

RAJNEVELD:              

            Šta ste čuli?

SVEDOK:

            Rekao je preko radio stanice, dobro sam čuo njegov glas, spremite se za koji minut.

MEJ:

            Možete li malo pojasniti, ko je govorio?

RAJNEVELD:

            To je bilo moje sledeće pitanje. Čiji glas ste čuli preko radija?

SVEDOK:

            Čuo sam glas Božidara Delića, komandanta te operacije.

RAJNEVELD:

            A šta ste čuli da je on rekao na radiju?

SVEDOK:

            Rekao je: spremite se za koji minut počinje paljba. I onda smo čekali naređenje kad on izda da počnemo. A naređenje je bilo kad tenk ispali granatu i kad stigne u selo. Kad stigne granata u selo. To je bilo kao lozinka.

RAJNEVELD:

            Da li ste čuli naređenje?

SVEDOK:

            Čuo sam naređenje.

RAJNEVELD:

            Ko je izdako naređenje?

SVEDOK:

            Božidar Delić.

RAJNEVELD:

            Šta se onda desilo?

SVEDOK:

            Kad je tenk ispalio granatu iz susednog sela, onda je u selo eksplodirala. Onda smo naši komandiri naredili da pucamo tamo u selo. I to je bilo njima zadovoljstvo.

RAJNEVELD:

            Da li su oni izvršili njegovo naređenje?

SVEDOK:

            Da izvršavali su, svako naređenje i to.

RAJNEVELD:

            Šta se onda desilo?

SVEDOK:
            Pucali smo ja mislim pola sata svi, ne mogu reći baš pola sata zato i ja mislim da je to jedno. Onda smo odmorili jedno sat vremena, on je naredio da se prestane sa paljbom.

MEJ:

            Ništa se to ne odnosi na njegov prvi komentar. Rečeno nam je nešto. Ja želim da znam da li je to istina ili nije.

 

 

RAJNEVELD:

            To će uslediti u narednom minutu. Ja pokušavam da idemo hronološki, tako da bi Veće shvatilo kako se to odvijalo. Ako pogledate paragraf 11, ja sam upravo pred tim svedok je preskočio ovo i ja sam se vratio na to.

MEJ:

            U redu, možete nastaviti.

RAJNEVELD:

            Hvala, dakle, nakon što je došlo do pucnjave da li ste čuli da Delić izdaje dalja naređenja?

ODGOVOR:

            Rekao je nakon sat vremena da krenemo prema selu, da se spuštamo prema selu. Prilikom spuštanja neko je opet zapucao mi smo opet nastavili paljbu koja je kratko trajala oko 5 do 10 minuta. svi su pucali.Paljba je prestala i niko se više nije čuo da puca i krenuli smo prema selu. Kad smo ušli u selo tu sam se priduržio Božidaru Deliću i lično sam čuo da je reko: kad uđemo u selo da se potrudimo da nikog živog ne ostavimo koga nađemo u selu.

            Dalje, prilikom ulaska u selo uhvađen je od strane policije Albanac koji je izlazio iz kuće koji je vikao: predajem se, ali nije imao kad da se preda nego odma su mu uši prekinuli i ubili su ga odmah. Prvo ga pucao vojnik koji je bio blizu policajaca ali policajac je vikao na vojnika, što ne pusti mene da ga pucam u tim momentima to sam dobro video. Policajac je izvadio nož otkinuo mu uši i tu se operacija skoro završila. Posle smo odatle nastavili dobili smo naređenje da se spremimo da idemo u kasarnu. Video sam mnogo mrtvih tela u selu. Tačno sam video 7, a bilo ih je još kad smo se vratili u ... sutradan čuo sam da je bilo oko 30 ubijenih navodno terorista ja sam video civile, nije niko bio u uniformi od njih i da je policija sutradan pokupila ta tela mrtva.

TUŽBA:

            Moramo se ovde zaustaviti. Moramo postaviti nekoliko podpitanja da bismo stvari razjasnili. Rekli ste nam da je taj jedan čovek izašao rekavši: predajem se, predajem se. Da li ste videli da je on radio neke druge pokrete šta je radio na primer, sa rukama, da li možete Sudu tačno opisati kako je to on izašao da li nam možete pokazati. Znači, sada ste stavili ruke uvis.

ODGOVOR: 

            Da tako je i vikao: predajem se, predajem se malo ono nije znao srpski dobro ali dobro sam ga zapamtio.

TUŽBA:

            Kako je bio odeven u stvari već ste nam rekli, rekli ste da nikoga niste videli u uniformi.

ODGOVOR:

            Nikog nisam video u uniformi, u  civilnom odelu.

TUŽBA:

            Nekoliko dana nakon toga 18. marta vas su kaznili novčanom kaznom i uslovnom kaznom godinu dana, zbog vašeg ranijeg dezerterstva. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, tačno je.

TUŽBA:

            A onda ste se vratili u Prizren 20. marta i 4 dana kasnije 24. marta razmešteni ste sa vašim bataljonom tu jedno drugo selo blizu Orahovca. Da li se sećate imena tog sela.

ODGOVOR:

            Selo Novak i Trnje, tu smo bili.

PITANjE:

            To je neko selo blizu Novaka, možete li sada na karti sada pokazati Trnje. Imate li tu kartu pred sobom.

ODGOVOR:

            Dakle pokažite nam to na grafoskopu pokazivačem.

PITANjE:

            Znači sada pokazujete zeleni krug između Suve Reke i Mamuše, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Tačno je.

PITANjE:

            Hvala. Da li se nešto dogodilo ujutro 25. marta 1999 godine.

ODGOVOR:

            Da, dogodilo se dobili smo naređenje da odemo u selo da ga očistimo od civila koje je izdao pukovnik Delić mojim komandirima. To znam da je izdao.

PITANjE:

            A kako to znate.

ODGOVOR:

            Zato što u Vojsci oni baš kad je u pitanju operacija ne kriju baš puno i svaki vojnik zna to i zna zbog čega smo došli. Tako da sam i ja znao zato.

PITANjE:

            U Vojsci kad se izda naređenje, da li se to naređenje obično prenese svim vojnicima i ako da ko to prenese.

ODGOVOR:

            Veze su komandiri naših četa ... kako da objasnim. Božidar Delić kad da nekom kapetanu nižem u činu od njega, onaj niži čin pošalje svim komandirima vodova ili četa izda naređenje a ti komandiri četa nama posle izdaju naređenje i kad su nam komandiri izdali naređenje mi smo zajedno sa njima otišli u selo. Počeli smo sa operacijama čišćenja sela.

PITANjE:

            Znači, ta su naređenja sišla niz zapovedni lanac d ali nam to zapravo kažete. Nakon što ste čuli to naređenje da li se nešto onda dogodilo blizu Mamuše u blizini sela Trnje.

ODGOVOR:

            U blizini sela Trnje,  ušli smo mi u selo Trnje to je nama jako bilo blizu. Vojska je počela da ubija civile koji su se nalazili u selu. To sam lično gledao.

PITANjE:

            Da li znate zašto su oni to učinili po čijem naređenju?

ODGOVOR:

            Po naređenju, ja mislim po Delićevom naređenju nisam baš siguran ali čim su oni to radili mora da su ...

PITANjE:

            Ko je bio komandir vaše čete.

ODGOVOR:

            Komandir, mislite na bataljon ili samo čete, ili grupe.

TUŽBA:

            Recite nam ko je bio vaš neposredno predpostavljeni, dakle komandir čete.

ODGOVOR:

            Milan Nedeljković, on je bio za mene komandir.

PITANjE:

            A zatim, ko je bio nad njime.

 

ODGOVOR:

            Kapetan Pavle Gavrilović.

TUŽBA:

            Jeste li čuli da Gavrilović nešto kaže. Da li znate da li je on izdavao neka naređenja.

ODGOVOR:

            On je izdao naređenje da krenemo u selo. On je bio na periferiji sela. On je ostao na periferiji sela a mi smo otišli dole. Da, i izdao naređenje.

TUŽBA:

            Koje je to bilo naređenje.

ODGOVOR:

            Da krenemo u selo i da počnemo da čistimo, i da se potrudimo da nikoga ne ostavimo živog.

 

TUŽBA:

            I da li su vojnici onda ušli u selo Trnje.

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            Možete li sada sudu opisati šta su oni učinili kad su došli u selo, da li se radilo o jednoj velikoj grupi ili su se razdvojili u manje grupe. Kako su se tamo stvari odvijale.

ODGOVOR:

            Bilo je više grupa Vojske svi su bili rastureni. Bile su tri grupe iz naše jedna grupa je prva otišla, druga isto za njom i treća isto. Jer tako je taj sistem akcije bio. To je bilo u 8 sati ujutro kad je selo napadnuto i počeli su da pucaju da ubijaju civile, starce, žene, decu, mlade nisam video tu. Video sam kako ubijaju lično očima. Na neku stranu nisam video kako ubijaju ali ...

PITANjE:

            Opišite nam sad prvi incident u kojem ste videli da je neko ubijen.

ODGOVOR:

            Prvi incident je bio kad je prva grupa ušla u selo 3 stare žene i 2 starca su trčali preko njive. To sam gledao kako neko ih je pucao iz kuća video sam kako padaju u izoranu njivu. To je prvi incident što sam video. A drugi incident je bio malo bliže mene ali ja nisam video od zida od kuće ... tu sam čuo vrisak žena ušao sam video sam neke moje vojnike, mislim moje drugare iz Vojske sa jednim podoficirom nisam tačno video da li su ih oni ubili ali uglavnom video sam mnogo mrtvih u dvorištu. Pa sam onako odprilike zaključio kolko je bilo.

PITANjE:

            I koliko ste vi tamo videli mrtvih tela otprilike.

ODGOVOR:

            Kad sam ušao, ušao sam na brzinu i ta operacija je trajala veoma brzo tako da su oni već završili to mesto i prilikom ulaska ja sam video mnogo mrtvih i neke vojnike i odmah smo izašli odatle da bi otišli u drugu kuću, treću, tamo u selu.

PITANjE:

Da li nam možete dati približnu brojku.

ODGOVOR:

            Bilo je velika gomila u jedno ćoše, ja mislim da je oko 15,  nisam baš izbrojao ali tako mi se učinilo.

 

 

PITANjE:

            I na osnovu onoga što ste videli u toj hrpi mrtvih tela da li nam možete reći kojeg su ti ljudi bili pola, doba o kome se radilo.

ODGOVOR:

            Većinom su bile žena i deca.

PITANjE:

            Da li ste videli veoma mladu decu.

ODGOVOR:

            Da video sam u jednoj drugoj kući video sam majku i bebu. Beba je pogođena u glavu i ujedno je i majku ubila.

TUŽBA:

            Rekli ste nam da ste zatekli tu scenu i da ste tamo videli neke vojnike i vaše drugove i podocifire u blizini te hrpe leševa. Da li ste kasnije saznali razgovarajući sa ljudima kako je došlo do toga da su se ti leševi tamo našli i da su u njihovoj blizini bili vojnici. Da li su oni rekli šta se tamo zapravo dogodilo.

SVEDOK:        

            Nisam baš pričao. Pričao sam sa jednim vojnikom, prezivao se Milošević koji je plakao kad su ubili lepu žensku. Samo to sam video. Krivo mu je bilo što je taj vojnik što je bio ubio pustio njemu, ne bi li nešto uradio njoj. To sam video svojim očima.

TUŽBA:

            Da li vam je rekao kako su ti ljudi izgubili život.

SVEDOK:        

            Da.

TUŽBA:

            Šta vam je on rekao.

SVEDOK:        

            On je pričao konkretno kako u vezi ovog slučaja, ove ženske, o tome mi je ispričao. Kako je vojnik što je bio blizu njega ubio puškom žensku, to mi je ispričao.

TUŽBA:

            Izvinjavam se, možda sam vas pogrešno uputio. Vi ste nam ranije rekli nešto o grupi od odprilike 15 ljudi u jednom imanju. Jeste li saznali kako je tih 15 ljudi izgubilo život, morao sam jasnije postaviti pitanje.

SVEDOK:        

            Podocifir koji je bio sa tom vojskom da je on naredio i on je čak učestvovao u ubistvu tih ljudi.

TUŽBA:

            Da li vam je rekao kako.

SVEDOK:        

            Jednostavno su ih izveli iz kuće, odveli u jedna ćošak i svi su u njih pucali. Svi vojnici što su bili tu.

TUŽBA:

            Rekli ste nam da ste nakon što ste otišli u prvu kuću, otišli zatim u drugu kuću, zatim u sledeću. Da li je to tačno.

SVEDOK:        

            Da, tačno je.

TUŽBA:

            Da li sam vas dobro shvatio da se ista scena stalno ponavljala.

SVEDOK:        

            Ista scena.

TUŽBA:

            Da li ste vi lično čuli pucnjavu iz drugih delova sela.

SVEDOK:        

            Čuo sam pucnjavu iz puno delova sela. Tu se jako mnogo pucalo.

TUŽBA:

            Da li znate šta se dogodilo sa kućama.

SVEDOK:        

            Kuće su većinom zapaljivali, čak sam i ja dobio jednom naređenje da jednu kuću zapalim i jedan autobus.

TUŽBA:

            Jeste li to učinili.

SVEDOK:        

            Da, učinio sam.

TUŽBA:

            A ko vam je naredio da to uradite.

SVEDOK:        

            Vodnik Milan Nedeljković. Dobro se sećam te scene.

TUŽBA:

            Opišite nam kako ste vi to zapalili tu kuću.

SVEDOK:        

            Imao sam upaljač i cigarete u džepu. Posle ulaska u kuću rekao mi je da zapalim kuću. Ja sam uzeo peškir, suvi peškir je bio, zapalio sam ga i držao sam ga u ruci dok je dobro goreo, a u kući je bila kuća od lamperije i samo sam je bacio u ćošak i odmah je počela kuća da gori. A autobusu sam zapalio samo jedno sedište, onda su krenula sva sedišta redom.  Kuća je odmah izgorela. A oni su već otišli druge da pale.

TUŽBA:

            Dakle, recite nam sada u vezi sa tim incidentom u trnju. Da li ste vi kasnije saznali od drugih vojnika šta su oni učinili i da li možete sudu dati procenu o tome koliko je ljudi ubijeno u Trnju prilikom te operacije čišćenja.

SVEDOK:        

            Nisam saznao koliko je ljudi ubijeno ali sam video jako mnogo ljudi u tom selu, ali nisam saznao baš kolika je cifra.

TUŽBA:

            Koliko dugo ste ostali u području Trnja.

SVEDOK:        

            Dva dana.

TUŽBA:

            I kada je ta operacija završena vratili ste se u Prizren. Da li sam vas dobro razumeo.

SVEDOK:        

            Da, vratili smo se u Prizren u kasarnu ali odmah smo izašli iz kasarne.

TUŽBA:

            I kada ste se vratili u kasarnu da li se nešto dogodilo u kasarni što vas navelo na to da odmah odete.

SVEDOK:        

            Da, kasarna je bila uniptena skroz. Nismo imali gde da spavamo, nismo smeli ni da spavamo.

TUŽBA:

            Da li znate kako je kasarna bila uništena.

SVEDOK:        

            Da.

 

TUŽBA:

            Recite nam.

SVEDOK:        

            Kasarna je, NATO je kasarnu uništio.

TUŽBA:

            Šta su onda vojnici koji bi normalno bili u toj kasarni učinili kao posledica toga.

SVEDOK:        

            Dobili smo naređenje prvo selo što je bilo ispod kasarne, tu smo dobili naređenje i isterali sve civile što su živeli u tom selu. Nije selo, nego naselje, što smo i učinili.

TUŽBA:

            I po vašem dolasku u Prizren kada ste se naselili u tim kućama, recite da li ste u jednom trenutku dobili naređenje da odete po jedan civilni kamion.

SVEDOK:        

            Da, ne jedno nego više naređenja.

TUŽBA:

            Kuda ste otišli.

SVEDOK:        

            Kroz to naselje je imalo mnogo kamiona i mnogo vozila koja su civili ostavili i čak i jedno je imalo civila, a odatle smo ...

TUŽBA:

            Jeste li otišli u neku četu koja vam je dala kamion.

SVEDOK:        

            Ne, mi smo sve to sami radili.

TUŽBA:

            Kuda ste odvezli kamion.

SVEDOK:        

            Kamion smo uzeli za potrebe vojske jer nismo smeli da koristimo vojna vozila jer ako bi koristili vojna vozila NATO bi nas gađao, ovako civilna NATO nije hteo da gađa.  To je bila maska.

TUŽBA:

            Taj kamion recite da li se u njemu nalazila neka kutija, da li se sećate da je tamo bila neka kutija i ako da, kako ste došli do te kutije.

SVEDOK:        

            Reč je o drugom kamionu sad što pominjete.

TUŽBA:

            Izvinjavam se, morao sam vas uputiti na ovaj trag na ovaj kamion koji mene interesuje. Dakle, jeste li jednom prilikom dobili kamion sa velikom kutijom.

SVEDOK:        

            6 dan kad smo se vratili u Prizren, dobio sam naređenje od komandanta mojeg  da idem u kamion civilni. To sam i uradio, nisam znao zašta je u kamionu  a u kamionu su video veliku kutiju, veliki paket. Nisam gledao šta je u njemu. Samo rečeno mi je kome da ponesem i šta. Taj kamion je bio namenjen da iz sela Trnja natovarimo sve mrtvake koje budemo našli. To smo i uradili.

TUŽBA:

            Jeste li onda taj kamion odvezli u Trnje.

SVEDOK:        

            Da, odvezli smo u Trnje.

TUŽBA:

            I kada ste stigli u Trnje jeste li tamo pokupili leševe i stavili ih u kamion.

SVEDOK:        

            Da pokupili smo jedan deo leševa koje smo našli. A druge delove mrtvih tela nismo zatekli tu.

TUŽBA:

            Koje ste leševe tamo našli i da li ste kasnije ustanovili šta se nalazilo u toj kutiji koja je bila u kamionu.

SVEDOK:        

            U kutiji kad smo došli da kupimo leševe našli smo one leševe koje sam ja video da su ubijani i pokupili smo ovaj, u toj kutiji je bilo lice mrtvaka koje smo mi uzeli i dato nam je naređenje da po livadama kupimo mrtve i da ih stavljamo u vreće. Samo smo našli 5 žena od svih, a starce smo ostavili  po njivama, a žene smo natovarili na kamion i sklonili smo u jedno brdo gde smo ih zakopali.

TUŽBA:

            Sada me zanima mesto na kojem ste pokopali te ljude. Znači otišli ste iz Trnja, koliko daleko ste odvezli te leševe i kako ste do tamo došli.

MEJ:

            Kada vam kaže on, nije sasvim jasno na koga misli.

TUŽBA:

            Rekli ste da vam je naređeno da odete u higijenu. Da li ste bili sami ili sa drugim vojnicima, da li se radilo o grupi.

SVEDOK:        

            Ja sam otišao po kamion sam,  ali mene je morao neko od vojnika da poveze sa autom da bi to uzeo i faktički sam sam uzeo kamion.

TUŽBA:

            I kad ste otišli u Trnje da li su sa vama išli drugi kamioni puni vojnika ili ste bili sami. Kako je to bilo.

SVEDOK:        

            Da, bilo je dva vojna kamiona koji su bili puni vojske. Ja sam bio vozač ovog civilnog kamiona, u njemu nije imalo vojske.

TUŽBA:

            A ko je u stvari natovario leševe tih 5 žena na kamion. Da li ste vi učinili lično ili su vam pomogli vojnici koji su bili sa vama ili su to oni uradili ili ste samo vozili, recite nam kako je to bilo.

SVEDOK:        

            Svi vojnici koji su bili na kamionu uključujući i mene i ja sam učestvovao u tovarenju. Vojnici nisu mogli da gledaju te mrtve i nisu hteli da im se približe, a ja sam mogao. To meni uopšte nije smetalo.

TUŽBA:

            Znači natovarili ste, stavili ste leševe u vreće za leševe, natovarili ste to na kamion i onda ih odvezli na tu lokaciju. Recite nam kratko jeste li vozili dugo vremena i uopšte kako ste znali kuda treba da ih odvezete.

SVEDOK:

            Ja nisam znao kuda treba da ih odvezem, ali vozili smo ih dugo vremena prema Dragašu.

PITANjE:

            I gde ste se onda na kraju zaustavili i pokopali tela. Da li nam možete reći gde se otprilike nalazi taj lokalitet.

SVEDOK:

            Na karti ovde ne mogu da nađem, a konkretno prema karauli Stevanović.

PITANjE:

            Da li je to u blizini granice.

SVEDOK:

            Između granice i Prizrena.

PITANjE:

            Granica sa čime?

SVEDOK:

            Granica sa Albanijom.

PITANjE:

            Gospodine,  išli ste nekim putem koji nije bio glavni put. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Taj put je bio prema karauli Stevanović nije bio asfaltiran. Vojska koja je bila sa nama dobila je naređenje od mog komandanta da obezbedi lokaciju da ne može niko proći gore gde smo mi otišli. Drugi kamion je bio sa nama pun Vojske koji je obezbeđivao teren gde smo mi našli mesto da zakopamo te mrtve.

PITANjE:

            Recite nam o samom pokopu, da li ste iskopali grobnicu. Da li je to bila duboka grobnica, ukratko nam recite nešto o tome.

SVEDOK:

            Grobnicu smo iskopali plitku nasložili sve pet i zakopali, i namestili kao da nema ništa tu.

PITANjE:

            Da li ste na bilo koji način obeležili to mesto pre nego što ste otišli.

SVEDOK:

            Da, krijući sam bacio jedan deo motora od kamiona koji se zadesio u tom kamionu koji sam ja vozio.

PITANjE:

            Da li je tu bilo podoficira ili oficira sa vama u tom trenutku.

SVEDOK:

            Da bili su moj komandant i dva podoficira koji su te osobe ubijali.

PITANjE:

            Oprostite, nije jasno ko je ubio koje ljude.

SVEDOK:

            Te što smo mi zakopavali.

PITANjE:

            Dakle, ljudi koji su bili s vama prilikom sahranjivanja su ti koji su ubili te ljude koji su sahranjeni.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Ukratko, časni sude, paragraf 21. Dakle, vrlo kratko gospodine, rekli ste nam da je vaša glavna dužnost bila da vozite. Da li ste vi ikada vozili zamenika Gavrilovića.

SVEDOK:

            Da, jesam vozio sam zamenika Gavrilovića.

PITANjE:

            A da li ste ikada otišli u Prizren, i ako jeste da li znate šta je bila svrha tog puta u prizren.

ODGOVOR:

            Većinom sam ga vozio na sastanke koje je naređivao Božidar Delić. Oni su morali sa njim da se sastaju svako veče.

PITANjE:

            Da li ste vi na njega čekali dok je bio na sastanku i onda ga vozili natrag kući.

 

ODGOVOR:

            Da, nisam ga vozio kući nego u naš reon.

PITANjE:

            Izvinjavam se, ja sam se pogrešno izrazio, vi ste ga tamo odvozili i vraćali natrag, i da li ste ponekad razgovarali sa Gavrilovićevim zamenikom o nekim stvarima koje su se dešavale na tim sastancima.

ODGOVOR:

            Nisam baš razgovarao o tim stvarima što su oni govorili ali pretpostavljao sam onako, jer sam dosta bio blizak s njim. Dosta sam i svatio priče njegove.

PITANjE:

            Na osnovu tih informacija koje ste dobijali dok ste vozili tog gospodina, da li ste znali šta se dešava sa Albancima na Kosovu.

ODGOVOR:

            Da, sa Albancima na Kosovu kako sam ja njega svatio u pričama da je bio plan da se Albanci svi proteraju sa Kosova, da ne ostane niko tu, kako sam ja njega mogo da svatim.

PITANjE:

            Da li su o tome ikada raspravljali ostali vojnici sa kojima ste bili u kasarni ili na sličnom mestu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine, da li znate šta se desilo sa albanskim izbeglicama na granici i ako nešto znate, šta znate i kako ste to saznali.

ODGOVOR.

            Na graničnom prelazu Vrmnica Albanci su većinom na taj granični prelaz prelazili i policija koja je bila tamo uzimala je dokumenta Albancima i njih je slala u Albaniju da idu, a dokumenta koja su njima oduzimana su zapaljena na licu mesta odmah.

PITANjE:

            Da li znate zašto su to radilida li su imali naređenja zato ili je to radio neko samoinicijativno. Da li to znate.

ODGOVOR:

            Da, imali su naređenje.

PITANjE:

            Da li znate zašto su uzimali dokumenta?

ODGOVOR:

            Da se ne bi u slučaju kad bi se vratili da nemaju nikakav dokaz da su živeli tu.

PITANjE:

            Svatam. Gospodine, vi ste nam govorili da ste dobijali ili uzimali kamione i slična vozila. Vi ste bili vozač da li ste znali za bilo kakvu krađu vozila i ako jeste da li ste učestvovali u bilo kakvoj krađi vozila.

ODGOVOR:

            Da bilo je mnogo krađe vozila. To nije uopšte krađa to je namerno je narodu uzimano vozilo većinom teretna vozila koja bi se upotrebljavala za potrebe Vojske u nekim sam ja učestvovao.

PITANjE:

            Da li ste vi dobijali ključeve od ljudi, kako ste mogli da uzmete ta vozila i kako ste ih pokretali.

ODGOVOR:

            Većinom smo uzimali auto gde nije imalo ljudi, gde su ljudi bili proterani tako da ključ nismo mogli da imamo, a razbijali smo brave od tih vozila i preko žica smo palili auto.

PITANjE:

            Shvatam, rekli ste nam za kamione, a šta je bilo sa automobilima da li su i neki automobili tako pokretani pomoću žice i zašto u koju svrhu?

ODGOVOR:

            Da, kradena su i mnoga dobra auta koja su oficiri koristili da bi išli na sastanke i za lične potrebe.

PITANjE:

            I na kraju gospodine, koliko sam shvatio vi ste napustili Kosovo 6. juna. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Napustio sam 6 juna, napustio sam jer sam sam tražio. Hoćete da kažem i zbog čega. Zato da ne bi bilo kom oficiru nosio stvari iz albanske kuće kod njegove kuće gore u Srbiji. Stvari iz kuće jer su oficiri tamo većinom uzimali stvari iz albanskih kuća koje su bile dobro nameštene da bi ih oni kasnije koristili.

PITANjE:

            6. jun, da li je to bilo neposredno pre evakuacije Vojske Jugoslavije sa Kosova.

ODGOVOR:

            Da, bilo je 6 dana pre završetka bombardovanja i povlačenja Vojske.

PITANjE:

            Časni Sude, već sam se bavio paragrafom 25 tako da su to bila sva moja pitanja za svedoka. Hvala.

MEJ:

            Unakrsno ispitivanje će se nastaviti nakon pauze gospodine K32. Sada ćemo napraviti pauzu od 20 minuta. Molim vas imajte na umu tokom ove pauze ili bilo koje druge pauze ako je bude, ne razgovarate ni sa kim o svom svedočenju a to uključuje i članove tima tužilaštva. Molim vas vratite se za 20 minuta.

 

PAUZA

           

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prvo da neke opšte podatke vidimo, vi ste samo napisali šta ste po veroispovesti. Musliman, a šta ste po nacionalnosti?

SVEDOK:

            Bošnjak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da ste po zanimanju vozač gde radite? Mislim ne morate da kažete grad. Kao privatnik radite. Od ovoga što piše u vašoj izjavi vi ste bili vojni dezerter. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da, ali nisam pobegao iz Vojske nego sam nagradno pušten ali vaša Vojska je tretirala to kao dezerterstvo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to nije sporno, ja vam čitam deo iz vaše izjave na dan 3. avgusta vratio sam se kući u Crnu Goru na odsustvo.

TUŽBA:

            Da li bismo mogli da redigujemo lokaciju koja se pominje ovde.

MEJ:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam shvatio da je i grad isključen iz informacija. Shvatio sam da je isključeno ime i prezime i glas i slika. A recite mi, molim vas, pošto vi veoma mnogo ovde optužujete vašeg komandanta pukovnika Božidara Delića i navodite u mnogo prilika ono što ste vi navodno čuli i videli da li vi kao vojni dezerter smatrate da tu svoju mržnju, sramotu, boravak u zatvoru, dugujete pukovniku Deliću ili svom ponašanju.

ODGOVOR:

            Ni svom ponašanju, ni svom pukovniku Deliću, nisam baš dobro razumeo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitao sam vas da li vi ta svoja osećanja kao vojni dezerter smatrAte da tu svoju, pošto očigledno veoma mnogo govorite o pukovniku Deliću,  mržnju, da tu svoju sramotu zbog boravka u zatvoru i dezertiranja, dugujete pukovniku Deliću, ili dugujete svom ponašanju.

ODGOVOR:

            Ni pukovniku Deliću, ni svom ponašanju ne dugujem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li smatrate da s obzirom na to kakva nesumnjivo osećanja imate prema tom komandantu brigade i s obzirom na to kako ste postupili...

MEJ:

            Kakva osećanja? Vi ne možete pogrešno da tumačite svedočenje, on je rekao da ne duguje to pukovniku Deliću, a vi ste rekli da su to njegova osećanja prema pukovniku Deliću. Ako želite da to iznesete pred njega morate da mu tako otvoreno i kažete. Na primer, da li vi osećate mržnju prema pukovniku Deliću ako je to ono što vi tvrdite, ali ne možete jednostavno da to prezentirate kao da je to nešto što je već utvrđeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, koliko ja razumem, ovaj svedok je zaštićen u pogledu imena, izgleda i glasa a nije zaštićen u pogledu mojih pitanja. Prema tome, moje pitanje glasi odnos koji ste vi imali...

MEJ:

            Kakav odnos, gospodine Miloševiću? Neću vam dozvoliti da pogrešno tumačite svedočenje, da postavljate pitanja koja nisu dozvoljena i koja nisu fer. Ako vi želite da kažete da je ovaj svedok svedočio o pukovniku Deliću  zato što želi na neki način da mu se osveti, onda to morate tako i reći svedoku tako da bi on mogao da odgovori nato. Ono što ne možete da kažete da pogrešno tumačite neke činjenice da ih tako stavljate. Pošto to niste uradili kako treba, ja ću to učiniti.

            Dakle, svedoče K32, ono što je rečeno je da vi ne govorite istinu o pukovniku Deliću, zato što osećate potrebu da mu se osvetite zato što ste bili u zatvoru kao dezerter.Da li ima istine u tome ili ne.

ODGOVOR:

            Ne bi, nisam tu da se Deliću svetim, ja uopšte Delića ne mrzim ali sam došao iz drugih razloga i moja osećanja prema Deliću nema ni nimalo mržnje prema njemu. Ja ipak znam kakav je Delić čovek, nije me on strpao u zatvor, nego druge jedinice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste bili pre toga u toj jedinici i ponovo se vratili u istu jedinicu. Je li tako?

ODGOVOR:

            Jeste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Počeli ste svedočenjem o vašem boravku u selu Damjan. Gde ste, kako kažete proveli dva i po meseca u sastavu druge borbene grupe. Na karti se vidi da je selo Damjan neposredno uz državnu granicu prema Albaniji. Je li tako? Da li vam je poznato da je u vreme kada ste vi tamo bili, bio veliki broj upada grupa albanskih terorista preko granice Republike Albanije na teritoriju naše zemlje naoružanih grupa koje su vršile terorističke akte i naoružanih grupa koje su pored terorističkih akata krijumčarile velike količine naoružanja iz Albanije. Da li vam je to poznato.

ODGOVOR:

            Poznato mi je da su ti ljudi ubijeni na albanskoj teritoriji koji su kao navodno pokušali da pređu granicu, jer je naša Vojska bila već 2 km u albansku teritoriju. To znam sigurno. Jer Vojske nije bilo na granicama tako da  znam da je bilo i zaseda i sve to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što se zaseda tiče, u odbrani granice zasede su legitiman oblik odbrane granice, pretpostavljam da vam je to jasno.

ODGOVOR.

            To ne znam da li su legitimne. Jer ako su bile legitimne to bi izgledalo ja mislim narod koji živi u Kosovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vidite, vama je najverovatnije nepoznato ali moram da vam postavim u formi pitanja, za događaj koji se desio prilikom upada nekih 150 pripadnika UČK sa velikom količinom naoružanja preko granice. Oni su upali u zasedu, jedan priličan broj poginuo u toj zasedi, nekoliko uhapšeno, a ostali pobegli čak je i OEBS konstatovao da je to bila legitimna zaseda u odbrani granice. Da li vam je to poznato. Dobro, da idemo dalje, pošto pretpostavljam da će mi vreme ograničiti doduše tek sutra.

            Po vašem dolasku u selo Damjan, tamo je bilo civila lokalnog stanovništva. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I to je u neposrednoj blizini granice, vi kažete u svojoj izjavi da je Delić rekao i citirali ste ih "otarasite se ovih civila iz ovog sela, nije važno gde će ići, ovde više ne mogu da budu". E sad, vas ja pitam s obzirom  na to da se  na granici  dešava, ovo što smo konstatovali, da li smatrate da je on naredio da se civili udalje da bi oni bili izvučeni iz zone borbenih dejstava, da ne bi smetali borbenim dejstvima, odnosno da ne bi u borbenim dejstvima bili ugroženi, ubijeni, ranjeni, da im se nešto ne bi desilo.

ODGOVOR:

            Nisam ja citirao pre  što ste kazali, nego ljudi koji su meni ispričali, moj drug koji ga lično čuo da se narod civilni iseli iz kuća. A ovo zbog čega su insistirali Vojska je radila računala je da ne bi slučajno ja misli, baš ti seljani što su živeli tu, mislimo da ih ne bi oni napadali. Nije radi sigurnosti građana, tu civili nisu mogli sigurno da ostanu, jer vojnici su pitali svaki noć po tim kućama tako da su oni morali sami da izađu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, ja  sam vas pitao da li to znači da je Delić naredio da se civili udalje iz zone borbenih dejstava. To je potpuno čisto.

ODGOVOR:

            Ovo radi sigurnosti Vojske.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Smatrate da to nije radi sigurnosti civila.

ODGOVOR:

            Nije, radi sigurnosti civila.

 

 

 

MEJ:

            Obojicu vas mole da usporite, prevodioci mole da usporite.

            Gospodine K32, znam da vam nije lako budući da niste naviknuti da svedočite, molim vas da imate na umu da sve vaše reči prevodioci prevode. Tako da kad čujete neko pitanje napravite kratku pauzu kako bi prevodioci mogli završiti sa prevođenjem pitanja i tek onda odgovorite. Gospodine Miloševiću, vi to znate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            U to vreme, dakle kad su civili udaljeni iz zone borbenih dejstava, da li je neko maltretirao te civile. Da li je neko ubio nekog od tih civila.

ODGOVOR:

            Ubijanja nije bilo, ali jeste bilo maltretiranja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kakvog maltretiranja?  Da li biste bili ljubazni da objasnite.

ODGOVOR:

            U susednim selima je išla Vojska po prodavnicama uzimala je sve bez para, sve na silu. Dalje, ako bi nekog uhvatili dobro bi ga ispitali, malo bi ga i izudarali bio star, bio mlad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jeste vi lično videli da neko ulazi u prodavnice, uzima robu i ne plaća za tu robu.

ODGOVOR:

            Da, video sam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste i vi to činili?

ODGOVOR:

            Da, i ja sam to činio jer ja se ne mogu odvajati od svojih drugara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi gde su se nalazili vaši položaji. U samom selu ili u njegovoj blizini.

SVEDOK:

            To su sela koja su veoma razbacana, tako da to selo nije baš bilo gusto, a kuće su bile sve napuštene i vojska je stanovala u kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam vas dobro razumeo.

SVEDOK:

            Kuće su bile napuštene i vojska je u njima spavala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Spavala u napuštenim kućama?

SVEDOK:

            Da, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A položaji su bili izvan sela, pretpostavljam.

SVEDOK:

            Ne, isto tu.

MEJ:

            Opet vas obojicu mole da usporite.

KVON:

            Samo trenutak, gospodine Miloševiću. Gospodine K32, primetio sam da ste upravo rekli da ste vi iz neke prodavaonice uzeli gusku a da niste platili. Da li vam je neko rekao da to učinite.

 

 

SVEDOK:

            Ne, nego kad su moji drugovi to radili, ja valjda od drugova se nisam hteo odvajati tako da smo tu svi zajedno tako radili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, za Delićevo naređenje čuli ste od nekog vojnika. Maločas ste rekli, kako se zvao taj vojnik koji je čuo Delićevo naređenje.

SVEDOK:

            To ne mogu da vam kažem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim?

SVEDOK:

            Ne mogu to da vam kažem jer ne mogu se baš sad trenutno ni setiti jer je prošlo 4 godine, 4,5 koliko ima već.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to znači vi citirate u izjavu, kažete da ne možete da se setite, a izjavu ste dali aprila 2002., 25. i 26. znači mala je razlika u tom vremenu.

SVEDOK:

            U izjavi nisam pominjao ime tog vojnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne kažem da ste pominjali ime, ali kažete da ne možete da se setite. Davali ste izjavu, znači vi čak citirate posle 4 godine navodne reči pukovnika Delića koje vi nikad niste čuli, je li tako. Koje vam je preneo vojnik čijeg se imena ne sećate.

SVEDOK:

            Ne sećam se imena, jer...

MEJ:

            Samo trenutak. Možete dalje.

SVEDOK:

            Ne sećam se imena jer nije  bio baš moj bliski drug sa kojim sam se non-stop družio. Znači u tom reonu  razmešataja imalo je puno vojske sa kojima sam se svima znao i kojima sam ja vodu davao i hranu. Znači, znali su oni mene odlično i dok sam ja raznosio hranu, ja sam imao vremena čak i da pričam sa njima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to vam je znači bio blizak drug.

SVEDOK:

            Znam da je čovek iz Vranja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a recite mi kad su civili napustili to područje, kažete niko nije ubijen ili pucano u njega ili ranjen, je li tako.

SVEDOK:

            Ne, nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate gde su se oni sklonili sa tog područja. Da li ste imali kakvo saznanje o tome.

SVEDOK:

            Ne, ja mislim da su otišli kod svoje rodbine koje je imao u Đakovici ili u neko drugo na selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pretpostavljate da su otišli kod svojih rođaka u druga mesta.

SVEDOK:

            Da, da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Na trećoj strani, u drugom pasusu vaše izjave, vi kažete kako se sećate da je jedan oficir oduzetim civilnim kamionom otišao do jedne od boljih kuća odakle su stvari utovarene na kamion i odvezene, kako kažete, za Srbiju. Da li je tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ste vi lično videli.

SVEDOK:

            Da, video sam kako unose televizore, video i nose kućama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je bio taj oficir.

SVEDOK:

            Većinom su bili oni glavni oficiri u našem reonu razmešteni. Tu borbenu grupu gde smo mi bili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi kažete da se sećate jednog oficira, to ste videli. Prema tome, pošto znate glavne oficire, imenujte ih redom. Ko je taj oficir koji je to uradio.

SVEDOK:

            Gospodine Miloševiću oficiri su se menjali svakih 10 dana tako da ja kad bih mogao svima da zapamtim svima ime i prezime dobro bi bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi znači tvrdite da su se u vašoj brigadi oficiri menjali svakih 10 dana.

SVEDOK:

            Da, svakih 10 dana ili nedelju, zavisi kako koji. I nisu se samo menjali potpukovnici nego i recimo može i major i kapetan. Uglavnom znao se pretpostavljeni ko je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ta tvrdnja da se oficiri u vašoj brigadi menjaju svakih 10 dana je zaista bitna. Na strani 3 u 4 pasusu navodite da je vaša borbena grupa između 1. i 3. avgusta bila angažovana u operaciji čišćenja, je li tako. E sad mi objasnite šta je ta operacija čišćenja. Šta ste to čistili na kom terenu s obzirom na to da kažete da ste se kretali u formaciji to putem od Đakovice prema Klini.

SVEDOK:

            Da, da. Otišli smo od Đakovice jedno 15 km i odatle smo počeli neka sela da čistimo. Ja nisam učestvovao u čišćenju ali bio sam vozač vode jer normalno trebala je voda vojsci tako da  sam ja bio u toj formaciji. U toj koloni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je to čišćenje?

SVEDOK:

            Čišćenje je, gospodine Miloševiću, kad krene vojska da ubija civile tamo i oni su navodno mislili ima tamo terorista. Čuo sam kako tu ima terorista.

MEJ:

            Gospodine K32,  morate sudu da odgovarate.

SVEDOK:

            Izvinjavam se ako sam nešto pogrešio.

MEJ:
            Nema potrebe da se izvinjavate ali iako optuženi postavlja pitanja molim vas da odgovarate sudu, a da ne vodite diskusiju sa njime. Znam da to nije lako učiniti ali molim vas da ovde imate na umu da ovde govorite svoje odgovore sudu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste u toku glavnog ispitivanja. Rekli da je to značilo eliminisanje terorista i udaljavanje civila iz te zone, a ne ubijanje civila. Vi sad tvrdite da je čišćenje značilo ubijanje civila.

SVEDOK:

            Pa to se podrazumevalo tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto smatrate da se podrazumevalo da čišćenje podrazumeva ubijanje civila.

SVEDOK:

            Zato jer, gospodine Miloševiću, vojska kad krene ona ne gleda ima li terorista ili nema nego sve redom. To ja znam. Ja sam bio tamo, vi niste bili. Trebali ste da dođete pa da vidite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste išli u formacije putem od Đakovice prema Klini. Da li sam ja dobro shvatio kako ste vi išli, jeste li vi vozili kamion ili šta.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ste bili. Jeste li bili na začelju kolone. Vi ste se bavili snabdevanjem.

SVEDOK:

            Bio sam treće vozilo, treće ili drugo nije važno ali bio sam na početku fgormacije, a Delić je bio prvi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste odmah sa svojim vozilom za snabdevanje išli iza vozila komandanta.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste vozili tada.

SVEDOK:

            Ako kažem znaće, nije bitno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Molim.

SVEDOK:

            Nije bitno sad koje je vozilo, uglavnom vojno vozilo sam vozio. Cisternu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Cisternu?

SVEDOK:

            Da, sa vodom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa gorivom?

SVEDOK:

            Sa vodom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sa vodom!

TUŽBA:

            Časni sude, dozvolite mi da se ubacim. Izgleda da se ovde unakrsno ispituje po izjavi i neka pitanja u unakrsnom ispitivanju odnose se na nijanse izjave i na to što se nalazi u izjavi, a šta ne. Budući da izjave nisu u spisu, nisu uvršetene u dokazni materijal možda biste trebali u nekom trenutku utvrditi da li ćemo ih mi uvrstiti u dokazni materijal.

 

MEJ:

            Da, imam izjave, već imamo kopije.

TUŽBA:
            Izvinjavam se, nisam znao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li sam ja onda dobro shvatio da se pešadija nalazila na kraju kolone.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, o kakvom se onda to čišćenju radilo kada se pešadija nalazila na kraju kolone.

SVEDOK:

            Kolona nije bila baš, imala je najmanje 11, 12 kamiona, to nije....

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je tom prilikom bilo napada na vašu borbenu grupu od strane UČK.

SVEDOK:

            Nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste vi bili u prilici da budete svedok nekog napada UČK na vašu borbenu grupu, na deo vaše borbene grupe, na pripadnike vaše borbene grupe. Znači u najširem smislu

SVEDOK:

            Nisam svedok niti sam ikada video vojnike UČK u reonu te ofanzive. U te dane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kad ste videli vojnike UČK?

SVEDOK:

            Ja sam vojnike video samo mrtve u kasarnu kada sam ih donosio. Taj put sam video UČK u uniformi. Za one što ste vi malopre rekli da su na granici ubijeni, koji su dovučeni sa granice u kasarnu. To je prvi put da sam video vojnike UČK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi nikad niste imali nikakve borbe sa pripadnicima UČK.

SVEDOK:

            Imali smo jednu ali ja opet ne mogu da kad su u pitanju civilna odela ne mogu da kažem da su to vojnici, a bilo je okršaja navodno. Ali većinom smo nalazili puške lovačke kod njih. Znači nije nešto bilo teškog naoružanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste od oružja UČK to što vi kažete da ste videli i nalazili osim lovačkih pušaka.

SVEDOK:

            Lovačkih pušaka smo nalazili, a recimo u jednom selu ja sam lično našao jednu lovačku pušku. Novu jer šta može da učini sa lovačkom puškom, ništa. Može samo da me rani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, vi tvrdite na strani 3, peti pasus da je vaša borbena grupa usput uhvatila dvojicu Albanaca koji su bili naoružani automatskim puškama, je li to tako?

SVEDOK:

            Uhvaćena su dva Albanca, ja njihove puške nisam video. A vojniku kojem sam davao vodu, navodno on mi je ispričao priču  da su oni bili naoružani, da su ispitani, da su im sekli ...da suim uši otkinuli i da su ih oba ubili čim su im uši otkinuli.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas samo da razjasnimo ovo. Ovde piše na strani 3: "moja borbena grupa uhvatila je usput dvojicu Albanaca u polju kukuruza, tretirali su ih kao da su pripadnici OVK. U suštini verovatno su to i bili. Čuo sam da su na sebi imali civilnu odeću i da su bili naoružani automatskim oružjem ali nisu pucali na nas".

"Ispitivali su ih dva minuta, zatim su im pucali u potiljak. Čuo sam da je vojnik za njihova ubijanja odgovoran, itd, tela su ostavili pored puta, čuo sam preko radija, poziv da dođu mrtvačka kola iz Đakovice". Kasnije ste videli dvojicu cigana kako skupljaju leševe.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste videli te leševe, jel tako?

SVEDOK:

            Da, video sam te leševe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, a kako onda možete da kažete da ste čuli da su na sebi imali civilnu odeću, a ne da ste videli civilnu odeću, vi ste, ako ste videli, morali videti da li su imali ili nisu imali. Zašto kažete "čuo sam da su imali civilnu odeću"?

SVEDOK:

            Možda, ovaj, ja nisam nešto zapamtio da sam reko da sam čuo kako su imali civilnu odeću. Ja sam te civile video očima. A čuo sam od vojnika, to možda ako su prilikom davanja izjave pogrešno napisali. Znači, pre kad sam sa vojnikom pričao posle šta je ovo i on mi sve ispričao situaciju. I on je čuo preko radio veze u stvari mene kazao da su zvali preko radio veze da dođu mrtvačka kola.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste dakle videli dva Albanca koja su utovarili, pogrebnici koji su došli iz Đakovice, jel tako?

SVEDOK:

            Da, gledao sam ih pola sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali ste ih videli kako leže i kako ih utovaruju. Vi niste prisustvovali njihovom ubistvu i ne znate kako su oni ubijeni?

SVEDOK:

            Da, ne znam, ali sam čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A čuli ste kako su ubijeni?

SVEDOK:

            Baš na licu mesta gde sam i video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim?

SVEDOK:

            Na lice mesta gde sam ih video mrtve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste videli kako su oni izgledali, jeste videli rane na njima?

SVEDOK:

            Jesam, video sam da nemaju uši i jedan bio stomakom okrenut prema zemlji i video sam mu  ranu u stomaku. I to je izgledalo jako grozno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi čak navodite i ime lica koje je, kažete, odgovorno za to. Jeste li vi videli da je taj oficir koga pominjete ubio tu dvojicu?

SVEDOK:

            On je, on je.

MEJ:

            Samo trenutak. Molim vas da napravite pauzu. Iskaz ovog svedoka je da je on to čuo, on je to rekao. Da, ako želite nešto dodati, izvolite.

SVEDOK:

            Oficir koji je to uradio kojeg sam ja video on je imao pištolj kod sebe. A pucano iz pištolja i to kolt. To znam, i baš sam gledao kad mi je vojnik pokazao na njega. A ime i prezime se ne mogu setiti tog oficira. Jer nije bio moj pretpostavljeni, bio je sasvim iz druge jedinice. Ja sam bio drugo nešto.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, sad prvi put čujem da oficiri VJ kao oružje upotrebljavaju kolt, koliko ja znam oni upotrebljavaju pištolje naše proizvodnje, to je u formaciji naoružanja. Gde je on nosio onda taj kolt?

SVEDOK:

            Pištolj je bio njemu za pojasom. I to stvarno lep pištolj. Veliki pištolj kolt, onaj što ima bure.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, oficir je bio naoružan nekim neformacijskim oružjem, jel tako?

SVEDOK:

            Da, što znam koja je informacijski, ne ne znam to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo smo utvrdili da kad ste se kretali iz Đakovice prema Klini, nikakvih napada UČK na vas nije bilo?

SVEDOK:

            Ne, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E dobro, recite mi, kako znate da su ta dvojica Albanaca govorila o postojanju rovova UČK i da su izajvili da je u njima bilo prisutno oko 200 pripadnika UČK? Kako to znate?

SVEDOK:

            Vojnici koji su njih uhapsili, oni su  bili gde sam ja donio vodu da piju. E vojnik kojemu sam ja davao vodu, on mi je sve ispričao. Ja sam pitao, baš me je interesovalo, ja sam ga pitao. I on mi je sve kazao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači, vi niste prisustvovali njihovom ispitivanju, nego vam je vojnik kome ste davali vodu ispričao njihov iskaz da su tu u blizini rovovi i da ima 200 pripadnika UČK?

SVEDOK:

            Ne, da ima gore još, nije kazao baš tačan broj UČK ili navodno, jer nisam ja siguran da je on to rekao, UČK. Nego da ima rov u dužini od 200 metara. I da ima još gore ljudi koji su u rovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde kažete upravo ovo što sam ja tvrdio, tokom ispitivanja govorili su o rovovima dugačkim 250 metara i da tamo ima 200 ljudi.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nije 200 metara, 200 ljudi, a 250 metara. Tako stoji u izjavi.

SVEDOK:

            A dobro, pa tako nešto. Uglavnom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema tome, jel to tačno šta ste u izjavi napisali?

SVEDOK:

            Tačno je. Tačno je.

KVON:

            Gospodine K 32, moram ponovo naglasiti, budući da vi govorite isti jezik, veoma je teško prevodiocima da vas prate, zato vas još jednom molim da uvek napravite kratku stavku između pitanja i odgovora. Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na trećoj starni u 6-om pasusu vaše izajve vi kažete kako ste sa samo 10-ak metara čuli pukovnika Delića kako izdaje naređenja, uostalom to ste rekli i uživo danas kad ste ispitivani izjade naređenje tenkisti da puca u jednu kuću u selu koje se nalazilo 15-ak kilometara od Đakovice. A recite mi molim vas, kako ste vi to čuli? Jel Delić stajao pored tenka ili gde je bio on kad je izdavao naređenje tenkisti?    

SVEDOK:

            Delić je bio na čelu kolone. On je prvi išao sa malim džipom. Tenk je bio drugo vozilo posle njega, kolona je išla polako i odjednom je on stao, zaustavio kolonu. I gledao je prema kućama. Znači, svi smo, ja sam, svi smo izašli u slučaju bilo kakvog napada da nismo u vozilu. Ja sam bio treći auto od tenka, znači, to je bilo jako veoma blizu. I dobro sam ga posmatrao kad je gledao u kuću i rekao tenkisti, okreni kupolu. Kupolu je tenkista okrenuo i gađao u kuću. Ta kuća se jako dobro videla. Prva granata koja je udarila u kuću, ništa se nije dešavalo. Sačekao je jedno vreme malo, ja mislim oko 5 minuta, svi smo posmatrali tamo. Kad je dao drugo naređenje, ajd ispali još jednu. Kad je druga granata udarila civili su počeli da izlaze iz kuće. Dobro sam video, neki su bili u belom. Žena je bila u belom, imala je onu krpu belu. Kao što Albanke nose. I dvoje dece sam video kako trču tamo prema šumama. I onda je on dao naređenje spremite se, pešadincima i nekima dao naređenje, krenite vi tamo, srećemo se na to i to mesto, sve po kartama su radili. I rekao je dobro, krenite u čišćenje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ste sve vi čuli Delića?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je izdao naređenje komandiru tenka isto tako usmeno?

SVEDOK:

            Da, da svi smo ga čuli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Komandiru  tenka, jel tako?

SVEDOK:

            Da, da, bio je od tenka, 3 metra je bio od tenka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi .

MEJ:

            Moram vas zaustaviti, sporije govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kao što znate posada tenka ima kape, ima radio, ima  slušalice na ušima koje su ugrađene u tenkovske kape, dakle, Delić nije njima naredio ni preko radija, ni preko uobičajenih sredstava, nego im je iz blizine tenka usmeno rekao i oni su ga čuli i izvršili takvo naređenje. Kako uopšte može tako da se komanduje tenkom?

SVEDOK:
            Svaki tenk ima svoga komandira. Svaki komandir ima na kupoli gore mesto gde on stoji i u tenk ima tri vojnika njegova koja slušaju njegovo naređenje. Znači, on iz one kako je ona rupa na kupoli, on normalno da može da mu kaže, a Delić onom pretpostavljenome tenku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači to je jedan, ovako specifičan način koji ste vi videli da se komanduje. Na početku kad sam vas pitao gde ste se kretali, jeste bili na čelu ili začelju, rekli ste da ste bili odmah iza Delićevog vozila.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad ste opisali da je iza Delićevog  vozila džipa bio tenk, a da ste vi bili treće vozilo od tenka. Kad ste precizno rekli, odnosno kad ste rekli tačno, da li pre 5 minuta kad ste rekli da ste vi bili odmah iza Delićevog vozila ...

MEJ:

            Ne, ne, nemojte zbunjivati svedoka na ovakav način. Nema potrebe na odgovorite na to.

SVEDOK:

            Ne može da me zbuni, jer Delić  ima jedino vozilo koje može da se kreće mimo kolone slobodno. Znači, on je u jednom vremenu preteko kolonu, jer on je bio jedino vozilo koje može da se pokreće pored kolone. Znači, on je preteko na jednom mestu celu kolonu. I došo je na čelo gore. I zaustavio kolonu, normalno. Nije važno, tu može neki kamion da se pokvari i da dođe onaj što je bio četvrti da dođe na trećem mestu. I toga je imalo. Čak sam bio jednom, kad sam se vraćao, ja sam čak bio i drugo vozilo posle tenka. Kad smo se vraćali iz tog sela. Znači, nije važno mesto. Ali bio sam blizu tu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kako se zvalo to selo?

SVEDOK:

            Meca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako kažete?

SVEDOK:

            Mece.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mece? To je na samoj granici?

SVEDOK:

            Ne, ovo je od Đakovice do, ovo pričamo o selu između Đakovice i Kline.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I Kline?

SVEDOK:

            Da, o tome pričamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da je dva puta pucano iz tenka na tu kuću. Da li je kuća oba puta bila pogođena?

SVEDOK:

            Da, jer je pukovnik Delić naglasio, pazi da ne promašiš.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je nešto specifično bilo u toj kući?

 

 

SVEDOK:

            Ja da sam primetio, ništa specifično. Niti sam video da ima kakvih rovova ili nešto oko kuće. Normalna kuća kao svaka kuća. Čak je dimnjak dimio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste onda imali neko, bar za sebe, objašnjenje što baš tačno tu kuću gađa?

SVEDOK:

            Nijesam, baš sam se čudio što baš tu kuću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, a da li smatrate da vojnik mora da bude detaljno obavešten i raspolaže svim informacijama koje ima komandant brigade?

SVEDOK:

            Ne. Znači, vojnik je vojnik, a on može da zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da možda komandat brigade ima neku informaciju po kojoj gađa cilj.

SVEDOK:

            Nisam čuo.

MEJ:

            Niste čuli zato što sam ja isključio mikrofon radi prevodilaca. A sada, gospodine Miloševiću, izvolite sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znam da li ste razumeli moje pitanje, da li možete da pretpostavite da komandant brigade ima informaciju zbog koje ta kuća predstavlja vojni legitimni cilj?

SVEDOK:

            Možda ima informaciju, to ja ne znam. Možda ima informaciju da su tu teroristi, očigledno da nisu bili kad sam ja vidio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, da li je iz tog sela u toj prilici bilo ko otvarao vatru?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ni posle onog pucanja?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi tvrdite da je Delić izdao naređenje da pešadija krene u šumu i očisti od terorista, jel tako?

SVEDOK:

            Da. Nije baš od terorista. Čuo sam kad je rekao krenite u čišćenje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na jednom mestu ste u ovom prepodnevnom ispitivanju rekli od terorista.

SVEDOK:

            Pa možda, ne mogu se setiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Shvatio sam da ste u usmenom izlaganju objašnjavali da je cilj bio da se neutrališu teroristi, koliko razumem?

SVEDOK:

            Da se?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da se neutrališu teroristi. Da ili ne?

 

SVEDOK:

            Ne znam šta je.

MEJ:

            Sačekajte malo. Pogledaćemo i proveriti da li su pominjani teroristi. Gospodine Rajneveld, možete li nam pomoći oko toga? Reč je o mestu Mece, po mojim zabeleškama ne pominju se teroristi, već samo da je Delić naredio grupi da stane i da je naredio da tenk puca  u jednu kuću. I tenk je pucao, ja se ne sećam da je pomenuto čišćenje terorista, on je naredio pešadiji da krene i da počne operaciju.

RAJNEVELD:

            Da. Mislim da je to bilo u odgovoru na pitanje u glavnom ispitivanju, ali da bi bio fer, upućujem vas na englesku verziju  stranica 3, drugi red sa dna, gde se kaže: "Delić je uzeo radio" i da bi bili fer prema unakrsnom ispitivanju ostatak te rečenice kaže  "da se traže teroristi". Tako da ja mislim da jeste legitimno postaviti to pitanje u unakrsnom ispitivanju, ali se ja ne sećam da je svedok koristio taj izraz u toku svog svedočenja, mada možda jeste.

MEJ:

            Ja se toga ne sećam, i nemam nikakvu zabelešku o tome, ali u izjavi na koju ste me sada uputili, piše "Delić je uzeo radio i naredio pešadiji da krene u šumu i da očisti i traži teroriste. I kada je rekao da očisti to područje, ja sam shvatio da je naređenje značilo da ide tamo i da ih sve pobije".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nadam se da smo ovo razjasnili, jer to piše u srpskoj izjavi na kraju treće strane, malko izmenjeno nego što je sad prevedeno, ali to je tolerantna razlika. "Delić je preko radio veze naredio našoj pešadiji da krene u šumu i očisti je i pronađe teroriste". Tako to stoji.

SVEDOK:

            Nije preko radio veze, nego ja ovako rukama da krenem. A preko radio veze se, inače, čuo sa drugim jedinicama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja sam...

MEJ:

            Samo trenutak,  gospodin Rajneveld želi nešto da kaže.

RAJNEVELD:

            Da bismo imali potuni odgovor, mada se ja ne sećam referent za predmet je pronašla zabelešku u transkriptu i čini se da u redu 11 06 57, odnosno, 47 ispravljam se "kada je počela operacija dalje im je rekao šta da rade".

SVEDOK:

            Da počnu operaciju čišćenja, tako sam ja to shvatio.

PITANjE:

            Šta ste vi shvatili pod tim naređenjem, šta je to značilo?

SVEDOK:

            Shvatio sam da je to značilo da teroristi treba da budu ubijeni, ali ja nisam shvatio da li se to odnosi i na civile.

RAJNEVELD:

            To je deo transkripta o glavnom svedočenju ovog jutra, i ako želimo da budemo potpuno fer, to je ono što može da se nađe u transkriptu.

MEJ:

            Dakle, pominju se teroristi, ali to je ono što je mislio svedok, a ne što je rekao Delić.

RAJNEVELD:

            Da. Upravo tako.

MEJ:

            Hvala lepo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja moram da prigovorim, gospodine Mej, ovde  piše: "Delić je naredio pešadiji da krene u šumu očisti i pronađe teroriste" da to nije ono što je on mislio, nego da je čuo šta je rekao Delić. A shvatio je...

MEJ:

            Dve različite stvari, jedna je ono što je svedok rekao jutros ovde, a drugo je što je rekao u izjavi. Sada smo to pojasnili, znamo šta je šta. Ali ja želim da pitam svedoka sledeće. U vašoj izjavi piše, čuli ste, to vam je pročitano, da je Delić naredio pešadiji da krene u šumu, očisti je i pronađe teroriste. Da li je Delić zaista pomenuo teroriste? Pošto je to ono što ste vi rekli u svojoj izjavi?

SVEDOK:

            Pominjao teroriste nije, ali on je samo naredio da se krene u čišćenje, a teroriste pominjao nije. Znači, mi smo svi, cela vojska je podrazumevala da je to to. I svaćala je to, znači, neko je možda čuo da ima terorista pa smo svi nagađali to baš tačno da znamo da su teroristi tamo bili, ne mogu to da rečem. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vojska, dakle, vojnici kao izvršioci shvatili su naređenje komandanta da se šuma očisti od terorista, da se pohvataju teroristi, pronađu teroristi. Jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, e sad mi recite, od kojih terorista ako ste tvrdili da su u selu bili samo civili?

SVEDOK:

            Od kojih terorista? Od kojih jel?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da.

SVEDOK:

            Pa tamo je većinom kako su oni smatrali da je imalo albanskih terorista od UČK, ali u tolikoj ofanzivi da nema ni jednoga, da nema ni jednoga vojnika UČK da uopšte nisu uhvatili. Toga se ne sećam, nit znam nit sam ikad čuo. Znači, da je imalo terorista, ja bih čuo. Ali nije ni jednog imalo. Znači, bila je ofanziva, ubijeni su neki ljudi, ali niko nije bio u uniformi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi niste videli za sve vreme na Kosovu ni jednog u uniformi UČK?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel tako?

SVEDOK:
            Da. Jesam u kasarnu jednu žensku. Kad su tamo na granicu te što ste vi izjavili  pofataju to u baš to vreme, samo sam je video u prolazu u uniformi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, s obzirom na to da ste vi bili vozač cisterne, jeste vi učestvovali u toj operaciji, kako kažete, čišćenja kad je naređeno da se ide u šumu.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I pronađu teroristi?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste ostali pored svog vozila, jel tako?

SVEDOK:

            Da, u kuću smo se nastanili. Tamo gde su bile napuštene, tu smo spavali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pošto u svojoj izajvi ne govorite ništa o toj operaciji čišćenja, da li je bilo žrtava?

SVEDOK:

            Znam da jedan policajac civilni bio ranjen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta vam to znači civilni policajac?

SVEDOK:

            Zato što je trećeg dana kad je bilo posle podne je neki napad, znači, čula su se tri pucnja i onda su svi pucali u jednom pravcu. E sad kako je taj policajac povređen, to nijesam video, a video sam da je povređen i da su ga odmah prebačili za bolnicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste razumeli moje pitanje. Ne znam šta vam znači  civilni policajac?Mislite pripadnik redovne policije, a ne vojne policije?

SVEDOK:

            Da, da. Redovne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Smatrate policajac?

MEJ:

            Molim vas napravite pauzu. Da, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro koliko ste vi proveli u toj brigadi kojom je komandovao Delić? Više meseci, jel tako?

SVEDOK:

            Godinu dana, skoro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Godinu dana? A da li vi imate bilo kakva saznanja o tome koliko je pripadnika te brigade poginulo u borbama na Kosovu?

SVEDOK:

            Zadnje saznanje u vremenu bombardovanja. A i u vremenu kad nije bilo bombardovanja, većina vojnika je ginula greškom vojske. Znači, nije bila dobro vojska opremljena i neki su vojnici ginuli zbog vojske. A u vremenu bombardovanja, dešavalo se da naši vojnici uđu u naše minsko polje, tako da nisu da ne znaju uopšte naši oficiri ni plan od tih mina i da ne mogu da se izvuču naši vojnici. Tako su naši vojnici ginuli. A policija je ginula, ginula je policija, a ne znam na koji način.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jel vi tvrdite da niko od vojnika iz vaše brigade odnosno, jedinice u kojoj ste vi bili, nije poginuo u borbama sa UČK?

SVEDOK:

            Nije poginuo. Jeste, izvinjavam se. Dešavalo se pre bombardovanja da poneki oficir pogine. Znači, imalo je nekih okršaja u vreme kad sam ja bio odsutan 3 meseca. Znam da su neki oficiri poginuli, ali opet ne mogu da rečem od koga, jer ne znam. A poginuli su u nekim okršajima.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovi vojnici, pripadnici vaše jedinice koji su poginuli, vi tvrdite poginuli su od sopstvene vatre, odnosno od vatre svojih drugova.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zbog loše organizacije?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to tvrdite?

SVEDOK:
            Da, da. Loša organizacija je bila totalno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim?

SVEDOK:

            Totalno je bila loša organizacija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A odakle ste kako izjavljujete otišli do jednog sela koje je bilo na udaljenosti od 3-5 kilometara odatle. Kako se zvalo to selo?

SVEDOK:

            Rakovica. Tu sam spavao dve noći, u nedograđenoj, napuštenoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Primetili ste da je u tom selu bilo kuća koje su gorele, jel tako ? Kad ste se vi približavali selu, te su kuće gorele?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E dobro, recite mi, šta je bio uzrok toga su kuće gorele? Jeste vi došli u to selo posle nekog okršaja između policije i UČK, posle neke bitke, neke jedinice ili je neko samo potpalio te kuće?

SVEDOK:

            Tu smo zatekli policiju, znači, ja ne znam da li je bilo okršaja, a znam da smo tu policiju zatekli i kuće su ja mislim oni zapalili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste vi išta pokušali da saznate da li je u selu bilo borbe između pripadnika policije i terorista?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa UČK? Al dobro, vi kažete onda posle toga "tada, te noći, kako vi kažete, došlo je do vatrenog okršaja između pripadnika posebnih jedinica policije i nekoga?

SVEDOK:

            Da. To je posle podne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je na njih pucao iz šume? Vi pretpostavljate da se radilo o UČK?

SVEDOK:

            Možda i jeste, možda i nije, to ne znam, nisam vidio ko je to bio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko bi mogao da puca na policiju?

 

SVEDOK:

            To ne znam. Znam da smo pucali u jedno brdo, tu su  bile cepuške i čak tenk je bio upotrebljen na njega. Baš na vrh, to je bilo malo jedno brdo, ja mislim ne znam, ne znam ko je bio tamo, niti znam odakle je pucanj došo. Jer tu ne mož da odrediš šta znam. Ja nisam bio u situaciji da znam baš odakle.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vidim da.

SVEDOK:

            Ja sam bio u kući, u kući,  a to je bilo brdo poviše puta. I gledao sam baš s prozora to brdo  u tom baš vremenu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a tada ste primetili da je policajac ubijen dok je stajao na mostu.

SVEDOK:
            Da, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel tako?

SVEDOK:

            Da. Nije ubijen, nego je ranjen, uglavnom pao, nisam baš vidio da je ranjen, ali to je  bila je pucnjava, da bi se on spasio, znači, pucano je on je lego na most. Znači, drugi policajci su pokušavali da ga izvuču, i on se podvući je došo onaj, do drugih policajaca. Znači, vratio se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što se vratio taj drugi policajac, koji je pokušao da ga izvuče. Vratio se?

SVEDOK:

            Ne, ne, no prilikom pucanja, znači, oni policajci što su išli prema njemu, oni su pucali u nekom pravcu, dok  je on puzao prema njima. S mosta, znači, išao je prema kraju mosta gde su bili ovi policajci. A ko je pucao na njega, to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da se razjasnimo.  Na 4-vrtoj strani, na kraju drugog pasusa, vi kažete da niste videli na koga se puca i kažete citiram vas: "mi smo samo pucali u pravcu paljbe".

SVEDOK:

            Ne u pravcu paljbe. Nego u pravcu brda, odakle je navodno pucano na nas. Jer  možda u izjavi kako sam ja izjavio, možda me nisu razumeli ili nešto slično.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne znam kako su vas razumeli, jer ja vas ništa nisam razumeo  što ste izjavljivali, ali pošto sam naučio da čitam, ovde piše, "nije se moglo videti na koga se puca, mi smo samo pucali u pravcu paljbe".

SVEDOK:

            Pa dobro, ja sam možda izjavio u pravcu paljbe. Znači, paljba i pucanje, to je isto za mene. Znači, pucano iz brda, sa brda pucano. Znači, ja sam pretpostavljao da je tamo bilo i tako sam izjavio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro,  dobro. A jeste i vi pucali?

SVEDOK:

            Jesam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, imali ste dvostruku ulogu. I vozač kamiona ...

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... i pešadinac, jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sutradan ste otišli kući na odsustvo, jel tako?

SVEDOK:

            Ne sjutra dan sam bio u kasarni, vratili smo se te večeri u kasarnu i rano ujutru sjutra kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, i tada ste vi i vaš otac odlučili da se više ne vraćate u svoju jedinicu. Jel tako?

SVEDOK:

            Nijesam tada, nego kad sam došo kući. Tako da su mi svi vikali, ja sam, reko da planiram da se vratim, ali ne budalo, gdje ćeš na Kosovo. Vidiš da se tamo ratuje i većina tog naroda je mene kazivala i ja sam za te 7 dana odlučio da se ne vraćam više. A imam dosta rodbine albanske. Tako da kad bi otišo dole, recimo kad bi se samoljovno vratio da idem namerno. To bi došlo njima, kao da idem protiv nji. I zato sam odustao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno, ovo što ovde pišete u izjavi, da li su zato Albanci ubili dvojicu stričeva vaše majke u selu Vrastavica?

SVEDOK:

            To je, to je slučaj zato što je njihov rođak radio u srpskoj policiji na Kosovu, i da je to, da je to taj problem. Znači, da bi se osvetili njemu, oni su njih ubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, jesu oni bili Albanci?

SVEDOK:

            Ne. Ali znam da su ih  Albanci ubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate da su ih Albanci ubili, a smatrate da je motiv bila osveta?

SVEDOK:

            Da, jer čovek, taj čovek što je radio u policiju, to je bio njihov bratanić, koji je napuštio Jugoslaviju još prije bombarcovanja tako da oni nisu mogli, recimo Albanci do njega da dođu pa ne znaju na koji način da se osvete i njih dvojicu su same našli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, 21. novembra 98-me. Vojne vlasti su vas uhapsile u vašoj kući i sprovele u vojni zatvor u Nišu, gde ste, kako kažete, bili sa mladim Albancima?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mene interesuje odgovor na pitanje kako se sa tim Albancima postupalo u zatvoru?

SVEDOK:

            Ja sam bio u sobi sa jednim Albancom. A u te druge sobe su bili drugi  Albanci. Ja sam znao, a na koji način sam znao, zato što se ovaj ima jedan prozorčić u sobi koji je malo otvoren i oni su se šapinjali na albanski nešto i znao sam da su albanci. A ovaj, što je bio sa mnom, ja sam ga 17 dan u zatvor otkrio da mi je rodbina od moje tetke. On mi je ispričao da je uhvaćen na granici makedonskoj kako ilegalno prelazio sa cigaretama, a u njegovoj izjavi, njegovoj optužbi što je došlo dok sam ja bio tu, navodi se da je on zbog prenošenja oružja tu. Koju sam ja čitao. Znači,  u optužbi piše da je on oružje prenosio, a on je meni ispričao da je cigarete prenosio.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali , moje pitanje je glasilo, kako se u zatvoru postupalo sa tim mladim Alabancima koji su bili zatvoreni? Jel bio isti tretman sa svima?

SVEDOK:

            Jeste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel bio korektan tretman?

SVEDOK:

            A korektan nije bio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U kom smislu nije bio?

SVEDOK:

            Pa, svaka nužda koja bi se vršila, morala bi da se završi trčući, kad stražar reče dosta, moraš se vraćat, nisam smeo da zaspem, recimo u preko dana, i na stolicu, nisam smeo da zaspem. Drugo, nisu dali da ništa radimo, a prema  Albancima nisu se loše baš, nisam ja to primetio da su se loše ponašali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li mogu da zaključim da ste svi imali isti tretman, prema njima kao i prema vama i prema drugima.

SVEDOK:

            Da, da. Isto sve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro vaš otac je posle ipak insistirao da se vratite u svoju jedinicu i dovršite odsluženje vojnog roka, znači, kako vi kažete, preko nekih autoriteta izdejstvovao da posle samo 20 dana budete vraćeni iz zatvora u svoju jedinicu, jel tako?

SVEDOK:

            Moj otac je došao meni u posetu. I on  nije imao drugog izbora, nego je sa mnom pričao u prisustvu zastavnika koji je posmatrao moj i njegov razgovor, koji je slušao i on je mene vikao da se ja vratim. Ja sam mu rekao ne vraćam se ja dolje živ i on mi je rekao, sine mi nemamo drugog izbora, otidni i vrati se. Kad je poseta prošla, jedno pola sata, ja sam odlučio da se vratim sam, samovoljno. Jer mi je bilo žao stvarno šta će. I morao sam molbu da pišem sudiji,  da bi ja razgovarao sa sudijom, da bi sudiji kazao što ću. Sutra dan su me poveli kod sudije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SVEDOK:

            Dalje znate kako ide propis.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. 28-og februara 99-te pošto ste se vratili u svoju jedinicu, otišli ste, koliko sam ja ovde video, u Ljubižde odakle su kako kažete, neki vojnici iz brda doneli tela 6-orice Albanaca koji su bili mrtvi već 3 dana, jel su to bili pripadnici UČK?

SVEDOK:

            Jesu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako su oni, u kojem sukobu sa vojskom ili policijom,  stradali?

SVEDOK:

            Nije bio nikakav sukob, nego je te Albance  zaseda sačekala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovi su nastradali u zasedi?

 

 

SVEDOK:

            Da, ja mislim i mi smo kao navodno isto u tri sata dobili uzbunu da odemo gore kao javljeno je da ima još terorista i krenuli. Ja sam bio recimo obezbeđenje vozila, tako da su moji drugovi otišli gore po ti šuma da fataju teroriste, ali nisu ufatili nikoga živoga, samo su 3, 4 mrtva doneli. Čak sam i ja nosio sa vozilom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali je naredba bila da se uhvate, a ne da se ubiju, jel tako?

SVEDOK:

            Da, da, ali su već bili smrznuti. Znači, ne može se telo čoveka smrznut za dan. Ili za dan, nego mora,  bilo je hladno vreme, tako da pretpostavljam da su bili mrtvi i ranije. Jer su bili.

MEJ:

            Sada je 15 do dva, sada moramo prekinuti sa radom. Gospodine K 32, molim vas, vratite se ujutru u 9 sati, da bi ste završili sa svojim svedočenjem.

Gospodine Milošević, imate još pola sata za unakrsno ispitivanje.

Nastavljamo sa radom sutra ujutru u 9 sati. Ustanite, molim.

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest