aktuelno-m.gif (3720 bytes)

16. jul 2002.g.

STENOGRAM

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro.

            Tvrdite da je Vojska Jugoslavije 27. marta došla u vaše selo i da vam je izvesni oficir koji kako tvrdite dan ranije odveo vaše stričeve radi sahrane ovih tela,  dao sat vremena da napustite selo. Je li to tačno. To piše na strani 2 u 6 pasusu vaše izjave.

ODGOVOR:

            Da, oni su nas naterali da napustimo selo, sve nas i to u roku od jednog sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je objasnio zbog čega treba da napustite selo.

ODGOVOR:

            Ne, samo su nam rekli da se gubimo i da idemo u Albaniju, i kada smo napustili selo rekli su nam da ipak ne možemo da idemo u Albaniju nego da idemo u Korenicu. I kada smo stigli do Prekaza vratili su nas u Korenicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi kad  vam je rekao da treba da napustite selo da li vam možda rekao da se tu očekuju borbena dejstva i da treba da se sklonite radi svoje bezbednosti.

ODGOVOR:

            Ne.

            Samo nam je rekao da moramo da napustimo selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vam oni tada rekli da odete u Korenicu?

ODGOVOR:

            Da.

            Rekao je da idemo u Korenicu i proveli smo nedelju dana na jednom polju tamo po njegovom naređenju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na to ćemo tek doći. Dakle, rekao je da idete u Korenicu, a ne da idete u Albaniju, je li tako?

SVEDOK:

            Na samom početku kada nam je rekao da napustimo kuću u roku od jednog sata, rekao je "idite u Albaniju". Ali kada smo stigli u Brekot, rekao je "ne možete ići u Albaniju, vratite se u Korenicu". Nikola Mićunović, on nam je to rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači nije vam to rekao u selu da idete u Korenicu, kao što ste maločas rekli, nego tek kada ste krenuli za Albaniju, onda vam je rekao da idete u Korenicu. Je li tako?

MEJ:

            Upravo je objasnila šta se desilo, nema potrebe da se to ponavlja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sada mi objasnite, molim vas, u izjavi ne ovoj, nego onoj koja je data istražiteljima međunarodne krizne krupe piše da su maskirani srpski policajci čija su lica bila namazana bojama, vojnici, pripadnici paravojnih snaga isterali vas i članove vaše porodice iz kuće i da je jedan policajac pokušao da zapali jednu kuću, da mu ostali Srbi to nisu dozvolili.

            Sada mi objasnite zašto se razlikuje ta izjava od ove koju ste maločas dali koja je i u psanoj formi ovde dostavljena. Ovo je inače na strani 03, 014968 srpske verzije date međunarodnoj kriznoj grupi.

MEJ:

            Da li ste razumeli pitanje, da li ste mogli da pratite šta je on upravo rekao?

SVEDOK:

            Ne nisam sasvim sigurna, je li on misli kada smo otišli iz Guske?

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, da li hoćete da kažete onaj momenat "kada su nam pustili Gusku?"

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorimo o istom događaju.

MEJ:

            Da, da. Dajte svedokinji da odgovori.

SVEDOK:

            Da, kada smo napustili selo, rekli su da izgubimo odatle u roku od jednog sata i tako smo i uradili.

MEJ:

            Optuženi kaže da u izjavi koju ste dali međunarodnoj kriznoj grupi piše da je bio neki maskirani policajac kao i pripadnici paravojnih snaga koji su vas isterali zajedno sa drugim članovima vaše porodice iz vaše kuće. Da li je tačno da je bilo maskiranih policajaca i pripadnika paravojnih formacija.

SVEDOK:

            Da.

MEJ:

            Optuženi vam još kaže da u vašoj izjavi piše da je jedan policajac pokušao da zapali vašu kuću, ali su ga drugi Srbi u tome sprečili. Da li se to tako desilo ili ne?

SVEDOK:

            Ne sećam se nikakvog paljenja kuće.

MEJ:

            Nastavite, gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li možete da objasnite zbog čega se razlikuje vaša izjava od izjave koju ste dali međunarodnoj kriznoj grupi, zašto se te dve izjave razlikuju o istom događaju, a obe su vaše?

SVEDOK:        

            Ja se ovog trenutka stvarno ne sećam, oni bolje znaju šta se moglo dogoditi, vi znate šta se desilo u selu Guske, bolje nego ja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada kažete oni bolje znaju šta se dogodilo na koga mislite, ko su ti oni?

SVEDOK:

            Hoću da kažem, vi ste znali šta se dešava, zbog toga što ste vi izdali naređenja.

MEJ:

            Izvolite, gospođo Romano.

ROMANO:

            Časni sude, ja imam ovde jedan upitnik koji je popunila svedokinja, da bismo bili pošteni prema svedokinji, trebalo bi da gospodin Milošević da pročita celu rečenicu koja je ovde napisana.

MEJ:

            Tako uradite to, molim vas.

ROMANO:

            Piše, srpski policajci su pokušali da spale kuću svedokinji, međutim, drugim Srbima oni to nisu dozvolili zbog toga što su želeli da koriste tu kuću kao svoje sklonište.

MEJ:

            Da li se sećate da se desilo nešto od ovoga što je upravo pročitano?

SVEDOK:

            Ne sećam se, da kažem ponovo, neko je pokušao da zapali kuću, ali tamo je bilo ljudi.

MEJ:

            Završili smo sa ovim pitanjem, gospodine Milošević molim vas da krenete dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je sada tačno? Da li su vas iz kuće izbacili onako kako ste to izjavili međunarodnoj kriznoj grupi.

MEJ:

            Ona nam je rekla da više od ovoga ne može da objasni tako da nema smisla vraćati se na to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja pitam, gospodine Mej, šta se desilo, valjda je ovde...

MEJ:

            Znam, razumem, vi ste pitali, izneli ste izvesnu tvrdnju, čuli ste njen odgovor i nema smisla dalje time se baviti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, tvrdite da su pripadnici Vojske Jugoslavije pratili vozila kojima ste se kretali na putu do Korenice, da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su vam oni to pružali obezbeđenje?

SVEDOK:

            Ne, nisu nas oni pratili radi obezbeđenja, oni su došli da bi nas isterali iz naših kuća i da bi nas ostavili celu nedelju dana na jednoj poljani, od 29. marta do 5. aprila mi smo sedeli na toj poljani bez ikakvog obezbeđenjaa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, sada ćemo doći na to, a da li je 26. i 27. marta bila bombardovana Đakovica od strane NATO?

SVEDOK:

            Ne sećam se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a recite ko je sve od muških članova vaše porodice napustio selo i uputio se sa vama ka Korenici?

SVEDOK:

            Celo selo Guske, celo selo, svi žitelji su napustili selo i otišli prema Korenici uključujući i moju porodicu. Niko nije ostao u Guskama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi tvrdite da su pripadnici Vojske i policije u Korenici naredili mlađim osobama, ženama i deci da ostanu na poljani, a starije i bolesne su poslali u jednu kuću, tako stoji, pitanje glasi, gde su za to vreme bili vaš otac, vaši stričevi i ostali stariji muškarci iz vaše porodice?

SVEDOK:

            Cela moja porodica bila je na toj livadi, na toj poljani, a u kući koju pominjete bili su samo vrlo stari ljudi i bolesni ljudi koji ne bi mogli da prežive na poljani, dok je cela moja porodica i svi ostali žitelji  su bili na toj poljani celu nedelju dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali već u sledećem pasusu vi tvrdite da su pripadnici Vojske naredili ljudima da se smeste po različitim kućama u Korenici to kažete. Šta je sada tačno, da li su vam naredili da ostanete na poljani ili da se smestite u kuće.

MEJ:

            Recite nam gde se to pominje, da im je naređeno da se ne ostane u nekim kućama. Molim vas samo nam recite stranu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U poslednjem pasusu strana 2, poslednja rečenica naredili su ljudima da odu i smeste se po različitim kućama u Korenici... zajedno sa mojom porodicom otišla sam u kuću ...

MEJ:

            Dajte da ovo razjasnimo, onako kako je svedokinja to ispričala u svojoj izjavi. To zvuči ovako, prvo su bili u Korenici nedelju dana, zatim, bilo je otprilike 1000 ljudi u konvoju koji je krenuo iz Korenice. Kad smo stigle u Mejeorize Vojska Jugoslavije, zaustavila konvoj i naredila ljudima da se nastane u raznim kućama u Korenici, tako da nema nikakvog raskoraka između njenog iskaza i izjave. Da li je tačno gospođo Dedaj, da kada ste stigli u Korenicu, Vojska je zaustavila konvoj i rekla vam da se rasporedite po kućama. Da li se tako desilo.

ODGOVOR:

            Da, da to se desilo pošto smo celu nedelju živeli na toj livadi. Onda su nam naredili da krenemo prema Meji i samo što smo stigli pred Đakovicu vratili su nas prema Korenici, a onda su nam rekli idite i sklonite se po kućama tako da sam ja sa svojom porodicom otišla u kuću Markaja i proveli smo tamo sve vreme od 27. aprila, oko 27 aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            I za ovaj prvi deo gospodin Mej kaže da nema razlike u vezi sa onim što ste rekli da ste ostali na poljani nedelju dana, evo pogledajte ovaj pretposlednji pasus na strani 2 kad ste krenuli, seli smo na traktore i automobile i krenuli prema Korenici. "Kad smo stigli u Korenicu Vojska i policija su naredili mlađim ljudima ženama i deci da ostanu na poljani, a stariji poslali u jednu od kuća u selu. Ja sam bila među onima koji su trebali da ostanu na poljani. Po noći nam je dozvoljeno da odemo u kuće". Prema tome, jeste vi bili na poljani nedelju dana, ili ste po danu bili napolju a noću išli da spavate po kućama. Je li tako ili nije. Šta je ovde tačno.

MEJ:

            Moguće je da je i jedno i drugo tačno. Da li ste noću spavali u kući, gospođo Dedej.

ODGOVOR:

            Da.Tokom cele te nedelje danju bismo bili na poljani, dok bismo uveče ulazili u kuće. Svi žitelji sela. Ali to je bilo samo za noć. Samo noću smo mogli biti u kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, molim vas, u izjavi međunarodnoj kriznoj grupi tvrdite da su vreme u Korenici provodili u kućama, dok u izjavi koju ste dali ovde, ovim istražiteljima, navodite da ste vreme provodili u kući Markaja, pa mi sad odgovorite kod koga ste vi bili u Korenici. Šta je tačno.

ODGOVOR:

            U kući Marijana Markaja smo provodili večeri tokom te nedelje što smo bili na poljani. Svi žitelji u toj kući. Međutim, nedelju dana kasnije od 5. aprila, pa nadalje, kad smo se tamo vratili pa do 27 bili smo u kući Premda Markaja. Što se tiče kuće Marijana Markaja tamo smo bili samo noću tokom te nedelje dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je porodica Markaja vaša rodbina.

ODGOVOR:

            Mislite da li je moja porodica ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To sam vas pitao.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Članovi porodice vaše smestili su se u kuću Preda Markaja.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, ova svedokinja govori o jednom važnom događaju, a vi postavljate trivijalna pitanja. Ja vas podsećam da je vaše vreme ograničeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Izgleda, gospodine Mej, da je ovde glavno pitanje vreme. U svojoj izjavi na strani 3 pasus 4 izjavljujete kako ste sa razdaljine od 20 metara čuli pucnje i kada ste pogledali unazad videli ste kako muškarci leže na zemlji. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            Da, nama su naredili da izađemo iz svojih kuća. Muškarci su tamo ostali dok su žene i deca izašli napolje, odmakli se na rastojanje od 20 metara, čuli smo pucnjavu. Kada smo odmakli još 20 metara ponovo se začuo rafal i ja sam se okrenula da vidim šta se desilo sa mojim oce, stricem i svim drugim muškarcima, sa onih 9 muškaraca koji su ostali u dvorištu. Oni su svi ležali na zemlji... bila sam sigurna zapravo da su ubijeni. Međutim, vi to znate bolje nego ja. Ostavili su nas bez roditelja. Ja sam ostala bez strica i bez ikoga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U izjavi koju ste dali međunarodnoj kriznoj grupi izjavljujete da ste kada ste se okrenuli, videli kako muškarci padaju. Šta je sada tačno. Da li ste ih videli kako leže, ili kako padaju.

ODGOVOR:

            Videla sam kako leže na zemlji ispruženi. Od nas su tražili novac, tukli su nas, tražili su dragocenosti i kada bismo se okrenuli mogli smo da vidimo kako oni leže na zemlji. Tako da smo videli šta im se desilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste se okrenuli videli kako vojnici i dalje pucaju, ali ne prema telima, dakle, i dalje pucaju a ne prema telima. U šta su to vojnici pucali.

ODGOVOR:

            Dok smo bili u dvorištu, pre nego što smo otišli, oni su pucali u dvorištu stalno su pucali u vazduh, ali htela bih ponovo da kažem da kad smo krenuli nismo odmakli dalje od 20 metara kada su oni pucali direktno na njih i mi smo videli kako oni leže na zemlji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Recite mi u kom su položaju bili vojnici kad ste ih videli da pucaju.

ODGOVOR:

            Stajali su uspravno i pucali ravno ispred sebe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A recite mi gde su sahranjeni vaši rođaci.

ODGOVOR:

            Našli smo samo njih trojicu, samo trojicu članova porodice Dedaj. Drugi su nestali ne znamo gde su. To znači moj otac, moj stric, ukupno 12 članova porodice Dedaj i vode se kao nestali. Našli smo samo trojicu Musa, Đoka i još jednog, našli smo ih spaljene u kući gde su se nalazili. To je bila kuća porodice Beriša u Korenici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su ta trojica bila u toj grupi koju ste malopre opisali.

ODGOVOR:

            Ne. Oni nisu bili u kući u kojoj su bili drugi, oni su bili u drugoj kući u Korenici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde je sahranjen vaš otac?

ODGOVOR:

            Ja nisam pronašla telo mog oca, on je nestao. Ne znam šta se s njim dogodilo već tri godine. Mi smo ih ostavili tamo iza sebe 2. aprila i više nikad za njih nismo čuli. Oni su netali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko su ti ljudi koji kažete da su ubijeni 20 m od vas. Ja sam razumeo da govorite o svom ocu, o svojoj porodici. Dakle, ko su ti ljudi za koje tvrdite da su ih ubili vojnici kad ste vi bili 20 m daleko okrenuti leđima. Da li ste poznavali te ljude.

SVEDOK:

            Ti ljudi bili su moj otac, moj stric i moj bratić od 16 godina i još drugih 6 članova naše porodice koji su bili odseli kod Markajevih.  To su bili članovi moje porodice koje smo ostavili iza sebe u dvorištu. Međutim, ja ne znam ništa više od toga. Ja sam videla samo kako se puca na njih, kako oni leže na zemlji ali mi nikada nismo našli njihova tela i ne znamo šta im se tačno dogodilo. Oni su jednostavno nestali. A vi sami to veoma dobro to znate jer ste vi to uradili. Ja ne mogu ništa više tu objasniti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je neko preživeo tom prilikom.

SVEDOK:

            Samo jedan. Samo žene i deca. Samo mi smo preživeli. Muškarci koji su ostali iza nas u Korenici niko ne zna šta se sa njima dogodilo. tamo je bilo 500 ljudi, Meja, Korenica, Gufkaj, svi su oni nestali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a recite mi molim vas da u izjavi koju ste dali međunarodnoj kriznoj grupi kažete da je Anton Dedaj star 31 godinu preživeo događaj. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Tačno je. On je odseo kod jedne druge porodice iz Korenice. On je imao sreće i preživeo je. On nije bio tamo gde sam bila ja sa mojim ocem i stricem, on nije bio u toj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako ste znali da je preživeo kad ste napustili Korenicu i pridružili se konvoju.

SVEDOK:

            Kada smo pošli sa konvojem, svi smo mi formirali taj konvoj i taj preživeli bio je sa nama u tom konvoju. On je bio jedan jedini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je i on dao izjavu istražiteljima ili pripadnicima međunarodne krizne grupe. Da li znate to?

SVEDOK:

            Ne. On normalno živi u selu Guske sa nama. To je jedan moj rođak, Anton Dedaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dedaj, a u izjavi koju ste dali istražiteljima vi uopšte ne pominjete njega. Zbog čega?

SVEDOK:

            Pa ne znam. Nema tog pera koji bi moglo opisati događaje kroz koje sam ja prošla. Ja sam puno toga napisala, ja sam puno stvari govorila ali evo taj je preživeo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bilo borbi između UČK i pripadnika vojske i policije.

MEJ:

            U kojem kontekstu?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja pitam svedokinju, gospodine Mej, u kontekstu događaja o kojima svedoči.

MEJ:
            U Korenici u to vreme kada je ubijen njezin otac, da li vi iznosite tvrdnju da su se tamo tada vodile borbe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja sam vrlo jasno postavio pitanje svedokinji da li je bilo borbi između UČK i ...

MEJ:

            Ne, niste. Mislite na celi vremenski period  koji je opisala. da li se na to odnosi vaše pitanje. Vi morate jasnije postaviti vaše pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu u nekoliko pitanja kada vršim unakrsno ispitivanje da dođem do onoga što želim ili moram unapred da to vama objasnim. Je li to moja dužnost prema vašem tumačenju?

MEJ:
            Ne, vaša dužnost je da postavljate pitanja koja su jasna svedocima kako bi na njih mogli odgovoriti. Ako to ne učinite zaustavićemo vas. Nije fer prema svedoku a niti prema sudu postavljati pitanja koja nisu jasna. Prema tome, to morate učiniti. Gospođice Dedaj vi ste već u stavri odgovorili na pitanje. Pitanje je glasilo da li je bilo borbi. Odgovorite na ovaj način. Prvo, u vreme kada je došlo do pogubljenja koje ste vi opisali, kada je pogubljen između ostalih i vaš otac, da li je tada bilo borbi sa OVK.

SVEDOK:

            Ne. Nikada nisam videla OVK nikakve vrste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da li je i na vas neko pucao dok ste napuštali Korenicu.

SVEDOK:        

            Na nas, na žene i decu dok smo hodali to mislite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi tvrdite da se svuda unaokolo pucalo. To piše na strani 3 u petom pasusu. Svuda unaokolo se pucalo pa pretpostavljam pošto se svuda unaokolo puca da su u pitanju bile neke borbe. Pitam da li je i na vas neko pucao, dakle da li su se u Korenici vodile borbe jer kažete svuda oko nas se pucalo.

SVEDOK:

            Ne, nije bilo borbi. Niko se nije borio ali uvek je bilo pucnjave. Neprekidna pucnjava, duž cele ceste sve dok nismo došli do Đakovice, stalno je bilo pucnjave. Kuće su gorele, ceste i poljane bile su pune muškaraca sa povezima oko glave, kriminalaca, bilo je strašno.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, imate vremena za još jedno pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li poznajete ikoga ko je pripadnik UČK?

SVEDOK:

            Ne. Ne znam nikoga.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov, imate li vi pitanja za ovu svedokinju.

VLADIMIROV:

            Ne, nemam pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas

MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odgovarajući na moje pitanje svedokinja je rekla da njena majka, tetka, strina, ujna, bilo ko nije prisustvovao, da je ona sama davala izjave vašim istražiteljima, a na prvoj strani izjave piše gde ovde stoje imena svih lica, osoba prisutnih tokom razgovora piše: Ana Dedaj, majka svedokinje. Dakle,  ili vaš službenik nije napisao istinu ili svedokinja nije rekla istinu. Želim na to da skrenem pažnju a pogotovo što je

MEJ:

            Da, to ste i učinili. Gospođice Romano, imate li vi pitanja.

ROMANO:

            Ne za svedokinju, časni sude. Želela bih samo nešto razjasniti i pokazati vam nešto. Suprotno onome što je rekao gospodin Milošević, tj. da svedokinja nikada nije u svojoj izjavi spomenula Antona Dedaja, ako pogledate 4 stranu engleske verzije ona na toj strani u drugom paragrafu spominje, moj ujak, stric Anton Dedaj bio je oslobođen  i pridružio nam se.

MEJ:
            U redu, hvala.

TUŽBA:

            Nemam drugih pitanja.

MEJ:

            Gospođice Dedaj, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli sveočiti na Međunarodni sud. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala vam što ste me pozvali.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To što je gospođa Romano objasnila odnosi se na kasnije događaje kad su ih zaustavljali na putu, a moje pitanje je bilo o tome ko je preživeo, prema tome to su potpuno dve različite stvari i odnosi se na potpuno različito vreme.

MEJ:
            Mi možemo pročitati izjave. Molim da se uvede sledeći svedok.

SAKSON:

            Dobro jutro, časni sude. Optužba poziva gospođu Nefredete Seljmani i dok čekamo da ona dođe u sudnicu želim vam reći da se svedočenje gospođe Seljmani odnosi na događaje koji su se odigrali na stranama 9 i 10 kosovskog atlasa.

Sledeći svedok govoriće o incidentu opisan u paragrafu 66 optužnice.

MEJ:
            Sada vas molim da uvedemo svedoka.

            Molim svedokinju da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i nipta sem istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Da li se vi zovete Nefredita Seljmani.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li ste rođeni 3. aprila  1983.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li ste rođeni u selu Dobroš u opštini  Đakovica na Kosovu.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li je selo Dobroš nekih 10 km severozapadno od grada Đakovice.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li ste 7. jula 2001. dali izjavu predstavniku tužilaštva ovoga suda o događajima koje ste videli i iskusili na Kosovu tokom godine 1999.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            da li ste 14. marta ove godine 2002. u Đakovici dali jedan kratki dodatak vašoj izjavi od 7. jula 2001.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li ste 14. marta 2002. u Đakovici dobili kopiju izjave koju ste ranije dali i kopiju dodatka na albanskom jeziku i to u prisutnosti predstavnika tužilaštva i predsedavajućeg službenika kojeg je imenovao sekretar ovog suda.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li ste tom prilikom bili u stanju potvrditi da su izjava i dodatak tačni  i  istiniti.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Časni sude molim sada da se izjava gospođice Seljamni po pravilu 92. bis podeli vama, optuženom i amikusima i da joj se da jedan dokazni broj. Međutim, u ovom trenutku ne tražim da se ona uvrsti zato jer postoje nekoliko grešaka koje trebamo razjasniti sa svedokinjom.

MEJ:

            Mi već imamo kopije.

TUŽBA:

            U redu. Molim da se kopija albanske verzije stavi pred svedokinjom.

SEKRETAR:

            Dokument će nositi broj 265.

TUŽBA:

            Gospođice Seljmani prošlog petka, 12. jula, dok ste razgovarali  sa mnom i drugim pripadinicima tužilaštva da li ste uočili da se u vašoj izjavi nalazi nekoliko grešaka.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Mi u ovom času, ja i sudije gledamo englesku verziju vaše izjave i na strani 3 engelskog jezika, a mislim da se na srpskom jeziku ta stranica nalazi na istom mestu, vi objašnjavate kako je vaša porodica napustila vašu kuću i pridružila se jednom konvoju 14. aprila 99. godine. U trećem punom paragrafu na toj stranici vi kažete sledeće: to je bio veliki konvoj. Mi smo bili u sredini i nismo mogli videti početak i kraj. I zatim sledi rečenica koja glasi ovako: tamno-plava policijska vozila picgauer nalazila su se unutar konvoja. Oni su vozili svakih 4 ili 5 metara u sredini ceste. Moje pitanje je sledeće: da li su policijska vozila pincgauer vozila na udaljenosti na svakih 4 do 5 metara na sredini ceste.

SVEDOK:

            Ne. Picgaueri nisu mogli bi na svakih 4 ili 5 metara. Ali u konvoju je bilo traktora. Picgaueri su bili na udaljenosti na svakih 4 do 5 traktora.

TUŽBA:

            U redu, dakle da to razjasnimo. Picgaueri su bili u konvoju ali na svakih 4 do 5 trakatora.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Znači da li bi ta rečenica na trećoj  stranici u stvari trebala glasiti: policijski picgaueri tamno-plave boje bili su u konvoju, vozili su u sredini konvoja i 4, 5 traktora i došao je jedan picgauer.

SVEDOK:        

            Da.

TUŽBA:

            Gospođice Seljmani, u sledećem paragrafu na istoj stranici prva rečenica glasi ovako: nisam čula niti policajce niti vojnike kako psuju izbeglice. Tog dana kada ste vi bili u konvoju da li su policajci i vojnici verbalno zlostavljali izbeglice dok je konvoj prolazio.

SVEDOK:

            Ja ne znam za druge ali ja to nisam čula. Ali kad sam bila sa svojom porodicom bilo je psovanja i zlostavljanja u koloni izbeglica.

TUŽBA:

            Da li su to bili policajci ili vojnici koji su psovali izbeglice.

SVEDOK:

            Vojska i policija i jedni i drugi.

TUŽBA:

            Šta su to policajci i vojnici govorili dok ste vi prolazili.

SVEDOK:

            Govorili su ovo je Srbija, ovo nije vaše mesto, vama je mesto u Albaniji. Ovo je naša zemlja i mi ćemo tu ostati jer je ovo Srbija.

TUŽBA:

            Gospođice Seljmani, da li vi razumete srpski.

SVEDOK:

            Ne.

TUŽBA:

            Kako ste onda znali šta su policajci i vojnici govorili izbeglicama, odnosno vama i vašoj porodici dok ste prolazili.

SVEDOK:

            Neki stariji ljudi bili su pokraj mene, oni su razumeli srpski i oni su mi rekli šta su vojnici i policajci govorili.

TUŽBA:

            Znači taj redak, na trećoj strani, 4 paragrfa vaše izjave, u stvari, treba da  glasi: policajci i vojnici verbalno su zlostavljali izbeglice.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Gospođice Seljmani na sledećoj strani vaše izjave, na 4 strani u trećem paragrafu, opisujete kako se vaša porodica 14. aprila 1999. zaustavila na jedan dan u mestu zvanom Pištase nakon što su bombe pogodile nekoliko traktora. U sledećem paragrafu, to je znali ista strana i pragrafa na srpskoj strani u vašoj izjavi stoji: sledećeg dana između 8 i 8.30 minuta videla sam 4 muškaraca u civilnoj odeći i sa velikom video kamerom. Da li je ta rečenica tačna?

SVEDOK:

            Ne.

TUŽBA:

            Kad su stigli ti muškarci sa video kamerom?

SVEDOK:

            Oni su došli istog dana, 14. aprila naveče.

MEJ:

            Gospodine Sekson, ja mislim da biste vi trebali dati da svedokinja opiše šta treba da stoji u njenoj izjavi, a ne da vi to diktirate.

TUŽBA:

            U redu. Na istoj stranici vaše izjave u zadnjem paragrafu, koji počinje rečima oko tri ili pola četri ujutro traktorom smo otišli natrag u selo, kad ste se vi i vaša porodica vratili u selo.

ODGOVOR:

            Vratili smo se u selo sledećeg dana oko 8 sati uveče.

TUŽBA:

            U redu. Uz ove ispravke nudim ovu izjavu u dokazni materijal po pravilu 92 .

MEJ:

            U redu. Koji je broj za ovaj dokazni predmet.

SEKRETAR:

            265.

TUŽBA:

            Nefredeta Seljmani, kosovska Albanka, muslimanka koja je imala 16 godina u vreme događaja. Ona opisuje kako su ona i njeni rođaci pobegli iz sela Dobroš prvi put u avgustu 98 godine, kada su srpske snage ušle u selo, mada je jedan od braće gospođice Seljmani bio član UČK u ovo vreme napustio je UČK nedelju dana kasnije. Na kraju krajeva gospođica Seljmani je stigla u grad Đakovicu gde je bila smeštena kod svojih rođaka do kraja oktobra 98 godine, kada se vratila u selo Dobroš.

            Od oktobra 98. godine, do aprila 99. godine, gospođica Selmani je viđala tenkove i oklopna vozila kako patroliraju područje sela Dobroš. Gospođica Selmani objašnjava kako su 14 aprila 99 godine, srpski vojnici ušli u njeno selo. Drugi seljani počeli su da beže i gospođica Selmani i njena porodica pridružili su se dugačkom konvoju koji se kretao u pravcu sela Meje i u pravcu Đakovice. Tamno plava policijska vozila bila su izmešana sa konvojom. Vojnici Vojske Jugoslavije bili su razmešteni duž puta. Mada gospođica Selmani ne govori srpski jezik, jedan čovek koji je hodao pored nje je razumeo srpski i rekao joj je da vojnici na njih viču, i govore stvari kao što su: Ovo je Srbija i vi ćete od sada živeti u Albaniji.Pošto je konvoj prošao selo Meje gospođica Seljmani čula je jaku eksploziju iz pravca Meje. Kasnije je saznala da su pale bombe iz vazduha i pogodila jednu kuću u Mej. Njen konvoj je nastavio i prošao je Đakovicu pored mosta, gospođica Seljmani je čula jaku eksploziju i videla je kako kulja dim iz onog dela konvoja koji je bio ispred nje.

            Kada su stigli mesta eksplozije videla je leševe kako leže na putu i svatila je da su bombe pogodile traktore. Bombe bačene iz vazduha. Gospođica Seljmani je primetila dva dela aviona kako nadleću taj kraj. Srpska policija je stigla i rekla je ljudima u konvoju da ukoliko žele da nastave prema Albaniji policija ih dalje neće štititi. Gospođica Seljmani i njena porodica su odlučili da provedu noć na jednoj poljani nedaleko od mesta gde su pale bombe. U jednom trenutku gospođica Selmani je videla malo dete kako sedi pored puta i plače pored jedne prikolice koja je još uvek gorela od eksplozije izvane bombom.

            Gospođica Seljmani je posmatrala kako dva čoveka u uniformi bacaju ovo dete u prikolicu u plamenu. Te iste večeri četri muškarca u civilnoj odeći stigli su sa video kamerom. Oni su govorili srpski i snimili su celu scenu sa uništenim traktorima i leševima ljudi koji su poginuli u eksploziji. Sledećeg jutra gopođica Selmani i njena porodica vratili su se u svoju kuću u Dobrošu. Rano ujutro 17. aprila 1999 godine, gospođica Seljmani videla je srpskog policajca kako tuče jednog od njenih rođaka i još jednog komšiju kundacima pušaka. Gospođica Seljmani vratila se svojoj kući i upozorila je mladiće koji su se tamo nalazili da pobegnu. Njen brat Štend i još neki njeni rođaci muškarci, otrčali su da se sakriju u šumama blizu Dobroša. Sama gospođica Seljmani i ostatak njene porodice pridružili su se konvoju ljudi koji su bežali prema Dobrošu i u pravcu Meje i Đakovice. Srpski policajci i vojnici su bili razmešteni duž puta kojim je išao konvoj.

            U jednom trenutku začula se pucnjava iz pravca šume i grupa mladića je istrčala iz šume i ukrcala se na traktor na kome je bila porodica Seljmani. Kada je konvoj stigao do sela Mendaji otac gospođice Seljmani dao joj je njegovu ličnu kartu i ostale dokumente sa telefonskim brojevima. Rekao joj da ne zna šta će biti s njim. Pre nego što su stigli u selo Meje porodica Seljmani prošla pored jednog albanskog policajca, za koga su znali da je poznat kao čovek koji je blisko povezan sa srpskim vlastima. On im je rekao da se ništa ne dešava i da mu se samo pokvario traktor. Upravo pre nego što su stigli do sela Meje oko podneva 27. aprila, gospođica Seljmani videla je srpske policajce na kontrolnom punktu u podnožju brda blizu poljane. Jedan njen stariji rođak Bajram Selmani je rekao gospođici Selmani i njenoj porodici da je njegovom sinu naređeno da napusti konvoj i da je on zarobljen na toj poljani. Kada je Bajram Seljmani pitao o tome drugog albanskog policajca Muharema Jakupi o tome šta se desilo sa njegovim sinom Muharem Jakupi je udario Bajrama Seljmani puškom i povredio mu je vilicu. Kada je gospođica Seljmani sa svojom porodicom stigla do policijskog kontrolnog punkta, dva policajca su naredili muškarcima da siđu sa traktora i da ostave traktor. Neću čitati imena koja su u ovom rezimeu ali među njima su otac gospođice Seljmani .. i njen brat ... kako su muškarci trčali stazom prema poljani gospođica Seljmani videla je kako policajci njih tuku kundacima pušaka.

            Kad su muškarci stigli na poljanu naređeno im je da čučnu, otprilike 80 muškaraca je već bilo na toj poljani gospođica Seljmani je nekoliko njih prepoznala. Nikad nikog od njih nije videla živog. Posle rata videla je telo Šerifa Seljmani čije je telo nađeno u Meji. Srpske snage naredile su gospođici Seljmani i ostatku njene porodice da nastavi istim putem. Oko 12,30 konvoj je stigao do sela i tamo su im srpske snage naredile Srbima u tom konvoju da prikupe novac od kosovskih albanaca i da ga predaju Srbima. Gospođica Seljmani je videla dva policajca i dva druga čoveka sa maskama kako odvode jednu grupu muškaraca u civilnoj odeći iza školske zgrade. Kako su oni nestali iza škole gopođica Seljmani je čula nekoliko pucnjava. Kako je konvoj nastavio prema Đakovici gospođica Seljmani videla je policajce i vojnike razmeštene duž puta. Pripadnici ovih snaga su psovali ljude u konvoju kako su oni prolazili u jednom trenutku porodični prostor Seljmanijevih se skoro sudario sa policijskim vozilom. Kada su Seljmani rekli policajcima u tom vozilu da su njihovi rođaci oteti u Meji policajac im je rekao da se ne brinu da će proveriti njihov identitet i da će muškarci biti oslobođeni. Kada su preostali Seljmani stigli u Prizren policajci su ih zaustavili. Letelice za koje je gospođica Seljmani verovala da pripadaju NATO su nadletale nad njima, i policija je naredila .. da čeka pola sata na ostatak konvoja.

            Kada je konvoj konačno stigao do granice sa Albanijom srpski policajci su uzeli od ovih ljudi sva dokumenta. Gospođica Seljmani prešla je granicu          Albaniju oko 7,00 sati popodne 27. aprila 1999 godine. Kada se vratila u Dobrošu juna 99 godine našla je svoju kuću oštećenu i opljačkanu.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, je li ovaj svedok pod 92 bis?

MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema vašoj odluci druga strana ima kad je 92 BIS pet minuta a ja sam imao sat pa ste skratili na 45 minuta. Juče čak na pola sata. Evo sada je 25 minuta, pet puta duže nego što ste propisali bez vašeg upozorenja govorio je gospodin Sakson, a mene ćete sigurno upozoriti i pre nego što istekne vreme koje ste mi dali.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, to je tačno. Dozvolite mi da vam odgovorim. Pre svega, tužilaštvo ima pravo da unese ispravke kada je to potrebno, inače, će sud imati pogrešan utisak o izjavi. Zato mora da se potroši neko vreme i oni imaju za to pravo. Slažem se da je ovaj rezime bio prilično dugačak i siguran sam da će tužilaštvo kasnije to imati u vidu. Međutim, vama nije naneta nikakva šteta niti ste prikraćeni. Dajte da nastavimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaš brat je bio član UČK. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema onome što vi kažete, on je bio raspoređen u Dobroši, u vašem selu. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je u Dobroši bilo ukupno članova UČK.

ODGOVOR:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa otprilike, pretpostavljam nije jedini vaš brat bio tamo.

ODGOVOR:

            Ne znam broj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kakvo je zaduženje imao vaš brat u okviru UČK.

ODGOVOR:

            Moj brat nije imao nikakve dužnosti u UČK, on je samo branio sopstvenu porodicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaš brat je u vašoj kući držao uniformu i naoružanje, jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste u avgustu 98-me sa članovima porodice bili  u podrumu vaše kuće kada se od vašeg brata Špenda bili obavešteni da su u selu srpske snage kako vi kažete. A od kad je vaš brat spend bio član UČK, pripadnik UČK?

SVEDOK:

            Moj brat je bio član OVK nedelju dana, ne znam kakva mu je bila funkcija, ne znam ni šta je radio, a kasnije je predao svoje oružje i uniformu i nastavio da živi porodičnim životom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            UČK ima položaje u Smoljnici, jel to tačno?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To u svojoj izjavi, kako sad ne znate?

SVEDOK:

            Ne znam gde su imali položaje, da li u Smoljnici ili u nekom drugom mestu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da ste znali da je UČK tada napustio položaje u Smoljnici. Odakle vam je ovo poznato i koliko je Smoljnica udaljena od vašeg sela?

MEJ:

            Ne mogu da nađem tu izjavu, gde se to nalazi gospodine Miloševiću?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, pretpostavljam da.

SAKSON:

            Ako ja mogu da pomognem, to je na strani broj dva.

MEJ:

            Hvala. Možda nam vi možete pomoći sa ovim. Svedokinja kaže radi se o avgustu 98-me godine. Ono što svedokinja kaže u svojoj je sledeće: a to je, tokom našeg bega, tokom tog celog perioda nisam videla nikakve srpske snage u tom kraju ali znam da je dva dana pre toga OVK napustila front u Smoljnici. To je kraj citata. Možete li nam reći i šta znate o tome šta se dešavalo u to vreme.

SVEDOK:

            Nisam znala ništa. Ja sam samo čula da su oni otišli odatle.

MEJ:

            Nastavite gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Niste mi odgovorili koliko je Smoljnica daleko od vašeg sela.

SVEDOK:        

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Susedno selo je u pitanju.         

SVEDOK:        

            To je susedno selo da, ali ja ne znam koliko je daleko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate događaja u maju 98, kada je UČK tu sačekala vozilo u kome se nalazila medicinska ekipa koja je po nalogu Ministarstva zdravlja Republike Srbije vakcinisala decu iz vašeg kraja od dečje paralize, da li znate za taj...

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, ne želimo da slušamo sada govor. Gospođice, da li znate nešto    o tom vozilu 98. godine. Da li znate za neki incident.

SVEDOK:        

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je       poznat događaj, pošto je to susedno selo, da je 23. maja 98. godine UČK napala kolonu VJ upravo u Smoljnici. Da li se sećate tog događaja.

SVEDOK:        

            Ne, nikad za to nisam čula.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste čuli, oni su pucali iz beztrzajnih topova, minobacača

MEJ:
Nema svrhe da postavljate ova pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za događaj krajem maja. To je 29. maja 98., kad su u reonu upravo vašem UČK napali kolonu vojske i ubili nekoliko vojnika, trojicu vojnika su ubili toga dana i dvojicu ranilih, da li znate za taj događaj.        

SVEDOK:        

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za bilo kakav događaj

MEJ:

            Ne. Recite mi zašt je ovo relevantno. Gospodine Miloševiću, ova devojka je opisala ubijanje ljudi i njenih, sopstveni brat i otac su nestali u avgustu ili aprilu 99. godine. Na koji način pomaže sudu da sluša o događajima u maju 98. godine u ovom konkretnom       kontekstu. Ovo što vi govorite desilo se godinu dana ranije. Činjenica da je bilo nekih događaja godinu dana ranije možda jeste, a možda i nije relevantno za predmet u celini. Međutim, ova svedokinja ništa ne zna o tome i ne pomaže nam ni na koji način da se njenim iskazom bavimo na taj način. Treba govoriti sa njom o tome kako je isterana njena porodica. To je relevantniji deo. Ja nemam sumnje da je vaša ideja da pokušate da skrenete od iskaza, tako mi se bar čini i da ukažete na razne zločine kao što tvrdite koje je izvršila UČK. Međutim, činjenica da su oni možda i počinjeni neopravdava zločine za koje se navodi da su počinjeni u optužnici. I veliki deo vremena se troši tako što vi postavljate svedocima pitanja o stvarima o kojima oni ne znaju apsolutno ništa. Dajte da se vratimo na temu koja je bliže njenom iskazu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ako svedokinju koja dolazi iz mesta u kome su se desili veliki zločini pitam da li nešto o tim zločinima zna...

MEJ:

            To su zločini koji su se desili mnogo ranije. Ako svedokinja kaže da ne zna, onda nema smisla nabrajati ih sve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ću ja znati, gospodine Mej, da ona to zna ili ne zna ako je ne pitam.          

MEJ:

            Pa možete pitati, možete iznositi ovakve stvari ali ukratko. Ne treba trošiti mnogo vremena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što se zločina tiče, koliko ja shvatam svedokinja ovde govori samo o jednom velikom zločinu a to je bombardovanje NATO mosta u Bistrižinu.

MEJ:

            Možete joj i to izneti, možete utvrditi da je to NATO bombardovanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Veoma opisuje i to je zločin koji nije sporan i tu je poginulo mnogo ljudi. Dobro, pošto nećete ništa da je pitam o  aktivnosti terorističke organizacije koja je po njenom kazivanju pripadao njen brat...

MEJ:

            Da, da samo nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preskočiću ta  pitanja. Vi navodite da vas je brat pratio do Skirijana, da se nakon toga odvezao nazad u Dobroš, da je nosio civilnu odeću i da je sa sobom imao pušku. Da li je osim vašeg brata, kao naoružanog pripadnika UČK u civilnoj odeći, u vašoj grupi bilo još takvih pripadnika UČK.         

SVEDOK:        

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste videli bilo koga osim vašeg brata da ima neko oružje. 

SVEDOK:        

            Ne, nisam nikog videla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste videli bilo koga u uniformi UČK.

SVEDOK:        

            Ne, nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi dalje navodite da je vaš brat 7 dana kasnije napustio UČK, predao svoje naoružanje, stigao vas u Đakovici i da ste ostali tamo dva meseca. Kako vam je poznato da je on napustio UČK, je li to on vama rekao.      

SVEDOK:        

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta vam je rekao o svom napuštanju UČK.      

SVEDOK:        

            On je znao, tačnije kad se vratio porodici, ja sam znala da je napustio UČK i da je odlučio da ostane sa porodicom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je rekao kome je on to predao svoje naoružanje i zašto ga je uopšte predao.     

SVEDOK:        

            Ne, nije mi rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi navodite da je situacija u vašem selu bila mirna sve vreme, pa čak je bila mirna i kad je NATO počeo da bombarduje Srbiju. I dalje izjavljujete da ste čuli avione i bljesak eksplozija na području Cabrata. Da li je reč o Cabratu u Đakovici.

SVEDOK:        

            Kakav Cabrat?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi kažete      na području Cabrata ste čuli eksplozije. Je li mesto Cabrat u Đakovici, o tome govorim.

SVEDOK:        

            Da, to je taj Cabrat u Đakovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kad je bombardovan Cabrat, kad je bombardovana Đakovica?

SVEDOK:        

            Ne znam kada je Đakovica bombardovana ali koliko se sećam 25. marta uveče videli smo te bljeske i verujem da su oni dolazili iz tog pravca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi u vašoj izjavi govorite o formiranju konvoja i odlasku iz sela 14. aprila 99-te. I dalje, o upućivanju konvoja u pravcu Đakovice i avionskom bombardovanju kod mosta Bistriži. Da li vam je poznato koliko je civila toga dana poginulo u NATO bombardovanju?

MEJ:

            To implicira, a svedokinja to nije rekla da se radilo o NATO bombardovanju. Da li znate ko je vršio ovo bombardovanje, gospođice Saljmani?

ODGOVOR:

            Ne, nismo mogli da odredimo da li je to bio NATO ili neko drugi.

MEJ:

            Tako stoje stvari što se tiče njenog iskaza ukoliko imate neke druge dokaze gospodine Miloševiću, koji govore drukčije možete nam ih izneti. Međutim, nema svrhe ovoj svedokinji da govorite da je to uradio NATO.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, nema smisla ..

MEJ:

            Nema smisla da se raspravljamo o ovome, čuli ste šta je svedokinja rekla, ako imate neke druge dokaze koji se na to odnose, možete ih izvesti, ali ja vam neću dozvoliti  da beskonačno postavljate pitanja o nečemu o čemu svedoci ne znaju ništa. Ako imate drugih pitanja, molim vas postavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne svedokinji, nego govorim vama, jer smatram da je ovo krajnje nekorektno. U vašoj knjizi piše doslovce "mada je NATO priznao za bombardovanje konvoja kod Neve sledećeg dana, tek je posle nekoliko dana priznao odgovornost za bombardovanje u Bistrižinu". To piše u vašoj knjizi, to je toliko.....

MEJ:

            To je vrlo moguće. Neka je i tako, ali svedokinja ne zna ništa o tome. A vi u ovom trenutku treba da postavljate njoj pitanja, a ne da zarađujete poene. To ćete moći da uradite kasnije, ali sa ovom svedokinjom možete razgovarati samo o onome što ona lično zna i što predstavlja njen iskaz. Sad ćemo u svakom slučaju napraviti pauzu od 20 minuta. Gospođo Saljmani, tokom pauze molim vas ne razgovarajte ni sa kim o svom svedočenju dok se ne završi i molim vas vratite se za 20 minuta.

ODGOVOR:

            U redu hvala.

 

POSLE PAUZE

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vidite ove tri slike. Da li je to taj prizor koji ste gledali?

MEJ:

            Da li vi dakle, sada to stavljate pred svedokinju?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A i na grafoskop.

MEJ:

            Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pogledajte te tri slike, jesu li to prizori koje ste videli, to su fotografije NATO bombardovanja konvoja kod Bistrižina.

SVEDOK:

            Ove fotografije veoma dobro vidim, ali ne sećam se gde su to oni bili, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pokažite i drugu, molim vas.

SVEDOK:

            Isto vredi i za ovo, ne sećam se.

MEJ:

            Molim i treću fotografiju.

SVEDOK:

            Ne sećam se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato s obzirom na to da ste bili tamo, da ste iz opštine Đakovica, da li vam je poznato da je sutradan istražni sudija ustanovio, odnosno objavio da je pronađeno, evidentirano 69 tela poginulih, mahom dece i staraca. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Ne, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je takođe u đakovačku bolnicu dopremljeno 43-oje ranjenika i da je hirurg Albanac Alji Tolja, izjavio da su dvoje ranjenih podlegli povredama? Da se radilo o posledicama, eksploziji? Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Nije mi poznato što se dogodilo, tamo smo ih odvezli i što se onda dogodilo sa tim telima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, posle tog događaja vi ste otišli prema Albaniji, jel tako?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kuda ste posle tog događaja otišli?

SVEDOK:

            Te noći smo tamo prespavali, na tim livadama, a sledeće večeri, u 8 sati, došli smo natrag do kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko ste ostali kod kuće?

SVEDOK:

            Kod kuće smo ostali do 27. aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dakle, kad ste se narednog dana uputili u svoje selo natrag, da li vas je neko od policije ili vojske u tome sprečavao?

SVEDOK:

            Nisam vas shvatila, oprostite, možete li ponoviti pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle tog događaja, kažete da ste noć proveli napolju i sutradan odlučili da se vratite kući. Jeste li imali kakvih problema da se vratite kući?

SVEDOK:

            Ne, nije bilo problema u povratku kući. Jer naravno, oni su odlučili da  likvidiraju sve muškarce u mojoj kući 27-og aprila i to se na kraju i dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je to odlučio da likvidira vaše muškarce?

SVEDOK:

            To ne znam, vi to znate bolje od mene, vi znate ko je to učinio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, ja nisam video iz ove vaše izjave da su vaši muškarci likvidirani. Na osnovu čega vi to tvrdite?

MEJ:

            Ali to je pitanje koje ste vi postavili, gospodine Miloševiću, čini mi se da zbunjujete svedokinju. Reč likvidirati je bila vaša reč.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ja sam čuo u prevodu tu reč, gospodine Mej, pa sam je upotrebio, inače to nije moja reč. To je reč koja je u srpskom prevodu došla do mene. To mogu da čuju koji slušaju srpski prevod.

MEJ:

            Idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite o događaju od 27-og aprila od 99-te godine, to vam je na strani 03 03 1882, dakle, o događaju od 27-og aprila, i o tome da su vaš brat Spendi, vaši rođaci Januz, Baki, Burin i Nedžad Selmani, kao i Zenimi, Nijazi, Ramaji i izvesni Ismet otišli da se kriju po šumama. To kažete. Jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad mi, molim vas, odgovorite na sledeće pitanje. Da li su, osim vašeg brata Spenda, ova lica koja ste nabrojali takođe bili pripadnici UČK?

SVEDOK:

            Oni nisu bili pripadnici UČK. Oni su bili u civilnoj odeći, bili su nenaoružani i kada sam izašla videla sam ih kako tuku mog strica kundacima. I plašila sam se da bi im se nešto moglo dogoditi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne razumem. Ko je tukao vašeg strica kad ste vi izašli?

SVEDOK:

            Moj stric i moj nećak su pretučeni. Četvorica srpskih policajaca su ih pretukli. Da nije moj stric, nije brat mog oca, nego ujak, brat moje majke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja sam na prevodu dobio stric, pa sam zato upotrebio reč stric. Pitao sam vas, dakle o grupi u kojoj je bio vaš brat i koja je otišla 27. aprila u šumu. Vi tvrdite da su svi bili civili, da su svi bili nenaoružani, jedino je vaš brat bio pripadnik UČK, drugi nisu bili pripadnici UČK, to vi kažete. E sad vi i dalje navodite da se u šumi pucalo i da je vaš otac otišao do šume da pronađe mladiće koji su pobegli iz vaše kuće. Moje pitanje glasi: između koga se pucalo u šumi? Da li su u šumi bile neke borbe između vojske i UČK?

SVEDOK:

            Ti ljudi koji su otišli u šumu, bili su nenaoružani, a srpska policija i vojska pucala je na njih. Da su oni imali oružje, oni bi se borili. I ne bi izašli iz šume sami, no oni su izašli iz šume i pridružili se konvoju, zajedno sa članovima svojih obitelji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi kažete da su ovi mladići, dakle, izašli iz šume, pridružili se konvoju, shvatio sam iz onoga što piše u vašoj izjavi da su se ukrcali na vaš traktor i da je vaš otac išao pešice pored traktora. Kako su oni promenili odluku, prvo su otišli u šumu da se tamo sakriju, a onda se vratili da se vama pridruže. Da li su vam rekli zašto su promenili svoju odluku?

SVEDOK:

            Zato jer ih je odatle oterala srpska vojska i policija, bili su prisiljeni, znači iz šume pridružiti se konvoju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi molim vas, s obzirom na to da su to bili mlađi ljudi u svakom slučaju, mnogo mlađi od vašeg oca, jel tako?

SVEDOK:

            Da, bio je to Nedžad, 15 godina, i on je nestao. On je nestao 27. aprila i niko ne zna što mu se dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi, pošto su oni bili mlađi, vi kažete da ste bili na traktoru, vaš otac koji je stariji od njih je išao pored traktora? Jel postojao neki razlog za to?

SVEDOK:

            Moj otac nije bio toliko star da ne bi mogao hodati. Traktor nije mogao voziti celu porodicu i neki su ljudi morali hodati uz traktore, a neki su bili na traktorima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi i dalje govorite o tome da ste na policijskom punktu videli 18 lica, uključujući i vašeg oca i brata Spenda zadržano, odnosno da im je naređeno da siđu sa traktora. I navodite njihova imena. Jel tako?

SVEDOK:
            To je istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kažete da ih Međunarodni komitet Crvenog krsta vodi kao nestale? A da li vi dopuštate mogućnost da su oni nakon identifikovanja i provere pušteni i da su se nakon toga ponovo priključili UČK?

SVEDOK:

            Ne, to nije moguće. Mi smo ih prijavili Crvenom krstu, kao nestale. I ne znamo što im se dogodilo. Ne znamo gde su, ne znamo da li su živi ili mrtvi ili gde ih drže.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, ja sam video na ovoj strani, 03 03 1884 u poslednjem pasusu da vam je policajac u blizini mesta, ne znam kako se izgovara ovo Tilbe ili Turbe, kome su se obratili rekao "ne plašite se za njih, jer će biti pušteni nakon što im se utvrdi identitet". Dakle, da li dopuštate mogućnost da su kasnije otišli sa UČK ili možda poginuli u bombardovanju.

MEJ:

            Ona je, već rekla ne i ne može dalje špekulirati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi pominjete događaje u selu Ogrice, kad ste videli 15 muškaraca i dva policajca, a onda izjavljujete "nisam videla, citiram vas, da je pucano u ovih 15 muškaraca, ali mislim da su pobijeni". Ko su bili tih 15 muškaraca, da li ih vi znate?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na osnovu čega mislite da su pobijeni, iako sami kažete da niste videli da je pucano u njih.

SVEDOK:

            Nisam rekla da oni nisu pucali na njih. Jer ja sam čula pucnje, međutim nije ih se moglo videti. I dan danas njihovi rođaci ih traže, jer su oni nestali i ne zna se što im se dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo u vezi sa ovim što ste rekli da ste u Bistrižinu sledećeg dana videli 4 civila sa velikom video kamerom koji su snimali scene. Da li su oni razgovarali sa nekim.

SVEDOK:

            Ne. Čula sam kako međusobno govore srpski. Ali nisam videla da sa nekim drugim još tamo razgovaraju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vašoj izjavi, kažete kad ste se vratili u svoju kuću, konstatujete da ona nije bila opljačkana, jel to tako?

SVEDOK:

            Oprostite, možete li ponoviti pitanje, nisam vas shvatila?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste se vratili u svoju kuću u Dobroš posle toga događaja kod mesta Bistrižin, vi konstatujete da vaša kuća nije bila opljačkana, jel to tako ili ne?

SVEDOK:

            Moja kuća nije bila spaljena, no druge kuće su bile zapaljene i iz njih se dizao dim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja vas pitam, da li je vaša kuća bila opljačkana?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto ste napisali da vaša kuća nije bila opljačkana, evo tu je u pretposlednjem redu, na strani 4. Kad smo stigli u Dobroš, naša kuća je bila oštećena, ali nije bila opljačkana. Stoka je ......

MEJ:

            Možda je došlo do nesporazuma o tome kada se to dogodilo, o vremenu o kojem vi postavljate pitanja. Da li pratite diskusiju? Sada pita o tome kada ste se prvi put vratili u vašu kuću, ne kad ste se vratili iz Albanije.

SVEDOK:

            13. aprila. 14. aprila. Govorimo o 14. aprilu, zar ne?

MEJ:

            Da, kakva je situacija bila tada? Kako je kuća izgledala kada ste se tada vratili?

ODGOVOR:

            Bila je opljačkana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi znate nešto o tome ko je opljačkao sve moguće albanske kuće u Severnoj Albaniji gde nema Srba, poslednjih par godina krize u Albaniji.

SVEDOK:

            Nisam shvatila pitanje, izvinjavam se.

MEJ:

            Postavljeno vam je pitanje o Severnoj Albaniji, da li znate nešto o tome o pljačkanju kuća u Severnoj Albaniji, možda ne znate.

ODGOVOR:

            Ne znam, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi samo još nešto oko ovoga susreta sa Albancem, kažete da se zove Fazija Amirtaj, 65 godina star, lokalni policajac iz Šeremeta, ne sećate se imena njegovog brata, nije ni bitno. Jeste vi njega poznavali od ranije? Tog lokalnog policajca?

MEJ:

            Da, ali ne kao policajca, ja sam ga jednostavno znala kao čoveka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovde pominjete kao policajca. Jel tako?

SVEDOK:

            On je bio prisiljen da obuče policijsku uniformu. Na to su ga verovatno prisilile srpske snage i da radi za njih, međutim ne znam tačno što je bila svrha svega toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, da li znate još nekog Albanca koji je bio tamo lokalni policajac? Ili samo njega jednog?

SVEDOK:

            Ja znam za njega, ali ne znam za druge, ne sećam se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete na strani 5, znala sam da su Mušja Kupi i njegovi sinovi bili lokalni policajci, Albanci i Ose Hila, Đakovica lojalni srpskom režimu, to piše ovde u vašoj izjavi. Znači, Muš Jakupi i njegovi sinovi. Vi kažete da su bili lojalni srpskom režimu. Kako to ide sad sa ovim što tvrdite da su oni bili prisiljeni da obuku uniformu?

SVEDOK:

            Sinovi Mušaja Kupija, da to je istina. Ne poznajem ih dobro. No, stariji ljudi koji znaju, rekli su mi tada, kad su nas proterivali, kada su nas srpske snage proterivale iz kuća, oni su činili sve što su hteli, terali bi nas iz naših kuća, vratili bi nas natrag i ti ljudi bili su poznati da su ranije kolaborilari sa srpskim snagama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, Albanci koji su bili lokalni policajci, kako vi tvrdite, isterivali vas iz kuća i vraćali natrag? Jel tako?

SVEDOK:

            Oni nisu došli lično da nas isteraju iz naših kuća. Srpska vojska i policija nas je isterala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, pošto ste malo pre rekli da su oni isterivali, vraćali itd. nisu to činili lično, nego su slali srpsku vojsku i policiju da to uradi. Jel to bila njihova uloga?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Hvala vam lepo.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov.

AMIKUS:

            Nemam pitanja.

TUŽBA:

            Gospođice Siljmani, gospodin Milošević vas je pitao da li vam je poznato da je jedan istražni sudija ustanovio da je 69 leševa, osoba ubijenih kod mosta u Bistražinu pronađeno na tom mestu i vi ste odgovorili, ne. Recite, koliko je vama poznato, da li je bilo ko od srpskih vlasti sproveo istragu o tome što se govorilo o vašem ocu, vašem bratu i drugim muškarcima, albancima koji su nestali kod Meje 27-og aprila.

ODGOVOR:

            Oni su nestali 27-og i ništa ne znamo o tome što im se dogodilo.  Mi smo pitali optuženog kao odgovornog za ono što im se dogodilo. Ali još ne znamo, nemamo nikakve informacije o tome što se njima dogodilo, gde bi oni mogli biti, gde se oni drže. Već godinama postavljamo to pitanje kako bismo saznali šta se dogodilo, ali ništa nismo uspeli saznati.

TUŽBA:

            Gospođice Seljmani, optuženi vas je pitao da li smatrate da je moguće da muškarci, koje ste zadnjeg puta videli na toj livadi kod Meje, da su pušteni i da su se pridružili OVK-u ili da su poginuli u bombardiranju? Moje pitanje za vas glasi ovako: dok ste 27-og aprila 99-te prolazili kraj te livade i videli kako vaše rođake tuku dok trče prema livadi, kako ih  prisiljavaju da tamo čuče, da li ste videli ili čuli da padaju neke bombe?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Jeste li tog dana videli neke vojnike UČK?

ODGOVOR:

            Ne.

TUŽBA:

            Nemam više pitanja.

MEJ:

            Gospođice Siljmani, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vama što ste došli svedočiti pred međunarodni sud. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala.

MEJ:

            Gospođice Romano, pre nego što pređemo na sledećeg svedoka, trebam doneti jednu odluku. Ta se odluka odnosi na svedoka Radojkovića. Gospodine Rajneveld, od nas je juče zatražio da li bi taj svedok mogao svedočiti putem prava 92 bis, znači, kroz pismenu izjavu. Ja pretpostavljam da bi on pristao na unakrsno ispitivanje. No mismo razmotrili to pitanje i imajući u vidu prirodu njegovog svedočenja, smatramo da to nije prikladno i smatramo da taj svedok treba doći ovde uživo. Molim da prenesete tu informaciju.

RAJNEVELD:

            Svakako hoću, mislim da imamo još jednog svedoka. Taj će svedok takođe svedočiti uživo.

MEJ:

            U redu.

TUŽBA:

            Sledeći svedok je K 31 i mislim da za to imamo nalog za zatvorenu sednicu.

SUDIJA:

            Tako je. Osim ukoliko nema nekih drugih stvari o kojima treba razgovarati o otvorenoj sednici, sada prelazimo na zatvorenu sednicu.

TUŽBA:

            Hvala. 

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest