aktuelno-m.gif (3720 bytes)

5. JUL 2002.

STENOGRAM

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Poenta  vašeg svedočenja, kao i vaših ličnih nabrojanih referenci, koliko ja razumem, je uveravanje u objektivnost tvrdnji sadržanih u knjizi kako viđeno, tako rečeno. Je li to tako? Da bi tvrdnje bile objektivne, treba da budu objektivni posmatrači.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li podrazumevate da osobe koje kontroliše jedna takva zločinačka organizacija kao što je UČK, albanska narko-mafija, predstavljaju objektivne posmatrače.

MEJ:

            To pretpostavlja da svedoci sa kojim je ova svedokinja i njena organizacija razgovorala da su bili pod kontrolom OVK tako da ako želite da postavite to pitanje svedoku, morate prvo da pitate da li jesu bili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde ste imali svedoka  druge strane, Albanca, koji je svedočio i o tome, doduše ne baš mnogo voljno, da postoje...

MEJ:

            I ne upravo onako kako ste vi izneli, ali ako želite tako nešto da kažete onda treba da pitate to svedoka. Gospođo Mičel sa raznim ljudima sa kojim ste vi razgovarali na čije se vi izjave oslanjate, kosovske Albance, da li je vaš utisak da su oni bili pod kontrolom OVK ili mafije ili preprodavaca droge.

SVEDOK:

            Časni sude, naši izveštaji se zasnivaju na svedočenjima i razgovorima sa hiljade pojedinaca, naročito u periodu pre nego što se povukla misija sa Kosova od oktobra do marta i naročito smo se i sastajali sa predstavnicima OVK da bi razgovarali o konkretnim navodima o kršenju ljudskih prava koji su se njih ticali. Mislim da nikada nismo razgovarali sa nekim ko nije bio voljan da sa nama razgovara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je osnovana pretpostavka da nalazi mogu biti objektivni ako sagovornici govore istinu, gospođo Mičel?

SVEDOK:

            Ono što smo mi pokušavali da postignemo u našim razgovorima sa ljudima sa Kosova je njihova verzija činjenica za koje su oni smatrali da su tačne. Mi nismo pokušavali da utičemo na njih ni na kakav način da bi dobili bilo kakvu verziju istine u koju smo mi verovali. Mi se uvek nadamo da će naši sagovornici kada razgovaramo sa njima nama kazati istinu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja ne dovodim u pitanje vašu dobru volju da saznate istinu ali da li pretpostavljate da su vam sagovornici govorili istinu.

SVEDOK:

            Da bi dolazili do zaključka o istini, pretpostavljam da moramo da se oslanjamo na način na koji su  tim činjenicima rukovali ljudi u organizaciji i na zaključke koji su izvedeni na osnovu hiljade razgovora koji su bili sprovođeni vrlo pažljivo. Ništa u bilo kojoj od knjiga se ne zasniva na tvrdnjama za koje mi nismo smatrali da su dobro osnovane i da se oslanjaju na prilično ubedljive dokaze u vezi tih tvrdnji. Tako da naši zaključci o tim razgovorima smatramo da su oni tačni i da su tačno prikazani u tim knjigama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro recite mi da li ste na primer imali u vidu, evo pročitaću vam jedan primer. To je primer o kome je pisao Toronto Globen Mej  8. septembra 99. godine gde govori: dopisnik SBS, Nensi Tural se proslavila tako što je otišla duboko u Kosovo kao ekipa koju je sačinjavala samo jedna žena i koja je donela priče i mrtvima i živima iz rata. Ispostavlja se da je njen dirljiviji izveštaj o jednoj 18-oj devojci Rejmondi koja se zaklela da  će se osvetiti za smrt svoje sestre koje su ubile srpske snage. Ispostavilo se da je to laž.

MEJ:
            Ja ću vas prekinuti gospodine Miloševiću. Vi ste čuli da smo mi često rekli da su viđenja novinara potpuno irelevanta. Vi u stvari čitate jedan novinski izveštaj o jednom potpunom nerelevantnom događaju.  Ako za ovu svedokinju imate relevantno pitanje molim vas da ga postavite. A nema svrhe da čitate novinske izveštaje koji su kao što smo to već često rekli ne predstavljaju dokazni materijal. Ako želite da pozovete svedokinju vi to možete da učinite, ali molim vas da postavljate relevantna pitanja. Ako ne moraćemo da pređemo na neku drugu temu ili da završimo ovo unakrsno ispitivanje. A sada molim vas da postavite pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo tu piše da je kad je napravila posetu posle rata da je zatekla njenu sestru živu i zdravu. Ta koja je ubijena srpskim rukama i koja je bila jedna od prvih priča srceparajućih o srpskim zločinima da se igra, da je živa i zdrava. I to tu piše. Prema tome...

MEJ:
A koje je pitanje za ovog svedoka?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za svedokinju da li je imala u vidu ovakvu praksu koja je bila veoma proširena. Ja mogu da vam ovde iznosem mnogo drugih primera. Namerno iznosim zapadne izvore. Ne iznosim jugoslovenske, već zapadne.

MEJ:

            Nije važno, nije to bitno, ali šta vi kažete, šta tvrdite, koja je bila rasprostranjena uobičajena praksa koju vi želite da predočite svedokinji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uobičajena praksa je bila da se bezočno laže. O navodnim zverstvima koja su se uvek događala u nekom drugom selu, koja neko nije video, da se šire glasine itd. i da su onda naravno propagandisti UČK a naravno i natovski propagandisti radili na tome da se ...

MEJ:

            U redu, mi ćemo to onda da uobličimo u formu pitanja kao što treba da se uradi. Gospođo Mičel, po vašem mišljenju, na Kosovu kao i na osnovu iskustva vaše ekipe, da li ste videli da postoji praksa da se laže o zverstvima. A da se onda na osnovu toga pravi propaganda. Da li je bilo slučajeva za koje ste vi saznali o ljudima koji su izmišljali stvari a što se kasnije ispostavilo netačnim. Možete li da nam pomognete.

SVEDOK:

            Časni sude, kad god se bavite zadatkom da dokumentujete kršenja ljudskih prava tokom oružanog sukoba i tokom ogromnog kretanja stanovništva i obrnuto kada se završi sukob, kada se to stanovništvo vraća. Čine se ogromni napori da se sazna istina i da se verifikuje koliko je god moguće to što vam govore ti ljudi koji su vrlo često traumatizovani i koji su možda čak pre nekoliko sati prošli kroz jedan događaj kada im je život bio u opasnosti. Misije OEBS-a u kojima sam ja radila i odeljenja za ljudska prava kojima sam ja upravljala tokom perioda dva izveštaja, tokom tog 12-og perioda je osnovao brojne protokole i procedure da bi bili sigurni da informacije koje dobijamo da se pregledaju i analiziraju i tumače na najprecizniji način i ja sam podnela vama na uvid mnoge od procedura koje smo mi koristili da bi mi pokušali da obezbedimo upravo to o čemu sam govorila. Ja ću rado odgovoriti na pitanja ako će to biti korisno. Nije mi poznato da su nam rečene laži u vezi izveštaja o kojima smo mi izveštavali i za koje bi se kasnije uspostavilo za te stvari da nisu tačne tokom fizičkog pregleda na terenu. Ja mislim da je tokom našeg rada, mi smo vrlo često razgovarali sa ljudima u čiju smo verodostojnost sumnjali ali kao što sam rekao mi imamo načine da to proverimo.

MEJ:

            Možda bi nam pomoglo kada bi nam naveli način kako vi verifikujete te informacije.

SVEDOK:

            Tokom misija a prvenstveno od decembra 98. do 20. marta nije bilo pristupa Međunarodnom sudu, kao ni mnogim drugim međunarodnim organizacijama koje su nadležne za situaciju u vezi ljudskih prava na Kosovu, tako da nismo mogli da dođemo tu na teren. Tako da je OEBS smatrao da ima dodatnu odgovornost da dokumentuje sva ta kršenja u odsustvu drugih organa koji bi mogli to da urade tako da smo se mi pojavljivali na licu mesta kada bi došlo do ubistava tokom sukoba. Uzimali smo izjave od svedoka, informacije su bile dostupne malom broju ljudi, samo smo im davali onima koji su trebali to da znaju i svi su to poštovali uključujući i šefa misije. Tu informaciju smo držali pod ključem i davali smo je samo onim funkcionerima koji su imali zvaničnu nadležnost u vezi toga i to je takođe prosleđivano prikladnim domaćim organima kao što je ministarstvo pravde da bi razgovarali o tim navodima. Posle evakuacije i tokom pripreme izveštaja o informacijama se drugačije rukovalo, zato što smo mi sami nismo imali pristup više na Kosovu tako da smo mi sve to izneli  iz pokrajine. Kada smo pripremali poglavlja za ove izveštaje, mi smo geografske analize vršili kao i konkretna kršenja ljudskih prava koja su, o kojima su nam pričale izbeglice a onda smo njih grupisali konkretno po grupama u smislu da li to bila zajednica koja je bila najviše izložena riziku tako što smo to analizirali na tri različita načina. Imali smo tri mogućnosti da  potvrdimo, proveravamo ono što je rečeno putem tih različitih drugih razgovora koji su vođeni.

MEJ:

            Da, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu li ja da nastavim? Dakle, iz ovoga što ste rekli proizilazi da su svi vaši nalazi za vreme trajanja misije sadržani u izveštajima kosovske verifikacione misije. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ono što se nalazi u ovim izveštajima, koje vi spominjete su nalazi u vezi rada koje je sprovela grupa za ljudska prava unutar misije OEBS-a. Misije su imale različita odeljenja koja su se bavila različitim pitanjima verifikacije koja je bila potrebna na osnovu međunarodnih dokumenata. Znači ovi izveštaji su koncentrisani na odeljenje o ljudskim pravima za 3 različite kosovske misije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Meni nije bitno na koliko su odeljenja koncentrisani. Bitan mi je vaš odgovor da su ti vaši nalazi sadržani u izveštaju verifikacione misije OEBS-a. Pa s obzirom da su sadržani u izveštaju verifikacione misije OEBS-a, da li vi cenite da u tim izveštajima do vašeg povlačenja nema nalaza o nekim masovnim kršenjima ljudskih prava, proterivanjima i tako dalje ili ih ja možda nisam video nisam zapazio u tim izveštajima.

ODGOVOR:

            Možda bi bilo dobro da dobijem malo razjašnjenje.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, molim vas da razjasnite šta ste mislili. U izveštajima se govori o kršenjima ljudskih prava, zar ne i o masovnim progonima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mičel je koliko shvatam bila šef odseka za ljudska prava kosovske verifikacione misije. To je tako. Valjda nije sporno. Kosovska verifikaciona misija je davala svoje izveštaje i OEBS-u i zemljama članicama i nama naravno i dakle u tim izveštajima kosovske verifikacione misije ja nisam pronašao nikakve nalaze o masvonim kršenjima ljudskih prva koje je utvrdila verifikaciona misija. Pa pitam da li postoji nešto drugo, kako je to moguće da ih nema tamo ako je to bilo ...

ODGOVOR:

            Možda mogu da razjasnim. Kosovska verifikaciona misija je imala različite vrste procedura pri podnošenju izveštaja kao i pravila da se to radi. Misija je jedna od brojnih misija na terenu kojima je rukovodila među vladina politička agencija koju sačinjava 55 ili 54 zemlje u vreme kada je pripremljen ovaj izveštaj, zato što je tada Jugoslavija bila suspendovana. Tako da izveštaji su išli do rukovodećih tela OEBS-a ono što se naziva trojka a to uključuje predsedavajućeg te godine kao i prethodne godine, i naredne godine. Tako da smo imali niz izveštaja koje smo pravili redovno ili ad hok i bili su upućivani u kancelariju predsedavajućeg to je slato iz kancelarije šefa misije. Takođe su postojali nedeljni izveštaji koji su išli u kancelariju u Beču, i svim članicama organizacije uključujući i Jugoslaviju. Njoj su ipak uručivani izveštaji koji su stizali sa Kosova u tom periodu. Protokoli za odsek za ljudska prava sada zalazimo u strukturu misije, uz izuzetak nekoliko saopštenja za štampu ovde se radi o jedinim javnim izveštajima misije o situaciji što se tiče ljudskih prava na Kosovu. Ja se nadam da je to donekle razjasnilo stanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste mi odgovorili na pitanje. Ako tvrdite da je bilo masovnih kršenja ljudskih prava za vreme prisustva verifikacione misije, kako to da izveštaja o tim masovnim kršenjima ljudskih prava nema u izveštajima verifikacione misije za vreme njenog boravka u Jugoslaviji.

MEJ:

            Svedokinja je upravo odgovorila. Rekla vam je da su to izveštaji koje mi imamo pred nama i tu se govori o masovnim kršenjima. To je izveštaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam shvatio da je ova knjiga izveštaj koji je verifikaciona misija zvanično uručivala jugoslovenskim organima, naročito nakon protoka vremena. Ali ako je to vaše objašnjenje, komentar nije potreban. Dakle,

MEJ:

            Gospođo Mičel, da li znate da li je ovo takođe prosleđivano jugoslovenskim vlastima ovaj izveštaj koji smo videli.

ODGOVOR:

            Da, časni sude, jeste. Kopije tog izveštaja su deljene svim vladinim telima u Srbiji kao i Vladi jugoslovenskoj u Prištini i u Beogradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Mislite ovo što sadrži vaša knjiga.

ODGOVOR:

            Same knjige.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi tvrdite da izveštaj verifikacione misije za period do 20. marta dok je misija bila na Kosovu sadrži sva ova pitanja o kojima vi sada govorite o vašoj knjizi.

ODGOVOR:

            Prvi deo izveštaja koji pokriva period od oktobra 98 do juna 99 godine, sadrži opširnu dokumentaciju što opširniju što je misija mogla da skupi tokom obavljanja zadataka koje smo bili pozvani da obavljamo. Ali ona sadrži informacije o znatnim kršenjima ljudskih prava pre povlačenja misije i naš zaključak je bio da su se oni događaji koji su se dešavali pre povlačenja misije da su se ponavljali stalno tokom vazdušne kampanje NATO-a u svim zajednicama, a primeri koje mogu da spomenem je ubistvo civila u Račku, ubistvo boraca u Rogovu, zaseda civila u Raki, takođe, proterivanje stanovništva, paljenje kuća, vežbe u Kačaniku gde smo takođe videli da se stanovništvo premešta da bi se uklonila pretnja od OVK. Znači, ovo su obrasci koji su postojali i pre nego što se misija povukla u martu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, što se tiče tih sukoba sa terorističkim grupama, pomenuli ste i Rogovo i to postoje posebni izveštaji verifikacione misije i tu su bili ljudi koji su za taj deo posla bili zaduženi, a oni to nisu protumačili, gospođo Mičel, kao kršenje ljudskih prava nego kao legitimna dejstva snaga Vlade.

MEJ:

            Da li vi stvarno tvrdite pokušavajući sažeti sve iskaze svedoka koje smo do sada čuli, da je KVM smatrao da ono što se dogodilo u Račku legitimna akcija. Ako vi kažete da su to svedoci do sada govorili, onda vi isrivljavate iskaze svedoka. Idemo na neku drugu temu, čini mi se da ovo nema smisla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, na Račak ću tek doći. Pomenuo sam Rogovo, a ne Račak. Prema tome, vi iskrivljavate a ne ja, a ovde ste čuli.

MEJ:

            Idemo dalje sa iskazom i unakrsnim ispitivanjem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da skratimo celu proceduru oko ovih pitanja. Kakav ste vi zaključak izvukli o razlozima egzodus sa Kosova i Metohije. Samo ukratko, molim vas.

ODGOVOR:

            Iskazi o prisilnim deportacijama su takvi da su dokazi koje smo mi o tome prikupili ogromni i  od skoro 2000 izjava koje smo sakupili od izbeglica u logorima u Albaniji i Makedoniji jer, mi smo imali svoje ljude u tim područjima i pre nego što su izbeglice došle. U svakoj od tih izjava govori se o tome da je Kosovo napušteno, da su ljudi otišli sa Kosova na način koji nije bio dobrovoljan. Ljude su ucenjivali, to je bio jedan od zajedničkih elemenata njihovih iskaza jugoslovenske i srpske snage sigurnosti oduzimali su im novac, mnogi su videli kako su im zapalili kuće, videli su kako snage sigurnosti kradu predmet iz njihovih kuća. Vrlo često dolazili su bez ličnih isprava, bez registarskih tablica automobila. Mnogi su rekli da su im ti dokumenti oduzeti kad su odlazili sa Kosova. Kad su odlazili sa Kosova rečeno im je da ih više neće trebati, da isprave više neće trebati i da se više nikada neće vratiti na Kosovo. Isto tako deportacije su izvođene uz mnogo nasilja ubistava i to i kad su sela bila pražnjena i kad su konvoji prolazili kroz kontrolne tačke na kojima bi dolazilo do novih ucenjivanja i novih ubistava. Naš zaključak bio je da je na Kosovu stalno sprovođena jedna masovna deportacija. Kao što sam već rekla, videli smo mnogo indikacija i mnogo iskaza iz prve ruke da je do takvih deportacija došlo u Vučitrnu, Kačaniku i pre našeg odlaska.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li ste uopšte, i ako ste uopšte, pokušali da objasnite razloge iz kojih ste na primer sto hiljada građana srpske nacionalnosti za vreme bombardovanja napustilo Kosovo.

ODGOVOR:

            Mi smo imali priliku razgovarati sa veoma malo izbeglica kosovskih Srba. To je bilo zato jer je naš mandat bio ograničen na granice pokrajine Kosovo u to vreme i na logore u Albaniji i Makedoniji. Mi nismo imali pristup u ostatak Jugoslavije gde se uputila većina kosovskih Srba izbeglica, gde su oni bili rseljeni. Ono malo kosovskih Srba sa kojima smo uspeli razgovarati i koji su prešli preko granice kod Blaca su za razliku od albanskih izbeglica koji su rekli da beže zbog akcija snaga jugoslovenskih i srpskih snaga sigurnosti, srpske izbeglice su rekli neki od njih mislim da su rekli da beže pred bombama NATO pakta. Međutim, kao što sam rekla razgovarali smo tek sa šačicom srpskih izbeglica za razliku od hiljadu albanskih izbeglica i to se naravno nalazi u našem izveštaju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom da ste ovako sistematično izložili neke razloge zbog kojih smatrate da je došlo do egzodusa Albanaca, želeo bih da čujete 7 razloga  koje je jedan istaknuti stručnjaka, pa da mi kažete da li neki od tih razloga vi smatrate nepostojećim ili smatrate beznačajnim. Evo kojih 7 razloga je on naveo, doduše ni ja se s njima ne slažem jer mislim da je bombardovanje najveći razlog a on distribuira na 7 razloga. Ali bih hteo da čujem vaše mišljenje.

MEJ:

            Dobro, idemo onda sistematski. Postavljajte jedno pitanje, jedno po jedno a ne celu seriju od 7. Dakle, kažite te stvari jednu po jednu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa svedokinja se ne potpisuje prstom, pa pretpostavljam da može da čuje 7 razloga i da  mi kaže da li...

MEJ:

            Ne, pitanja treba postavljati na pravilan način i na propisan način.  Jedno po jedno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prvo, strah da ih ubiju bombe NATO  i želja  da se pobegne iz opšteg razaranja i teških uslova stvorenih zračnim napadima, kao što je na primer nedostatak čiste  vode u skoro svim urbanim područjima.

MEJ:

            Usput rečeno da li vi govorite o izbeglicima Srbima ili Albancima sa Kosova?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorim o izbeglicama Albancima i to se odnosi  i na Albance i na Srbe i na sve izbeglice gospodine Mej. Nema rata bez izbeglica i izbeglice se ne formiraju po nacionalnoj...

MEJ:

            Dobro, dobro. U redu, dakle idemo na taj način. Samo trenutak. Dozvolite svedokinji da odgovori.  Prva stvar koja je rečena je da su ljude ubijale NATO bombe i da  je postojala želja da se pomotne razaranju, da se pobegne iz razaranja i teških uslova. Da li je to bio razlog koji se na osnovu vašeg iskustva, vaših nalaza da su izbeglice govorile da je to bio razlog.

SVEDOK:

            Ne.

MEJ:

            Sledeće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            "Strah da se nađu u unakrsnoj vatri između OVK i jugoslovenske vojske".

MEJ:

            Jeste li čuli to?

SVEDOK:

            Ne bih rekla da je to bio značajan razlog za odlazak izbeglica. To nije bio razlog koji su neki ljudi spomenuli, pogotovo oni iz ruralnih područja i iz područja u kojima je OVK imao jaku prisutnost. Dečani, Srbica, dakle taj razlog je na neki način više geografski povezan sa mestima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Napadi jugoslovenskih vojnika srpske policije i paravojnih formacija često su bili izazvani napadima OVK sprovedenih pod krinkom i zaštitom etničkih albanskih civila.

SVEDOK:

            Rekla bih da to ima veoma malo veze sa razlozima koji su naterali ljude da odu za vreme zračne kampanje. Dakle, govorim sada o periodu od 24. marta nadalje. Pre toga, a to se takođe navodi i u našem izveštaju bilo je nekih incidenata na Kosovu još dok smo mi bili tamo u kojima su napadi u područjima gde je bilo civila stvorili manje premeštanje stanovništva. Na primer, to su bili zimski manevri u Vučitrnu i Kačaniku, pogotovo Kačanikuje bilo nešto OVK i tamo je bilo  čarki sa jugoslovenskim vojnicima koje su prouzrokovale raseljenje tih ljudi ali ne za vreme zračne kampanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sledeće je, širenje panike i groznih priča u programima desetak malih kratkotalasne radio stanica OVK, NATO pakta i Albanije uz propagandu koju je OVK imitovala iz Albanije preko Radio Tirane.

SVEDOK:

            Praćenje medija je posao koji OEBS obavljao u okviru  svojih sporednih dužnosti koje sam ranije spomenuo. Ja se ne mogu setiti da su albanski mediji na bilo kakav neodgovoran način pridoneli egzodusu stanovništva. Naše su bojazni u vezi sa medijima tada bile mnogo veće u vezi sa beogradskim medijima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To verujem. Sledeće, bande, pljačkaša, pripadnika albanske mafije i OVK koje su iznuđivale novac, pljačkale kuće, odnosile sve od vrednosti, a zatim spaljivale kuće da bi stvorile politički efekat.

SVEDOK:

            To uopšte nije relevantno za periode pre i za vreme vazdušne kampanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Trupe OVK koje su proglasile opštu mobilizaciju time prisilivši sve raspoložive muškarce da uđu u njihovu vojnu službu. Oni koji su se tome protivili, bili su fizički zlostavljani i pušteni tek nakon što bi platili ucenu.

SVEDOK:

            Meni nisu poznati bilo kakvi navodi ovog intenziteta. U nekim izveštajima u prvim danima izbegličke krize, početkom aprila bilo je nekih izveštaja iz područja Kukeša, u području Kukeša gde se nalazilo nekih 300 ili 400.000 izbeglica da je možda u tim logorima sprovođena neka mobilizacija. Mi smo se time odmah pozabavili jer je jedan od naših dužnosti zaštita izbeglica i zaključili smo da se ne radi o nikakvoj rasprostranjenoj ili sistematskoj aktivnosti. Prema tome, nije nam poznata nikakva prisilna mobilizacija od strane OVK. Ali želela bih također dodati da je sasvim uobičajeno da u svakom konfliktu, barem u onima gde sam ja radila da se takve glasine uvek javljaju u izbegličkim logorima. Prema tome, to nije neuobičajeno. Međutim, mi nismo pronašli nikakve dokaze koji bi to potkrepili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Da li vam je bilo poznato  ili je to bilo i u vreme kada je vaša misija bila na Kosovu da je UČK proglasio opštu mobilizaciju. Ovde je bilo i dokumentovano to da je proglašena opšta mobilizacija.

SVEDOK:

            Ja nikada nisam videla te dokumente o mobilizacije koje vi pominjete. Mene to ne bi iznenadilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I sedmi razlog koji navodi je najave OVK da će NATO uskoro izvršiti masovni kopneni napad. Dakle, od ovih svih 7 razloga koje je on naveo.

MEJ:

            Dozvolite prvo svedokinji da odgovori na ovaj zadnji razlog.

SVEDOK:

            Pa ako je OVK i izneo takav proglas to nije bio razlog zbog kojeg su ljudi napustili Kosovo. Ljudi su napustili Kosovo zato što su ih terorisale jugoslovnske i srpske snage bezbednosti, a ne zbog neke najave ili proglasa ovog tipa koji ste vi spomenuli.

MEJ:

            Da li je bilo ko spomenuo taj razlog odlaska.

SVEDOK:

            Ne. Koliko ja znam ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li vam se čini logičnim pošto kažete da ste samo šačicu Srba intervjuisali, da li vam se čini logičnim  da iz razloga o kojima vi govorite Kosovo napusti 100.000 srpskih civila za vreme bombardovanja. ako bombardovanje nije razlog.

SVEDOK:

            Iako je istina da smo mi bili u stanju razgovarati tek sa manjim brojem kosovskih Srba za naš prvi izveštaj. Drugi izveštaj koji pokriva period od juna do oktobra 1999. godine opsežno se bavi tretmanom kosovskih Srba na Kosovu, onih koji su ostali na Kosovu. Kad je reč o razlozima  zbog kojih su oni otišli, oni su rekli da odlaze zato jer se boje bombarodovanja NATO i ako su to rekli, sigurna sam da su se toga i bojali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, samo su se Srbi po ovome što se može izvući kao zaključak iz toga što vi govorite bojali  bombardovanja NATO, a Albanci se nisu bojali NATO bombarodvanja. Je li to vaš stav.

SVEDOK:

            Mislim da ne mogu dati takvu vrstu izjave. Ja sam ovde da pokušam objasniti šta znače nalazi koje smo mi dobili. Mi nismo imali pristup izbeglicama kosovskim Srbima za vreme zračne kampanje. Mi smo uspeli razgovarti samo sa kosovskim Srbima koji su ostali na Kosovu i to nakon rata. I kao što sam rekla, njihova situacija je vrlo detaljno dokumentirana u prvom delu našeg izveštaja i to nije ružičasta situacija. Međutim,  kad je reč o razlozima zbog kojih su kosovski Srbi odlazili za vreme zračne kampanje, moram vas time uputiti na druge organizacije koje o tome imaju podatke.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, iskoristili ste tri črtvrt sata. Ovo je naravno opsežniji svedok tako da možete ispitivati sve do pauze, to će vam dati ukupno sat i po vremena sa ovim svedokom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali onda ću  zamoliti svedokinju da kratko odgovara na pitanja. U okviru druge faze rada, posle povlačenja misije 20. marta 99., rekli ste da je odeljenje za ljudska prava nastavilo sa radom i to u izbegličkim logorima Makedonije i Albanije, je li to tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da ste prikupili hiljade i hiljade izjava. Je li tako.

SVEDOK:

            Mislim da je ukupni broj negde 2.800. Od toga je 1.100 prikupljeno u logorima u Makedoniji, u Albaniji a ostalo u Makedoniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pročitaću vam vašu izjavu samo da utvrdimo par činjenica. Tačka 11 vaše izjave, po povlačenju sa Kosova OEBS-ova verifikaciona misija je nastavila sa prikupljanjem podataka na odeljenju ljudskih prava itd. Ja sam nadgledala i zadužila više od 200 ljudi da sakupljaju informacije o izbegličkim logorima po čitavoj Albaniji i Makedoniji. OEBS je po logorima često postavljao šatore kao  ...bezbedno mesto za razgovore s izbeglicama kada ovo nije bilo moguće, OEBS-ova vozila služila su nam kao mobilne kancelarije. Dakle, imali ste 200 ljudi, radili ste danonoćno kako razumem jer ste čak i vozila upotrebljavali kao mobilne kancelarije, a proizilazi kada se broj ovih 2764 u zbiru u Makedoniji i Albaniji, znači dve i sedamsto i nešto podeli sa tim brojem ljudi i ovih 78 dana ispada da je po članu vašeg personala svakom trebalo šest i po dana ili šest dana da dobije jednu izjavu. Da li to ukazuje na nastojanja da se selektivno dođe do podataka koji su bili ciljani u vašim istraživanju ili ne.

MEJ:

            Jeste li shvatili matematiku?

SVEDOK.

            Da, jesam. Iz ovog zaključka koji je izneo optuženi nedostaje nekoliko faktora i to zaključak čini pogrešnim. Iako mi jesmo razmestili 200 ljudi po Albaniji i Makedoniji ta brojka obuhvata naše kolege prevodioce i druge. 75 iz našeg osoblja radili su u Albaniji u kojoj u tom trenutku se odvijala teška humanitarna katastrofa zbog dolaska toliko velikog broja izbeglica, koji su dolazili kako se činilo veoma kontrolisanim valovima od po 50 hiljada dana na dan. Prema tome, 200 radnih dana je varljiva brojka. Misija je prolazila i kroz fazu tako da je nešto od tog vremena potrošeno i na organizovanje. Prema tome, vaša matematika je jednostavno pogrešna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ne gubimo vreme na ta pojašnjenja, mnogo ćemo da stavimo onda po strani, ali nije sporno da je ukupna cifra 2764  ukupno uzete izjave za ovo vreme. To proizilazi iz izjave i vaše ta cifra nije sporna. Ukupno 2764 izjave ste skupili. Je li tako?

ODGOVOR:

            Tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li vam je poznato da se govori o skoro 800 hiljada izbeglica i da ono što vi imate kao navode ukupno 2764 lica treba da potvrdi nekakve opšte zaključke o 800.000 izbeglica. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Ne, ne radi se o tome. Ovaj izveštaj opisuje nalaze iz 2764 izjave, i na temelju tih izjava izvlači neke zaključke. Između ostalog zasnovano na činjenici da mi u tim izjavama imamo izbeglica koja zastupaju razna geografska područja razne polove, razne dobne grupe. Pokušavali smo postići različito tumačenje na kojima smo skupljali informacije. Prema tome, želeli bismo dobiti dobre uzorke. Ovaj izveštaj zaista opisuje događaj kroz koji prošlo 2764 ljudi, ali se onda izvlače zaključci o širim događajima koji su se odigrali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi, ali vrlo kratko molim vas, kojim metodom ste birali svoje sagovornike. Je li to bio slučajni uzorak ili ste imali nekakav selektivan metod.

ODGOVOR:

            Govorite o izbeglicama?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, da o tih 2764.

ODGOVOR:

            Dobro, pokušaću biti kratka. OEBS imali su poseban odnos sa Albancima oni su se vozili u tim narandžastim vozilima i albanska zajednica o kojoj postoje starešine je takva kad bismo mi ušli u neki logor onda bi nam prvo prišli njihovi predstavnici, oni bi nam ponudili pomoć, rekli bi što nam treba i tako dalje, a onda bismo mi kroz dakle takvu jednu mrežu njima dali do znanja da nas zanima da čujemo kakva su bila iskustva ljudi koji su napuštali Kosovo i da nas posebno zanimaju teški zločini, ili teška kršenja ljudskih prava. Prema tome, svedoci koji su bili žrtve ili koji su direktno videli ubistva, razaranja imovine, silovanja i takve vrste događaja dakle, sve ono što mi u našem rečniku zovemo kritični događaj mi smo nastojali razgovarati sa takvim ljudima. Isto tako pokušali smo nastojati da razgovaramo i sa ženama i sa muškarcima iako je veoma teško u tom društvu navesti žene da govore o zločinima počinjeni nad njima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A odgovorite mi, s obzirom na to da u izjavi govorite da ste obezbeđivali bitne informacije da budu dostavljene ovoj instituciji. Kako je i kada ustanovljena saradnja između vašeg odelenja misije OEBS i ovog tzv. suda.

ODGOVOR:

            Moj prvi kontakt sa ovim međunarodnim sudom bio je u vreme faze planiranja misije. Znači, to mora da je bilo negde sredinom oktobra, početkom novembra, i tu se radilo o jednom administrativnom nivou saradnje. Operativno gledano saradnja je počela 16. januara, dan nakon ubistava u Račku. Kada je ambasador Voker zatražio da ovaj sud pomogne u istrazi tog događaja i od onda smo regularno sarađivali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je vama poznato koliko se lica sa kojima su vaši ljudi razgovarali ovde pojavilo u svojstvu svedoka.

ODGOVOR.

            Ja nisam pogledala celu listu. Ja znam da se nekoliko mojih kolega ovde pojavilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ja ne govorim o vašim kolegama, nego o svedocima albancima.

ODGOVOR:

            Ne, to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste za svoj rad koliko razumem iz izjave bili neposredno odgovorni šefu misije.

ODGOVOR:

            Tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko često su se s njim susretali za vreme boravka na Kosovu.

ODGOVOR:

            Rekla bi da smo se sastajali samo prema potrebi. U fazi planiranja misije sastajala sam sa njime dosta često. Međutim, to je bilo dosta u kontekstu diskusija o planiranju. Kad je reč o nekim kritičnim događajima onda bi se s njime sastajala možda jedanput ili dvaput dnevno. Na primer, to su dani kad se dogodio Račak, i  neki drugi incidenti i onda kad smo se povukli sa Kosova počela sam se sa njime sastajati redovnije. Međutim, to je obično bilo na sastancima našeg višeg osoblja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete u izjavi da je rad ovog vašeg odelenja dostigao vrhunac nakon vaše istrage o ubistvima u Račku. Objasnite mi kakvu ste vi to istragu poveli u Račku?

ODGOVOR:

            Kada se dogodilo to u Račku, to je onda postala odgovornost Odseka za ljudska prava. Zato što smo mi imali osoblje sa potrebnim kvalifikacijama da izađe na lice mesta, da dokumentuje koliko je to moguće sa sredstvima sa kojima smo mi u to vreme imali na raspolaganju u misiji. Ono što smo uradili u Račku tada smo snimili video trakom tu lokaciju, jako detaljne fotografije tela smo napravili, povreda na tim telima, uzeli smo izjave od svih  od kojih smo mogli da ih uzmemo, od svedoka ili od nekog ko je možda znao nešto o tome. Takođe smo razgovarali sa vlastima, ja sam se bavila forenzičkom stranom čitavog događaja i pokušala sam da dobijem pristup  obdukcijama i tako dalje, razgovarali smo sa istražnim sudijom, sa šefovima policije u tom kraju. Moja uloga je bila da to operativno sprovodim, a time mislim da svaki dan pratim svedoke, skupljam informacije, predajem ih i da održavam vezu sa međunarodnim sudom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste dokumentovali i druge događaje na kojima ste prikupljali podatke.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste povodom Račka, posebno tesno sarađivali s gospodinom Vokerom.

ODGOVOR:

            Ja sam njega detaljno informisala o činjenicama onako kako se to razvijalo, iako on nije imao pristup izjavama koje su uzete. Tako da on je pročitao izjave, on je primao usmene izveštaje od mene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to da ste povodom događaja vi sproveli istragu, recite mi kako ste vi saznali za događaj u Račku. Ko vas je o tome obavestio? Kad ste dobili prvu informaciju vezano za Račak? Molim vas samo mi što preciznije odgovorite.

ODGOVOR:

            Prvo sam čula nešto veče pre, ja sam čula neke radio komunikacije između generala Mezonova iz Štaba. oni su prebacivali ljude u bolnicu, a onda te večeri nije bilo mnogo vesti. Jako rano sledećeg jutra pre sastanka višeg osoblja  mene je šef misije obavestio da je došlo do jedne situacije u Račku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je znači bilo ujutro, onog dana posle događaja u Račku.

ODGOVOR:

            To je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Obavestio o tome pre nego što je otišao u Račak.

ODGOVOR:

            Mislim da je jedan od zamenika šefova misije mene o tome obavestio. Ja nisam videla ambasadora Vokera, pre nego što je on otišao u Račak, iako sam bila u vezi sa drugima koji su putovali s njim. Moja uloga je bila da rukovodim stvarima na nivou Štaba, i da se pozabavim svim pitanjima o tome koja su stizala isto tako da vidimo šta ćemo raditi sledećeg dana i posle toga u odnosu na ovaj incident.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta vas je obavestio  taj njegov pomoćnik?

ODGOVOR:

            Koliko se sećam bilo je dosta tela u Račku. U početku se govorilo o 12 ili 15 tela,  a onda je to u roku od 20 minuta pronađeno  još 10 tela. Znači to je incident kakve razmere do tada još nismo videli na Kosovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pošto ste vi  tog jutra, dakle pre Vokerovog odlaska u Račak, obavešteni o tako velikom broju poginulih, kako objašnjavate da je Voker bio iznenađen i zaprepašćen kad je tamo došao posle tog vremena, kad ste vi već bili obavešteni.

SVEDOK:

            Nema ništa slično onome kad se izađe na teren i vidite toliko leševa, ljudi koji su ubijeni na taj način i mislim da je to šokantno za svakoga, bez obzira da li ste znali da će oni biti tamo. Ne znam  zašto, moraćete da pitate ambasadora Vokera šta on o tome zna jer ja sam se bavila operativnim nivom stvari i ja sam jedna od ljudi koja je u stavri organizovala da ljudi stignu na lice mesta, tako da se ja nisam u to vreme mnogo bavila time kako ambasador gleda na tu situaciju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali pretpostavljam da ono što je njegov saradnik obavestio vas, da je morao znati i on, je li tako.

MEJ:

            Ne, to je pitanje za ambasadora Vokera a ne za ovu svedokinju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li Jan Hendri radio za vas.

SVEDOK:

            Da, jeste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste Jana Hendrija obavestili o događaju u Račku. Je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I poslali ga tamo da pravi fotografije.

SVEDOK:

            Poslala sam ga da dokumentuje to što se tamo dešavalo. Mi smo još  primali izveštaje, sve se razmotavalo i sve se radilo putem radio veze, tako da je bilo mnogo ljudi koji su se kretali između sobe gde se nalazio radio i moje kancelarije. To su bili događaji koji su se vrlo brzo odvijali na terenu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On tvrdi da ste mu javili da je u Račku veliki broj ljudskih žrtava, vi sad kažete da vas je tog jutra o tome obavestio jedan od pomoćnika Vokera. Kako se zove taj  pomoćnik koji je vas obavestio o velikom broju ljudskih  žrtava u Račku.

SVEDOK:

            Mislim da je to bio zamenik šefa misije koji se bavio svim pitanjiima ljudskih prava. On je bio nemački diplomata i zvao se Burkard. Ja sam s njim vrlo tesno sarađivala. On je verovatno bio na izvršnom sastanku sa ambasadorom, onda je izašao i rekao mi je i ja sam onda verovatno obavestila Jana da se pripremi i da krene tamo i da ponese sa sobom ono što mu je bilo potrebno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kad je bio taj sastanak, u koliko sati ujutru kad je Jan već stigao do podne da dođe u Račak posle tog sastanka.

SVEDOK:

            Nisam sasvim sigurna, možda je bio recimo u nekom periodu između 8.30 i 10, možda je održan i ranije. Bojim se da se ne sećam tačno u koliko sati je bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste vi prvi put došli u Račak.

SVEDOK:

            Ja nisam išla u Račak,  sve do nekoliko dana posle tog događaja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste u pogledu svoje istrage ostvarili,  pomenuli ste policiju,  saradnju sa istražnim organima Jugoslavije, zvaničnim. Sa istražnim sudijom, sa organima koji zvanično vode istragu, sudskim organima.

SVEDOK:

            Nismo imali nikakve saradnje što se tiče razmene informacija. Oni bi pristali na sastanak, ali nije bilo saradnje niti razmene informacija sa njihove strane iako mi njima jesmo dali i Institutu za sudsku medicinu, kao i vlastima, kopije fotografija koje smo mi napravili zato što oni nisu bili tamo na lokaciji da oni to dokumentuju. Ako mogu da kažem bilo šta, rekla bih da su vlasti u stvari dosta opstruisale naš rad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li znate koliko je pripadnika UČK poginulo i Račku.

SVEDOK:

            Mislim da sam nekoliko dana kasnije dobila spisak sa 7 ili 9 imena pripadnika OVK koji su navodno izgubili život.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je u iveštaju verifikacione misije OEBS-a za 16. januar već bio sadržan podatak o jednom broju poginulih pripadnika UČK.

SVEDOK:

            To je moguće. Ja nisam sigurna tačno kad sam saznala za neke od tih stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste posle nekoliko dana, kako kažete, otišli u Račak, s kim ste se tamo od albanskih struktura videli. Je li Račak bio pod kontrolom UČK tada.

SVEDOK:

            Ne, selo je bilo prilično prazno tada i ja nisam bila tamo da bih razgovarala sa ljudima ili da bih imala zvanične sastanke. Više da bih izašla na lice mesta da vidim dokle su stigli u prikupljanju informacija, šta treba možda ponovo razmotriti itd. Razlog mojoj poseti u tom trenutku nije bilo to da bi se sastojala sa lokalnim stanovništvom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nikoga od lokalnih, pogotovo ne od članova UČK tada niste sreli.

SVEDOK:

            Ne sećam se da sam ih videla. Tamo je bilo ljudi koji su bili u svojim kućama, ali ja nisam, ponovo da kažem, nikoga tražila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 3 vi govorite da je osoblje OEBS-ove misije pre povlačenja sa Kosova uništilo dokumentaciju koju je odeljenje posedovalo, je li to tačno?

SVEDOK:

            Uništili smo deo dokumentacije odseka, uzeli smo aktuelne  fascikle kao i bilo koja druga dokumenta zbog kojih smo bili zabrinuti. Hteli smo da zadržimo, da ih držimo na bezbednom mestu. Dokumenti koji su sadr.avali imena ljudi koji su podneli žalbe u vezi kršenja ljudskih prava i takve stvari ali velika većina dokumenata jeste uništena. Ono  što su recimo bila uputstva za sprovođenje misije, izvori i takve stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Informacije vezane za događaje u Račku ste dostavili kancelariji ove institucije u Skoplju, koliko sam razumeo. Intersuje me zašto niste zaržali te kopije materijala za Račak, koje ste predali kancelariji u Skoplju.

SVEDOK:

            Mi smo smatrali da imamo adekvatan stepen sigurnosti u misiji da bi mogli da držimo bezbednim izjave svedoka i smatrali smo da bi to naše osoblje dovodilo u preveliku opasnost kada bi kod sebe ili u svojim beleškama imali izjave i recimo ako bi kasnije bili privedeni iz bilo kog razloga od strane vlasti, takva vrsta informacija bi ih onda izložila riziku. Tada smo odlučili tako. Ambasador Voker je proglašen personom nongratom, misija je bila na vrlo, vrlo velikom stepenu opasnosti i mi smo ubrzavali pripreme za potencijalno povlačenje, tako da je to jednostavno bilo jedno vrlo nesigurno okruženje i mi nismo želeli da zadržimo kopije bilo čega što bi dovelo u opasnost svedoke iz slučaja Račak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi zbog čega je Račak i vaš način rada u vezi sa Račkom morao biti izuzet iz vaše redovne procedure.

SVEDOK:

            Zato što nikada nismo videli bilo šta takvih razmera kao ono što se zateklo u Račku. I naše procedure iskreno govoreći u misiji u to doba nisu bile dovoljno razvijene da bi imali sigurne delove ili, znači imali smo ograničen pristup. Nismo imali zaključane ormane tako da sve što je bilo u misiji mi smo morali da dovodimo iz Evrope, nismo imali sredstva na raspolaganju koja su nam bila otrebna tako da onda u tom smislu onda kažem da upotrebim vaše reči, Račak jeste bio izuzet iz redovne procedure zato što je to bio jedan vrlo, vrlo šokantan događaj i nešto što nije bilo uobičajeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Očigledno da je vaš doprinos za kreiranje ove optužnce za Kosovo veliki. Da li ste sarađivali u tom pravcu i sa ...

MEJ:

            To je vaš komentar i nema opravdanja za tako nešto. kažite koje je vaše pitanje za ovu svedokinju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li poznajete Freda Abrahamsa iz Human Riths Njotcha.

SVEDOK:

            Da, poznajem ga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imali dobru saradnju sa njim u vreme rada o kome govorite, evo sad u ovim pitanjima o kojima smo razgovarali.

SVEDOK:

            Freda sam proteklih godina videla 5, 6 puta na terenu i mi smo u kontaktu putem i-mejla. Mi smo profesionalne kolege i uprkos tome tome što on zna a on nije bio konsultovan direktno pri pripremi bilo kojih od ovih izveštaja. On je radio samostalno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li može da se zaključi, bez obzira na to što je on radio samostalno, a nije učestvovao u tome ali je radio na jednom  paralelnom projektu Hjuman Rajts Voča, koji nosi naziv Ander order, da li je i u kojoj meri bila ispoljena saradnja između vas i njega i timova koji su radili na jednoj drugoj knjizi.

SVEDOK:

            Nije postojalo ništa formalno između OEBS-a i Hjuman Rajts Voča. Mi smo ulagali velike napore zbog prirode OEBS-a, to nije nevladina organizacija, to je u stvari upravo suprotno. Tako da smo se mi jako trudili da ne razmenjujemo informacije sa našim kolegama. Nismo delili formulare za razgovorem, niti sadržaj tih formulara tj. razgovora. Ono što jesmo delili sa nevladinim organizacijama i to je bilo negde polovinom maja je bio formular koji smo koristili da bi prikupljali informacije. I taj formular je priložen uz ostale priloge uz moju izjavu i to je bila jedna standardni obrazac za obavljanje razgovora i to je bio osnov za banku podataka da bi se takve informacije mogle uneti u kompjuter, ali ne znam da li ga je iko ikada koristio. Ali je bio na raspolaganju. Mi nismo sarađivali sa Hjuman Rajts Vočom iako smo   diskutovali o svojim idejama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, do povlačenja misije oko 1.400 verifikatora bilo je u situaciji da na licu mesta, na terenu, razgovara sa svakim i proverava tvrdnje ili primedbe na licu mesta. To je stanje do 20. marta je li tako.  Posle 20. marta, vi ste imali podatke isključivo iz albanskih izvora, je li to tako ili ne.

SVEDOK:

            Prvi deo vaše rečenice da smo imali 1.400 verifikatora koji su mogli da razgovaraju sa svima na terenu, to je netačno. Naša sloboda kretanja je bila ograničena, celo vreme dok smo bili na Kosovu bilo je jako teško imati privatne razgovore u mestima gde su ljudi bili pritvoreni, tako da mi nismo bili u mogućnosti da razgovaramo sa bilo kim, bilo gde, bilo kad ali u pravu ste da nakon našeg povlačenja sa Kosova naš pristup kosovskim Srbima je bio ograničen samim događajima i mi smo uglavnom razgovarali sa albanskim izbeglicama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste informacije koje ste dakle dobijali, samo sada  sa jedne strane, pa je poremećena bilo kakva ravnoteža objektivnosti, proveravali na neki validan način.

SVEDOK:

            Da, činjenica da izveštaji nisu objavljeni do decembra. Znači da je postojao jedan dug period analize, istrage su bile u toku. Tada koje su sprovođene na Kosovu nakon vazdušne kampanje, radi onih kršenja koji su počinjeni protiv manjina i kosovskih Srba, naročito tako da mi jesmo imali priliku da nakon što su prikupljeni razgovori sa izbeglicama, paziramo, analiziramo informacije i uzmemo u obzir druge faktore koji su bili na terenu itd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Informacije objavljene 5. marta 99. u albanskom listu "Koha ditore". Vi ste pratili, maločas ste rekli sve medije. Znači, prema albanaskom listu "Koha ditore", koji izlazi u Prištini, na području Makedonije se tada nalazilo 6.000 izbeglica. Pa pre nego što mi odgovorite na to pitanje, znači to se radi o martu 99. neposredno pre kampanje, pre nego što mi odgovorite još jedno pitanje. Da li vam je poznata izjava američkog kongresmena Džina Sakstona da je humanitarna katastrofa na Kosovu započela kada je NATO otpočeo akciju bombardovanja. Da li vi delite to mišljenje.

MEJ:

            Nema potrebe da odgovorite na to, to je mišljenje tog gospodina. Možete da ga pozovete da svedoči ako želite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja sam pitao damu koja je radila u to vreme tamo, pozivajući se na jedan materijalni podatak i izjavu njenog kongresmena u početku humanitarne katastrofe početkom NATO bombardovanja i pitao je za mišljenje. Ne vidim zašto mi ne bi odgovorili.

MEJ:

            Ono što možete da pitate je sledeće. Da li je njoj poznata izjava iz novina od 5. marta da je bilo 6.000, samo trenutak, dozvolite da završim, da je bilo 6.000 izbeglica tada u Makedoniji. I na osnovu onoga što ona zna da li je to bilo tačno ili nije. Gospođo Mičel možete li da nam pomognete u vezi toga.

SVEDOK:

            Nije mi bila poznata cifra od 6.000, čini mi se da je to malo nizak broj. Bilo je  nekoliko hiljada izbelica koji su bili raseljeni ili su još u Makedoniji zato što sam ja posle prešla u Makedoniji i znam da je bilo tamo izbeglica još iz sukoba 98. bilo je raseljenih lica u Makedoniji koji se nikada nisu vratili. U Makedoniji u martu smo već imali iskustvo sa raseljenim licima u predelu Kačanika tako da čini mi se da je 6.000 u stvari broj novopridošlih u onom periodu o kome je "Koha ditore" pisala svoj članak, ali ja mislim da je u to vreme broj izbeglica bio veći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U dodatku tri drugog toma vaše knjige pod naslovom "Grobnice" koje je dokumentovao OEBS vi navodite imena 216 Albanaca ekshumiranih na lokaciji 28 kosovskih opština, je li to tačno.

SVEDOK:

            Izvinjavam se na šta mislite. Da li govorite o prilogu tri.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O prilogu tri drugog toma vaše knjige pod naslovom "Grobnice" koje je dokumentovao OEBS. Navodite imena 216 Albanaca ekshumiranih na lokacijama 28 kosovskih opština, je li tako.

SVEDOK:

            Ja nisam brojala sva imena, ali je tačno. Prilog tri jeste rezime grobnica koje je dokumentovao OEBS.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na koji način su ta lica izgubila život.

SVEDOK:

Procedura pri dokumentovanju grobnica je bila sledeća. Poslate su ekipe nakon koordinacije sa Međunarodnim sudom i drugima koji su se bavili ovim poslom tada. Onda bi oni skicirali lokaciju geografski uzeli podatke, pravili bi fotografije i onda bi fotografisali ekshumaciju dok je ona bila u toku, odeću itd. i u to vreme bi takođe prikupljali izjave od članova porodice ili bilo koga ko je možda nešto znao o tome a onda te informacije prosleđivala dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su lica izgubila život.

SVEDOK:

            Ja kažem da ne znam za bilo šta konkretno. Radi se o metodologiji koja je tada korištena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi to ne znate. A da li vam je poznato da je, vi ste ovde govorili na primer o tih 216 koje ste otkrili, da je vaš ministar odbrane  tadašnje Klintonove administracije izjavio da je oko 100.000 vojno sposobnih Albanaca muškog pola najverovatnije ubijeno na Kosovu. Kako vam se čini ta diskrepanca između 100...

MEJ:

            Koje je vaše pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste čuli pitanje, gospodine Mej, jer ste me prekinuli, a rekao sam kako tumačite tu diskrepancu između realnosti i ovakvih izjava.

MEJ:

            To nije pitanje za svedoka da se bavi time šta je rekao ministar odbrane. Gotovo da vam je isteklo vreme, znači imate pravo na još dva pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro onda dva pitanja. evo, pošto su španski forenzičari vršeći istraživanja koje su obavili krajem septembra posle istraživanja na lokalitetima ustanovila da se brojke kreću između 187 i 200 lica, da li znate da nijedan od ovih stručnjaka bez prethodno obavljene ekspertske analize nije se izjasnio o uzrocima smrti, a pogotovo ne o nacionalnosti onoga ili onih koji su uzrokovali njihovu smrt.

SVEDOK:

            To nisam znala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Onda pošto mi je dao gospodin Mej pravo na još jedno pitanje, recite mi da li mislite da vaša knjiga i vaša statistika predstavlja pokriće za NATO agresiju i sve užase koje je prouzrokovala ne samo na Kosovu već i u celoj Jugoslaviji. Za zločin nad Jugoslavijom.

SVEDOK:

            Mislim da izveštaj dokumentuju jedno grubo i sistematsko kršenje ljudskih prava koje je pogodilo 90% stanovništva u jednom periodu od 70-90 dana i da su to počinile jugoslovenske i srpske snage bezbednosti. To je ono što govore izveštaji, a što se tiče događaja posle toga ja mislim da se to u izveštajima ne pokriva niti da sam ja dovoljno kvalifikovana da o tome govorim.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov, da li imate pitanja za ovog svedoka.

VLADIMIROV:

            Nemam  pitanja za svedoka, časni sude.

MEJ:

            U redu, dajte da onda završimo ako možemo.

TUŽBA:

            Imam samo jedno pitanje. Da li to treba sada da raščistim?

MEJ:

            Da.

TUŽBA:

            Gospođo Mičel, imam za vas samo jedno pitanje. Tokom unakrsnog ispitivanja došlo je do tvrdnji da se radi o selektivnosti kada su u pitanju izveštaji i načini na koje su dobijene informacije da je to urađeno na jedan selektivan način. Kakav je odgovor OEBS-a na to, tj. vaš odgovor kao nekoga ko je rukovodio tim  radom.

SVEDOK:

            Kao što sam rekla OEBS sačinjava 95 zemalja. jedna organizacija koja dokumentuje kršenja ovih razmera koje je počinila zemlja članica traži da se primenjuju najviši standardi. Činjenica takođe da OEBS nikada ranije nije izdavao izveptaje ove vrste, znači da su onda osnovne smernice uključivale međunarodne sporazume i dokumente koji su već postojali, mislim da je tada bilo 23 takva sporazuma u Jugoslaviji u to vreme takođe su primenjivani i konvencije Saveta Evrope, evropskog suda za ljudska prava itd. Takođe smo pokušali da obučimo svoje osoblje tako da bi oni konzistentno obavljali svoj zadatak i prikupljali informacije da sve bude standardizovano pošto smo se bavili, radili sa osobljem iz različitih zemalja iz 55 zemalja. Znači naše kolege su znale engleski u različitom stepenu, imali su razno iskustvo, a engleski je bio radni jezik tako da bih rekla da smo mi bili jako pažljivi u svom radu imajući u vidu ozbiljnost nalaza koji će ovaj izveštaj imati za organizaciju u celini, kao i za one koji su optuženi za ta kršenja.

Mi smo učili tokom rada, tokom tog čitavog procesa pokušali smo da reagujemo na događaje onako kako su se oni pojavljivali. Recimo, prikupljanje informacija u vezi silovanja i seksualnog zlostavljanja, čak i u jednom normalnom gonjenju to je vrlo delikatna tema, a da ne govorimo koliko je to teško u jednom rasprostranjenom sukobu, u jednom sukobu i na jedan rasprostranjen način u kome se sve to dešavalo. Što se tiče silovanja a to je takođe u izveštaju bilo je dodatnih procedura koje smo mi koristili da bi bili sigurne da žene obavljaju razgovore i da dobijaju druge žene dodatnu zaštitu i tako dalje.

TUŽBA:

            Hvala vam. To su sva pitanja za Tužilaštvo.

MEJ:

            Gospođo Mičel,  hvala vam, ovim se završava vaše svedočenje pred Međunarodnim sudom i slobodni ste da idete.

SVEDOK:

            Hvala vam.

MEJ:

            Gospodine Najs, da li je sledeći svedok gospodin Hendri.

TUŽBA:

            Da, tako je.

MEJ:

            I bavićemo se takođe pitanjem po pravilu 70 u poslednjem delu rasprave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, sada čujem da je sledeći svedok Hendri, a ja na spisku imam K 30. Otkud sad Hendri, on uopšte nije na spisku.

MEJ:

            To je spomenuto juče. To je spomenuo gospodin Najs da će ovaj svedok da dođe između ovog i narednog svedoka, i on će jedino da svedoči o navodima da su leševi u Račkupremešteni i da su fotografije na neki način montirane, Tako da će njegovo svedočenje u stvari biti ograničeno samo na to pitanje. U redu sada pravimo pauzu od 20 minuta.

 

Pauza.

 

TUŽBA:

            Prvo molim vas, da na kratko pogledate fotografij. Da li su te fotografije iz tabulatora 5 registratora za Račak, fotografije koje ste vi snimili.

ODGOVOR:

            Da, ja sam ih snimio.

PITANjE:

            Da li su to fotografije istog čoveka?

ODGOVOR:

            Jesu.

PITANjE:

            Da li se na svim tim fotografijama vidi ...

ODGOVOR:

            Ne. Na fotografiji 732363 se vidi prostrelna rana i čini se da tamo nema krvi.

PITANjE:

            Pogledajte fotografiju 362 prvu koja se sada nalazi na grafoskopu. Da li se na njoj vidi krv.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            A da li se vidi na ostalim fotografijama. Da li se krv vidi na ostalim fotografijama?

ODGOVOR:

            Da, na fotografiji se vidi krv.

TUŽBA:

            Sada ću vam pokazati 3 fotografije iz tabulatora 6, koje nose brojeve 7639,7640, i 7641. Moram reći da te fotografije niste vi snimili. Prvo recite da li prepoznajete scenu koju pokazuju te fotografije.

ODGOVOR:

            Da, radi se o istom čoveku.

PITANjE:

            Ako pogledate te fotografije da li možete utvrditi na osnovu snega ili leda, ili sena, ili takvih stvari da li su te fotografije snimljene u otprilike isto vreme kada ste vi snimili vaše fotografije.

KON:

            Molim da se sve to stavi na grafoskop, kako bismo mi to videli.

TUŽBA:

            Da i ja sam se nadao da će se to dogoditi.

PITANjE:

            Da li se na ovim fotografijama vidi krv.

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            Možete li staviti druge dve fotografije jednu za drugom na grafoskop, a  sada sledeću. Gospodine, kako se ono što se vidi na fotografijama poklapa sa vašim sećanjem čoveka kojeg ste vi fotografisali.

ODGOVOR:

            On se nalazi u istom položaju.

PITANjE:

            A recite nam nešto o krvi.

ODGOVOR:

            I krv je na istom mestu.

TUŽBA:

            Hvala nemam više pitanja za vas.

MEJ:

            Da li želite i ove fotografije uvrstiti u spis.

TUŽBA:

            Da.

MEJ:

            Da li se one sve nalaze u fascikli Račak?

ODGOVOR:

            Da, one se nalaze u fascikli Račak i one već i jesu u predmetu. Međutim, želeo sam skrenuti vašu pažnju na njihove brojeve. Poteškoća sa unakrsnim ispitivanjima ambasadora Vokera sastoji se u tome, da iako su njemu pokazane fotografije nije rečeno koji su brojevi bili na tim fotografijama . Prema tome, tek smo putem transkripta i sećanja kolege koji je ispitivao ambasadora Vokera, uspeli ustanoviti koje su fotografije njemu pokazane.

MEJ:

            Hvala.

TUŽBA:

            Dobro, znači one koje želim da se uvrste su one sa kompjuterima i ove tu koje idu jedna za drugom. To su bila sva moja pitanja.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, ako želite da postavljate pitanja ovom svedoku o ovim fotografijama možete to učiniti. Vi tvrdite da su te fotografije inscenirane. Sada imate priliku da tu tvrdnju iznesete svedoku, a to ste morali učiniti još i ranije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre svega, primedbu na ovo što je malopre rekao gospodin Rajneveld da nisu saopšteni Vokeru brojevi fotografija s obzirom da sam ja upotrebljavao vaše fotografije koja je svaka označena vašim brojem ta primedba apsolutno ne može da stoji. Drugo, da se vratimo na fotografiju ovog čoveka s kapom koja ima krvi, nema krvi. Dakle, molim vas da stavite obe fotografije na grafoskop. Dakle, da li je jasno vidljivo...

MEJ:

            Gospodine Rajneveld, samo trenutak. Prvo da stavimo te fotografije na grafoskop.

TUŽBA:

            To su fotografije pokazane svedoku, ali imamo takođe i one koje dolaze iz kompjutera koje su takođe na raspolaganju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema tome, da li je jasno da krvi ima ili nema na prostoru između leve strane glave i kape.

ODGOVOR:

            Na fotografiji broj 345 da ima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je jasno da se isti taj prostor između leve strane glave i kape, vidi i na ovoj fotografiji koja ima jedan broj više. Znači, završava se sa pet, umesto sa četiri.

ODGOVOR:

            Taj se deo ne vidi, sakriven je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, da li je onda jasno da na ovoj prvoj fotografiji lokva krvi stoji čak iznad visine levog uva, skoro do vrha glave do ovog kamena. A da li je jasno da na ovoj drugoj fotografiji uopšte s leve strane glave ne čak do vrha, nego na bilo kom mestu, nema ni traga krvi.

ODGOVOR:

            Kao što sam već objasnio, časni sude, između ove dve fotografije snimljena je još jedna fotografija, i ona pokazuje da sam ja pogledao stražnju stranu leša. A ove su dve fotografije snimljene iz različitih puteva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, iz svakog ugla vidi se prostor između leve strane glave i kape. A on je na fotografijina kojoj ima krvi sa mnogo krvi, između leve strane i kape je krv, na jednoj na drugoj između leve strane glave i kape nema ni traga krvi. Je li to tačno ili nije?

ODGOVOR:

            Časni sude, ja ponavljam  raniji odgovor.

MEJ:

            Da. Nema potrebe da ga ponavljate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da niste pomerali kapu. Je li tako?

ODGOVOR:

            Koliko se sećam nisam pomerao kapu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je između ove dve fotografije koje su vam pokazane prošlo u vremenu snimanja najviše jedan minut. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ako se dobro sećam mislim da sam rekao par minuta ali dakle radi se o veoma kratkom vremenu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, niste pomerali kapu. Niste činili nikakve promene samo na tlu koje se vidi na obe fotografije na jednom ima krvi, a na jednoj nema krvi. Da li se tlo između leve strane glave i kape vidi na obe fotografije.

ODGOVOR:

            Ne, časni sude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne vidi se tlo između leve strane glave i kape. Na kojoj fotografiji se ne vidi tlo. Molim vas. Je li na ovoj na kojoj nema krvi se ne vidi tlo?

ODGOVOR:

            Gospodine, mesto na kojoj se nalazi krv je sakriveno na fotografiji 355.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li vidite da se krv nalazi u visini gornjeg dela glave daleko iznad levog uha. A da na mestu gde se ne vidi krv potpuno čisto vidi sa leve strane glave i ispod i iznad uha i da se vidi taj prostor između uha i kape. A krv se nalazi...

MEJ:

            Već ste tu tvrdnju izneli, gospodine Miloševiću, a svedok je na to odgovorio. Što onda vi sugerišete, što kažete da se tu dogodilo. Ako vi kažete da se tu radi o nekoj mutnoj igri onda tu tvrdnju morate jasno izreći svedoku kako bi mogo na nju odgovoriti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja mislim da je besmisleno raspravljati o činjenici da se na jednoj slici vidi krv.

MEJ:

            Da, to možemo videti ali što vi sugerišete. Šta je vaša tvrdnja? Što je on uradio. On je objasnio kako je došlo do toga. Samo trenutak a vi po svemu sudeći tvrdite nešto drugo. Prema tome, svedok onda mora imati priliku odgovoriti na to što vi tvrdite. Prema tome, što vi kažete da se tu dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja tvrdim samo ono što vidim svojim očima i što i vi vidite svojim očima. Ja tvrdim da je ova scena nameštena jer je nemoguće da na jednom mestu ima krvi a na jednom nema.

MEJ:

            Kako je ta scena nameštena. Što vi tvrdite da se dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdim da su leševi odnekle doneti i da je sanacija mesta navodnog pogubljenja napravljena sa ovakvim fotografijama, i da je samo nemarnost onoga ko je ovo isceniro gurnula ove fotografije i u naše ruke. Eto to ja tvrdim, gospodine Mej, i to je očigledno.

MEJ:

            U čemu se ovde sastoji ta nemarnost.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa verovatno da su pregledali fotografije onih koji su režirali navodni masakr u Račku ne bi nam servirali toliki broj fotografija na kojima nema krvi.

MEJ:

            Znači, vi tvrdite da je ovaj svedok fotografisao ovaj leš na jednom mestu i zatim ga je fotografisao na nekom drugom mestu. Da li vi to tvrdite. Morate to reći da on može odgovoriti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ne ja tvrdim da je on to verovatno fotografisao na tom istom mestu, ali da je u vremenu između 1 i 2 fotografisanja neko prosuo neku krv ili neku tečnost da bi slika bila uverljiva. A to su oni koji su režirali celu predstavu. Molim vas gospodine Hendri, odgovorite mi na pitanje ko je vas vodio za vreme dok ste pravili fotografije.

KVON:

            Oprostite, gospodine Miloševiću, samo trenutak ja se ne sećam da li je slika koja je snimljena između ove dve fotografije stavljena na grafoskop i ne znam da li gospodin Milošević, i da li su ljudi u galeriji to mogli videti.

OPTUŽBA:

            Možda bi smo to sada mogli učiniti ako to nismo učinili ranije, ali ja mislim da jesmo to stavili na grafoskop ali možete li uzeti onu koja je bila ... kompjuterom mislim da je jasnija. Časni sude, ove slike koje dolaze iz kompjutera pokazuju redosled kojim su slike slikane i na jednoj od njih se vidi ruka ovog svedoka.

MEJ:

            Počnimo sa prvom fotografijom. Gospodine Hendri, pomognite nam. Počnimo sa brojem 11 i onda idemo na 12 i 13.

ODGOVOR:

            Prva fotogrfija časni sude broj 11, druga je broj 12.

MEJ:

            Znači, to ste vi, i da ste vi pomerili glavu da bi se videla rana.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

MEJ:

            U redu. Hvala vam.

SVEDOK:

            A poslednja fotografija u nizu je fotografija broj 13.

MEJ:

            Koliko je prošlo između, uslikali ste tri fotografije.

ODGOVOR:

            Možda tri minuta najviše.

MEJ:

            Znači, ono što se tvrdi je sledeće. Da bi nam bilo jasno je sledeće. Dok ste vi fotografisali neko je došao sa krvlju ili sa nekom drugom tečnošću koja liči na krv i prosuo je okolo. Da li se bilo šta tako desilo?

ODGOVOR:

            Ne, gospodine.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako objašnjavate, gospodine Hendri, poreklo krvi na tlu, na kome nije bilo prilikom prve fotografije? Jer, molim vas, ova među fotografija pokazuje desno uho. To nije uopšte pitanje. Zašto nema krvi na prvoj fotografiji između leve strane i kape, ona nije mogla biti nevidljiva na ovoj fotografiji 55.

ODGOVOR:

            Ja sam to već objasnio.

MEJ:

            Molim vas da onda to ponovo objasnite zato što izgleda da optuženi ne razume, ili ne želi da razume.

ODGOVOR:

            Ovo je prva fotografija koju sam napravio. Jasno je iz ugla da se ne vidi krv pored tela. Druga fotografija koju sam napravio pokazuje i mene kako podižem glavu preminulog da bi se videla rana kao i krv na njegovoj glavi i po njegovoj odeći. Treća i poslednja fotografija koju sam uzeo, koju sam napravio pokazuje jednu lokvicu krvi pored levog ramena preminulog. Jasno je iz ove fotografije ako se uporedi sa prvom fotografijom, da je ugao iz koga je fotografija snimljena je različit. Ako pogledate senke ima veoma malo razlike, ako uopšte ima razlike u dužini senke što pokazuje da je fotografija napravljena u roku u vrlo kratkom roku od prethodne. Ako pogledate sliku oko kape vidi se kamen i stene koje su ukopane u zemlju da se one te stene u blizini glave vrlo blizu kape i na prvoj i na trećoj fotografiji. Ovo je prva fotografija i iznad i malo na levoj strani od kape se nalazi jedna duguljasta stena koja je ukopana u zemlju. Na poslednjoj fotografiji broj 13 vidi se veći deo tog kamena i u odnosu na njega kapa izgleda kao da je u istom ili u gotovo istom položaju.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, ako želite da postavljate pitanja o tome vaše vreme je ograničeno, dajemo vam još dodatnih 5 minuta da postavljate pitanja ako želite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodin Rajneveld pokazao je samo jednu fotografiju leša bez krvi, a ja sam ovde pokazao  bar 10. Prema tome, on uopšte nije komentarisao tih desetak fotografija na kojima takođe nije bilo krvi. Ali da završimo ovu. Da li je jasno da je fotografija koja se završava 55 snimana tako da je niže postavljena u odnosu na glavu, na položaj tela, a fotografija koja je postavljena snimana više i da se dakle, u oba slučaja ta razlika koja je vrlo mala da u oba slučaja omogućava da se vidi potpuno isti teren na kome je glava, potpuno isti teren između levog uha i kape. Da li je jasno da između levog uha i kape postoji fleka lokva krvi na 54, a da između levog uha i kape ne 55 ne postoji ništa.Povucite pravu liniju iznad gde bi zakačili naočare levog uha i kape pa ćete videti da je tu lokva krvi. I povucite pravu liniju između levog uha i kape pa ćete videti da nema ništa. Da li postoji bilo kakva sumnja u to da se radi o istom terenu. A svedok tvrdi da nije pomerao leš, da ga nije pokretao.

MEJ:

            Svedok je već odgovorio na to pitanje. Vi ste to na različite načine njemu postavili nekoliko puta. Gospodine Hendri, da li želite da dodate nešto na ono što ste već rekli.

SVEDOK:

            Časni sude, ja sam već pokrio to pitanje, više puta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Molim vas, gospodine Hendri, da mi odgovorite na još nekoliko pitanja.

MEJ:

            Možemo li da završimo. Jesmo završili sa ovom sekvencom fotografija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoćete da mi objasnite da ja svojim očima ne vidim da na jednoj fotografiji ima krvi, a na drugoj nema i da je to na istom terenu.

MEJ:

            U redu. Molim da se fotografije vrate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdim da je ova scena nameštena.

MEJ:

            Da li imate drugih pitanja za ovog svedoka ili ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam drugih pitanja za ovog svedoka. Molim vas kažite mi kad vas je tog jutra Mičel obavestila da treba da idete u Račak...

MEJ:

            Ne, nećemo se baviti tom temom. Vaše unakrsno ispitivanje se ograničava na ono što je on pokrenuo danas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pošto ste vi policijski oficir, da li vam je poznato evo da pitam ovde. Da li vam je poznato da svedoci navodni ovog događaja tvrde da se na ove ljude pucalo sa brda prema jaruzi.

MEJ:

            On o tome nije svedočio jutros. Mi ćemo sada završiti sa ovim unakrsnim ispitivanjem. Gospodine Vladimirov, da li vi za ovog svedoka imate pitanja.

VLADIMIROV:

            Ne, nemam.

MEJ:

            Kojom fotografijom? Ne, ne on o tome nije svedočio. Ja sam vama na samom početku rekao da se unakrsno ispitivanje ograničava. Zato što je ovaj svedok već dao svoj iskaz, i unaksrno već ispitivan dosta dugo. Ovo je isključivo ograničeno na ona pitanja o kojima je sada svedočio. Da li vi imate dodatnih pitanja gospodine Rajnveld.

RAJNEVELD:

            Ne, nemamo.

MEJ:

            Gospodine Hendri, hvala vam što ste se vratili da svedočite pred Međunarodnim sudom. Sada je svedočenje gotovo i slobodni ste i možete da idete.

            Molim da se uvede sledeći svedok.

SAKSON:

            Dobar dan, časni sude. Tužilaštvo poziva gospodina Šukri Aliju.

MEJ:

            Gospodine Sakson, treba da spomenem nešto dok čekamo svedoka.

            Dobili smo informacije da je predmet koji je trebalo ove iduće nedelje da zaseda po podne više nije na rasporedu za rasprave, tako da imamo na raspolaganju popodne. Tako da bi mogli to da iskoristimo. I to jednostavno znači sledeće - da ćemo moći u ovom predmetu da imamo raspravu popodne. U utorak popodne smo mi već na jednom drugom predmetu, a isto tako i u sredu. Znači, da nećemo morati da prekidamo onda ovaj predmet radi rasprave o uslovnom puštanju na slobodu. Tako da ćemo imati više vremena u ponedeljak na raspolaganju, tako da bi to onda mogli da imate u vidu.

SAKSON:

            U redu, časni sude. Mi ćemo to svakako uzeti u obzir kada budemo pravili naše planove.

            Časni sude, dok čekamo svedoka možda da ja govorim o tome. Ambasador Volebek je na raspolaganju, to jest je na rasporedu za ponedeljak i ako ne završimo do tada sa svedokom koga sada počinjemo, da li možemo njegovo svedočenje da prekinemo da bi čuli iskaz ambasadora Volebeka, pošto on ima ograničeno vreme na raspolaganju. To je sve što sam hteo da vas pitam.

MEJ:

            U redu, mi ćemo razmisliti o tome na osnovu toga koliko danas budemo napredovali sa ovim svedokom. U redu, molim vas da se uvede svedok.

            Molim vas stavite slušalice. I molim vas da kažete svečanu izjavu.

            Molim da poslužitelj da svedoku izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            U redu, hvala vam. Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Gospodine, molim vas da kažete svoje puno ime i prezime i da nam slovo po slovo kažete kako se piše vaše prezime.

SVEDOK:

            Ne čujem prevod.

TUŽBA:

            Da li me sada čujete?

SVEDOK:

            Sada vas čujem. Sve je sada u redu.

TUŽBA:

            Da počnemo ponovo. Gospodine, molim vas da nam kažete vaše puno ime i prezime i da nam slovo po slovo kažite radi zapisnika kako se piše vaše prezime.

SVEDOK:

            Šukri Aliu.

PITANjE:

            Gospodine Aliu, kad ste rođeni?

ODGOVOR:

            Rođen sam 24. maja 1949.

PITANjE:

            Gde ste rođeni?

ODGOVOR:

            Rođen sam u selu Rud, u opštini Dragaš.

PITANjE:

            Da li je to na Kosovu?

ODGOVOR:

            Da, to je na Kosovu.

PITANjE:

            Gospodine Aliu, da li ste vi Albanac po nacionalnosti?

ODGOVOR:

            Da, ja sam Albanac po nacionalnosti.

PITANjE:

            1971. godine da li ste se priključili jugoslovenskoj vojsci tada po imenu JNA?

ODGOVOR:

            Da, 1971. sam postao oficir jugoslovenske vojske.

PITANjE:

            Da li ste onda na kraju dostigli do čina kapetana prve klase?

ODGOVOR:

            Da, ja sam dostigao do čina kapetan prve klase u vojsci.

PITANjE:

            Od 1974-79. godine na kome ste vi mestu bili, koji je bio vaš položaj?

ODGOVOR:

            Od 1974-79. godine ja sam komandovao jedinicom rezervnih oficira u Prizrenu. To je bila streljačka jedinica.

PITANjE:

            A od 1980-87. na kom ste položaju bili?

ODGOVOR:

            Od 1980-87. godine ja sam bio u štabu kosovske teritorijalne odbrane.

PITANjE:

            Da li se taj štab nalazio u Prištini?

ODGOVOR:

            Da, komanda štaba kosovske teritorijalne odbrane se nalazila u Prištini.

PITANjE:

            Ići ćemo mnogo brže kad god je to moguće odgovorite na moja pitanja sa da ili ne. Kada ste bili postavljeni u štab teritorijalne odbrane u Prištini? Kakvi su bili vaši zadaci i dužnosti?

ODGOVOR:

            Moje dužnosti su bile rad u štabu teritorijalne odbrane, konkretno sam radio na vežbama.

PITANjE:

            Kakvim vežbama?

ODGOVOR:

            Vežbama sa jedinicama teritorijalne odbrane, kao što su bile jedinice koje su išle na vežbe, rad sa oružjem, kao i usavršavanje streljačkih sposobnosti.

PITANjE:

            U jednom trenutku tokom vaše karijere da li ste vi završili fakultet?

ODGOVOR:

            Da, ja sam završio Fakultet narodne odbrane u Beogradu.

PITANjE:

            Da li ste vi svoje studije završili dopisnim putem ili ste živeli u Beogradu?

ODGOVOR:

            Ja sam studirao, školovao sam se dopisnim putem.

PITANjE:

            Kakav je bio nastavni plan na Fakultetu za narodnu odbranu u Beogradu? Koje ste vi predmete uzimali?

ODGOVOR:

            Uglavnom se tu radilo o vojnim predmetima. Program školovanja je trajao četiri godine. Radilo se o komandnoj strukturi, starešinstvu, biološkom i hemijskom oružju, o taktici, strategiji i drugim predmetima, kao i veza.

PITANjE:

            Da li ste vi stekli diplomu i ako jeste kada je to bilo?

ODGOVOR:

            Da, diplomu sam stekao 1989. godine.

PITANjE:

            Kada ste dobili prvu diplomu da li ste nastavili dalje sa vašim studijama?

ODGOVOR:

            Ja sam bio na Univerzitetu za narodnu odbranu Univerziteta u Beogradu, ali iz opravdanih razloga nisam završio studije.

PITANjE:

            Dok ste bili oficir u JNA i zbog vašeg obrazovanja da li ste se vi bolje upoznali sa strukturom i operacijama Jugoslovenske narodne armije - JNA, koja je posle postala Vojska Jugoslavije - VJ?

ODGOVOR:

            Da. Upoznao sam se sa tim pitanjima.

PITANjE:

            Da li ste saznali ili bili obavešteni o principima komande?

ODGOVOR:

            Da, naravno.

PITANjE:

            Sada želim da se pozabavim 1987. godine, da li su vas tada optužili da dajete oružje kosovskim Albancima?

ODGOVOR:

            1987. godine optužen sam i osuđen na tri meseca, na uslovnu kaznu od tri meseca.

PITANjE:

            Da li su ti navodi bili tačni ili lažni?

ODGOVOR:

            To su bile lažne optužbe. Ja sam, one su bile nameštene.

PITANjE:

            Posle toga, da li ste ostali u vojsci?

ODGOVOR:

            Ne, ja posle toga nisam nastavio da radim u štabu i premešten sam u Pokrajinski sekretarijat za odbranu.

PITANjE:

            A kakav je bio vaš položaj u tom Pokrajinskom sekretarijatu za odbranu?

ODGOVOR:

            U Pokrajinskom sekretarijatu za odbranu ja sam radio kao savetnik u odseku za civilnu zaštitu.

PITANjE:

            Želim da vam postavim nekoliko pitanja u vezi strukture i rada tog Sekretarijata. Koje su bile dužnosti i koji su bili zadaci Pokrajinskog sekretarijata za odbranu za Kosovo?

ODGOVOR:

            Pokrajinski sekretarijat za odbranu na Kosovu je bilo upravno-administrativno telo koje je pružalo podršku i logističku podršku prilikom  mobilizacije, kao i podršku za tzv. kosovski korpus koja je bila glavna snaga na Kosovu. Isto tako je pružalo podršku Sekretarijatu i bavilo se aktivnostima veze.

PITANjE:

            Da bi zapisnik bio jasan i da bi svi razumeli taj kosovski korpus koji ste vi spomenuli, da li se tu radi o korpusu VJ ili ondašnje JNA koja je kasnije postala Vojska Jugoslavije?

ODGOVOR:

            Kosovski korpus  je bio sastavni deo Treće niške armije, sastojao se od sedam brigada i bio je kompletno mobilizovan 1998. godine radi vojnih operacija na Kosovu.

PITANjE:

            Prećićemo na to za koji trenutak, ali sada govorimo o strukturi. Da li se Kosovski korpus i Sekretarijat gde ste vi radili, mogu smatrati odvojenim ali paralelnim organizacionim strukturama?

ODGOVOR:

            Korpus i Sekretarijat  su bila dva odvojenea tela, dve odvojene organizacije, ali su sarađivale radi koordinacije.

PITANjE:

            U redu, 94. i 95. godine, ko je postao načelnik Sekretarijata na Kosovu?

ODGOVOR:

            1994, 1995. godine načelnik Sekretarijata je bio Petar Ilić.

PITANjE:

            Da li je tada, onda, Petar Ilić postao vaš starešina?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Dok je Petar Ilić bio vaš nadređeni, gospodine Aliju, da li ste vi saznali kakav je njegov potpis, da li bi mogli da ga prepoznate?

ODGOVOR:

            Da, ja bih poznao njegov potpis.

PITANjE:

            Da li se Petar Ilić potpisivao latinicom ili ćirilicom?

ODGOVOR:

            Posle 1999. koristila se ćirilica, naročito nakon ukidanja kosovskog ustava, i Petar Ilić se isključivo potpisivoao ćirilicom.

PITANjE:

            Da bi sve bilo jasno, da li je odelenje za civilnu zaštitu, gde ste vi radili, bilo deo Sekretarijata?

ODGOVOR:

            Da, bilo je deo Sekretarijata.

PITANjE:

            U doba krize ili rata, koji su bili zadaci odelenja za civilnu zaštitu?

ODGOVOR:

            Sekretarijat za civilnu odbranu je obično učestvovao u sačinjavanju planova i mobilizacije. Isto tako, u popuni i sastavu jedinica korpusa zajedno sa Sekretarijatom za unutrašnje poslove.

PITANjE:

            Kad kažete za popunu jedinica korpusa, da li to mislite u klasičnom, vojnom, borbenom smislu ili mislite da on u stvari pruža nekakvu drugu vrstu pomoći?

ODGOVOR:

            Tu se više radilo o popuni radi izvođenja operacija na Kosovu.

PITANjE:

            I kakve je zadatke onda obavljalo to telo za civilnu zaštitu?

ODGOVOR:

            Popunjavalo je vojnim obveznicima jedinice korpusa. Popunjavalo je vojnim obveznicima redovne policije i isto  tako je stvaralo jedinice civilne zaštite u pokrajinskom sekretarijatu za odbranu.

SAKSON:

            Možda ćemo ovde naići na probleme u prevodu jer koliko sam ja shvatio izrazi na engleskom  su bili amprotekšn i civili andifens imaju isti prevod na albanskom. Ali, postaviću vam ovo pitanje i nadam se da ćemo to moći da razjasnimo.

            Pored jedinice koja se zvala  jedinica civilne zaštite, da li je takođe  postojao jedan organ koji se nazivao jedinice civilne odbrane?

ODGOVOR:

            1987. teritorijalna odbrana je razoružana i ovo ću da objasnim, ako mi dozvolite. Razoružavanjem civilne odbrane, kao i ukidanjem Ustava 1989. kao i govorom koji je optuženi dao na Kosovu Polju, svo oružje je otišlo u jedinice civilne zaštite i onda je vojni okrug bio odgovoran za to, a pokrajinski sekretarijat za narodnu odbranu je bio odgovoran za vojne obveznike. I ako mi dozvolite, ja bih nastavio da bih nešto razjasnio.

PITANjE:

            Dajte da ja malo to razjasnim.

            Vi ste radili za jedinicu koja se zvala jedinica civilne zaštite, koja je razlika između jedinice civilne zaštite gde ste vi radili i jedinice civilne odbrane gde su radili drugi ljudi?

ODGOVOR:

Jedinice civilne zaštite imale su zadatak da pomažu stanovništvu u slučaju raznih nepogoda, a jedinice sicilne odbrane koje prema ženevskim konvencijama nisu smele nositi oružje zamenile prethodne jedinice teritorijalne odbrane, i sada su se zvale jedinice civilne odbrane. Njih su uglavnom sačinjavali srpski građani. U njima nije bilo niti jednog jedinog Albanca. Nakon, negde iza kraja 80.

PITANjE:

            Nakon tog razdoblja kraja 80 da li su te jedinice civilne odbrane bile naoružane. Da ili ne?

ODGOVOR:

            Da, oni su svi bili naoružani sa kompletnim arsenalom koji je preuzet, odnosno opljačkan od jedinica teritorijalne odbrane. Znači, te jedinice bile su naoružane tim oružjem.

PITANjE:

            U proleće 1998 godine, da li vam je postalo poznato da se u Prištini formirao jedan novi vojni organ. Samo da ili ne?

ODGOVOR:

            Godine 1998, formiran je Štab.

PITANjE:

            Kako se zvao taj Štab odnosno, organ.

ODGOVOR:

            Pa to se čini mi se zvao zajednički Štab odnosno, ratni štab za Kosovo.

PITANjE:

            Jeste li vi lično učestvovali na sastancima tog zajedničkog ili ratnog štaba.

ODGOVOR:

            Ne, to su bili tajni sastanci. Ja se ne bi usudio na njima učestvovati.

PITANjE.

            Pa otkuda vam onda informacije o tome da je u Prištini osnovan taj Štab.

ODGOVOR:

            Komanda korpusa bila je u centru Prištine tj pokrajinski sekretarijat i komanda bili su istoj zgradi, baš sam onda dobijao informacije o onome što se održavalo u zgradi.

PITANjE.

            Da li je postojala neka konkretna osoba koju ste vi znali a koja je bila član te zajedničke komande.

ODGOVOR:

            Da znao sam ih mnogo.

PITANjE.

            Recite nam ime bar jednoga.

ODGOVOR:

            Mogu.

PITANjE:

            Ajde da to prođemo malo sporije.Da li je bilo koji od vaših kolega učestvovao u radu tog zajedničkog Štaba.

ODGOVOR:

            U tom zajedničkom štabu koji je vodio operacije na Kosovu učestvovao je Milomir Minić, Nikola Šainović, Zoran Anđelković, kojeg je  optuženi delegirao da bude šef kosovske vlade, Veljko Odalović, on je bio načelnik prištinskog okruga, Voja Živković predsednik Socijalističke partije Srbije, njegov zamenik Mitar Samardžić, zatim general Nebojša Pavković, general Lazarević, Petar Ilić, Miško Laković.

PITANjE:

            Da li je to onaj isti Petar Ilić, koji je bio na čelu Sekretarijata koji je bio vaš šef.

ODGOVOR:

            Da, isti Petar Ilić. Dalje, Miško Laković, šef državne bezbednosti Ministarstvo unutrašnjih poslova.

PITANjE:

            Jeste li vi ikada razgovarali o toj zajedničkoj komandi sa Petrom Ilićem.

ODGOVOR:

            Ja nisam razgovarao o radu te komande sa Petrom Ilićem, ali je on spomenuo da on postoji.

TUŽBA:

            Petar Ilić je vama spomenuo poslovanje te zajedničke komande.

ODGOVOR:

            Da, da on je to nekoliko puta spomenuo u Sekretarijatu i on je sudelovao na svim sastancima te komande koji su se održavali svakog utorka u 5 sati posle podne, ovisno od situacije na Kosovu. A Nikola Šainović bi često dolazio u vojnu komandu u Prištini.

PITANjE.

            Gde su se održavali ti sastanci.

ODGOVOR:

            Ti sastanci su se uglavnom održavali u Skupštini Kosova u uredu Anđelkovića, a ponekad i u bivšem pokrajinskom komitetu, a isto tako zavisno od okolnosti i u vojnoj komandi prištinskog korupusa.

PITANjE.

            Jeste li ponekad videli kako članovi zajedničke komande dolaze na sastanke.

ODGOVOR:

            Da često bi viđao Nikolu Šainovića, kako stiže u komandu prištinskog korpusa. Isto tako i generala Lazarevića koji je bio komandant korpusa on je takođe često dolazio tamo.

PITANjE:

            Šta ste vi shvatali, kakvo je bilo vaše razumevanje, koji su bili zadaci te zajedničke komande.

ODGOVOR:

            Pa dužnosti te komande mogu se veoma jasno ispričati. Jer sve jedinice prištinskog korupusa bile su spremne za rat, bile su mobilizirane, a isto tako i jedinice unutrašnjih poslova kao i jedinice civilne odbrane i one su bile naoružane iako je to zabranjeno ženevskim konvencijama.

PITANjE:

            Mislim da niste odgovorili na moje pitanje. Moje pitanje je bilo. Prema vašem znanju i shvatanju što su bili zadaci zajedničke komande. Šta je radila zajednička komanda?

ODGOVOR:

            Konkretno, ja mislim da je ta komanda planirala vojne operacije na Kosovu. Oni su planirali oružane sukobe. Ta zajednička komanda bavila se operativnim stvarima i donošenjem planova.

PITANjE:

            Budući da vi niste učestvovali ni na jednom sastanku te zajedničke komande, recite nam, na osnovu čega otkuda dolaze vaša saznanja o radu zajedničke komande.

ODGOVOR:

            Na osnovu mog rada u Sekretarijatu i informacija koje su došle do Sekretarijata.

PITANjE:

            Koliko je vama poznato, da li su zajedničke komande bile osnovane i na opštinskom nivou na Kosovu u to doba?

ODGOVOR:

            U svim opštinama na Kosovu su po uzoru na tu zajedničku komandu formirane komande kojima bi obično bio na čelu predsednik opštine i tih je štabova, odnosno komandi bilo ukupno 28, na opštinskom nivou.

PITANjE:

            Koji je bio glavni zadatak ovih opštinskih štabova?

ODGOVOR:

            Glavni zadatak opštinskih štabova bio je da se spremaju za rat i da vode rat na Kosovu protiv Albanaca.

PITANjE:

            Ko se to spremao za rat?

ODGOVOR:

            Sve jedinice koje sam spomenuo - jedinice civilne odbrane, jedinice civilne zaštite, Prištinski korpus i Sekretarijat unutrašnjih poslova. Ali, dakle, najviše srpsko stanovništvo.

KVON:

            Gospodine Aliu, kažite nam otkuda dolaze vaša saznanja o tome? Vi ste rekli da su vaše osnove za ta saznanja vaš rad u Sekretarijatu i informacije koje su došle do Sekretarijata. Ali, možete li biti malo konkretniji? Kako ste vi to sve saznali?

ODGOVOR:

            Ja sam radio u štabu teritorijalne odbrane osam godina u vreme kada su u njoj zajedno radili i Albanci i Srbi. Jer uvek bi izvestan procenat bili Albanci. Međutim, nakon razoružavanja teritorijalne odbrane godine 1987. i nakon ukidanja Ustava godine 1989. Albanci su isterani sa svih tih poslova, a posebno iz teritorijalne odbrane kada su formirane jedinice civilne odbrane. U tim jedinicama civilne odbrane nije bilo ni jednog jedinog Albanca. One su se sastojale samo od Srba.

KVON:

            Gospodine Aliu, ali ja vas pitam o zajedničkoj komandi. Vi ste rekli da je to bio organ koji je spremao rat protiv kosovskih Albanaca. Šta je osnova za tu vašu tvrdnju?

ODGOVOR:

            Ta komanda formirana je od strane optuženog. I ta je komanda funkcionisala tokom celog rata na Kosovu godine 1999. I vidite šta se dogodilo na ulicama i u gradovima Kosova i po celoj teritoriji Kosova.

KVON:

            Možda bi nam gospodin Sakson mogao biti ovde od pomoći?

TUŽBA:

            Gospodine Aliu, možete li nam dati neku konkretnu informaciju koja je došla do vaših ušiju godine 1998. ili u prvom delu 1999, a koja je govorila o radu ili aktivnosti te zajedničke komande?

ODGOVOR:

            Ja nisam primio nikakvu konkretnu informaciju u pismenom obliku. Te su informacije bile tajne i išle su samo na neka tačno određena mesta, kao što je komanda vojske. Međutim, ako gledate kako su se oni ponašali na Kosovu možete videti na način na koji su oni operisali.

PITANjE:

            A jeste li vi primili neke usmene informacije o tome šta su radili pripadnici te zajedničke komande?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Koje?

ODGOVOR:

            Usmene informacije sam dobijao u Pokrajinskom sekretarijatu od Petra Ilića.

PITANjE:

            Recite, molim vas, sudijama, konrektno i specifično, kakve ste vrste usmenih informacija dobili od Petra Ilića o radu zajedničke komande?

ODGOVOR:

            Glavni zadatak zajedničke komande bio je da sprovodi politiku na Kosovu, da promoviše srpsku ideologiju i da daje podršku komandi Prištinskog korpusa i Sekretarijatu unutrašnjih poslova prilikom ispunjava njihovih vojnih dužnosti.

TUŽBA:

            Mogu li ići dalje?

SUDIJA:

            Da.

TUŽBA:

            Gospodine Aliu, da li govorite srpski?

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            Želeo bih vam onda pokazati neke dokumente.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Sakson, ako prelazite na neku drugu temu u svedočenju možda je ovo pogodno vreme za pauzu.

TUŽBA:

            U redu.

SUDIJA:

            Gospodine Aliu, sada idemo na pauzu. Vaš iskaz ćemo nastaviti tek u ponedeljak ujutro. Žao mi je što vas moramo zadržati, međutim sada se moramo pozabaviti jednom drugom temom.

            Molim vas da se vratite ovamo u 9,00 sati ujutro i da imate na umu da ne smete ni sa kim razgovarati o vašem iskazu sve dok se on ne privede kraju. To se odnosi i na pripadnike tima optužbe. Sada idemo na pauzu od 20 minuta.   


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest