aktuelno-m.gif (3720 bytes)

4. JUL 2002.

STENOGRAM

 

MEJ:

            Zašto u prvoj izjavi, koju je svedok dao tužilaštvu, nije bilo pomena strelišta?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, prvo želim da se osvrnem na ono što smo maločas čuli od ove druge strane. Čak i kada bi bilo napisano u izjavi tako, ja se onda pitam čemu onda služi unakrsno ispitivanje ako ne, između ostalog, naravno u interesu saznavanja istine i da ospori ono što piše u izjavi. Međutim, želim da vam skrenem pažnju da je juče dat dodatak izjavi Ali Đogaja koji kaže: "Ja, Ali Đogaj, želim napraviti sledeći dodatak izjavi koju sam dao: pod jedan, izjava od 27. februara 2000. i 1. marta 2000. umetnuti posle prvog paragrafa na prvoj stranici: "Ova se izjava odnosi na događaj iz aprila ili maja 1999. kada me je policija uputila da pomažem u ekshumaciji tela u Pustom Selu, opština Orahovac i ponovnom sahranjivanju tih tela na različitim mestima - Zrđe, Dušanovo, Prizren" itd.

            Dakle, i taj dodatak i ta ispravka odnosi se na one radnje koje smo juče ustanovili da su se događale, a znači vršena je ekshumacija, policija je snimala tela, odnošena na pregled u bolnicu, posle toga sahranjivana, iako na vaše insistiranje da se radi o masovnim grobnicama svedok je odgovorio da je svako sahranjivan u posebnu grobnicu, pojedinačno, i u skladu, pretpostavljam sa...

MEJ:

            Ja nisam insistirao na tome. Ja sam tek rekao da je to mogućnost zato jer mi stvar nije bila jasna. Onda je svedok to razjasnio. Ali, izvolite, nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja se pitam otkud 13 grobova za 65 tela, a vi ste rekli da su masovne grobnice. Dakle, to smo raščistili i...

MEJ:

            Čekajte, stanite. Ovde smo sada sa svedokom. Svedok je došao da se dovrši njegovo unakrsno ispitivanje. Imate li pitanja za ovog svedoka ili ne? Ako nemate, onda ću  ja postaviti jedno pitanje, nakon toga ćemo ga pustiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Đogaj, da li smo juče, molim vas, juče ste ovde izjavili i to pod zakletvom, čuli smo u mikrofon, da li smo juče konstatovali da se iskopovanje na strelištu o kome govorite i gde pominjete nekakvu hladnjaču i tako dalje, događalo u proleće 2000. godine? Je li to tako ili nije?

MEJ:

            Ako je on to juče i rekao, rekao je zato jer je došlo do konfuzije. Koliko se ja sećam, on to nije rekao. Taj datum došao je od zastupnika optužbe. Gospodine Đogaj, gledajte, ovde se radi o sledećem. Ja ću izneti to, jer mislim da ćemo mi među sobom potrošiti još vremena nepotrebno. Dakle, ovako, sećate se da ste vi dali izjavu u martu, samo trenutak, sada ja postavljam pitanja svedoku. Gospodine, vi ste dali izjavu u martu 2000-te. U toj izjavi niste spomenuli strelište. Da li me pratite? Vi ste znači to strelište spomenuli u kasnijoj izjavi. Molim vas da nam objasnite kako je došlo do toga?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu li ja da nastavim sa pitanjima?

MEJ:

            Ja prvo želim čuti odgovor svedoka. Gospodine Đogaj, da li shvatate o čemu se radi, da li shvatate pitanje? Vi ste dali dve izjave, sećate ste da ste dali izjave tužilaštvu?

SVEDOK:

            Da.

MEJ:

            U prvoj izjavi govorili ste samo o pustom selu, o tome kako ste odvozili leševe iz pustog sela.

SVEDOK:

            Da.

MEJ:

            I tek u drugoj izjavi, koju ste dali nekoliko meseci kasnije, spomenuli ste i strelište.

SVEDOK:

            Da.

MEJ:

            E, sada pitanje glasi zašto u prvoj izjavi niste spomenuli strelište?

SVEDOK:

            Zato jer kada sam davao prvu izjavu, oni su došli i pitali me o pustom selu, a tek kasnije su me pitali o strelištu.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja moram da vam stavim primedbu, gospodine Mej, jer upravo na činjenici da u prvoj izjavi nije to pominjano, a da je tužba naknadno insistirala da se ovo drugo dešavalo u isto vreme kada i ovo prvo, to je malo verovatno da sam ja zbog toga i posumnjao da se radi o istom vremenu i tražio od gospodina Đogaja da potvrdi kada je strelište bilo aktuelno i on je potvrdio da je to bilo proleće dve hiljadite i to smo svi u ovoj sali čuli.

Prema tome, molim vas, gospodine Đogaj, da li ste vi juče potvrdili da su ti događaji bili u proleće 2000-te, da ili ne?

SVEDOK:

            Taj se događaj dogodio u proleće 1999.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da ste juče rekli da se dogodio u proleće 2000-te?

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, nema smisla svađati se o tome šta je juče rečeno. Moraćemo proveriti transkript, možda je on to zaista juče rekao. U tom slučaju mi o tome možemo izvlačiti zaključke. Međutim, isto tako možda ga je zbunilo vaše ispitivanje, to je sasvim moguće. Mi ćemo morati o tome doneti zaključak kada pročitamo transkript. Ja mislim da sada nema smisla da se svađate sa svedokom šta je on o tome juče rekao. Imate li drugih pitanja?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne vidim da je svađa ako pitam svedoka da li se seća da je juče rekao da se događaj dogodio u proleće 2000.-te godine.

MEJ:

            Imate li drugih pitanja za ovog svedoka?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam. Od juče, kada se završila sednica, gospodine Đogaj, s kim ste vi ovde od ovih predstavnika razgovarali? Sa koliko njih ste razgovarali?

SVEDOK:

            O kojim ljudima sada govorite, gde to?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam od juče, kada je napravljena pauza, znači kada je prekinuta sednica od juče, negde u dva sata popodne pa do jutros,  s kim ste razgovarali?

MEJ:

            To je previše uopšteno pitanje. Ukoliko želite saznati da li je on razgovarao sa nekim od optužbe, recite da li je to ono o čemu govorite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naravno, samo vas pitam s kim ste razgovarali?

MEJ:

            To je previše uopšteno pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije previše uopšteno. Zašto to nije legitimno pitanje?

MEJ:

            Zato što je previše uopšteno, ja sam vam već odgovorio.

Pitanje je sledeće, gospodine Đogaj, jeste li juče razgovarali sa bilo kime iz optužbe, nakon što je sednica završena, od kako smo se juče ovde videli poslednji put u sudnici?

SVEDOK:

            Ne.

MEJ:

            Jeste li razgovarali sa bilo kim od istražitelja?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste s nekim razgovarali, gospodine Đogaj?

SVEDOK:

            Ne.

MEJ:

            O ovom predmetu, radi se o tome da li ste vi razgovarali o ovom predmetu sa nekim ili o vašem svedočenju o ovom predmetu?

SVEDOK:

            Ne.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uopšte niste razgovarali od juče?

SVEDOK:

            Ne.

MEJ:

            Pitanje da li je s nekim razgovarao o ovom predmetu i odgovor na to je ne. Ako nemate drugih pitanja, ovo treba završiti, relevantna pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koji su razlozi da ste promenili iskaz od juče, preko noći, do danas? Koji su razlozi da juče kažete 2000-te, a danas kažete 1999-te? To je razlika godinu dana, dakle koji su razlozi, da li možete da objasnite?

MEJ:

            Ne, sad se vraćate na istu stvar. Znači svađate se o tome šta je on juče rekao, on je svoj iskaz dao, mi imamo transkript te sednice, to se može pročitati i onda se mogu izvlačiti zaključci.

            Gospodine Tapuškoviću, imate li vi pitanje za ovog svedoka?

TAPUŠKOVIĆ:

            Časne sudije, ja mislim da bi trebalo da se razjasni još nešto. U obe ove izjave se govori o tome da je taj događaj o kome on priča bio u aprilu mesecu 1999. godine, tako piše u njegovim izjavama i u jednom i u drugom iskazu. Da li se i jedan i drugi događaj o kome on danas govori i razdvaja ih, dogodio u aprilu mesecu?

MEJ:

            Ja mislim, da budemo pravični, da se u prvoj izjavi govori april ili maj ili čak samo proleće, a onda u razjašnjenju stoji april ili maj.

TAPUŠKOVIĆ:

            Tako je. U vezi druge izjave decidirano kaže u aprilu. Evo, kaže u aprilu,  tu ne spominje maj. Četvrti pasus druge izjave. E, sad me pored toga interesuje, naveo je da je to što je radio u oba slučaja, kako kaže radio sa i naveo imena u prvo iskazu: Buda, Šefki Salihu, Hendrik Mazruki, Isuf Krasnići i takođe je naveo da su to isto uradili i u ovom drugom, kad je govorio ponovo naveo je ista lica. Da li može da kaže sa kim je radio prvi put i sa kim je radio drugi put? Gospodine Đogaj, naveli ste da ste oba puta bili isti ljudi, potpuno isti ljudi sa vama, je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Sigurni ste da su bila dva događaja?

SVEDOK:

            Da.

MEJ:

            Imate li dodatnih pitanja gospođice Romano?

ROMANO:

            Ne, časni sude.

MEJ:

            Gospodine Đogaj, ovim je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na međunarodni sud, sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala vama.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Najs.

NAJS:

            Tri veoma kratke administrativne stvari na otvorenoj sednici i jedna kratka na privatnoj.

            Od ove tri za javnu sednicu prvo. K 30 svedočiće bez zaštite. Drugo, veće je tražilo dodatne podatke o obelodanjivanju izveštaja veštaka. Vi ste tražili pre dva dana, sada imamo te informacije u obliku tablice, slična ovoj  uobičajenoj tablici svedoka ali detaljnija. Upravo ćemo vam to dostaviti.

MEJ:

            Kad već govorite o izveštajima veštaka. Mi smo to pogledali i u pravilniku niti u našem nalogu nije jasno navedeno da li to treba prevoditi ili ne. Ja mislim da ste vi zauzeli stav da to ne treba prevoditi.

TUŽBA:

            Mi smo zauzeli stav da pravilnik to ne zahteva, ali mi to ipak prevodimo. Jedini problem je naravno problem prioriteta u prevodilačkoj službi. Kad se radi o dokumentu za koji pravilnik ne zahteva prevod. Međutim, mi to nastojimo prevesti ipak.

MEJ:

            Pa onda pitanja o kojima mi moramo odlučiti u ovom slučaju je koliko je vremena potrebno optuženom da ima izveštaj na vlastitom jeziku.

TUŽBA:

            Mi to radimo što je moguće brže imajući u vidu pritisak na prevodilačku službu.

MEJ:

            Međutim, radi se o tome da to vreme može imati uticaja na raspored svedoka.

TUŽBA:

            Shvatam.

            Možda kad vidite ovu tablicu videćete, možda će vas posebno interesovati što stoji o svedoku Filipu i videćete kojeg je datuma prevod njegovog izveštaja dostavljen.

MEJ:

            On je barem lokalni svedok.

TUŽBA:

            Svakako.

MEJ:

            Ako njega budete morali odložiti da li ćete moći popuniti prazninu.

TUŽBA:

            Ne znam. Obavestiću vas.

            Dakle, to je bila druga stvar upravo vidim da vam dele našu tablicu.

            Treća stvar, gospodine Hendri bi trebalo danas doleteti kako bi ga optuženi mogao sutra dalje unakrsno ispitivati. Ovo je bilo dosta nepraktično za gospodina Hendrija, on je vrlo lako mogao dobiti odobrenje svog poslodavca da dođe ovamo. Moja namera u skladu sa normalnom praksom je da mu sam ne postavljam neka posebna pitanja o temi o kojoj će biti unakrsno ispitivanje. Ja ću ga samo predati vama na dodatno i prikladno unakrsno ispitivanje.

MEJ:

            Optuženi teže postavlja pitanja, on ne može dobro formulisati pitanja i za sud će možda biti bolje da vi ta pitanja postavite, a da optuženi onda unakrsno ispituje o tome.

TUŽBA:

            U redu. Mi smo bili veoma pažljivi i nismo mu naravno rekli detaljno o čemu će ga sve ispitivati iako je naravno on svestan te teme o kojoj će se govoriti. No, dakle, moja namera je bila da ja pre nego što on uđe u sudnicu ne prolazim s njime kroz tu materiju, međutim, ukoliko vi to želite mi ga možemo kratko pripremiti sa fotografijama, a onda nakon naših pitanja optuženi može unakrsno ispitivati.

MEJ:

            Dobro.

TUŽBA:

            I, sada molim vas minutu o privatnoj sednici.

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

            Gospodine Beriša, molim da sudu kažete svoje ime i prezime.

SVEDOK:

            Halit Beriša, rođen  5. avgusta 1940. godine u Suvoj Reci.

PITANjE:

            Šta ste po zanimanju.

ODGOVOR:

            Ja sam nastavnik matematike.

PITANjE:

            Gospodine Beriša, vi ste tužilaštvu dali izjavu 17. avgusta 2001. godine. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            17. avgusta 2000. godine.

PITANjE:

            Je ste li sigurni.

ODGOVOR:

            Da. Siguran sam.

PITANjE:

            Molim da se svedoku pokaže izjava.

MEJ:

            Molim da se svedoku pokaže izjava.

TUŽBA:

            Gospodine Beriša, molim da sad pogledate datum izjave. Ja ovde imam albansku verziju.

ODGOVOR:

            27. avgusta 2001. godine.

TUŽBA:

            Hvala, gospodine Beriša. 13. marta 2002. godine da li se sećate da ste u Suvoj Reci bili na sastanku sa predsedavajućim službenikom Sekretarijata ovog suda i tada vam je pročitana ta izjava i vi ste potvrdili da je sadržaj tačan. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da. Tačno je.

PITANjE:

            Kada ste stigli u Hag, gospodine Beriša, vi ste takođe dali par ispravki na vašu izjavu i ja ću njima da se pozabavim sada za koji trenutak. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Izmena se odnosi na stranu 4. prvi pasus, 5 red engleske verzije izjave. Ovo ne potpada pod proceduru 92. kada je to urađeno tako da onda ono što svedok ispravlja je sledeće. Citiram: toga dana mi smo otišli zbog ofanzive do koje je došlo iz Mušišta prema Bužali. Moj brat i porodica su vozili prema Albaniji preko Prizrena. Policija ih je zaustavila i rekla njima da se vrate u Šavrovo. Ja i moja dva sina smo se krili u šumi blizu Bužale. Dva dana kasnije smo se svi skupili u Šavrovima gde smo ostali dva dana pre nego što smo se vratili u Suvu Reku. Kraj citata. Izjava ide dalje: citiram: otišao sam u šumu sa svoja dva sina 7. aprila 1999. godine. Da li su tačne ove ispravke koje smo upravo pročitali.

ODGOVOR:

            Da. Jedna ispravka koju sam ja dao je sledeća. Da sam se ja s njima sreo nakon što sam se vratio iz Prizrena. Ja ih nisam sreo u Prizrenu, već u selu Šavrovi kad sam se vratio iz Prizrena.

PITANjE:

            Hvala, gospodine Beriša. Sada želimo da se ova izjava svedoka uvrsti u spis.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet Tužilaštva 240 da originalnu verziju, a 240a za redigovanu verziju.

PITANjE:

            Svedok je Albanac sa Kosova. Izabran je za predsednika opštine Suva Reka 24. maja 1989. godine i bio na tom položaju do 05. aprila 1991. kada je prisilno uklonjen sa svog položaja od strane srpske skupštine Suve Reke i tajne policije. Tom prilikom ..

            Svedok je bio nezaposlen od tog dana do  08. oktobra 1999. kada je ponovo postavljen u opštinu Suve Reke kao potpredsednik. Svedok opisuje događaje od 24. maja 1999. do 21. maja 1999. On priča o onome što zna u vezi pokolja šire porodice Beriša 26. marta 1999. Opisuje pojačane kretnje srpskih snaga u Suvoj Reci, ističe da su snage nosile uniforme ra zličitih boja i da su snajperi bili razmešteni po zgradama u gradu. Zbog tih snajpera koji su pucali na civile Kosovske Albance kretanje je bilo veoma otežano. 25. marta oko 6.30 svedok je razgovarao sa članovima porodice Kući i Beriša koje su bežale pored njegove kuće. Rečeno mu je da su ljudi u blizini njihovih kuća pobijeni i da su im kuće poharane. 26. marta 1999. njegov brat Jašar je krenuo na posao i negde oko 12.20 telefonirao je kući svedoku izjavivši da su ljudi ubijeni u Trgovačkom centru. Svedok je pokupio članove svoje porodice i pobegao. Kasnije toga dana nazvao je svoga brata na posao koji mu je rekao da su pripadnici porodice Beriša Sedat, Nedžat i Bujar ubijeni od strane srpske policije i da je čuo pucnjavu, eksploziju i vriske iz Trgovinskog centra. 28. marta 1999. svedok je čuo eksploziju i video da je Miramet džamije uništet. Kasnije te večeri jedan komšija srpski policajac je došao njegovoj kući i rekao mu da on mora da ide u Albaniju ili će ga paravojne snage ubiti. Svedok i neki članovi njihove porodice su krenuli za Prizren. Zaustavila ih je srpska policija koja im je naredila da se vrate. Svedok i njegova dva sina su se sakrili u šumi gde su bili gotovo mesec dana pre nego što su se pridružili njegovoj ženi u kući jednog od rođaka. Njegova žena mu je rekla da im je kuća  opljačkana. 21. maja 1999. policija je ponovo došla njegovoj kući i naredila mu da ode u Albaniju izjavivši: imaš 15 minuta da odeš u Albaniju i nikada nećeš više videti ovu zemlju. Svedok je napustio kuću sa članovima porodice u dva vozila i priključio se konvoju od oko 5.000 koji je išao ka Albaniji. Vozila su organizovana od strane policije u centru grada za one koji nisu imali nikakav prevoz. Na granici uzete su im isprave vozačke dozvole i registarske tablice, to je učinila policija.

             23. juna, 1999 godine, svedok se vratio na Kosovo. Uz izjavu svedoka se nalazi jedan određeni broj dokumenata koji su pronađeni kada se on vratio. Neki su sa diskete koja je nađena u jednom poslovnom objektu i u drugim objektima koji se nalaze u zgrdi Opštine. To je sve časni Sude.

MEJ:

            Sada se bavimo dokumentima, izgleda da su na osnovu izjave to dokumenti koji se odnose na Vojsku Jugoslavije u opštini.

TUŽBA:

            Da, časni sude, ali mogu da zamolim svedoka da nam kaže nešto više o tim prilozima.

MEJ:

            Mislim da nam nije potrebno više detalja. Možemo da ih vidimo ovde. Tu se rade o jedinicama Vojske i tako dalje. Mislim da nije potrebno o toj temi da mi pitamo svedoka. U redu. Hvala vam. Izolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

                Evo ovu hrpu uz ovog svedoka dokumenata za ovaj minut sam pregledao i ne razumem uopšte kakva je svrha ove gomile papira. Spisak vojnih obveznika, spisak motornih vozila, odluke SO o nekim stvarima tekućim, rutinskim. Objasnite mi, molim vas, šta znači i zašto ja dobijam sada, na primer, ovakvu jednu hrpu koja je potpuno bezvredan papir.

MEJ:

            Nije na sudskom veću da to objasni. To je nešto čime bi trebalo da se bavi tužilaštvo. Gospođo Romano, možda možete ukratko pošto je to optuženi pokreno. Možete li da nam pomognete u vezi relevantnosti ovih dokumenata u Suvoj Reci.

ROMANO:

            Časni sude, želim da razjasnim da ovo nije prvi put da optuženi prima ove dokumente. Oni su već ranije obelodanjeni. Svi dokumenti koji se odnose na ovog svedoka su već obelodanjeni. To su dokumenti, mogu da objasnim Veću koje je on našao kad se vratio na Kosovo, i oni se odnose na situaciju u selu u to vreme i mi ćemo ih kasnije koristiti kada dođu naši vojni eksperti, i kada budu davali svoje komentare u vezi sastava snaga u to vreme. Takođe, se tu pominju odluke koje on spominje u svojoj izjavi o tome šta se desilo. Samo trenutak. On je bio predsednik Opštine Suva Reka i njega su uklonili sa njegovog položaja tako da se neki dokumenti koji su priloženi takođe govori o toj činjenici a to je on spomeno u svojoj izjavi.

MEJ:

            Znači,relevantno se može sažeti na sledeći način.Tu se spominju razne jedinice koje su bile u Suvoj Reci gde je navodno lokacija bar jednog pokolja i prema tome, relevantno je u tome što se pominju koje su jedinice tu bile u to vreme. Drugo pitanje,  koje je malo manje relevantno uz dužno poštovanje svedoku se tiče sporova koji su se odvijali kada je on bio u Opštini. Takođe se to odnosi na njegovo otpuštanje i to je relevantno u odnosu na predrasude i diskriminacije u odnosu na kosovske Albance koja je vladala u to vreme.

ROMANO:

            Da, časni sude, on takođe daje spisak pripadnika lokalne civilne odbrane i to će takođe biti tema analize vojnog izveštaja.

MEJ:

            U redu. Hvala vam. Gospodine Miloševiću, da li imate pitanja za ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako da nemam pitanja. Nego gledam da nađem neke od tih dokumenata koji bi hteo da upotrebim da mi razjasni svedok. Dobro, da ne gubimo vreme s obzirom, na ovoliku hrpu materijala, ja ne znam da li je vama logično da vam važi 92 za ovog svedoka i 45 minuta ali, pretpostavljam da sam se već navikao na vaše odgovore pa to ostavljam vama. Gospodine Beriša, da li ste pripadnik neke političke partije?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U kojim političkim partijama su angažovani članovi  vaše porodice?

ODGOVOR:

            Ja nisam član nijedne političke partije. Nijedan član moje porodice nije pripadnik bilo kakve političke stranke. Imam šest sinova odraslih, oženjeni su, moje snaje takođe nisu članovi nijedne političke partije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro. Kažete da ste bili predsednik Opštine Suva Reka od 24. maja 89. do 5. aprila 91. godine. Ko vas je izabrao za predsednika Opštine?

ODGOVOR:

            24. marta 1989. godine izabran sam od strane Skupštine opštine Suva Reka. Delegati Skupštine su to uradili takođe na izborima u oktobru 99 godine, mene su ponovo izabrali članovi Skupštine. Sve do 5 aprila, kada po odluci srpske Skupštine i na predlog Saveta Socijalističke partije Suva Reka ja sam na silu otpušten i 5. maja sam ja izbačen iz svoje kancelarije. Ovo je bilo 1991 godine. Bilo je 5 ljudi koji su došli iz Beograda, kao i tri osobe koje su bile iz tog kraja i koji su preuzeli te položaje. Među njima je bio Bobek Vuksanović,  Borisavljević, koji je bio iz tog kraja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz ovog objašnjenja koje dajete neko bi mogao da zaključi da je neko nasilje primenjeno protiv vas. Da li je protiv vas primenjeno neko nasilje tada?

ODGOVOR:

            Nije bilo fizičkog nasilja, ali mi je rečeno da treba da izađem iz kancelarije, pošto više nisam predsednik Skupštine opštine. To je bilo psihološko nasilje. Zato što srpska Skupština nije bila legitimna i nije imala ovlašćenja da mene otpusti kao predsednika Opštine. Samo je Skupština koja vas je izabrala imala pravo da vas otpusti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Je li mislite na Skupštinu Srbije, kad kažete Skupština.

ODGOVOR:

            Da, Republike Srbije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite o tome da ste smenjeni, ne govorite o razlozima. Evo slučajno sam u ovoj hrpi papira, koje sam sad dobio, našao predlog taj, gde kaže obraćaju se Vladi Republike Srbije. Znači, pišu Vladi i kažu da su razmatrali stanje u opštini i da je zaključeno da zbog poznatih događaja podrške kačaničkom ustavu i  nepoštovanja odluka Skupštine Republike Srbije, podrške bivšem rukovodstvu i tako dalje, predlaže se razrešenje predsednika Opštine Suva Reka i tako dalje, i verovatno je tada ta odluka doneta. Dakle, ako je to kao predlog ovo što dajete otišlo Vladi znači, pa Skupštini, pa vas smenili, šta u tome ima nelegalno?

ODGOVOR:

            Nelegalno je zato što samo Skupština koja me izabrala ima pravo da me otpusti, a mene je izabrala Skupština Suve Reka, a ne Skupština Srbije, i zbog toga je to nelegalno i nije postojao osnov za takav korak. Ali glavni razlog je bio da se eliminišu svi Albanci sa položaja u Opštini, iako je razmer stanovništva u stanovništvu bio 90 posto Albanci, a samo 5 posto Srba i nešto Cigana, a svrha je bila da se preuzme vlast.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste sada rekli da je svrha bila da se eliminišu svi Albanci sa rukovodećih položaja, je li tako?

ODGOVOR:

            Da, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi znate, gospodine Beriša, da smo ovde, na primer, prekJuče čitali iz knjige ne našeg, nego svedoka suprotne strane, svedoka Petriča, podatke o funkcionerima Socijalističke partije Srbije 1998 godine, koje su uključujući i predsednike opštinskih odbora znači, ljude na vašem nivou, ubili Albanci. Da li, dakle, može neko da zaključi ovo što vi zaključujete, da se eliminišu Albanci a da su 1998. i 1999. godine i sada i u najvišem rukovodstvu te iste Partije o kojoj ovde govorite bili Albanci. Je li vama to poznato?

MEJ:

            Samo trenutak, gospodine Beriša. Svedok ne može da komentariše o iskazu gospodina Petriča. On nije bio prisutan i ne može da da svoj komentar o tome. Ono što možete da ga pitate je sledeće da nije bilo diskriminacije u to vreme i da su Albanci bili na rukovodećim položajima. To je nešto našta vi možete da odgovorite gospodine Beriša, zato što je to tvrdnja koja se iznosi.

ODGOVOR:

            Od trenutka kada sam otpušten, kao predsednik Opštine 1998. godine, niko nije ubijen iz srpske rukovodeće strukture. Nije bilo nikakvih ubistava sve do početka rata 98. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Je li vreme ograničeno 45 minuta, gospodine Mej.

MEJ:

            Razmotrićemo to, ali počnite sa tom pretpostavkom. Ako vam bude trebalo još vremena onda ćemo proveriti sat.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo preskočiću neka pitanja. Kažete da su vas navodno smenili pored, pominjete Vuksanovića lekara i Tomislava Borisavljevića, sekretara i trojica pripadnika tajne službe. Pa dobro, ko vas je smenio? Je li vas smenila Skupština Srbije, o kojoj govorite, ili su vas smenili pripadnici tajne službe? Čemu ta mistifikacija, gospodine Beriša?

ODGOVOR:

            Dovedeni su odlukom srpske Skupštine. Trojica od njih su bili pripadnici srpske policije tajne službe, a dvojica su bili delegati u srpskoj Skupštini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, dvojica su bili poslanici?

ODGOVOR:

            Ne, ne znam ko su bili, ne znam njihova imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako znate da su ovo bili pripadnici tajne službe?

ODGOVOR:

            Neki članovi Skupštine opštine su ih znali njih trojicu. Ja ih nisam poznavao, ali radnici koji su radili u Skupštini  su ih identifikovali kao pripadnike srpske tajne službe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro. Poznavali su ih vaši radnici u Skupštini. Dobro. Da ne gubimo vreme na to. Kažete Boban Vukosavljević, koji je posle vas bio predsednik Skupštine opštine Suva Reka, ubijen je 14. aprila 1999 godine. Da li znate ko ga je ubio?

ODGOVOR:

            Njegovo pravo ime je Bobek Vuksanović, i on je sin Imer Šedra, a njegova majka je bila Vuksanović. On je bio vanbračno dete i odrastao je u Suvoj Reci, ali ja ne znam ko je njega ubio u martu 1999. godine. Znam da je bio komandant kriznog Štaba u Suvoj Reci. I rečeno mi je da je on nosio vojnu maskirnu uniformu kad je ubijen. On nije ubijen u svojstvu lekara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste zapamtili datum njegovog ubistva, pretpostavljao sam i da znate ko ga je ubio. Dakle vi ne znate ko ga je ubio.

ODGOVOR:

            Vi ste pomenuli datum, a ja ne znam ko ga je ubio, ja tada nisam bio u Suvoj Reci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam shvatio da je to u vašoj izjavi taj datum, ali da se na tome ne zadržavamo. Da li znate pod kakvim je okolnostima ubijen? Na kom je mestu ubijen?

ODGOVOR:

            Samo sam čuo da je ubijen, ali ne znam pod kojim okolnostima. Ponovo ponavljam da je on bio komandant kriznog Štaba u opštini Suva Reka, od 1998. godine na dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dok ste vi bili predsednik opštine od 1989. godine do 1991. godine, u raznim situacijama kada imali ste Pravilnik pretpostavljam, ako su poplave, ako je neka kriza ako su veliki saobraćajni udesi ili nešto slično, jeste vi bili komandant Kriznog štaba?

ODGOVOR:

            Prema Statutu Opštine da, ali 1998. godine, ja nisam bio predsednik Opštine, tu funkciju je vršila osoba po imenu Radić.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da su vam prilikom smenjivanja oduzeli pištolj koji ste kao predsednik Opštine dobili radi lične zaštite. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Ne, pištolj mi je oduzet 5. avgusta 1990. godine kada sam bio predsednik Opštine. Oduzet je po naređenju nekoga iz Beograda. Ne znam ko je to bio. Radilo se tu o regrutovanju omladine ispred zgrade narodne odbrane a preko puta Skupštine opštine. Bila su tri policajca koji su nosili pancir košulje i oni su doneli poziv i naređenje zvanično mi saopštavajući da se ja smenjujem sa dužnosti. To je bilo 5. avgusta 1990. godine. Ja sam tada bio predsednik Opštine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ja ništa ne razumem sad, gospodine Beriša,

ODGOVOR:

            Položaj predsednika opštine u to vreme sam obavljao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rezrešeni ste 5. aprila 1991. godine. Sad kažete 5. avgusta 1990. godine. Kad ste razrešeni?

ODGOVOR:

            5. avgusta su mi oduzeli pištolj, 5. avgusta 1990 tada su oni oduzeli moj pištolj, a 5. aprila 1991 godine sam izbačen iz moje kancelarije. To su dva različita datuma.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vreme kad su vam oduzeli pištolj vi ste bili predsednik Opštine, a policija je smatrala da ne treba da imate oružje.

ODGOVOR:

            Komandir policije je bila osoba koja je odlučivala o svemu. Uloga predsednika Opštine u poređenju je bila tako mala. On je u stvari odlučivao o svemu, on. Policija je imala svu vlast u gradu. To je bila totalitarna policijska država u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na tom primeru ćete to teško objasniti. Ja ne znam da li znate neku zemlju gde policija ne daje dozvolu za vatreno oružje. Da li se negde policija ne pita za vatreno oružje?

MEJ:

            To je komentar koji nije relevantan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kod nas u Jugoslaviji policija izdaje dozvole za nošenje vatrenog oružja i pre i sada. To nije ništa novo. Dobro, da li ste vi pored tog pištolja imali još kakvo oružje.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste se nalazili 24. marta 1999 godine.

ODGOVOR:

            U svojoj kući u Suvoj Reci. Moja kuća je iza zgrade Skupštine opštine i zgrade pošte, i zgrade suda. To su tri zgrade jedna do druge, a moja kuća se nalazi iza te tri zgrade.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Znači, 24 marta, kad je počela NATO agresija vi ste bili u svojoj kući u Suvoj Reci. Navodite da ste videli toga dana srpske vojnike na zvoniku crkve i na terasi pošte. Je li to tako?

ODGOVOR:

            U policijskoj stanici broj 1 uvek se nalazio minobacač velikog kalibra ispred policijske stanice. Uvek je bio tamo stacioniran. Drugi se nalazio u zvoniku crkve i Srbi su tamo konstruirali jednu platformu od dasaka mesto gde se nalazi zvono, i tamo su bila stacionirana 4 snajpera. A ispod toga nalazi se pošta koja ima balkon i oni su bili takođe i na balkonu pošte, a zatim još niže dole nalazi se robna kuća i policija je bila tu stacionirana, što joj je davalo pregled nad velikim delom centra grada. Isto tako bili su stacionirani i u podrumu i došli su iz sela i bili su takođe stacionirani u staroj pošti u Suvoj Reci. Osim toga bili su u jednoj stambenoj zgradi poznatoj pod imenom Kula, zatim zdravstvenom centru i isto tako i  na vrhu hotela Balkan. Na svim tim mestima bile su stacionirane policijske snage u gradu Suva Reka. Negde od kraja maja, ili aprila 1998 godine. Najjača pojačanja došla su u martu 1999 godine. Nakon toga bilo je nemoguće.

MEJ:

            Molim vas da samo odgovarate na pitanje. Ukoliko bude više pitanja o tome možete govoriti o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste li videli da su oni pucali na nekoga.

ODGOVOR:

            Ne samo jednom, nego mnogo puta. Video sam ih vlastitim očima. Da bi se prešlo iz jedne kuće u drugu morali ste hodati uz zidove zato jer su pucali svuda. Moja kuća gleda na jednu ulicu i u donjem delu ulice živeli su lokalni Srbi. Oni su sve do nedavno bili susedi. Svi oni bili su naoružani. Porodica Trajković, porodica Cvetković, porodica Jovanović. Svi oni stariji od 16 godina bili su naoružani. Ja sam ih video vlastitim očima, i sve do juče bili smo susedi. Oni su bilo naoružani, bilo su nosili uniforme neki maskirne policijske uniforme, neki vojne uniforme. Neki su čak nosili ono što nazivamo četničkim šubarama i imali su simbole stare monarhije. Sve sam to video vlastitim očima. Jer delila nas je tek jedna ulica moju porodicu od njihovih kuća.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vrlo ste opširno sve to objasnili ali mi niste odgovorili na pitanje. Jeste li vi videli da su oni nekog ubili?

MEJ:

            To je drugo pitanje, to nije pitanje koje ste ranije postavili. Gospodine Beriša, molim da odgovorite na pitanje.

ODGOVOR:

            Rekao sam da sam ih video preko puta. Ako govorimo o 26. martu kada je počinjen masakr u zanatskom centru u Suvoj Reci, ja sam ih video tada kako pucaju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste vi videli kad su oni ubili nekoga u Suvoj Reci, jeste vi prisustvovali tom događaju?

SVEDOK:

            Ja tada nisam mogao biti prisutan, niko nije mogao biti prisutan, jer svako ko je bio tamo, svako ko je izašao na ulicu, za takvog čoveka to je bila katastrofa i iz tog razloga bilo je nemoguće biti blizu kada su ubijali ljude. No, oni ljudi na koje je pucano su ubijeni i mi smo se pazili i sakrivali u našim kućama iza zidova. Morali smo biti spremni da pobegnemo svakog trenutka, da pobegnemo prema reci, prema drveću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao da li ste videli da su oni nekoga ubili, vi kažete da niste videli, je li tako?

SVEDOK:

            Nisam ih video kako ubijaju, no ljudi koji su nestali, te su ljude oni ubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi možete da zaključujete šta hoćete, ja sam vas pitao da li ste videli i dobio sam odgovor. A sad mi kažite, vama su članovi porodice kući i Ramadana Jašarija rekli kako su 24. marta u centru grada neki ljudi opljačkani i ubijeni. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Rekao sam 25. marta porodice Ramadana Beriše i druge porodice sa drugim prezimenima, sa jedne strane puta Prizren - Priština,  pobegle su u naše dvorište i rekli su da je srpska policija ubijala ljude u ulici koja ide prema starom gradu i da je spalila put Agima Ramadanija. Opisali su kako su tamo došli i kako nisu imali čak ni cipele. Trebali su bežati prema reči i 25. marta, negde oko 06,30 sati, jer mi smo velika porodica, ima nas 200 ukupno i većina je bila prisiljena da na traktorima i prikolicama prikupi svoju imovinu i da se skloni kod reke na prilazu gradu, jer su se bojali da će policija doći svaki čas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači u vezi s tim drugim događajem u kući Jašarija, itd., da li ste vi videli neko od tih ubistava ili pljački? Jeste li to vi videli?

SVEDOK:

            Nisam video jer sam bio na drugom kraju grada, no ljudi koji su došli u moju kuću, u moje dvorište rekli su mi da su ovi ljudi ubijeni, Jašari i drugi. Na putu, na trgu ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro molim vas, da li biste da mi skratite vreme,  mogli da mi kažete,  molim vas,  gospodine Beriša, o čemu vi lično svedočite?

SVEDOK:

            Ja svedočim o masakru od 26. marta.

MEJ:

            Nije na vama da to kažete. Važan je vaš iskaz.

Gospodine Miloševiću, vi svedoka morate pitati ono što je on rekao u svojoj izjavi. Ako želite postavljati pitanja o tome, to možete učiniti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, gospodine Mej, nema problema. Koliko je selo Savrovo udaljeno od Suve Reke?

SVEDOK:

            Savrovo je na putu, na glavnom putu, nekih pet ili šest kilometara daleko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što ste smatrali da treba da idete u selo?

SVEDOK:

            Tamo imam prijatelje i išao sam tamo zato jer sam video mnogo policajaca u Suvoj Reci, u samom gradu. Isto tako išao sam tamo da odvedem porodicu. Ja, moja žena i moj brat Jašar smo bili jedini ljudi koji su ostali u kući. On je bio poslovođa na benzinskoj stanici. 26. marta je otišao na posao i nikada se nije vratio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaš brat je, kako navodite, nesmetano obavljao svoje poslove na radnom mestu 25. marta?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da ni vi ni vaš brat niste bili u tržnom centru u kojem je navodno došlo do ubistva Albanaca?

MEJ:

            Gospodine Beriša, moram vas prekinuti. Prevodioci vas mole da napravite pauzu nakon pitanja, a pre vašeg odgovora, kako bi  mogli to prevesti.

SVEDOK:

            26. marta otišao je na posao na benzinsku pumpu. Do 12,20 ništa se nije dogodilo. No u 12,20 on me nazvao telefonom i rekao da je u šoping centru, na pet minuta, manje od od benzinske stanice, rekao je da svi treba da napustimo svoju kuću zato jer se u šoping centru odigrava masakr. To je bio telefonski razgovor i on je predložio da pobegnem. Ja sam mu rekao: "A šta ti čekaš, zašto ti takođe ne bežiš", a on mi je odgovorio: "Doći ću kući u pet sati kad mi završi  smena".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Gospodine Beriša, da skratimo ova pitanja. Vi ste zvali telefonom neku srpsku porodicu da saznate gde se Jašar nalazi, pa ste posle opet zvali neku drugu, itd. Da li ste vi bili u dobrim odnosima sa Srbima koji su živeli u Suvoj Reci?

SVEDOK:

            To je tačno, mi smo nazvali porodicu Milutina Trajkovića.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bili  ste u dobrim odnosima, a da li to znači da ste sve vreme o kojem svedočite bili u komunikaciji sa lokalnim Srbima i da niste imali vi lično nikakve probleme sa njima?

SVEDOK:

            Nismo imali nikakvih problema, ali i oni su rekli da ništa ne znaju o tome šta se dešava.

            Časni sude, ako mi dozvolite da dam objašnjenje. Moram reći, 9. aprila Trajković Milutin, koji se nalazio u Srbiji, nazvao je telefonom mog rođaka i pitao ga zašto su moji rođaci ubijeni između pet i šest kraj robne kuće u Suvoj Reci?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je pitao, Trajković pitao vašeg rođaka, je li tako?

SVEDOK:

            On je nazvao iz Srbije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je u Suvoj Reci i okolini 25. marta, 26, 27. i 28-og, bilo borbi?

SVEDOK:

            Nije bilo nikakvih borbi u Suvoj Reci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite u svojoj izjavi da ste čuli jaku eksploziju i videli kako je srušen minaret na džamiji, je li tako?

SVEDOK:

            Da. 28. marta 1999, otprilike oko 11,55 časova, začuli smo snažnu eksploziju. Kad smo pogledali minaret, koji se nalazi nekih 300 metara daleko, videli smo da minareta više nema. U međuvremenu, za nekih pet ili šest minuta, na putu koji vodi u Prištinu, videli smo jedno kamuflirano vozilo kako ide prema Biraču, tri kilometra od Suve Reke, gde su bile stacionirane vojne snage. Videli smo da je minaret džamije u Suvoj Reci uništen. Taj dan bio je Bajram, a to je znači bio praznik za muslimane Albance.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi da li je poginuo neko u toj džamiji?

SVEDOK:

            Na svu sreću niko nije bio unutra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažite mi  da li muslimani za Bajram idu u džamiju?

SVEDOK:

            Idemo u džamiju, ali toga dana niko nije išao, jer smo znali šta će nam desiti ako odemo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači niste išli u džamiju ni za Bajram, jer ste znali da će neko da gađa džamiju?

            Gospodine Beriša, a da li je možda na minaretu bio UČK snajperista, pa zato niste išli u džamiju?

            Zakleli ste se da ćete govoriti istinu.

SVEDOK.

            Ne, OVK nikada nije bila u Suvoj Reci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ništa ne znate, vi ste bili predsednik opštine, politički i javni radnik itd., veoma dobro obavešteni, jel vi ništa ne znate o delovanju UČK u opštini Suva Reka?

SVEDOK:

            Nikada se nisu u samom gradu, oni su bili vani. Među selima u brdima, planinama, OVK je tamo bio. I tamo je bilo borbi, bilo je borbi u selo Lopužan u selu Temetišt, Dobadalan. Međutim, nikada nije bilo nikakvih borbi u samom gradu, nije bilo nikakve mogućnosti da oni tamo uopšte budu zato što su tamo bile jake policijske i vojne snage. Oni su bili u Damperu i na prevoju. Vojska bi samo prolazila kroz Suvu Reku kada bi prolazili između Prizrena i prevoja Duplja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate koliko je Albanaca na području Suve Reke ubijeno od strane UČK u toku 98. godine i do početka rata 99. godine. Da li znate koliko je UČK ubila Albanaca u vašoj opštini?

ODGOVOR:

            Ne znam da je bilo ko ubijen. Uopšte ne znam. Bilo je ljudi koji su ubijeni na frontu u ratu sa Srbima, srpskom policijom i Vojskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o Albancima koje je ubila UČK na teritoriji vaše opštine? Ne znate ništa o tome?

ODGOVOR:

            Ne znam o čemu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo ja imam ovde spisak Albanaca koji su ubijeni od strane UČK u vašoj opštini. Ja ne znam da li znate bilo koga od njih Betrići,  Gaši Ljuman, Gaši Džemajl, Sadru Ibrahim. Da li znate bilo koga od  poginulih ljudi na teritoriji vašoj koje su ubili UČK?

ODGOVOR:

            Znam da je Sadri  ubijen blizu kioska gde su se prodavale novine. To je bio jedan antentat, a on je bio načelnik tajne policije državne  u Suvoj Reci. On je ubijen isto tako i Vedri Gaši.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ipak znate za neke zločine i u Suvoj Reci koje je izvršila UČK. Evo sad ste nabrojali tri.

MEJ:

            Nije. Nije rekao da je ta ubistva počinila OVK. To vi kažete.On je samo rekao da su ti ljudi izgubili život.

SVEDOK:

            Oni su ubijeni, ali ja nisam rekao ko ih je ubio. Ja ne znam ko ih je ubio. Nikada nije sprovedena pravilna istraga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A  recite mi šta vi kao čovek koji poznaje situaciju u Suvoj Reci mislite ko je ubio te ljude, ovi što sam vam ja pročitao, što su bili aktivisti i funkcioneri i lojalni građani.

MEJ:

            On je rekao da ne zna ko ih je ubio. Prema tome nema smisla na tom insistirati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste sigurni da ne znate da ih je ubila UČK. Nije ovo atentat o kome govorite.

ODGOVOR:

            To je posao pravosudnog sistema i vlasti da saznaju ko ih je ubio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo sam govorio o Albancima, jer ste vi Albanac, ali znate li koliko je Srba ubijeno na području opštine Suva Reka. Evo, na primer, počev od ovog Bogdana Lazića u samoj Suvoj Reci 23. marta, tri četiri dana pre ovoga o čemu svedočite. Pa onda Zorana Mihailovića, pa Radovana Mihailovića, dobro ovo su u Mušotištu, to je sve Suva Reka. Da li znate za ta ubistva?

ODGOVOR:

            Ja znam da je 23 marta,  ubijen vlasnik u jednom dućanu. Znam da je 10 Albanaca ubijeno zbog osvete na ulici iza pošte, jedna žena, i 8 muškaraca. Njihovi leševi još nisu pronađeni. Međutim, tu se radilo o krvnoj osveti. Radilo se o odmazdi. Policija je ubila 8 albanaca 23. marta. Jednu ženu ostalo su bili muškarci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Recite mi kako to znate, da li ste to videli.

ODGOVOR:

            Nisam ih video,  čuo sam o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za atentat ne znate, ko ga je izvršio i kažete da je stvar pravosudnih organa a za ove Albance koje niste videli kažete da ih je ubila policija. Je li tako? To znate ko je izvršio?

ODGOVOR:

            Ti rođaci, ljudi koji su ubijeni videli su kako ih policija ubija. Videli su kako policija puca na njihove rođake i oni su ti koji su rekli da je policija ušla u kuće i ubila ljude kao odmazdu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, gospodine Beriša, za te iskaze, a da li znate koliko je vojnika poginulo na području opštine Suva Reka. Koliko je policajaca ubijeno na području opštine Suva Reka. Da li išta znate o tome, gospodine Beriša?

ODGOVOR.

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ništa ne znate?

ODGOVOR:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači na Bajram nema nikog u džamiji, niko nije stradao kad je srušen minaret i kažete da nisu išli u džamiju jer su znali šta će da se desi i odbijate da je ne miniraju UČK  snajperista pa zato nisu bili ludi da idu u džamiju i da budu izloženi paljbi. Je li tako ili nije?

MEJ:

            Samo trenutak. Ne morate ulaziti sada u raspravu o tome, već je na to odgovoreno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da vas je srpski policajac upozorio da pobegnete u Albaniju navodno zbog opasnosti od paravojnih snaga. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            28. marta, 1999. godine, oko 17 i 17,20 časova, ne sećam se imena tog policajca, u stvari sećam se to je  Đura lokalni policajac, on je došao u moje dvorište. Dakle, Đura Noj, nisam se setio tog imena kad sam davao izjavu, posle 15 minuta on mi je rekao morate se spremiti za 15 minuta jer bi oni mogli doći Vojska i policija. Oni će doći i sve će vas pobiti. Prema tome, spremite se i idite u Albaniju. To je bilo 28. marta 1999. godine.I zato sam ja odveo porodicu,  moj brat je još  bio na bezninskoj pumpi, pa smo žena i ja pešice otišli kako bi ih pronašli. Oni su se takođe morali spremiti ... traktorima, automobilima i krenuli su prema Albaniji. Toga dana je otišlo mnogo ljudi iz Suve Reke.

KVON:

            Gospodine Beriša, da li je taj policajac bio vaš sused u to vreme.

ODGOVOR:

            Da.Ali je nosio maskirnu uniformu u tom času.

KVON:

            Kakva je bila atmosfera kad vam je rekao da napustite selo. Da li ste vi smatrali da je to bila pretnja upućena vama ili da se tu radilo o prijateljskom savetu čoveka koji se brine za sigurnost vas i vaše porodice.

ODGOVOR:

            On je doslovce rekao "idite u Albaniju, jer će drugi doći." Ja nisam ni video ko bi ti drugi mogli biti i rekao je da će nam prerezati vratove. To su njegove reči.

KVON:

            Hvala vam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Beriša, sada ste rekli, rekao je idite u Albaniju jer će drugi doći, a niste ga ni pitali ko su ti drugi. Tako ste rekli. Je li tako? A u izjavi ste rekli da vam je rekao doći će paravojne formacije i tako dalje. Prema tome, ovo za paravojne formacije ste vi zaključili ili izmislili, jer sad kažete da je rekao "drugi" i da ga niste ni pitali ko su ti drugi. Je li tako ili nije?

ODGOVOR:

            Mi smo znali ko su ti drugi, policija iz Srbije. To smo znali, nije bilo nikakvog razloga da se o tome pita.

MEJ:

            Vreme je za pauzu. Gospodine Miloševiću imali ste već tri četvrt sata. Međutim, imajući u vidu dokumente,  koji su, po svemu sudeći, vama obelodanjeni ranije, mi ćemo vam, ukoliko to želite, dati još vremena da postavite i pitanja o dokumentima. Da li želite postavljati pitanja o tim dokumentima ili ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Možda samo nekoliko. Ne samo o dokumentima.

MEJ:

            Dobro. Već ste imali tri četvrt sata. Sada možete postavljati pitanja o dokumentima naravno, pravilno je da imate vremena da to učinite. No, to ćemo dakle, možete pogledati dokumente tokom pauze. Gospođice Romano, ovi dokumenti su došli nama u jedno potpuno nezadovoljavajućem stanju, moram to reći. Ukoliko se dokumenti dostavljaju Sudu oni moraju biti poređeni uz dokument mora ići popis dokumenata oni moraju biti uvezani. Moraju biti u stanju u kojem se sa njima može raditi. Ja vam moram reći da ukoliko to nećete napraviti na takav način raspravno Veće će biti veoma sklono tome da ta dokumenta odbaci. Jer, mi jednostavno ne možemo raditi sa dokumentima koji nam dođu nakon ... hrpu.

ROMANO:

            Časni sude, ove dokumente mi nismo smatrali dokaznim predmetima, nego kao dodatku izjave. Međutim, naravno mi ćemo dostaviti registrator ili bilo šta, što Sudu može pomoći.

MEJ:

            Hvala. Gospodine Beriša sada idemo na pauzu. Molim vas da se vratite za 20 minuta, kako biste završili sa svedočenjem. U međuvremenu, molim vas imajte na umu da s nikim ne govorite o vašem svedočenju dok se ono ne privede kraju, a to se odnosi i na pripadnike tima optužbe. Sada idemo na pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

Pauza.

 

MEJ:

            Izvolite sesti.

            Gospodine Miloševiću, da li imate pitanja u vezi ovih dokumenata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam samo prethodno još par pitanja koja mislim da su bitna, koja će nam uzeti možda jedan minut, ne više.

MEJ:

            U redu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 4, u četvrtom pasusu izjavljujete da je vaš sin sa još šestoricom mladića, 15. maja uhapšen. Da li vam je sina ili njegove drugove bilo ko maltretirao, tukao ili na bilo koji način zlostavljao.

SVEDOK:

            15. maja 99. godine u kući moga ujaka  moj sin Lujan i 8 drugih, uključujući i moje rođake su bili sa nekoliko policajaca, rekli su šta vi radite ovde. Onda su dobili poziv, došao je poziv od Miška koji je bio načelnik u Suvoj Reci. On ih nije zlostavljao, nisu ih zlostavljali, ali su im rekli da dođu sledećeg dana, 16-og u opštinu. Pitali su mog sina gde ti je otac, rekli su mu da dođe u opštinu sledećeg dana. Da dođe u podne sledećeg dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Ali ako sam dobro shvatio Miško Nišavić, koga ste sad pomenuli, pošto ste vi došli u opštinu na poziv koji vam je uputio preko sina, on vam se posle  razgovora, kako ovde stoji, izvinuo što ste morali da dođete u policijsku stanicu. Da li je vas on ili neko od njegovih kolega maltretirao.

SVEDOK:

            Sledećeg dana, 16. maja ja i 8 drugih smo stigli pred zgradu opštine.

MEJ:

            Gospodine Beriša, molim vas da se koncentrišete na pitanje. Pitanje je bilo da li su vas maltretirali. Molim vas da odgovorite na to pitanje.

SVEDOK:

            Ne. Nisu nas maltretirali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sada u vezi sa ovim dokumentima. Vi ste rekli da ste pronašli nekakvu disketu sa imenima, ličnim podacima vojnika, jedinica, odelenjima kojima su pripadali. To ste pronašli u opštini, je li tako.

SVEDOK:

            Materijal mi je prezentiran o vojnicima. To su neki građani našli u kompjuteru i tu se pokazuju imena i prezimena srpskih vojnika koji su bili u regionu Suve Reke. Bilo ih je oko 600 ili 700. Ja sam to doneo zato što se tu pokazuje broj vojnika po njihovoj sopstvenoj proceni onako kako oni sami opisuju u  opštinama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. To znači da ovaj uglavnom sav papir potiče sa te diskete, je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam samo da jednu napomenu kažem, proverio sam sa mojim saradnikom gospodinom Ognjanovićem. Mi ovu gomilu papira niti smo dobili ali ne smatram da je to ima neki poseban značaj jer u stavri ovde se radi, kao što vidimo, pre svega o spiskovima vojnih obveznika, pa se onda radi o članovima štabova civilne zaštite po mesnim zajednicama. Da li vi to smatrate, kako bih rekao, bitnim, gospodine Beriša, za vaše svedočenje. Mislim u čemu je značaj ovih dokumenata po vašem mišljenju.

MEJ:

            Već sam vam rekao, nije na svedoku da on to kaže o nešto o čemu mi odlučujemo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vidimo ovde službeni list u kome se vidi određivanje izbornih jedinica za izbore negde zamrljano je, valjda 91, 90-te verovatno, 92 i tako vidim onda zaključke o nekim školama, ali najveći deo papira su spiskovi evidencije koji sadrže prezime, ime oca, datum, mesto, ulica i broj, telefon itd., vojnih obveznika. Onda je tu evidencija vozila, motornih vozila s njihovim brojevima, onda neke pohvale.

MEJ:
            Da li imate pitanja, mi to sami vidimo. Možda ste u pravu kad kažete kakav je značaj tih dokumenata ali to je nešto o čemu ćemo mi blagovremeno da odlučujemo. Svedok vam je ovde, imate još dva ili tri pitanja molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema nikakvih problema, gospodine Mej, samo jedno pitanje. U čemu vi smatrate gospodine Beriša, da je značaj ovog brda papira kojeg ste doneli sa sobom. Kakve to veze ima sa vašim svedočenjem.

SVEDOK:

            Smatram da su ovo prilično važni dokumenti. Prvo, u vezi broja delegata u Skupštini opštine. Vidite da su sve to srpska imena iako je proporcija stanovništva bila sledeća, 90% Albanaca prema 5% Srba u opštini, tako da se tu vidi da srpska skupština nije imala ovlašćenja da odlučuje u ime Albanaca. Drugo, što se tiče "Službenog lista" tu se  vidi  kulturni genocid.

MEJ:
            Bojim se da nemamo vremena da prolazimo kroz sve ove dokumente i mislim da će to biti na nama, da mi odlučujemo o značaju ovih dokumenata u kontekstu ovog suđenja protiv optženog. Gospodine Tapušković, imate li vi pitanja?

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Beriša pre 24. marta, znači tokom 98. i do 24. marta da li je vama poznato, da li ste znali da je bilo sukoba širom Kosova između OVK i vojske i policije Jugoslavije. ...

SVEDOK:

            Obavestila nas je štampa i mediji da je došlo do sukoba između OVK i srpske vojske u Drenici, ali samo preko štampe zato što je putovanje do Prištine ili Prizrena bilo jako otežano tako da od 96. nisam putovao ni u Prizren, ni u Prištini zbog opasnosti na putu, zbog kontrolnih punktova, a naročito kod Ljubišta na putu Suva Reka-Prizren i kontrolnog punkta srpskih policijskih snaga kod caraleva na putu za Prištinu, tako da posle 96. godine nisam uopšte putovao.

TAPUŠKOVIĆ:

            Gde su ti ljudi iz tih krajeva gde je bilo značajnih sukoba dolazili kod vas u vaš kraj ili tu negde u okolinu da se sklone od svega toga.

SVEDOK:

            Bilo je samo izolovanih slučajeva u našoj opštini. Nije bilo mnogo takvih slučajeva, a mnogi su našli utočište u selima oko Suve Reke, a ne u gradu. To je bilo pre jula 98. godine, juna 98. godine.

TAPUŠKOVIĆ:

            A druga stvar koja me zanima tiče se i nečega što ste naveli u svojoj izjavi. Ovde ste rekli na jednom mestu da ste se u jednom trenutku našli u selu Buzalja. Je li tako?

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            I da je u toj kući kad ste bili nekoliko dana u toj kući, bilo oko 130 ljudi. To je negde početak aprila meseca.

SVEDOK:

            To je bilo od 29. marta 99. godine do 3. aprila. Bilo nas je oko 130 i živeli smo u toj kući u Buzalji. To je bila moja porodica moje žene u Čavrovu i moja porodica iz Semetišta. Znači svi smo bili u toj kući, svi smo i lokalni stanovnici takođe iz te kuće. Svi smo tu bili zajedno.

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li ste se noću sklanjali?

SVEDOK:

            Ta kuća nije imala podrum, to je bila obična kuća. Imala je samo, bila je u stvari samo u blizini šume.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dobro, razumeo sam ali ste vi nakon toga nastavili, pa ste bili u Prizrenu, pa ste onda bili kod svoje tetke i napustili ste Kosovo negde posle 21. maja, je i tako. Mene interesuje da li znate da je bilo bombi koje je bacao NATO i koje su padale po Kosovu.

SVEDOK:

            3. aprila moja dva sina i ja nismo išli u Prizren ali moj brat Ešljem je bio i mi smo se sklonili u šumama. Posle dva dana oni su se vratili iz Prizrena zato što ih je policija vratila nazad i moja dva sina i ja smo do 7. ostali u brdima i u tom periodu smo noću čuli eksplozije. Ne znamo gde su padale bombe NATO snaga zato što nismo imali nikakve informacije, nismo imali televiziju, radio. Jednostavno smo tokom noći čuli eksplozije kada su bili u blizini i bombe su  bile bliže, a kada smo bili dalje i bombe su bile dalje. Ali nismo znali gde su one padale. A onda sve do noći između 30. aprila i 1. maja ja sam bio u šumi, došao sam du kuću Hajrije Gaši, moje tetke u Suvoj Reci i ostao sam tamo do 21. maja. 21.maja u 10 sati

MEJ:

            Da se pozabavimo ovim, u redu. Gospodine Tapuškoviću, da li imate još šitanja?

TAPUŠKOVIĆ:

            Mene interesuje da li zna da je bilo i među Albancima i među Srbima žrtava od tih bombi i  da li  je to bilo od nekog značaja. Da li je to u njemu stvaralo strah od tih bombi  i ništa više.

SVEDOK:

            Niko nije ubijen od NATo bombi u Suvoj Reci u gradu i albansko stanovništvo uopšte nije bilo zaplašeno NATO bombardovanjem. Ja sam tamo bio do 21. maja i onda sam deportovan u Albaniju. Tog dana iz Suve Reke je deportovano oko 5.000 ljudi.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Vladimirov.

VLADIMIROV:

            Ako bi mi sud dozvolio, samo nekoliko pitanja koja se odnose na dokumente da bi razjasnili.

MEJ:

            Da, mislim da je naše pravilo bilo da može da postavlja jedan amikus ali možda bi mogli da napravimo izuzetk.

VLADIMIROV:

            Gospodine, rekli ste sudu da niste vi našli lično tu disketu, da li je to tačno.

SVEDOK:

            Da, tako je. Ja sam samo dobio materijal.

VLADIMIROV:

            Ko vam je dao taj materijal, možete li nam dati ime.

SVEDOK:

            Jedan građanin je to doneo u moju kancelariju. To je bio fotokopirani materijal.

VLADIMIROV:

            Ja govorim o disketi tako da pretpostavljam da to nije bilo fotokopirano, zar ne.

SVEDOK:

            Ne, ne. To je bilo kopirano iz kompjutera. Ja sam primio materijal, ja nisam dobio disketu.

VLADIMIROV:

            Znači, vi niste materijal sami štampali?

SVEDOK:

                Ne, nisam.

VLADIMIROV:

Hvala vam. Imam nekoliko pitanja u vezi dokumenata koji nisu bili na disketi. Da li ste vi lično našli te dokumente.

SVEDOK:                                                                                                    

            Ja sam našao ostale dokumente u kancelariji gde sam radio od 8. oktobra 90-te godine do 30. oktobra 2000. godine kada sam bio zamenik načelnika Odbora. Ja sam te dokumente našao u kancelariji, a ove ranije dokumente su mi predali kad sam bio tamo.

VLADIMIROV:

            U redu, hvala vam. Vi ste napravili spisak dokumentacije koji ste predali tužilaštvu i tu navodite sve dokumente koje ste našli.

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            Ima u ovoj gomili jedan dokument koji nije na spisku. To je odluka kojom se imenuju upravni organi u kulturnom institutu "Džamajil" u Suvoj Reci. Da li je to dokument koji ste vi pronašli ili je on greškom u ovoj gomili dokumenata.

SVEDOK:

            Ne znam, ali mislim da su svi dokumenti pronađeni u mojoj kancelariji osim prvih koji su mi dati kao što sam rekao.

VLADIMIROV:

            Pokazaću vam  taj dokument i molim vas da kažete sudu da li je to jedan od dokumenata koji ste našli u kancelariji zato što se on ne nalazi na vašem spisku.

SVEDOK:

            Da, to sam našao u kancelariji kad sam se vratio na posao.

VLADIMIROV:

            To se, časni sude, nalazi u gomili posle broja 9, iza broja 9 ali nije naveden. Samo to da razjasnim. Imam pitanje koje se odnosi na dokument broj 3 u vašoj gomili i molim da vam ga uslužitelj brzo pokaže.

            Samo trenutak. U vašoj izjavi kažete da je to spisak naoružanih Srba u jedinici.

            Da li se sećate toga?

SVEDOK:        

            Da.

VLADIMIROV:

            Zašto to kažete, zato što dokument nema veze sa tim, on ne navodi ništa takve vrste.

SVEDOK:

            Ljudi na spisku su sve lokalni Srbi iz raznih sela. Oni su to sami napisali. To su koljači, to su oni sami napisali, ja to nisam napisao. To je fotokopija.

VLADIMIROV:

            Da, vidim, čujem to što vi kažete, ali šta na dokumentu vidite što se odnosi na koljače.

SVEDOK:

            Na drugom delu, na drugoj strani.

VLADIMIROV:

            U redu, hvala vam.

SVEDOK:

            Da, da, to je u njihovom rukopisu.

VLADIMIROV:

            Hvala vam. Imam sada o dokumentu broj 4. Molim da poslužitelj ponovo pokaže dokument svedoku, da pokaže drugu stranu. Da li je to vaš rukopis.

SVEDOK:

            Ne, ovo je njihov rukopis. O pokolju u selu Crlje, 25. maja 99. godine kada je mnogo ljudi pobijeno.

VLADIMIROV:

            Možemo to da pročitamo.

SVEDOK:

            Oni su  to napisali. Napisali su ćirilicom.

VLADIMIROV:

            Ali pretpostavljate da su to Srbi napisali.

SVEDOK:

            Da, tako je.

VLADIMIROV:

            U redu, hvala vam. Sada imam pitanje o fotografiji. To je broj 5 na spisku.

SVEDOK:        

To je osoba iz sela Rešani.

VLADIMIROV:

            Nemojte da odgovarate na ono što vas nisam pitao. Čekajte da vam postavim pitanje. Čiji je to rukopis. Da li to znate.

SVEDOK:

            To je rukopis osobe o kojoj se radi, tu ćirilicom.

VLADIMIROV:

            To je rukopis osobe koja je na fotografiji.

SVEDOK:

            Da na poleđini. To je bilo napisano na poleđini fotografije, to je ta osoba.

VLADIMIROV:

U redu, to smo onda razjasnili. Hvala vam. Sada imam još jedno pitanje o broju 13. Da li znate čiji je to rukopis.

SVEDOK:

            Ovo sam našao u kancelariji u kojoj sam radio, gde je bio načelnik odbora Stanislav Anđelković. To je njegov rukopis, prepoznajem njegov rukopis i takođe se tu nalaze i brojevi telefona moga brata i moj broj telefona.

VLADIMIROV:

            Da li ste tu stranu izvadili iz jedne gomile stranica ili ste jednostavno tu stranicu našli na svom stolu.

SVEDOK:

            Ne, ja sam to izvadio iz kalendara i u ćošku se nalazi moj rukopis.

VLADIMIROV:

            U redu, hvala vam. Časni sude to su sva pitanja, samo sam ih postavio da bi raščistili neke stvari.

MEJ:

            U redu, izvolite gospođo Romano.

ROMANO:

            Časni sude, nemam više pitanja za svedoka. Imam razjašnjenje o obelodanjivanju. Ova izjava na engleskom je obelodanjena 25. januara 2002. a prevod 15. aprila. A prilozi su i na engleskom i na BHS-u obelodanjeni 22. maja tako da je optuženi imao ta dokumenta pre. Isto  tako toje naznačio gospodin Vladimirov. U izjavi se nalazi spisak svih dokumenata koji se nalaze u toj  zbirci. Nažalost to nije vama predočeno na odgovarajući način ali mislim da su to dokumenti koji su prilog uz izjavu da bi kompletirali izjavu i da bi potkrepili činjenice o diskriminaciji i o njegovoj smeni sa položaja.

MEJ:

            Da li vi želite da uvrstite te dokumente.

ROMANO:

            Ne, ja želim da se oni uvrste kao deo izjave da bi razjasnili i išli uz izjavu.

MEJ:

            Da, to je razlika ako mogu da kažem bez razlike. Ili će biti uvršteni ili neće.

ROMANO:

            Ne, mi tražimo da se oni uvrste a na sudu je da odluči koliko su oni relevantni ali želim da samo razjasnim da oni idu uz izjavu svedoka.

MEJ:

            U redu. Znači oni će biti deo dokaznog predmeta 240.

KVON:

            Gospodine Beriša, da  se vratimo na 26. mart 99. godine. Rekli ste da ste oko 2.30 po podne otišli u kraj porodice Gajiša i da ste nazvali vašeg brata Jašara i da ste od njega čuli da je on čuo da su, čuo je eksplozije, čuo je pucnjavu i čuo je krike i vrisku ljudi iz tržnog centra, a onda su ova trojica koje ste pomenuli poginuli. Da li znate da li je iko preživeo.

SVEDOK:

            Da, bile su dve žene Vijolca, sin Gramosina i Šerita Beriša. Oni su preživeli taj pokolj.

KVON:

            Da  li znate gde su oni, ta preživela lica sada.

SVEDOK:

            Gramosina je u Suvoj Reci. Ona radi u jednoj fabrici a Gramoza ide u školu. Ja sam ih posetio u njihovoj kući.

KVON:

            Da li znate šta se desilo sa leševima žrtava koje su tamo poginule.

SVEDOK:

            Sada znamo da se nalaze u masovnoj grobnici u Beogradu i mi čekamo da vlasti UMNIK-a i Prištine zatraže od srpskih vlasti da vrate ta tela. Prema pisanju novina oni su se nalazili u masovnim grobnicama umotani u ćebad. To smo saznali iz prištinske kancelarije. Tokom ekshumacije leševa iz Beograda pronađeni su neki članovi moje porodice.  Lirija Beriša naročito koja je bila u drugom stanju, ona je bila u 8 mesecu trudnoće. Njeno telo su prepoznali zato što je nosila bebu. I mi tražimo od UMNIK-a iz Prištine da zahteva da se tela vrate.

KVON:

            Hvala vam, gospodine Beriša. Ja takođe imam nešto da kažem tužilaštvu. Koliko sam ja shvatio, ovaj svedok, gospodin Beriša je doveden da svedoči u vezi tačaka 66 B ili priloga KA iz optužnice ubistva u Suvoj Reci i čuo sam da ima preživelih.

TUŽBA:

            Odnosi se na činjenice koje su se desile u kafiću u Suvoj Reci i Šureta Beriša će svedočiti o tome iduće nedelje, a ovaj svedok je svedočio više iz prve ruke. Ključni događaj koji se odnosi na ubistva u kafiću, mi ćemo o tome imati svedoka iduće nedelje.

KVON:

            U redu, hvala vam.

MEJ:

            Gospodine Beriša, ovim se zavrašava vaše svedočenje. Hvala vam što ste došli u Međunarodni sud da svedočite. Sada ste slobodni i možete da idete.

SVEDOK:

            Hvala vam.

TUŽBA:

            Imamo još jednog svedoka, to je Izmir Beriša. Časni sude dok čekamo  na svedoka ako mogu da se obratim sudu da ne bi kasnije imali problema. Mi imamo priloge uz izjavu ponovo i radi se o tri priloga, sastoje se od karte, jednog spiska i skice. Ja ću sa svedokom kada budemo čitali rezime, mi ćemo proći to zajedno sa svedokom, a u registratoru za Suvu Reku postoje fotografije na koje će se to odnositi.

MEJ:

            Ako se radi o samo nekoliko priloga, to nije teško ali ako dobijemo veliku gomilu kao što smo imali prošli put, onda je to teško.

TUŽBA:

            Da, mislim da je velika gomila zato što se radi o jednom dugačkom spisku ali je to sve po redu.

MEJ:

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Gospodine Briša recite nam vaše puno ime i prezime.

SVEDOK:

            Zovem se Hitniz Suleman Beriša.

TUŽBA:

            Gospodine Beriša da li ste rođeni 12. aprila 1948. u Suvoj Reci.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Šta ste po zanimanju.

SVEDOK:

            Pravnik.

TUŽBA:

            Gospodine Beriša vi ste tužilaštvu dali izjavu 20. avgusta 2001. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

TUŽBA:

            A 13. marta 2002. u Suvoj Reci ste pred predstavnikom Sekretarijata u Suvoj Reci dobili vašu izjavu koja vam je pročitana i imali ste priliku da je pogledate. I da potvrdite da li su činjenice sadržane u vašoj izjavi tačne.  Da li je tako?

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Tada ste takođe dali jedan dodatak vašoj izjavi.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Optužba nudi ovu izjavu zajedno sa dodacima na uvršetenje u spis.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 241 za original i 241 a sa redigovanom verzijom.

TUŽBA:

            Ovaj svedok je sada predsednik Udruženja za nestale i žrtve u Suvoj Reci. On opisuje događaje u Suvoj Reci koji su sledili nakon što se OEBS povukao 20. marta 99. godine. Čuo je pucnjavu i mogao videti plamen kako se diže u blizini škola u blizini Tehničke škole na cesti za Reštane. Ujutru 26. marta 1999. srpske snage počele su granatirati okolinu Suve Reke i tenkova i praga. Svedok je video mnogo policajaca kako se kreću preko puta policijske stanice. Oko 2 do 3 sata kasnije čuo je pucnjavu iz policijske stanice u blizini kuće  Sedata Beriše, te video kako iz tog smera dolazi plameni dim. Sledećeg dana nakon što je video kako policija i dalje pali kuće, svedok je svoju porodicu odveo u kuću jednog suseda gde se u podrumu  okupilo oko 70 do 100 ljudi. Oni su otišli na jedno polje gde su ih uskoro opkolili pripadnici paravojnih formacija i tražili novac i dragocenosti. Jedan od tih ljudi zgrabio je kćer svedoka i zapretio da će je ustreliti osim ako im predaju novce. Komandir je tada intervenisao i oslobodio dete svedoka rekavši svedoku da ide u Albaniju. Civili su krenuli u konvoju. Dok su išli, 4. aprila ponovo su ih opljačkali pripadnici paravojnih grupa koji su od njih uzeli odprilike 4.000 maraka da bi im dozvolili da nastave za Prizren. Na putu  je izvestan broj civila ubijen i ranjen od strane srpskih snaga. U Prizrenu konvoju je rečeno da se vrati odakle je pošao. Nakon povratka u Suvu Reku, odprilike 6. aprila svedok je video kuće kako gore i ustanovio da je njegova kuća opljačkana. U danima koji su usledili video je kako mnogi pripadnici srpskih snaga u vojnim džipovima i ukradenim automobilima idu po gradu. Pljačkali su radnje i kuće. 12. maja svedok je video kako kolona odprilike od 50.000 civila prolazi kroz Suvu Reku. Razgovarao je sa nekima od njih i oni su mu rekli da je u selu Budakove došlo do srpske ofanzive i da su im pripadnici paravojnih grupa naredili da idu u Albaniju.

            Svedok je ostao u Suvoj Reci do 21. maja 99. godine kada sumu srpske snage ponovo naredile da napusti Kosovo. Svedok kaže da su za te događaje bili odgovorni pripadnici paravojnih grupa i lokalna policija. Otišao je u Prizren i ostao u kući jednog rođaka dok nije došao KFOR. Svedok je sledio KFOR pri ulasku u Suvu Reku od 13. juna 99. Nakon toga svedok je pomagao britanskom forenzičkom timu i preduzeo istragu o masakru obitelji. Beriša i događajima u kafiću 26. marta 99. On opisuje mesto na kojima su se nalazili komadi odeće i predmeti na sceni ubistava u domu, u kućama žrtava i na groblju. On je doneo izvestan broj dokumenata u vezi te istrage i takođe daje popis ubijenih i nestalih osoba u opštini Suva Reka kao i broj i vrstu zgrada  koje su uništene.

            Gospodine Beriša, u vašoj izjavi je dodana jedna karta i popis imena nestalih osoba. Da li ste vi sačinili taj popis.

SVEDOK:

            Da, ja sam napravio taj popis. Popis i kartu na kojoj su označene lokacije grobova.

TUŽBA:

            Molim sudskog poslužitelja da svedoku pokaže crtež grobova. Isto tako molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 166. To je registrator koji se odnosi na Suvu Reku. Zanima me tabulator broj 3. Imam ovde već otvoreno... možda će vam biti lakše. Zato pogledajte tabulator broj 3, videćete da se tamo nalaze fotografije KAO1454.

            Gospodine Beriša molim vas da prvo objasnite crtež, dakle crtež. Molim sudskog poslužitelja da prvo stavi crtež, dakle crtež koji svedok sada ima. E, ovo tu, hvala. Možete li veoma krtko sudu objasniti šta taj crtež predstavlja, šta ste vi to nacrtali.

SVEDOK:

Ovaj crtež pokazuje jedno od 4 groblja u Suvoj Reci, groblja koja su otvorena nakon rata i ovde pod brojem 1 nalaze se grobovi obitelji Beriša onako kako su ih pokopale srpske snage. To su ljudi koji su izgubili život u masakru 25. marta u Suvoj Reci i drugim selima.

TUŽBA:

            Hvala. Gospodine Beriša, a sad molim da sudski poslužitelj stavi fotografiju. Da ova fotografija pokazuje upravo ono što ste želeli pokazati.

MEJ:

            Molim vas, gospodine, da govorite u mikrofon. Ja znam da vam to nije lako ali molim vas da to pokušate učiniti.

SVEDOK:

            Da. To je ista stvar. Ja sam nacrtao skicu u ovom jednostavnom obliku ali ovo tu je raskršće mesta Suva Reka-Reštani i ovde su grobovi porodice Beriša.

TUŽBA:

            Hvala. Časni sude, činjenice o kojima će svedočiti ovaj svedok odnose se na identifikaciju odeće i predmeta koji su nađeni uz žrtve u Suvoj Reci. On je naime pratio britanski forenzički tim. Te se stvari nalaze u registratoru Suva Reka, tabulator 3 i tabulator 4 i 5. Osim ukoliko to sud posebno ne želi, mislim da to ne moramo pokazivati svedoku. Hvala vam gospodine Beriša, ovo je sve od optužbe.

MEJ:

            U redu, molim da se fotografija vrati. Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su tačni navodi iz osnovnih podataka da ste bili advokat?

ODGOVOR:

            Ne. Nisam bio advokat. Možda je to tako izašlo u prevodu na engleski. Ja sam radio kao pravnik u jednom građevinskom preduzeću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste radili kao pravnik u građevinskom preduzeću.

ODGOVOR:

            Radio sam na administrativnim poslovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li može da se zaključi da vi, dakle, ni u smislu škole, niti iskustva nemate nikakvo iskustvo u istragama u vezi sa izvršenjem krivičnih dela i sličnim istragama.

ODGOVOR:

            Ja nisam pravosudni stručnjak. Ja se tim pitanjem nisam bavio profesionalno. Ja sam se tim pitanjem bavio samo sa humanitarne tačke gledišta i ja sam ovome sudu predao materijale koji mogu biti od pomoći u krivičnom gonjenju. I to su dakle dokumenti o vašem osoblju koje je radilo u opštini Suva Reka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U svojoj izjavi navodite da ste od 13. juna počeli sa istragama. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            To je tačno, 13. juna nakon što su trupe NATO pakta ušle, ja sam počeo istraživati grobove moje porodice, Beriša i druge.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A za koju oblast ste obavljali istragu. Da li samo za Orahovac ili i okolinu.

ODGOVOR:

            Prvo sam kao što sam već rekao istraživao sudbinu mojih rođaka, moje porodice, a kasnije, se pojavila i potreba da se i drugi slučajevi istražuju i svi su ti slučajevi bili u opštini Suva Reka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na koji način ste vodili istragu, da li neposrednim opažanjima ili prikupljanjem nekakvih dokaza ili na neki drugi način?

ODGOVOR:

            Prvo smo započeli istrage tako da smo pregledali kuće gde su počinjeni masakri. Tamo smo pronašli dokaze o zločinima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A za koje incidente ste izvršili istragu i za koje događaje, osim kad je reč o ovome kad ste rekli na početku da se tiče vaše porodice.

ODGOVOR:

            Ja sam sprovodio istragu svih masakra koji su se dogodili u opštini Suva Reka, od 22. marta do 2. juna 1999. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li ste se bavili svim događajima samo Albancima.

ODGOVOR:

            Rekao sam da sam svoje istrage zasnivao na masakrima koji su se odigrali između 26. marta i 6. juna 1999. godine. Ja se nisam bavio incidentima koji su se dogodili nakon 13. juna, zato jer je tada tamo bio nisam i oni su se time mogli baviti, to je bila njihova odgovornost.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali u periodu kojim  ste  se vi bavili svim tim događajima, nesumnjivo da postoje i nealbanske žrtve. Vi kažete da ste se bavili svim događajima. Da li imate bilo kakvu nealbansku žrtvu kojom ste se bavili.

ODGOVOR:

            Kada je reč o identifikaciji netalih taj proces se i dalje nastavlja, to se još  istražuje. Svi predmeti koji se predaju udruženju za istraživanje nestalih osoba se razmatraju. Mi razmatramo sve slučajeve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Beriša, ja sam vas pitao vezano  da li ste se bavili svim događajima u tom periodu koji ste naveli, svim pretpostavljam a ne samo Albance, i pitao sam vas da li imate i jedan primer da ste se bavili nekom žrtvom koja nije Albanac. Samo mi odgovorite da ili ne.

ODGOVOR:

            Nije bilo nealbanskih žrtava. Ja ne znam ni za jedan takav slučaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da ste posmatrali srpske snage kako se kreću u vašem gradu da bi informisali ljude oko sebe. Je li to tačno? To imate na drugoj strani u 2 pasusu vaše izjave.

ODGOVOR:

             Možete li, molim vas, ponoviti pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Navodite da ste posmatrali srpske snage kako se kreću u vašem gradu da biste informisali ljude oko sebe. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            To je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko su ti ljude koje ste vi informisali?

ODGOVOR:

            Civilno stanovništvo koje se nije moglo braniti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su oni bili isto što i vi?

ODGOVOR:

            Da, ja sam takođe bio jedan od tih civila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A je li to znači da oni sami nisu mogli da vide kuda se kreću srpske snage.

ODGOVOR:

            Ljudi koji su ih videli su naravno sami to videli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li je tačno da je OEBS bio smešten preko puta Sekretarijata unutrašnjih poslova u Suvoj Reci?

ODGOVOR:

            Ne, tačno preko puta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je normalno funkcionisao u Suvoj Reci OEBS?

ODGOVOR:

            Ne znam šta mislite kad to kažete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažem da li je OEBS normalno funkcionisao u Suvoj Reci, obavljao svoje zadatke i funkcije zbog kojih je bio prisutan. Vi ste sve opažali.

ODGOVOR:

            U periodu o kojem sam ja govorio u svojoj izjavi nije bilo nikakvih pripadnika OEBS-a u Suvoj Reci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali vi ste živeli u Suvoj Reci i ja vas pitam za OEBS u Suvoj Reci za vreme dok se nije povukao do 20. marta 99. godine.

ODGOVOR:

            OEBS se nije povukao 20. marta, nego 18.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da je 26. marta u 8,00 časova počelo granatiranje Suve Reke, do tada je bilo mirno. A kažete da je do 18 bio OEBS. E, sada mi odgovorite na pitanje da li nešto znate o bilo kakvim zločinima UČK učinjenim u 98. godini i 99. godini na području Suve Reke do tog 26. marta.

ODGOVOR:

            Možda niste pravilno shvatili moju izjavu. Jer, ja započinjem sa svojim zapisima 26. marta. Prvi masakr u 6,30 minuta ujutro kada su srpske snage ubile 36 civila, a nakon toga drugi masakr u kojem je ubijeno 48 pripadnika obitelji Beriša.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ipak navodite kad kažete da je 26. marta u 8,00 časova počelo granatiranje Suve Reke, to vam je na 2 strani u 4 pasusu i dalje navodite da je to uobičajeno pošto je trajalo od avgusta 98 godine. Vi tako kažete. Iz toga se dakle izvlači zaključak za koji vas pitam. Da li tvrdite da dok je i OEBS bio u Suvoj Reci bilo granatiranja Suve Reke. Jer ja to nigde nisam našao u izveštajima OEBS-a, pa se čudim i želim da mi razjasnite tu situaciju.

ODGOVOR:

            Nije tačno da je Suva Reka bila granatirana, bilo 98 ili 99 godine. U raznim selima su bila mesta koja su granatirana iz Suve Reke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako granatirana iz Suve Reke?

ODGOVOR:

            Suva Reka se nalazila pod čeličnom opsadom. Srpske vojne snage bile su stacionirane u i oko Suve Reke, na metu poznatom kao Birač  i u vinogradima. Tamo je bila teška vojna oprema u vinogradima i to je korišćeno za granatiranje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želeo sam da razjasnim ovo što ste napisali u izjavi. Rekli ste 26. marta, to vam je pretposlednji pasus na prvoj strani izjave koja nosi oznaku broj 2, jer je prva naslovna, znači 26. marta, u 8 časova, Srbi su sa brda iznad grada počeli da granatiraju područje Suve Reke. Tačka. To je bilo uobičajeno pošto je trajalo od avgusta 98. godine. Tačka. Dakle, kažete da je 26. marta počelo granatiranje a da je to bilo uobičajeno i da je trajalo od avgusta 98. godine. Ja sam vas pitao je li to znači da je i za vreme OEBS bio on je bio od oktobra 98. do marta 99. ni u jednom izveštaju nisam našao ništa o tom granatiranju. Pa vas pitam je li vi tvrdite da je od avgusta 98. godine bilo uobičajeno granatiranje Suve Reke. Ovo sam vam citirao vašu izjavu, ništa drugo. Objasnite mi to.

ODGOVOR:

             Nije tačno to što kažete. Istina je da su položaj jugoslovenska vojska se koristila da se granatiraju sela oko Suve Reke, a nisam rekao da su i Suvu Reku granatirali. Jedan deo Suve Reke je spaljen u julu 98. godine, od strane srpskih snaga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Neću da komentarišem činjenicu da se ni u jednom izveštaju OEBS-a ne pominje granatiranje o kojem vi govorite. Ali da se vratimo na stranu 3, prvi pasus. Vi navodite da ste 28. marta 99. godine, oko tri časa napustili podrum u koji ste se sklonili 27 uveče. Zašto ste vi otišli u taj podrum? I 70 ili 100 ljudi koliko navodite da je bilo u podrumu. Što ste se sklonili u podrum?

ODGOVOR:

            Opisao sam kako je došlo do pokolja porodice Beriša 26. marta, 27.-og je policija počela da pali kuće u tom delu grada gde je došlo do pokolja. Došli su do moje kuće gde sam ja bio sa mojom porodicom i zajedno sa nekim komšijama mislili smo da će oni doći i kod nas. Mislili smo da odemo u podrum da bi se zaštitili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi na strani 3 vaše izjave objašnjavate kako su Srbi uvek u napad kretali ujutro. A vi ste otišli u podrum uveče. Da se vi to niste sklonili od bombardovanja NATO u taj podrum, gospodine Beriša?

ODGOVOR:

            Znam da pokušavate da izbegnete istinu ali ja u stvari tvrdim da je svako jutro počinjalo granatiranje u pravcu sela. To je bila operacija protiv civilnog stanovništva i vi sami znate kako ste vi to organizovali. To nije bio razlog da smo otišli u podrum pošto smo se plašili. Da smo se plašili NATO. NATO nikad nije bombardovao Suvu Reku, niti smo se ikad plašili napada NATO-a. Oni su bili naši spasitelji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro je li znate da je bar 5000 tona bombi sručeno na Kosovo. Da li mislite da baš niko od toga nije mogao da pogine. Mislim od tih spasilačkih 5000 tona bombi samo na Kosovu?

MEJ:

            Ovo je sve stvar rasprave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite maločas da su Srbi granatirali iz Suve Reke sela oko Suve Reke. A ja sam razumeo da su granatirali Suvu Reku. Pa recite mi šta je u stvari ono što vi tvrdite, da su granatirali Suvu Reku ili da su iz Suve Reke granatirali sela oko Suve Reke.

MEJ:

            On je to jasno rekao. Rekao je da nisu granatirali samu Suvu Reku, već da su granatirali okolna sela. Vi ste ga to pitali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To se odnosilo na 98, gospodine Mej. Ja jednostavno...

MEJ:

            O kome danu sada pitate?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sada pitam za ovaj period od 26. marta o kome govori.

MEJ:

            Gospodine Beriša, možete li da odgovorite na to da li su granatirali samu Suvu Reku, ili su granatirali sela od 26. marta.

ODGOVOR:

            Ne, časni sude, granatiranje se nastavilo sa istih položaja odakle su bile smeštene srpske snage to su bile vojne i policijske snage. Granatiranje sela nikada nije prestalo 99. godine. Ali u martu 99. godine u gradu Suva Reka nije se radilo o granatiranju, radilo se o pešadijskoj ofanzivi u martu 99 godine, kada su ulazili u kuće i ubijali nedužne civile.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, to smo razjasnili. Pošto tvrdite da se niste u podrum sklanjali od bombardovanja, da li to znači da kad vas je policija napadala, kako vi tvrdite, vi ste bili u kućama i na meti policije, a kad se ona povukla, znači noću, onda ste bili u skloništu. Je li to činjenica koja se može izvući iz ovoga što ste rekli.

ODGOVOR:

            Istina je da smo mi našli sklonište u jednom podrumu zato što se nismo osećali sigurno. Zato što zbog činjenice da je većina policijskih operacija sprovođenja u ranim jutarnjim satima u 1 sat posle ponoći, ja i ostali smo morali da pobegnemo iz podruma i da se sklonimo na drugom mestu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, iz tog skloništa ste otišli do jedne kuće koja je daleko km i po. Je li to tačno'

ODGOVOR.

            Nisam siguran tačno koliko je to bilo daleko ali da otišli jesmo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da, a čija je to kuća bila i kako je došlo do toga da odete u tu kuću.

ODGOVOR:

            Odlučili smo da odemo tamo, kako sam objasnio zbog sigurnosti. Kuća je pripadala mom rođaku Ibriz Beriši.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko vas je bilo tamo? I ko je još sve bio s vama?

ODGOVOR:

            Otišle su tri porodice, moja porodica, porodica mog brata i porodica mog rođaka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da su došli pripadnici 3. aprila 99. do te kuće i da su imali automatske puške K 47. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Istina je da 3. aprila 1999 godine oko 9 sati ujutru srpska policija je započela munjevitu operaciju u Suvoj Reci. Video sam kako stižu pale kuće, sa zapadnog kraja Suve Reke prema ssevernom delu gde sam se ja krio. Negde popodne oni su napredovali i palili kuće i pucali iz oružja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Kažete da su imali automatske puške K 47, je li tako? To piše u vašem opisu?

ODGOVOR:

            Ja nisam stručnjak za oružje ali znam da su bili naoružani. Nosili su vatreno oružje i noževe. Ja sam video njihvoe automatske puške zato što su one bile uperene u mene i u moju ćerku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li vi znate da su to puške K 47, je li tako?

ODGOVOR.

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate AK 47 osnovno naoružanje UČK a ne vojske Jugoslavije i policije.

ODGOVOR:

            Možda i jeste, ali možda nije bilo tako kako mislite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da u svim izveštajima OEBS-a ova vrsta naoružanja definiše kao osnovno naoružanje UČK.

MEJ:

            On je odgovorio na to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On se bavi istragama, gospodine Mej, sam je rekao, da li znate da je Suva Reka bila jedan od puteva za prenos oružja iz Albanije, a upravo je ta vrsta naoružanja K 47 uneta iz Albanije u ogromnim količinama posle onog kraha u Albaniji i pljačke magacina Vojske. Da li vam je to poznato?

ODGOVOR:

            Opisao sam slučaj koji se meni desio, dešavale su se u to vreme i druge stvari srpska vojska i policija je stigla u policijskim maskirnim uniformama i oko ruke su imale traku zastavu crveno belo plavu traku. Pretili su nam puškama, izvukli su moju ćerku iz automobila postrojili je uza zid i istim oružjem su pretili i meni. Ja govorim o jednom konkretnom događaju, ja sada ne pravim nikakvu analizu.

MEJ:

            Da li znate bilo šta o transportu oružja od strane OVK iz Albanije.

ODGOVOR:

            Ne, ja ne znam ništa o tome, časni sude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Beriša, sad ste rekli da su imali na rukama trake crveno-belo-plave. Da li vi znate da je crveno-bela-plava hrvatska zastava a da je crveno-plavo-belo srpska zastava.

MEJ:

            Svetla su nam nestala i mi ćemo sada da napravimo pauzu. Gospodine Beriša, molimo vas da se vratite za 20 minuta. U međuvremenu nemojte ni s kim da govorite o vašem svedočenju. Molim ustanite.

 

Pauza.

           

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naime, svakako ja ne sugerišem da su to bili Hrvati, nego sugerišem pošto ste pogrešno opisali srpsku zastavu, da vi to niste videli,  da ste pogrešno rekli zato što to niste znali. Je li tako ili nije?

MEJ:

            Ovo što vi tvrdite je šta vi, u stvari, tvrdite da nije u redu sa njegovim opisom. Morate to njemu da kažete tako da on razume. Kakva je bila traka za koju vi kažete da su te trupe nosile.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bila je crveno-bela-plava, a crveno-bela-plava je hrvatska boja. A crveno-plavo-bela je srpska zastava. Dakle, pošto on tvrdi da je to video da je stvarno video onda bi reko crveno-plava bela, ali pošto nije video onda je pomešao boje i kaže crveno-bela-plava.

MEJ:

            Nije lako shvatiti koju vi u stvari razliku tu opisujete. Možete li da nam kažete kojim su redosledom išle boje na tim trakama. On je već opisao šta je video.

ODGOVOR:

            Da, časni sude, vidim da optuženi pokušava da okrene stvari naopako. To nije tačno. Možda je problem prevoda. Možda sam ja u pitanju, ali ja nisam rekao to što je on rekao ja sam rekao da su one bile crvene-bele, a uniforma je bila plava. Ja mislim da detalji oko boje nisu toliko bitni. Oni su  bili  istetovirani sa 4 F to je srpski znak 4 slova F.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nosili su uniformu, ali ste videli da su tetovirani.

ODGOVOR:

            Rekao sam nekoliko puta kakvi su bili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su zapravo ti ljudi o kojima govorite ustvari bili pripadnici UČK u borbama u Suvoj Reci.

ODGOVOR:

            U Suvoj Reci nije bilo OVK, bila je srpska policija i policija iz Srbije. Zato što sam ja rekao u svojoj izjavi da sam ih video. Rekao sam da sam ih video da su došli iz Srbije radi se o policiji koja je došla iz Srbije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, i to znate da je policija došla izvan Kosova ta koju ste vi videli.

ODGOVOR:

            Osoba koja se predstavila kao komandir je rekla "mi smo iz Srbije".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li se vama predstavila.

ODGOVOR:

            Da, ja sam s njim razgovarao kada su pretili da će da streljaju moju ćerku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi na istoj strani navodite da su vam ti ljudi naredili da napustite Kosovo. Je li vi to tvrdite?

ODGOVOR:

            Kad su nam ukrali naše dragocenosti i novac, rekli su nam da krenemo za Albaniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li vam je poznat nalog UČK da stanovništvo napušta Kosovo da ide u Makedoniju i Albaniju.

ODGOVOR:

            Ne, ne znam ništa o takvom naređenju, ali znam da nas je srpska policija izbacila iz naših kuća i iz naše zemlje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali vi dalje navodite, upravo sledim sad ovo što ste rekli, da vas je komandir policije iz Suve Reke Milan Šipka na putu za Žur, pored fabrike,. zaustavio i rekao da se vratite kućama jer je granica zatvorena. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Kad su nas držali kao taoce sve nas u blizini sela Korice, dva dana kasnije su nam rekli da krenemo za Albaniju. Usput na ulazu u Prizren, u blizini fabrike Farmakos, prisilili su nas da se vratimo. Dato je naređenje od strane Milana Šipke, koji je ranije bio šef policije u Suvoj Reci. Tada je on bio policijski starešina u Prizrenu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li ja sad razumem ovako, ako vam policija ne smeta da odete gde želite, Albanija, Makedonija, nije bitno, onda vas to oni progone da idete, a ako vam policija kaže da ostanete kod kuće vi tvrdite da vas drže kao taoce, je li to ono što vi tvrdite?

MEJ:

            Nije mi jasna poenta. Nije mi jasno pitanje. Kažite koje je pitanje, u stvari, gospodine Miloševiću?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svedok je objasnio da su ih vratili da bi ih držali kao taoce. Znači ako im kažu da idu kući, onda je to zato što hoće da ih drže kao taoce, a ako im ne smetaju da idu kuda žele, onda ih oni to, u stvari, isteruju. Da li je vama jasno gospodine Mej, o kakvom se iskrivljavanju radi.

MEJ:

            U redu. Možete li da odgovorite na to, gospodine Beriša?

ODGOVOR:

            Časni sude, vidim da optuženi pokušava da stvari ponovo okrene naopako. Istina je da, ja to ponavljam još jedanput 3. marta, srpska policija nas je izbacila iz naših kuća proterala nas i poslala u Albaniju nakon što su nas opljačkali. Usput u blizini mesta Majsija nalazila se kolona ljudi koja je bila dugačka nekoliko km, to su sve bili nezaštićeni civili. U policijskoj stanici u Ljubišu policija nas je zaustavila i nije nam dozvolila da nastavimo put. Tamo su nas držali kao taoce dva dana i dve noći. Pljačkali su nas još više i još više nas maltretirajući, 5 aprila oko 12,00 sati, naredili su nam da nastavimo put u Albaniju. Nastavili smo put i došli smo do ulaza u Prizren u blizini fabrike Farmakos gde su nas vratili nazad u Suvu Reku i to je istina i to ustvari optuženi pokušava da izokrene, da izbegne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zaustavio vas je,  kažete, komandir policije Milan Šipka i rekao da se vratite kući, da li ste se tada vratili u Suvu Reku?

SVEDOK:

            Prvo se pola kolone vratilo nazad, a druga polovina je ostala tu gde je bila. Posle izvesnog vremena ko god se vratio je bio u pratnji policije celo vreme, mi smo se vraćali u pravcu Suve Reke ali nam nije bilo dozvoljeno da skrenemo levo ili desno s puta niti da odemo na bilo koje drugo mesto. Negde oko 9 sati uveče mi smo stigli u Suvu Reku.

            U Suvoj Reci, u blizini robne kuće,  nalazio se kontrolni punkt policije, pitali su nas odakle dolazimo i kuda idemo. Rekli smo im da su nas vratili s puta. Jedan od njih Jovica Popovac, koga sam poznavao, rekao mi je kako mogu da vas vrate kućama kada smo vas mi proterali iz kuća. Ja sam mu onda rekao za naređenje koje nam je dao Milan Šipka i da to treba proveriti da li je to naređenje tačno ili ne.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, imate još 5 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malo mi je tih 5 minuta, gospodine Mej. Kažete da vas je policija posle redovno obilazila od trenutka kada ste se vratili. Da li je to činila da  bi ustanovila da li dolazi UČK i da li ima nekih aktivnosti ili vas je neko maltretirao.

SVEDOK:

            OVK nije bila aktivna u Suvoj Reci ili okolini grada, a kada je reč o zlostavljanju, naravno da je bilo zlostavljanja, pa i opljačkali su nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da niste poslušali naređenje o zatrpavanju rovova koje je iskopala OVK. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Patrola policije, u kojoj je bilo petoro ljudi, a među njima je bio i Siniša Andrejević, koga sam ja poznavao, zatim je tu bio Miki Petković, i jedan Goran koji se zove Ramiz i osoba po imenu Gogić.

MEJ:

            Odgovorite, molim vas, na pitanje, gospodine Beriša.

            Nemamo mnogo vremena, iznesena je tvrdnja da je vama naređeno da zatrpate rovove, ali da to niste uradili. Možete li na to odgovoriti.

SVEDOK:

            Istina je da ja nisam zatrpao te rovove.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O kakvim se rovovima radilo?

SVEDOK:

            Vi to znate bolje od mene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde su ti rovovi bili iskopani?

SVEDOK:

            Vi to bolje znate, vi imate bolje informacije od mene.

MEJ:

            Gospodine, ja znam da je možda provokativno to, da vi morate odgovoriti na ta pitanja, međutim, to su sasvim dolična pitanja. Recite nam gde su bili ti rovovi?

SVEDOK:

            Ja ih nisam otišao ni da pogledam, zato nisam išao ni da ih zatrpavam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li iz tih rovova UČK pucala na policiju?

            Samo kažite da ili ne. Molim vas, vreme juri.

SVEDOK:

            Nemam nikakve informacije o tome da je OVK odatle ikada pucala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u izjavi navodite da ste u Prizrenu ostali do 13. juna, da li je to tačno?

            Da ili ne.

SVEDOK:

            To je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da vas odatle niko nije proterivao?

SVEDOK:

            Ne, jer nisu znali gde smo se sakrivali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste vi u Prizren otišli da biste se sklonili od borbi između UČK i vojske i policije? Da ili ne.

SVEDOK:

            Otišao sam tamo nakon što je jugoslovenska policija proterala kompletno stanovništvo Suve Reke 21. maja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na strani 6. navodite da ste u 15 časova,  u junu  započeli istragu na mestima gde su poginuli članovi vaše porodice, jeste li tako izjavili?

SVEDOK:

            Da to je tačno. Tamo sam počeo istragu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U severnom delu Suve Reke, da li je tako?

SVEDOK:

            Da tamo gde se odigrao masakr.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodite da je kafić bio spaljen i da je eksplozija izbila sve prozore, je li tako?

SVEDOK:

            Kafić je bio spaljen, tamo je bilo mnogo čaura i dosta odeće. Odela pogubljenih žrtava, takođe i meci i čaure.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je moguće da je, pošto je kažete bila eksplozija izbila sve prozore, ostao neoštećen zamrzivač i grejalica delimično, a kafić spaljen a u njemu takva eksplozija kakvu mi navodite.

SVEDOK:

            Kada je reč o tehničkim detaljima vatre i o tome zašto frižider nije bio zapaljen, nije izgoreo, žao mi je, ali da li je to izgorelo ili ne, da li je tamo bilo nekih tragova to ja ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            u tom kafiću  je bilo puno čaura i okvira municije, da li to znači da se iz te prostorije u kojoj ste se vi nalazili pucalo?

SVEDOK:

            Nije bilo nikakve pucnjave, tamo je došlo do pogubljenja, to je bilo u kafiću. Pucanje je bilo u kafiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači da se iz toga kafića pucalo kada je tu bilo toliko čaura u kafiću?

            Ne govorite o mestu, nego o čaurama.

MEJ:

            Ili se pucalo unutar kafića.

SVEDOK:

            To je bila jugoslovenska policija, vi ste bili njihov komandant. Cela porodica Beriša bila je tamo, 48 ljudi, među njima 18 dece bilo je staraca, bilo je žena, svi su saterani u taj kafić i tamo su svi pogubljeni pucnjavom iz vatrenog oružja, i zatim je ta kuća zapaljena kako bi se prikrili tragovi zločina. Postoje svedoci koji su preživeli taj masakr i koji mogu svedočiti o tome i o tome šta se tačno tamo dogodilo.

MEJ:

            Gospodine Milošević, imate još dva pitanja za ovog svedoka, imali ste skoro sat vremena za njega.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam još dosta pitanja, gospodine Mej, jer on ovde tvrdi stvari koje su potpuno kontradiktorne. Čaure se nalaze na mestu sa koga se puca.

MEJ:

            Na mestu gde se puca, a gde idu meci to je nešto drugo. Idemo dalje. Imate još dva pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Meni SU dva pitanja potpuno nedovoljno. Molim vas, ispred vrata ste videli rupu 80 puta 80, puno čaura, da li je to bio zapravo mali rov iz koga se pucalo?

SVEDOK:

            O kojim vratima govorite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodi se da ste ispred vrata kafića videli rupu 80 puta 80 punu čaura. Je li to bio neki mali rov iz koga se pucalo dakle?

SVEDOK:

            Ne niste u pravu, pogrešno su vas informisali. Nije bilo nikakvog rova, ispred vrata nalazilo se jedno mesto, jedna, na kome ljudi čiste cipele pre nego što uđu u kuću, o tome se radilo, nije to bio nikakav rov.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da ste čak na 40 metara videli osušenu lokvu krvi, a vi ste to videli 13. juna, dakle posle 2 meseca od događaja posle svih letnjih i prolećnih kiša, sunca, životinja, pasa itd. posle 2 meseca ste videli lokvu krvi osušenu.

            Je li to tvrdite?

SVEDOK:

            To sam rekao, međutim, vi ste to drugačije protumačili. Prvo, masakr porodice Beriša 26.-og odigrao se iza kuća u kojoj se nalazio OEBS. Tamo su pronađene mrlje od krvi, isto tako na mestu gde je Međumedin povređen kada je pokušao ući u kafić takođe se nalazila krv, tamo smo našli i njegovu krvavu odeću. Nije to bilo ovako kao što ste vi to opisali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vremenska razlika između toga događaja i tog 13. juna kada ste vi došli kolika je, 2,5 meseca?

SVEDOK:        

            Mislim da ljudi koji su radili obdukcije to mogu bolje reći, koliko su bile stare te mrlje krvi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete prvo da je   u pregledu broja događaja koji ste obradili  od 11.955 kuća u opštini Suva Reka uništeno 9 hiljada itd., što je 83 odsto, a u narednoj rečenici navodite da je ukupno uništeno 1960 kuća. Koja je brojka tačna?

SVEDOK:

            Moram vas podsetiti, časni sude, da su u kratkom vremenskom periodu od 25. marta do 6. juna policija i vojska u opštini Suva Reka  preduzimali razne vrste akcija. Masakrirali su civilno stanovništvo 25-og i 26-og marta, zatim došlo je do masakra u selu.

MEJ:

            Gospodine vreme koje imamo na raspolaganju je ograničeno. Mi moramo završiti vaše ispitivanje. Molim vas da se skoncetrišete na pitanje.

SVEDOK:

            Želeo sam vas samo podsetiti na masakre kroz koje sam ja prošao u Suvoj Reci.

MEJ:

            To imamo na umu, mi znamo što ste vi rekli u tom iskazu.  Međutim, pitanje koje vam je postavljeno odnosi se na uništene kuće. Recite, koliko je kuća uništeno, da li se sećate ili ne?

SVEDOK:

            Sećam se. Međutim, najvažnija stvar su ljudski životi, a ne kuće, ja govorim o žrtvama koje su izgubile život.

MEJ:

            Naravno. To razumemo i naravno da razumemo da su se vama i vašoj obitelji dogodile grozne stvari i da ste pretrpeli težak gubitak, međutim, vi morate imati na umu da je ovo krivično suđenje u kojem se ovom optuženom sudi za veoma teška krivična dela. Zato imamo na raspolaganju ograničeno vreme. S toga morate nama ostaviti da prosudimo koji je deo vašeg iskaza za nas relevantan. E sada, rečeno je da ste vi nešto izjavili u  vašoj izjavi. U vašoj izjavi stoji: kada je reč o kućama, broj je 9895 od ukupno 11955 uništenih kuća. To daje postupak uništenih kuća od 83 celin 47%, zatim se dalje kaže: ukupno je uništeno 1960 kuća. Možete li sada razjasniti, zašto je došlo do toga što se čini da predstavlja nepodudaranje vaših brojaka?

SVEDOK:

            Časni sude, opština Suva Reka, broj 42 sela. Tek jedno od tih sela nije spaljeno. Sva druga sela su zapaljena. Neka od njih 100%. Prema tome, prvi broj koji ste spomenuli 11 hiljada i nešto, 33% kuća je zapaljeno u celoj opštini, a ovaj broj od hiljadu i nešto kuća, taj se odnosi samo na grad Suva Reka.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vidimo šta stoji u izjavi, izgleda da je došlo do neke vrste protivrečnosti. Imate još jedno, zadnje pitanje, jer ste već imali dosta vremena za ovog svedoka. Ovo će biti vaše zadnje pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U tački 4 na strani 8, da su granatirane i spaljene 21-a, da je granatirano i spaljeno 21-a obrazovna ustanova, a u narednoj rečenici navodite da je uništeno 15 obrazovnih ustanova. Dakle, opet jedna prilično velika razlika, a sada sve zajedno na koji način su sve te kuće, ustanove, uništeno, jel to uništeno u ratnim dejstvima ili na neki drugi način?

SVEDOK:

            Svo to uništenje kuća, škola, verskih objekata napravila je policija u njihovim raznim operacijama.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Smo da ukažem na jednu,rekao bih, opet specifičnu situaciju. Mi ovde imamo svedoka koji u isto vreme i istražitelj, diletant, kako sam kaže koji u svojstvu svedoka objašnjava ono što je saznao kao istražitelj diletant. Ja mislim da ova druga strana zaista ima mašte kad formira ovakvu vrstu svedoka. Ja ne znam u kojoj ulozi se on i u koliko uloga nalazi u ovom trenutku ovde. U ovom ispitivanju.

MEJ

            Na raspravnom je veću da utvrdi kakva je relevantnost njegovog iskaza i koju težinu mu valja dodati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

MEJ

            Gospodine Vladimirov, imate li pitanja?

AMIKUS:

            Na strani broj 2 vaše izjave govorite o tome što se dogodilo 10-orici albanskih civila iz nekoliko obitelji nakon što su srpske snage 22-og marta rekle da su neki srpski civili ubijeni. Vi ste znači rekli u vašoj izjavi da je tih 10 albanaca ubijeno. Da li se sećate toga?

SVEDOK:        

            Da, to se dogodilo 22-og marta 92-ge.

PITANjE:

            Jeste li vi to lično videli ili ste o tome čuli?

ODGOVOR:

            To se dogodilo daleko od moje kuće. I za vreme istrage ja sam to saznao.

PITANjE:

            Da li ste saznali ko ih je ubio, kako je došlo do tog ubistva, gde su oni ubijeni?

ODGOVOR:

            Da, to smo odmah shvatili posle podne 2. marta da je u starom delu Suve Reke u centru srpska policija ušla u neke kuće i tamo ubila civile Među njima je bila jedna žena od 70 godina.

AMIKUS:

            Hvala. Prema tome, da li sam onda u pravu ako smatram da vi niste bili očevidac onoga tamo što se dogodilo, nego stu vam drugi govorili o tome, i vi ste onda uspeli rekonstruirati ono što se dogodilo?

SVEDOK:

            Ima svedoka koji su taj incident preživeli. Ako ima potrebe časni sude, ja mogu dati imena svedoka koji mogu o tome svedočiti pred ovim sudom.

PITANjE:

            Imama još nekoliko pitanja koja se odnose na popis koji ste vi sačinili. Naime, malo me zbunjuje nešto. Naime, danas je sudu predan jedan popis koji se zove Aneks A, a ranije su Amikusi dobili jedan popis. Izgleda da je isti, ali u stvari izgleda da nije. Mogu li to pokazati svedoku, časni sude? Dakle, prvo ću svedoku pokazati listu popis koji je danas uvršten u spis, a onda ću mu pokazati ono što su Amikusi ranije dobili.

            Ovo gospodine Beriša je lista koju smo danas dobili. Dakle, mislim da ste to danas doneli. A sada molim vas pogledajte sledeći popis. Da li prepoznajete taj popis?

SVEDOK:
            Da.

PITANjE:

            Da li je to isti popis ili različiti popis?

ODGOVOR:

            To su od prilike isti popisi. Radi se tek o drukčijem redosledu imena.

PITANjE:

            Pa da budemo precizni, gospodine Beriša, na listi koja je danas predana nalazi se 528 imena, a na ovoj drugoj listi nalazi se 343 imena. Prema tome, ipak postoji neka razlika, zar ne?

ODGOVOR:

            Postoji razlike. Jer, tada nije bilo moguće na listu staviti sva imena ubijenih i nestalih, a u međuvremenu smo uspeli dodati još.

PITANjE:

            Pokazaću vam ponovo ovu drugu listu. Mogu li zamoliti sudskog poslužitelja da listu ponovo dade svedoku? Videćete da na nekim stranama postoji nešto upisano rukom. Da li je to vaš rukopis?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Hvala. Dobro daću vam ponovo originalnu listu. I molim vas, da pogledate stranicu na kojoj se vidi broj 121, 122 i 123. Dakle, na originalnoj listi. I plus poredite to molim vas, sa ovom drugom listom sa istim brojevima. Primećujete li neku razliku?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li nam možete reći u čemu je razlika?

ODGOVOR:

            Razlika leži u popisu masakra u selu, a u međuvremenu smo dodali i masakr u selu Savrovo kao i masakr u trnji, to je dodano.

PITANjE:

            Ako pogledate zadnju kolonu u kojoj se nalaze vaši komentari, pretpostavljam da je to tako, zar ne? Dakle, na desnoj strani popisa, zadnja desna kolona, to su vaši komentari, zar ne?

SVEDOK:

            Nisam dobio prevod.

PITANjE:

            Ponoviću pitanje, u zadnjoj koloni ovog popisa sa desne strane nalaze se neke beleške. Te beleške su vaši komentari. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da. Ponekad nije poznata dob ili sam ponekad  stavio starost od 65 godina i u toj koloni stoji da li je neko ubijen ili je nestao. Ako uzmete datum 21. mart 1999. i onda s njom tu informaciju s tom porodicom ko je 11-ta osoba ubijena.

PITANjE:

            Hvala. To nas dovodi do 8-me kolone, ali ako pogledate 8-mu kolonu, videćete da je u 8-oj koloni mesto ubistva i zatim datum ubistva.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Kako ste ustanovili datum ubistva? Jeste li vi videli ubistvo ili vam je to rečeno? Da li ste možda videli neki dokument?

ODGOVOR:

            U nekim slučajevima, ja sam bio očevidac, a u nekim slučajevima to dolazi na osnovu istrage koju sam sproveo.

PITANjE:

            Znači, ljudi su  vam rekli i vi ste videli dokumente ili su vam samo ljudi rekli?

ODGOVOR:

            To su opisi koji su dali očevidci. Članovi njihovih porodica.

PITANjE:

            A sada ako pogledamo kolonu 3 i 4 u kojoj stoji ime oca i prezime. Vidite li tu kolonu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Kako ste došli do tih podataka?

ODGOVOR:

            Prvo kada je reč o Berišama, to su članovi moje porodice, tako da sam ja znao njihove očeve.

PITANjE:

            Da, ali kako ste došli do toga da je neko bio nestao, bilo poginuo i onda došli do njegovog imena?

ODGOVOR:

            Masakr Beriša 26-og marta, dogodio se u 4 kuće. Dogodio se u porodici Muslija Beriše.

PITANjE:

            Znam. Međutim, ovde imamo popis više od 500 imena. Mene zanima kako ste vi utvrdili sva ta imena? Kako ste utvrdili ko je ubijen, ko je nestao a gde je i kada?

SVEDOK:

            Prilikom pregleda tela 1999. kada su radili međunarodni forenzičarski timovi, oni su u toku svog rada identifikovali tela, ja sam bio neka vrsta veze, karike između porodice i forenzičkih timova haškog tribunala. I svi ljudi koji su tražili svoje najdraže popunili bi jedan formular, altenmorten formular u kojem su opisali nestalu osobu kako je izgledala zadnjeg dana kada je ta osoba viđena.

PITANjE:

            Hvala. To nam je od pomoći. Međutim, ja vam sada kažem da sam ja video jedan izveštaj nemačkog forenzičkog tima i da oni vrlo često u svoji formularima navode ime nepoznato. Mene sada zanima kako vi možete ustanoviti ime te osobe ako se ona nalazi na vašem popisu?

ODGOVOR:

            Ljude su pripadnici njihovi obitelji identificirali. Rođaci su identifikovali tela. I oni su imali informacije o tome kako je osoba izgledala zadnjeg dana, pre nego što je nestala, koju odeću je nosila i tako.

PITANjE:

            Jeste vi bili prisutni  tim identifikacijama ili su vam to porodice rekle?

ODGOVOR:

            Ja sam uvek bio prisutan pri identifikacijama.

AMIKUS:

            Hvala, to su bila sva moja pitanja. Pitam se da li sud možda želi da ja uvrstim i ovaj drugi popis.

MEJ:

            Da, to možemo uvrstiti. Da li je možda 240 A biti odgovarajući broj?

AMIKUS:

            Ja za potrebe zapisnika konstatiram da sam i ja svojom rukom nešto označio žutom bojom i napisao brojeve stranica.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet 241 B.

MEJ:

            U redu.

TUŽBA:

            Gospodine Beriša, dok ste vi bili predsednik komisije za nestale u Suvoj Reci, vi ste sami sproveli istragu o događajima koji su se dogodili u vašem gradu. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Ne samo u gradu Suva Reka, nego u celoj opštini Suva Reka.

PITANjE:

            I vi ste tokom svog rada stavili ove liste koje su došle uz vašu izjavu i na toj listi nalazi se 528 imena, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            To je bila situacija u ono vreme, u međuvremenu je možda došlo do promena, možda su iskrsle neke nove činjenice, neke su stvari možda dodane, ali ja novu listu još nemam sa sobom.

TUŽBA:

            Da. Upravo to želim i reći. Taj projekt na kome vi radite stalno traje. On još uvek traje. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, rad se i dalje nastavlja i nastaviće se u budućnosti.

PITANjE:

            Ponekad ste znači vi odštampali jednu kopiju liste koja je odražavala trenutno stanje vaše istrage, zar ne?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Želim razjasniti još jednu stvar sa većem. Ja ovde imam oba popisa. Prvi popis bio je jedan od radnih popisa koje nam je dao gospodin Beriša, a poslednji popis koji nam je dao uz svoju izjavu, je ovaj koji smo mi ponudili uz spis i to je ovaj koji sadrži 500 i nešto imena. I zadnje pitanje, gospodine Beriša.

            Mislim da je došlo do zabuna u vezi broja uništenih kuća. Vi ste sproveli istragu i vi ste ustanovili koliko je kuća uništeno u opštini Suva Reka, pa ste onda izrazili i u postocima. Ja ću vam ponovo pročitati šta piše u vašoj izjavi, pa ću zatražiti da to razjasnite. Možda je tamo došlo do pogreške.

            Dakle, vi kažete: da ste brojeve za taj deo vaše istrage dobili iz Uprave za Upravu i razvoj u Suvoj Reci. Broj koji se tamo spanjuje je 9 895 od 11 955 kuća. To daje postatak od 83% uništenih kuća. Vi dalje nastavljate i kažete da je 1 960 kuća samo uništeno, što ste zapravo hteli reći kada ste napisali tu brojku od 1 960 kuća?

ODGOVOR:

            To se odnosi samo na grad Suva Reka, ovaj drugi deo, ovaj drugi broj se odnosi samo na grad.

PITANjE:

            Znači, od 9 895 uništenih kuća, 1 960 uništeno ih je u samom gradu Suva Reka.

ODGOVOR:

            Tako je.

PITANjE:

            A ostale kuće, nalaze se po celoj opštini?

ODGOVOR:

            Ostatak je raštrkan po 41-om selu u opštini Suva Reka.

TUŽBA:

            Hvala vam, nemam više pitanja.

MEJ:

            Gospodine Beriša, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na međunarodni sud. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala vam časni sude, što ste mi omogućili da opišem deo onoga što se dogodilo meni i zločine koji su se 1999-te godine dogodili u Suvoj Reci.

TUŽBA:

            Časni sude, imamo još vremena. Imamo još jednog svedoka.

MEJ:

            Da, najbolje da započnemo. Neka svedok kaže svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Gospođo Mičel, možete li sudu da kažete vaše puno ime?

ODGOVOR:

            Sandra Lin Mičel.

PITANjE:

            Koje je vaše državljanstvo?

ODGOVOR:

            Amerikanka.

PITANjE:

            Kad ste rođeni?

ODGOVOR:

            2. maja 1962.

TUŽBA:

            Časni sude, želim sve da kažem brzo o čemu će svedokinja da svedoči, ali isto tako želim ukratko da vam dam njenu biografiju.

MEJ:

            U redu.

ODGOVOR:

            Ja sam advokat i bavim se advokaturom u Sjedinjenim Američkim Državama već 7 godina. Radila sam na ljudskim pravima na Balkanu, Bugarskoj, Albaniji na Kosovu u Makedoniji, kao i sa nekim institucijama OEBS-a u Varšavi i u Beču. Radila sam i za nevladine organizacije po pitanju ljudskih prava i radila sam za organizaciju za sigurnost i saradnju u Evropi u različitim misijama te organizacije.

PITANjE:

            Hvala vam. Gospođo Mičel, vi ste tužilaštvu dali izjavu 12. maja 2002. godine, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Jeste.

PITANjE:

            2. jula 2002. vi ste takođe bili na sastanku ovde u Hagu sa predsedavajućem službenikom gde ste potvrdili da je vaša izjava tačna.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Imam još jedno pitanje. Tada ste napravili jedan prilog kada ste priložili nekoliko dokumenata koje ste doneli u Hag. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

TUŽBA:

            Tužilaštvo podnosi izjave i dodatke u spis.

SEKRETAR:

            Biografija će imati broj dokazni predmet tužilaštva 242, a izjava će imati broj dokazni broj tužilaštva 243 za original, a 243 A za redigovanu verziju. Biografija nosi broj dokazni predmet tužilaštva 242.

TUŽBA:

            Između novembra 98-me i arpila 2000. gospođa Mičel je bila direktor odeljenja za ljudska prava u OEBS-u na Kosovu. Pre toga u maju i oktobru 98-me, ona je bila pravni savetnik u OEBS-u za demokratske institucije i ljudska prava. U tom svojstvu, određena je za planiranje misije i raspoređivanje tima KVM. Kada je postala direktor odeljenja za ljudska prava na Kosovu, preuzela je na sebe mnogo odgovornosti u kojima je bilo vođenje istraga i izveštavanje o ključnim ljudksim pravima i kršenjima istih kao i kršenja humanitarnog prava. Pre za vreme i posle vazdušne kampanje 99-te godine bila je načelnik za vezu sa OEBS-om, sa međunarodnim sudom, agencijama UN-a u nevladinim organizacijama, sa medijima i drugima po pitanju ljudksih prava kao i na razvijanju operacija praćenja ljudskih prava na Kosovu. OEBS, KVM je imao 75 članova osoblja na 43 mesta na terenu. Ovaj svedok je birao i nadzirao dva terenska koordinatora od kojih je svaki vodio 5 ili 10 viših oficira za ljudska prava, koji su nadzirali 10 ili 20 terenskih oficira i nacionalno osoblje. Nakon povlačenja sa Kosova u martu 99-te, OEBS i KVM su nastavili da prikupljaju informacije i prate situaciju sa ljudskim pravima na Kosovu putem razgovora sa izbeglicama. Svedok u njenom svojstvu kao načelnik za ljudska prava OEBS je nadzirao i davao zadatke za više od 200 osoblja koji su bili u izbegličkim logorima širom Albanije i Makedonije i koji su razgovarali sa izbeglicama i od njih nabavljali izjave i prikuljali informacije.

            Svedok kaže da tokom dvanaestomesečnog period od oktobra 98-me i 99-te rad odeljenja za ljudska prava OEBS-a na Kosovu je imao 3 faze i vodio se na 3 različita mesta. I to je odraženo u izveštaju od oktobra 98-me i 99-te koji se zove "Kako viđeno tako rečeno" delovi jedan i dva. Sve informacije u pripremi ovog izveštaja su prikupljene pod direktnim nadzorom svedoka. Pisanje i izdavanje drugog toga izveštaja je pripremljeno pod njenim direktnim ovlašćenjima u Prištini. Ovo predstavlja faze jedan i dva rada na Kosovu između oktobra 98-me i juna 99-te fazama pre konflikta i za vreme samog konflikta. Tom dva predstavlja treću fazu rada OEBS-a na Kosovu, znači, neposredni period nakon sukoba koji se završio demilitarizacijom OVK u oktobru 99-te.

Svedok kaže da nakon završetka NATO kampanje u junu 99-te OEBS je ponovo odmah uspostavio svoje prisustvo za praćenje ljudskih prava na Kosovu. Tokom narednog perioda prikupljali su podatke iz prve ruke o navodnim kršenjima ljudskih prava koji su uglavnom počinjeni protiv manjinskog, srpskog i romskog stanovništva. Takođe je pomagala međunarodnom sudu pri identifikaciji ljudksih ostataka i prikupljanju informacija koje su se odnosile na navodna kršenja humanitarnog prava.

            Svedok će govoriti o tome da u svako doba odeljenje za ljudska prava je koristilo standarde i opšte prihvaćene norme koje se koriste u međunarodnim, o konvencijama u međunarodnim ljudskim pravima uključujući i Ženevske konvencije pri verifikovanju navodnih kršenja. Kada je stigla u Hag gospođa Mičel je dala tužilaštvu kopije dokumenata i memoranduma gde su izneseni suštinski zadaci operativni plan odeljenja za ljudska prava KVM standardna procedura rada u kojoj se iznose akcije koje su potrebne da bi se dokumentovala ozbiljna kršenja humanitarnog prava i konkretno specifikovala detalje. Takođe, je dala i kopije izveštaja u vezi izbeglica, radi se od 7 dokumenata i oni su deo priloga koji se prilaže tokom procedure po pravilu 92 bis.

mej:     

            U redu, sutra ćemo početi sa unakrsnim ispitivanjem. Gospođo Mičel, mi moramo sada da prekinemo raspravu, molimo vas da se vratite sutra u devet ujutru, a dotle vas molim da ni sa kim ne razgovarate o vašem svedočenju sve dok se ono ne završi, a to i uključuje i članove osoblja tužilaštva.

TUŽBA:

            Časni sude, imam jedan zahtev. Da li svedoku dozvoljavate da tokom unakrsnog ispitivanja konsultuje svoje beleške?

MEJ:

            Da li su to beleške koje ste pravili u to vreme?

SVEDOK:

            Radi se o samim izveštajima, kao i o beleškama koje rezimiraju u stvari sadržaj izveštaja.

MEJ:

            U redu, to je u redu.

SVEDOK:

            Hvala vam.

MEJ:

            Rasprava se nastavlja sutra u 10 ujutru, molim ustanite.

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest