aktuelno-m.gif (3720 bytes)

3. jul 2002.

STENOGRAM

 

MEJ:

            Optuženi je pokrenuo dva pitanja i to nije prvi put. Prvo pitanje koje je pokrenuo je to da je njemu vreme ograničeno na 45 minuta, a tužilaštvo uzima više od 5 minuta koji su im određeni. To je nešto što mi već imamo u vidu, ali 5 minuta nije bilo obavezno određeno vreme. Ponekad je potrebno da se svedočenje svedoka rezimira u malo dužoj formi i jedina mogućnost je tada da se taj iskaz čuje. Neki od kojih se tiču užasnih događaja. Razlog zašto ograničavamo vaše vreme kao što sam već često do sada rekao je to što vi traćite vreme i sud mora da se zaštiti od zloupotrebe što se tiče traćenja vremena.

Sada se osvrćem na vašu sledeću tačku. Sud ima ovlašćenje da skrati vreme koje je dopušteno za izjave svedoka, u slučaju svedoka koga ste vi pomenuli Sandru Mičel,  njena izjava je, kako je nama rečeno,  vama dostavljena 27. juna i to je vrlo kratak rok. Međutim, mi smo obezbedili to da ovaj svedok ne svedoči sve do sutra, tako da ćete imati dovoljno vremena da se pripremite za to svedočenje. Jedina svrha pravila je to da vi imate dovoljno vremena da se pripremite pre nego što svedok svedoči i mi ćemo to uvek imati u vidu, kada razmatramo ove odluke. U redu, molim da se uvede naredni svedok.

Ne, gospodine Miloševiću, mi moramo da nastavimo, nemamo mnogo vremena i ne možemo više da trošimo vreme na to što ćemo slušati argumente koje ste već izneli o kojima je već donesena odluka. Čućemo šta imate da kažete kada za to dođe vreme. Kada se budemo bavili administrativnim pitanjima, ali vremenu koje je određeno za saslušavanje svedoka, onda ćemo saslušavati svedoke. Izvolite.

TUŽBA:

            Hvala, časni sude. Tužilaštvo poziva Mustafu Dragu, i dok se svedok uvodi u sudnicu, iskoristio bih vreme, ako mogu da pomognem sudu, da kažem da pogledate Kosovski atlas br. 2, str. 5. Na strani 5 između brojeva 30 i 40 vidite jedan kvadrat sa desne strane i to je selo Ućin i to će i to se nalazi u desnom delu tog kvadrata između 30 i 40. To je od prilike 2 santimentra severno od Izbice na karti.  O tome ćemo govoriti.

MEJ:

            Molim da svedok kaže svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite, sedite.

TUŽBA:

            Hvala vam. Gospodine Draga, koliko sam shvatio vi imate 64 godine i vi ste kosovski albanac, musliman iz sela Lencina iz opštine Srbica, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I vi ste oženjeni, imate 10-oro dece, 8-oro sinova i dve ćerke?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li je tačno da su u martu 99-te godine, četiri sina i jedna ćerka tada živeli kod kuće zajedno sa vama i vašom ženom?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine, da li ste vi dali izjave istražiteljima međunarodnog suda, 11-og i 13-og novembra 99-te godine?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I od prilike pre mesec dana, da li ste imali priliku da ponovo pročitate te izjave ili da vam se te izjave pročitaju na vašem jeziku, a onda ste se pojavili pred predsedavajućom službenikom ovog suda i dali svečanu izjavu da su te izjave tačne po vašem znanju i sećanju. Da li ste to uradili 8-og marta 2002. godine.

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            Časni sude, sada želim da predam izjave u skladu sa pravilom 92 bis ovog svedoka i da se oni uvedu kao dokazni predmeti. A dok se to radi, želim da iskoristim vreme da pročitam sažetak sedočenja ovog svedoka.

MEJ:

            Imate pet minuta.

SEKRETAR:

            To je dokazni predmet tužilaštva 237 i 237a za redigovanu verziju.

TUŽBA:

            Časni sude, čuli ste da je u martu 99-te godine svedok živeo u selu Lecina, a u julu 98-me godine, on u svojoj izjavi govori o tome da je srpska policija ušla u kraj kod njegovog sela i postavila kontrolne punktove. Rekao je da su sela u njegovom kraju povremeno granatirana i da su neki ljudi ubijeni sela, padalište i svitak su delimično spaljena 98-me svedok i njegova žena su napustili Lećinu i ostali u Mitrovici 3 meseca dok su njegovi sinovi i ćerke otišli u Crnu Goru.

U izjavi ćete naći da su se svi vratili u Lecinu u oktobru 98-me kada je stigao OEBS. U njegovoj izjavi on opisuje da je 25. marta 99-te Lecina i deruga sela u tom kraju bili granatirani iz pravca Belice i Padališta. Granatiranje se nastavilo sledećeg dana i video je da se srpske snage približavaju i video je kako oni pale kuće. Kao posledica toga, on i njegova porodica su bili poslednji da napuste Izbicu koja se smatrala sigurnim mestom.

Otišli su 26. marta. Onda su boravili u jednom polju, o čemu ste već čuli od drugih svedoka ispred Izbice zajedno sa svojom porodicom, a isto tako procenjuje da je bilo nekoliko hiljada drugih izbeglica na ovom velikom polju.

27. marta primetio je da su sela oko Izbice gorela i spominje sela Broja, Vojnika, Vložina, Donja Klina, Jašanica i Ozrin. Takođe, kaže da su mlađi muškarci među izbeglicama otišli da se sakriju u šumu.

Ujutru 28. marta 99-te video je srpske snage kako dolaze prema Izbici i opkoljavaju selo. Procenjuje da je bilo tu oko 300 ili više vojnika. Opisao je njihove uniforme i činjenicu da je na uniformama, na rukavima uniforma pisalo milicija. I on opisuje u svojoj izjavi šta su oni nosili na sebi. Kada su stigle te snage izdvojili su muškarce od žena, a ostavili su dečake ispod 13 godine sa njihovim majkama. Vojnici su tražili novac od ljudi i video je da ljudi, mnogi ljudi daju novac, zato što nije imao novca, jedan od vojnika je udario kundakom, a takođe su ih i usmeno vređali. Onda opisuje kako je jedan od policajaca postrojio ljude muškarce, podelio ih u dve grupe i naredio im da idu u istočnom i zapadnom pravcu, svaka grupa prema šumama. Prema šumi. Opisao je policajca koji je bio glavni. U njegovoj grupi bilo je oko 70 muškaraca i imenovao je 16 koje je poznao iz Lečine. Nakon što su pešačili oko 500 metara muškarcima je naređeno da stanu i da se okrenu. Video je oko 30 policajaca blizu njih. Onda u izjavi kaže da je policija počela odmah da puca nakon što su se muškarci okrenuli. Svedok je pao na zemlju kada je počela pucnjava i još jedan muškarac kog on imenuje takođe sa prezimenom Draga je pao preko njega. On je bio ranjen, taj čovek koji je pao na njega. Meci su padali svuda oko svedoka i čuo je krike bola onih koji su bili pogođeni. Svedoka nije pogodio ni jedan metak i on je ostao potpuno siguran, nije bio ranjen. Ostao je potpuno miran i ispod tog drugog čoveka sve dok pucnjava nije prestala. Opisuje neprekidnu automatsku paljbu koja je trajala nekoliko minuta. Oko 20-30 minuta je bio tih tokom kog period je čuo paljbu iz daljine. Onda je video da je policija zapalila kuće u Izbici. Kada je mislio da je sigurno, otpuzao je u obližnju šumu i gde je sreo neke druge preživele. Naredna dva dana su ostali u šumi.

Opisuje u svojoj izjavi ono što se desilo posle u utorak, 30 marta otišli su u druga sela, pokopali su mrtve, našli su tela 4 osobe koje su ubijene u traktoru na polju, među njima jedna paralizovana žena Zoje Osmana koja je bila spaljena u jednoj prikolici. On je o tome već govorio. Jedan komandant OVK koji je bio prisutan 30-og i 31-og je napravio detaljan spisak tela, a svedok je takođe čuo da su neka druga tela takođe, posle toga sahranjena na istom mestu, ali to nije video. Onda opisuje kako je bio 6 nedelja u šumi sa stotinu ostalih ljudi sve dok NATO nije stigao na Kosovo. Onda u izjavi kaže da se na kraju vratio u Izbicu na 3-4 dana i vratio se u Lecine gde je video da mu je kuća spaljena, da su mu krave otišle, da mu je traktor oštećen. To je jako kratak rezime događaja.

Naravno, ja za pet minuta ne mogu da dam pravu sliku njegove izjave, ali to je samo jedan opšti pregled. To su sva pitanja koje ja imam za ovog svedoka.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Draga, kad su vas izdvajali vi ste bili u grupi sa građanima iz velikog broja sela oko Izbice, tako sam razumeo vašu izjavu, jel to tačno?

SVEDOK:

            Da, podelili su nas i postrojili, tako su nas držali, vređali su nas, tražili su novac, tukli su nas. Podelili su nas u dve grupe, jednu su odveli na zapad, jednu na istok. Ja sam bio u grupi koja je išla na istok.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je bilo građana na toj livadi gde su vas, kažete, opkolili, vređali itd? Koliko je građana tu bilo?

SVEDOK:

            27-og bilo je oko 15-16 hiljada ljudi. Neki su otišli u Tušile, i onda nas je ostalo oko 5-6 hiljada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bilo je 15-16 hiljada ljudi toga dana kada su vas streljali, jel tako?

SVEDOK:

            Ne, kad su nas streljali bilo nas je oko 5-6 hiljada. 27-og su mnogi otišli i mnogi su otišli u selo Dušine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad su vas streljali bilo je 5-6 hiljada. Kažete da su odvojili muškarce i odveli na streljanje, jel to znači da su svi ostali bili žene i deca?

SVEDOK:

            Ostatak su bili žene i deca. Njih su poslali u pravcu Turićevca i Vojnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači od vas 5-6 hiljada, samo je vas 100 i 50 od prilike koliko su vas kažete izdvojili, bili muškarci. Jel to tvrdite?

SVEDOK:

            Da, bilo ih je više ali oni koji su ubijeni, njih je bilo 144-oro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, koliko ste vi bili udaljeni kada su vas streljali od ove grupe od 5 000 ljudi. Kažete da ste otišli nekoliko stotina metara od njih prema šumi?

SVEDOK:

            Izvinjavam se, prvo su odveli žene i decu, a onda su nas podelili u dve grupe i poslali jednu grupu na istok, a jednu na zapad. Žene su bile odvedene oko 500-600 metara dalje od nas kad su nas streljali. One su pešačile.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, oni su prvo odveli žene i decu, tako da na livadi nije bilo nikog kad su vas streljali, jel tako?

MEJ:

            Šta znači to pitanje? Čini mi se da je to sasvim besmislen komentar. Naravno, da su bili ljudi tu kad je došlo do streljanja. Da li vi dovodite u pitanje da je došlo do streljanja? Da li vi osporavate svedočenje svedoka o streljanju?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa naravno, naravno, gospodine Mej. Pa imali ste ovde pre njega Miljazima Tačija, koji je objašnjavao, koji je takođe streljan. Pa je i njega spasao Bog kao i gospodina Dragu, koji je streljan iz mitraljeza sa daljine od 8 metara i čiji ste dokazni predmet, fotografije košulje sa rupama a on ostao nepovređen, primili. Pa naravno da dovodim u pitanje. Kao što i ovo dovodim u pitanje. Jer...

MEJ:

            Da li vi tvrdite da svedok govori istinu o tome? Da li to tvrdite?

SVEDOK:

            Izvinjavam se, ali sud pokušava da sazna istinu. A optuženi je trebao da bude među nama i da vidi kako su ljude streljali, kako su vršili pokolj nad njima i kako su sela spaljena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste, znači, preživeli zato što vas je sačuvao Bog, jel tako? Promašili su vas  sa nekoliko metara daljine kad su vas streljali mitraljezom. Jel to tvrdite?

SVEDOK:

            Mene je spasao Bog da dođem ovde i da svedočim o istini. Samo me je Bog spasio od srpske policije. Zato što su pucali u mene, vršili su pokolj naroda, palili su, ubijali ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Draga. Vi ste opisali u izjavi da su vas izdvojili iz te velike grupe naroda i odveli nekoliko stotina metara prema šumi. Sada kažete da su prethodno tu grupu naroda iz koje su vas izdvojili odveli negde, a onda vas odveli prema šumi. Šta je tačno? Jedno ili drugo?

SVEDOK:

            Izvinjavam se, vi pokušavate da me isprovocirate. Prvo su razdvojili žene. I poslali ih u pravcu Turićevca i Vojnika, onda su muškarce postrojili na putu i vređali su nas. Onda su rekli u kakvom ste odnosu sa Tačijem. Onda su nas podelili u dve grupe i poslali su jednu grupu na zapad, a drugu na istok. Ja sam bio u istočnoj grupi, a Milazim je bio u zapadnoj grupi. Ovo su sve samo vaše provokacije. A što se tiče toga, ja sam to rekao u svojoj izjavi i sve je to tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, da preciziramo, u izjavi niste pomenuli da su ceo taj narod prvo odveli, a sada tvrdite da su taj narod odveli negde pre nego što su vas streljali i to na jedno 500-600 metara su ga odveli. To ipak znači da su oni to morali da vide, to kad vas streljaju. Njih 5-6 hiljada. Jeli tako ili nije?

MEJ:

            Svedok treba da ima mogućnost da odgovori na ovu tvrdnju. Samo ternutak gospodine Draga, da li znate da li svedok  može da pročita svoju izjavu.

TUŽBA:

            Ja mislim da može, ne znam da li je poneo naočare ili ne, ali koliko se sećam može, ali samo ova poslednja tvrdnja optuženog, ako mogu da vas pozovem da okrenete stranu 4 engleske verzije, usvojene izjave, drugi puni pasus, konkretno kaže: žene i decu su odvojili dalje od nas, a onda su nam rekli da krenemo da pešačimo. A onda su im rekli da krenu da pešače u pravcu Turkvica. U stvari optuženi onda govori svedoku nešto što nije tačno, zato što ono što je rekao je tako u njegovom rezimeu.

MEJ:

            Da, on kaže: ova grupa je otišla na istok. A ova grupa druga na zapad. Grupa u koju sam ja bio - dajte da prođemo kroz to. Kaže se pravac, onda je tu opis policajaca, onda se tu nalazi za imena ljudi koji su bili u njegovoj grupi i onda kaže, mi smo pešačili, procenjujem negde oko 500 metara, ne više uzbrdo prema istočnoj strani doline policija nam je rekla, vikali su na nas da se okrenemo, mi smo se okrenuli i to je to.

TUŽBA:

            Da. To je poenta, časni sude, ja sam pokušavao samo to i da kažem da je svedok rekao da on to nije rekao to što je optuženi rekao u svojoj izjavi, nije pravedno da se tako nešto tvrdi. Možda bi mogli na albanskom da damo kopiju svedoku, a ja ću onda pokušati da kažem šta nije tačno.

MEJ:

            Gospodine Milošević, ne smete dovoditi u zabludu svedoka time što mu govorite stvari koje nisu tačne. To nije pravično prema svedoku, a niti je u redu to da zavodite u zabludu sud na takav način. A sada molim da se svedoku da njegova izjava.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja hoću da utvrdim, gospodine Mej, koliko su daleko od njih bili svi ti ljudi koji su bili u grupi. Pročitaću to.

MEJ:

            Ne morate to sad čitati. Gospodine Miloševiću, vi možete postaviti to pitanje, to je sasvim normalno i fer pitanje, ali ono što ne smete raditi je da iskrivljavate ono što stoji u izjavi svedoka. Gospodine Draga, pitanje upućeno vama je sledeće, kada je došlo do streljanja, koliko daleko se nalazila glavna grupa ljudi?

SVEDOK:

            Oni su bili nekih 500 metara daleko, oni su hodali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste išli, kako sam sad razumeo, ponovo kad je čitano taj deo vaše izajve uzbrdo od njih jel tako?

SVEDOK:

            Mi smo išli uzbrdo prema mestu na kojem su nas streljali, ali ovo je opet provokativno pitanje, ovo su sve istiniti događaji, ovo nije lažno svedočenje.

MEJ:

            Gospodine Draga, morate se strpeti. Optuženi ima pravo da vam postavlja pitanja kako bi ustanovio istinu i razjasnio događaj iz vaše izjave. Prema tome, molim vas da budete strpljivi i da strpljivo odgovarate na pitanja. Ako pitanja budu anenfer, kao što ste videli, mi ćemo ga zaustaviti.

SVEDOK:

            Oprostite, ja se izvinjavam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to da ste vi bili uzbrdo od grupe i da je grupa bila 500 metara daleko od vas, da li to znači da je ta grupa bila očevidac tog vašeg streljanja i da su oni vas u stvari streljali na 500 metara, na uzbrdici od grupe od 5-6 hiljada ljudi. Jel tako? Da li je to vaša izjava?

SVEDOK:

            Ti ljudi su hodali prema selu Turićevac i prema Klini. Ja ne znam da li su oni to mogli videti ili čuti, ili ne. Dok su hodali, njih su pratili i oni su odlazili od tog mesta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to razumem, ali predpostavljam da na 500 metara daljine se vrlo jasno čuje pucnjava koju ste opisali. Prema tome, kad se puca, da li pretpostavljate da to skreće pažnju i da sa 500 metara, a vi stojite na brdu i tamo streljaju, da se to vidi?

MEJ:

            Već je na to odgovorio, rekao je da ne zna. Da li su to ljudi mogli videti, ili čuti ili ne.

SVEDOK:

            Oprostite, čekajte, policajci nisu bili više od 5 ili 6 metara, a ne 500 metara. Oni su svi bili sa naše desne strane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Draga,  jasna mi je ova tema. Da li biste mogli da mi kažete da li vam je poznato, o vašem kraju govorim, da su od 24. marta do 29. marta vođene velike borbe izemđu naše vojske i policije i UČK. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Koliko ja znam OVK se uopšte nije borila, jer se nije mogla boriti. Nije imala oružje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi tvrdite da UČK nije imala oružje i da se zato nije ni borila?

SVEDOK:

            Pa, imali su nešto oružja, nekakve prastare puške, ali nisu imali tešku opremu, tenkove i druge puške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li vam je poznato da u vašem kraju bilo oko 2 500 pripadnika UČK? I da su svi bili naoružani? Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Ne znam da ih je bilo 2 500, ja ih nisam mnogo video,  jer nisam bio mnogo kod kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi koliko ste ih vi videli? Niste videli 2 500 hiljade, a koliko ste ih videli?

SVEDOK:

            Video sam ih 10-ak, mene to nije uopšte interesovalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, vi kasnije, koliko razumem iz izjave Miljazima Tačija i iz drugih događaja, govorite o tome da je bila organizovana sahrana. Mi smo ustanovili da je tu sahranu organizovao UČK, jel to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Bilo je više civila, nije bilo mnogo pripadnika OVK na sprovodu. Sadik Džemali je bio prvi koji je to organizovao. I on je organizovao popisivanje imena. Tamo je bilo veoma, veoma malo pripadnika OVK, toga dana na sprovodu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro jel taj Sadik Džemali, komandat UČK bio?

MEJ:

            To implicira da svedok zna da je on bio komandat OVK. Stanite, recite prvo, da li je on bio komandat OVK?

SVEDOK:

            Sadik Džemali nije bio komandat OVK, on jednostavno toga dana organizirao sprovod u Izbici. Ja ne znam da li je on bio komandant ili ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ne znate da li je bio komandat. Dobro. A da li je tačno da su neki mladići iz vašeg sela bili pripadnici UČK?

SVEDOK:

            Bilo ih je, ali koliko to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite mi, da li su u vašem selu živeli i Srbi?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kakvi su bili vaši odnosi sa Srbima?

SVEDOK:

            Pa, nisu bili loši u izvesnom smislu. Prosečni, međutim, kasnije su se oni sasvim poremetili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite u izjavi, da je  u julu  98-me na područje došla srpska policija, jel tako?

SVEDOK:

            1998-me, da. Srpska policija je došla 98-me. Mene su odveli u policijsku stanicu i nekoliko puta me pretukli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, molim vas, gde to stoji u vašoj izjavi? To nisam našao. Možda neko može da mi pomogne kad kažete da ste i 98-me godine vođeni u policiju i pretučeni.

SVEDOK:

            Da, 98-me su nas odveli, jer 99-te smo pobegli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete na početku izjave, u poslednjem pasusu, u leto 98-me, jula, na područje je došla srpska policija koja je uspostavila kontrolne punktove. "Stvari su postale napete. Mnogi ljudi radi bezbednosti napustili područje, neki su otišli u Crnu Goru, drugi za Kosovsku Mitrovicu, mi smo našu kuću napustili, bili smo van nje, skoro 3 meseca. Otišli smo u Kosovsku Mitrovicu, dok su naši sinovi i kćerka otišli u Crnu Goru". Dakle, nigde ne pominjete da su vas 98-me godine vodili u policiju, tukli itd. Zašto tako jednu važnu stvar niste pomenuli?

SVEDOK:

            Nisam to spomenuo, to je bilo pre 98-me kad su me odveli, ne u 98-oj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, znači kad pre 98-me?

SVEDOK:

            Ne znam datum. Odveli su me iz mog dvorišta, nisu mi čak dozvolili da stavim odeću na sebe i tri dana za redom su me držali tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi koje godine se to dogodilo?

SVEDOK:

            97-me.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u koje vreme 97-me?

SVEDOK:

            U zimu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to znači, krajem 97-me godine ili početkom 97-me?

SVEDOK:

            Mora da je to bio kraj 97-me.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto su vas vodili u policiju?

SVEDOK:

            Odveli su nas, jer nakon 91-ve godine nikada nije bio mir, uvek je bilo problema, uvek su nas tukli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, od 91-ve godine su vas tukli?

SVEDOK:

            Vi to sve veoma dobro znate, ne znam zašto to uopšte pitate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

A da li znate da mi kažete tada 98-me, u julu, kad je policija uspostavila kontrolne punktove, šta se pre toga desilo pa je došla policija? Šta se desilo na vašem području da je onda došla policija i uspostavila punktove?

SVEDOK:

            Ništa se nije desilo. Ono što se desilo su vaša naređenja. I kao što to celi svet može videti žrtve su nedužni ljudi koji se nisu mogli braniti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jel to znači da vi ništa ne znate o upravo vašem kraju,  o ubistvima, o kidnapovanjima, o zločinima, koje je vršila UČK u to vreme kada je policija uspostavila kontrolne punktove?

SVEDOK:

            Ne znam ništa. Ja sam bio u Mitrovici, bio sam u brdima, ne znam šta se dešavalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pre nego što su pre jula 98-me godine, kada kažete da su uspostavljeni kontrolni punktovi, posle čega ste otišli iz sela, znači, da li znate šta se dešavalo  dok ste bili u selu?

SVEDOK:

            Ništa se nije dešavalo. Mi se nismo usuđivali odlaziti do kotrolnih punktova. Zadnjih 10 godina stalno smo imali probleme. Ne znam zašto uopšte postavljate takva pitanja kad vi vrlo dobro znate što se dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da je upravo u tom periodu marta, u vašem kraju bila tzv. 145-ta brigada UČK? Da li ste čuli za to?

SVEDOK:

            Ja ne znam gde su oni bili stacionirani. Ja ne znam ništa o takvoj brigadi sa takvim brojem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da li znate o nekoj brigadi bez broja ili sa nekim drugim brojem?

SVEDOK:

            Rekao sam da me to nije interesovalo, ko su oni bili, gde su oni bili, mene to nije zanimalo. Mene je zanimala samo moja porodica, želeo sam ih čuvati  i biti sa njima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je razlog zaustavljanje kontrolnih punktova prisustvo UČK u vašem kraju?

SVEDOK:

            Ne znam, ja mislim da vi verovatno to bolje znate od mene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u vašoj izjavi navodite da su na dan 25-og marta, pre početka bombardovanja NATO, Srbi počeli da granatiraju Leočine. Jel to tačno?

SVEDOK:

            Kad je započelo bombardovanje NATO pakta, oni su ušli, ja mislim da je to bilo 26-og ili 25-og, 25-og su krenuli, a 26-og su sve spalili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi kažete na dan 25-og marta, 99-te, dan pre nego što je NATO započeo bombardovanje Srba. Znači, 25-og marta. Da li  vam je poznato da je bombrdovanje započeto 24-og marta?

SVEDOK:

            Znam.

MEJ:

            Na engleskom stoji sledeće: 25-og marta, dan nakon što je NATO počeo bombardovanje, prema tome na engleskom se to čini ispravno. Ako je to taj datum.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, gospodine Mej, na srpskom piše ovako, pa sam zato citirao, ako i to mislite da je netačno, onda uzmite pa vam provere srpsku verziju, ali da ostavimo sada to po strani.

            Kažete započeo bombardovanje Srba, jel NATO bombardovao samo Srbe na Kosovu ili je bombardovao Kosovo i celu Jugoslaviju?

MEJ:

            To nije pitanje za ovog svedoka. Gospodine, da li je bilo bombardovanja u vašem kraju, da li je NATO tamo bombardovao?

SVEDOK:

            Nije bilo ništa, nikakvog NATO-a tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ako svedok kaže da je NATO započeo bombardovanje Srba, pa ga ja pitam u vezi sa tim da li je NATO bombardovao Kosovo ili Jugoslaviju, onda pretpostavljam da je to legitimno pitanje.

MEJ:

            Ne, on je svoj iskaz dao, a on može dati iskaz samo o tome što je sam čuo i video, a kada je reč o tim opštim širim pitanjima, to su stvari o kojima ćemo mi morati odlučivati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači da u izjavi govori o stvarima koje nije lično video. A ja se držim njegove izjave. Pa sad moram da napravi selekciju šta je u izjavi video, a šta nije video. A odakle vama informacija da su srpske snage granatirale Leočinu, jeste li vi to videli?

SVEDOK:

            Nisam rekao da su srpske snage granatirale. To su bile srpske vojne snage, a ne NATO.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam.

SVEDOK:

            Srbi ili NATO snage nisu bombardovali Albanci ili Srbe nego samo srpske snage.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jeste li videli vi granatiranje sela Leočine?

SVEDOK:

            Oprostite, na čije sad bombardovanje mislite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim na bilo kakvo granatiranje sela, da li ste videli granatiranje sela Leočin?

SVEDOK:

            Nije bilo bombardovanja, ja ne govorim o Klini, ja govorim o našem selu. Tamo je bilo minobacača i granatiranja minobacačima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, jeste li vi videli to što sada kažete?

SVEDOK:

            To se nije moglo videti, mi smo to videli, zato jer su nam meci padali oko nogu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kakvi meci su vam padali oko nogu?

SVEDOK:

            Kakvi meci? Oni meci sa kojima su oni pucali, to su uglavnom bili minobacači, ali bilo je i drugih stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači oko nogu su vam  padale granate minobacača, jel tako?

SVEDOK:

            To su bili minobacači, a minobacači su pucali na brda gde smo se mi krili. Ja ne znam čemu ta provokativna pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja pokušavam da ustanovim jeste li vi videli granatiranje sela Leočine. Vi kažete da su vam padali projektili oko nogu. I onda tvrdite da su to bili minobacači. Dakle, želim da ustanovim da su vam oko nogu padali  projektili iz minobacača, jel to tačno ili nije?

SVEDOK:

            To je tačno. To su bili minobacači, ili ručni bacači, ili mitraljezi pokušali smo pobeći, ali nismo mogli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste se vi u stvari nalazili? Jeste se vi nalazili u selu ili ste se nalazili u brdima?

SVEDOK:

            Toga dana 26-og granatirali su u 5 sati, granatirali su kuću moga brata. Projektili su pali takođe i u moje dvorište. I ja sam onda otišao u brda oko Izbice, a oni su svakog dana granatirali minobacačima iz brda i Vojnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi šta su tog dana granatirali? Da li vaše selo ili ta brda u koja ste se vi sakrili?

SVEDOK:

            Granatirali su brda i šumu. Celu nedelju. A onda smo mi izneli tela kod Izbice, oni su stalno granatirali sve dok nam nisu dozvolili da idemo po leševe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači videli ste tela kod Izbice. Je su li to tela, koja ste videli kod Izbice su bila rezultat tog streljanja?

SVEDOK:

            To su bili leševi, ljudi koji su pogubljeni, bili su spaljeni, većini je nedostajalo pola glave ne znam kakva je to bila paljba mitraljeska ili neka druga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali sad ste ispričali da ste se krili u brdima koja su bila granatirana i da ste onda došli i videli tela kod Izbice i uzeli da skupite leševe. Jel tako?

SVEDOK:

            Govorim o danu sprovoda. Jer ja nisam video tada više leševa, budući da sam pokušavao spasiti vlastiti život.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čekajte molim vas, gospodine Draga,  objasnite mi da li sam vas  dobro razumeo. Da je granatirano vaše selo Leočina, da ste iz njega zbog granatiranja, jer su vam projektili padali oko nogu, pobegli u brda, da ste se tamo krili, da su brda bila granatirana, a da ste tada došli do Izbice i videli tela i počeli da ih skupljate. To je ono što ste maločas ispričali, jel to tako?

SVEDOK:

            Kada sam došao iz Lećina bilo je granatiranja i pogubljenja, to je bio 20. mart, Bajram. 28. mart ispravka prevodioca, Bajram. To je bila vaša policija. Policija nam je rekla danas je Bajram vi možete jesti jaganjce, a mi ćemo vas klati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I to su vam rekli da će da vas kolju.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto to niste napisali u izjavi?

ODGOVOR:

            Moguće je da se nisam setio da to zapišem, ali to se dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste iz tih brda, gde ste se krili, pošto ste pobegli iz svog sela Leočine, od granata koje su padale, došli i skupljali tela kod Izbice. Je li tako?

ODGOVOR:

            U Izbicu smo otišli 26-og. otišli smo iz svojih kuća. I mladići, dečaci i žene su otišli ranije. Ja sam otišao uveče 27-og, smo ostali tamo čitav dan, 28-og su došli negde oko 10 sati, nisam imao sat, policija nas je opkolila, podelila, odvojila nas od žena, vređela nas, postrojila nas. Tražila je od nas novac, tukli nas i, kao što sam već ranije rekao, poslali su nas prema istoku i prema zapadu, a leševi su tu ležali od nedelje do srede. Ja nisam rekao da sam ja išao da kupim tela iz šume tog dana, kada sam izšao iz šume, niti da ih je bilo tada kad sam ja otišao. Meni se čini da su ova pitanja besmislena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste sada ponovili ovu priču s početka koja se ne slaže sa onim što ste maločas ispričali ...

MEJ:

            Ne. On je to rekao vrlo jasno a ako iko stvari komplikuje onda ste to vi. Vi unosite konfuziju svojim pitanjima. Vreme prolazi, mislim da imamo vremena za još dva ili tri pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Molim vas ovo je slika tužilaštva. Ko je napravio ovu sliku ovih poginulih kod Izbice. Da li bi bili ljubazni da pokažete ovu sliku?

TUŽBA:

            Da li ja mogu da vidim fotografiju pre nego što se pokaže svedoku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to ta slika gospodine Rajneveld?

ODGOVOR:

            Ja ne vidim baš dobro, ali to su napravili ... i gospodin Tači.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači tu sliku su napravili. To su ti streljani ljudi. Je li tako? O kojima vi govorite?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se vi nalazili u toj grupi ljudi. Jeste ili niste?

MEJ:

            Koja grupa ljudi?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li ta grupa ljudi koju je streljala, kažete, srpska policija i fotografija koju je napravio taj vaš kako ste ga pomenuli. Ne mogu da se setim imena.

ODGOVOR:

            On je napravio tu fotografiju. Ja sam rekao da su oni nas podelili u dve grupe. Jednu ka zapadu, jednu na istok. Ja sam bio na istoku. Nosio sam leševe traktorom zajedno sa svojim sinom, od mesta gde su ležali, od nedelje do srede.

MEJ:

            Gospodine, da li vi prepoznajete to mesto i to što se vidi na toj fotografiji?

ODGOVOR.

            Da, to je u polju gde smo nosili sva tela.

MEJ:

            Da li ste vi ta tela tu doneli i ostavili ih tu, položili ih tu?

ODGOVOR:

            Ne. Mi smo ih tu stavili da bi ih sahranili, da bi ih položili u grob. Mi smo ih takođe obeležili brojevima, preneli smo ih traktorom.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, da li vi imate još pitanja u vezi ove fotografije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Moramo da razjasnimo tu fotografiju, pošto ta je fotografija napravljena kao da su ljudi tu popadali, a ne doneti. Je li tako. Da ste ih tu donosili valjda bi ih položili jedan pored drugog. Je li to fotografija? Pokažite na monitoru, molim vas. Je li to fotografija streljanih ljudi ili donetih ljudi?

MEJ:

            On je o tome dao svoj iskaz. To je slika koju on prepoznaje. Tela su tu donešena i on je to opisao. Donešena i stavljena na polje. Mi smo o toj fotografiji već imali svedočenje, koliko se sećam, gospodine Rajneveld.

TUŽBA:

            Časni sude, Liri Roši jeste na našem spisku svedoka, ali on dolazi kasnije.

MEJ:

            Ali fotografija je uvedena već. Zar ne?

TUŽBA:

            Da. Tako je, ali želim samo da ponovim da je svedok rekao da on dobro ne vidi. Možda se od svedoka stekao utisak da je on prepoznao scenu na ovoj fotografiji. Da je to mesto gde su oni odneli tela ali ja to nisam tako svatio. Možda ću se pozabaviti time prilikom dodatnog ispitivanja.

MEJ:

            U redu, možete to da uradite. Gospodine Miloševiću, vaše vreme je isteklo. Gospodine Tapuškoviću, da li vi imate pitanja za ovog svedoka.

MEJ:

            Vi ste imali vaših 45 minuta i na vama je kako ćete ih potrošiti. Vi ste protraćili mnogo vremena sa ovim svedokom. Izvolite gospodine Tapuškoviću.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala, časni sude. Samo bi želeo da sa svedokom razjasnim ovo što se nalazi na strani 5, pasus 4, zadnja rečenica engleske verzije. Gospodine Draga vi ste malopre kazali da ne znate da li je Sadik Džemajli komandant OVK.

ODGOVOR:

            Ne znam da li je on bio komandant ili ne. Ono što ja mislim je to da je on učestvovao u sahrani.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ali vi ste u svojoj izjavi kojom se danas bavimo, koju ste dali 11.11.

MEJ:

            Ne, gospodine Miloševiću, molim vas da vratite fotografiju zato što želimo da rasčistimo nešto sa zastupnikom tužilaštva i kad se to razjasni onda će vam se vratiti fotografija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            To je njihova fotografija, gospodine Mej.

MEJ:

            Da, da, ali to je vaša kopija. Izvolite gospodine Tapuškoviću.

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Draga, vi ste u svojoj pismenoj izjavi rekli u toj zadnjoj rečenici na ovom mestu. Ovaj detaljni spisak od 144 tela je napravio Sadik Džemajli koji je bio lokalni komandant OVK. Tako ste kazali kad ste prvi put davali izjavu. To se razlikuje od onog što ste danas kazali. Kako to objašnjavate.

ODGOVOR:

            To sam rekao pre, i to sada kažem isto tako.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dakle, da je bio lokalni komandant OVK.

ODGOVOR:

            Ja ne znam da li je on bio komandant ili ne. Ono što ja tvrdim jeste da je on bio glavni organizator na sahrani tog dana.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ovde piše nešto sasvim drugo. Međutim, ako vi tako kažete ja ne insistiram.

MEJ:

            Da, da mi možemo i to da pročitamo. Izvolite gospodine Rajnveld.

TUŽBA:

            Vrlo kratko. Hvala časni sude. Gospodine da li sam ja tačno svatio da ste rekli da vi nevidite, da vam nije dobar vid sada.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Kad ste pogledali fotografiju. Molim vas da pogledate. Da uzmete fotografiju. Fotografija koja se nalazi sa vaše leve strane.

ODGOVOR:

            Ja mogu da vidim šta je na fotografiji. Ne vidim je baš dobro, ali ja mislim da je to ta poljana gde se nalaze tela. u je poljana. Grobovi su bili ovde poređani u redu jedan do drugoga, tela su bila stavljena ovde.

PITANjE:

            Kad pogledate fotografiju da li vi možete da odredite da se radi o fotografiji gde su se nalazila tela pre nego što ste ih pokupili, ili je to mesto gde ste vi odneli tela posle. Da li vi sa vašim vidom možete sigurno da nam kažete da li znate o kom se mestu radi, od ova dva mesta koja sam naveo.

ODGOVOR:

            Više liči kao mesto gde smo mi odneli tela, na tu poljanu.

MEJ:

            U redu, ali vi ćete pozvati doktora Lirija koji je.

TUŽILAC:

            Da. Doktor Liri Loši je čovek koji je bio tamo. Ja ću vam pokazati vi ste već videli njegov video snimak. Razlog zašto već imate svedočenje o tome je da smo u uvodnoj reči pokazali vrlo kratak odlomak iz toga. Ja ću odvojiti jedan segment od tri minuta, gde se vide tri grupe od koje ih je jedna i ova je jedna od te tri grupe.

MEJ:

            U redu, mi ćemo se znači vratiti na ovu fotografiju i onda će to da razjasni osoba koja je napravila tu fotografiju.

TUŽBA:

            Da.To je tačno.

MEJ:

            Hvala vam, gospodine Draga, što ste došli na Sud da date svoj iskaz. Sada je vaše svedočenje gotovo i možete da idete.

SVEDOK:

            Hvala i vama. Možda sam ja malo brzo govorio.

MEJ:

            Ništa drugačije od ostalih.

            Izvolite gospodine Sakson.

TUŽBA:

            Časni sude, tužilaštvo poziva gospodina Hani Hodžu. Dok čekamo, njegovo svedočenje se odnosi na dve strane u kosovskom atlasu. To su strane 24 i strana 10.

MEJ:

            Da li svedok mora da nosi tamne naočare iz nekih zdravstvenih razloga.

TUŽBA:

            Da časni sude, ja mislim da je to tako. On ima lošu dioptriju i vrlo slab vid.

MEJ:

            Molim svedoka da kaže svečanu izjavu. Poslužitelj drži svečanu izjavu ispred vas. Molim vas da je pročitate.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Molim vas sedite.

PITANjE:

            Gospodine da li se vi zovete Hani Hodža?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Hodža, da li ste vi rođeni 16. maja 1937. godine?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste rođeni u gradu Đakovica na Kosovu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Hodža, 22. aprila 99.godine, da li ste dali izjavu predstavnicima tužilaštva u vezi događaja koje ste vi videli i koje ste iskusili na Kosovu tokom 1999 godine?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            14. marta, ove godine 2002. u Đakovici na Kosovu, da li ste imali prilike da ponovo pogledate kopiju izjave koju ste dali 1999 godine u prisustvu predstavnika Tužilaštva i predsedavajućeg službenika koga je imenovao Sekretar ovog Suda.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE.

            Tom prilikom, gospodine Hodža, u martu 2002 da li ste potvrdili da je kopija izjave koju ste vi pogledali tačna kopija one izjave koju ste vi dali u aprilu, 1999 godine.

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            Časni sude, molim dozvolu da pređemo za trenutak na privatnu sednicu da bi razgovarali o nečemu što ima veze sa zaštićenim svedokom. Časni sude Hani Hodža je kosovski Albanac, musliman koji je 40 godina predavao sport i fizičko vaspitanje na Kosovu. Kada je došlo do događaja koji se opisuju u ovoj izjavi on je imao skoro 62 godine. Gospodin Hodža prvo opisuje događaje koji su se desili u njegovom susedstvu u Đakovici krajem marta 1999 godine, kada su srpske snage ušle na imanja njegovih komšija i ubile gospodina Šećeta Prutija i Avnija Feridija. Kada su rođaci ovih žrtava sa lokalnom policijom govorili o ovim ubistvima rečeno im je idite i žalite se NATO. Nakon tih ubistava gospodin Hodža i njegova žena, i njegova ćerka  su odlučili da traže utočište na imanju starije ćerke gospodina Hodže i njenog muža.

            Nekoliko dana i noći 24 osobe muškarci i žene i deca su boravili na imanju Vejša. Tokom noći 21 žena i deca su boravili u podrumu ispod jednog poslovnog prostora.  Tri odrasla muškarca koji su bili prisutni Hani Hodža, Vejša su držali stražu napolju u dvorištu imanja ili u glavnoj kući. Pete noći negde oko 12,15 posle ponoći između 1 i 2 aprila, 1999 godine gospodina Hodžu je probudila buka jednog vozila koje je pokušavalo da provali kapiju i uđe na imanje porodice Veiša. pre toga muškarci i žene koji su bili na imanju su se dogovorili da ako srpske snage pokušaju da provale unutra, muškarci će pobeći zato što se smatralo da će srpske snage naškoditi samo albanskim muškarcima koji su tu prisutni, a da neće naneti zlo ženama i deci. Nakon što je video između 8 i 10 uniformisanih ljudi neki od kojih su bili u maskama koji su ušli na imanje gospodin Hodža je preskočio nekoliko zidova i pobegao sa imanja. Međutim, on je ostao skriven u blizini i čuo je pucnje zvuke kako se pale kuće i glasove koji su govorili poštedi me nemoj me ubiti. Nakon što se krio 7 ili 8 sati gospodin Hodža, se vratio na imanje porodice Vejša. Tu je zatekao podrum gde su bili članovi njegove porodice da je potpuno spaljen, kao i kuća njegovog zeta Ljuljezima Vejše, koja je bila potpuno sravnjena sa zemljom.

            U jednoj drugoj spaljenoj kući na istom imanju gospodin Hodža je našao spaljeno telo Gašija, ujaka Ljuljezima Vejše. Gospodin Hodža izgubio svoju ženu, dve ćerke i petoro unučića te noći a ukupno 20 osoba je ubijeno na imanju porodice Vejša. Gospodin Hodža njemu je posle toga jedan preživeli ispričao da su žrtve da su na njih pucali i da su oni u kući spaljeni. Gospodin Hodža je odlučio da se priključi koloni kosovskih albanaca koji su napuštali Đakovicu i išli prema albanskoj granici. Ta kolona je bila dugačka oko 3 km. Kolona je prošla kroz stari grad Đakovice koji je bio potpuno spaljen. Na izlazu iz grada policajci su usmeravali Albance i govorili im da bace svoje isprave. Nekoliko km ispred Đakovice kolonu su zaustavili pripadnici jugoslovenske Vojske. Sve su prisilili da sede dole nekoliko sati a onda je kolona ponovo nastavila. Dok se približavala granici gospodin Hodža je je video vojnike jugoslovenske vojske kako prevoze starije albance na prikolicama traktora prema granici. U blizini granice srpska policija je ponovo tražila isprave od ljudi u koloni. Gospodin Hodža, na kraju je prešao granicu u Albaniju i stigao je do Tirane.

MEJ:

            Gospodine Sakson, ovo je incident tj. ubistva koja se u optužnici spominju kao ubistva u ulici Miloš Dilić. Da li postoji neki prilog uz optužnicu gde se to spominje.

SAKSON:

            Da, časni sude, postoje ali ne želim da vam citiram pogrešan broj.

KVON:

            Mislim da se radi o prilogu G i molim vas da se za vreme pauze pripremite na nekoliko pitanja. Vi ste rekli da je Ljuljezim Vejša zet svedoka, ali on se ne pojavljuje u prilogu G.

TUŽBA:

            Da, on jeste njegov zet, a ne pojavljuje se u prilogu G  zato što je on preživeo.

MEJ:

            U redu. Sada je trenutak da napravimo pauzu. Gospodine Hodža, molim vas da imate u vidu to da za vreme pauze ne razgovarate ni s kim o vašem svedočenju, i ako još u stvari niste počeli da svedočite, sve dok se ono potpuno ne završi. Pravimo pauzu od 20 minuta tako da vas  molim da se vratite.

            Molim ustanite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim da ukažem da izjave koje su dali Hadži Avdija Ismet i Hadži Avdija, čije su izjave veoma povezane sa izjavom ovog svedoka, imaju veoma velikih razlika. Pa mislim da bi bilo dobro da se u kontinuitetu saslušaju ta tri svedoka, onda bi svima bilo mnogo jasnije šta se događalo. Jer Hadži Avdija Ismet u svojoj izjavi izjavljuje da je Đakovica bila bombardovana gotovo svaku noć, po celu noć od 24. marta. Po mojim informacijama upravo ovaj lokalitet, ulica Miloša Obilića, je pogođen NATO bombom, a čuli ste maločas gospodina Saksona koji je rekao u opisivanju da je kuća bila sravnjena sa zemljom. Prema tome, nesumnjivo da bi se moglo mnogo više celovitije videti ako bi se išlo tako. Mogu da pređem na pitanja, nadam se, sad.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, mi u vezi s time ne možemo ništa učiniti. Optužba ovamo dovodi svedoke. Ti su svedoci koliko se ja sećam, bili na popisu svedoka, ali su izgleda, poslati kući tokom ove pauze koju smo imali nedavno. Da li je to tačno, gospodine Sekson.

SEKSON:

            Da, to je apsolutno tačno. Svedoci za ovo mesto zločina bili su ranije zakazani da svedoče jedan za drugim. Međutim, nakon što je optuženi oboleo, postalo je jednostavno nemoguće da ih držimo ovde tako dugo vremena i zato smo morali ponovo pomeriti novi redosled svedočenja.

MEJ:

            Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pretpostavljam da je  i svedoku, čija je porodica stradala, stalo da zna tačno od čega mu je stradala porodica. Iz kojih razloga ste vi i vaša porodica, i porodice  vaših suseda potražili sklonište u podrumu vaše kuće.

ODGOVOR:

            Zato jer je 25. maja, u mojem delu grada u mojoj četvrti kao što sam to rekao i u mojoj izjavi započela su ubijanja, spaljivanja kuća. Te noći ubijen je moj sused odmah do mene. Mislim da jedan drugi svedok u ovom Sudu govorio o smrti tog čoveka. A njegov pak sused dakle, sused koji nije graničio odmah sa mnom, moj dobar prijatelj koji je studirao u Beogradu, takođe je ubijen. Pogubljen je u dvorištu svoje kuće, a sledećeg dana održani došli su ljudi iz službe Đakovica i odvezli ta dva leša. Kad su oni to učinili došlo je do panike u našoj četvrti. Ja tada nisam znao šta se događa a kasnije sam shvatio da je noć pre toga zapaljena Velika čaršija u Đakovici i da su tamo takođe, pogubljeni ljudi. Međutim, to sam ustanovio tek kasnije. Dan nakon toga moja kćer Ljaka insistirala je da odemo do njene sestričine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da li su srpske snage ikad bombardovale Đakovicu?

ODGOVOR:

            To vi znate bolje od mene. Ono što ja znam je to da su vaše snage streljale, ubijale, žene, decu, devojčice. Da su vaše snage spalile moju kuću koju sam ja sagradio uz velike poteškoće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi zašto, od kada i koliko dugo u Đakovici nije bilo struje?

ODGOVOR:

            Sve negde do 6 ili 7 sati navečer, nije bilo struje. Struja je stalno bila prekidana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ste oko ponoći ugledali plamen? Kako ste to uspeli kad ste bili u podrumu?

ODGOVOR:

             Ja u tom trenutku nisam bio u podrumu. Tu ste pogrešili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 2 u 3 pasusu govorite da ste se naslonili na zid kad ste izašli uzbuna, incidenta. Koliko je visok zid kad ste se naslonili?

ODGOVOR:

            Pa nekih metar i po, metar i sedemadeset.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na kojoj udaljenosti od vaše kuće se nalazile kuće koje su bile u plamenu.

ODGOVOR.

            O kojem sada danu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Govorim o vašem opisu da su kuće gorele. Da su kuće bile u plamenu. To što ste posmatrali.

OPTUŽBA:

            Časni sude!

MEJ.

            Izvolite.

OPTUŽBA:

            Svedok je sasvim ispravno zapitao optuženog o kojem ga danu pita. Jer u svojoj izjavi svedok govori da je u dva različita navrata bio naslonjen na zid a u blizini su gorele kuće. Ja mislim da bi optuženi trebao razjasniti svoje pitanje.

MEJ:

            Dozvolite mi da vas prekinem, gospodine Seksone. To je sasvim jasno govori se o paragrafu broj 3. Možda bismo svedoku mogli dati njegovu izjavu. Dajte mu molim vas kopiju njegove izjave. Gospodine Hodža, postavljeno vam je pitanje o onome što ste opisali u trećem paragrafu vaše izjave. Tamo kažete da ste bili naslonjeni na zid i da ste posmatrali kako gore kuće vaših suseda. Dakle, to je kuća koja je bila veoma blizu. Možete li nam reći na kojoj udaljenosti je to bilo? To nam je bilo pitanje?

ODGOVOR:

            S desne strane moje kuće nalazila se kuća na udaljenosti od nekih 10 metara prema severu nalazila se kuća na udaljenosti od nekih 15 ili 20 metara a s druge strane bila je kuća čija je udaljenost bila nekih 3 ili 4 metra od moje kuće. Dakle, bila je dosta blizu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu sve te kuće bile u plamenu?

ODGOVOR:

            Sve tri kuće i dva automobila bili su u plamenu. U vašoj izjavi ste naveli da je u trenutku dok ste stajali naslonjeni na zid i posmatrali kuće u plamenu, jedno vozilo pokušalo da razvali vrata od dvorišta, ali da nije uspelo pošto su vrata bila jaka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Koliko je trajao taj pokušaj razvaljivanja? To imate na drugoj strani u trećem pasusu vaše izjave.

ODGOVOR:

            U jednom trenutku pokušali su probiti vrata. Međutim, to su željezna vrata i to je bilo teško. Pokušali su ja sam bio u dvorištu u tom trenutku svi drugi su bili u podrumu. Moja žena i moja ćerka i susedi čije su kuće tada gorele. Nakon tog pokušaja su otišli do susedne kuće, ušli zatim je proteklo neko vreme, oni su ušli u dvorište.  Pruti je otišao oko kuće sa svećom u ruci a oni su pošli za njime i ubili ga. Zatim su odveli i njegovu kćer izveli su je van, psovali su je. Jedan od njih je rekao "noćas ćemo se zabavljati s tobom devojko". Ona je rekla "ne dirajte me ja sam još mlada, samo mi je 15 godina". Jedan od njih je udario, ošamario.

MEJ:

            Gospodine Hodža, molim vas da sačekate sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su pošto nisu uspeli da provale vrata na vašoj kući provalili u susednu kuću. Je li to znači da su provalili u kuću koja je već gorela ili ne?

ODGOVOR:

            Ne. Tamo su bile dve kuće. Jedna nova moderna, i jedna starija. Jedna je pripadala Šefćetu Pruti i njegovoj ženi i kćeri, a u drugoj kući je živeo deda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Možemo da idemo na sledeće pitanje. A šta ste vi radili za to vreme dok je trajao pokušaj provaljivanja vrata. Rekli ste zatekli ste se u dvorištu? Šta ste radili za to vreme. Jeste se negde sklonili? Šta ste učinili?

ODGOVOR:

            Kao što sam već rekao, iza nove kuće je bila jedna starija kuća. Ja sam se tamo sakrio, i u jednom trenutku mislio sam da će spaliti i moju kuću. Pa sam izašao da vidim šta se dešava i pokušao sam intervenisati. Međutim, pripadnicima obitelji su još uvek bili unutar kuće. A susedna kuća je zapaljena nakon što su ubili Šefćeta, a zatim su išli do sledećih kuća i na isti način nastavili sejati druge ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste videli to vozilo s kojim su oni provalili i ljude u njemu?

ODGOVOR:

            Ja ništa nisam video zato jer je između nas bio visoki zid. No, čuo sam mnogo buke a sledećeg dana video sam da su vrata nasilno otvorena. Čuo sam zvukove, čuo sam psovke, a prema onome što je rekla bilo je 20 ili 30 ljudi. Mnogo se glasova čulo. I tog trenutka ja nisam znao šta se događalo. Jer, bila je noć. A prve noći kad je zapaljena tržnica nisam imao nikakve informacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ste dugo bili odsutni između tog trenutka i trenutka kad ste posle saznali tu informaciju o kojoj govorite.

SVEDOK:

            Kojeg momenta?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste kako sam shvatio objasnili sada da iz vašeg dvorišta niste mogli da vidite unutrašnjost komšijskog dvorišta zbog visokog zida koji ste pomenuli i da tada niste znali šta se tamo događa. Ali da ste, kako razumem, ujutru gde ste bili znači između tog trenutka kad ste bili iza zida do sutradan kad ste, kako tvrdite, saznali i ustanovili šta se događa gde ste bili to vreme.

SVEDOK:

            Nakon što su ubili Šefćeta, izašao sam iz podruma u dvorište. Želeo sam videti da li pale i moju kuću kako bih mogao evakuisati moju obitelj. U trenutku kad su Šefćet, i jedna starica bili pogubljivani ja sam izašao iz svoje kuće i video sam da su svi ljudi, svi pripadnici obitelji mog suseda izašli iz njihove kuće i došli kod mene. Mi smo onda s njima razgovarali o tome šta se dešava i ja sam im onda u jednom trenutku rekao da svi treba da uđu u moju kuću. Oni su svi ušli a ja sam ostao u dvorištu. I tada sam počeo razmišljati šta da radim. U međuvremenu, budući da su telefoni još  radili,  čiji je otac pogubljen nazvala je moju ćerku  i rekla joj da joj je otac ubijen. A kćer je onda izašla iz kuće, prošla kroz sobe, kako bi ga pokušala pronaći, ja sam bio u dvorištu,  kad je došla zora kćer je došla i rekla mi da su ubili Šefćeta. Ja sam tada ušao u kuću, probudio ženu i mi smo otišli do Šefćetove žene. I ja sam tada mislio da je pokojnik u sobi, a on je još bio u dvorištu. Ja sam pitao ženu zašto Šefćet nije tamo i rekao da bi možda trebalo obavestiti policiju. A ujak Šefćetov  bio je svedok.

MEJ:

            Gospodine Hodža, bojim se da vas ipak moramo zaustaviti. Imamo na raspolaganju ograničeno vreme. Optuženi za svoje unakrsno ispitivanje takođe ima na raspolaganju ograničeno vreme. Zato mu se mora omogućiti da postavlja ona pitanja koja želi. Naravno vi možete objasniti ono što smatrate da trebate objasniti, ali sada je vreme da čujemo sledeće pitanje optuženog.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Dakle, razumeo sam, da ste videli vašeg komšiju Šefćeta kako izlazi u dvorište sa svećom u ruci. Pročitaću vam to, imate na strani 2. tu kažete "čim su ti ljudi provalili u dvorište zapalili su staru kuću. Moj sused Šefćet Pruti je izašao sa svećom u ruci". Zašto Šefćet nosi sveću, kad je toliko plamena u dvorištu, gori kuća a on iznosi sveću.

MEJ:

            To je nešto našto vam može odgovoriti smo Šefćet. Na to ne može odgovoriti ovaj svedok.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja želim samo da razumem opis događaja, gospodine Mej, dakle on izlazi sa svećom u ruci i preskače zid i beži dok napadači kreću u poteru za njim. Da li sam to dobro shvatio, je li to tačno.

MEJ:

            Gospodina Hodža, da li ste vi to videli ili vam je to rečeno. To da su ga napadači gonili.

SVEDOK:

            Ja nisam rekao da sam video Šefćeta sa svećom u ruci. To mi je rekla njegova kćer Arta. Možda to nije pravilno prevedeno u mojoj izjavi. Ja sam kad sam davao izjavu rekao da ga ja nisam video, nego da ga je Arta videla i to mi rekla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Onda smo to razjasnili. Koliko je ljudi bilo u dvorištu. Dakle, to isto niste videli, nego vam je neko rekao. Je li tako?

SVEDOK:

            Ja nisam video mnogo ljudi, ja sam samo čuo zvukove, čuo sam poviku, a Šefćetova kćer Arta ona mi je rekla da je tamo bilo 20-30 ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, razumem sada jer nisam razumeo iz vaše izjave. To znači da i to da su njegova ćerka i supruga popele na drugi sprat, ovo što kažete u svojoj izjavi, to su vam one ispričale, to vi niste mogli videti. Je li tako.

SVEDOK:
            Sve te stvari je ono što je rekla Arta a ja lično nemam ništa tome dodati. Ona je živa, njegova žena isto živa, njih isto možete pitati sami.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Rekli ste da je Šefćetova ćerka pozvala vašu ćerku telefonom oko 3 sata, to sam maločas razumeo. Šta ste vi radili od ponoći, kada ste izašli napolje, pa do 3 sata.

SVEDOK:

            Bio sam u dvorištu svoje kuće. Ja nisam mogao spavati, a bojao sam se da će se oni vratiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je Šefćetova ćerka rekla da je ona izlazila iz kuće, jeste li je videli da je izlazila iz kuće ili ne.

SVEDOK:

            Rekao sam da su je oni izveli za ruku i izbacili je iz kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi znate kako je ona saznala da su vam napadači ubili oca. Je li ona to videla.

SVEDOK:

            Da. Videla je, a videla je i  njegova žena, jer do pogubljenja je došlo na nekih 2-3 metra od njih. I to ne treba komentarisati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste uspeli da vidite da li su napadači uniforme imali, odnosno ako su imali uniforme, kakve su uniforme imali, odnosno da li su ih uopšte imali, da li ste mogli da uopšte identifikujete makar u najgrubljem smislu identitet napadača.

SVEDOK:

            Vi kažete da nemate mnogo vremena ali ja sam rekao da ja nisam te ljude video lično. Ja sam već rekao da je to sve iskaz Arte Pruti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači sve ovo sa Prutnijem to niste videli, to je iskaz njegove ćerke a ovo u vezi sa Ferizijem i vozilom koje mu provaljuju vrata itd. Da li ste to videli, to vam je na drugoj strani u 5. pasusu.

SVEDOK:

            Video sam leš mog najboljeg prijatelja, a njegova žena Fiolca mi je opisala kako se to dogodilo. Ja to nisam sam video, nisam video to  pogubljenje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dakle, ni ovaj događaj koji objašnjavate, vi niste videli. Kad vam je ona to opisala.

SVEDOK:

            Sledećeg dana. Ja sam ostao u dvorištu  Ferizija i izlazio sam iz jednog dvorišta u drugo, Avnijevo i Šefćetovo, stalno sam se kretao sve dok nije došla policija. Ostao sam tamo sve dok nisu došla pogrebna kola i odvezla Avnija i Šefćeta. Sa njima je išla samo Šefćetova sestra zato jer je tada bilo veoma opasno odlaziti na groblje. Tako se to dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pošto ništa od toga niste videli, sad vam  postavljam pitanje a da li ste mogli da čujete. Jer kažete da ste bili u dvorištu, a oni su na nekoliko metara od vas.

SVEDOK:

            Čuo sam zvukove iz dvorišta mog suseda. Čuo sam psovke na srpskohrvatskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, gde ste čuli vi te pucnje i uopšte sve to.

SVEDOK:

            Da, jesam. Čuo sam pucnjavu. Čuo sam viku. Naravno, pucnjava se čula bolje od vike.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ako se sve odigralo ovako kako ste vi naveli u vašoj izjavi kako je moguće da onda niste odlučili da odete odatle.

SVEDOK:

            Sledećeg dana sam otišao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko ste se zadržali tamo gde ste otišli.

SVEDOK:

            Do 1. ili 2. aprila, dok nije došlo do drugog masakra u toj ulici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, pre nego što dođemo do tog 2. aprila, posle ovog prvog događaja šta su vam rekle te porodice od kojih ste se obavestili zašto nisu pobegli iz grada čak kako kažete njihove supruge su izbegle pogibiju, odlaze prvo u policiju, oštro zahtevaju sprovođenje istrage, posle razgovora sa advokatom itd. da li možete to da objasnite.

SVEDOK:

            Kad smo otišli na policiju policajci su nam rekli idite i žalite se NATO paktu, kao da ih je NATO ubio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa da li je možda bilo istine u tome da je to bila posledica bombardovanja.

SVEDOK:

            Potpuno besmisleno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto tela ubijenih nije sahranila porodica nego su sutradan po njih došla kola skupštine opštine. To imate na 3. strani u 2. pasusu.

SVEDOK:

            To morate pitati dve udovice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad se sahrana obavlja bez prisustva rodbine. Da li je neko zabranio rodbini da prisustvuje sahrani. Evo da kažem da preciziram pitanje. Je li policija zabranila rodbini da prisustvuje sahrani.

SVEDOK:

            U dvorištu gde su leševi stavljeni u sanduke pogrebnik i njegov vozač i sestra Šefćeta Prutija ušli su u vozilo zato jer tamo više nije bilo mesta. Međutim, drugi pripadnici porodice bili su tamo u dvorištu, a šta je dalje bilo to neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači oni nisu otišli na sahranu zato što nije bilo mesta u voozilu ili zato što su se plašili nekoga, kako ste to malopre rekli. Šta su vam rekli.

SVEDOK:

            Ovo je drugi razlog koji ste naveli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Shvatio sam sada da otprilike događaji idu ovako. Vi ste na kraju odlučili da bežite ali gde 500 metara udaljenu kuću vašeg zeta Ljuljezima. Zašto tamo.

SVEDOK:

            Toga dana kad su pokopali Šefćeta i Avnija  moja cela četvrt se ispraznila, svi su otišli, ja sam ostao sa mojom ženom i sa mojom kćerkom  i sa ćerkom pokojnika i ostali smo tamo sve do 5 ili 6 sati posle podne. Zatim smo na insistiranje moje ćerke otišli do moje druge ćerke Strinje jer smo se jako bojali. Naime, video sam mog najboljeg prijatelja kako je ubijen, video sam da je njegova kuća spaljena i možete zamisliti kako se osećala ta 15-godišnja devojčica, pa smo na njeno insistiranje odlučili da odemo do kuće moje druge kćerke Strike i njoj je tada prilično laknulo kada smo otišli u tu drugu kuću, zato joj je bilo drago da vidi svoju sestru i oca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naveli ste u svojoj izjavi da se u toku dana, dakle, taj užas se dogodio u toku noći, a naveli ste u izjavi da u toku dana život u Đakovici se odvijao normalno. Ja ću da vas podsetim piše na 3. strani u 3. pasusu kad kažete "odlučili smo da odemo u kuću mog zeta Ljuljezima, nismo videli nikoga osim vojske i policije u njihovim vozilima. Oni nam se nisu obraćali niti su nam išta učinili. ... držao kafanu s bilijarskim stolovima, ispod tog lokala bio je podrum. U njemu je te noći bilo oko 24 ili 25 ljudi. Sledećeg dana  vratili smo se kući koja pripada istom kompleksu. Život se preko dana gotovo normalno odvijao premda je bilo straha". Šta podrazumevate pod tim "normalno se odvijao život preko dana u Đakovici", posle tih događaja.

SVEDOK:

            Ja nisam odlazio u grad i nisam video šta se tamo dešava. A tog datuma kad sam otišao kod svoje ćerke Tringe ostao sam tamo do 2. aprila i nisam ni u jednom trenutku napuštao kuću. Uopšte nisam video šta se događa u gradu. Možda je pogrešno prevedeno, ali nije bilo reči o normalnom životu kad su ljudi živeli u podrumima bez ikakve prilike da odu da kupe hranu ili bilo šta tako. Nije bilo normalnog života tih dana u Đakovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli "život se preko dana gotovo normalno odvijao premda je bilo straha", evo to je cela rečenica od velikog slova do tačke. Ali da idemo dalje. Da li je NATO bombardovao Đakovicu.

SVEDOK:

            Koliko ja znam nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da nije. A da li ste se plašili da se može dogoditi da se bombarduje Đakovica.

SVEDOK:

            Koga?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bombardovanja. Bombardovano je celo Kosovo, cela Jugoslavija. A Kosovo ponajviše.

SVEDOK:

            Mislite NATO bombardovanja.

            Ne. Nikada. Imali smo proslavu kad je NATO intervenisao zato što smo mislili da će da nam pomogne, da nas spase.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, niste se plašili da će neko da strada u tom bombardovanju.

SVEDOK:

            Nismo se plašili zato što smo bili sigurni da NATO neće da ubija ljude već će da ih spasi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, ako kažete sami da su se ljudi sklanjali u podrume, da li je sklanjanje u podrume pogodan način za zaštitu od vojske, policije, od onih koji su pešaci, kakva je onda razlika između sklanjanja u podrume i sklanjanja u druge delove kuće. Ako se neko ne sklanja u podrume zbog bombmardovanja.

SVEDOK:

            To je bila refleksna reakcija. U običnoj kući moga brata nije bilo mesta za sve te ljude tako da je  bilo neminovno da svi idemo u podrum.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Ja sam shvatio iz vaše izjave da su oko ponoći opet neki napadači upali u dvorište kuće u kojoj ste se nalazili i otvorili vatru iz svog automatskog oružja. Na koga su pucali, to je na 4. strani u 1. pasusu.

SVEDOK:

            Kad su došli u dvorište ti ljudi su prvo pucali u glavna vrata kuće gde sam se ja nalazio,  gde sam se ja te noći skrivao. Probudili su me iz sna, bio sam zaspao iako sam bio obučen u jakknu i patike a moja žena i sve ostale žene koje su  bile tu je rekla da ako se bilo šta desi treba da idemo mi muškarci i to je bila procedura, zato što smo smatrali da nikada ništa neće da urade ženama. Još uvek ne mogu da zamislim kako neko može da ubije dvogodišnje dete ili stariju ženu i mislim da jedino što može da se uradi je da se traži javno izvinjenje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, molim vas, da li ste tada videli napadače, na koga su pucali, koliko ih je bilo.

SVEDOK:

            Kad su prvi put ušli u dvorište video sam da ih je bilo oko 8 ili 10. Nesumljivo su i drugi ušli, ali u tom trenutku sam ja bežao i stideo sam se što sam morao da bežim, zato što je samo 10 metara odatle bila moja žena, moja ćerka, drugi članovi moje porodice. I dan danas se stidim što sam ja preživeo, a što one moja žena i moja ćerka nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naveli ste da su napadači, vi tako kažete, možda bili pripadnici lokalne policije koja je inače uznemiravala lokalno albansko stanovništvo. Da li to znači da vi niste sigurni ko su bili napadači.

ODGOVOR:

            Nisam znao ko su bili napadači. Ali postoji još jedan dokument  koji sam ja dobio od strane jednog borca za ljudska prava koji je dao izjavu koji je video sve ljude, koji je identifikovao sve počinitelje ovog pokolja i ako vas to interesuje to može da se ponudi kao dokazni predmet. Tako da osoba postoji koja je videla sve te ljude i koja ih je identifikovala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ko su onda bili napadači ako je identifikovala, valjda vi onda znate ko su napadači. Jesu to bili pripadnici lokalne policije kao što kažete možda su bili u svojoj izjavi.

ODGOVOR:

            Ja sam dao izjavu i ako sud smatra da je to potrebno to može i vama da se da.

MEJ:

            Kako su bili obučeni napadači?

ODGOVOR:

            Ja imam dosta slab vid i bio je mrak takođe. Tako da nisam mogao u stvari da to sve vidim. Tako da ne mogu tačno da kažem kakve su oni uniforme nosili, ali video sam da su neki imali redovne policijske uniforme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je to redovna policijska uniforma. Ona normalna s kojom su policajci na ulici. Plava je li tako?

ODGOVOR:

            Da, normalna uniforma znate kako one izgledaju. To za mene nije toliko bitno pitanje. Ono što je važno je da je 20 ljudi streljano i spaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Važno je ko je to učinio. Dakle, oni nisu imali nikakve maskirne uniforme nego su imali redovne uniforme ti ljudi bar neki kako kažete.

ODGOVOR:

            Vi bolje znate ko je to uradio.

MEJ:

            Gospodine Hodža, mi savršeno razumemo vaša osećanja u vezi ovog događaja i to je stvarno jedan grozan događaj. Ali treba da vam je jasno da Sud pokušava da utvrdi šta se dogodilo i ko je odgovaran zato. Tako da vaša pomoć u tom smislu je poželjna. Koliko ste mogli da vidite da li je jedan od napadača nosio maskirnu uniformu. Ako niste videli jednostavno kažite tako.

ODGOVOR:

            Da bili su, ali izjave o tome postoje od strane osobe koja ih je videla svojim očima. Tako da bi bilo dovoljno da se on pozove. Da se čuje svedočenje te osobe.

MEJ:

            Ja ne znam da li ćemo mi to čuti od njega ili ne, ali u ovom trenutku vi svedočite tako da vas molim da kažete ono što znate koliko to najbolje možete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi kažete da imate vrlo slab vid. Šta ste s tim slabim vidom uopšte videli od toga što opisujete?

MEJ:

            To je suviše uopšteno pitanje da bi mogao da odgovori na njega. Ako imate konkretno pitanje molim da ga postavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Kad ste se posle upada tih napadača dali u beg preko zidova, iz ovoga što ja vidim iz vaše izjave naveli ste da su neke daske popadale oko vas i napravile neku vrstu zaklona, to vam je na strani 4 u drugom pasusu, shvatio sam da niste nastavili da bežite nego ste tamo ostali 8 sati. Odakle je to sve popadalo na vas i kako ste ostali 8 sati tamo? Da li vas je neko tražio zato vreme?

ODGOVOR:

            Daske nisu pale na mene, ali na mestu gde sam se ja skrivao bila su dva zida. Ja sam se nalazio između dva zida. Nisam znao kako da izađem ali na kraju zida bio je još jedan zid i ja sam tu ostao zato što nisam mogao da idem natrag. Zato što bi mi se nešto loše desilo, kad bi se vratio. Tamo je bilo jako usko, bilo je nekoliko dasaka tamo. Kasnije sam saznao da je u tom kraju na tom mestu radio neki stolar. Ja sam tu ostao onoliko koliko sam već rekao a onda sam se vratio u kuću gde sam bio noć pre toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, shvatio sam to imate na strani 4 u t3 i 4 pasusu da ste se vratili dakle, tu ste ostali 8 sati i vratili se, i sad recite mi kako se zvao sused koji vam je prišao u dvorištu koga pominjete na strani 5 u 4 pasusu.

ODGOVOR:

            Prezivao se Babalija. On je sada u Kanadi. Kad me je video u dvorištu iznenadio se zato što sam ja bio iz drugog susedstva i pitao me šta ja tu radim. Rekao sam da sam se ja tu sklonio. Sa tog položaja sam video da je kuća bila uništena, da je sravnjena sa zemljom. Otišao sam i pronašao sam članove svoje porodice. Video sam i neki dim ali iz susedne kuće sam video pokojnog  Gašija čije je telo bilo potpuno ugljenisano, spaljeno i u tom trenutku sam pomislio da se desilo ono najgore. Taj komšija koji mi se pridružio kad smo otišli u tu kuću, gde smo proveli noć pre toga. Ta kuća je bila potpuno sravnjena sa zemljom i taj komšija mi je rekao da je video jedan komadić ljudskog mesa i ja sam mislio tada da se ono najgore desilo, zato što na taj način mi dobijamo loše vesti. Nisam dozvolio da dalje ispitujem. Bio sam tamo ali sam hteo da zadržim jasno sećanje svoje ćerke. Nisam hteo da vidim svoje članove svoje porodice kako su spaljeni i u tom trenutku je on mene odveo u treću kuću odatle.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vaše vreme bi normalno isteklo, ali ovom prilikom možete da imate još 10 minuta da bi postavili dodatna pitanja svedoku. Iz onoga što ste ranije rekli čini se da vi želite da kažete da su ova ubistva posledica bombardovanja, ako je to tako  onda, ako je to ono što vi tvrdite onda trebate i da postavljate odgovarajuća pitanja svedoku. Tako da on može na to da odgovori.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo, gospodine Mej, imam nameru da svedoku postavim to pitanje na osnovu onoga što je on sam maločas rekao. On je pomenuo dva elementa "kuća sravnjena sa zemljom, i delovi tela". Ali to kuća sravnjena sa zemljom i delovi tela predstavlja jedan nesumnjiv indikator da je reč o učinku bombe. Da ili ne? Ugljenisana tela.  Kuća sravnjena sa zemljom, delovi...

MEJ:

            Dopustite mu da odgovori.

ODGOVOR:

            Ne, streljanje je obavljeno sa razdaljine od jednog metra. Ćerka moje ćerke ... je osoba koja se vrlo brzo kretala i u momentu kada je njena majka streljana kao i njena sestra ona je uspela da pobegne. Jedan od počinilaca je nju gonio i onda je pucao u nju tamo gde se zatekla. Tako da postoji svedok koji je sve to video. Svedok, samo trenutak ja čekam prevod. Jedan od počinitelja je rekao a on je možda bio u boljem položaju da to kaže od ostlaih rekao: to je dosta pucnjave, zaustavite paljbu. A neko drugi je rekao ne, mi ćemo ih sve pogubiti zato što su to ljudi koji su tražili da dođe NATO.

MEJ:

            Gospodine Hodža, vi ste lično bili u tom kraju tada. Da li je te noći došlo do NATO bombardovanja u vašem komšiluku. Da li je pala bomba koja je mogla da udari vašu kuću, ili kuću u kojoj se nalazila vaša porodica.

ODGOVOR:

            Ne. Ne. Nije bilo nikakve bombe koja bi uništila Ljuljevu kuću, jer moja kuća je odmah pored nje, a ona je cela ne postoji način da bomba na taj način uništi kuću. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

             To je već stručno pitanje. Molim vas, ovo vas pitam samo radi zapisnika. Dakle, tvrdite da nije bilo bombardovanja te noći, na tom terenu gde se nalazi vaša kuća. Koji je to tačan datum?

ODGOVOR:

            Mi govorimo o noći između 1 i 2. aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Noći između 1 i 2. aprila. Hvala vam.

             A gde su se nalazile policijske snage uopšte,  gde se nalazila policija doks te vi pretraživali spaljenu kuću i uopšte tu se kretali toga dana. Gde je bila ta policija?

ODGOVOR:

            Koja policija? U toj kući tada nije bilo nikoga. A onda je moj komšija mene našao ali ja nisam video nikog drugog. Zato što je u tom kraju te noći ubijeno još 44 osobe, pored ovih 20 ljudi o kojima govorim. Te noći je u tom komšiluku ubijeno više od 60 ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, otkud znate da je ubijeno toliko ljudi te noći.

ODGOVOR:

            Postoje podaci koje imaju stanovnici Đakovice. Ja bi želeo da je to sve laž i da ja idem u zatvor, ali ovo sve nije laž. Mislim da ne postoji niko ko bi hteo da ustane i kaže ubijena je moja žena, ubijena je moja ćerka, pripadnici moje porodice su mi ubijeni. Postoje grobovi. Postoje informacije podaci koje ima ... i ja nikada nisam mislio da ću doći ovde i da ću ovo sve reći. Možda su neki od tih ljudi našli utočište u Srbiji. Možda se hvale time koliko su ljudi ubili. Ja sam dugo predavao srpskim učenicima. Nažalost, verujem da ima čak i bivših mojih učenika koji su na spisku ljudi koji su počinili zločine.

ROBINSON:

            Gospodine Hodža, da li je pre 1 i 2. aprila, znači nekoliko dana pre tog događaja došlo do bombardovanja NATO u tom kraju.

ODGOVOR.

            Što se tiče bombardovanja Đakovice, ja to nisam video i prema onome što sam čuo, sve što znam da je kasarna bombardovana koja se nalazi na izlazu iz grada, isto tako zgrada Sekretarijata unutrašnjih poslova u istočnom delu grada. Samo znam za bombardovanje te dve zgrade, ali ne znam za neke druge zgrade da su na njih pale bombe u Đakovici. Smatram da su posledice bombardovanja potpuno drugačije od posledica one vrste napada o kome ja govorim.

ROBINSON:

            U redu. Hvala vam. Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vojska je tražila da napustite grad. Kako objašnjavate to da je Vojska Jugoslavije toliko obzirna, pa čak sama vozi starije ljude do granice koji su rešili da napuste svoje domove.

ODGOVOR:

            Mi smo pešačili iz Đakovice. To je bila jedna kolona dugačka oko 2 ili 3 km, i prolazili smo kroz jedan grad u pepelu, izlaz iz Đakovice, na izlazu iz grada bila je redovna policija sa pripadnicima Vojske oni su nam oduzimali lične isprave i dokumente druge. Ja sam svoje dokumente predao. Onda smo pešačili do jednog polja oko  dva, tri km dalje od Đakovice. Tu su nas okupili nisu nam dozvolili čak ni da stojimo, čučali smo tamo.

MEJ:

            Gospodine Hodža, mi moramo da završimo ovo unakrsno ispitivanje. Gospodine Miloševiću, imate još dva pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, izjavili ste da do napuštanja grada jugoslovenska Vojska, policija i drugi organi vam nisu pružili nikakvu stvarnu pomoć. Kažete nisu vam pružili nikakvu stvarnu pomoć. Kakvu su vam pomoć pružili?

ODGOVOR:

            Kakva pomoć? Nisam imao pomoć ni od koga. I svi ti ljudi koji su bili samnom nisu primili nikakvu pomoć ni od koga. Pomogla mi je samo jedna seljanka koja mi je dala dve tablete za smirenje. Zato što su svi ljudi koji su se oko mene tada nalazili, mislili su da ću da umrem, zato što možete da zamislite u kakvom sam ja stanju bio tada zato što je moja žena, i moje dve ćerke zbog toga što su one bile streljane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bilo bilo kakve pomoći koja se pružala ljudima koji su bili unesrećeni, koji su bežali, koji su bili u teškoj situaciji. Je li bilo bilo kakve pomoći od strane Vojske, policije i organa vlasti koju ste vi videli.

ODGOVOR:

            Ako to može da se nazove pomoć, ja sam video dva tri traktora koji su rpevozili ljude, ali mislim da se to ne može nazivati pomoć. Zato što je svrha u stvari bila to da se obavi ljudski prevoz.

MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću imate li vi nešto za ovog svedoka.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija, mislio sam obzirom na to šta je gospodin Hodža preživeo da ne pitam ništa ali samo bi hteo ovo što je navedeno na strani 5, 3 pasus engleske verzije. Gospodine Hodža, vi ste tamo kazali da su NATO bombe pale samo na vojne kasarne koje su tada već bile prazne. Sad ste spomenuli da je bila samo jedna kasarna. Je li bilo više kasarni u blizini Đakovice?

ODGOVOR:

            U blizini Đakovice postoji jedna kasarna. To je znači dve ili tri zgrade. Postoji još jedna kasarna u centru grada ali tamo nije bilo vojnika. Sada su tamo vojnici KFOR.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li je ta u centru grada....

ODGOVOR.

            To su bile zgrade koje su izgradili Italijani još pre 1936, to su još  kuće u istom stilu, i u ovom trenutku opet su tamo vojnici. Dakle, te kasarne, te zgrade u centru, nisu oštećene tamo nije bilo bombardovanja.

TAPUŠKOVIĆ:

            Policijska stanica koja je gađana bombama NATO, da li se ona nalazi između zgrada, između kuća u kojima žive ljudi.

ODGOVOR:

            Ne. To je prva kuća na rubu Đakovice kad se dolazi iz Prizrena. Tako da oko toga zapravo nema kuća. Jer, na toj strani se nalazi Sekretarijat unutrašnjih poslova. Ja sam samo čuo da je ta zgrada bombardovana. Ja sam tada bio u Albaniji.

TUŽBA:

            Gospodine Hodža, imam samo jedno pitanje za vas. Vi ste rekli da je u toj četvrti Đakovice u noći između 1 i 2. aprila,  ubijeno više od 60 ljudi. Da li nam možete reći kako se zove ta četvrt.

ODGOVOR:

            Ja nisam lično bio u toj četvrti. Tamo je živela moja ćerka. Ali u to vreme ta četvrt zvala se četvrt Miloša Gilića.

TUŽBA:

            Hvala.

MEJ:

            Gospodine Hodža, hvala vam što ste došli svedočiti na Međunarodni sud. Vaše svedočenje je sada završeno i vi sada možete ići.

SAKSON:

            Pripadnici Tužilaštva nastoje koliko god to mogu u izjavama razjasniti i pokazati kada svedok govori na temelju ustavnih saznanja, a kada svedok to čini na osnovu onog što mu je neko drugi rekao. Mi ćemo i ubuduće nastojati pokloniti posebnu pažnju tome. Kad je reč o izjavi ovog poslednjeg svedoka gospodina Hodže, želeo bi uz dužno poštovanje uputiti Veće i reći da mislim da ako se tekst pažljivo pročita i da ako ovi primirje koje je Robinson upravo naveo, ako se oni pažljivo pročitaju da se onda vidi da je to rečeno na osnovu informacija koje svedok dobio od druge osobe. Ako pogledate ovaj paragraf koji ste mi upravo citirali, svedok samo kaže: Ja sam saznao da je moj sused Šefćet ubijen kada je njegova ćerka Arta nazvala telefonom moju kćer u tri sata ujutro.

            Prema tome, ja se slažem da se to možda moglo i malo jasnije i preciznije napisati. Međutim, ovde postoji vrlo jasna indikacija da je ovaj svedok informaciju o tom događaju primio od nekog drugoga. Kada je reč o ubistvu gospodina Prutija, ako pogledate dno druge stranice i to se nastavlja pri vrhu treće stranice. Svedok samo kaže: u tom trenutku ja sam začuo pucnjeve ali nisam video kako je on ubijen.

            Prema tome, ovde je ipak jasno osobi koja čita ovu izjavu mora biti jasno da neke od ovih događaja sam svedok nije lično video. Naravno, rekavši to moram dodati još i činjenicu da ćemo mi uzeti u obzir ovo što ste vi rekli.

ROBINSON:

            Hvala vam, gospodine Sakson.

MEJ:

            Gospodine Sekson, pre pauze još jedna stvar. K 31 je jedan od budućih svedoka na popisu svedoka. Nisam siguran da li ga želite pozvati po pravilu 92 ili ne. Pretpostavljam da hoćete. No, u svakom slučaju mi smo to razmotrili i mi smatramo da bi on trebao ovde svedočiti uživo.

TUŽBA.

            Časni sude, to smo i mi nameravali. Tako da nismo ni nameravali podneti zahtev po pravilu 92.

SUDIJA:

            Hvala. U redu idemo sada na pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

SVEDOK:

            Zovem se Ali Đogaj.  

TUŽBA:

            Kada ste rođeni gospodine Đogaj?

ODGOVOR:

            Rođen sam  25. novembra, 1963. godine.

PITANjE.

            Da li ste vi Rom?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            A što ste onda po nacionalnosti, po poreklu?

ODGOVOR:

            Ja sam Aškali koji govori albanski.

TUŽBA:

            A kako zarađujete za život?

ODGOVOR:

            Radim za grad Prizren, kao kopač grobova.

PITANjE:

            Gospodine Đogaj, vi ste Tužilaštvu dali dve izjave. Jednu 27. februara 2000. godine,  a drugu 24. juna, 2000. godine. Da li je to tačno?

ODGOVOR.

            Da.

TUŽBA:

            A kada ste imali sastanak sa predsedavajućim službenikom kojeg je imenovao sekretar ovog Suda, imali ste priliku pregledati te dve izjave i potvrditi da su one činjenično tačne.

ODGOVOR:

            Tako je.

TUŽBA:

            Časni sude, optužba daje na uvrštenje te dve izjave.

            Gospodine Đogaj, tom prilikom vi ste vašim izjavama dodali jedan kratki dodatak. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Ja ne znam tačno o kom to dodatku govorite.

TUŽBA.

            Vi ste dali još nešto više informacija tada. Još jedan dodatni paragraf. Molim sudskog poslužitelja da to pokaže svedoku? Da li se sećate da ste to potpisali?

ODGOVOR:

            Da.

TUŽBA:

            Hvala. Svedok će svedočiti o sledećem. Ovaj svedok ima 38 godina. Godine 1999 radio je u Preduzeću za čistoću i higijenu, kao grobar. U proleće 1999 policija ovog svedoka zajedno sa još 15 drugih grobara, iz Preduzeća higijena,  otpratila u pusto selo, opština Orahovac. Grobari iz drugih opština takođe su im se pridružili na putu tamo i takođe ih je pratila policija. Naređeno im je da pomažu eshumaciji leševa, žrtava u Pustom selu i u ponovnom ... svih leševa na raznim lokacijama uključujući i ... i Dušanovo opština Prizren. Po dolasku u Pusto selo svedok je video prisustvo srpske vojske oni su već bili tamo. Policija je uputila svedoka i druge da iskopaju leševe. On procenjuje da su ukupno iskopali oko 90 leševa. Ne može ih upisati budući da su leševi bili zamotani u deke ili ... Svedok je zajedno sa drugima odvezao tela u kamionima u Prištinu, gde su ih ostavili pod ... policije. Sledećeg dana vratili su se kako bi istovarili leševe u dve garaže preko puta mrtvačnice Prištinske bolnice. Policija je naredila svedoku da pomaže u ponovnom... mrtvih. On je zakopao leševe na groblju u Zrzu. A druge su uzeli drugi grobari i odveli u smeru Orahovca. Nekoliko dana kasnije svedok je pokupio 10 leševa iz garaže i odvezao ih na groblje u Dušanovu Prizren, gde su pokopani.

            On je takođe pomagao u pokapanju tri druga leša iz tih garaža u groblju u Prizrenu. Sve te žertve bile su iz Pustog sela, 24. maja, 2000 godine, svedok je ... jedan lokalitet van Prizrena poznat pod imenom manevarski prostor  i zatim je sa istražiteljima ovog Suda ispričao sledeću priču. Oko 20,00 sati navečer, u aprilu, 2000 svedok je zajedno sa drugima iz preduzeća Higijena otišao na streljanu gde je znao da Vojska održava svoje vežbe. Po dolasku tamo video je dva buldožera ... i tri kamiona. Tamo je takođe bila policija već je bilo mračno. Mislim da je to dokazni predmet 164 tabulator 4. Tamo je video jednog čoveka obučenog u zelenu uniformu koji je iskopao dve rupe u zemlji. Kaže da je jedna imala 4 km i da su na daljini otprilike 2 m bili leševi. Svedok je pomagao kad su leševe iz te rupe ukrcali u kamione. On kaže da se radilo o muškarcima, ženama i o 7 ili 8 dece.

            Procenjuje da je iz te jedne rupe iskopano 80 ili 90 leševa. Kaže da je rupa bila 4m duboka. Svedok kaže da su ta tela stavljena u belo crveni kamion hladnjača mercedes 1921. Kaž da je video kako ljudi u maskirnim uniformama iz druge jedne rupe iskopavaju druge leševe i takođe ih tovari u sličnu hladnjaču. Te iste večeri je radio na streljani i naređeno mu je da ode na ... smeća na cesti za ... tamo je bila jedna druga hladnjača i zajedno sa drugim grobarima kaže da su videli ... odnosno buldožer kao i onaj na streljani. Ova rupa bila je oko 2km, a 3m duboka. Na otprilike metar i po video je još leševa od muškaraca i žena. Svedok je pomagao u ikshumiranju otprilike 20 leševa koji su ukrcani u kamion hladnjaču. To je sve.

MEJ:

            Hvala. Izvolite, gospodine Miloševiću.

TUŽBA:

            Samo trenutak. Molim vas prvo dokazni broj.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet optužbe 239 za orginal i 239A za redigiranu verziju. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste zaposleni kao grobar u preduzeću "Higijena" u Prizrenu. Koje godine ste došli u to preduzeće.

ODGOVOR:

            Nakon rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste radili pre toga.

ODGOVOR:

            Radio sam za to isto preduzeće. Za preduzeće Voćar u Prizrenu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koji posao ste obavljali tamo?

ODGOVOR:

            Čistio sam ulice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači vaše zanimanje je bilo čistač ulica, a posle rata grobar. Jesam tako razumeo.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste pohađali kakvu školu?

ODGOVOR:

            Ne. Nisam obrazovan. Imam samo pet razreda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro. Samo da prođemo kratko kroz vašu izjavu pa ću onda postaviti neka pitanja. Na prvoj strani vi govorite da ste sa nekim od šefova u tom preduzećeu po imenu Buda, išli u selo da pokupite tela u proleće 99 godine, i da je sin direktora preduzeća Mirko bio jedan od policajaca u vašoj pratnji. Ne znate kako se preziva? Znate sina. Znate da se zove Mirko. Ne znate ime svog direktora. Znate kako vam se zove direktor tog preduzeća?

ODGOVOR:

            Zove se Mirko. Direktor preduzeća se zove Jova.

MEJ:

            Samo trenutak u transkriptu treba stajati da je to bilo u proleće 1999. a ne 1990. kao što sada stoji. Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete na 3 strani tamo gde ste iskopavali, ne znate da li su bili na groblju grobovi. Ne znate da li je bilo kakva džamija. Niste videli džamiju ili .. i tako dalje. Zašto naglašavate to. Da li vas je to istražitelj pitao da li je bilo na groblju, da li je bila džamija, da li je bio ... i tako dalje i zato to odgovarate ili sami to objašnjavate da ne znate da li je bilo na groblju. Ne znate, da li je bila džamija i tako dalje.

ODGOVOR:

            U Pusto selo tamo smo otišli. Prvo i prvo otišli smo tamo da pokupimo leševe. Išli smo sa jednim rovokopačem ali se on pokvario na putu tamo. I onda nekoliko dana kasnije došao je taj isti policajac razgovarao sa našim direktorom u njegovom uredu, i našem direktoru dao naređenja. Dao nam je jedan automobil i onda smo otišli u Pusto selo i kad smo išli tamo prema Orahovcu. Tamo su nas primili Srbi, vojska i policija a tamo su bili i neki radnici iz opštine Orahovac. Kad smo tamo stigli dali su nam naređenje da što je moguće brže uklonimo više. I mi smo to što smo mogli brže uraditi te leševe i uklonili. Leševe smo odvezli u mrtvačnicu u Prizren.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam drugo. Ja vas pitam zašto objašnjavate da ne znate da li je bilo na groblju i ne znate da li je bilo džamije.

ODGOVOR:

            Nisam video džamiju. Srpska policija naredila nam je da što je moguće brže uklonimo leševe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači zbog te brzine niste videli džamiju. Onda kažete videli ste drvene oznake s brojevima, pored svih ... ne sećate se najvećeg broja. Da li se sećate bilo kog broja?

ODGOVOR:

            Da. Sećam se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koji ste broj zapamtili.

ODGOVOR:

            Brojevi su išli do 90.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, ipak se sećate najvećeg broja.

ODGOVOR:

            Ja sam taj broj video na kraju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Taj Mirko koga pominjete bio je policajac. Kažete tamo su bili Mirko i drugi policajci. Ne znam šta su tamo radili. Mirko je slikao sva tela koja su iskopana. Je li tako? To ste rekli. I onda su izbeglice neke na sve vreće s telima stavljali bele nalepnice na kojima su bile ispisani brojevi. Je li tako?

ODGOVOR:

            Izbeglice su stavljale tela na leševe. Nakon što bi broj bio stavljen onda bi fotografisali. Glavni je tamo bio Buda, a bili su još Jova i Mirko, a policajca nisam poznavao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Kažete da ste odneli u mrtvačnicu u Prištini i evo ovde piše na 4 strani stražar u mrtvačnici u Prištini rekao nam je: da je Sud tražio od policije u Prizrenu da pregleda tela. U Prizrenu nije bilo nikoga ko bi obavio obdukciju. Koliko mi je poznato doktor je pregledao rane na telima. Nikad nije obavljao obdukciju. Nije pregledao tela iz Pustog sela i tako dalje. Znači, ovi su leševi odneti u mrtvačnicu slikala ih policija i odneti da bi se izvršila obdukcija. Je li tako?

ODGOVOR:

            Oni nisu obavljali obudkcije u mrtvačnici u Prizrenu. Iako obdukcije meni nisu baš dobro poznate, ja ne znam baš tu reč. Oni su ih odvezli direktno u Prištinu gde su obavili tu obdukciju. I nema sumnje da je to objavio doktor iako ja nisam bio tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Govorite znači o slikanju tih mrtvih o transportu u mrtvačnicu. O tome da je sud u Prizrenu tražio da se izvrši obdukcija i tako dalje. Dalje, na strani 5 kažete da tri tela zakopana na gradskom groblju u Prizrenu koja se takođe eskumirali bila su ugljenisana. Jesu to žrtve bombardovanja ti što su bili ugljenisani? Ili da li ste imali predstavu kako su ti ljudi nastradali.

ODGOVOR:

            Nismo imali. Ova tela su došla iz Pustog sela, iz groblja u Pustom selu su bila prepuna civila starijih ljudi. Ljudi bez kako da kažem bez ikakvih problema sa policijom ali su odvedeni maltretirani i ko zna šta još.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čekajte, molim vas, ja vas pitam za ovo o čemu vi svedočite. Pitam vas za ova ugljenisana tela koja ste otkopali citirao sam vam vašu izjavu: Da li ste išta saznali o tome od čega su ti ljudi stradali?

ODGOVOR:

            Ne znam ko ih je ubio. Nas su poslali samo da ih dovedemo. Nisam video ko ih je ubio. Iako je poznato dobro ko ih je ubio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da se ne zadržavamo dalje na tome. Možete li preciznije da odredite dan i meseca, 99. godine, ovo što kažete u proleće 99 godine ste išli vozili, u Prištinu, u mrtvačnicu ...

ODGOVOR:

            Ne sećam se tačnog datuma. Zato što sam neobrazovan. Nekad smo radili nekad nismo, jedino to znam. Mi smo bili ljudi koji su bili prisiljeni da radimo. I ja se ne sećam datuma i vremena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A to, u stvari, znači da vi niste u to vreme bili grobar. Je li tako? U to vreme 99 godine, u proleće, nego ste bili čistač u preduzeću ovom drugom.

ODGOVOR:

            Da, bio sam čistač, ali tada su čak i čistači bili prisiljeni da rade te poslove. Bili smo prisiljeni da to radimo od strane policije i Vojske. Bili smo kao njihovo oruđe. Zato što su tela bila u stanju raspadanja, bio je jedan užasan miris i trebalo nam je nedelje i nedelje su bile potrebne da se opravim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Recite mi u blizini kog mesta ili u kom mestu se nalazilo to groblje sa koga ste iskopali 90 tela i onda prenosili u mrtvačnicu u Prištinu, slikali i nosili na obdukciju i tako dalje. Gde je to bilo?

ODGOVOR:

            Groblje je bilo groblje u selu Pusto selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. Kažete to je u Pustom selu. Kažete da je škola bila 300 m od groblja. Je li tačno? Gde ste vi iskopavali blizu sela.

ODGOVOR:

            Bio je to centar sela, zato što je u blizini bila škola. A u blizini je bilo jedno prikladno mesto i neko polje gde su ta tela sahranjivana jedno po jedno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto je selo je li bilo drugih seljana koji su prisustvovali tom otkopavanju.

ODGOVOR:

            Ne. Bili smo samo mi radnici i vojnici i policija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko ste vi grobova lično otkopali?

ODGOVOR:

            Rekao sam da ja lično nisam vršio iskopavanje. Bili su tu radnici koji su vršili eshumaciju, a mi smo ih prevozili kamionima. Neki radnici su bili na tom mestu, a neki su bili na drugom mestu. A neki su bili tu samo da bi otkopavali tela i dovozili ih do kamiona.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Šta je bio vaš posao onda. Vi niste vozili kamion. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je bio vaš posao. Niste otkopavali. Niste vozili. Vi ste onda iznosili, unosili. Šta ste radili?

ODGOVOR:

            Da neki iz policije su fotografisali ta nepoznata, neidentifikovana lica a onda nosili u kamione.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I tu su stavljane etikete sa brojem pod kojim je nabrojana fotografija.  Šta je pisalo na tim nalepnicama?

ODGOVOR:

            Na fotografijama su bili brojevi ali i telima su određeivani brojevi kada bi eksuhmirali. Ne znam da li me razumete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne baš najbolje. Ali da idemo dalje. A u kakvom su stanju bila ta tela koja su stavljana u vreće?

ODGOVOR:

            Bili su prilično u jadnom stanju, i smrdela su. Mislim da možete da zamislite kako je to kada je leš u raspadanju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu tela bila u istom stanju?

ODGOVOR:

            Nisam mogao da vidim, možda su neka imala odsečene udove, ali su ih radnici tovarili u vreće što su brže mogli i nosili ih u kamion.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je još nešto od podataka, osim fotografije, uzimano pre stavljanja u vreće. Da li je pravljen neki zapisnik. Da li su zapisivani neki podaci osim što je vršeno fotografisanje i stavljano u vreće.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Onda navodite da ste stavili u dva kamiona i prevezli ih u bolnicu u Prizren. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle bolnice u Prizrenu nosili ste ih u bolnicu u Prištinu. Je li tako? Ili su ta tela ostala u bolnici u Prizrenu?

ODGOVOR:

            Već sam rekao da smo prvo leševe iz Pustog sela odneli u mrtvačnicu u Prizren, a ona su tamo bila nekoliko dana a onda smo ih u toku nekoliko dana prenosili u Prištinu gde je izvršena obdukcija, a onda smo ih raznosili po raznim selima, gde su obavljene sahrane to sam već rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li to znači da tamo, kad ste ih razvozili po raznim selima, da je za vreme te obdukcije izvršena identifikacija tih tela. Da se ustanovilo o kojim se ljudima radi.

ODGOVOR.

            Ja ne znam, ima drugih koji znaju to mnogo bolje. Mi smo samo radnici koji smo ekshumirali tela i doveli ih u mrtvačnicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da ste ih vozili po raznim selima. Da li ste kad ste ih odvezli u razna sela tamo, predavali članovima njihovih porodica ili kome?

ODGOVOR:

            Ne. Tamo nije bilo rođaka, ali neka tela iz Pustog sela su upućena u Orahovac. Neka su ostala  u Dušanovu i na kraju  u Gradskoj mrtvačnici u Prizrenu ostala su samo tri tela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu to ta tri tela koja su kasnije sahranjena gore na groblju što ste rekli da su ugljenisana.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorite na strani 4 da ste neka ista tela vratili u Prizren, i da vam je rečeno da ih stavite na drugo mesto da se ne bi pomešala sa drugim telima. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Šta ste rekli, nisam razumeo?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naveli ste na strani 4 da ste neka ista tela vratili u Prizren i da vam je rečeno da ih stavite na drugo mesto da se ne bi pomešala sa drugim telima. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi vraćali tela na kojima je izvršena obdukcija ponovo u bolnicu u Prizren, ili ste ih nosili po ovim raznim selima.

ODGOVOR:

            Već sam rekao kada su obavljene obdukcije tela u Prištini, dovezli smo ih u mrtvačnicu u Prizren i onda razvezli po selima. Poslali smo ih u sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Molim vas, rekli ste da nije tačno ono što sam vas citirao. Ovde piše na 4 strani, 6 pasus dve rečenice ima. Druga glasi: "rekli su nam da ih stavimo na mesto odvojeno od drugih tela da ih ne bi pomešali". Da li to znači da su ta tela već bila prošla proces obdukcije da ih ne bi pomešali ili je bio neki drugi razlog?

ODGOVOR:

            Tela su bila u stanju potpunog raspadanja, a tri leša koja su sahranjena u Prizrenskom groblju su ostala kad ih je kamion doveo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi navodite u vašoj izjavi da su sva tela bila u vrećama i da niste videli nikakvu odeću ili druge stvari. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo vam dva pasusa niže kaže: "sva su tela bila u vrećama. Sve vreće s telima bile su zatvorene. Nikad nisam video nikakvu odeću ili druge stvari preminulih". To piše kod vas u izjavi pa vas pitam samo je li to tačno? Vi kažete nije. Pa ne znam šta da mislim. Ne mogu da ustanovim o čemu se radi.

ODGOVOR:

            Šta ste rekli, molim vas ponovite, nisam shvatio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitao sam vas je li tačno ovo što ste napisali u  izjavi.  Jeste vi pisali ovu izjavu?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda napisali ste u izjavi "sve vreće s telima bile su zatvorene. Nikad nisam video nikakvu odeću ili druge stvari preminulih". Jeste vi to napisali?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da uopšte ne znate o kakvim telima se radi u vrećama? U tim zatvorenim vrećama?

ODGOVOR:

            Video sam ih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Jeste to onda vi otvarali vreće pa ste gledali. Ili kažete vreće su bile zatvorene i niste videli ništa drugo?

ODGOVOR:

            U prištinskoj mrtvačnici kada su pripremali leševe mogao sam. Neke vreće su bile poderane tako da sam video leševe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na istoj strani spominjete doktor i kažete koliko mi je poznato "doktor je samo pregledao rane". Da li vi lično poznajete doktora ...

ODGOVOR.

            Znam doktora, poznajem kao doktora, ali nemam s njim nikakvu drugu vezu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. A da li ste prisustvovali tom pregledu koji je on izvršio.

ODGOVOR:

            Doktor Hidajet nije vršio obdukcije na leševima iz Pustog sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro. Ako niste prisustvovali pregledu, na osnovu čega tvrdite da nije vršena obdukcija, kad niste prisutni. Jer, na 4 strani kažete "kad smo stigli u mrtvačnicu u bolnicu u Prištini, istovarali smo tela. Rekli su nam da idemo i da se vratimo za nekoliko sati".

ODGOVOR:

            Mi smo ih istovarili i utovarili. Zato što je u Prištinskoj bolnici bilo Srba koji nisu hteli da prljaju ruke leševima koji su u stanju raspadanja tako da smo onda mi to uradili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste bili nekakva grupa mobilisana da radi taj posao, koliko ja razumem? Molim vas objasnite mi ovo. Na petoj strani u prvom pasusu kažete tela su već bila u fazi raspadanja. Nikad nisam video nijedno lice, čak i da sam video lica ne bi bio u stanju da ih prepoznam zbog ovoga što sam rekao". Kako znate da su bila u stanju raspadanja kad kažete da su bila u vrećama. Jesu vreće bile zatvorene?

MEJ:

            On je već rekao da je video neke leševe kada su vreće bile otvorene u mrtvačnici. Tako da je on odgovorio na to pitanje. Gospodine Miloševiću, samo dozvolite da vas  podsetim da postoji još jedan deo njegovog svedočenja o ekshumacijama u streljani. A isto tako vi ste već potršili 35 minuta ili tako nešto, a možda još više od toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Nadam se da ću da dođem i na to imam ta pitanja za njega. Onda moram da preskočim. Molim vas samo kratko odgovorite mi na ovo pitanje. Vi kažete, u drugom pasusu na petoj strani, kad govorite o ugljenisam telima, o tri ugljenisana tela, govorite da su to bili stariji ljudi i da su bili civili. Možete li da objasnite na osnovu čega ste vi to izvukli tako precizne zaključke da se radi o starijim ljudima i civilima na ugljenisanim telima.

ODGOVOR:

            Da. Mogli su se videti delovi odeće, brkovi i deo kostiju, koščane građe koja nije bila ugljenisana. Znači, mogli smo da vidimo deo brkova, deo odeće. Odeća je još  bila vidljiva, i moglo se videti na osnovu lica da se radi o starijoj osobi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači vi ste zaključivali na osnovu koštane građe. Da li se radi o starijima ili o mlađima. Da li vi imate zato bilo kakvu kvalifikaciju s obzirom da kažete da ste završili pola osnovne škole.

ODGOVOR:

            Nisam razumeo šta ste rekli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda da idem na sledeće pitanje jer mi ne vredi da vas pitam, očigledno. Na strani 5 u 6 pasusu navodite da ste utovarili dva, tri dana kasnije između 45 i 65 tela. Ne čini vam li se za taj broj prilično velika razlika je li 45 ili 65? Kolko ste vi utovarili? Jeste utovarili 45 ili 65. Pravite razliku od čitavih 20 ljudi, u svom iskazu na ovom broju?

ODGOVOR:

            Sećam se kad sam dao svoju izjavu da sam rekao na početku da nisam obrazovan čovek. Tako da nisam mogao da znam koliko je leševa natovareno u kamione. Srpska armija i policija su nam rekli da što pre uklonimo tela i da ih prebacimo u mrtvačnicu u Prizren.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Međutim, na strani 5 pretposlednji pasus vi navodite da je doktor ekshumirao ta tela i da je otovreno samo 15 grobova. Šta je sa ostalim telima i grobovima?

ODGOVOR:

            Gde mislite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam razumeo.

ODGOVOR:

            Nisam ja razumeo šta ste vi rekli na šta mislite, o čemu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pokazali ste grobove i tako dalje, sva sahranjena u vrećama. Videli ste da je otvoreno 15 grobova. Vi to verovatno govorite o ovom istražitelju, 15 grobav. Znači gde je razlika ova između 45 i 65 o kojoj govorite, ako ste otvorili 15 grobova. To što ste naknadno pokazivali.

MEJ:

            Nije mi jasno to pitanje. Meni se čini da vi pretpostavljate da je bio princip jedan leš, jedan grob. Međutim, ja sam iz iskaza shvatio da se radilo o masovnim grobnicama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu to bili pojedinačni grobovi koje ovde citirate ili grobovi za više ljudi. Je li svako telo bilo posebno sahranjeno?

ODGOVOR:

            Bio je jedan grob za jedno telo. Znači tela su pokopana individualno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pojedinačno, gospodine Mej, a ne masovne grobnice. Mada izgleda da se taj izraz više ovde prima. Dalje, vi na istoj strani navodite da niste prevozili tela iz garaže do Suve Reke. To vam je strana 6 pasus 8, pa opet u pasusu 7 i 8 govori da ste tela prevozili do Suve Reke. Šta je tačno. Je li niste tela prevozili do Suve Reke, ili ste prevozili tela do Suve  Reke?

ODGOVOR:

            Mi nismo poslali nijedan leš u Suvu Reku. Poslali smo ih u Orahovac ... Dušanovo i Prizren. Niti jedan leš nismo poslali u Suvu Reku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo čitam vam treći pasus odozdo na strani 6 "pitate me da li sam prebacio neka tela iz garaže do Suve Reke. Nisam to uradio niti znam da je bilo ko drugi prebacio tela iz garaže do Suve Reke. Međutim, prebacili smo 6 ili 7 tela do jednog mesta u blizini autobuske stanice u Suvoj Reci". Prema tome, jeste li ili niste prevozili u Suvu Reku? I jedno i drugo piše u vašoj izjavi?

ODGOVOR:

            Ne, nisam radio toga dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo što ste napisali u izjavi je, znači, neko drugi napisao.

ODGOVOR:

            Ja sam dao izjavu i rekao sam šta sam uradio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 7 u prvom pasusu pominjete masakr u Pustom selu. O kakvom je masakru reč? Da li vi znate za neki masakr u Pustom selu?

ODGOVOR:

             Nije bilo masakra, ali tamo je bilo 90 grobova. U blizini mesta gde se ranije odigrao masakr.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O kakvom masakru govorite? Šta vi znate o tom masakru?

ODGOVOR:

            Video sam ljude koji su ubijeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koje nacionalnosti su bili ljudi čije ste posmrtne ostatke vi prevozili i koje je policija slikala i lepila nalepnice i slala na obdukciju. Koje su oni bili nacionalnosti?

ODGOVOR:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znate. A period koji vi opisujete u svojoj izjavi je bio u vreme NATO agresije. Je li to tačno ili ne?

ODGOVOR:

            Što ste rekli?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekao sam period koji vi opisujete u svojoj izjavi, to je vreme NATO agresije. Kad je NATO bombardovao Jugoslaviju i Kosovo naravno u Jugoslaviji. Je li to to vreme?

ODGOVOR:

            To je bilo kada je Jugoslavija bombardovana.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, moram vam reći da imate još manje od pet minuta na raspolaganju. Ako želite postavljati neka pitanja o iskazu ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Među poginulima o kojima vi govorite, da li je bilo žrtava od bombardovanja?

ODGOVOR:

            Ja nisam video nijednu žrtvu bombardovanja. Ja znam da je bilo bombardovanja od strane NATO pakta ali ja nisam video nijednu žrtvu toga, a pogotovu ne kad sam bio na groblju. Bilo je srpskih napada toga je bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da ste vi prevozili žrtve od NATO bombardovanja u bolnicu radi identifikacije i obdukcije zbog utvrđivanja uzroka smrti preminulih?

MEJ:

            A što vi kažete kada se to dogodilo?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mene pitate?

MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa on tvrdi da se to događalo u proleće 99 godine, kao što znate proleće počinje krajem marta, a završava se krajem juna. Dakle, celo proleće je bilo bombardovanje NATO. On govori o proleću. Ja sugerišem ono što on tvrdi.

MEJ:

            Dozvolite mi da vas prekinem kako bismo to razjasnili. Znači vi sada iznosite tvrdnju da su leševi iz Pustog sela, pri čijem iskopavanju je on pomagao, kao i pri njihovom odvoženju u Prizren,  žrtve ili možda mogu biti žrtve bombardovanja NATO pakta. Da li je to vaša tvrdnja?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ga pitam da li je sahranjivao i nosio leševe koji su poginuli u bombardovanju. To je moje pitanje, gospodine Mej?

MEJ:

            Pa nije bilo baš tako jasno.

KVON:

            Gospodine Đogaj,  rekli ste da se ne sećate koji je tačno bio datum kada ste vi pomagali pri toj eksuhamciji. Da li je to tačno? Znači to je bilo negde u proleće 1999 godine.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

KVON:

            Međutim, u ovom dodatku koji su vam pokazali na početku svedočenja, vi kažete da se ta izjava odnosi na april ili u maj 1999. godine, "kada mi je policija naredila da pomažem pri iskopavanju leševa". Kako ste se to setili da se radilo o aprilu ili maju. Da li je to tačno? Da li je to bilo u aprilu ili maju 1999. godine?

ODGOVOR:

            Sećam se da je to bio maj, možda kraj aprila. Sećam se otprilike meseca ali ne znam tačno.

KVON:

            Hvala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imate dve izjave. Jednu ste dali 27. februara i 1. marta, 2000 godine. Drugu ste dali juna znači negde posle tri meseca. U drugoj izjavi govorite o nekakvim iskopavanjima leševa sa strelišta i ubacivanje u hladnjaču. Pošto je to krupan ovako događaj. Kako to niste pomenuli u prvoj izjavi da ste se time bavili. Kad je to bilo? Čuo sam drugu stranu kako je objašnjavala da je reč bila o aprilu 2000. godine. Je li to bilo u aprilu 2000. godine, kao što je ona rekla ili u neko drugo vreme.

ODGOVOR:

            Da. To je tačno. Možda postoji greška. Ja sam to rekao u to vreme no, možda je došlo do greške streljana je bila kasnije, ali možda je to bilo i nešto ranije nego što sam ja rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, a sad vas pitam za ovu drugu izjavu. Za ovu drugu izjavu. Zašto sve to što kažete u drugoj izjavi što je potpuno novo u odnosu na celu izjavu koju ste davali od 27. februara do 1. marta, 2000 godine u Prizrenu, ništa od toga niste pomenuli nego tek 24 juna, 2000 godine, objašnjavate nekakva iskopavanja i hladnjaču i tako dalje. Kad je to bilo? Kad se taj događaj desio?

ODGOVOR:

            Mislim da sam vam već na početku rekao da se ne sećam tačnijeg datuma. Oni su nas poslali da tamo radimo usred noći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi jeste onda već radili kao grobar, kad ste ovo drugo, što govorite u drugoj izjavi, radili ili niste. Jeste onda već bili zaposleni kao grobar?

ODGOVOR:

            Ne, radio sam za opštinske vlasti. Oni su rekli četvorici radnika koji su bili zaposleni tamo da to obave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi onda kada je to bilo. Ne pitam vas da li je bio dan ili noć. Nego koji je mesec to bio?

ODGOVOR:

            Mogao je to biti april.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači u to vreme kad ste išli u Pusto selo, Prizren, Prištinu i sve ovo što ste dali u prvoj izjavi samo ste zaboravili da ispričate ovo što ste dali u drugoj izjavi posle tri meseca. Je li tako?

MEJ:

            Moram ovo bolje shvatiti. Gospođice Romano, možda biste nam vi mogli pomoći. Izjave koje ja ovde imam, izjave ovog svedoka nose datum februar ili mart 2000 godine.

KVON:

            Sledeća je jun 2000 godina.

ROMANO:

            Da. Prva je 27. februar. Druga je 24. jun.

MEJ:

            Ali ja ne shvatam što to onda govori optuženi. Šta on pokušava reći.

ROMANO:

            Ni optužba to ne shvata.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, možete postaviti još dva pitanja. Imali ste gotovo sat vremena sa ovim svedokom, a to je više od uobičajenog vremena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da razjasnimo nešto. Gospođica Romano je u ovom svom uvodnom izlaganju za događaj opisan u drugoj izjavi rekla da se to dogodilo u aprilu 2000. godine. Možda će ona sad reći da je napravila lapsus, ali je tako rekla. To možete verovatno da vidite i u transkriptu. On opisuje šta se dogodilo u aprilu.

MEJ:

            Dobro. Da.On je u izjavi iz juna 2000. godine opisivao događaje koji su se dogodili u aprilu ili maju 2000. godine. Zato sam rekao da ne razumem ono o čemu vi govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa zato kažem u aprilu 2000 godine, gospodine Mej, nije bilo nikakvih srpskih vlasti ni srpske policije na Kosovu. Od juna 1999. godine nema ni srpskih vlasti ni srpske policije na Kosovu. O čemu se radi, gospodine Mej?

MEJ:

            Dobro. Gospodine, iznesena je tvrdnja da na Kosovu nije bilo srpskih policajaca u to vreme. Gospodine Đogaj, možete li nam pomoći u vezi s time?

ODGOVOR:

            Policija i srpska Vojska su tada bili tamo.

ROMANO:

            Časni sude, bojim se da ja sad ne shvatam o čemu se radi. Događaj se odnosi na godinu 1999. na april 1999. godine. Svedok svedoči o događajima iz aprila i maja 1999. godine.

MEJ:

            Mislite na streljanu?

ROMANO:

            Da.

MEJ:

            Ali ja sam shvatio da se to dešavalo 2000. godine.

ROMANO:

            Samo na streljani, a prvi su u aprilu 1999. godine.

MEJ:

            Radi se o dva događaja. Prvi u proleće 1999 godine, u Pustom selu, a drugi događaj godinu dana kasnije na streljani. Ako nisam u pravu ispravite me.

ROMANO:

            Časni sude, vi ste u pravu. Međutim, kada on govori o policiji.

MEJ.

            Pretpostavljam  2000. godine. Gospodine Miloševiću, imate još dva pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li smo rasčistili kad se ovaj događaj događao - 2000. godine ili 1999. godine.

MEJ:

            On vam je rekao da je to bilo godine 2000. Idemo dalje.

SVEDOK:

            To stoji u mojoj izjavi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas ako se to događalo, to što on tvrdi da se događalo u aprilu 2000. godine to mene uopšte ne zanima. Jer, u aprilu 2000. godine, nije bilo nikakvih srpskih vlasti na Kosovu.

MEJ:

            Dobro, u redu čuli smo ono što ste vi rekli i čuli smo i njegov iskaz. Gospodine Tapuškoviću oko pitanja, budite brzi molim vas. Jer imamo još 6 minuta.

TAPUŠKOVIĆ:

            Zaista ću se truditi,  ali postoje tri bitne razlike između prvog i drugog iskaza. Tri vrlo važne stvari. Strana tri drugi pasus odozdo u prvom iskazu gospodine Đogaj, vi ste rekli ovo što vam je već pročitano da niste videli uopšte kako su izgledala tela kad su bila iskopana iz grobova, strana 3 drugi pasus, odozdo engleske verzije i strana 4 pasus 2 odozdo engleske verzije, kad su tela vraćena u vreću. Sve vreće s telima su bile zatvorene. Nikad nisam video nikakvu odeću.

 

 

Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest