aktuelno-m.gif (3720 bytes)

11. JUN 2002.

STENOGRAM

 

MEJ:

            Da izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim da vas obavestim da je sinoć u pola sedam došao moj saradnik Tomanović da me obavesti da je ponovo promenjen redosled svedoka i da su još dva svedoka dodata. Bio  je najavljen Voker za danas, pa je onda dodat sadašnji svedok, pa onda još dva sinoć između i mislim da se tu radi o nastojanju da se minimizira vreme koje će biti ostavljeno za ispitivanje Vokera.

MEJ:

            Mi ćemo osigurati da se to ne desi. Gospodine Najs, da li možete da mi date neka uveravanja da ćemo imati dovoljno vremena za gospodina Vokera.

NAJS:

            Mi nemamo nikakve namere da lišimo optuženog mogućnosti da ispita gospodina Vokera. Ja ću direktno ispitivanje gospodina Vokera obaviti što brže mogu. Tako što ću to uraditi kroz zahtev za neke delove neke njegove izjave njegovog svedočenja prođe kroz 92 kao i  dva svedoka o kojima on govori, koji će biti svedoci 92 o bazi zločina.

MEJ:

            Neće biti nikakve štete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U 6,30 preko saradnika meni najavljuju dva svedoka koja nisu najavljena za danas. Kakvo tu objašnjenje imate?

MEJ:

            Ja neću sada polemisati sa vama, gospodine Miloševiću. Mi imamo spisak svedoka kao i mnogo puta ranije, promenio se plan. Nema ništa zlokobno u tome. Naš zadatak je da osiguramo da se sve odvija kako treba i da ne bude nikakve nepravde. Vama se ne čini nikakva nepravda. Možete biti sigurni da ćete imati dovoljno vremena za unakrsno ispitivanje gospodina Vokera. Da počnemo sa svedokom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi svedočite ne samo o događajima u Beloj Crkvi, nego i šire. Jer govorite i o događajima u Nogavcu, u Maloj Foči, u Velikoj i Maloj Kruši. Je li tako?

SVEDOK:

            U Beloj Crkvi, Selini i Nogavcu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to da je ta vaša aktivnost trajala intenzivno upravo u vreme kada su tu bili sukobi između snaga odbrane zemlje i terorističkih grupa UČK i kada je trajalo bombardovanje. Da li ste vi možda stradale, u tim sukobima i u bombardovanju nastojali da prikažete kao žrtve nekakvog zločina srpskih snaga, kako vi kažete.

ODGOVOR:

            Nije bilo OVK u Beloj Crkvi i sve žrtve su bile civili. Bilo je više od 70 žrtava.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi tvrdite da nije bilo žrtava civila u sukobima između UČK i policije i da nije bilo žrtava civila u bombardovanju NATO. Je li to tvrdite?

ODGOVOR:

            Nije bilo OVK i svi smo bili civili, nije bilo nikakvih borbi između OVK i Srba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u svojoj izjavi, na strani 1, navodite da ste živeli u porodičnom domaćinstvu u kome su bili 4 kuće vaše, vaše braće i roditelja. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ja sam živeo sa braćom zajedno i sve četiri kuće su pripadale nama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je članova brojalo vaše domaćinstvo?

ODGOVOR:

            Bilo nas je 22

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da ste bili vozač kamiona. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ja sam bio vozač kamiona, pastir i zemljoradnik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to zanimanje vozača kamiona, vi ste u vrlo čestom kretanju po opštini pretpostavljam dobro informisani, dobro upoznati sa prilikama na Kosovu. Je li tako ili ne?

ODGOVOR:

            Ja sam vozio samo za vreme letnje sezone, između jula i septembra, a inače sam se bavio stokom na planini Šara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kretali ste se u svakom slučaju. Malopre ste rekli da u vašem selu nije bilo UČK, a na strani 2 vaše izjave u 4 pasusu navodite da su u vašem selu bila 3 pripadnika UČK. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Nije bilo jedinica OVK u našem selu. Oni su bili odvojeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne govorim o jedinicama, vi pominjete trojicu, prethodni svedok iz vašeg sela Isuf Zunići govorio je da uopšte nije bilo članova UČK. Sad ne znam koliko ih je stvarno bilo u selu? Da li bi ste mogli da nam pomognete u objašnjenju?

ODGOVOR:

            Nije bilo po imenu Žunići, bila je porodica Žunići. To su bili pojedinci koji su bili pripadnici jedinica OVK koje su bile na nekom rastojanju oko 15 km.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam ni rekao selo, nego sam govorio o vašem sugrađaninu Isufu Zunićiju koji je tvrdio da nema UČK tamo, a gde je ta jedinica njihova bila i ta trojica o kojim vi govorite su bili pripadnici te jedinice.

MEJ:

            Trebalo bi da ovo razmotrimo na način koji će biti fer prema svedoku. On nije prihvatio da je bilo jedinice. On je rekao izričito da nije bilo jedinice u selu. U vašoj izjavi, gospodine Popaj, vi pominjete 3 pripadnika OVK u selu, koje su svi znali. Ta tri pripadnika gde su bili bazirani u selu? Gde su se  nalazili?

SVEDOK:

            Oni nisu bili u selu. Oni su bili u jedinicama OVK, ja sam za njih čuo, ali ih nisam svojim očima video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, te jedinice OVK, koje ste sad pomenuli, gde su bile?

ODGOVOR:

            Ja nisam bio u blizini te jedinice, ali sam čuo da je ona u Retiji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je bio komandant te jedinice?

ODGOVOR:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, razumeo sam da ne znate. U istoj izjavi, na strani 2,  navodite da niko od članova vaše porodice nije bio član UČK i da ste vi, kao većina u selu, davali novac i hranu. Kome ste davali novac i hranu za OVK?

ODGOVOR:

            Ne samo naše selo, već i svi Albanci su pomagali OVK hranom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas to ne pitam, nego pitam vas kome ste davali novac i hranu?

ODGOVOR:

            To smo predavali predstavniku sela. Ja sam bio zemljoradnik i pastir u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je bila vaša mesečna obaveza u novcu i hrani? Vaše porodice mislim, ne samo vas lično?

ODGOVOR:

            Ja nisam davao novac. Davao sam brašno, meso i ono što sam želeo da dam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kolika je bila vaša mesečna obaveza u tome što ste davali?

ODGOVOR:

            Mi nismo davali mesečno,  već smo doprinosili kad smo hteli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad je to bilo. Znači nedeljno, dnevno , trodnevno.

ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću, vi sugerišete odgovore svedoku i sve vreme to radite. Svedok je jasno rekao da nije bio obavezan da daje. On je davao dobrovoljno, ali vi stalno koristite reč obaveza. To je pogrešno predstavljanje situacije.

NAJS:

            Ja sam hteo posebno da postavim pitanje relevantnosti ovog materijala. Ja shvatam da postoji razlog zbog čega ne treba ograničavati optuženog koji sam sebe zastupa. Međutim, ova pitanja OVK stvarno nemaju nikakve veze sa predmetom, po mom mišljenju.

MEJ:

            Gospodine Najs, odgovor je sledeći. Postoji relevantnost vrlo široka, jer je deo teza ovog optuženog da je OVK bila odgovorna za jezive zločine i izgleda da oni zaista možda i jesu odgovorni za neke stvari o kojima govori ovaj svedok. U tim okolnostima on ima pravo da unakrsno ispituje o tome. Međutim, meni je jasno stavljeno do znanja da je to samo u ograničenom okviru. Jer, on generalno puno vremena gubi na ovu vrstu unakrsnog ispitivanja. Tako da će pristup sudskog veća biti da dozvoli unakrsno ispitivanje ukoliko je ono relevantno do neke mere, ali da to ograniči vremenski. Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste 98 godine, bili u Beloj Crkvi.

ODGOVOR:

            Od 18 maja, pa do jula,  bio sam na planini Šara sa kravama i ovcama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate ko je Đelaji Hajda zvani Toni?

ODGOVOR:

            Ne, taj čovek nije iz našeg sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate ko je bio komandant  za oblast Orahovca.

ODGOVOR:

            Već sam vam rekao da ga ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ja vas pitam da li znate ko je bio komandant UČK za oblast Orahovca, a vi kažete da ga ne znate, da ne znate Hajdu. Je li to znači da znate da je Hajda bio komandant.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Moje pitanje se odnosi na Hajdu.

ODGOVOR:

            Ne, ja ništa o tome ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A za napad UČK na Orahovac.

ODGOVOR:

            Ne, ništa o tome ne znam i o tome nisam ništa govorio u svojoj izjavi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su ova trojica pripadnika UČK, o kojima govorite u svojoj izjavi sa drugima učestvovali u napadu na Orahovac.

ODGOVOR:

            Otkud bih ja znao, ja nisam njihov telohranitelj pa da ih svuda pratim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li znate ko je Skender Hodža?

ODGOVOR:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste u vreme kad ste radili kao vozač kamiona, u tim sezonskim prilikama koje ste pomenuli, prevozili oružje ili neke druge potrebe za UČK?

ODGOVOR:

            Kao što sam rekao u 98. godini, ja čak uopšte nisam bio u selu. Ja sam bio u planini sa stokom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa bili ste u planini u toku leta, kao što ste sami rekli, a veći deo godine ste valjda bili u selu. Gde ste bili veći deo godine?

ODGOVOR:

            Bio sam kući i čuvao sam svoje ovce, bio sam sa stadom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da ste 25. marta u 14,00, sati kada je NATO započeo bombardovanje sa svojom porodicom sišli u podrum kuće. To vam stoji na strani 2 u poslednjem pasusu izjave. Je li tako?

ODGOVOR:

            Kad smo čuli zvuke srpskih tenkova kako ulaze u selo a onda i NATO bombardovanje srpski položaji iznad sela otvorili su vatru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Kažete da ste 25. marta, u dva sata kada je NATO započeo bombardovanje sa svojom porodicom sišli u podrum kuće. Je li to tako? Nisam vas pitao za tenkove, nego za ovo što ste rekli sami u svojoj izjavi.

ODGOVOR:

            Mi smo čuli NATO bombardovanje koje je počelo u 10,00 uveče. Ali u dva sata počeli su da pucaju srpske snage i onda smo moja porodica i ja pobegli u podrum.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo pročitaću vam poslednji pasus vaše izjave na strani dva glasi: "kada je NATO započeo bombardovanje moja porodica je sišla u podrum kuće", ali da nastavimo dalje. Da li je vaše selo bombardovao  NATO?

ODGOVOR:

            Ne, nije bilo bombardovano, niti smo se mi plašili NATO.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi tvrdite da nijedna bomba nije pala u okolinu vašeg sela.

ODGOVOR:

            Ni u Belu Crkvu, ni u Celinu, ni u jedno selo u okolini nije pala nijedna NATO bomba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za bilo koje mesto na Kosovu gde je pala neka bomba NATO?

MEJ:

            On svedoči o svom selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodi da su tenkovi došli u centar sela, a da su se potom udaljili iz sela i zauzeli položaj na brdu iznad sela. Je li tako?

ODGOVOR:

            Srbi su ušli u selo u dva sata i neki tenkovi su zauzeli položaj tada, a onda od 22. marta tamo su bili tenkovi i od ranije, a u dva sata ujutro tog dana došli su dodatni tenkovi i neki od njih su krenuli u pravcu Celina, u pravcu jednog mesta koje se zove brdo Breganoli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas objasnite mi da li su tenkovi bili u selu za vreme bombardovanja ili su posle bombardovanja zauzimali položaje na brdu?

ODGOVOR:

            22. marta, dva dana pre bombardovanja, oni su zauzeli položaje u podnožju brda Svetoši i izbacili su ljude koji su živeli u podnožju tog brda u jednoj kući i ti ljudi su došli kod mene kući.

MEJ:

            Pitali su vas o položaju tenkova tokom bombardovanja. Da li možete da nam kažete gde su se oni nalazili?

ODGOVOR:

            Naravno da mogu, položaji tenkova bili su na brdu u pravcu Celina. Bilo je 200 vozila u dvorištu škole. Ostali su otišli prema Celinama, ali ne znam koliko ih je bilo, pošto je bila noć nisam mogao da vidim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da je policija počela da puca iz bunkera iznad krovova kuća, a da ste vi i drugi seljani počeli da napuštate selo. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Mi smo počeli da napuštamo selo u četiri ujutro, kada su oni počeli da pale kuće. Oni su počeli na jednom kraju sela i ja nisam napustio svoju kuću, jer svih 18 članova moje porodice bilo u dvorištu, skupili su se tamo i mi smo krenuli prema Rugovu. Dok sam ja hteo da se pobrinem za stoku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je to bio sukob između policije i UČK. To što tvrdite da su ušli u selo?

ODGOVOR:

            Već sam vam rekao da OVK nije postojao, nije bilo OVK u mom selu. To sam vam već rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ali vi kažete na strani 3 drugi i treći pasus da je policija pucala preko kuća u neki cilj koji je bio na drugoj strani očigledno. Ako je pucala preko kuća, iznad kuća, preko krovova kuća, u koga je pucala.

ODGOVOR:

            Policija je imala 22. marta položaje tamo. Već 22. marta policija je tamo imala položaje i 80 posto stanovništva je bilo napustilo selo a oni su počeli da pale kuće onih ljudi koji su napustili selo u pet ujutro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u istom pasusu na istoj strani navodi te da ste videli srpske snage koje otvaraju vatru na kuće ulazeći u selo i da su tom prilikom policajci koristili benzin i bacače plamena, a da ste se vi i pored toga vratili u selo da nahranite stoku, jer niste želeli da je ostavite bez vode. Jeste tako izjavili?

ODGOVOR:

            Ja sam se vratio da nahranim stoku dok su kuće gorele i mogla se čuti pucnjava. Međutim, kasnije, pošto sam nahranio, prošao sam kroz druge kuće i čuo sam kako deca plaču, kako ih zlostavljaju i onda sam našao porodicu  Žunićija i još jednog čoveka Tahiju  sa 30 članova njihovih porodica i pomogao im da pređu reku koja je bila duboka. Borba je bila sa položaja iznad sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Je li to logično da vi, kako kažete u situaciji u kojoj policija pali selo dolazite baš u selo, tu gde policija pali selo, samo da bi ste nahranili stoku.

ODGOVOR:

            Ja nisam napustio selo, ali morao sam ispratiti ljude, morao sam im pomoći da napuste kuće i da odu u smeru Ja nisam napustio selo, ja sam se brinuo o selu i video sam kako pale selo, a nakon toga sam izašao iz kuće i začuo dečije glasove. Oni su se nalazili 300 metara od kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malopre ste rekli da ste čuli pucnjavu u to isto vreme. Gde ste čuli tu pucnjavu?

ODGOVOR:

            Čuo sam pucnjavu od dva ujutro pa sve do vremena kad su pogubili obitelj Žunići i moju celu porodicu. Oni nisu prestali pucati sve do večeri u selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa na koga su pucali to sve do večeri u selu? Ceo dan su pucali u selu.

ODGOVOR:

            Celi dan su palili selo. Nisu to radili samo jedan, to su radili mesec dana, stalno isterujući ljude paleći kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači mesec dana su palili vaše selo i pucali svaki dan po selu.

ODGOVOR:

            To je tako bilo. Zadnja kuća je zapaljena 4. maja. Tri stotine kuća bilo je u našem selu, a samo 6 kuća ostalo nezapaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I ko je zapalio te kuće?

ODGOVOR:

            Te kuće zapalila je vaša policija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Na koga su pucali mesec dana u selu.

ODGOVOR:

            Tamo više nije bilo ljudi. Pucali su nasumice. Oni su uzimali tuđe kuće i odeću. Tri kamiona su Srbi odvezli. Ja sam te kamione pronašao na mestu zvano Klokot. Pronašao sam moj kamion a druge je uzela policija KFOR-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo mi odgovorite na pitanje na koga su to pucali kad nikog nije bilo u selu?

ODGOVOR:

            U selu su ubijali stoku. U selu je bilo 5000 grla stoke, ni jedna životinja nije ostala. Svu stoku su pobili, pljačkali ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kolko su ljudi ubili u selu za tih mesec dana pucajući?

ODGOVOR:

            Ljude su ubili 25. marta,  u druge dane nikoga nije bilo u selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko njih su ubili 25. marta?

ODGOVOR:

            25. marta su ubili 70 ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste vi videli da su oni ubili te ljude.?

ODGOVOR:

            Video sam pogubljenje. Video sam kako ih ubijaju. Ja sam bio tamo, pomagao sam oko Žunići i Džemala Spahija. Bio sam tamo. Bio sam u blizini bandere, 80 m daleko od tog mesta i video sam policiju kako ide u smeru mosta gde su pogubljeni ljudi. Petoro osoba iz moji porodice pogubljeno je tamo. Sinovi mog ujaka su takođe ubijeni. Ubili su 40 ljudi, 40 civila. Nakon sat vremena vratio sam se tamo sa suprugom otišli smo na lice mesta i videli smo ih pogubljene. Moji sinovi Šendek, evo tu imam fotografiju mog sina kojeg sam pokopao. Možemo ga videti, bio je sav obliven krvlju. To su moja dva sina. Imam ovde.

MEJ.

            Dozvolite mu da završi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro,koliko tvrdite da je ubijeno tada ljudi, 40 ili 70?

MEJ:

            Rekao je 70.

SVEDOK:

            Ukupno u tom selu ubijeno je 70 ljudi. Ja mogu navesti njihova imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite, molim vas, pošto navodite da ste videli 12 policajaca u različitim uniformama i nekim hirurškim rukavicama. Je li to tačno? To vam je na strani 3 peti pasus.

ODGOVOR:

            Ja sam bio na desnoj strani reke. Video sam 12 policajaca na levoj strani reke, nisam video koliko je bilo policajaca. Bilo je tamo i paravojnih ljudi iz Srbije.

MEJ:

            Pitanje koje vam je postavljeno odnosilo se na hirurške rukavice. Da li je tačno da su policajci nosili toga dana plastične hirurške rukavice.

ODGOVOR:

            Rukavice smo pronašli rukavice nakon što smo se vratili. A te su rukavice videli istražitelji Međunarodnog suda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Vi kažete upravo u ovom pasusu koji vam citiram: "većina njih nosili trake" i tako dalje i na kraju je rečenica "svi su nosili pripijene bele plastične rukavice slične onima koje koriste lekari". Dakle, vi tvrdite da ste videli policiju u plastičnim rukavicama koje koriste lekari.

ODGOVOR:

            Nisam to ja rekao. Ja sam čuvao Žunićija i njegovu majku, oni su se krili i onda su ih pogubili. Oni su mi rekli da su u Celini i Beloj Crkvi videli ljude sa rukavicama, i tamo su rukavice pronađene i igle i rekli su nam o tome kad su se vratili kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite o onome što ste vi videli, ali pošto kažete da to niste videli, možemo da idemo dalje. Ovo je prvi put da čujemo da policija ili vojska nosi hirurške rukavice. Vi ste nas, na strani 4, drugi pasus, naveli da su ti, kako vi kažete policajci, ubili onih 14 ljudi kojima ste vi pomogli. Jeste vi videli da su oni njih ubili?

ODGOVOR:

            Kad su pogubljeni video sam ih. Video sam policiju dok ih je pogubljivala, a nakon što su oni otišli 100 metara od mesta gde su pogubili te ljude otišao sam tamo i video sam ljude koji su pogubljeni. Otišao sam tamo veoma brzo, 20 minuta nakon tog događaja, a onda sam brzo otišao jer nisam tamo mogao ostati, pošao sam prema železničkoj pruzi koja vodi do Prizrena. Kad sam došao do železničke pruge začuo sam pucnjeve policije, tamo sam pao i ostao. Zatim sam video moju suprugu, ona mi je rekla da su moji sinovi, moja braća i svi koji su bili tamo pogubljeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Popaje, meni je žao ako ste vi izgubili sinove, ali da li ste vi sigurni da su oni izginuli nekakvom streljanju ili su izgubili život u ratnom okršaju između bilo kojih strana, nije ni bitno sad kojih strana.

ODGOVOR:

            Da vam je žao ne biste to uradili. Ali to je istina što govorim. Ja sam otišao tamo zatekao sam njih 8 tamo je bio sin mog brata, sin mog ujaka, Žunići 6 njih odveo sam Hitniju Popaju. Hitni Popaj je naveče umro u selu u kući. Pokopao sam ih u tri sata ujutro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je ljudi bilo u toj grupi tu na tom mostu, ispod mosta, pošto i vi i ovaj prethodni svedok govorite o istoj grupi ljudi. Koliko je ljudi bilo tamo?

ODGOVOR:

            Koliko je ljudi bilo tamo ja ne znam, ali znam koliko ih je ubijeno. Jer ja sam im sam pomogao. Zapisao sam im imena, sva njihova imena kad sam ih pokopao. Ja sam ih pokopao vlastitim rukama njih 27. Tamo se nalazi jedno veliko groblje, 36 drugih je bilo, 2 u selu i seoski derviš dva sina mog strica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite o tome da ste sve vreme bili uz neke druge ljude. Ne čini vam li se nelogično da ste sve vreme bili uz neke druge ljude i da pomažete njima, a da vašu porodicu ostavljate na drugoj strani.

ODGOVOR:

            Nisam bio sa drugim ljudima. Na početku sam bio sam, nakon toga pridružio sam se supruzi i ocu i majci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, molim vas, da li i tada, za vreme tih okršaja, vi tvrdite da nigde nije bilo UČK dok je trajala ta pucnjava i to što se dešavalo?

OPTUŽBA:

            Ja bih se nadovezao na sudiju Robinsona, optuženi to opet čini. Nema nikakvih dokaza da je tamo bilo okršaja. Ali ima dokaza da je tamo došlo do pogubljenja.

MEJ:

            To je tačno, gospodine Miloševiću. Svedok je govorio o pogubljenjima. Nema nikakvog pomena  da su ljudi izgubili život kao rezultat nekog okršaja. A sada imate li još nešto za ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naravno da imam, ali suština je što ne mogu da pretpostavim da može da bude pogubljenje u pitanju.

MEJ:

            To je njegov iskaz. Mi se sada bavimo njegovim iskazom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Razumem da on o tome govori. Pošto je policija bila sve vreme prisutna u tom prostoru, da li su vaši u toku vožnje i povratka traktorom, gde ste išli da pomognete ranjenima, imali bilo kakav problem sa policijom. Išli ste traktorom da pokupite ranjene, o tome kažete, vraćali se, tu je policija, jeste li imali kakav problem sa policijom?

SVEDOK:

            Policija je otišla nakon što su izvršili pogubljenje, otišli su u smeru Celina. Nisu više bili tamo, a kada je reč o kamionu, tamo je bila moja supruga. U kamionu je došao Šemsedin Keljmendi i sa njim je bio Abaz Kreziu i nakon toga došla je moja žena sa drugim ženama i uzeli smo sve one koji su bili živi. Nismo uspeli uzeti žrtve, ali uzeli smo osam njih koji su bili u životu i odvezli ih u selo Đerđe. Ja ću kazati imena, Alban Popaj, sin mog brata, Husni Popaj, Žunići i još neki drugi i njih smo odvezli u kuću Abaska Rozija u Đerđu jer je njegova kćer bila medicinska sestra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ste otišli u Zrze i da ste kupili plastičnu foliju i ćebad. To vam je na strani 6. Da li je moguće da rade prodavnice u situaciji kada ide policija kako vi kažete i redom strelja Albance?

SVEDOK:

            Prodavnice nisu bile otvorene, ali to je bilo 27-og, išao sam tamo gde bih mogao pronaći neke ljude, u poljoprivredni dućan i tamo sam uzeo stvari i čekao sam ceo taj dan 27. Napravio sam dva metra, pripremio i neke bokseve kako bih napisao imena i uveče 27-og, u devet sati uveče, neki moji seljani i moji prijatelji su mi pomogli i u devet sati uveče otišli smo kako bi počeli pokopavati 36 osoba u masovnoj grobnici i to piše u mojoj izjavi. Toga se dobro sećam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi među imenima žrtava spominjete i Jusufa Popaja. Da li znate da je, prema dokumentima, Jusuf Popaj 17. maja 1998. godine maltretiran od strane UČK-a na putu Mališevo - Orahovac kod sela Dragobilje, kada mu je oduzet pištolj sa devet metaka i da je taj incident on lično prijavio policiji. Da li znate za to pošto ste rod?

SVEDOK:

            To je velika laž, vaša laž, to je velika laž koju ste vi izmislili. Jusufu Popaju bilo je 70 godina, on je bio hadžija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim po dokumentu koji imam, ali da uzmemo to što ste rekli. Vi navodite ...

MEJ:

            Svedok je odgovorio. Imate još dva minuta na raspolaganju, gospodine Miloševiću, pa molim vas da prilagodite  pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da prilagodim za dva minuta je prilično teško.

            Navodite da ste u selu Nogavcu, to vam je na strani 10, pretraživali kuće srušene od bombardovanja i navodite da je bombardovanje Nogavca izvršio srpski avion, a ne NATO avion. Na osnovu čega to tvrdite?

SVEDOK:

            Te noći smo iz sela Zrze zajedno sa Nadžimom Redžepijem krenuli prema selu Celine. Kada smo ušli u selo Celine došla su dva aviona, veoma nisko i zatim nakon nekoliko minuta začuo sam četiri eksplozije. To je bilo bombardovanje. Nisam znao gde su te bombe pale, a nakon tri dana čuo sam gde su te bombe eksplodirale.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao na osnovu čega tvrdite da su, kako vi kažete, to bili srpski avioni, a ne NATO avioni. Dakle i bombardovanje svoje teritorije vršili su srpski avioni, kako vi to kažete.

SVEDOK:

            Kad sam otišao tamo čuo sam da se tamo nalazilo mnogo ljudi koji su pucali. Našli smo komadiće bombe, sakrili smo ih, KFOR je uzeo te komadiće i na tim komadićima nalazila su se ćirilična slova. Ja sam u Nogavcu pronašao sestru moga oca koja je tamo poginula i pokopao sam je 6. aprila. Njezino je ime bilo Sanija Kastrati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je ljudi poginulo u tom bombardovanju?

SVEDOK:

            Ne znam tačan broj, ali video sam da su poginule tri žene i osmoro dece. Nisam mogao tamo duže ostati pa sam otišao. Video sam decu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro ...

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vaše vreme je sada isteklo. Gospodine Tapuškoviću imate li vi pitanja za ovog svedoka?

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sude, hvala, imam samo dva pitanja i to baš u vezi ovoga što je navedeno na strani 10, pasus 4 engleske verzije.

Kad ste došli, gospodine svedoče, na lice mesta, vi ste rekli "crepovi na krovovima". To je zadnja rečenica engleske verzije tog pasusa: "Crepovi na krovovima i prozori na većini kuća u selu bili su porazbijani od eksplozija". Da li to znači da te kuće, te brojne kuće, znači većina kuća u tom selu nije uopšte pogođena, a ostala je bez krovova i prozora. Da li to znači da je to bila posledica jakog vazdušnog udara?

SVEDOK:

            Govorite o Beloj Crkvi ili o drugom selu, o Nogavcu, nisam shvatio pitanje.

TAPUŠKOVIĆ:

            Sledećeg jutra kako ste kazali, već sledećeg jutra ste sa Gazimend  Malosorijem i još desetoro ljudi otišli na lice mesta, pogledali ste i videli ste da na kućama nema ni crepova ni stakala na prozorima.

SVEDOK:

            To je bilo zbog bombardovanja, svi su crepovi pali na zemlju, kao da se zemlja tresla.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li ste u tom selu videli kratere od bombi?

SVEDOK:

            Našli smo neke komadiće, komadiće bombi kada smo pronašli decu. Pronašli smo te komadiće bombi odmah tamo. Da li je to došlo od bombe ili od nečeg drugog, to ne znam. Te komadiće je odneo KFOR.

TAPUŠKOVIĆ:

            Velike kratere deset metara široke, odnosno deset metara dugačke i sedam metara široke, da li ste videli ili ne? Da ili ne?

SVEDOK:

            Kada sam otišao tamo video sam ljude koji su bili ubijeni, izveo sam neke ljude, ništa drugo nisam video. Ja sam vlastitim rukama pokopao 168 civila u selima Bela Crkva, Celine i Nogavci. Nisam mogao videti ništa drugo.

TUŽBA:

            Još nekoliko stvari. Fotografija koju ste nam pokazali pokazuje vaša dva sina i ja mislim da ste vi tu fotografiju našli na jednom od njih kad ste ga pokopali.

SVEDOK.

            Da.

TUŽBA:

            Zato je fotografija zaprljana krvlju. Recite mi, molim vas, da li je bilo normalno da taj vaš sin nosi sa sobom fotografiju sebe i svog brata ili ne?

SVEDOK:

            Moj mali sin, mlađi sin Agani imao je ovu fotografiju kada sam ga pokopao. Verovatno je pre nego što su otišli želeo sa sobom odneti tu fotografiju kao suvenir kada su palili selo. Još uvek se na fotografiji mogu videti mrlje krvi. To je fotografija moja dva sina.

TUŽBA:

            Ja ne tražim da se ovo uvrsti u spis.

            Druga stvar, u vašoj izjavi koju ste potpisali, zaista na trećoj strani stoji da kad ste gledali dvanaestoricu policajaca pokraj potoka Bela, da su oni nosili neke tačno određene uniforme koje vi onda opisujete i zatim dalje u izjavi stoji: "Svi su nosili usko pripijene bele, plastične rukavice poput onih koje koriste doktori". Da li nam možete reći da znamo kako da se postavimo prema toj izjavi. Jeste li vi to videli kroz dvogled ili nekako drugačije ili ne, a ako ne... ?

SVEDOK:

            Video sam to kroz dvogled. Dvanestorica policajaca koji su bili sa moje, desne strane, na levoj strani nisam video koliko je bilo policajaca, ove sam video kroz dvogled. Video sam ih kako pogobljuju ljude na mostu Bela.

TUŽBA:

            Jeste li ih videli sa rukavicama ili ne?

SVEDOK:

            Da, imali su rukavice, a te su rukavice skinuli usred sela Celina i Bela Crkva i kasnije smo te rukavice pronašli i kada smo pokopali ljude ja sam te rukavice predao istražiteljima suda.

TUŽBA:

            Nemam više pitanja.

MEJ:

            Gospodine Popaj, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti u međunarodni sud, sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala vam, hvala vam mnogo.

MEJ:

            Gospodine Najs, dok čekamo na svedoka recite, negde pri kraju ove nedelje, verovatno u petak želeli smo nastaviti diskusiju o popisu svedoka i želeli bi razjasniti neke stvari koje proizlaze iz toga. Isto tako tu je i pitanje dokaznog predmeta doktora Bakara, koji bi trebalo rešiti.

TUŽBA:

            Ja sam se nadao da ja ovde neću biti u petak, moraću to po rasporedu svedoka. Vidim da ćemo biti malo kratki sa ovim vremenom i kasniti ovoga tjedna iz razloga koji nisu pod našom kontrolom i ja bih želeo da ne budem ovde u petak, i radije bih želeo da se time bavimo bilo u četvrtak, bilo sledeći ponedeljak. Želeo bih se vratiti na listu svedoka i ja sada preduzimam korake u vezi sa ovim segmentima predmeta i pripemiću liste, koje će, nadam se, biti od pomoći i veći i optuženom, budući da on ima problema, kaže da ima problema sa pripremom tokom leta. Ja predviđam da ćemo te popise završiti do kraja ove nedelje, tako da bih ja ponovo sugerirao da se o tome razgovara u petak, ili možda u ponedeljak. Mi znamo da nakon ambasadora Vokera sledi general Nauman, i njih obojica rade pod vremenskim ograničenjima koja ću sada tačno ustanoviti kakva su čim napustim sudnicu. Međutim, mislim da je veoma verovatno da svedoke predviđene za nećemo moći sve ugurati u ovu nedelju, i mislim da će neki od njih preteći u sledeći ponedeljak. Ne znam da li vam je to od neke pomoći? Ali, dakle, ukoliko imamo šansu da tu raspravu od petka nekamo pomaknemo, jer ja ovde neću biti u petak, bio bih vam zahvalan na tome.

MEJ:

            Da, to možemo napraviti, utvrdićemo onda vreme, recite nam kako stvari napreduju na vašoj strani.

TUŽBA:

            Svakako.

MEJ:

            Molim da se uvede svedok.

RAJNEVELD:

            Da, časni sude. Tužilaštvo poziva Lufti Ramadanija.

MEJ:

            Neka svedok da svečanu izjavu.

 

SVEDOK - LUFTI RAMADANI:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i samo istinu.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Gospodine Ramadani, ja razumem da ste vi stariji od 58 godina, Musliman, albanske nacionalnosti koji živi u selu Velika Kruša. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            A rođeni ste u opštini Suva Reka. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Jeste.

PITANjE:

            Koliko dugo živite u Velikoj Kruši?

ODGOVOR:

            Od 58.

PITANjE:

            Da li sam dobro razumeo da ste oženjeni i imate dva preživela sina, dok su druga dva sina ubijena ili poginula 26. marta 99.?

ODGOVOR:

            Tako je.

PITANjE:

            Časni sude, možda će nam biti od pomoći ako pokažem gde se nalazi selo Mala Kruša. Ako pogledate stranu 10 i pogledate nad desnom marginom broj 23 i odmah na levo, gde je naznaka 70, videćete pored ove raskrsnice selo Mala Kruša. Možda bismo to mogli da stavimo na grafoskop.

TUŽBA:

            Gospodine, molim vas, pogledajte tu kartu, uzmite pokazivač i pokažite nam vaše selo.

            Možete li ga naći?

            Da, vidimo Prizren. Sada pokazujete selo Mala Kruša. Molim poslužitelja da, takođe, pokaže svedoku i ove fotografije. Pokazaću vam, gospodine, neke fotografije snimljene iz vazduha i pitaću vas da li prepoznajete selo koje se vidi na ovim fotografijama.

            Gospodine Ramadani, da li je to fotografija vašeg sela?

            Možda bih mogao da krenem dalje časni sude. Hvala gospodine Ramadani. Pretpostavljam da sada pokazujete, da li je to fotografija vašeg sela gospodine.

ODGOVOR:

            Da. To je to selo.

PITANjE:

            Gospodine Ramadani, da li ste vi imali razgovor sa tužilaštvom 20. jula 99. godine i da li ste toga dana dali izjavu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste dali dve kasnije izjave 26. juna 2001. godine i 5. oktobra iste godine, tako da ima ukupno tri vaše izjave?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste se pojavljivali pred predsedavajućim službenikom ovog Tribunala 4. juna 2002. godine, kada su vam te izjave pročitane, imali ste mogućnost da unesete neke ispravke ako ima?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I toga dana, 4. juna 2002. godine, pošto ste uneli izvesne ispravke, da li ste rekli predsedavajućim službeniku da su te izjave po vašem najboljem saznanju i verovanju tačne?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Časni sude, pitam se da li bi sada ovaj svežanje materijala po praviliu 92 bis mogao da dobije broj kao dokazni predmet?

SEKRETAR:

            Časni sude, ovo će biti dokazni predmet tužilaštva 226.

RAJNEVELD:

            Sada bih pročitao vrlo kratki rezime sadržaja izjave ovog svedoka, i posle toga bih postavio par pitanja. Časni sude, kao što ćete videti iz nekoliko izjava koje su upravo uvedene u dokazni materijal, ovaj svedok je kaže da je oko 4 ujuto, 25. marta 99. njegova porodica je napustila svoju kuću i sakrila se u šumi zbog toga što je srpska policija opkolila selo. On kaže da je policija počela da granatira selo i kasnije palila albanske kuće. On opisuje kako su srpske snage imale plave uniforme MUP-a, tj. policije i maskirne uniforme. On u svojoj izjavi kaže kako je video zelene oklopne transportere i tenkove pozicionirane oko sela. Kaže kako je skoro celo stanovništvo sela bilo okupljeno u šumi blizu jednog potoka, u blizini jednog vinograda gde su proveli skoro ceo dan 25. marta oko 7 uveče. Većina njih je napustilo to mesto i otišlo u kuću Saidi Batuše, zbog toga što je bilo hladno i mala deca su bila vrlo uznemirena i plakala su. Ovaj svedok i cela njegova porodica ostali su u kući Seida Batuše do sledećeg jutra, jutra 26. marta 99. On kaže da je granatiranje nastavilo dok nije stigla jedna grupa policajaca koji su im rekli da ostanu gde jesu ili će biti ubijeni.

On kaže da je primetio kako policajci zauzimaju položaje na krovovima nekih kuća u blizini i video je kako je ubijen izvestan Isen Kanjuša koji nije bio u njihovoj grupi. Kaže da su Srbi naredili Azitu Šehu da ode u šumu i da pozove one ljude koji se tamo još uvek kriju, da se vrate. On, takođe, daje imena četvorice muškaraca i četiri žene koji su dovedeni iz šume po tom naređenju i kaže da se svi ti muškarci sada, više nisu među živima. Dalje, u svojoj izjavi kaže, da je ovoj grupi naređeno da izađe iz dvorišta i da izađe na put, gde su muškarci odvojeni od žena. Ženama je naređeno da odu na jezero Vermica, a pre nego što su otišle morale su da predaju sve svoje lične stvari. Kaže da, dok su te žene odlazile u pratnji nekih policajaca, on je video kako jedan policajac odvaja nekoliko mlađih dečaka iz grupe i vodi ih prema grupi muškaraca. On, takođe, kaže da su žene počele da vrište, da su im pretili da će ih ubiti. Takođe, kaže da su verbalno zlostavljali grupu muškaraca, da je to činio jedan policajac sa crnom maskom koji im je govorio da će sada neko drugi spavati sa njihovim suprugama.

            Svedok govori kako je ovoj grupi muškaraca naređeno da kleknu sa rukama na potiljku i tako su proveli dosta dugo vremena, a onda je Adamu Jusufiju naređeno da od svih muškaraca pokupi dokumente, novac i ključeve od automobila. Takođe, govori kako je ovoj grupi naređeno da se postroji u redove i da su onda povedeni na cestu u pravcu štale Kasćasima Batuše. Takođe, navodi imena drugih žrtava koji su bili s njim. Onda opisuje kako su ih naterali da uđu u jednu zgradu gde je bilo dve prostorije sa jednim centralnim hodnikom, i kaže da je on bio u hodniku pošto je u sobama već bilo previše ljudi. Takođe, govori o policajcu koji je nosio veliki mitraljez sa jednom okruglom kutijom za municiju i kako su ga pratili drugi naoružani policajci. Onda je čuo razgovor sa drugim policajcima i kada je jedan od njih pitao zašto kasne, drugi mu je odgovorio da će srediti problem za dve minute. Onda je svedok čuo kako se repetira puška ili mitraljez i skoro odmah zatim Srbin sa mitraljezom se pojavio u dovratku i počeo da puca. Svedok je pao na zemlju a ostali su pali na njega, preko njega. Mitraljez je prestao da puca i onda su počeli pojedinačni hici. On je zaključio da su žrtve koje nisu bile ubijene pucnjavom iz mitraljeza dokrajčene pojedinačnim pucnjavima.

Onda kaže kako je čuo da zvuke požara plamena oko sebe i video kako tela gore. Hodnik se napunio dimom. On je ustao i shvatio je da ima i drugih koji su još uvek živi. On te ljude navodi po imenu u svojoj izjavi. U izjavi od 26. nuna 2001. godine on daje jednu kartu i pokazuje kuću koja je bila, zgradu štale gde je ustreljeno otprilike stotinu muškaraca i dečaka koji su tamo i zapaljeni. On kaže da je jedan bogalj Sajt Hajdari koji je bio u kolicima, prvo su ga stavili u dovratak da bi sprečili druge da pobegnu. On je morao da pomeri Hajdarija da bi pobegao. Pošto je napustio zgradu koja je gorela, on i ostali preživeli pobegli su u šumu dok je policija i dalje na njih pucala. Međutim, oni su pobegli.

Sada bih hteo da vam pokažem dve fotografije. Molim poslužitelja da pokaže svedoku ovu fotografiju.

Gospodine Ramadani, molim vas da pogledate ovu fotografiju. Možete li reći sudu šta se na njoj vidi?

            Možda treba da stavite naočare. Pre svega, gospodine, da li prepoznajete?

ODGOVOR:

            Na ovoj fotografiji vidi se kuća Bali Abdiju. Ovo je mesto gde se desio pokolj. Ljudi su ustreljeni i zapaljeni.

PITANjE:

            Gospodine, vi pokazujete jedno mesto koje se nalazi ispred ostataka dve zgrade. Da li je to štala za krave gde se desio pokolj?

ODGOVOR:

            Ne, to nije bilo unutra, to nije bila ta štala, to je bilo pokraj štale. Ovde je bilo minirano, a sve to se desilo ovde kod štale. Tu je bilo dve prostorije i hodnik.

PITANjE:

            Vi govorite da sada u štali ništa nije ostalo, a pokazujete nam na ovaj deo ispred kuće?

ODGOVOR:

            Tu ništa nije ostalo zbog toga što, kada smo se vratili iz Albanije sve je bilo dignuto u vazduh. Ovde su ostale samo dve rupe.

PITANjE:

            Imam još jednu poslednju fotografiju koju bih hteo da vam pokažem. U vašoj izjavi, gospodine, vi pokazujete na jedna invalidska kolica, vi pominjete jedna invalidska kolica koja su stavljena u dovratak. Sada ću vam pokazati fotografiju i molim vas da kažete sudu da li prepoznajete ovo što liči na ostatke invalidskih kolica?

ODGOVOR:

            Kada su digli štalu u vazduh, oni su bacili ova kolica.

PITANjE:

            Da li su ova invalidska kolica slična onima koje ste videli 26. marta 99. ili su to ta ista kolica?

ODGOVOR:

            Slična su.

PITANjE:

            Ko je bio čovek, invalid koji je koristio ta kolica?

ODGOVOR:

            Sajid Hajdari je bio taj čovek.

PITANjE:

            Da li je to on na fotografiji?

ODGOVOR:

            Ja nisam čuo prevod.

(Prevodioci mole svedoka da govori u mikrofon)

ODGOVOR:

            Da. Poznajem ovog čoveka. Ja sam poznavao Sajda Hajdari i ovakva su, upravo, bila njegova kolica.

PITANjE:

            Da li poznajete ženu koja je na ovoj fotografiji?

ODGOVOR:

            Ne, ne poznajem.

PITANjE:

            Hvala.

ODGOVOR:

            Ne poznajem ovu ženu.

MEJ:

            Sklonite fotografiju, molim vas.

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste prvu izjavu dali 18. i 20. jula 99. u Orahovcu?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Drugu izjavu ste dali 26. juna 2001. godine?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je došlo do toga da date drugu izjavu kada ste već dali prvu?

ODGOVOR:

            Izvinite, da li biste mogli da ponovite pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Treću izjavu ste dali 5. oktobra 2001, je li tako? Drugu izjavu 26. juna 2001., treću 5. oktobra 2001, je li tako?

ODGOVOR:

            Ja sam ove izjave dao, ali nisam zapisao datume kada sam ih davao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kako je došlo do toga da dajete tri izjave?

ODGOVOR:

            Kada su oni sami došli da vide, mi smo davali izjave i ljude su pitali da ispričaju šta se desilo u Maloj Kruši.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na čiju inicijativu ste davali izjave, ko su to oni što su došli?

ODGOVOR:

            Inicijativa je bila moja da dam izjavu, a ljudi koji su došli su bili istražitelji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto sve ono što ste rekli u trećoj izjavi niste dali u drugoj izjavi ili u prvoj izjavi, na primer, ni u prvoj ni u drugoj, nego tek u trećoj?

ODGOVOR:

            Moj iskaz je isti u  prvoj, drugoj i trećoj izjavi.

MEJ:

            Ako pročitate treću izjavu, videćete da je istražitelj dao svedoku kartu i jasna je da mu je zatražio da neke stvari na karti nacrta. U prvoj ili drugoj izjavi, da li je neko tražio od vas, gospodine Ramadani, da nešto crtate na mapi?

ODGOVOR:

            Da.

MEJ:

            Očigledno je da on ne razume. Nastavite, gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je treća izjava napisana po vašem kazivanju?

ODGOVOR:

            Ove izjave koje sam ja dao mi nisu potom date da ih pročitam, već su otišle pravo na sud.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste u prvoj izjavi naveli da ste razmatrali mogućnost da pregovarate sa Srbima i da vas je Ismail Arifi izvestio da je postignut sporazum da će Srbi zaštiti albansko stanovništvo, a da će Albanci zaštiti Srbe od UČK-a. To ste se vi tako dogovorili među stanovnicima sele, je li to tačno?

ODGOVOR:

            Oni jesu postigli sporazum, ja nisam bio prisutan. Arifi se dogovorio sa Srbima. Međutim, oni nisu poštovali taj dogovor. Oni koji su napravili dogovor ga nisu ispoštovali. Zločinci iz Male Kruše koji su streljali i zapalili 112, ubili su 103 na jednom mestu ....

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To smo čuli, to piše u izjavi, ja vas molim samo da odgovorite na moje pitanje. Koliko je pripadnika UČK-a bilo u Maloj Kruši?

ODGOVOR:

            Nije bilo OVK-a. Oni nisu postojali. Bio je jedan kafe čiji je vlasnik bio Nikolić i taj kafe su policajci koristili kao svoju stanicu i tamo su tukli i maltretirali ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vas ne pitam molim vas. Malopre ste potvrdili da je postignut sporazum da Srbi štite Albance, da Albanci štite Srbe od OVK-a. Sada kažete da OVK-a nije ni postojala. Kako je onda mogao da se zaključi sporazum da Albanci štite Srbe od OVK-a koja nije postojala? Što se pravio sporazum ako OVK-a nije postojala uopšte?

ODGOVOR:

            Ne znam zašto su postigli taj sporazum. Ja sam rekao da u našem selu nije bilo OVK-a, oni tamo nisu postojali.

MEJ:

            Samo trenutak. Nešto ste objašnjavali o tom kafeu, čiji je vlasnik bio Nikolić gde su se skupljai policajci, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, čak i deca koja su išla u školu su nosila oružje, a policajci su bili tamo sedeli u kafiću Dimitrija Nikolića.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da li je tačno da su ovi Srbi, takozvani Uči i Nikolić zvani Živča, koje ste vi viđali i naveli, bili pripadnici lokalne policije, odnosno lokalnog obezbeđenja koje je stanovništvo Male Kruše formiralo.Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Bilo je puno policajaca u uniformi. Skoro svi su bili policajci, ja ne znam kako su bili organizovani. Ponekad su bili tamo, ponekad nisu. Mi uopšte nismo znali, ko je policajac  ko nije. Svi su nosili uniforme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li u Maloj Kruši formirano lokalno obezbeđenje i od Srba i od Albanaca i da je tako bio i dogovor da Srbi štite Albance, svoje sugrađane, Albanci da štite Srbe svoje sugrađane, da obezbede da se živi  u miru. Je li bilo tako ili nije?

ODGOVOR:

            Sami Srbi su bili odeveni kao policajci, pa čak i kad su stranci.

MEJ:

            Molim vas, gospodine Ramadani, koncentrišite se na pitanja. Pitanje je bilo da li je postojao dogovor u selu između Albanaca i Srba da štite jedni druge, da brane jedni druge.

SVEDOK:

            Postignut je dogovor između nekih starijih ljudi, a ja nisam bio prisutan i ne znam kako je postignut taj dogovor.

MEJ:

            Sad ćemo napraviti pauzu. Gospodine Ramadani, dok svedočite ne govorite ni sa kim o vašem svedočenju, i vratite se u 11,30

pauza

 

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo jednu malu digresiju gospodine Mej. Juče ste tražili na zahtev druge strane da vam se iz papira koji su meni dostavljeni vrati jedan dokument. On je ovde, može da ga uzme vaš poslužitelj.

MEJ:

            U redu, molim sudskog poslužitelja da to učini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je 25. marta 1999 godine, došlo do sukoba između UČK i policije.

ODGOVOR:

            Ne, nije bilo sukoba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa zašto ste se onda sklonili u šumu?

ODGOVOR:

            Zato jer su oni napale kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je napao kuće?

ODGOVOR:

            Policija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa je li to bila vaša policija koja je bila u selu sve vreme, o kojoj govorite. Tu su bili i Srbi i Albanci u toj policiji. Kako je to policija napala kuće?

ODGOVOR:

            To je bila srpska policija, nije bilo Albanaca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, da li su tada, kad ste vi otišli u šumu sa ostalim seljacima, zajedno s vama se povukli i članovi UČK ili ne?

ODGOVOR:

            Nije bilo OVK. Budući da nije bilo OVK, kako su se onda pripadnici OVK mogli povući. Tamo su bile žene, starci, deca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Muškarci nisu bili dakle s njima. Oni su bili negde drugo?

ODGOVOR:

            Da. Bilo je muškaraca, bili su sa nama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste se vratili u selo, oko 19,00 časova kako kažete, da li su tada bili sa vama pripadnici UČK?

ODGOVOR:

            Nije bilo pripadnika OVK. Bili smo tamo samo mi ljudi sa ženama sa decom svi mi i otišli smo u kuću Sejdija Batuša i tamo je bilo ljudi. Bilo je i dece ispod 15 godina starosti. Tamo je bilo 40 dece.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste se vratili, pobegli ste od policije, ali ste se vratili iako je policija bila u selu. Što ste se vratili ako ste već pobegli od policije?

ODGOVOR:

            Nismo otišli daleko od sela. Samo smo izašli iz kuća ostali smou blizini potoka, u blizini vinograda u blizini sela, a navečer kad je zahladilo a tamo je bilo dece, staraca, devojčica, deca su se počela osećati hladno kao i starci i onda smo otišli u kuću Sejdija Batuše, i te smo noći ostali tamo. 26 smo se probudili u 8,00 sati ujutro, i u 8,00 sati su počeli paliti kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ste se sami vratili nazad u selo i otišli u kuću Ćazima Batušija. A u izjavi kažete da vas je policija primorala da uđete u štalu Ćazima Batušija. Je li to tačno ili ne?

ODGOVOR:

            To nije bila šupa, to je bila štala. Oni su nas tamo odveli. Zatim su oni pogubili ljude i zapilili ih, sto i troje ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko vas je bilo?

ODGOVOR:

            Tamo je bilo 109 ljudi, 103 su tamo ostali. Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Štala je,  dakle bila prazna, a koliko je policajaca bilo u dvorištu gde se nalazila ta štala?

ODGOVOR:

            Bilo je oko 10 policajaca koji su nas čuvali. Oni su bili van, a zatim su tamo došli i seljani policija koja je bila u selu Srbi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navodite da se jedan policajac pojavio na vratima štale i počeo da puca na vas. Je li to tako bilo?

ODGOVOR:

            Policija je zaista došla. S njima su bili još neki ljudi. On je vodio te druge ljude ušao je u kuću i otvorio je vatru na ljude, pogubio je ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate ko je Avdil Memet iz Male Kruše.

ODGOVOR:

            Avdil Memeti iz Male Kruše je moj sused.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je on bio s vama u tim prostorijama?

ODGOVOR:

            On je bio sa mnom. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da on navodi u svom svedočenju da se uopšte ne radi o štali nego o kući. Gde ste vi bili, jeste bili u štali ili u kući?

MEJ:

            Ne dobijamo prevod.

SVEDOK:

            To je bila štala ili hodnik, a ne kuća. Neki ljudi ušli su kroz vrata sa puškama otvorili su vatru na ljude. Neki su ušli kroz prozore i pogubili su sve ljude. Zapalili su pola od tih ljudi, a pola ih je spaljeno živih.

MEJ:

            Dobro, svedok je dao svoj iskaz o tome i kaže da to nije bila kuća. Sledeće pitanje.         

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ljudi je preživelo taj incident? Pošto kažete da su pobili sve.

ODGOVOR:

            Preživelo je samo 6 ljudi. Svi drugi pogubljeni su i zapaljeni. 103 osobe. Ne znamo gde su ti ljudi pokopani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi kažete da ste prvi koji je izašao na vrata i da ste počeli da bežite. Da li to znači da ste stajali pored vrata?

ODGOVOR:

            Bio sam unutra. Bio sam među mrtvima, onda sam izašao. Nalazio sam se s desne strane gde su bili i Srbi iz  Male Kruše. Oni su zapalili ljude i primetio sam da na levoj strani nema ljudi, pa sam tako mogao otići.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ako su policajci bili oko štale i ako su, kako vi kažete,  potpaljivali vatru, kako ste uspeli da pobegnete?

ODGOVOR:

            Bog zna kako sam uspeo pobeći. Ja sam bio opečen, desna ruka mi je bila opečena odeća mi je bila zapaljena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li sa vama u grupi pobegao još neko ili ste sami pobegli?

ODGOVOR:

            Bilo je još 6 ljudi, 2 dečaka, odnosno mladića a nakon nas njih su uhvatili i pogubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I svi ste u grupi pobegli tada kako opisujete?

ODGOVOR:

            Nismo bili svi zajedno. Otišli smo onako kako smo uspeli da bi spasili gole živote.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste vi videli, malopre kažete da niste, da su ti ljudi ubijeni?

ODGOVOR:

            Ja sam bio među njima i istina je da su oni ubijeni. Pogubljeni su, a zatim zapaljeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači ta tela koja pretpostavljate da su izgubljena, da se ne mogu naći, da su ona izgorela. Je li vi to tvrdite?

ODGOVOR:

            Da. Oni su izgoreli, a što se dogodilo sa njihovim telima ne znam. Jer, nakon rata kad smo se vratili iz Albanije to mesto je bilo minirano i na tom mestu nismo ništa mogli pronaći osim cipela i invalidskih kolica one osobe koje sam spomenuo. Bilo je i drugih ljudi koji se nisu mogli kretati i duševno zaostalih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da je posle tog požara i ubistava koja su izvršena, posle toga mesto minirano pa se nije moglo prići kad ste se vratili?

ODGOVOR:

            Našli smo samo neke cipele i invalidska kolica. Temelji te kuće bili su dignuti u zrak. Kako se to dogodilo to ne znam, jer nisam bio prisutan tamo. Kad je reč o miniranju ja to ne znam vi to veoma dobro znate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi koliko je bio udaljen asfaltni put sa koga je druga grupa pucala na vas?

ODGOVOR:

            Ta cesta je oko 100 m od ceste, makadamska cesta. Međutim, oni nisu pucali sa asfaltne ceste nego iz blizine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz blizine, znači, pucali su na vas sa dve strane. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ne znam našta mislite kad govorite o mestu događaja. Mislite na mesto gde su ljudi pogubljeni i spaljeni ili na neko drugo mesto.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja mislim to dok ste bežali, ovo što kažete u svojoj izjavi, druga grupa je pucala na vas sa puta. Znači jedna je pucala na vas sa mesta koje opisujete, druga je pucala na vas sa puta. Pitam vas, dakle, jesu sa dve strane na vas pucali?

ODGOVOR:

            Na mene su pucali sa onoga mesta odakle sam otišao izašao sam iz kuće i otišao sam na na put koji nije bio asfaltiran onda su pucali na nas, ali na svu sreću nisu nas ubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, pa sa koliko strana su pucali na vas sa dve strane, sa tri strane, sa jedne strane. Sa koliko strana su pucali na vas?

ODGOVOR:

            Nas je bilo trojica i išli smo hodali prema cesti za Veliku Krušu. Oni su na nas pucali iz sela i sa asfaltne ceste sve dok nismo došli do potoka koji vodi prema planini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači sa dva mesta su pucali na vas. Je li tako? Sa dve strane sa asfaltnog puta i iz sela?

ODGOVOR:

            I sa asfaltnog puta i iz samog sela pucali su na nas dok smo odlazili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da li može to da znači da sa dve strane koje su pucale da su to bile dve strane koje su međusobno pucale jedne na druge policija i UČK jer ste vi bili u njihovoj unakrsnoj vatri.

ODGOVOR:

            Nije bilo nikakve UČK na asfaltnoj cesti i nije bilo UČK u selu. Srbi iz Male Kruše su opkolili mesto.  Oni su bili negde na asfaltnoj seci i u blizini kuća i odatle su pucali na nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad kažete Srbi iz Male Kruše, znači Srbi iz samog sela, zapalili su svoje selo, a maločas ste rekli da je došla policija i to uradila. Ko je to uradio?

ODGOVOR:

            Ti ljudi koji su uništili kuće oni su uništavali kuće Albanaca. Srbi su pljačkali kuće samo Albanaca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro,  ako su sa dve strane, kako kažete, pucali na vas, zar ne bi onda pucali jedni na druge na taj način.

ODGOVOR:

            Odgovorio sam vam. Sa asfaltnog puta i iz sela. Oni nisu pucali jedne na druge. Asfaltna cesta je niže a selo je sa strane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto vi pominjete u svojoj izjavi Štab. Da li je tačno da se UČK nalazila upravo kod te kuće u kojoj vi govorite da je štab.

ODGOVOR:

            Nije bilo UČK u našem selu Oni nisu postojali čak ni u blizini našeg sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali ja vas pitam da mi razjasnite ovo što ne razumem. Zašto sad pominjete kuću a u prvoj izjavi pominjete Štab. Zbog čega ta razlika?

MEJ:

            Gde je to u izjavi?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa u ove dve izjave ja ne mogu sad da gubim vreme da vam to tražim, ali možete to da proverite.

MEJ:

            Pre nego što nastavite morate nam reći gde se to nalazi, ukoliko želite svedocima izreći neke tvrdnje iz izjava oni to moraju videti u svojim izjavama. Recite nam gde je to. Ili idite na sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li svedok osporava da u prvoj izjavi pominje Štab.

MEJ:

            Ne. Gospodine Miloševiću, vi ne možete svedocima iznositi stvari a da ih ne uputite gde se ta stvar tačno nalazi u izjavi. Jer, onda kasnije kad to pronađete onda tvrdite da postoji neka pristrasnost. To ako vi želite nastaviti sa ovim pitanjem morate reći gde se to nalazi u izjavi. Kako bi mogli to proveriti i videti šta tačno stoji iako je to onda fer pitanje možete ga postaviti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, ja sada to očigledno u ove tri izjave teško da mogu da nađem, ali ću vam obeležiti pa ću vam dati a mogu da idem na drugo pitanje jer ću izgubiti vreme.U svojoj drugoj izjavi vi govorite da su Srbi uklonili kuću i posmrtne ostatke žrtava koje su bacili u reku Drim, i da ne znate da li postoje svedoci ovih događaja. Je li to tačno ili ne?

ODGOVOR:

            Ne znam, zato jer nisam bio prisutan tamo i ne znam šta su učinili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, ako ne postoje svedoci ovih događaja, da li to znači da ste vi jedini svedok ovih događaja?

ODGOVOR:

            Ja sam očevidac pogubljenja i spaljivanja. Srbi iz Male Kruše su to učinili uz malu pomoć ljudi iz susednih sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ima još neki očevidac?

ODGOVOR:

            Da, ima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li možete da kažete njihova imena? Ko su još ti očevici?

ODGOVOR:

            Oni će doći ovamo i sami svedočiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali možete li vi da kažete njihova imena.

ODGOVOR:

            Memet Krasnići je ovde spomenut, on je takođe svedok, i on kaže da su ljudi bili streljani pa spaljeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate ko su Dimitrije Nikolić i Đorđe Cvetković.

ODGOVOR:

            Da. Znam.

MEJ:

            Primetio sam grešku u transkriptu koja je dovoljno ozbiljna da se promeni. U retku 21 stoji da sam ja rekao da je to jedno od sredstava kojim se ja koristim u unakrsnom ispitivanju, a treba da stoji to je jedno od sredstava koje vi koristite u unakrsnom ispitivanju. Dakle, to treba jasno reći! Idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su oni meštani vašeg sela?

SVEDOK:

            Oni su iz našeg sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su bili pripadnici lokalnog obezbeđenja?

SVEDOK:

            Ne znamo jer u to vreme oni su bili mobilisani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Navodite da u selu nije bilo pripadnika vojske, jel tako?

SVEDOK:

            Srpska vojska je bila  na asfaltnom putu i u blizini, a u selu ja lično nisam video njih. Možda ih je bilo ali ih ja nisam video svojim očima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da je Nebojša Nikolić, za koga ste rekli da je ubijen na Paštriku, kao rezervista MUP-a nosio zelenu maskirnu uniformu.

SVEDOK:

            Ne znam da li je to bila uniforma ali on je otišao kao dobrovoljac. To sam saznao kad sam se vratio iz Albanije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, dobro, sad ste rekli da vojska nije bila u selu nego na asfaltnom putu, da li to znači da je vojska bila izvan sela?

SVEDOK:

            Možda je bila i u selu ali ja lično nisam video. Sa onog mesta gde sam ja bio, sa ostalima zajedno, ja nisam video vojsku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto u prvoj izjavi navodite da je selo granatirano i da ste zbog toga napustili kuću, a u trećoj izjavi navodite da nije korišćena artiljerija. Čime je selo granatirano ako nije korišćena artiljerija?

SVEDOK:

Pucali su iz oklopnih vozila, između ostalog i na moju kuću. Meci su još u kući i to je sve predato istražiteljima. Ja ne znam gde se to sada nalazi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li je korišćena artiljerija ili nije korišćena artiljerija? Samo mi to kažite.

MEJ:

            Svedok kaže da artiljerija nije korišćena.

SVEDOK:

            Artiljerija nije korišćena samo su pucali iz oklopnih vozila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A čime su pucali iz oklopnih vozila?

SVEDOK:

            Pucali su sa asfaltnog puta, na albanske kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bilo iz daljine neke artiljerijske vatre, npr. minobacača koji su na njih pucali sa strane UČK? Ne mislim iz sela, nego, znači iz daljine na tu policiju koja je bila u blizini sela? Da li je uopšte bilo nekog sukoba?

SVEDOK:

            Nije bilo nikakvog sukoba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U vašoj opštini Orahovac, da li vam je poznato koliko je bilo sukoba između policije, vojske i UČK?

SVEDOK:

            Ja ne pripadam opštini Orahovac nego opštini Prizren.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, evo da promenim pitanje. Da li vam je poznato koliko je u všoj okolini i u vašoj opštini bilo sukoba između vojske, policije i UČK?

SVEDOK:

            Ja ne znam da se uopšte desio neki  sukob u našem selu, ne znam ni za kakav sukob u našem selu niti da je OVK bila umešana u neke sukobe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja vas pitam uopšte, u vašem kraju, da li imate bilo kakvo saznanje o makar okvirnom broju pripadnika UČK koji su poginuli u borbama sa vojskom i policijom?

SVEDOK:

            Ne! Nije bilo ničeg sličnog.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaš kraj i uopšte ta blizina granice sa Albanijom je intenzivno bomardovan, da li išta znate o NATO bombardovanju?

SVEDOK:

            Nije bilo nikakvog NATO bombardovanja do 26.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi da li znate koliko je ljudi u vašem kraju poginulo od NATO bombardovanja?

SVEDOK:

            Ni jedan čovek nije poginuo od NATO bombi, niti je NATO bombardovao selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to znači, da li sam vas ja dobro razumeo, vi tvrdite da u vreme tih sukoba od 24. marta pa nadalje niko od Albanaca nije poginuo ni od NATO bombardovanja niti je bilo poginulih pripadnika UČK u borbama sa vojskom i policijom, jel tako?

MEJ:

            Svedok je na ovo pitanje odgovorio, on je dao svoj odgovor i u vezi OVK i vezi bombardovanja NATO i bio je vrlo jasan.

            Gospodine Miloševiću, vreme polako ističe ako imate neka pitanja još treba da ih postavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači da ako niko nije poginuo od UČK u borbama, ako niko nije poginuo u NATO bombardovanju, svi koji su stradali po vašem svedočenju su civili koji su stradali od srpske policije i vojske. Jel to suština vašeg svedočenja?

SVEDOK:

            Albanci su ginuli samo od srpske policije, to je što se tiče sela Mala Kruša, samo od srpske policije, a isto važi i za susedna sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li možda tim nastojanjem da se svi poginuli prikažu kao žrtve srpske policije, vi pokrivate jedan broj poginulih u borbama koje su nesumnjive i poginulih u bombardovanju koje je, takođe, nesumnjivo. Razmislite dobro pa mi odgovorite, molim vas.

SVEDOK:

            Svi oni su streljani, streljala ih je srpska policija. Na njih su pucali i 112 ljudi je ustreljeno i zapaljeno najednom mestu, na drugom mestu 103. I to je uradila srpska policija.

MEJ:

            Da.

SVEDOK:

            Srpski seljani, meštani, su hteli da se selo etnički očisti.

MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću, imate li vi pitanja?

TAPUŠKOVIĆ:

            Mi nemamo pitanja.

MEJ:

            Gospodine Rajneveld?

TUŽBA:

            Vrlo kratko. Časni sude, imam samo dve teme.

            Gospodine Ramadani, u unakrsnom ispitivanju pitali su vas da li ste sigurni da su oni ljudi koji su ostali u štali zaista mrtvi. Kada ste se vratili, vratili ste se u svoje selo, Mala Kruša.

SVEDOK:

            Četvrtog juna sam se vratio, mislim da je bio 4-ti.

PITANjE:

            I od 4. juna 1999. ponovo živite u tom selu?

SVEDOK:

            Da, u selu.

PITANjE:

            Da li ste ponovo videli bilo koga od tih ljudi koji su bili tada u štali, osim onih koji su sa vama pobegli, da li ste bilo koga od njih videli živog.

SVEDOK:

            Video sam Mehmeta Krasnićija.

PITANjE:

            Da li je on jedini?

SVEDOK:

            Video sam, takođe, Agima i Bajrama.

PITANjE:

            To su ljudi koji su pobegli zajedno sa vama?

SVEDOK:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Osim ljudi koji su pobegli sa vama, da li ste još nekog videli živog, od vašeg povratka naovamo?

SVEDOK:

            Ono 103-je ljudi su ostali tamo, oni više nisu među živima, oni su spaljeni.

PITANjE:

            Ima još jedna tema koju bih hteo da razjasnim.

            Uz pomoć poslužitelja hteo bih da pokažem ovom svedoku fotografiju 0210031026 i zamoliću svedoka da pogleda fotografiju, pre nego što je stavimo na grafoskop i ovo bi trebalo da vam pomogne, časni sude, da razjasnimo ono što je pokrenuto u unakrsnom ispitivanju o asfalnom drugu.

            Da li vidite ovde, ovo je fotografija iz vazduha, da li vidite na njoj dvorište Sejdija Batuše?

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            I pre nego što stavimo ovu fotografiju na grafoskop, da li vidite put koji vodi do štale Ćazima Batuše, do mesta gde je ona ranije stajala?

SVEDOK:

            Da, vidim, evo je.

PITANjE:

            I ako pogledamo nagore, na fotografiji, čini se da tu ima jedna horizontalna linija, iznad ovog drvoreda, da li je to asfaltni put ili nešto drugo?

SVEDOK:

            Ne, ovo nije asfaltni put ovo je staza.

PITANjE:

            Ako stavimo fotografiju na grafoskop sada, da li bi ste mogli da objasnite sudijama gde se nalazilo dvorište Sejdija Batuše i kojim putem ste vi išli ...

SVEDOK:

            Ovo je kuća Sejdija Batuše, tu smo se mi nalazili. Odatle su nas izveli na put i odvojili muškarce od žena i starijih ljudi. I rekli su ženama, idite podavite se u Drim ako hoćete, ako nećete idite u Albaniju.

PITANjE:

            Nema potrebe da ponavljate priču. Pitao sam vas kojim putem ste išli u štalu?

SVEDOK:

            Ovde su nas razdvojili, žene su krenule ovamo, a mi smo išli ovim putem do vrata Ćazima Batuše i odatle smo išli prema štali, u sredini između ovde dve uništene kuće.

PITANjE:

            I pokazali su vam fotografiju na kojoj se vide temelji onoga što je nekada bila štala. Ako sad pogledate gornji deo fotografije, videćete jednu liniju odmah iznad drvoreda, još malo više, još malo više!

SVEDOK:

            O, ovde. Ovo je asfaltni put.

PITANjE:

            Da li je to taj asfaltni put koji ste pominjali u svojoj izjavi?

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Samo još jedno pitanje. U svojoj izjavi opisali ste na putu vašeg bega, vratite se pokazivačem na lokaciju štale i pokažite nam kojim ste putem bežali?

SVEDOK:

            Odavde smo izašli, tu, ovde se nalazi moja kuća, prošli smo ovde, malo se tada zaustavili onda smo nastavili na dole i izašli smo na ovaj neasfaltirani put koji ide prema Velikoj Kruši, a sa asfaltnog puta su pucali na nas.

MEJ:

            Gospodine Ramadani, ovim je završeno vaše svedočenje, hvala vam što ste došli na međunarodni sud da svedočite, sada ste slobodni i možete da idete.

SVEDOK:

            Hvala i vama.

TUŽBA:

            Hvala, časni sude, kada se poslužitelj vrati molim da uvede sledećeg svedoka, to je Mehmet Avdili.

            Dok čekamo sledećeg svedoka hteo bih da kažem da on opisuje isti incident tako da mu neću radi uštede vremena pokazivati karte i fotografije, hoću samo da naglasim da on govori o istim događajima.

MEJ:

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

 

SVEDOK: MEHMET AVDILI

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sedite.

RAJNEVELD:

            Da li sam dobro razumeo, gospodine, da vi imate 43 godine.

SVEDOK:

            Ne, imam 35 godina.

TUŽBA:

            Hvala vam puno, mogu da ispravim ovo. Vi ste kosovski Albanac?

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Koliko sam shvatio, ceo život ste živeli u Maloj Kruši, jel tako?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste oženjeni?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Koliko imate dece?

ODGOVOR:

            Troje, dva sina i ćerku.

PITANjE:

            Da li ste dali dve izjave istražiteljima tužilaštva, 4. aprila 1999. i još jednu 5. oktobra 2001.

ODGOVOR:

            Jeste dao sam izjave 4. aprila, a za drugu se ne sećam datuma.

PITANjE:

            U redu. I sasvim nedavno, 7. marta 2002. godine, da li ste se pojavili pred predsedavajućim službenikom ovog tribunala, dali svečanu izjavu i potvrdili da je sadržaj te dve izjave koje ste dali tačan po vašem najboljem saznanju i verovanju?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            U redu. Da li bih sada mogao da predložim da se ove dve izjave uvedu u spis? Časni sude, dok se te izjave dele ja bih hteo da pročitam, vrlo kratki rezime sadržaja tih izjava.

            Ovaj svedok kaže da celo selo Mala Kruša, koja po njegovoj proceni ima ... stanovnika, da celo selo, samo civili, tamo su živeli i Srbi i Albanci i živeli su u relativnoj slozi sve dok nije počelo bombardovanje NATO-a, 24. marta 1999. Oko tri sata ujutro, 25. marta 1999. u selo su ušli srpski tenkovi. Zbog toga su seljani, uključujući njegovu ženu i decu, pobegli u obližnju šumu. On kaže da su u svitanje srpski tenkovi pucali otprilike sat vremena na te ljude koji su se krili u šumi. Kaže da su MUP, tačnije policija, oduzimali vozila i traktore i odvozili ih iz sela i on je posmatrao kako pale celo selo. Oko otprilike, 9,00 ujutro u petak, seljani su zarobljeni od strane srpskih snaga, muškarci su odvojeni od žene i dece. Ženama je rečeno da idu u Albaniju i one su oterane, a u grupi muškaraca bilo je ukupno 110 muškaraca i dečaka, a oni subili uzrasta od 30 do 72 godine. Njihova odeća je pretražena, oduzete su im isprave i novčanici. Naterani su da kleče na zemlji sa rukama na potiljku i da čelo prislone na zemlju. Kad bi bilo ko podigao glavu bio bi pretučen po celom telu.

            Onda kaže da su tu grupu odveli u kuću Hadžija Batuše gde je otprilike 110 muškaraca nagurano u ovu dvosobnu kuću. U toj grupi je bio jedan invalid u invalidskim kolicima. On kaže da je kuća bila nedirnuta i nije bila granatirana dok ta grupa nije bila uterana unutra. Međutim, čim su uterani unutra počelo je zlostavljanje i Srbi su ih, na njih pucali kroz prozore. Pošto je pucnjava prestala, video je kako jedan policajac baca slamu na tela i pali slamu. Kaže da nisu svi ubijeni mecima, da je bilo nekih preživelih koji su kasnije živi zapaljeni. Poginuli su u toj vatri. Zatim kaže kako je on pobegao iz te kuće u plamenu i video kako jedan policajac krade motor njegovog strica i kako policajci i dalje pale kuće po selu. Kaže da je selo gorelo oko dva dana. On je pobegao u šumu i kasnije mu je pružena medicinska pomoć, kasnije je tek dobio medicinsku pomoć za svoje opekotine. Kada je napustio, kada je napuštao Kosovo i bežao u Albaniju, srpska policija je uhvatila njega i još neke ljude, vezala ih za peć, ispitivala i optuživala da su članovi OVK-a. On navodi imena i uzrast većine ljudi koji su ubijeni tokom tog pogubljenja u kući gospodina Batuša.

To je kratak rezime. Naravno, nešto sam izostavio. Sada bih hteo da dobijemo dokazni, da dobijemo broj za dokazni predmet.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste prvu izjavu dali aprila 99. u Albaniji?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste dali drugu izjavu?

SVEDOK:

            Na Kosovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto je bila potrebna još jedna kada ste već dali  izjavu?

SVEDOK:

            Zato što je to bilo potrebno. Mom selu se desila tragedija u kojoj je više od stotinu muškaraca, uključujući dečake i starije ljude izgubilo život.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste završili neku školu?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bavite se zemljoradnjom odkad ste počeli da radite, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je iko od  članova vaše porodice bio u UČK-a?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U izjavi od 5. oktobra 2001. godine navodite da su petorica seljaka bila članovi UČK-a u vašem selu, ali oni nisu članovi vaše porodice, je li tako?

SVEDOK:

            Oni su stupili u OVK-a posle rata, a pre toga nije bilo nikakvog OVK-a niti sam ja imao nekakve kontakte sa OVK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali vi ste svedočili o vremenu na početku rata i rekli ste u svojoj izjavi da je pet seljaka bilo članovi UČK-a. Je li tako ili ne?

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li te ljude, čija ste imena naveli u izjavi, dobro poznajete?

SVEDOK:

            Da, znam ih odlično.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, da li znate kada su oni postali članovi UČK-a?

SVEDOK:

            Ja sam ih video posle rata u uniformi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada posle rata?

SVEDOK:

            Pošto smo se vratili iz Albanije, to je bilo vrlo kasno, ne znam koji je bio datum, ali dosta kasno. Kada je svako mogao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A ko je bio komandant jedinice UČK-a kojoj su pripadala ona petorica seljaka?

SVEDOK:

            Ja ne znam. Ja nisam čak ni razgovarao sa njima o takvim stvarima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U izjavi od 4. aprila 99. navodi da je u selu sve mirno bilo dok nisu počeli  NATO udari, je li tako? Nije bilo nikakvih specijalnih događaja pre toga?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je vaše selo bombardovano, mislim selo ili okolina vašeg sela?

SVEDOK:

            Nisam ovo dobro shvatio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je okolina vašeg sela, uključujući i vaše selo, bila bombardovana?

SVEDOK:

            Na šta mislite? Kada smo bili u selu ili ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I jedno i drugo. I kada ste bili u selu i kada ste bili van sela?

SVEDOK:

            Kada smo pobegli u šumu, začuli su se pucnjevi. Kada smo začuli pucnjeve odmah smo pobegli u šumu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ja vas pitam za bombardovanje?

TUŽBA:

            Dozvolite mi da prekinem, samo na trenutak. Ako ovo gledate sve zajedno, videćete da izjava od 5. oktobra zaista nedostaje, evo sada ćemo je doneti. Mi ovde imamo kopiju, ali izgleda da u paketu koji ste vi dobili ta izjava nedostaje. A, za to sam želeo reći i takođe to da izjava evo ide.

MEJ:

            Mislim da imamo kopije od originalnog objelodanjivanja.

TUŽBA:

            Hvala. Jednostavno sam želeo izbeći da gledate i tražiti dokument, a da ga ne pronađete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada govorim o bombardovanju, ja vas pitam za bombardovanje iz aviona, znači bacanje bombi iz aviona?

MEJ:

            Govorite o bombardovanju NATO pakta, na to mislite, da li želite da on odgovori na to pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim da odgovori na pitanje da li zna da li je okolina njegovog sela bombardovana i da li je to video? Mislim da je pitanje potpuno jasno.

MEJ:

            Gospodine Avdili prvo pitanje je sledeće. Da li je vaše selo ili okolina sela bombardovana od strane NATO pakta?

SVEDOK:

            Ne, dokle god sam ja bio na Kosovu.

MEJ:

            A onda je pitanje, a da li je selo bombardovao bilo ko drugi iz bazduha?

ODGOVOR: 

            Da. Čuo se zvuk pucnjave iz mitraljeza.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je neko bombardovao selo iz vazduha?

SVEDOK:

            Ne. Dokle god sam ja bio tamo, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da nije bilo bombardovanja. A u iskazu 4. aprila, na strani dva, pasus drugi, vi navodite kako ste videli komšiju Srbina kako gasi svetlo i odvodi svoju porodicu u podrum, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, da li ste i vi otišli sa porodicom u podrum, u svojoj kući?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi se niste plašili bombardovanja, je li tako?

SVEDOK:

            Nije nas plašilo bombardovanje NATO pakta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da ste 25. marta, u tri sata ujutru, čuli tenkove pored vaše kuće, je li tako?

SVEDOK:

            Oko sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pored sela. A da li su ulazili u selo?

SVEDOK:

            Da. Ušli su u selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kada su ušli u selo, šta je bilo? Kada su tenkovi ušli u selo?

SVEDOK:

            Ljudi su otišli, a kada su tenkovi ušli u selo ljudi su otišli u planine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite, da kada se razdanilo, tenkovi su počeli da pucaju na gornji deo šume, da je pucnjava trajala oko jedan sat. Na koga su pucali tenkovi kada su pucali na taj gornji deo šume?

SVEDOK:

            Kada su vojne snage stigle, mi smo bili u šumi i oni su pucali prema nama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vi ste bili u tom delu šume na koju su pucali iz tenkova?

SVEDOK:

            Otišli smo prema šumi. U šumi smo potražili utočište.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Razumem vas. Ali, ako kažete da su pucali na vas tamo kada ste bili u šumi, da li to znači da je neko poginuo od te tenkovske vatre u šumi?

SVEDOK:

            Ne znam o tome da je neko poginuo u šumi od tenkovske vatre.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, u šta su onda pucali ti tenkovi?

SVEDOK:

            Ne znam. Oni su pucali na te ljude, u smeru tih ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ti ljudi, to ste bili vi, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A niko nije poginuo?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to bilo nekih drugih ljudi, kada kažete ti ljudi?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Taj petak o kome govorite bio je 26. mart 99. godine, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sada mi objasnite nešto što ja ne razumem, kako tvrdite da ste videli da Srbi u petak postupno pale selo, a dalje u izjavi navodite da je u petak u 9 časova došlo 15 policajaca u šumu i odvelo vas do kuće Hadžiba Tuše, Albanca čija se kuća nalazi između sela i šume. To vam je u izjavi od 4. aprila, peti, šesti, sedmi, osmi pasus na strani dva.

SVEDOK:

            Ušlo je u šumu 15 policajaca 26.-og su nas opkolili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je bila velika kuća Hadžiba Tuši?

SVEDOK:

            Dve sobe i hodnik. Kuća je imala samo jedan sprat .....

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ukupno dve sobe, je li tako?

SVEDOK:

            Dve sobe i hodnik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da je u te dve sobe i u taj hodnik, te su dve sobe bile kako sam razumeo četiri sa četiri, je li tako?

SVEDOK:

            Ne znam tačno. Nisam ih merio, možda je istina to što kažete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, kažete 110 ljudi je stalo u te dve sobe i taj hodnik?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kada su počeli da pucaju na vas policajci koliko je  bilo sati?

SVEDOK:

            Ne znam tačno. Nisam imao ručni sat jer su nas opljačkali, oduzeli nam ručne satove i novčanike, i sve što smo imali sa sobom. Nije nam bilo dozvoljeno da imamo bilo šta u rukama. Bili smo prisiljeni da držimo ruke iznad glave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, jesu oni pucali na vas i kroz vrata i kroz prozore, ili samo kroz vrata?

SVEDOK:

            U rupi, u kojoj sam ja bio, na nas su pucali kroz prozore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, dobro, pre vas je ovde svedočio Ramadani Lufti o istom događaju. On kaže da niste bili u kući, nego ste bili u štali. On kaže da je policajac pucao sa vrata štale. Vi kažete da ste bili u kući i da su pucali na vas kroz prozore. Da li možete nešto detaljnije da objasnite. On je bio sa vama tada, je li tako?

MEJ:

            Svedok ne može da svedoči o nečemu što je neko drugi rekao.

            Gospodine, da li je to bila kuća?

SVEDOK:

            Ja ne mogu da dam neku tuđu izjavu, ja govorim o sebi. Ja sam bio tamo u toj sobi i u toj sobi bilo je seno, a šta se dogodilo u hodniku i u drugoj sobi to mi nije poznato. Šefćet Šehu još je bio na nogama nakon pogubljenja i čuo sam svojim ušima da je on Srbima rekao zašto to činite, a onda su pucali na njega. On je bio student hemije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ću da vas podsetim. Na str. 2. vaše izjave, u kojoj kažete, na dnu same strane "cela grupa muškaraca koja je brojala oko 110 ljudi zgurana je u dve sobe te kuće, 4m h 4m".  Zato sam vas pitao jel bilo 4h4, pa ste mi odgovorili da niste merili. Dakle, u dve sobe te kuće. Sad ste rekli da su pucali na vas ...

MEJ:

            Ne, isto tako rekao je da bi to moglo biti tačno da je to bilo 4 h 4 metra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije poenta u tome nego je poenta u ogromnoj razlici, o tome da su u pitanju prostorije dve sobe 4 h 4 jedne kuće i da je u pitanju štala. Ja ne razumem da li iko ...

MEJ:

            Ne, niste ovde da držite govore. Morate postavljati pitanja. Ako imate pitanje (nemojte me prekidati!), ako imate još  pitanja za ovog svedoka možete mu ih postaviti, a u međuvremenu morate da imate na umu da ovde ne smete da držite govore! Svedok je rekao da se radi o kući i opisao ju je. On ne može da komentariše nečiji tuđi iskaz.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ovaj komentar upućujem vama, gospodo. Mi ovde slušamo takve izmišljotine ...

MEJ:

            Ovo nije vreme da se obratite nama. Ako vi kažete da je ovaj svedok izmislio ono što nam je rekao i opisao pogubljenje koje opisuje onda vi to možete njemu da kažete tako da on može na to da odgovori, na tu tvrdnju da on laže, to morate da mu kažete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ja verujem da su to obijica izmislila. Molim vas, odgovorite mi na pitanje, da li su prozori ...

MEJ:

            U redu, dobro, pa onda to morate da kažete svedoku, na taj način. Vi ne možete da dajete te komentare bez da svedoku date šansu da na njih odgovori.

            Gospodine, da biste to shvatili, optuženi je izneo tvrdnju da ste vi tu priču izmislili, tu priču da ste bili prisutni u kući u kojoj je 100-tinu ljudi pogubljeno. Da li ste shvatili tvrdnju koju je on izneo? Kakav je vaš odgovor na to, jeste li vi to izmislili?!

SVEDOK:

            Ne, nisam to mogao da izmislim, ništa nisam mogao da izmislim. Došao sam da vam kažem istinu! Pa, pogledajte kako sam spaljen, spaljene su mi ruke i lice, imam opekotine svuda, imam ožiljke. Došao sam ovamo da kažem istinu.

MEJ:

            Molim da u transkript uđe činjenica da je svedok sudijama pokazao nešto što izgleda kao ožiljak.

            Gospodine Miloševiću, imate li još pitanja?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U okviru vremena koje mi stoji na raspolaganju svakako ću iskoristiti za još pitanja.

            Da li su prozori kroz kojih se na vas pucalo gledali na različite strane dvorišta ili na istu stranu dvorišta?

SVEDOK:

            Oni su bili u jednoj strani dvorišta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, na istu stranu dvorišta su gledali prozori. Koliko je prozora imala ta soba u kojoj ste vi bili?

SVEDOK:

            U sobi u kojoj sam ja bio bila su dva prozora.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu kroz oba pucali na vas, kroz oba prozora ili kroz jedan?

SVEDOK:

            Pucali su kroz jedan prozor i to sam video svojim očima. Video sam to svojim očima sa prozora koji je gledao na dvorište.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ste, čim je počela pucnjava, pali na zemlju?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A posle su doneli seno i bacali ga na vas, tako tvrdite?!

SVEDOK:

            Zapalili su nas. Stavili su seno na nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, a kad su bacali seno na vas da li su ulazili u sobu u kojoj ste vi bili?

SVEDOK:

            Nisam mogao da ih vidim jer sam bio među mrtvacima i među ranjenicima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su seno ubacivali kroz prozor ili kroz vrata?

SVEDOK:

            Nisam video kako su bacali to seno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro! Recite mi koliko ste vremena vi bili u toj sobi gde ste ostali sa tim poginulim ljudima.

SVEDOK:

            Ne znam tačno koliko sam ostao. Ali mnogo je ljudi bilo blokirano, mnogi su bili teško ranjeni, mnogi lakše ranjeni. I jedan Maslani moj sused njemu je paljba iz mitraljeza odsekla ruku i kad su oni počeli bacati seno na mrtve ljude video sam ljude u krvi. Nisam mogao disati. Moja krv je postala gušća zbog dima. I onda sam izašao iz vatre, mislio sam bolje da umrem od metaka nego da me živog spale.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 3. u sredini piše: "grupa je uterana u kuću oko 11.00 časova, a ja sam pobegao oko 15 časova nakon što je dim postao nepodnošljiv". Dalje kažete da ste zadobili opekotine od plamena koji je još  besneo. Kako je moguće da nekoliko sati gori prostorija u kojoj se vi nalazite a da vi preživite. Znači nekoliko sati da provedete u tom plamenu koji je besneo, kako kažete, čak i posle 4 sata od 11 do 15 ima četiri sata kad ste vi pobegli još besneo plamen. Kako je moguće da neko četiri sata provede u plamenu koji besni, bez obzira da li se veruje da živ ili mrtav ili potpuno nepovređen ili uvijen u bilo šta.

MEJ:

            Vreme je da postavite pitanje.

            Gospodine Avdili čuli ste tvrdnju koju je izneo optuženi. Možete li na nju odgovoriti.

SVEDOK:

            Nisam razumeo pitanje.

MEJ:

            Pa to je razumljivo imajući u vidu koliko je pitanje bilo dugo. Ona tvrdnja,  izrečena je da je vatra gorela a da ste vi u toj sobi uspeli ostati nekoliko sati. Kako je to moguće ako je istovremeno gorela vatra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije gorela, nego je besneo plamen. Tako je bar prevedeno ovde.

SVEDOK:

            Ja ne kažem da sam ja ovo izmislio. Ne znam koliko sam dugo ostao tamo u toj vatri i među mrtvim ljudima. I onda sam izašao jer sam mislio bolje da umrem od metaka nego da izgorim kao što su izgoreli mnogi drugi. Ja nisam mogao izdržati da slušam njihove povike. Nisam imao sat. Kao što sam rekao, opljačkali su nas pre toga, sve su nam uzeli što smo imali.

MEJ:

            Znači vi onda kažete da možda niste u toj sobi proveli čak četiri sata.

SVEDOK:

            Zaista  ne znam tačno koliko je to bilo sati. Ja samo znam da sam pokušao pobeći i da umrem od metaka a ne od vatre.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ste uspeli da pobegnete s obzirom na to da je tu bila policija. Kako vi tvrdite.

SVEDOK:

            U mojoj sobi su bila dva prozora. Jedan prozor na jednoj strani. Ja nisam izašao na onaj prozor na koji su oni pucali, koji je gledao prema dvorištu. Ja sam izašao kroz drugi prozor i ušao sam u podrum kuće mog strica. Kuća mog strica nalazila se blizu te kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Maločas ste na moje pitanje odgovorili da su oba prozora gledala na istu stranu. Sad kažete jedan prozor bio na jednoj, a drugi na drugoj strani. Dajte, molim vas, opredelite se jesu li oba prozora gledala na istu stranu ili je soba imala prozora na obe strane pa ste vi na ovaj drugi pobegli kao što sad kažete. Šta je istina od ovoga što vi govorite.

SVEDOK:

            To nije istina. Ja sam rekao da je soba imala dva prozora. Druga je imala jedan prozor. Kuća je imala tri prozora i hodnik. Jedan prozor je bio na strani a drugi je gledao na dvorište. I to nije bio veliki prozor, to je bio mali prozor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto je bio mali prozor ne znači da može da se protumači kao odgovor na moje pitanje koje sam vam ranije postavio na koju stranu su gledali prozori, da li na istu stranu ili na različite.

MEJ:

            On je dao njegov odgovor. Imajući u vidu razmere onoga što se dogodilo možda i nije važno na kojoj je strani bio.

            Gospodine Miloševiću. Tehnički gledano imate još 10 minuta. Imate li još pitanja da postavite za tih 10 minuta. Ako imate onda idemo sad na pauzu. A vi recite možda možemo završiti i pre ručka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa možemo posle pauze da završim ovih 10 minuta. Nije problem uopšte.

MEJ:

            U redu, onda prekidamo sednicu. Gospodine Avdili molim vas da se vratite ovamo u 14.30 minuta kako bi završili svedočenje. Molim vas takođe da imate na umu da ne smete sa nikim razgovarati o vašem svedočenju dok se ono ne privede kraju. To se odnosi i na pripadnike ... optužbe. Sada idemo na pauzu. Sednica se nastavlja u 14.30.

KVON:

            Pre nego što odemo na pauzu želeo bih da se nešto razjasni. Ako sam ja dobro shvatio ovaj svedok je promenio ime iz Avdili u Krasnići nakon rata.

TUŽBA:

            Da. Nakon rata. To stoji u izjavi.

MEJ:

            Primetio sam ovde i razne potpise pri dnu strana na albanskom, na engleskom. Ima ih nekoliko. Možete li nam razjasniti o čemu se tu radi. Meni se čini da se tu ne radi o jednom rukopisu. Čini mi se da se tu radi o više rukopisa.

TUŽBA:

            U redu. Hvala. Ja ću vam o tome javiti nakon pauze.

MEJ:

            Idemo na  pauzu. Molim vas ustanite.

 

PAUZA

 

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite nam kako ste uspeli onda, i s kakvim rizikom da pobegnete opet iz stričeve kuće s obzirom na to da su još policajci bili tamo. Jesu još bili policajci tamo kad ste pobegli iz stričeve kuće u šumu ili su već bili otišli?

ODGOVOR:

            Sve vreme dok sam ja bio tamo a peo sam se i na drugi sprat odakle sam video srpske seljane koji su tamo stajali i bacali slamu na tela. Tamo su bili Slaviša Petković i Bora Stanković koji su bacali slamu na leševe i to sam video sa mesta gde sam stajao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ste uspeli da pobegnete opet sad iz stričeve kuće u šumu ako su policajci bili još tamo. Jeste vi čekali da policajci odu pa da pobegnete u šumu ili ste se opet prokrali. Kako ste uspeli da pobegnete moje pitanje?

ODGOVOR:

            Ja sam tamo ostao do kasno do večeri, pošto se smračilo sišao sam dole do potoka i onda sam se peo uz brdo u šumu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jesu oni tada bili tu kad ste se vi izvukli, ili su već bili otišli.

ODGOVOR:

            Oni su tamo bili celog dana. Ja sam ih video iz stričevog podruma. Sve sam ih video. Video sam sinove. Kad sam  bežao u šumu nikoga od njih više nije bilo tamo jer, da su oni još uvek bili tamo ja bi bio mrtav čovek. Ja sam se tamo sklonio, ali to je bio čist slučaj ja sam pomislio da neće ući tamo, ali oni su pretraživali u stvari sve kuće to su radili ujutro i sve su preturili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vidim da ste opet rekli neistinu, jer vas podsećam na stranu 3 vaše izjave predposlednji pasus koji objašnjava ovo kad ste otišli od strica i tako dalje, a onda kažete "ja sam se zatim povukao u šumu gde sam ostao do ponoći gledajući u kuću u kojoj su se nalazili mrtvi. Podstrekavali su vatru do ponoći". Znači policajci su bili tamo podstrekivali vatru do ponoći a vi tvrdite da ste pobegli kad su oni već otišli. Je li tako ili nije?

ODGOVOR:

            Uveče su se oni povukli i bili su u kućama gde su odseli a kad sam ja izašao nikoga od njih nisam video jer je bilo noć i u okolini nisam video nijednog policajca, da jesam bio bi mrtav.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj drugoj izjavi vi ste naveli da niste videli ni vozila, ni oružje iz kojih se pucalo i naveli ste da se pucalo iznad vaših glava. Je li tako ili nije?

ODGOVOR:

            Kako to mislite ne razumem ovo pitanje, o kom mestu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste dok ste bili u šumi da je pucala u vas i da ste videli artiljeriju koja puca u vas. Jeste tako rekli?

ODGOVOR:

            Da, to je bilo pre kad su se ljudi krili u šumi, tada su oni pucali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste tako rekli, a evo šta piše u vašoj izjavi, to je prva izjava: "nisam video ni vozila, ni oružje, jer su pucali iznad naših glava u pravcu šume. Koristili su tešku artiljeriju. Čuo se prasak kad bi pucali. Desilo se da projektil presekao napola jedno drvo". Eto to vam je ceo pasus.  Dakle, šta je isitina ono što ste rekli pre pauze ili ovo što piše u vašoj izjavi?

ODGOVOR:

            To je bilo 25. kada su pucali na stanovništvo koje se krilo u šumi. To nije bilo one večeri kad sam ja sam otišao u šumu. Ja govorim o sledećoj noći 26 kada sam ja otišao u šumu. Bio sam povređen ruke i lice su mi bili ispečeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, šta je istina ono što ste rekli pre pauize ili ono što piše u izjavi.

ODGOVOR:

            Da oni su pucali odozdo gde su bili njihovi položaji, gde je bila njihova vojna oprema i oružje. Odozdo su pucali u šumu na civile.   

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja vas podsećam da je on usmeno rekao da su pucali iz oklopnih transportera i da nije bilo artiljerije nego su pucali iz mitraljeza. To je govorio usmeno ovde, a ja podsećam da on nije ni video vozila da piše da je upotrebljena teška artiljerija i čak da je projektil presekao napola jedno drvo i da su pucali iznad njihovih glava a ne u njih. PREMA TOME, potpuno različiti iskazi i u ovoj tački. Pa molim da idemo dalje. Dakle, niste videli ni ko je pucao a tvrdite da je to bila mešavina Vojske i paravojske.

MEJ:

            Skoro je isteklo vaše vreme ali svedok bi trebalo da dobije mogućnost da odgovori na ono zašta vi tvrdite da je neki raskorak između njegovog iskaza i njegove izjave. Da li postoji neka razlika između onoga što ste rekli o artiljeriji da li je ona bila korišćena ili ne?

ODGOVOR:

            25 kada su snage zauzele položaje mi smo bili u šumi, a onda su oni pucali iz artiljerijskog oružja raznih vrsta granate su bile ispaljivane ispod nas, a mi smo bili u šumi, i tamo je presečno pogođeno jedno drvo, a ja sam 26 uveče pobegao u šumu.Jer, dok smo bili u šumi mi nismo zapravo mogli videti njihovo oružje, ali smo znali gde su njihovi položaji.

MEJ:

            Imate još jedno pitanje, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas molim da mi odobrite još tri minuta jer ste mi uzeli vreme. Ja sam tačno planirao 10 minuta. Molim vas, ko vam je izdiktirao ova imena navodno poginulih lica. Da li ste ih poznavali? Otkud vama podaci o godinama rođenja i po čijem nalogu ste izmislili ovaj događaj? Šta vam je obećano za ovakvo vaše svedočenje?

MEJ:

            To je niz pitanja u jednom pitanju. U jednom pitanju vi tvrdite ponovo da je ovaj svedok izmislio ceo svoj iskaz. Gospodine Avdili, ovo će biti poslednje pitanje koje vam se postavlja, zbog toga što u njemu ima dva, tri pitanja. Pre svega vi ste naveli spisak pogubljenih u svojoj izjavi. Vama se sada sugeriše da je taj spisak neko vama izdihtirao. Da li možete da nam kažete kako ste došli do tog spiska?

ODGOVOR:

            Sve ljude iz mog sela. To su sve ljudi koje sam ja poznavao.

MEJ:

            U spisku su navedene i godine rođenja, starost. Odakle vam ti podaci?

ODGOVOR:

            Ja otprilike znam koliko su ti ljudi bili stari. Ja sam  rođen u tom selu.

MEJ:

            Takođe vam se tvrdi da ste vi ovo izmislili, kao i ceo svoj iskaz. Kakav je vaš odgovor na to?

ODGOVOR:

            Ne, ja ništa nisam izmislio. Ja nisam ovo sam napisao. Ja ovo nisam izmislio, to nije proizvod moje mašte. Ja sve ove stvari znam i znam koliko su ti ljudi bili stari.

MEJ:

            Da li prijatelji suda imaju neko pitanje.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala, časne sudije, ja bih vas zamolio ako možemo samo da rasčistimo ovo pitanje na koje je već ukazao sudija Kon. Ja sam davno zapazio još kad je to bilo obelodanjeno. Teško sam bio mogao da sklopim ove izjave zajedno. Zapravo, prvo bi pitao gospodina Avdilu koji je bio razlog, meni je poznato da Albanci veoma retko menjaju prezime ili ime. Koji je bio razlog što ste vi u tako kratko vremenskom razmaku promenili svoje prezime?

ODGOVOR:

            To nije urađeno iz nekog razloga. Radi se o tome da su moj brat i otac koristili prezime Krasnići. Moj otac je sada mrtav a moj brat je Krasnići, ali bez obzira na to moji dokumenti su bili glasili na prezime Avdili i ja sam hteo da imam isto prezime kao i brat. Jer nisam i onako mogao da nađem ta stara dokumenta, a sada su u UNMIK-u moji dokumenti i dokumenti cele moje porodice sve glase na prezime Krasnići.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja bih vas molio, gospodine Krasnići, ja ne znam zbog čega ste onda danas ispitivani pod imenom Abdil, ako ste vi sada u ovom momentu Krasnići.

MEJ:

            Nije to njegov odgovor. Za to su zaduženi oni koji su uzimali izjavu. Gospodine Tapuškoviću, ukoliko imate neku poentu mi ćemo nastaviti sa ovim. Ali za sada nema poente.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja bi molio razliku između potpisa kad se potpisivao kao Mehmet Abdil to 4 april 99 godine i njegov potpis na zapisniku što se tiče njegove izjave 7. marta 2000 godine sem što sam to molio svedoka da to objasni, drugih pitanja nemam. Ako bi mogli da se pokažu potpisi da to objasni i ja više nemam pitanje.

MEJ:

            Šta to ima da se objašnjava njegovo prezime je bilo Abdili. On je to potpisao 99 godine posle je promenio prezime u Krasnići. Šta želite da on objasni gospodine Tapuškoviću.

RAJNVELD:

            Ako vam to može biti od pomoći časni sude, ako se radi o tome da potpisi izgledaju različiti ja imam jedno pitanje koje može to da razjasni a takođe imam i fotografiju koliko je potrebno.

MEJ:

            Da. Neka se tužilaštvo time pozabavi. Gospodine Tapuškoviću prepustićemo tužilaštvu da to reši.

TUŽBA:

            Što se tiče vaše izjave osim činjenice da ste jednu izjavu potpisali prezimenom Krasnići a drugu Abdil čini se da postoji razlika i u rukopisu. Sad vas pitam sledeće 3 i 4 aprila da li ste imali neke opekotine na rukama kao posledica onoga što vam se desilo 26. marta.

ODGOVOR:

            Da, imao sam teške opekotine po rukama po celim rukama.

TUŽBA:

            Posle prve pomoći koju ste dobili da li ste imali zavoje na rukama.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste potpisali izjavu 4. aprila sa rukama u zavojima.

ODGOVOR:

            Da, ruke su mi bile u zavojima i tako sam potpisivao i tako sam potpisivao.

PITANjE:

            Da li je činjenica da su vam ruke bile u zavojima nekako uticale na vaš rukopis.

ODGOVOR.

            Da, i ne malo u to vreme bilo mi je teško da uopšte držim olovku.

TUŽBA:

            Nadam se da ovo objašnjava stvar imam takođe i fotografiju sa interneta gde se vide ruke u zavojima ali ne znam da li je to još uvek potrebno.

KON:

            Ne znam da li je to od toliko velikog značaja ali jednostavno govoreći da rešimo ovo. Da li bi mogao poslužitelj ovo da stavi na grafoskop. Gospodine Krasnići, molim vas da pogledate ovaj potpis u dnu strane. Ovo je vaša izjava na engleskom uzeta 99 godine. Tamo su dva potpisa.

U dnu strane videćete potpis tačnije dva potpisa da li prepoznajete. Čiji su to potpisi.

ODGOVOR:

            To je moje ime i moj potpis, a za ovaj drugi potpis ne znam čiji je.

KVON:

            Molim poslužitelja da stavi ovo na grafoskop. Ovo je druga izjava što vidimo malo različit rukopis Mehmed Krasnići. Da li ste i vi to napisali?

ODGOVOR.

            Da, to sam ja napisao.

KVON:

            Sami ste to napisali.

ODGOVOR:

            Da, sam.

KVON:

            A sad pogledajte ovaj potpis na albanskoj verziji izjave. Jeste li vi ovo napisali?

ODGOVOR.

            Da, to je moj potpis.

KVON:

            Znači svi ti potpisi su vaši.

ODGOVOR:

            Da.

KVON:

            Hvala.

RAJNEVELD:

            Imam još jedno pitanje, ali ne znam da li je gospodin Tapušković završio. Da. Hvala. Još jedno pitanje gospodine, pitali su vas o kući u kojoj ste se nalazili i vi ste opisali da je u jednoj od tih prostorija bila slama. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Tako je, u toj sobi gde sam se ja nalazio bilo je slame.

PITANjE.

            Da li ste primetili neki nameštaj ili bilo koji znak da tu žive ljudi?

ODGOVOR:

            Ne, to je bila nenaseljena kuća koju su napunili slamom i nekim stvarima za krave i tako dalje.

TUŽBA:

            Hvala vam to razjašnjava stvar.

MEJ:

            Gospodine Abdili hvala vam što ste došli na Međunarodni sud da svedočite. Sada smo završili i vi možete ići.

SVEDOK:

            Hvala i vama časni sude i hvala svima, što ste mi omogućili da upoznam svet s aistinom radi krvi ovih ljudi koji su poginuli.

NAJS:

            Pre nego što sledeći svedok uđe, imam dva pitanja. Hteo bi vrlo kratko uz dužno poštovanje zamoliti sudije da razmotre sledeće a to je način unakrsnog ispitivanja koga smo bili svedoci nekoliko dana poslednjih. Ukoliko svedoci govore istinu onda unakrsno ispitivanje u kome se sugeriše da su sve izmislili dodatno vređa te ljude pogotovu ako dolaze iz određene kulture i hteo bi da Sudsko veće razmisli da li bi možda trebalo zatražiti od optuženog kada iznosi ovakve tvrdnje da da neku osnovu da ga se pita ima li osnova za takve tvrdnje ili ih samo iznosi na osnovu onoga što on vidi u nekoj izjavi. Ovo može biti od značaja ne samo zbog načina na koji se postupa pred svedocima već i zbog toga što se u ovom suđenju može ispostaviti kasnije da su ovakve tvrdnje bile totalno neosnovvane i onda će biti prekasno da se nešto tim povodom uradi. Pitam se da li bi možda Sudsko veće moglo da razmotri da li je opravdano dozvoliti i dalje ovakvo unakrsno ispitivanje.

MEJ:

            Naravno, da ovde nemamo optuženog osobno nego da ga zastupa neki advokat onda bi tu naravno očekivali da se tvrdnje iznose na precizniji način. A sada na ovaj način možemo pretpostaviti da se radi tek o jednom navodu. Međutim, pravično je da svedoci mogu odgovoriti na to. Mora se to jednostavno reći.

            Pre nego što pozovete sledećeg svedoka ima još nešto što sam morao ranije spomenuti. Govorio sam o razjašnjenju popisa svedoka i mislim da bi sada trebalo spomenuti dve stvari jer se tiču svedoka koji će možda biti pozvani veoma skoro budući da radimo nešto brže. Prvo gospodin Vlasi, mi smo razmotrili njegov iskaz odnosno sadržaj njegovog iskaza i primećujemo da budući da on nije bio na prvoj listi svedoka vama treba dopuštenje da ga pozovete. Nas u ovom času brine budući da je bilo mnogo svedoka i mnogo iskaza pred ovim Sudom, brine nas to da ovaj iskaz nije veoma relevantan u ovom trenutku nismo skloni tome da dopustimo da ga pozovete. Možda možete nešto reći o tome.

TUŽBA:

            Od velike pomoći je što ste mi dali ovo upozorenje unapred. Dozvolite mi da vas sutra ujutro obavestim o tome kakav je tačno stav. Moja je namera bila da njegov iskaz i ovako i onako bude veoma kratak i sada moram videti da li uopšte to treba i izvoditi.

MEJ:

            Hvala. Mislim da treba razmatrati stvari kao što su količina svedočenja i dokaza.  Međutim, tu se radi o veoma važnom svedoku koji govori o važnim svim stvarima i mi smo skloni tome da vam to dopustimo. Zatim tu su još pitanja,  moraćete podneti zahtev u vezi s time. Zatim gospodin Skot Bredok, on je ako se ja dobro sećam jedan od verifikatora.

TUŽBA:

            Časni sude, dozvolite mi da vas podsetim da smo juče naišli na još jedno pitanje koje trebamo razrešiti to je možda isto ovo pitanje. To je pitanje pravila 70 a tiče se upravo tog svedoka.

MEJ:

            Dobro onda, dozvolite mi da onda kažem s tim u vezi da nismo skloni zaključiti da je ono što ste vi rekli prikladno. Nadam se da vam je jasno o čemu govorim.

TUŽBA:

            Ovde se radi o dosta osetljivoj temi, i možda bi bilo bolje da ja nešto više kažem o tome na privatnoj sednici ali ne u ovom času.

MEJ:

            Dobro, u redu. Dakle, to je naš stav.

TUŽBA:

            U redu, drago nam je da ste nam to rekli i sada možemo stupiti u kontakt sa odgovarajućom vladom. Naravno on upravo sada razmatra što bi se još moglo dodati materijalu koji sam vam već izneo.

MEJ.

            Idemo li sada na sledećeg svedoka.

TUŽBA:

            Da. Međutim, pre nego što on uđe usput rečeno kad je reč o Bredok Skotu ako sam vas dobro shvatio ovo se ne tiče datuma  obelodanjivanja nego se tiče samo pravila 70.

MEJ:

            Da.

TUŽBA:

            Dobro. Mislim da je sve u redu što se tiče obelodanjivanja. Međutim, to opet jedna dosta kompleksna tema pa je bolje da o tome govorim neki drugi put.  Svedok koji sada dolazi to je ambasador Voker.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vezi sa ovim prethodnim da li možemo danas da dobijemo redosled svedoka koji će nastupati ovde posle Vokera. Sad shvatam da je Voker. Ko ide posle Vokera, pa sledeći bar za narednih nedelju dana. Može li se znati taj redosled?

TUŽBA:

            Časni sude taj redosled je odštampan i redovno se dostavlja optuženom. Ne znam tačno kada je poslednji predan 7. juna.

MEJ:

            I to je tekući redosled za ovaj tjedan.

TUŽBA:

            Da, naravno ovisno o odlukama Suda i o tome da li će neki svedoci biti izbrisani sa popisa. Naravno ako se to dogodi ja ću optuženog obavestiti što god ranije bude moguće. Ukoliko Bude potrebno ja ću mu poruku poslati i u kasno posle podne. Nadam se da je veće dobilo paket 92 iako se zapravo ne radi o paketu mi to tako zovemo iz nekog nepoznatog razloga. Tu su dve izjave i sadžraj. To je sažetak svedočenja koji ću ja želeti da čujemo uživo od svedoka čak i ukoliko se odobri zahtev pravila 92 delimično. Ja mogu identificirati paragrafe koje želim čuti uživo i zamoliću veće da razmotri da se ostatak izjave uvede po pravilu 92 imajući u vidu da se tu radi o događajima koji su govorili i drugi svedoci, posebno general Drevenkijevič i drugi.

            Dopustite mi isto tako da kažem da je vrlo verovatno da će cela izjava ući u spis jednim drugim putem nešto kasnije, ali da bi bio siguran želeo bi sada postaviti zahtev ovaj dokument uće u 92  tako da status izjave bude jasan.

MEJ:

            Vi tražite dakle obe izjave po pravilu 92. Znači vi u stvari tražite da samo deo izjava uđe unutra i to oni delovi koji se odnose na sastanke sa optuženim, a vidim da je tu i Račak.

TUŽBA:

            Da, i to ne celi Račak nego samo ono što mi se čini novim i značajnim materijalom.

MEJ:

            Da, Račak je tema koja.

            Molim svedoka da pročita izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

SVEDOK:

            Hvala.

TUŽBA:

            Molim vaše ime i prezime.

ODGOVOR:

            VILIJAM VOKER.

PITANjE:

            Gospodine Voker, da li ste vi diplomata od karijere u SAD i da li vi imate status ambasadora koji vam je potvrdio Senat čime vam je ta titula dodeljena doživotno.

ODGOVOR:

            Tako je.

PITANjE:

            Jeste vi sada u penziji i više ne radite za Ministarstvo spoljnih poslova SAD, nego ste potpredsednik jedne međunarodne kompanije za energiju.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Od avgusta 97. godine, do februara 98. godine, da li ste vi bili privremeni administrator Ujedinjenih nacija za Zapadnu Slavoniju.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            A onda on 17. oktobra, do sredine juna 99 godine, vi ste uz titulu ambasadora bili vođa kosovske verifikacione misije u okviru organizacije za sigurnost i saradnju u Evropi.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Ta organizacija osnovana je odmah nakon potpisivanja Sporazuma između OEBS-a i Savezne Republike Jugoslavije 16. oktobra koji se ponekad zove i Holbrukov Sporazum zato jer je u njegovom donošenju sudelovao i Ričard Holbruk.

ODGOVOR.

            Da.

TUŽBA:

            Časni sude, neću se više baviti kontekstom ovoga svedoka jer se to nalazi u pismenim materijalima. A sada mogu sudu reći koji paragraf u izjavi su sadržani u sadržaju. U ovom paketu prvo dolazi druga izjava po redu i u paragrafu 66 druge izjave koji se može naći na stranici 35.

MEJ:

            Nismo još dali dokazne brojeve.

TUŽBA:

            Da, ceo taj paket trebalo bi uvrstiti u dokazni materijal, a mislim takođe da nam je još preostalo jedno nerazjašnjeno pitanje, a to je da li dokazni predmeti koji dolaze uz ove dokumente da li oni automatski ulaze u spis, čak i ukoliko se usmenom svedočenju svedoka takav dokument izričito ne spomene.

MEJ:

            Mislim da bi tako trebalo biti, ali ponekad je možda bolje da se oni odvojeno uvedu u dokazni materijal.

TUŽBA:

            Da, ako pogledate materijal po pravilu 92 onda možete pronaći i te izjave.

MEJ:

            Ako nisam u pravu mislim dakle, da su dokumenti sastavni deo izjave.

TUŽBA.

            Hvala vam na tom razjašnjenju.

SEKRETAR:

            Časni sude ovo će dobiti broj 228.

TUŽBA:

            Vidim da ste pred sobom otvorili neke dokumente možda će vam dozvoliti da se njima služite, a možda ne. Zato bi bilo bolje da na početku kažete šta su ti dokumenti i otkuda potreba da se njime služite. Jer, obično  svedoci govore bez dokumenata ako to mogu.

SVEDOK:

            Časni sude, ja sam ovde sastavio nešto što zovem hronologijom događaja koji su se odigrali tokom mog rada na Kosovu i imam to ovde jednostavno zato da bi se mogao setiti na datume i ljude koji su bili na sastancima kojima sam prisustvovao takve stvari. A ovaj drugi paket to su moje dve izjave koje sam dao ovom Sudu. Juče sam dobio kopije kada sam atestirao one izjave.

MEJ:

            U redu možete se tim dokumentima služiti.

TUŽBA:

            Vaš prvi sastanak sa optuženim bio je dok ste vi bili na položaju privremenog upravnika. Kada je to bilo?Gde? I kakvi su bili vaši prvi utisci?

ODGOVOR:

            Prvi sastanak održao se kada sam preuzeo misiju otišao sam prvo u Zagreb i sastao se sa Tuđmanom. Mislim da je to bilo 18. novembra 1997 godine. Onda sam odleteo u Beograd i tamo me je primio tadašnji predsednik Milošević.

TUŽBA:

            Vreme nam je ograničeno, pa nam samo u nekoliko rečenica recite kakvi su bili vaši prvi utisci o njemu?

ODGOVOR:

            Ja bih rekao da je to bio prijateljski sastanak gde mi je poželo dobrodošlicu. Rekao mi je da je čuo za mene. Rekao mi je da se nalazimo na istoj strani problema u Istočnoj Slavoniji, da sam ja tamo da štitim srpsko stanovništvo pred onim što je on nazvao mogućim upadom Hrvata i rekao mi je da je general Lončar, kojeg sam već ranije bio video da je on tu da radi za mene. Jer, kao što je rekao, da se mi nalazimo na istoj strani. To je bio neformalni sastanak. Tamo je bio on i nekoliko njegovih ljudi, ja i par mojih ljudi, i tamo nije bilo onoliko formalnosti koliko je bilo u sastanku sa predsednikom Tuđmanom.

TUŽBA:

            Pre nego što idemo dalje, želim da odgovorite na jedno opšte pitanje koje se tiče svih vaših sastanaka sa optuženim. Vi ste kao ambasador verovatno bili u raznim uredima Vlada širom sveta, verovatno i uredima šefova država.

            Na koji način se, način na koji je optuženi obavljao svoju ulogu šefa države, može uporediti sa onim što ste vi drugde bili naviknuti, na primer, kad je reč o administrativnoj podršci i sličnim stvarima.

ODGOVOR:

            Pa moje jedino iskustvo sa šefovima država odnosilo se na latino-američke zemlje, jer je to bio područje za koje sam se ja specijalizirao. Nakon što sam se sastao sa predsednikom Tuđmanom, rekao bih da je situacija u Beogradu bila mnogo neformalnija. Nije bilo velike predsedničke palate, tamo nije bilo velikih uniformisanih stražara i u sva četri navrata kad sam se ja sa njim sastao on je gotovo isključivo govorio, kad je reč o njegovoj strani on je bio jedini koji je govorio i radi se dakle o mnogo neformalnijoj situaciji nego one na koje sam bio naviknut sa drugim šefovima država.

PITANjE:

            Da li ste primetili da neko detaljno pravi beleške, da postoji administrativna podrška za sastanak.

ODGOVOR:

            Ne, ja bih obično dolazio u kontakt sa predsednicima za koje bi uvek neko uzimao beleške. Ako je ovde bilo njih ja ih nisam video. Nije bilo prevodioca, optuženi je sa mnom razgovarao na engleskom uvek i kao što sam već rekao siguran sam da sam predstavljen i ljudima koji su bili na njegovoj strani ali se ne sećam ko je to bio zato jer oni nisu sudelovali u radu sastanka.

TUŽBA:

            Gospodine ambasadore, jedan problem koji imamo tiče se brzine vašeg govorenja, odnosi se na prevodioce. Obično kad ljudi govore isti jezik onda je dobro prebaciti se na kanal broj 5 na vašim slušalicama pa ćete to slušati u pozadini i onda možete čuti kraj prevođenja. Naravno ne želim ovde ništa reći o prekrasnom francuskom jeziku, zaboga ali to onda možete čuti u pozadini i onda znate kad je završen prevod pitanja, odnosno odgovora. Vašim konačnim utiskom o optuženim bavićemo se kad dođemo do vašeg zadnjeg sastanka. Sad recite koliko ste imali sastanaka u vreme UNTAS-a?

ODGOVOR:

            Dva.

PITANjE:

            A zatim idemo na prvi sastanak koji ste sa njime imali kao vođa KVM. To se nalazi u prvoj izjavi u paragrafu 4. Ali, ako možete, odgovorite nam na osnovu sećanja, kada je održan taj prvi sastanak.

ODGOVOR:

            Mislim da je to bilo 22. oktobra 98. Ja tada još nisam bio formalno otišao na Kosovo. Ja sam došao u Evropu, otišao sastati se sa predsednikom Miloševićem kako bi se, na neki način, ponovo predstavio kao novi vođa koji će voditi misiju OEBS-a na Kosovu.

PITANjE:

            Kakav je bio njegov stav prema vama u to vreme?

ODGOVOR:

            Pa, to je bilo ponavljanje dobrodošlice nekome koga je već poznavao. On mi je dao svoju verziju događaja na Kosovu i na početku smo pričali o našim zajedničkim iskustvima iz Hrvatske od godinu dana ranije.

PITANjE:

            Jeste li vi njemu spomenuli jedno konkretno ime tom prilikom?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Koje je to bilo ime?

ODGOVOR:

            Da. Ime generala Lončara.

PITANjE:

            I recite, šta se onda dogodilo?

ODGOVOR:

            Dok sam ja bio u Hrvatskoj, srpske snage ostavile su generala Lončara tamo kako bi pazio na srpsko stanovništvo u Istočnoj Slavoniji. Kao što sam već ranije rekao, predsednik Milošević rekao mi je da general Lončar zapravo u suštini radi za mene, budući da smo na istoj strani. Pa, kada sam ja onda kasnije u oktobru 98. stigao kao vođa KVM-a na taj sastanak, ja sam spomenuo ime generala Lončara, jednostavno kao neka tema za razgovor. Zapitao sam: "Pa, gde je general Lončar, šta radi ovih dana?" Predsednik Milošević, odgovorio je rekavši da nije baš sasvim siguran da zna da je on otišao u mirovinu, da više nije u Vojsci Jugoslavije i da misli da se sada bavi nekim privatnim poslom negde u Jugoslaviji, ali da je on ima veoma malo informacija o njemu. To je ustvari bio kraj razgovora o generalu Lončaru.

PITANjE:

            A kada ste vi preuzeli vašu dužnost u Prištini, šta ste videli kada ste stigli na aerodrom?

ODGOVOR:

            Kada sam nekoliko dana kasnije službeno doleteo u Prištinu, ustvari možda više od nekoliko dana kasnije, mislim da je to bilo u drugom tjednu novembra, iznenadilo me, čim sam izašao iz aviona, da sam pri dnu stepenica zapazio generala Lončara. On se predstavio kao moj glavni kontakt, glavni kontakt zamoju misiju koji će predstavljati Vladu u Beogradu.

TUŽBA:

            Molim da se ovaj transkript stavi na grafoskop. To ne moramo stavljati u dokazni materijal. Daću vam broj stranice za koji trenutak.

Optuženi je jednom svedoku na ovom suđenju rekao ovo. Kada je reč o generalu Lončaru, on je rekao: "Da li vi znate da je on došao na taj položaj na zahtev Vilijema Vokera, šefa misije". On mi se osobno obratio zato jer je imao veoma dobro iskustvo u saradnji sa generalom Ločarom u Istočnoj Slavoniji i želeo je nekoga koga je dobro poznavao, kome je verovao i koga je cenio kao iskrenog čoveka i dobrog čoveka da s njim može raditi. On je želeo ponovo sarađivati sa njim. Prema tome, to je bio izraz naše dobre volje kada smo mi pitali generala Lončara da bude vođa te komisije.

To je stranica 3272. Recite, ima li bilo kakve istine u tome što je rečeno? 

ODGOVOR:

            Pa, zapravo ne. Ja nisam tražio generala Lončara. Kao što sam rekao, ja sam se samo raspitao o nekome koga smo obojica poznavali. Jednostavno kao način da se započne razgovor. Ali, kao što sam već rekao, zaista sam bio iznenađen kada sam nekoliko dana kasnije po dolasku na Kosovu zatekao generala Lončara kao vladinog predstavnika, pogotovo imajući u vidu da mi je rečeno da je on već u penziji i da predsednik ne zna gde se on uopšte nalazi.

PITANjE:

            Vratićemo se još na Lončara i Šainovića, možda nešto kasnije. Nakon što ste preuzeli dužnost, u prvih nekoliko tjedana novembra, da li ste se još jedanput sastali sa optuženim u novembru 98?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Kojeg datuma? To je stranica 20, prve izjave, paragraf broj 9.

ODGOVOR:

            Sastao sam se sa njime 16. novembra 98.

PITANjE:

            Gde?

ODGOVOR:

            Pa, u predsedničkoj palati, mislim da se to tako zove, u Beogradu.

PITANjE:

            I o čemu je raspravljano na sastanku?

ODGOVOR:

            Otišao sam po instrukcijama Sekretarijata OEBS-a u Beču i tamo sam pokrenuo najmanje tri pitanja koja se sećam. Prvo, i verovatno najvažije, bilo je da predsedniku Miloševiću kažem da međunarodna zajednica koju predstavlja OEBS smatra da obe strane sukoba ne poštuju obećanja koja su dali međunarodnoj zajendici. Drugim rečima, njegova vlada a i OVK-a nisu poštovali dogovoreno. Isto tako, pokrenuo sam i pitanje u vezi nečega što mi je ambasador Ričard Holbruk rekao da je važno pitanje. On je rekao da je on to pitanje ranije spomenuo u svojim razgovorima sa predsednikom Miloševićem, a to je grad Mališevo. Mi smo bili veoma zabrinuti zbog toga jer je napetost tamo rasla a nije se smanjivala.

TUŽBA:

            Zaustavimo se ovde na trenutak. Veće vidi da se Mališevo može videti na istoj strani ako gledamo na naš atlas. Izvinjavam se što sam vas prekinuo.

SVEDOK:

            Nema veze. I treće, važno pitanje o kojem sam govorio. Odnosilo se na činjenicu da smo imali nešto što bi nazvao administrativnim-birokratskim problemima u kreiranju naše misije i popunjavanju ljudstvom. Na prvom sastanku sa predsednikom Miloševićem ja sam bio izrazio nadu da će njegova vlada učiniti sve što može da nam pomogne sa stvarima kao što su izdavanje viza, carinjenje naše opreme i rekao sam da se nadam da se neće nužno slediti uobičajene birokratske procedure. Na prvom sastanku, on me je uveravao da će doći do potpune saradnje sa KVM-om. Na drugom sastanku, u novembru, ja sam mu želeo skrenuti pažnju na činjenicu da mi i dalje imamo i to stalno birokratske probleme. Prema tome, želeo sam znati da li je on dao instrukcije da stvari teku nešto lakše. Međutim, one nisu tekle lakše.

PITANjE:

            Kakva je bila njegova reakcija?

ODGOVOR:

            Pa, kada je reč o prvom pitanju, nepoštivanju, on je kategorički izjavio da njegova vlada u potpunosti poštuje svaku reč sporazuma. Kada je reč o drugom pitanju, Mališevo, rekao mi je da on ima svako pravo da tamo drži jake policijske snage sa oklopnim vozilima i relativno teškim oružjem jer ga OVK-a, da će OVK-a napasti ukoliko se smanji policijska prisutnost. Kada je reč o trećem pitanju, rekao mi je da je on dao uputstva da misija ne sme imati nikakvih problema u vezi sa birokratskim preprekama i da mu to kažem ili da to javimo njegovim predstavnicima i da će se to rasčistiti.

PITANjE:

            Molim vas da sada na kratko pogledate jedan dokazni predmet. To je izveštaj koji ste pripremili u vezi sa tim sastankom.

            Časni sude, to se nalazi u paketu. To je strana 14, strane idu obratnim redosledu.

MEJ:

            Mislim da bi bilo dobro da se tome dade odvojeni dokazni broj.

SEKRETAR:

            Ovo će nositi broj 229.

TUŽBA:

            Evo, vidite, ovde se govori o vašem početnom sastanku, ali rekli ste nam da ste imali sastanke i ranije, ali u drugačijoj situaciji. 16. novembra sastali ste se sa predsednikom, otprilike 90 minuta. Sa njim su bili savetnik za vanjsku politiku i ....... premijera i vi ste primili uputstva i poruke predsedavajućeg OEBS-a. Rekli ste da međunarodna zajednica i dalje, da je ona i dalje duboko zabrinuta događajima na Kosovu i neće joj, neće odvući pažnju događaj na Bliskom Istoku. Zatim, rekli ste da OEBS i zemlje članice izražavaju zabrinutost po pogoršanju situacije na Kosovu. Da je Mališevo na, pogotovo, da je Mališevo glavni primer za nešto tako i treće pitanje da KVM i dalje ima birokratske probleme. Da li to dobro opisuje vaše probleme?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

Paragraf dva. Optuženi je insistirao da njegova vlada u potpunosti poštuje. Izgleda da ovo nije stavljeno na grafoskop, radi se o mom prevodu. Mislim da to trebamo staviti tamo kako bi i javnost mogla videti dokument, ukoliko to želi. I molim sudskog poslužitelja da prati stranice kako bi se to moglo pročitati.

            Pasus dva. Optuženi je insistirao da njegova vlada u potpunosti poštuje sporazum i optužio je međunarodnu zajednicu da simetrično tretira vladu i OVK-a tvrdeći da je povećano nasilje na Kosovu isključivo krivica OVK-a i bio je iznenađen vašom tvrdnjom da se ne poštuje sporazum i da ima zlostavljanja stanovništva, tvrdeći da su mediji pristrasni prema OVK-a.

            Paragraf tri. Nije ni malo popustljiv što se tiče policijske prisutnosti u Mališevu. Da li je bilo nekog koraka napred u Mališevu?

 

ODGOVOR:

            Nekoliko meseci kasnije, prisutnost policije je malo smanjena.

 

PITANjE:

            Znači, optuženi je malo popustio u tom pogledu?

ODGOVOR:

            Da, i to je bilo posle veoma dugačkih razgovora sa gospodinom Šainovićem i drugim ljudima.

PITANjE:

            Paragraf četiri. On je, takođe, bio iznenađen kada je čuo vaše optužbe zbog pogoršavanja bezbednosne situacije u Kosovu, kao i vaše žalbe da vaši, da njegovi ljudi ometaju K - dom i KVM i njihove operacije, i zapravo prete verifikatorima. On je tvrdio, takođe, da nije dobio nikakve izveštaje o tako nečemu. Koliko je bila, koliko ste jake osnove ili dokaze imali za ovakve optužbe ili žalbe?

ODGOVOR:

            Mislim da ne bih uopšte govorio s njim o tome da nisam imao dobre dokaze i sigurno to nije bilo zasnovano na jednom usamljenom slučaju. Radilo se o nagomilavanju takvih problema koje smo imali sa njegovim ljudima.

PITANjE:

            Paragraf pet. Takođe ste mu ukazali na neizbežnost incidenata ukoliko se odgovara na svaku provokaciju OVK-a u Mališevu gde ima 30 do 40 policajaca MUP-a.

            Paragraf šest. Takođe ste insistirali da se ovaj broj smanji. I vidimo kako je on objasnio svoje nepopuštanje.

            Paragraf sedam. Pomenuli ste pretnje verifikatorima. On je rekao da nije čuo za tako nešto.

            Paragraf osam. Tvrdili ste da će svi zahtevi KVM-a biti obrađeni.

On je tvrdio da će svi zahtevi KVN biti obrađeni za dva dana i biće posebni konzulat za njih u Prištini.

            Da li se to desilo?

ODGOVOR:

            Nisam siguran, ja bar nisam saznao za to.

PITANjE:

            Paragraf 9.  Bio je kratak razgovor o jednoj jedinici za izvlačenje u Makedoniji. Da li možete to da nam objasnite.

ODGOVOR:

            Izvesno vreme posle stvaranja KVN NATO je najavio da će osnovati jednu snagu koja se zove snaga za izvlačenje, jedinice za izvlačenje u kojoj će razne vlade dati svoje ljude. To je bila jedna nenaoružana misija koja ulazi u region gde je skoro svaki drugi bio naoružan. I naša odluka je bila da se naše bojazni smanje, bojazan za našu bezbednost, da se smanji upravo osnivanjem takve misije za izvlačenje. Mislim da se radilo o 1600 vojnih osoba stacioniranih u Makedoniji i ta misija je dobila tu titulu, tako da ukoliko se bilo šta ozbiljno desi u Kosovu i naši ljudi budu u ozbiljnoj opasnosti, ta snaga dođe i spasi ih sa Kosova.

PITANjE:

            Ako pogledate paragraf 9, da vidimo kako se završio ovaj izveštaj na ovu temu. On je tvrdio da takav plan nije potreban, jer on može da obezbedi neophodnu zaštitu članovima KVN. Vi ste objasnili da je sigurnost vaših ljudi od vitalnog značaja i da je snaga za izvlačenje jedna neophodna, neophodno osiguranje. Optuženi je rekao da je to vaše osiguranje. Vi ste rekli da se osećate sigurnije sa svim osiguranjem koje možete dobiti. Sa tim je tio konkretan incident o kome nećemo govoriti, optuženi ga može pomenuti ako bude želeo i zadnji paragraf 12.

ODGOVOR:

            Komentar, to je bio jedan klasičan susret sa Miloševićem, koji je počeo kao prijateljski susret, ali onda je sve zaoštrio zbog kritike njegovog režima, on nije hteo nikako da popusti, tvrdio je sve vreme da se u potpunosti poštuju svi sporazumi i obaveze i smatrao je, tvrdio je da ne samo da se poštuje sporazum, već njegove snage deluju pod ograničenjima i da OVK ovo iskorišćava za svoje svrhe. I posle 90 minuta ovog razgovora  date su indikacije da će onda razmotriti mogućnost da se nađe uzajamno zadovoljavajuće rešenje za problem policije u Mališevu, to je bio jedan interesantni prvi susret.

PITANjE:

            Ovo je pismo koje smo poslali predsedniku, tadašnjem predsedniku Miloševiću, 23. novembra 98. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li je to pismo proisteklo iz vašeg sastanka sa njim ili je to bilo nezavisno od sastanka?

ODGOVOR:     

            Ne sećam se tačno, ali pismo je bilo napisano odmah posle sastanka tako da sam siguran da sam imao takav utisak kada sam pisao pismo.

PITANjE:

            Ovo je dugačko pismo i trebalo bi nam puno vremena da ga prođemo, ali ukratko govoreći ovde izlažete izvesne definicije na prvoj strani. Šta ste želeli da postignete ovim pismom?

ODGOVOR:

            Sporazum koji je OEBS postigao sa Miloševićevom Vladom, je tražio od nas da verifikujemo tj. da proverimo da vojne snage, policija i oprema na Kosovu, naoružanje na Kosovu ne budu povećavani, da se ustanove neka ograničenja o tome šta je dozvoljeno vojsci, policijskim jedinicama i njihovoj opremi na Kosovu.

TUŽBA:

            Molim vas okrenite drugu stranu pisma. Vidimo pasus gde piše prva kompilacija ove informacije mora biti predata KVM najkasnije 1. decembra 1998. godine i da odražava situaciju 25. novembra 1998. godine i sledeći pasus koji kaže OEBS takođe traži informciju o svim bezbednosnim snagama Savezne Republike Jugoslavije i Srbije i uključujući oružje i opremu itd.

            Da li je ovo pismo i sve što je u njemu zatraženo i ispoštovani, kao i sporazum?

ODGOVOR:

            Mi smo tražili da se podvede jedna crta da bismo mogli da ocenjujemo da li se stvari menjaju u odnosu na tadašnji položaj, a odgovor na vaše pitanje je, ne mi nikada nismo dobili tu informaciju koju smo tražili.

PITANjE:

            Hteo bih da mi odgovorite na neka pitanja u vezi dva druga dokazna predmeta. To je još stvar dokumenata koja treba pogledati, a mislim da nam neće trebati puno vremena. Sledeći dokazni predmet je 94, tabulator 6. Ovaj dokazni predmet u vezi koga bih hteo da čujem vaše opšte komentare, već smo ga videli kada je svedočio general Drevenkijević.

            Izjava o tome gde je to nađeno nije važno. Kada ste prvi put videli ovaj dokument?

ODGOVOR:

            Juče.

PITANjE:

            Ovo je dokument iz Ministarstva unutrašnjih poslova iz Peći, datum je 28. decembar 1998. godine, ali očigledno ima formulare i vidimo da se radi o navođenju izveštavanju o svim kontaktima sa Misijom OEBS-a. Vidimo kakvi su odgovori dati na određena pitanja koja su postavili određeni članovi Misije sa kojima se kontaktiralo, nas ne zanima sadržaj ovog konkretnog dokumenta, ali šta kažete o postojanju ovakvog mehanizma izveštavanja u okviru vladine strukture, strukture vlade opštuženog.

ODGOVOR:

            To potvrđuje moje razmišljanje tokom te misije da se svi članovi moje misije pod prismotrom od strane pripadnika bezbednosti sa strane vlade. Nisam znao da je to sve tako formalno, ali me nije iznenadilo da oni šalju izveštaje o svim kontaktima sa osobljem Kosovske verifikacione misije.

PITANjE:

            I konačno dolazimo do toga. Predmet 94, tabulator 18.

            Stavite na grafoskop, molim. Samo da upotpunimo sliku događaja o kojima ste vi govorili. Kada ste prvi put videli ovaj dokument?

ODGOVOR:

            Juče.

PITANjE:

            Šta vam je palo u oči, vidimo da je datum. 12. januar 1998. godine, to je Savezno ministarstvo, odeenje Ministarstva za inostrane poslove u Prištini. To je poverljivi izveštaj, radi se o belešci razgovora sa Aleksandrom Nikolajevim koji je načelnik rekonstrukcije u KVM. Da li znate tu osobu?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Po imenu da li bi mogli nešto da nam kažete gde bi on mogao da radi.

ODGOVOR:

            Ja ne znam uopšte da postoji, šta bi mogla da znači ta tituta, načelnik rekonstrukcije KVM. Ne znam u kojem odeljenju je mogao da radi.

PITANjE:

            Vidimo u paragrafu dva da je na ovom sastanku 11. januara taj Nikolajev dao neke detalje u vezi događajlja u KVM posle ubistva policajca i kidnapovanja vojnika Vojske Jugoslavije. Odmah pošto je dobio ove vesti, general Drevenkijević je informisao Vokera u Vašingtonu, a ambasador Voker je poslao izveštaj u Vašington itd. Šta kažete na to da je ovakav izveštaj bio sastavljen u vreme vaše misije tamo.

ODGOVOR:

            Ponovo kažem ne, iznenađuje me da su Beograd išli izveštaji o tome šta planira KVM, to me ne iznenađuje,  svim predstavnicima Evrope i Severne Amerike mnogo puta smo im govorili da je aparat državne bezbednosti Beograda vrlo usavršen za prikupljanje informacija, ali me je iznenadilo da je neko ko je navodno član moje misije razgovara sa unutrašnjim stvarima misije sa nekim iz državne bezbednosti.

PITANjE:

            I ako pogledamo poslednju stranu vidimo ko su primaoci, dva ministarstva, to je na poslednjoj strani da su navedeni svi primaoci. Milošević, Milutinović, Minić, Šainović itd. To su neki pokazatelji načina na koji se postupalo sa vašom misijom. Da li vi smatrate da je to u skladu sa onim što se tvrdilo da Jugoslavija 150% poštuje sporazum.

ODGOVOR:

            Ja sam video vrlo malo toga što bi ukazivalo i na 50% poštovanje sporazuma, a da ne govorimo o 150% pridržavanju.

PITANjE:

            Hvala vam.

            Da pređemo sada na vaše opšte zaključke o optuženom, pošto mislim da je to poslednji put da se sastanete uživo.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            U jednoj od vaših izjava na strani 35, kažete da ste imali pet do šest "tet a tet" sastanaka. Koliko ih je ukupno bilo?

SVEDOK:

            Četiri.

PITANjE:

            Jednom su vam rekli da se obratite Milutinoviću i naravno, posle Račka vam nije uspelo da ga uopšte više vidite i to piše u vašoj prvoj izjavi, detaljnije, u pasusima 17 i 22. Recite mi ambasadore, kakve su po vašim sećanjima, kakvi su vaši utisci posle ova četiri sastanka?

SVEDOK:

            Utisak mi je bio da imam posla sa osobom koja smatra da kad on nešto kaže to postaje istina. Nije navikao da mu bilo ko protivreči, zauzimao je odmah gard čim ga neko počne kritikovati. Nikad nisam video da izgubi samokontrolu, mada sam ponekad primećivao da se ljuti zbog toga što sam ja govorio nešto što bi se moglo smatrati kritikom njegovog režima i njegove administracije, njegove vlade. Moj utisak je bio da ne voli preterano da dobija savete podređenih, bar u mom prisustvu, on je sam dominirao svim sastancima koje smo imali i kao što sam već rekao činilo mi se da on nije osoba koja bi i na trenutak posumnjala u istinitost onoga što govori.

PITANjE:

            Da li ste vi imali razloga da sumnjate u istinitost njegovih reči?

SVEDOK:

            Mnogo.

PITANjE:

            Da li biste nam rekli par primera?

SVEDOK:

            Na primer, jednom je govorio o stanovništvu Kosova, to je bilo na našem prvom sastanku. Možda sam pomenuo kakvo je bilo opšte mišljenje, rasprostranjeno mišljenje u to vreme, a to je da albanski deo stanovništva je otprilike 90% na Kosovu. On je rekao da to sigurno nije tačno, dao mi je procente, dao mi je tačne cifre i govorio kako Albanci, Srbi, Romi, Egipćani žive na Kosovu i po njegovim proračunima Albanaca je bilo manje od 50%. Ja ne mogu da verujem da je on sam mislio da je to istina dok je to govorio.

PITANjE:

            Koliko je bio uverljiv dok je to govorio?

SVEDOK:

            Kao i u svakom drugom slučaju on je to govorio sa apsolutnim ubeđenjem, ne znam da li je to prava reč, ali to je bilo nešto kao "Ja vam to kažem i to treba da prihvatite".

PITANjE:

            Da li nam možete dati neki drugi primer kada je on govorio nešto što vi niste smatrali istinitim ili ste sumanjali u istinitost toga?

SVEDOK:

            Sada mi pada na pamet da sam jednom dobio pismo od njegovog Ministarstva spoljnih poslova, gde se govorilo misiji šta ona može, a šta ne sme da radi u nekim područjima i ti komentari Ministarstva spoljnih poslova su bili apsolutno van okvira sporazuma, bili su apsolutno neumesni i ja sam Miloševiću pomenuo to pismo i rekao sam: "Vaše ministarstvo nam govori šta mi da radimo i to je apsolutno suprotno sporazumu" i bilo je toliko očigledno da sam ja u pravu, a on je odbrusio: "Kakvo pismo, ne postoji takvo pismo". Ja sam rekao: "Ja imam primerak tog pisma pri sebi", a on je rekao: "Ja to pismo nisam video, ono ne postoji".

PITANjE:

            I da li vam je uspelo da ga uopšte pomerite malo sa te pozicije?

SVEDOK:

            Nisam ni pokušao. Kada bi on nešto rekao s takvim ubeđenjem bilo je apsolutno besmisleno protivrečiti mu.

PITANjE:

            Konačno, po vašem mišljenju, kakva je on imao saznanja o događajima na Kosovu ili kakvu je imao kontrolu nad njima?

SVEDOK:

            Ja bih rekao da u mnogim pogledima on je dota detaljno bio upoznat sa svim, osim kada bih mu govorio o nekim događajima koji su govorili o tome da srpska snaga ne poštuje sporazum. On bi tvrdio da nikada nije čuo za to, ali kada se radi o drugim stvarima očigledno je da je imao detaljne informacije.

Što se tiče toga ko je imao kontrolu nad događajima, ja sam uvek mislio da imam posla sa osobom koja ima maksimalnu kontrolu nad zbivanjima na Kosovu bar sa srpske strane.

PITANjE:

            Pre nego što pređemo na Račak ima još jedna tema koju sam hteo da ovde razjasnimo. Pričali ste nam o Lončaru i nešto malo o Šainoviću. Da li možete da ih uporedite što se tiče njihovih ovlašćenja na Kosovu?

SVEDOK:

            Bilo je troje ljudi za koje bih ja rekao da su  odmah ispod predsednika Miloševića što se tiče Kosova, tj. troje ljudi sa kojima sam ja imao posla. Najniže je bio jedan čovek po imenu Anđelković, koji me je sačekao po mom dolasku u Prištinu, predstavio se kao čovek koji je zadužen za neku vrstu komisije koja je trebalo da kontaktira sa KVM-om, da mi treba da mu se obraćamo kad imamo neke probleme. Ja zapravo nikad ništa mnogo važno nisam diskutovao sa Anđelkovićem jer sam mislio da je on samo figura, pion.

            Iza njega je bio general Lončar, čovek koga smo uzimali za ozbiljno i s kojim smo razgovarali o ozbiljnim pitanjima i problemima i s njim smo imali dosta kontakata. Moj britanski zamenik general Drevenkijevič je imao puno kontakata sa njima u vezi vojnih pitanja, a iznad njega, rekao bih je bio zamenik premijera Nikola Šainović koga sam prvi put sreo u Beogradu. Kada smo imali jedan dugačak razgovor o Kosovu i našoj misiji, on je dolazio u Prištinu četiri, pet ili šest puta dok sam ja bio tamo i on je zasigurno čovek koji je prenosio poruke iz Beograda.

Na sastancima gde su bili prisutni general Lončar i Šainović, general Lončar je govorio samo kad bi mu se obratili što je bilo retko, dok je zamenik premijera Šainović bio glavni na drugoj strani stola. On je takođe vodio te sastanke na engleskom jeziku, koje general Lončar nije razumeo i zbog toga je bio izostavljen iz diskusije i ja sam takođe imao jasan utisak da Nikola Šainović odgovara direktno Miloševiću u Beogradu. Tako da bih ja na taj način poređao u nekoj hijerarhiji ljude sa kojima sam ja imao kontakte.

PITANjE:

            Da pređemo na Račak o kome se govori uglavnom u pasusu 9, prve izjave i nećemo mnogo detaljno o tome govoriti jer smo dosta toga već čuli. Nešto od toga je nesporno i zbog toga mogu da vam to iznesem. Da li je tačno da ste prvu informaciju o Račku dobili od generala Lončara?

SVEDOK:

            Tad sam prvi put čuo da se spominje Račak, da.

PITANjE:

            Da li je tačno da je pri vašoj poseti Račku general Lončar bio odsutan?

SVEDOK:

            Tako je.

PITANjE:

            Da li se uopšte pominjalo da će on možda doći?

SVEDOK:

            General Drevenkijevič mi je rekao da je on pozvao generala Lončara da prati njega i mene kada smo odlučili ujutro 16-og da posetimo Račak. Meni je rečeno da Lončar nije prihvatio taj poziv.

PITANjE:

            I konačno, kada ste stigli do Račka da li je tamo bilo nekog predtavnika srpske strane, da je tako nazovem?

SVEDOK:

            Mislim da nije.

PITANjE:

            Da li su oni dali neko objašnjenje onoga što se desilo?

SVEDOK.

            Nikoga tamo nisam video.

PITANjE:

            Da li ih je nešto moglo zaustaviti da su želeli da daju takvo objašnjenje vama?

SVEDOK:

            Ne, kao što sam rekao general Lonačar je bio pozvan da pođe s nama, ali je odbio.

PITANjE:

            Pošto je ta informacija stigla do vas 15-og čini mi se, a vi ste onda 16-og zar ne, došli do zaključka da objašnjenje koje je poteklo iz kabineta generala Lončara nije zadovoljavajuće i planirali ste tu posetu.

SVEDOK:

            Tako je.

PITANjE:

            Ko vas je izveštavao?

SVEDOK:

            Prvo me je general Drevenkijevič informisao dok smo putovali tamo vozilom, ali prvi izveštaj o tome šta se desilo, šta je otkriveno u Račku, dao mi je general Mezanev, kanadski šef našeg regionalnog centra u Prizrenu i to tek pre nego što smo stigli u selo.

PITANjE:

            Kada ste stigli u selo tamo su već bili predstavnici štampe i medija, da li ste videli jedan muški leš bez glave u centru sela ili otprilike, i uputili su vas na osušeno korito potoka kod jedne jaruge?

SVEDOK:

            Tako je.

PITANjE:

            Šta ste videli tamo?

SVEDOK:

            Pošto smo otišli od prvog leša, koji je bio taj muškarac sa odsečenom glavom, popeli smo se tim stenovitim koritom potoka, naišli smo na jedan leš, zatim još jedan, zatim još jedan i konačno na jednu gomilu tela nabacanih jedno na drugo.

PITANjE:

            Mi smo već videli jedan video snimak gde se vidi kako ste vi išli peške od jednog do drugog, tako da neću ponovo to da prikazujem. A šta ste primetili u vezi stanja tih leševa, kao laik naravno, šta ste vi sami primetili? To je paragraf 23 iste izjave.

SVEDOK:

            Dosta sam toga primetio. Prvo sam primetio da su prvi leševi pripadali starijim ljudima sede kose, bele kose. Svi su nosili ne samo civilnu odeću, već odeću koju ja povezujem sa stanovnicima sela na Balkanu, naročito na Kosovu. Nekoliko od njih su imali one male bele kapice, koje nose uglavnom stariji muškarci i te kape su im uglavnom spale i bile su pore leševa. Primetio sam da ima puno rupa od metaka na leševima, vrlo često na licu, očima ili je cela glava razneta metkom. Na samom telu bilo je mnogo krvi na većini tih leševa, na mnogima od tih tela na nogama su imali one jeftine gumene čizme koje seljaci u Kosovu nose kada su napolju, u polju. Mrlje od krvi su se već upile u odeću, bilo je tragova krvi na zemlji, koji su govorili o tome da su ti ljudi ustreljeni tamo.

Nisam video nikakve uniforme, nisam video nikakve znake činova, pripadnosti vojsci, nisam video nikakve čaure niti bilo kakve indikacije da je tamo bilo borbe, a prethodne noći nam je general Lončar bio rekao da je tamo došlo do borbe u kojoj je ubijeno 15 pripadnika OVK-a. Ja sam video mnogo više od 15 leševa. Video sam otprilike dva tuceta leševa, ali mi je rečeno da ima još jedna gomila mrtvih tela malo dalje uz brdo i tada sam već bio zgađen i zgrožen onim što sam video, tako da nisam otišao dalje da posmatram tu sledeću gomilu tela. Osim toga bilo je jako teško hodati, bio je stenovit teren pokriven ledom, bilo je vrlo klizavo, a ja sam već imao povređenu nogu iz jednog incidenta, iz jednog skoka s padobranom, tako da mi je bilo teško da hodam po toj jaruzi dalje i tada sam već video dosta i neki novinari su me odveli u stranu. Želeli su da razgovaraju sa mnom.

PITANjE:

            Vi niste videli nikakve čaure od metaka, da li vas je neko informisao da su takve čaure viđene?

SVEDOK:

            Kasnije kada sam se spustio u selo, neki čovek mislim da se zove Braun, mi je rekao da je on ranije bio član saniteta, pripadnik saniteta u vojsci, u vojsci SAD-a, i on mi je rekao da je u jaruzi našao prazne čaure i on je dao svoje mišljenje da su te čaure istog kalibra, iste vrste kao i ona municija koju koristi MUP.

PITANjE:

            Mi znamo da ste vi onda u jednom trenutku opisali taj incident, kasnije ćemo doći na to, ali prvo nam recite jeste li imali priliku razgovarati sa nekima od preživelih?

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Koliko njih i vrlo kratko, šta su vam oni rekli?

SVEDOK:

            Kada sam silazio nizbrdo raspitao sam se među mojim osobljem da li u selu ima očevidaca ili preživelih. Oni su mi rekli da postoje dvojica muškaraca koji su voljni razgovarati samnom i u selu su me pretstavili dvojici muškaraca. Jedan je bio stariji, jedan je bio mlađi i oni su mi u osnovi rekli da su oni bili u selu prethodnoga dana, da su bili tamo dok je trajalo granatiranje i da su njih dvojica, kada su svi muškarci pokušali napustiti selo, odlučili da pođu u drugom smeru. Većina muškaraca pošla je u jednom smeru, oni su odlučili poći u drugom smeru. Posle granatiranja videli su specijalnu policiju kako silazi nizbrdo, videli su kako okuplja ljude koji su uhvatili one koji su se bili uputili u suprotnom smeru. Videli su kako te ljude maltretiraju, vređaju i videli su kako ih MUP izvodi iz sela.

PITANjE:

            I?

SVEDOK:

            Takođe, razgovarao sam sa nekoliko žena koje su doveli pred mene. One su opisale šta se njima dogodilo prethodnog dana i to se sve poklapalo sa onim što su mi rekla ova dvojica muškaraca. Žene su bile u selu kada je ušao MUP. One su opisale kako je MUP išao od kuće do kuće i naređivao mladićima i muškarcima da izlaze i opet je došlo do vređanja, do gurkanja i ti su muškarci bili odvedeni kao zatvorenici. One su mi rekle da one nisu znale da su njihovi muškarci ubijeni, sve do sledećeg jutra. Rekle su mi da su one mislile da se muškarci odvode na saslušavanje ili kao zatvorenici, nešto u tom smislu.

            Prema tome, kao što sam rekao te tri ili četiri žene sa kojima sam razgovarao i ono što su mi rekla dvojica muškaraca, sve se to veoma dobro poklapalo sa onim što sam video u udolini, a nije se uopšte poklapalo sa vladinom verzijom događaja koju nam je dao general Lončar dan ranije.

PITANjE:

            Nakon odlaska iz Račka, kakva ste uputstva dali KVM-u?

SVEDOK:

            Rekao sam onima koji su bili tamo, a većina ih je bila iz regionalnog centra u Prizrenu, rekao sam im: "Snimite što je moguće više fotografija, prikupite što je moguće više dokaza, ja znam da vi niste kriminalistički tehničari i istražitelji, ali ukoliko ima nečeg što može poslužiti kao dokaz, slike, video snimci, prikupite što je moguće više toga, razgovarajte sa što je moguće više ljudi, saznajte da li ima još drugih svedoka",  i mislim da sam im u tom trenutku takođe rekao da će verovatno biti najbolje da oni ostanu u selu, da KVM uspostavi prisutnost u selu da se MUP ne bi vratio i u potpunosti uništio lice mesta.

PITANjE:

            Vaši zaključci o tome šta ste vi toga dana videli su kakvi, i kako ste došli do njih?

SVEDOK:

            Moj zaključak bio je da vladina verzija događaja uopšte ne odgovara onome što sam upravo video. Moj zaključak bio je da se ono što sam video veoma dobro poklapa sa onim što su mi svedoci rekli da se dogodilo. Isto tako zaključio sam da su muškarci i mladići čije sam leševe video, uhvaćeni od strane MUP-a, MUP ih je izveo iz sela i sledeće jutro pronađeni su mrtvi.

MEJ:

            Gospodine Najs, da li je ovo možda pogodan trenutak ukoliko napuštate temu Račka, možda ne temu ali samo mesto?

OPTUŽBA:

            Da, napuštamo samo mesto.

MEJ:

            U redu, onda ćemo prekinuti sednicu. Ambasadore molim vas da se vratite sutra ujutro u 09,50 sati, kako bi nastavili svedočenje.

SVEDOK:

            Svakako.

MEJ:

            Sada prekidamo sednicu. Prekidamo sa radom za danas. Molim vas, moram vas upozoriti na to formalno, da imate na umu da ni sa kim ne smete razgovarati o vašem svedočenju sve dok se ono ne privede kraju, a to se odnosi i na pripadnike tima optužbe.

SVEDOK:

            Razumem.

MEJ:

            Sednica se prekida i nastavlja sutra ujutro u 09,30. Molim ustanite.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest