aktuelno-m.gif (3720 bytes)

5. jun 2002. g.

STENOGRAM

 

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću, imate tri četvrtine sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj izjavi vi ste naveli da vaša porodica živi već stotinama godina u selu Račak. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da je u selu Račak bilo i porodica srpske nacionalnosti?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad su Srbi živeli u Račku?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada?

SVEDOK:

            Koliko se ja sećam živeli su koliko se god ja mogu setiti. Sada su otišli. Počeli su odlaziti još ranije, a mislim da je samo jedan ostao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vaša zemljkinja Drita Emini nam je rekla da u Račku nije bilo srpskih porodica.

SVEDOK:

            U Petrovu, u Prištini, u Račku, na putu prema tim mestima, bile su tri familije ranije i oni su tamo živeli sve do masakra u Račku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da odnosi sa Srbima nikada nisu bili dobri, kako pišete u svojoj izjavi, a imali su samo tri porodice tu, u celoj okolini.

SVEDOK:

            Na području Štimlja odnosi su bili dobri do 1999. godine, niko nije zlostavljao Srbe, barem koliko ja znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad su počeli da zlostavljaju Srbe?

MEJ:

            To pitanje pretpostavlja da je bilo zlostavljanja. Pitanje bi trebalo glasiti ovako: Da li su Srbi bili izloženi zlostavljanju?

SVEDOK:

            Ne, to je išlo u drugom smeru. Srbi su maltretirali Albance.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, vi ste mi skratili unakrsno ispitivanje. Ne vidim zašto bi sada i pitanja postavljali umesto mene.

MEJ:

            Slušajte, ako postavljate pitanja koja sadrže pretpostavke koje nisu fer prema svedoku bićete zaustavljeni. Pitanje je trebalo glasiti onako kao što sam ja rekao: Da li su Srbi bili zlostavljani? Ili ukoliko to želite drugačije reći, Srbi su bili zlostavljani, zar ne? Međutim, ne možete postaviti pitanje koje već sadrži odgovor, a koji vam svedok nije dao. Ako to radite, zaustaviću vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nadam se da ćete taj kriterijum da primenite prema drugoj strani, koja samo takva pitanja i postavlja.

MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vrlo dobro. Vi ste rekli da ste taksista bili itd, vidim ovde četiri godine, gde ste registrovani, gde ste plaćali porez, gde ste plaćali struju, druge dažbine, one osnovne građanske obaveze?

SVEDOK:

            Radio sam kao vozač taksija od 1992. do 1994. u opštini Štimlje i tamo sam plaćao poreze do godine 1994. U 1994-oj odustao sam od tog posla, više tamo nisam mogao raditi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da ste od 92. do 96. godine tako radili, sada kažete 1994, koliko ste radili dve ili četiri godine?

SVEDOK:

            Radio sam dve godine, a ostatak tog perioda nisam radio jer se nisam dobro osećao iako sam nastavio plaćati poreze do 1996, policija me na to prisilila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Recite mi pošto ste bili stanovnik Račka, taksista, kretali se, vi ste sigurno dobro upoznati sa prilikama koje su bile u opštini Štimlje i u celom Račku, je li tako?

SVEDOK:

            Nisam imao takva ovlašćenja, ja sam se brinuo o porodici i oni bi, drugi ljudi bi trebali to bolje znati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi kada su prvi put organizovano pripadnicici UČK našli u vašem kraju?

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tome. Ne znam ni za jedno mesto u mom selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je uopšte pripadnika UČK-a bilo u vašem kraju neposredno pred rat?

SVEDOK:

            Ne mogu vam dati tačnu brojku. Mogu ići i pitati vojne nadređene o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate valjda otprilike? Ne tačno, otprilike.

SVEDOK:

            Žao mi je, ali moram reći da nisam bio pripadnik OVK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas ne pitam da li ste bili pripadnik, samo vas pitam koliko ih je po vašoj proceni bilo u tom kraju otprilike? Ako ne možete da odgovorite samo kažite ne znam i idemo dalje.

SVEDOK:

            Ne znam. Ja nisam bio vojni oficir.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a kažite mi da li znate ko je Mehmet Mustafa iz Račka?

SVEDOK:

            Ima mnogo Mustafa, ne znam. Ja ne znam tu osobu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mehmet Mustafa, imate u Račku mnogo Mehmeta Mustafa?

SVEDOK:

            Ima mnogo Mehmeta Mustafa. U selu ima više od tri stotine familija, više od dve hiljade stanovnika, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja mislim na onog Mehmeta Mustafu čija je kuća bila sedište UČK-a u Račku. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate ko je Buje Šukri?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je on?

SVEDOK:

            Ja sam tu osobu video posle rata. On je iz Bujana i ako njega trebate pozovite ga da dođe ovamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li znate ko je oko Račka iskopao rovove? Da li ste vi u tome učestvovali?

SVEDOK:

            Ne, ja nisam učestvovao u tome. Vojska je to učinila. Vaša vojska bila je stacionirana u Račku gotovo celo vreme nakon masakra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za rovove koji su iskopani za UČK-a, koje je iskočio UČK-a i civili iz Račka koji su pomagali UČK-a, pitam vas u vezi sa onim što su drugi svedoci iz Račka govorili. Da li nešto vi znate o tim rovovima?

SVEDOK:

            Ne mogu reći šta su oni radili, šta su oni kopali. Sve što ja znam je to da je vojska iskopala te rovove u Piša, tamo je vojska bila stacionirana zajedno sa policijom i tenkovima. To je sve što znam i znam ono što se dogodilo u Račku 15. januara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro. Znači UČK-a i građani Račka nisu kopali rovove i nije bilo njihovih rovova u Račku i okolini, je li tako?

SVEDOK:

            U samom Račku nije ih bilo, na brdima okolo možda, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ništa od toga niste videli?

SVEDOK:

            Ja nisam mogao izlaziti jer je moja kuća bila unutar dometa teške ljrtiljerije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Znači niste ništa videli od tih rovova, bilo čega, bilo kakve aktivnosti UČK-a, nikoga iz UČK-a, jesam vas dobro razumeo?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi u svojoj izjavi kažete: "Srbi su hteli, to ja sad citiram ovo što ste vi rekli: "Srbi su hteli da proteraju sve Albance sa Kosova i hteli su da dovedu ljude svoje nacionalnosti iz Bosne, Hrvatske i da ih nasele na našoj zemlji". Jeste li vi tako izjavili?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi ....

MEJ:

            Dopustite svedoku da završi. Izvolite.

SVEDOK:

            Svi su oni bili tamo. Srbi u Štimlju, bili su u Račku i ostali su tamo do masakra 15. januara. To se dogodilo u 15 do sedam, moj brat je bio pogođen i ubijen sa udaljenosti od 50 metara. Pucali su na mene, pogodili su mi kapu, pogodili su jednog od mojih rođaka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim da imate u vidu da mi se ovo ograničeno vreme ne troši na odgovore koje nisam tražio.

MEJ:

Da, vi ste citirali  to da su Srbi želeli isterati sve Albance i on daje primer.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

On ne daje primer za to gospodine Mej. A recite, mi molim vas, da li su Srbi iz Bosne i Hrvatske ikad pokušavli ili konkretno dolazili u Račak, da li vam je to poznato.

SVEDOK:

            Da, dolazili su u Račak. Na brdima u okolici Račka oni su se nalazili za vreme masakra i ostali su još tri meseca nakon masakra tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel vi to govorite o vojsci i policiji.

SVEDOK:

            Da, vaša srpska policija i vojska.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za ove Srbe iz Bosne i Hrvatske što kažete da žele da se nasele kod vas. Je li neko od njih dolazio da se naseli u Račak.

SVEDOK:

            Vaši Srbi su bili svi izmešani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, od koga ste čuli da Srbi žele da proteraju Albance. Ko vam je to rekao.

SVEDOK:

            Nakon što je Račak zapaljen u avgustu 98, 23. avgusta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko vam je rekao to da Srbi žele da proteraju Albance, to je bilo moje pitanje.

SVEDOK:

            To je bilo očito.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Razumem, da li je došao kod vas u vašu kuću da vas protera, da kaže da idete odatle.

MEJ:

            On je o tome rekao onoliko koliko  može. Nema smisla raspravljati o tome jer to je jedno od pitanja o kojima ćemo mi morati odlučiti. Kao što sam rekao, on vam je dao jedan primer. A sada idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel ja vama smetam ovde sa svojim pitanjima, gospodine Mej?

MEJ:

            Molim vas idite na sledeću temu, idite dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj izjavi navodite da ste 15. januara u 6.45 čuli veliku eksploziju, a onda kažete da ste odmah krenuli prema brdu. Zašto ste krenuli prema brdu.

SVEDOK:

            15. januara 1999. godine u 6.45 začuli smo pucnjavu i izašli u dvorište. Moj brat je došao iz svoje kuće do nas nakon što je čuo pucnjavu. Nakon toga išli smo uz brdo kroz dolinu zvanu Vizalić i išli smo u brda kako bismo spasili naše porodice. Drugi  seljani su nam se pridružili i otišli smo u  Čestu i zato su srpska policija i vojska opklolili selo Račak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaš je odgovor da bi spasio svoju porodicu. Da li je to tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko vas je bilo kad ste krenuli u brdo.

SVEDOK:

            16 iz moje porodice. U mojoj četvrti bilo je nekih 12 domaćinstava i svi su ljudi izašli i otišli tamo kako bi spasili tamo svoje živote pred policijskim snagama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je znači bilo vas jedno 150, ako se računa da je iz vaše porodice bilo 16 i nešto manje iz drugih. Znači bilo vas je oko 150, je li tako.

SVEDOK:

            Ja ih nisam mogao prebrojati jer su po nama padali meci srpskih snaga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kažete 13 porodica, vaša porodica 16, drugi 13. Da su samo 10, pa je to 150 ili 200. Koliko je to ukupno? Kažete da ste svi otišli u brdo.

SVEDOK:

            Mi smo svi otišli. Ja ih nisam mogao prebrojati. Bilo je izbeglica iz ... njih 5 ili 6.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U celoj grupi da li je neko bio naoružan?

SVEDOK:

            To su sve bili civili. Deca od 12 godina, oni nisu mogli biti vojnici. I oni su tamo ubijeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne pitam za decu od 12 godina nego pitam da li je tačno da ste krenuli ka rovovima koje ste već iskopali i predstavljali vatrene položaje UČK kada je počela pucnjava. Dakle, pitam vas sasvim direktno, ne pitam za decu od 12 godina.

MEJ:

            Svedok ništa ne zna o rovovima. Prema tome, tvrditi da ih je on ranije iskopao je pogrešno predstavljanje njegovog iskaza.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nisam rekao...

MEJ:

            Pitanje, gospodine Bećiri, za vas glasi da li je u vašoj grupi bilo ljudi koji su otišli u brda koji su bili naoružani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, na to nisam dobio odgovor.

SVEDOK:

            Ne, niko od nas nije bio naoružan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, maločas ste rekli da je bilo dece od 12 godina koja su stradala. Nije mi poznato da su bilo kakva deca od 12 godina stradala.

SVEDOK:

            Vi izgleda ništa ne znate. Da znate te stvari znali biste da je bilo ljudi koji su bili ubijeni i Sahida je ubijena, telo je uklonjeno i grob je ostao prazan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovo je znači nova činjenica da su poginula i neka deca u Račku. Je li tako. Dosad nismo imali predočenu tu činjenicu.

SVEDOK:

            Vi ste ubijali decu, starce, civile, svakoga. Svakoga ko je tamo bio a nije imao oružje. Nismo mogli ostati u selu da smo bili naoružani jer Srbi nam to ne bi dozvolili. Mi smo svi bili iseljeni i bili smo nenaoružani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite i objašnjavate kako su nastradali  Rizo Bećiri, Zened Bećiri, Halim Bećiri. Ko je pucao na njih.

SVEDOK:

            Srpske snage, vaše. I to su sve bili Srbi iz Štimlja, policajci iz Štimlja. Oni su obučeni u uniforme i bili su pripadnici paravojnih formacija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Vi kažete da ste videli kako su oni stradali i to opisujete je li tako. Jeste li vi videli kako su oni stradali. Podsetite se svoga opisa toga. Vi govorite o tome kako su oni stradali.

SVEDOK:

            Oni su ubijeni sa udaljenosti od 50 metara.  Ubile su ih vaše snage i granate koje ste vi ispalili sa Česte sa svih strana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jel znači da su oni stradali od detonacije.

SVEDOK:

            Njih su ubili meci ne granate, a onda su tela unakažena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam vas dobro razumeo. Prvo su ubijeni mecima, onda granatama ili prvo granatama pa mecima a posle izmasakrirani. Jeste tako rekli.

MEJ:

            On je odgovorio. Vi ste ga pitali da su ih ubili meci ili granate i njegov odgovor je bio ubili su ih meci ne granate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne znam, gospodine Mej šta vi zamerate mom pitanju. Pitam ga o redosledu koji je malopre izložio i koji mi nije jasan. Ne razumem zašto intervenišete.

MEJ:

            Vaša pitanja su konfuzna i vrlo lako zbunjuju svedoka. To niej fer prema njemu. Koja je vaša poenta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas od čega su stradali ti ljudi čije stradanje opisujete.

SVEDOK:

            To su vaši komentari.

MEJ:

            Gospodine Bećiri, ja znam  da je to ponavljanje iskaza ali da bismo ubrzali stvar postavljeno vam je pitanje o članoviam porodice Bećiri koji su  poginuli. Kako su poginuli, šta ih je ubilo.

SVEDOK:

            Ubile su ih srpske snage, varvari sa rastojanja od 50 metara.

MEJ:

            Šta ih je konkretno ubilo.

SVEDOK:

            Meci iz mitraljeza  i iz snajpera.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nisu  ih ubile granate je li tako.

SVEDOK:

            Ne, granate su ispaljivane iznad Račka da se rasčisti teren da OVK ne bi došli u Račak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E, pa dobro, sad ste objasnili šta je bila svrha granata. Sad mi još objasnite ovaj treći element. Rekli ste onda pošto su ubijeni oni su masakrirani. Opišite kako su masakrirani.

SVEDOK:

            Pošto su sakupili ljude, saterali ih u kuće, tamo su ih prebijali. Ja to nisam mogao da vidim, ja sam bio na drugom mestu ali bilo  je ranjenih i onda su došli  posmatrači. Kada sam se ja spustio,  oni su rekli da dolaze sa brda  Bebuš, otprilike 10 metara dalje, a onda su pucali na Sitnija i Kazirija. Neki od seljana su krenuli sa mnom i mi smo se sklonili u jednom podrumu gde su bili i drugi seljani. Na nas su pucali sa snajpera sa brda Bebuš dok smo mi bili u tom podrumu. Pre toga smo čuli neku viku. Onda je ubijen i moj rođak Bajram Mehmedi i Hanešla, njegova ćerka dok mu je sin ranjen.

MEJ:

            Pitanje je bilo kako su tela unakažena i masakrirana.

SVEDOK:

            Jednom su odsekli glavu i izvadili oči. To sam video u džamiji kada su odneli tela u džamiju 16-og. Ja sam to video i to je najvarvarskiji postupak koji sam ikada video. To su uradili četnici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da su pucali na njih iz snajpera sa brda i kažete da su pucali na njih sa daljine od 50 metara. Da li je tačno i drugo ili je tačno jedno  ili drugo.

SVEDOK:

            To nije bilo daleko od brda, svega 50 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kažete da su pucali granatama po brdu da ne bi prišla UČK. Koliko je policija bila daleko od vas, a koliko UČK. Vi ste bili na tom mestu na kome ste bili. Koliko daleko je bila policija a koliko UČK.

SVEDOK:

            Molim vas ponovite, jer nisam  razumeo pitanje. UČK su bili na udaljenosti od 4 kilometara u  Rancu u Petrovu kao i u Malopoljcu koji je južnije. Ali ja ih nisam video jer ja tamo nisam bio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste u tom trenutku mogli da vidite i jednog policajca koji puca na vas. 

SVEDOK:

            Kad su oni ušli isterali su nas iz kuće, iz kuće Hisni Eminija. Jedan policajac je prvo došao i prvo je isterao neke članove moje porodice, ubio je na pragu mog brata i došao je jedan policajac iz Štimlja. Ne znam mu ime ali znam da mu je ime oca Branko. On je rekao da izađemo i kada sam ja prvi izašao i video sam da oni stavljaju masku, tamo su bili Božo, Milo, kasnije Miloš, sin Pere Marinković i jedan čovek iz Štrpca. I još neke druge. Kad sam video da je moj rođak pao onda sam video kako dižu automatsku pušku

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste prvi put videli posmatrače 15. januara. Kad ste prvi put videli. Koliko je sati bilo tada.

SVEDOK:

            Posmatrači su došli u 5 ili 6 uveče da preuzmu ranjene. Zurad, Feta i Hasan Malići i Bajramov mali sin Elhami i jedna žena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste ih videli tog jutra gore na brdu pošto imaju ona karakteristična narandžasta vozila. Da li ste ih videli da stoje gore na brdu.

SVEDOK:

            Ne, nisam ih video jer ja sam bio u izvesnoj blokadi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete u izjavi da ste 100 metara već bili u brdu i da ste na levoj strani brda Česta videli policajci. Je li tako ili ne.

SVEDOK:

            To su komentari, to nije sasvim tačno. Ja sam rekao da kad sam izašao iz svoje kuće na udaljenosti od 10 metara moglas u se videti brda Česta. Tamo sam video tenkove iz kojih su pucali i moj brat i rođak koji su ubijeni kao i komšijina žena. Sa tog mesta gde sam bio i video sam te tenkove na Česti a vi dajete svoje komentare.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ako ste videli posmatrače. Znači posmatrači su došli oko 5 ili 6 sati te večeri zašto odmah tada, pošto nije bilo u to vreme ni naše policije u tim satima, niste posmatračima ukazali na lica koja su još nastradala koja vi pominjete. Zašto im niste ukazali tada na ta lica.

SVEDOK:

            Posmatrači su nas pitali za ubijene i ranjeni su odveženi u dežurnu bolnicu, a ljudi koji su masakrirani na brdu Bebuš, bilo ih 24. Petoro je preživelo a ostali su nađeni na tom brdu 16. Ja tamo nisam bio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jeste li vi  onda dali informacije posmatračima toga dana.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači,  obavestili ste ih tog 15-og popodne o tome gore, o tim ubijenim ljudima i svemu što se dogodilo. Je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odlično, a recite mi molim vas ko vam je rekao da tela 17-og ujutru prenesete u džamiju.

SVEDOK:

            Verifikatori su došli 16-og, obišli lokaciju. Onda su došli u  12 sati sa helikopterom da pogledaju unakažena tela i onda su se vratili. Te večeri seljani su ih odveli u džamiju. Pre sahrane, a ja sam 16-og, tačnije 17-og išao tamo. To je bila nedelja, pomagao da se iznesu tela i nas šestoro je nosilo tela u džamiju. To su bili ljudi koji su ubijeni na brdu Beriša, a onda ste vi ponovo došli i hteli da preuzmete ta tela i došlo je do borbe 17 i 18 i mrtve ste odvezli u bolnicu u Prištini sa jakim policijskim i vojnim snagama. I tamo ste ih držali u bolnici mesec dana, a onda ih vratili. 26 tela je doveženo i mi smo ih sahranili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste videli Vilijema Vokera 16-og u Račku.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste li razgovarali sa njim.

SVEDOK:        

            Da. On je došao i video žrtve članove porodice Bećiri. Išao je na brdo Bebuš, a ja u to vreme nisam  mogao da napustim svoju kuću. Nisam gledao na sat, moglo je biti 10, 11, 12. Ali došao je 16-og između 10 i 12 sati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, molim vas, vi ste videli - kako navodite - telo Mehmeta Jakupija u stanju raspadanja tada kada ste videli druga tela. Kako je to moguće da je njegovo telo već bilo u stanju raspadanja, a druga nisu.

SVEDOK:

            Sva tela su trulila ali on je bio moj prijatelj i vrlo me je uznemirilo to što su mu učinili jer bilo je leševa kojima su odsečene glave, izvađeno srce ili oči. To samo varvari Srbi, četnici su mogli to da urade, nikako Albanci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Videli ste znači izvađena srca, odsečene glave i šta ste još videli od tih varvarstava o kojima govorite.

SVEDOK:

            Šta još užasnije mogu da navedem osim tako unakaženih tela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Interesuje me sve to što ste vi videli sad što ste nabrojali. Izvađena srca, odsečene glave, šta još ste videli?

SVEDOK:

            Tog dana su žene uterali u kuće zajedno sa decom, a muškarci su odvojeni od njih, odvedeni i ubijeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam o izgledu tih beživotnih tela sa izvađenim srcem.

MEJ:

            Svedok je dao svedočenje o tome i vaše vreme je sada isteklo. Ne, iskoristili ste svoje vreme.

            Ima li pitanja od amikusa? Gospodine Tapuškoviću.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala, časni sudija. Ja bih imao nešto malo da pitam gospodina Bećirija.

            Gospodine Bećiri, vi ste u vašem iskazu rekli da je vaš brat Riza Bećiri imao dva sina u OVK-a, od koga je Beke od samog početka bio pripadnik OVK-a, je li tako?

SVEDOK:

            Da. Beći je bio član OVK-a od avgusta 98. godine kada je spaljen Račak, tada je on otišao da se pridruži OVK-a. A drugog puta, pošto su ubili njegovog oca i dva brata, drugi njegov brat je takođe uzeo oružje i otišao u brdo 20. maja 99.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja sam hteo da vas pitam gospodine Bećiri, ovaj sin koga ste spomenuli, koji je od 98. godine bio u OVK-au, gde je on delovao kao pripadnik OVK-a? Da li u selu u kome ste vi bili ili na nekom drugom mestu?

SVEDOK:

            On je bio u Rancu, tamo je bio stacioniran, u selu Ranac. Dok je drugi bio u selu Petrov.

TAPUŠKOVIĆ:

            U momentu kada se dogodilo ovo što se dogodilo u Račku, 15.-oga, gde je Bek bio, u Rancu, je li tada bio u Rancu?

SVEDOK:

            On je bio u Rancu, jeste.

TAPUŠKOVIĆ:

A Ranac je samo nekoliko kilometara daleko od Račka?

SVEDOK:

            Da, otprilike 3 ili 4 kilometara.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala. Potom ste, gospodine Bećiri, kazali da ste 15. januara kada ste čuli eksploziju u 06.45, izašli u dvorište?

SVEDOK:

Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            I onda ste iz dvorišta, zajedno sa drugima krenuli dalje?

SVEDOK:

            Da. Sa porodicom, otišli smo na druga mesta, dok je moj brat sa mojom ćerkom i njegovom ženom i sinom Halimom, koji je ubijen, i Hasanom, svi smo mi krenuli, otprilike 10 metara naviše iznad kuće, i oni su ubijeni u neposrednoj blizini moje kuće.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja sam, gospodine Bećiri, prvo hteo da vas pitam, kada ste tako naglo izašli 15. januara iz kuće, šta ste obukli od odeće?

SVEDOK:

            Uobičajenu odeću, kao što sada nosim, civilnu odeću. Kada sam začuo pucnjavu, navukao sam odeću na sebe, moj brat je upravo krenuo da me digne, izašli smo u dvorište, i od tada smo videli da je celo selo opkoljeno. Oni su, verovatno, ušli iz pravca Beljinca.

TAPUŠKOVIĆ:

            Obukli ste jedno odelo, je li tako? 

SVEDOK:

            Jaknu, jaknu i pantalone, šta sam drugo mogao da obučem.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala. E, sada me interesuje još ovo, gospodine Bećiri. Kada ste krenuli uz brdo, vama je naređeno da krenete uz brdo, je li tako?

SVEDOK:

            Niko nam nije naredio. Oni su na nas stalno pucali, svakog dana, svakog dana su pucali u pravcu Račka i to pucanje varvara i četnika nas je nateralo da odemo u brda. Znali smo da ne možemo da ostanemo u kućama, jer ukoliko nađu nekoga u kući oni ga masakriraju.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ali, gospodine Bećiri, vi ste u vašme iskazu, a to je, molim vas časne sudije, peta strana, ne, strana 4 zadnji pasus engleske verzije, vi ste u svom iskazu rekli da vam je Cevto naredio da krenete u brdo. Tako ste rekli kada ste davali ovu svoju izjavu ranije.

SVEDOK:

            Jeste, ali Ćetković nije bio u mojoj kući nego u Hisnijevoj kući. On je tamo došao da nas istera. On nas je isterao, naredio da izađemo i da idemo u brdo Bebuš. Mi nismo poslušali to naređenje nego smo otišli u suprotnom pravcu. Žene su otišle u kuću jednog komšije, dok je nama rečeno da idemo prema OVK-a. Tamo nije bilo nikakvih pripandika OVK-a. Bilo je samo srpskih policajaca iz Štimlja. Oni su izašli i pucali u našem pravcu. Međutim, na sreću, mi smo preživeli, a onda smo se spustili prema gradu.

TAPUŠKOVIĆ:

            Razumeo sam, gospodine Bećiri, ali ste onda ovde kazali i da li je to tačno da ste se razbežali i sakrili gde ste mogli?

SVEDOK:

             Išao sam kod svog brata Mehveza pošto sam preživeo tu pucnjavu i odande sam video šta se dešavalo na brdu Bebuš gde su korišćeni mitraljezi. To je bilo oko 13, 14, možda 12 časova. Tada su oni ubijeni i to smo lako mogli videti sa mesta gde smo se nalazili.

TAPUŠKOVIĆ:

            I da li bi mi mogli još reći, da li je toga 15.-oga stradao bilo koji pripadnik OVK-a u selu, izgubio život?

SVEDOK:

            Nije ih bilo u mojoj blizini, nisam nikog od njih video. Čak i da ih je bilo, ne verujem da ih je bilo, tamo su bili samo civili, nije bilo OVK-a.

TAPUŠKOVIĆ:

            A, da li ste bar čuli sutradan da je stradao neko od pripadnika OVK-a?

SVEDOK:

            Ne. Ja sam video samo civile, 16., 17., jedini ljudi koje sam ja video su bili ubijeni civili. Nije bilo ubijenih vojnika u Račku.

TAPUŠKOVIĆ:

            I samo još jedno pitanje, gospodine Bećiri. Da li znate koliko je policajaca Srba poginulo kod džamije 18.-oga? Da li je tačno da je poginulo sedamnaestoro, da li znate nešto o tome, kada su preuzimali tela?

SVEDOK:

            17.-og?

TAPUŠKOVIĆ:

            18.-og.

SVEDOK:

            Znači 18.-og. Ja sam bio u Lušku. 12.-og i ne znam šta se desilo u Račku između OVK-a i srpskih varvara. Ne znam koliko ih je poginulo.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala časni sudija, nemam više pitanja.

TUŽILAC:

            Da, časni sude, ja imam samo još jednu kratku temu koju želim da razjasnim sa ovim svedokom.

            Ako sam vas dobro razumeo gospodine, u unakrsnom ispitivanju, rekli ste da ste videli kako posmatrači dolaze u Račak oko 5 ili 6 sati uveče, 15.-og januara. Da li sam to dobro shvatio?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Optuženi vas je nakon toga pitao da li ste promatračima rekli za sva tela koja su ubijena. Da li se sećate da su vas to pitali?

ODGOVOR:

            Da, kroz prevodioce koji su bili sa verifikatorima, mi smo njih obavestili o činjenici da je šestoro ljudi ubijeno.

TUŽBA:

            Upravo to bi trebalo razjasniti. Da li ste vi njima, takođe, rekli da je na brdu Bebuš bilo 24 ubijenih i 5 preživelih, oni koji su otkriveni 16.-oga, da li ste vi to rekli u svom iskazu?

ODGOVOR:

            Sve što smo mi znali je to da je srpska policija njih odvela i zatvorila. To smo čuli. Međutim, sledećega dana, oni su pronađeni, ja sam pronašao njih petoricu gore u brdu, njegovo ime bilo je Ramo.

TUŽBA:

            Stanite, stanite, moja greška. Moram pojednostaviti pitanje. Negde oko 5 ili 6 sati posle-podne 15.-og januara, da li ste vi u to vreme već znali da je neko ubijen na brdu Bebuš? Dakle, u to vreme, da li ste već znali za taj događaj?

ODGOVOR:

            Ne, nisam znao. Sve što sam ja znao je to da su Srbi te ljude odveli.

TUŽBA:

            Hvala vam, to su bila sva pitanja.

MEJ:

            Gospodine Bećiri, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na Međunarodni sud. Sada možete ići.

TUŽBA:

            Sledeći svedok je Nesred Šabani.

MEJ:

            Da, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Obavestio sam vas pre dva dana da mi je isporučen čitav kamion papira i postavio sam vam pitanje kada vi to mislite da ja pročitam, a jutros sam, evo, dobio, pogledajte ovo ovde, to sam samo jutros dobio. Juče sam dobio, takođe, negde hiljadu strana, međutim 350 na engleskom...

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, nećemo se sada baviti time. Mi imamo na umu da postoji mnogo materijala koji vam dolaze u ruke, vi ste to već spomenuli. I kada za to dođe vreme, mi ćemo razmotriti vođenje ovog predmeta. Međutim, u ovom trenutku se ne bavimo time. Moramo ići dalje sa iskazima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej...

MEJ:

            Šta želite reći?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ništa što mi nije dostavljeno na mom jeziku ne smatram dostavljenim, a druga je poenta da mi odgovorite na pitanje kako mislite i kada i za koje vreme da pročitam kamion papira koji ste mi isporučili juče i prekjuče? Znači, dva su pointa. Jedno je da mi se isporučuje na mom jeziku, a drugo da odgovorite samo kad mislite da ja to treba da pročitam?

MEJ:

            To su stvari koje ćemo razmotriti kasnije. Te se stvari ne tiču iskaza koje ćemo sada čuti. Molim da se uvede svedok.

TUŽBA:

            Časni sude, kao što sam istakla u sažetku, ovaj svedok ne može pročitati svečano izjavu pa mu neko to treba pročitati.

MEJ:

            To možemo uraditi na uobičajeni način.

TUŽBA:

            Hvala.

MEJ:

            Molim da svedok ustane. Molim da se izjava stavi na grafoskop ili bi možda prevodioci to mogli pročitati, ukoliko oni imaju kopiju.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Hvala vam. A sada, izvolite sesti.

TUŽBA:

            Gospodine, koje je vaše puno ime i prezime?

ODGOVOR:

            Nusred Šabani.

PITANjE:

            Kada ste rođeni?

ODGOVOR:

            Meni su 63 godine. Rođen sam 6. juna 1940.

PITANjE:

            Da li ste rođeni u Račku i da li živite u Račku?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Šabani, 2. maja 1999. godine, vi ste tužilaštvu dali jednu izjavu, da li se toga sećate?

ODGOVOR:

            Da, mislim da se sećam.

PITANjE:

            6. februara ove godine, da li se sećate da ste u Račku bili na jednom sastanku na kojem je sudelovao predsedstavnik  ovog tužilaštva ovog suda i da li se sećate da ste na tom sastanku dobili kopiju vaše izjave na albanskom?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I tada vam je ta izjava pročitana.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I imali ste priliku potvrditi da je ta izjava tačna i istinita?

ODGOVOR:

            Da, neki delovi su bili tačni, neki nisu.

TUŽBA:

            Kasnije se možemo pozabaviti onim detaljima koji nisu bili tačni.

Molim da se izjava uvrsti u dokazni materijal.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 209.

TUŽBA:

            Sledi sažetak svedočenja ovog svedoka. Ovaj svedok je kosovski Albanac, živi u Račku, oženjen je i ima četiri sina. Njih dvojica su u OVK-a. Od leta 98. nadalje, policija i vojska bili su stacionirani na obližnjim brdima. Došlo je do tri ili četiri sukoba između srpske policije i OVK-a, i najmanje četiri napada na selo od strane srpskih snaga pre događaja od 15. januara 99. 15. januara 99. svedoka je probudio zvuk pucnjave i eksplozija. Video je vojnike kako ulaze u selo, pa su on i njegova obitelj otišli iz svoje kuće i otišli u kuću Sadika Osmanija. Muškarci su se krili u podrumu, a žene i deca ostali su na prvom katu. Otprilike oko jedan sat posle-podne, policija je stigla u kuću, nosili su maskirne uniforme i pucali su na kuću dok su se približavali. Muškarcima je naređeno da izađu iz podruma i da leže na zemlji. Tamo ih je policija tukla teškim palicama i vređala. Svi oni nosili su civilnu odeću. Muškarcima je naređeno da idu uz brdo, uz dolinu i da odu do OVK-a u selu Rance. Na putu tamo, ovaj svedok i četvorica drugih, izašli su iz kolone i sakili se u  jednom jarku. Nekoliko minuta kasnije, on je čuo ljude kako vrište i čuo je rafale. Svedok i drugi ostali su u jarku do pet sati posle-podne dok nisu videli da su se srpske snage povukle. Video je da su ovi ostali muškarci ubijeni, video je njihova tela i video je i mrtvo telo svog vlastitog sina, Bajruša Šabanija. Nakon otprilike dva tjedna, svedok je otišao do svoje snahe u Uroševac. Dok se nalazio tamo, srpska vojska došla je u kuću i pucala na tu kuću. Polegali su stanovnike na ulici i od njih tražili novac i cigarete. Svedoku su prislonili pušku uz glavu. Ti isti vojnici došli su u kuću sledeće noći i tražili novac. Svedok je otišao u Makedoniju 26. aprila 99. Ono o čemu govori ovaj svedok, opisano je fasciklu Račak, dokazni predmet optužbe 156 tabulator 7. Radi se o sledećim predmetima, fotografije koje pokazuju kuću Sadika Osmanija i Štagalj, i put kojim su muškarci pošli do udoline. Fogografije na mestu zločina 5, scena 10 i fotografije na mestu zločina 5, scena 11.

            Časni sude, nadam se da ne moramo pokazivati te fogorafije, ja to samo spominjem.

            I, moje zadnje pitanje za ovog svedoka je sledeće. Spomenuli ste da u vašoj izjavi nešto nije bilo tačno. Da li želite to razjasniti?

SVEDOK:

            Mislite ja? Pa, ja sam imao na umu jedan, a ne dva. Na brdu Česta, bio je samo jedan moj sin koji je bio pripadnik OVK-a, a ne dvojica. To je sve što znam.

OPTUŽBA:

            Hvala vam.

SVEDOK:

            Nema na čemu.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naveli ste u izjavi na prvoj strani da su vam sinovi Nijaz i Rame vojnici OVK-a?

SVEDOK:

            Rekao sam da je jedan. Mislim da je prevodilac napravio pogrešku, ja sam rekao to za samo jednog sina. A, da sam ja mogao i ja bih im se pridružio, da sam znao šta nam se sprema.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Znači, ovaj drugi nije bio, je li tako?

SVEDOK:

            Tako je. Samo jedan sin mi je bio vojnik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li sin od 33 godine taj bio u UČK-a, je li tako?

SVEDOK:

            Ne. Mlađi, onaj od 22.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada je on stupio u UČK-a?

SVEDOK:

            Ne znam. Ne znam kada je stupio u OVK-a. Ja nisam bio tamo. Ne mogu znati datum, mesec, vreme kada im se pridružio, ali da sam ja znao šta se sprema i ja bih im se pridružio. Govoriću istinu, ako nešto nije istina ja to neću reći. Ja sam stariji čovek.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je za pristupanje OVK-a od vas, kao oca, tražio saglasnost?

SVEDOK:

            Ja ga nisam video kada je on otišao tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde se nalazila razmeštena grupa UČK-a u kojoj je bio vaš sin?

SVEDOK:

            Oni su bili u Ranca. 10 ili 12 kilometara od sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, Rance je 10 ili 12 kilometara od Račka?

SVEDOK:

            Da, da. Otprilike, otprilike.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, šta su oni imali od oružja?

SVEDOK:

            Pa, nisu ustvari imali nikakvo oružje. Bili su beskorisni. To što su imali su bile lovačke puške, stare puške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, da li su nosili neku uniformu?

SVEDOK:

            Nisu imali uniforme. Na početku nisu, a kasnije su ih imali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada je to kasnije?

SVEDOK:

            Pa, ne znam. Ja ne znam te datume, ne znam kako bih to mogao znati. Ja se time nisam bavio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite u izjavi da je vaše selo od strane Srba napadano najmanje četiri puta u toku 12 meseci. Da li su u ova četiri navrata, kada je selo napadano, pripadnici UČK-a bili u selu i da li je vaš sin bio s njima?

SVEDOK:

            Selo je bilo napadano, ne kao što kaže ovaj čovek četiri puta, nego svakoga dana. Kako je napadano, napadano je lakim oružjem, a nakon toga su pucali iz teškog oružja sa svih strana. Vi ste pucali, svakoga dana se pucalo iz lakog oružja. Tamo nije bilo OVK-a. Ja sam rekao da OVK-a nikad nije bila u Račku. OVK-a je bila u rancu, u planinama, a u selu su bili samo stanovnici, deca, žene, starci, bolesni. To je bila vrsta ljudi koji su bili u selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste bili tamo, a ja nisam, pa vas zato pitam, jer u vašoj izjavi, to ste vi napisali, da je četiri puta, pa zato vas pitam ...

MEJ:

            Molim vas da imamo na umu da je ovo sud. Gospodine Šabani, molim vas da to imate na umu. Gospodine Miloševiću koje je vaše sledeće pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Brdo na kome kažete da su imali logor zvalo se Česta, kažete imali logor policajci je li tako, tamo je došlo do, vas citiram "tri ili četiri sukoba između OVK-a i Srba i OVK-a je svaki put pobedila". To ste napisali.

Da li su se ovi sukobi između OVK-a i Srba, kako vi nazivate, podudaraju sa ovim borbama iz prethodnog pitanja, to kada su četiri puta napadali selo ili ne?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na koga mislite kad kažete Srba, da li mislite na policijske snage, mislite na policiju?

SVEDOK:

            Da, policiju, vojnike.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada kažete da je OVK-a svaki put pobedila, šta podrazumevate pod tom pobedom?

SVEDOK:

            Da pobedili su, ali ništa se nije moglo osvojiti, OVK-a oni su bili tamo samo kao posmatrači, samo su posmatrali, jer nisu imali, nije bilo granica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je bio promatrač, kako čujem ovde da kažete, UČK-a su bili posmatrači?

SVEDOK:

            OVK-a je promatrala situaciju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a kažite mi kako je to OVK-a pobedila promatrajući situaciju, nije mi jasno? Da li to znači da se nije borila OVK-a, nego je samo gledala?

 

SVEDOK:

            Osim toga što se dašavalo, oni su se vratili tamo gde su pripadali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li biste bili ljubazni da mi objasnite, rekli ste da je na tom brdu Česta bilo tri ili četiri sukoba između OVK-a i Srba i da je OVK-a svaki put pobedila. Pošto vi kažete da u tome niste učestvovali, a bili ste očevidac, opišite mi te borbe. Opišite šta je to bilo, da li možete da opišete?

SVEDOK:

            Ništa se nije dogodilo, bilo je malo pucnjave i ništa drugo se nije dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bilo nekih poginulih ili ranjenih u tim sukobima?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A je li te borbe UČK-a vodila s tim lovačkim puškama, koje ste malopre rekli?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jesu ubili nekoga od policajaca ili vojnika, nisu imali ranjenih na vašoj strani, a jesu li na našoj strani ubili nekog policajca ili vojnika?

SVEDOK:

            Ne, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde su pripadnici UČK-a odlazili posle ovih pobeda?

SVEDOK:

            Nije bilo pobeda. Oni bi se povukli u brda, u Rance, ne znam kuda su se povlačili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako sada nije bilo pobeda kada ste rekli da je OVK svaki put pobedila? Kako sada nije bilo pobeda?

SVEDOK:

            Niko nije pobedio, ni Srbi ni Albanci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li su u ovim borbama učestvovali isti pripadnici UČK-a ili su se smenjivali?

SVEDOK:

            Kako da ja to znam, nema načina da ja to znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam shvatio da ste bili očevidac, pa vas pitam da li znate, ako ne znate kažite da ne znate.

SVEDOK:

            Pa, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li je tačna tvrdnja da su pripadnici UČK-a koji su učestovali u ovim borbama bili uglavnom iz Račka i okoline? Da li je tako ili ne?

SVEDOK:

            Ne znam ko je bio tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste govorili o borbama na brdu, čiji ste bili očevidac, prvo da je UČK-a uvek pobedila, posle da niko nije pobedio, pa su se posle povlačili. Jednostavno pitam, da li su to bili ljudi uglavnom iz Račka i okoline?

MEJ:

            Kaže da ne zna. Idemo dalje.

SVEDOK:

            Ja to ne mogu znati, ne znam odakle su ti ljudi dolazili, nisam bio tamo da im pregledam lične karte, da ih pitam ko su i šta rade.

MEJ:

            U redu gospodine Šabani. Gospodine Miloševiću, molim vas sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sada pitanje za koje ne treba lična karta da se pregleda. Koliko je bilo u toj formaciji UČK-a što je držala to brdo i ko je komandovao tom formacijom?

SVEDOK:

            Kako da ja znam ko je komandovao, ja to ne znam, nisam bio tamo da gledam koliko je bila velika ta grupa. To je bila mala grupa, ne znam ko je bio komadant.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Razumem da ne znate ko je bio komandant. A da li znate kolika je bila grupa, koliko ih je bilo?

SVEDOK:

            Ne znam, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Otprilike, otprilike. Ne znate tačno, ali otprilike?

MEJ:

            Nemojte vršiti pritisak na ovog svedoka na ovakav način.

Dobro. U svakom slučaju sada je vreme za pauzu. Pre nego što odemo na pauzu, ima još par administrativnih stvari.

Gospodine Najs, kada ste već ovde mogli biste nam pomoći, ili ustvari mogli bi nam par stvari reći. Vi ste podneli zahtev, usmeni zahtev za sertifikaciju u vezi sa sumaridirajućim svedocima. Bilo bi dobro kad biste nam mogli nešto dati u pismenom obliku, da napišete šta želite sertificirati i zašto, dostavite nam to u roku od sedam dana.

Sledeća stvar je pitanje koje se tiče nepoštovanja suda, ne mislim tu na svedoka. Pojavilo se još jedno pitanje, bilo bi dobro ukoliko biste nam mogli dostaviti odgovarajuće informacije i izneti argumente kakve stvari tražite.

TUŽBA:

            Mislite na novinski članak?

MEJ:

            Da, da, ne sećam se da li smo to radili na otvorenoj sednici ili ne. Dakle opet sedam dana molim vas. I zadnja stvar dokazni predmet iz svedočenja dr Bakara. Sećate se da ste to spomenuli?

TUŽBA:

            Da

MEJ:

            Mislim da bi bilo dobro da o tome čujemo neke usmene argumente imajući u vidu stanje dokaznog materijala. Saslušaćemo takođe i amikuse, to je bio onaj jedan dodatni dokazni predmet koji je donešen kasnije da bude uvršten i tamo vidite da li je to prihvatljivo ili ne. Dakle molim vas da nam i o tome nešto napišete u roku od sedam dana.

TUŽBA:

            Ako to želite u pismenom obliku, ja ću to svakako uraditi u pismenom obliku.

MEJ:

            Da, molim vas u pismenom obliku, to bi nam bilo od pomoći. Naravno, mi smo želeli i usmenu raspravu. Ukoliko želite napraviti neki nacrt u pismenom obliku u redu, inače ćemo to usmeno raspravljati.

TUŽBA:

            Da, kada je reč o ovoj zadnjoj stvari, mislim da sam veću zadnji put kada smo o tome govorili spomenuo stranice transkripta i mislim da o tome možemo raspravljati kad budemo imali vremena, možda kad ne budemo imali svedoka na redu.

MEJ:

            U redu. I konačno ovo što je spomenuo optuženi, a što ćemo mi morati razmotriti, a to je količina materijala koja se njemu uručuje i na koji način da se to uklopi u ovaj predmet kao celinu.

TUŽBA:

            Da, ovo što mu se sada uručuje tiče se sledećeg segmenta predmeta i mi to možemo razmotriti.

MEJ:

            U redu. Optužba će možda morati razmotriti svoju situaciju.

            Sada idemo na pauzu. Gospodine Šabani vi sada svedočite, tako da vas molim da ni sa kim ne razgovarate o vašem iskazu dok ga ne privedete kraju, a to se odnosi  i na pripadnike optužbe. Molim vas da se vratite u 11,30.

            Molim ustanite.

 

pauza

 

MEJ:

            Izvolite sesti.

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na koji način se snabdevala ta grupa UČK za koju navodite da je ranije držala brdo. Da li ste vi ili neko od članova vaše porodice odnosili hranu, snabdevali ih itd.

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tome. Ne znam ko im je slao helb i namirnice itd. Ja o tome nisam učestvovao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znate li gde su spavali.

SVEDOK:

            Oni su spavali u Rancu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi poznajete Albanca  iz vašeg sela Džemala Batićija.

SVEDOK:

            Ne znam ga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznat slučaj od 18. novembra 98. kada su pripadnici UČK spalili kuću jednog Albanca. To je bio taj Džemal Batići, da li vam je poznato. To je  novembar 98. godine.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su pripadnici UČK koji su bili upravo ti u vašem kraju nekoliko puta napadali policiju, na primer 10. septembra 98. pa 29. oktobra 98. pa 10. januara 99. Tada su ubijeni policajci Siniša Mihajlović, Nazmija Oluri.

MEJ:

            Nisu nam potrebna njihova imena. Gospodine Milošević, samo trenutak, molim vas. Sačekajte malo. Gospodine Šabani, znate li nešto o tome o čemu vas pita optuženi, ako ne znate ništa o tome samo recite ne znam. Ne znam ništa o tome, ne znam ništa o tim stvarima, ne mogu da znam.

MEJ:

            U redu. Gospodine Miloševiću sada dolazi jedan svedok posle ovoga koji može da odgovara na ovakva pitanja. Prilično je besmisleno pitati svedoke za ova sela, o stvarima za koja oni kažu da ne znaju ništa. Da li imate još neka pitanja o OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja još nisam počeo da ispitujem ovog svedoka gospodine, Mej. Da li su Albanci koje nabrajate na drugoj strani izjave i tvrdite da su boravili u kući vašeg rođaka Sadika Osmanija, dakle ti koje poznajete, nabrajate i bili u kući Sadika Osmanija. Da li su oni bili pripadnici UČK.

SVEDOK:

            Ne, nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisu bili.

SVEDOK:

            Ne. Jedan od njih jeste bio  ali  on je poginuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I samo jedan od njih bio.           

SVEDOK:

            Da, samo jedan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako objašnjavate činjenicu da je toliko velika grupa muškaraca, 22 znači...

SVEDOK:

            U toj grupi, kao što sam objasnio...

MEJ:

            Nastavite, recite. Nastavite, gospodine Šabani.

SVEDOK:

            Mene su izbacili iz sela Račak, ne samo mene već celo selo. Ja sam bio u sesdnim selima i došli smo na dan Bajrama ili 8 ili 9. ne sećam se tačno. Vaše snage su došle i izbacile nas iz kuće Sadika Osmanija tako da nismo bili u kući. Bili smo u štali. Bilo nas je 29. svi smo bili stariji ljudi, deca, takvi ljudi. I vaše snage su došle, ušle u tu štalu među krave, onda su nas izbacili napolje, naredili da stavimo ruke iza leđa, tukli su nas, šutirali, oduzeli su nam lične karte iz džepova, udarali nas motkama i naredili nam da idemo u brda.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Račak je veliko selo, ima 230 domaćinstava. Da li su se svi stanovnici zatekli u selu 15. januara.

SVEDOK:

            Neki su bili u selu, neki nisu došli jer su dolazili na proslavu Bajrama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o 15. januaru, ja o tome govorim.

SVEDOK:

            Tačno 15. Tako je 15. januara 99.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu li tačne tvrdnje da su praktično svi ili bar većina stanovnika napustila Račak još u leto 98. godine. I da se to 15. januara video dim samo iz dva odžaka. Da li je to tačno.

SVEDOK:

            Bilo je nekih koji se nisu vratili, oni nisu otišli daleko. Otišli su na ravninu Kosovo, u Štimlje i nisu se vratili, ali većina se vratila. Nemam spisak ali kad bih izašao na ulicu mogao bih da znam ko se u to vreme vratio, a ko nije. Ja sam bio kući sa ženom i porodicom da slavimo Bajram. Zato smo i bili tamo, nismo sedeli i čekali da nas napadnu i masakriraju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li možete odprilike da mi kažete  o znači 2.300 stanovnika Račka koliko ih ima. Koliko je njih bilo toga dana u Račku. Je li bila polovina, trećina, više od polovine, koliko od prilike.

SVEDOK:

            Nije ih bilo toliko puno, neki su došli, neki nisu. Ne mogu reći koliko ih je bilo i ne mogu reći koliko se ljudi vratilo. Mogu samo govoriti o svojoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je po vašoj informaciji, po vašem saznanju, ukupno stanovnika bilo u Račku.

MEJ:

            On je već odgovorio na to. Nema smisla ponovo prolaziti kroz to pitanje. On kaže da ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to nije neko teško pitanje za stanovnika Račka da kaže koliko stanovnika

MEJ:

            To nema veze.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je policija opkolila Račak 15. januara radi hvatanja terorista UČK koji su pre toga ubili policajca Stislava Pržića. Upravo tu kod vas.

SVEDOK:

            Molim vas nemojte mi pričati ko je ubijen, jer ja ne znam ništa o tome. Ja samo gledam svoja posla. Ja samo znam da smo ja i moja porodica bili zarobljeni. Neki iz moje porodice su bili ubijeni i unakaženi.  Ko je još ubijen ja ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je ta jedinica  u kojoj se nalazio vaš sin učestvovala u tom napadu na policajca Pržića.

MEJ:

            To smo već prošli. Već nekoliko minuta stojimo na ovom pitanju. Gospodine Šabani nemojte se truditi da odgovorite. Gospodine Miloševiću ako nemate ništa novo da pitate za ovog svedoka osim pitanja o OVK mi ćemo završiti ovo unakrsno ispitivanje. Ako želite da nastavite morate preći na drugu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da ga znači ne pitam za OVK. Onda ću da ga pitam da li ste tog dana, znači 15. januara, videli posmatrače OEBS-a sa njihovim narandžastim vozilima.

SVEDOK:

            Ne, nisam ih tog dana uopšte video. Ne 15-og. 15-og nisam video nikog te vrste.    Ja nisam ni bio slobodan 15-og januara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad su se u Račku 15-og završile borbe.

SVEDOK:

            Ne znam, oko 5 sati. Ne znam tačno, negde u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            5 sati, jel to kažete.

SVEDOK:

            Da, 5 uveče.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste posle toga videli posmatrače OEBS-a, posle završenih borbi toga dana. Jeste li ih videli.

SVEDOK:

            Ne, ja sam spavao u brdima cele noći, padao je sneg, kiša, tek sledećeg dana sam se vratio kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači vi 15-og se niste ni vratili u Račak. Je li tako.

SVEDOK:

            Nisam se vratio. Ja sam se vratio u brda pošto sam preživeo nalet vaših snaga, tamo sam ostao celu noć u brdima na kiši i snagu i vratio sam se kući 16-og. Nisam ništa jeo ni pio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro događaj koji opisujete 15-og, gde ste se sakrili sa još nekoliko ljudi u neki jarak i onda kad je stradala grupa vi ste neposredno posle toga njih videli. I ovde piše na strani 5 vaše izjave: "video sam  leševe sa mnogo rana od metaka, zaklane i iskopanih očiju". To ste videli neposredno pošto tvrdite da su oni tu pobijeni. Kad je to bilo. Vi ste bili skriveni, shvatio sam, pa ste onda izašli kad je prošla pucnjava i zatekli zaklane, isčupanih očiju.

SVEDOK:

            Mi smo se krili u brdima, nas petorica. Kada su oni završili svoj posao, taj pokolj, oni su se skupili u selo, a u selu su počeli da pevaju. Tako da smo mi još dva ili tri sata ostali gore pre nego što smo se i mi spustili i kad smo videli da nema više policajaca i vojske, otišli smo da pogledamo tela. Nekima je bilo isčupano srce, nekima su bile iskopane oči. Mi smo ostavili tela tamo gde su bila i vratili smo se u brda gde smo proveli noć na kiši i na snegu, a sledećeg jutra smo otišli svojoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To što ste sad opisali da ste videli 15-og po podne, je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U istom pasusu "svi muškarci koje sam ranije pomenuo i koje sam rekao da su ubijeni u Račku ležali su na tom putu. To je sve što mogu da ispričam, ne znam ništa više".

SVEDOK:

            Tako je, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da prema svim nalazima ekipa i domaćih i stranih i svih drugih nikome nije vađeno ni srce, ni kopane oči, ni klan nožem, ni bilo  šta drugo. Od svih tih koji su stradali u Račku 15. januara.

SVEDOK:

            Ne znam ko je proučavao te stvari. Nas je bilo petorica "Kad su se borbe završile mi smo se spustili dole i videli smo ono što smo videli. To sam već rekao. Ne znam ko je još otišao da gleda tela. Ja to ne mogu znati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da je nekima bilo izvađeno srce, nekima oči. Koliko to nekima. Da li to mislite na dvojicu, trojicu, petoricu. Na koliko njih mislite.

SVEDOK:

            Pa sad jer neka tela su bila okrenuta licu zemlji, neka tela su bila preko drugih tela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A mislim na koliko ste slučajeva ustanovili ova zapažanja o kojima govorite.

MEJ:

            On je rekao 4.

SVEDOK:

            Rekao sam vam. Bilo ih je 3 ali nisam izbliza gledao šta im je urađeno. Videli smo ta tela, pregledali smo ih jedno po jedno i to što govorim je istina. U stvari stvari koje sam ja video, iskusio sam, ja ne bih govorio o nečemu što nisam video svojim očima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste bili na sahrani poginulih u Račku na dan njihove sahrane.

SVEDOK:

            Ne, nisam jer sam bio bolestan. Od povreda koje sam zadobio kada su me tukli vaši ljudi. Povredili su mi ruke i noge tako da nisam išao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je na dan sahrane UČK  uhapsila jedan broj

MEJ:

            On tamo nije bio, nema smisla da ga pitate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hteo sam da ga pitam da li poznaje nekoga od tih ljudi koji su uhapšeni na sahrani.

MEJ:

            Gospodine Šabani, znate li nekoga od ljudi koji su uhapšeni na sahrani.

SVEDOK:

            Maločas sam vam rekao ja na sahrani nisam bio. Bio sam kod svoje ćerke u Vlaškoj Bari. A moja ćerka i žena su bili na sahrani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli...

MEJ:

            Ja sam vam isključio mikrofon. Imate još 10 minuta. Ima li još nešto što  želite da ga pitate za neku drugu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoću da ga pitam, ali ne mogu da dođem do reči. Znači bili ste bolesni u to vreme, a da li ste čuli gotovo mesec dana kasnije, 13. februara 99. godine, u  vašem selu, znači u Račku, kidnapovani Albanci Zećiri Tajm i Ćeiri Jenem. Da li znate za to kidnapovanje koje je izvršila UČK tih vaših sugrađana.

SVEDOK:

            Ne, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znate o bilo kom zločinu koji je vršen u Račku i okolini. Da li sam vas dobro razumeo.

SVEDOK:

            U Račku nisu počinjeni nikakvi zločini. Mene ne zanima okolina Račka, već sam vam rekao. Mesto je izvan Račka i stvari koje su se tamo dešavale su nešto što ja ne znam. Ali ne znam ni za kakav zločin da se desio u samom Račku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada ste prvi put, dakle niste ih videli 15-og, to ste mi već odgovorili, videli verifikatora OEBS-a na području vašeg sela.

SVEDOK:

            Ja nisam video posmatrače. Možda sam napisao da sam ih video ali ja tog dana nisam video nikakve posmatrače. Jer tog dana, to je bio petak 16-og, odneli su tela i stavili ih u džamiju.  Možda sam tog dana zapravo sreo jednog posmatrača što je moguće. Išli smo da vidimo tela i oni su nam rekli da požurimo jer će Srbi odneti tela. To je vaša vojska i policija. Onda sam ja otišao u Košare, Vlašku Baru i...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste ikada razgovarali sa nekim drugim osim sa vašim seljanima.

SVEDOK:

            Ne. Ne znam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Nemam više pitanja.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala, časni sudija. Gospodine Šabani ja bih imao nekoliko pitanja i interesuje me samo ono šta se događalo 15. januara. Vi ste u ovoj vašoj izjavi kako ovde stoji izjavili da ste čuli tri ili četiri eksplozije i videli da dolazi pešadija. Je li tako, da li je to tako bilo.

SVEDOK:

            Gde su bile te eksplozije.

TAPUŠKOVIĆ:

            Jeste bili kod kuće u 7 ujutru i da ste čuli da se to događa. Dok ste bili u kući čuli ste to.

SVEDOK:

            Da, to je tačno. To je istina.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dobro, hvala.

SVEDOK:

            Nije bilo teške artiljerije, samo lako naoružanje. Pucali su samo iz lakog naoružanja. Nije bilo granatiranja iz teške artiljerije.

TAPUŠKOVIĆ:

            To ste kazali da ste pobegli iz kuće i otišli u kuću vaših rođaka. Ja vas pitam kad ste krenuli iz kuće šta ste obukli. Od odeće.

SVEDOK:

            Uniforma policija vojske, ja nisam pažljivo gledao uniforme koje je nosila vojska.

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Šabani, nismo se razumeli, ja sam pitao šta ste vi obukli kad ste pošli.

SVEDOK:

            A pitali ste za mene. Istu odeću koju vidite na meni danas.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časne sudije ja bih imao jedan broj pitanja samo oko onoga što se nalazi u njegovoj izjavi na 4 strani njegove izjave engleske verzije.

            Gospodine Šabani, opisali ste šta se dogodilo u dvorištu kuće u kojoj ste bili, a onda ste ovde kazali  da se dogodilo ovo. Onda ste naredili da ustanemo i stavimo ruke na potiljak, je li tako. I dok ste držali ruke na potiljku, primoravali su vas da idete prema brdu Bebuš.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            I sve to vreme vas je pratio policajac.

SVEDOK:

            Ne, ne. Išli smo sami. Policajac nije pošao sa nama. Bili smo sami.

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Šabani, vi ste ovde kazali "video sam kako policajac u tamno-plavoj maskirnoj uniformi daje znake ljudima da požure. On je bio udaljen oko 20 metara. Koračali smo polako u koloni sa rukama na potiljku". Znači sve vreme ste išli sa rukama na potiljku, a onda ste uspeli da pobegnete u jarak.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            A potom ste čuli rafale. Niste ništa videli.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            U 5 sati popodne u tom jarku ste izašli "ali sa mnom u jarku su bili Ines Akipi, Ali Kazimi, Avdi Bivali i Ramiz Šabani". Je li sve vreme sa vama u jarku bio Avdi Bival.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Je li bio u nesvesti sa vama Avdi Bival.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Je li on bio u nesvesti, Avdi Bival.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dok je bio sa vama u jarku ili je bio kao i vi prisutan.

SVEDOK:

            Da. On je bio malo udaljen od nas, on nije bio sa grupom. Mi smo bili nešto  višlje.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste ovde kazali da je ovde sa vama svo vreme Avdi Bival.

SVEDOK:

            Moja sudbina je bila da preživim taj napad jer  i mi smo isto mogli biti ubijeni. Da, bio je.

TAPUŠKOVIĆ:

            Jeste ga videli sve vreme

SVEDOK:

            Pošli smo gore ali smo se onda sledećeg dana vratili zajedno. Bili smo zajedno , on je bio na udaljenosti od 5 metara, ležali smo

TAPUŠKOVIĆ:

            Je li bio u nesvesti?

SVEDOK:

            Ne znam. To ne znam. On zna te stvari, on može ovamo doći i dati vam izjavu. Mene ne zanima ko je bio bolestan, ko je bio u nesvesti, ja samo govorim istinu.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala, gospodine Šabani. Hvala časne sudije.

SVEDOK:

            Hvala.

TUŽBA:

            Nemam više pitanja.

KVON:

            Ja imam pitanje. Gospodine Šabani rekli, ste da je 20 policajaca došlo u kuću Sadika Osmanija. Oni su vas tukli i zlostavljali i naredili vam da pođete na brdo Bebuša. Da li je to tačno.

SVEDOK:

            Da, tako se dogodilo.

KVON:

            Jeste li u to vreme u videli da je neki policajac nosio neki voki-toki ili tako nešto.

SVEDOK:

            Da. On je govorio sa nekim kod kuće u kući Sadika Osmanija ali ne znam s kim je govorio.

KVON:

            Primetio sam da vi razumete srpski jezik.

SVEDOK:

            Da, govorim pomalo.

KVON:

            Da li se sećate nečeg od razgovora koji je vođen kroz voki-toki u tom trenutku.

SVEDOK:

            Ne. On je govorio ali ja nisam mogao čuti šta govori i sa kime govori.

KVON:

            Hvala.

MEJ:

            Gospodine Šabani, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti ovde na Međunarodni sud, a sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala uvaženom sudu. I nadam da ćete brzo završiti vaš rad ovde.

MEJ:

            Mislim da biste i vi to trebali uzeti u obzir.

TUŽBA:

            I podržati. Časni sude, nekoliko stvari pre nego što sledeći svedok dođe. On je dobio zaštitne mere i pseudonim u vreme kada je bilo poželjno  da njegova izjava ne izađe u javnost, to je rano. To je bilo sasvim razumljivo. Međutim,  pogrešno je shvaćeno da postoji bojazan oko toga da on ne želi biti identifikovan. Upravo obratno, želi svedočiti sasvim javno. On je bio zapovednik OVK u Račku u predmetno vreme i možda će biti od pomoći. Ne znam da li se vi koristite ovom kartom koju smo dali.

MEJ:

            Da, koristimo.

TUŽBA:

            Pa u tom slučaju ne mogu sad to pronaći.

MEJ:

            To je mislim na kraju na strani 11.

TUŽBA:

            Hvala vam. Dakle, osim samog Račka mesta o kojima će ovaj svedok govoriti su zapadno od Račka Rance, južno od Račka, Petrovo, zatim jugoistočno od toga, malo zatim u ovom kvadratu levo od Račka se nalazi jedan kanjon, udolina Lanište i to su ta razna mesta o kojima će se govoriti.

            Časni sude, iako naravno on može svedočiti o OVK i ja ću od njega tražiti da nam nešto kaže o tome. Mi smatramo da je veoma važno da se njegovo svedočenje ograniči jer ovaj predmet nije o tome što je radio OVK nego o drugim stvarima. Iako njegova izjava sadrži dosta detalja o tome, ja se nadam da nećemo ulaziti u to i da ćemo njegov iskaz u tom smislu iskoristiti. Još jedna stvar. Nekoliko svedoka je do sada pomenulo da su leševi u Račku bili  unakaženi. Izvađeno srce itd. To bi se možda moglo objasniti onime što su na telu napravili meci i drugo oruđe. Prvo što je neugodno pokazativati ovakve fotografije ovde, ne samo zbog javnosti nego i zbog toga jer se svedoci mogu uznemiriti. Međutim, sa ovim svedokom moraćemo pogledati fotografije leševa u jaruzi. U jednom trenutku mi ćemo videti sliku jednog takvog leša čiji je grudni koš razoren u takvoj meri verovatno pucnjem da se može stvoriti utisak da je taj leš bio unakažen. Prema tome, ja upozoravam sud da ću morati sa ovim svedokom govoriti o toj temi kako bismo obradili tu temu unakaživanja. Sa drugim svedocima to nećemo raditi. Isto tako molimo da se u sudnicu unese ploča i da se u sudnicu uvede svedok.

MEJ:

            Izvolite. Neka svedok pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

            Kako se zovete.

SVEDOK:

            Zovem se Šukri Buja.

TUŽBA:

            Gospodine Buja da li je tačno da ste 1999. bili zapovednik OVK u Račku.

SVEDOK:

            Bio sam komandant operativne zone Nerodimlje.

TUŽBA:

            Koje je obuhvatalo Račak.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Vratićemo se na to za koji trenutak ali prvo da čujemo nešto o vama. Sada su vam 46 godina.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            I vlasnik ste firme.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li ste 1989. godine učestvovali u demonstracijama na Kosovu koje su protestovale protiv političke situacije.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Da li su to na samom početku bili miroljubive ili nasilne demonstracije.

SVEDOK:

            Bile su miroljubive.

TUŽBA:

            Molim vas da se malo približite mikrofonu pa će vas lakše čuti.  da li je policija intervenisla na tim demonstracijama.

SVEDOK:

            Da, intervenisali su koristeći nasilje.

TUŽBA:

            Da li ste vi nakon toga uhapšeni.

SVEDOK:

            Da, bio sam uhapšen 7. juna 1989. godine.

TUŽBA:

            Recite kako bismo stekli predstavu o tome šta to znači biti uhapšen zbog učestvovanja u demonstracijama. Kako su sa vama postupali u fazi istrage i ispitivanja.

SVEDOK:

            Ispitivanje je trajalo tri meseca i bilo je mnogo nasilja.

TUŽBA:

            Da li vam je to nasilje ostavilo neke tragove koje možete pokazati drugim ljudima.

SVEDOK:

            Da. Pokazao sam to sudu.

TUŽBA:

Recite ko je bio tužilac u vašem predmetu u suđenju.

SVEDOK:

            Mislim da je to bila Danica Marinković.

TUŽBA:

            To je ista osoba koja je došla u Račak da sprovede istragu.

SVEDOK:

            Mislim da je tako.

TUŽBA:

            Vi ste znači na sudu pokazali tragove zlostavljanja. Koliko je trajalo vaše suđenje zbog tog političkog dela.

SVEDOK:

            Oko 3 sata.

TUŽBA:

            A kakva je bila kazna.

SVEDOK:

            Dobio sam 13 godina zatvora.

TUŽBA:

            Da li je po vašem mišljenju, ta kazna bila veća, manja ili slična kaznama koje su u to vreme bile izricane  za sličnu aktivnost.

SVEDOK:

            U to vreme svi politički aktivisti dobijali su 15 ili 10 godina

TUŽBA:

            Dok ste bili u zatvoru kao politički zatvorenik, da li ste bili odvojeni od ostalih zatvorenika pljačakaša, silovatelja, lopova itd. ili ste bili u istom zatvorskom sistemu.

SVEDOK:

            Mi smo bili držani na istom mestu.

TUŽBA:

            Da li su vas  vlasti zlostavljale dok ste bili u zatvoru.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Dakle, bili ste zlostavljani.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Jeste li odslužili 5 godina zatvora i pušteni  godine 1994.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Kakva je bila reakcija policije kada ste pušteni, jesu li vas ostavili na miru.

SVEDOK:

            Odmah, prvog dana, pre nego što sam došao do kuće zaustavili su me i držali dva sata na ulici i zapretili mi da ukoliko se neko na putu do kuće pojavi da me dočeka da će me ponovo uhapsiti.

TUŽBA:

            I šta ste vi učinili, jeste li pristali na to ili ste ostali nezavisni.

SVEDOK:

            Ja sam želeo ostati autonoman jer niti sam ja mogao organizovati ljude da dođe u da me dočekaju niti sam ih mogao da im to zabranim.

TUŽBA:

            Da li je policija pokušala ostati u kontaktu sa vama.

SVEDOK:

            Policija je došla i ponovo me uhapsila. Ispitivali su me dva dana neprestano.

TUŽBA:

            Vi ste bili jedan od više ljudi koji su bili zatvoreni zbog sudelovanja u demonstracijama i dobili zatvorske kazne. Recite koliko je vama poznato da li je optuženi ikada nešto javno rekao o tim demonstrantima.

SVEDOK:

            Da. Obično je taj događaj nazivao separatističke terorističke demonstracije i koristio je slične fraze.

TUŽBA:

            O kojem  mediju ovde govorite, televizija, radio, novine.

SVEDOK:

            To su bile javne izjave na televiziji, na radiju i u novinama. Dnevnim novinama.

TUŽBA:

            Napustili ste Kosovo prvi put koje godine.

SVEDOK:

            Napustio sam Kosovo 1995.

TUŽBA:

            I kada ste otišli?

SVEDOK:

            Tražio sam politički azil u Švajcarskoj.

TUŽBA:

            Da li ste onda tamo neko vreme živeli i tamo se bavili interesima kosovskih Albanaca.

SVEDOK:

            Da. Tamo sam živeo i tamo sam se bavio aktivnostima koje mogu pomoći mojim sunarodnicima na Kosovu. Organizovali smo razne skupove.

TUŽBA:

            Da li su to bili mirni skupovi u Švicarskoj.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Jeste li imali nekakvih problema sa švicarskim vlastima.

SVEDOK:

            Ne, nikada.

TUŽBA:

            Jeste li se neko vreme bavili novinarstvom.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            U Švajcarskoj ili negde drugde.

SVEDOK:

            Uglavnom u Švajcarskoj.

ROBINSON:

            Gospodine Najs, da se vratimo na trenutak unatrag. U vreme kada je uhapšen 1989. Zanima me čime se svedok tada bavio, šta je tada bio po zanimanju.

SVEDOK:

            Bio sam student u Prištini.

ROBINSON:

            A kada ste se oženili.

SVEDOK:

            1987.

PITANjE:

            Kad kažete mi, koliko vas je bilo.

ODGOVOR:

            Nas oko 30.

PITANjE:

            Kako ste sa tim lakim naoružanjem pešačili.

ODGOVOR:

            Bili smo naoružani lakim oružjem i prelazili smo za to 10 sati.

PITANjE:

            A odakle ste došli. Sa severa ili sa juga.

ODGOVOR:

            Iz sela iz severne Albanije.

PITANjE:

            I kad ste se vratili na Kosovo jeste li pokušali pronaći neki posao ili ste sve vreme posvetili isključivo OVK.

ODGOVOR:

            Vratio sam se da bih radio kao novinar unutar OVK.

PITANjE:

            Jeste li nastavili da radite kao novinar ili ste zauzeli neki drugi položaj.

ODGOVOR:

            Ne. Nisam jer je glavni štab meni dao zadatak da organizujem jedinice u opštinama Štimlje, Uroševac, Mališevo i drugde.

PITANjE:

            Znači, to je bila vojna uloga.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Vi ste upotrebili reč glavni štab. Recite nam da li je OVK imala formalnu strukturu.

ODGOVOR:

            Da. Imala je iako u tom periodu ja nisam znao ko je pripadnik glavnog štaba. PITANjE:

            No, bez obzira na to postojalo je zapovedništvo koje je davalo naređenja koja ste vi morali slediti.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Vaš prvi zadatak u novoj ulozi bio je šta.

ODGOVOR:

            Radilo se o regrutiranju novih vojnika, o organizovanju prvih jedinica  koje su operisale u mestima koje sam ranije spomenuo.

PITANjE:

            A kad je reč o oružju, recite kako se OVK naoružavala, kako je dobijala oružje.

ODGOVOR:

            Najveći deo oružja došao je iz Albanije. Bilo je oružja koje je dolazilo iz Čehoslovačke i iz same srpske države a i oružje iz drugih izvora koje je nabavljeno na način na koji se to moglo uraditi u to vreme.

PITANjE:

            Jeste li se vi u bilo kojem trenutku bavili  transportom oružja.

ODGOVOR:

            Da. Jesam, bavio sam se time.

PITANjE:

            Vaš položaj zapovednika od zone. Od kog dana ste zauzeli.

ODGOVOR:

            Od početka godine 1998, od juna.

PITANjE:

            Znači jun 98. Dobro. Koje su brigade spadale u vašu zonu odgovornosti.

ODGOVOR:

            Na početku to nije bio nivo brigade. No tokom prve ofanzive uspeli smo okupiti razne jedinice, 121 brigadu kao deo podzone Paštrik.

PITANjE:

Račak je spadao u vašu zonu odgovornosti.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Molim da se sada ova dva plana koja smo doneli stave na stalke. Ja pretpostavljam da ovaj svedok ima pokretni mikrofon.

            Brojevi ovih dokaznih predmeta. 74. 73. Ovo su velike verzije tih karata koje se nalaze u registratoru za Račak. Za one koji ovo gledaju van sudnice, razmere karte sa leve strane pokazuje teritoriju Račka i širi deo te opštine, opštine Štimlje, a desna strana mape koja je na monitorima prikazuje sam Račak. Sud je već čuo svedočenje gospodina Kelija o geografiji ovog reona tako da ne moramo to da ponavljamo mada verovatno treba da podsetimo na imena, na nazive brda oko ovog kraja. Gospodine Buja, da li nam možete nešto reći o gradnji bunkera i kopanju rovova oko Račka, kada je to započelo i kakva je bila svrha te aktivnosti. Možda bi bilo korisno da stavimo na grafoskop kartu, ako bi neko bio ljubazan da mi je doda, i da otvorimo tu kartu na strani 11. Dokazni predmet 33. Ne 83. Kada se počelo sa gradnjom bunkera oko Račka.

ODGOVOR:

            U decembru 1998.

PITANjE:

            Recite nam u jednoj rečenici kakav je značaj Račka bio za OVK.

ODGOVOR:

            Za nas položaji iznad Račka su bili važni za odbranu Luška što je opet bilo važno za odbranu naše cele zone jer je to jedina naša veza sa zonom Paštrika i vrhovnom komandom OVK.

PITANjE:

            Ako pogledamo kartu na grafoskopu i pogledamo konkkkretno trg Štimlje koji se nalazi prema vrhu na desnoj strani prema vrhu na desnoj strani -  još malo da li tu ima jedna klisura blizu Račka koja je na neki način bila važna za stacioniranje trupa i koja je bila važna recite nam po čemu.

ODGOVOR:

            Mislite da je imala značaj za snage OVK.

PITANjE:

            Da.

ODGOVOR:

            Bunkeri su bili iznad Račka.

 PITANjE:

            Mene zanima klisura koja je levo na ekranu prema mestu koje se naziva Janište. Recite nam nešto o tome.

ODGOVOR:

            Mislite na klisuru Luzok.

PITANjE:

            Da.

ODGOVOR:

            Ta klisura se proteže od Petrova, ovde je jedan deo sela pod nazivom Lužek i klisura ide odavde do Janišta gde je granica sa operativnom zonom Paštrik i to je bila naša veza sa glavnom komandom.

PITANjE:

            Koliko je bilo važna ova putanja kroz klisuru za vašu vezu sa vašom glavnom komandom. Koliko je to bilo važno.

ODGOVOR:

            To je bilo značajno jer smo mi bili u stalnom kontaktu sa glavnom komandom, sa glavnim štabom i onda smo imali takođe veze sa operativnom zonom Paštrik, to je bilo važno radi koordinacije i snabdevanja i logistike. Sve to se kretalo ovom maršutom i ceo naš život u operativnoj zoni je zavisio od te ceste. Od tog pravca.

PITANjE:

            Sada pogledajte na desnu stranu ove dve velike mape na postoljima i pokažite nam koristeći pokretni mikrofon ako treba gde su se nalazili bunkeri koje ste napraivli u decembru 98.

ODGOVOR:

            Bunker je bio ovde na ovom položaju. Ovde su bili ... povezuje dole bunkere sa bazom, ovde je bio sam bunker OVK i taj bunker je bio na položaju, koji je omogućavao vezu sa našim položajima na cesti ... puta se nallazi lanac planina koji je poznat kao ...

PITANjE:

            U vreme onog velikog incidenta u Račku u januaru da li je se započelo sa gradnjom nekih novih bunkera i utvrđenja.

ODGOVOR:

            Da. Radovi su započeti ali nisu bili završeni.

PITANjE:

            Da li su oni bili već u upotrebi u vreme incidenta u Račku.

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Sada ćemo se skoncentrisati na samo selo i koristeći tu istu veliku mapu na desnoj strani, hteo bih da vas pitam da li je OVK bila prisutna u selu i ako jeste recite nam koristeći se kartom gde otprilike.

ODGOVOR:

            OVK je bila na položajima u ovoj klisuri i odavde je išla straža OVK koja nije dopuštala civilima da uđu u taj reon a tu je bila baza jedinice OVK. To je obeleženo.

PITANjE:

Ovaj kraj gde su zgrade i kuće desno od brojke 2 na karti da li OVK tu zauzimala jednu ili više zgrada.

ODGOVOR:

            Bilo je nekoliko zgrada 5 ili 6 kuća koje su korišćene za smetašj vojnika.

PITANjE:

            I kada je OVK tamo bila videćemo kasnije kada su oni bili tamo ali 99. sigurno su bili da li je tamo bio dozvoljen pristup seljanima koji nisu  bili pripadnici OVK.

ODGOVOR:

            Nema prevoda. Civilima nije bio dozvoljen pristup u ovaj reon jer čim su ljudi iz Račka napustili selo i otišli u Štimlje odmah je počela da ih zlostavlja policija zbog toga što su oni napustili selo.

PITANjE:

Jer je to bilo u nekoj vezi sa OVK ili zbog čega nam pominjete to maltretiranje od strane policije.

ODGOVOR:

            Ja sad govorim o seljanima iz Račka koji su živeli u Račku i kada su otišli u kupovinu u Štimlje i nisu imali pritom nikakve veze sa OVK ipak su bili maltretirani.

PITANjE:

            Kakve to veze ima s tim što je njima bio zabranjen pristup u one delove sela koje je okupirala OVK.

ODGOVOR:

            Znamo da je prva ofanziva bila u avgustu 1988. i u toj ofanzivi dosta civila iz Račka je napustilo selo jer su im kuće spaljene i bilo je vrlo malo stanovnika koji su ostali. Neke kuće su date nama dobrovoljno.

PITANjE:

            Vi govorite o prvoj ofanzivi u avgustu 1988. u Račku, da li ste vi sami tamo bili u to vreme.

ODGOVOR:

            Ja sam bio prisutan ali ne na toj teritoriji. Mi nismo imali vojnika na toj teritoriji jer u Račku i u Malopoljcu nije bilo pripadnika OVK, bilo ih je samo u Rancu i u Jezercu.

PITANjE:

            To je već malo dalje na zapad. Vi ste znali za ofanzivu tako što su vam drugi pričali o tome je li tako.

ODGOVOR:

            Da naravno i po dimu koji je kuljao iz kuća.

PITANjE:

            Da li se to desilo pošto je OVK dala na znanje da je ona tamo prisutna jer je imala bunkere i rovove.

ODGOVOR:

            Ne. To je bilo u avgustu 1988. kada mi tamo nismo imali nikakvih položaja.

PITANjE:

            Tek kasnije ste počeli da utvrđujete svoje položaje.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            U januaru 1999. kad se desio napad na Račak po vašem mišljenju šta je bio povod. ODGOVOR:

            Razlog je bila politika etničkog čišćenja ali na osnovu analiza koje su urađene preliminarno. Onaj napad je usledio kao rezultat planirane operacije u okviru koje su se srpske snage zauzele položaje u Štimlju i okolini.

PITANjE:         

            Pre nego što dođemo na položaje vojnih snaga, da li se desilo nešto što je poslužilo kao povod za ovaj napad.

ODGOVOR:

            Da. Propaganda je Srbije je govorila da je jedan policajac poginuo, a drugi ranjen i to je bio incident koji su srpske snage same provocirale sa namerom da hapse seljak iz Šljivova.

PITANjE:

            Ako pogledamo na ovu kartu na grafoskopu vidimo da je to rastojanje od nekih 6-8 km. Da li je bilo neke posebne veze. Nadam se da sudije mogu da vide selo Šljivovo, da li je bilo neke logističke veze ili veze preko stanovnika između Šljivova i Račka.

ODGOVOR:

            Nije bilo nikakve veze ali to je isto tako bilo selo sa albanskim stanovništvom i srpska policija je pokušavala da hapsi ljude koji su bežali i koji bi potom bili ubijeni i kasnije je došla jedinica OVK da pomogne stanovništvu. Došlo je do konfrontacije između njih koja je trajala 40 minuta, ne  znamo da li je bilo ranjenih, da li je neko ubijen ili ranjen.

PITANjE:

            Da li su to bile snage pod vašom komandom koje su učestvovale u tom incidentu u Šljivovu.

ODGOVOR:

            To su bile snage koje su držale položaje na liniji fronta u Malopoljcu.

PITANjE:

            Jesu li to iste snage ili neke druge snage nego one koje su se nalazile u okolini Račka 14. i 15. januara.

ODGOVOR:

            Ne. Jedinica u Račku je bila druga jedinica, dok je jedinica u Malopoljcu bila u sastavu prvog bataljona.

PITANjE:

            Između tog incidenta u Šljivovu i  napada u januaru da li je javno data neka naznaka, da li je javno rečeno bilo šta što bi se moglo shvatiti da će uslediti odmazda.

ODGOVOR:

            Da. Bilo je znakova, ako bi se moglo tako zaključiti prvo je bila poseta Vojislava Šešelja Kosovu gde je javno pozvao na osvetu, a zatim je tu bilo činjenica da su srpske snage zauzimale položaje o kojima sam govorio ranije i bile su takođe i operacije aktivnosti paravojnih snaga  poznatih pod imeniom "Crna ruka" koji su bili nekoliko ljudi u Štimlju ...

PITANjE:

            Da podelimo to na tri teme. Kao Šešeljeva poseta kada je on javno pozvao na osvetu kada je to bilo.

ODGOVOR:

            To je bilo istog meseca pre masakra 1999.

PITANjE:

            A da li možete da se setite koji je to bio grad kad je Šešelj došao u posetu i kako je to pozvao na osvetu, da li je to bio neki govor ili neko pismeno saopštenje.

ODGOVOR:

            On je posetio Prištinu i selo Gračanica, gde je držao govor.

PITANjE:

            Što se tiče Crne ruke o tome i o paravojnim formacijama ću vas pitati malo kasnije. Crna ruka je bila jedna grupa paravojnih pripadnika i vi kažete da su oni ubili nekoliko ljudi u okolini Štimlja u incidentu u Šljivovu.

ODGOVOR:

            Crna ruka je ubijala i pre incidenta u Šljivovu, kao i posle bombardovanja NATO. Crna ruka je delovala dugo vremena. To nije bila paravojna jedinica u punom smislu te reči, ali je bila pod istom komandom političara u Beogradu.

PITANjE:

            Na to ćemo doći kasnije.

            U svakom slučaju desila su se ta ubijanja i kažete da su postojale neke naznake da će uslediti odmazda. zatim su srpske snage počele da zauzimaju položaje, ali pre toga htela bih da vas pitam do poečtka 1999. i krajem 1998. bio je na snazi jedan sporazum o prekidu vatre između Holbruka i optuženog.

ODGOVOR:

            Da. Postojao je sporazum Holbruk-Milošević. To je bilo u oktobru, koliko se ja sećam 1998. godine i tada su stigli posmatrači OEBS.

PITANjE:

            Sad ćete nam nešto reći, koristeći mapu, o položajima koje su  zauzimale srpske snage. Recite nam prvo da li je to bilo u skladu ili protivno sporazumu.

ODGOVOR:

            To je bilo kršenje sporazuma, Komandant operativne zone Nerodimlje je protestvovao pred OEBS-om upravo zbog toga što su srpske snage kršile sporazum.

PITANjE:

            Molim vas uzmite pokazivač i pokažite nam na velikim mapama gde su snage zauzimale položaje.

ODGOVOR:

Mi smo ustanovili da ima 48 oklopnih vozila, tenkova, borbenih oklopnih vozila.

PITANjE:

            Da li nam možete nešto reći o brojnom stanju tih snaga koje su zauzimale položaje na lokaciji A, ako ste to ustanovili.

ODGOVOR:

            Bilo je i drugih tenkova koje smo videli kod fabrike celuloze koja je bila iznad brda, tamo su bila tri tenka. Nismo mogli da vidimo druge snage, a kod Borika videli smo da ima 48 oklopnih vozila, isto kao i u klisuri. Ali nije bilo drugih oklopnih vozila osim kamiona i neblindiranih. Bio je i kontrolni punkt policije.

PITANjE:

            A kod lokacije B?

ODGOVOR:

            Tamo nije bilo nikakvih položaja pre 15. januara ali rano ujutro tog dana oko 7. sati primećeno je da su tu postavljeni tenkovi i "prage". Sa mog položaja ja sam mogao da vidim jedno oklopno vozilo, jednu "pragu" i jednu "pragu" koja je bila zaklonjena iza kuće.

PITANjE:

            Rekli ste da ste vi tog jutra bili na poziciji 10. Da pređemo odmah na to jutro. Koliko je ukupno bilo pripadnika OVK u toj opštoj teritoriji Račka.

ODGOVOR:

            Bilo je 47 vojnika u zoni Račak uključujući i osoblje kantine i pomoćno osoblje. PITANjE:

            Recite nam nešto o toj grupi zgrada koje ste vi zauzimali. Pokazali ste već bunker i rovove. Da li su tih 47 vojnika bili na te dve lokaciji ilina nekom drugom delu sela.

ODGOVOR:

            Oni su bili na ta dva mesta i iz baze gde su spavali išli su u bunkere, u bunkerima su bile straže i bunkeru su bili uglavnom branjeni, ali na drugim mestima u Račku nije bilo vojnika.

PITANjE:

            Kako je započeo taj incident po vašem saznanju i u koliko sati.

ODGOVOR:

            Posle masakra mi smo analizirali operaciju srpskih snaga.

PITANjE:

            Molim vas da umesto te postoperacione analize kažete sudijama šta ste vi znali tog jutra, šta ste radili i šta ste videli da se dešava.

ODGOVOR:

            Kada je započeo napad, kada je započela pucnjava, ja sam otišao kod svojih vojnika na položaj kod zida, kako ga ja nazivam, i tamo su nam se pridružili drugi pripadnici bataljona.

PITANjE:

Vi ste otišli kod vojnika kad je započela pucnjava, ko je započeo pucnjavu.

ODGOVOR:

            Pucnjavu su započeli ljudi koji su započeli napad. Srpske snage.

PITANjE:

            Vama je odmah bilo jasno odakle dolazi vatra. Vi ste nam dali tri lokacije gde su snage imale položaje. Recite nam odakle su stigli prvi put.

ODGOVOR:

            Prvi pucnjevi su bili sa lokacije B prema našim položajima a onda su nastavili sa artiljerijskom podrškom prema iz pravca Borika na položaj A kao i na C.

MEJ:

            Uskoro će biti 1 sat, možda bi bilo dobro da ovde prekinemo.

NAJS:

            Ovaj trenutak je zgodan za to.

MEJ:

            Dok traje vaše svedočenje molim vas da ne zaboravite da ni skim ne ra zgovarate o svom svedočenju tokom ove i svih sledećih pauza a to uključujei članove tužilačkog tima. Pauza će trajati do 2.30.

pauza

MEJ:

            Izvolite sesti. Izvolite, gospodine Najs.

TUŽBA:

            Znači, došli smo do prvih pucnjava koje ste vi čuli i odakle ste ih čuli? Šta ste vi odnosno vaši vojnici u selu učinili kao odgovor na to?

ODGOVOR:

            Odgovor vojnika bio je jedan kratki rafal iz bunkera što je, takođe, drugim vojnicima u bazi poslužilo kao znak upozorenja. Oni su digli uzbunu i počeli napuštati bazu.

PITANjE:

            Jesu li svi oni uspeli napustiti bazu ili ne?

ODGOVOR:

            Oni su počeli izlaziti. Međutim, neki od njih bili su napadnuti i ubijeni su kako su izlazili.

PITANjE:

            Koliko ih je ubijeno?

ODGOVOR:

            8 ih je ubijeno tokom tih nekoliko trenutaka, još dvojica su ubijena na položaju u bunkeru. Jedan vojnik po imenu Ismaljuma, on je bio dežurni komandir i još jedan Ismail Rašiti. Dakle, još dva vojnika bila su ubijena kada su izlazili iz kuće na stepeništu. I dvojica na jednom drugom mestu koji su pripadali toj bazi i još jedan na jednom udaljenijem mestu gde je i komandir jedinice bio ozleđen. Znači, ukupno je bilo 47 vojnika.

PITANjE:

            Ova fotografija je uzeta iz registratora Račak tabulator 7. I to je ta prva fotografija, dajte to, molim vas, pogledajte. Da li je ovo pogled uzduž ceste prema mestu zločina broj dva, a označene su i druge lokacije. Da li se ovde vidi mesto na kome je bila kuća koja je služila kao baza OVK-a?

ODGOVOR:

            Da. Oni su bili tu u ovom useku.

PITANjE:

            Kao što se može videti na ovoj fotografiji, oni se nalaze na rubu sela. To je bilo na rubu sela?

ODGOVOR:

            Da, oni su bili na ulazu u selo.

PITANjE:

            Prema tome, oni su na neki način bili udaljeni do .... sela i mogli su biti odsečeni od ostatka sela?

ODGOVOR:

            Da, jer selo se nalazi ovde niže dole. A baza OVK-a je bila izolirana, odsečena od civila i gledala je na selo.

PITANjE:

            Mislim da je otprilike, dakle, 10 ljudi ubijeno u tim ranim trenucima napada. Recite, do koliko sati ujutru su oni svi izgubili život?

ODGOVOR:

            Oko 7 sati.

PITANjE:

            Jesu li oni na početku ostali ležati tamo gde su pali?

ODGOVOR:

            Da, oni su bili ostavljeni tamo jer ih nije bilo moguće evakuirati. Ranjeni su se povukli iz baze.

PITANjE:

            Da li su se ranjeni i oni koji su bili neozleđeni, pripadnici OVK-a regrupirali negde, ponovo okupili?

ODGOVOR:

            Da, oni su se regrutirali i započeli sa povlačenjem. Među njima je bilo 8 ranjenih i bilo je potrebno da se oni odvedu nekuda, tako da su se oni povlačili u ovom smeru, u smeru Ludačke Klisure. Komandir jedinice tamo je bio ranjen, a sa njima je bio i vojnik koji je ubijen.

PITANjE:

            Jeste li vi bili sa svojim ljudima dok su se oni povlačili prema toj klisuri?

ODGOVOR:

            Ne. Ja sam bio na položaju broj 10.

PITANjE:

            Jeste li vi uzvratili vatru, jeste li pucali na srpske snage?

ODGOVOR:

            Da, uzvratili smo vatrom na snage koje su se pojavile, tu su došla oklopna vozila i mi smo na njih pucali.

PITANjE:

            Koje ste vi oružje imali na raspolaganju da uzvratite vatru sa vašeg mesta, pozicije broj 10?

ODGOVOR:

            Minobacač kalibra 500 i drugo oružje koje je pripadalo izviđačkoj jedinici glavnog štaba.

PITANjE:

            Da li je to bio jedini položaj sa kojeg je OVK-a pucao na Srbe u to rano vreme ujutro, ili je bilo i drugih položaja sa kojih je OVK-a pucala na Srbe?

ODGOVOR:

            Ujutro je to bio jedini položaj.

PITANjE:

            Koliko dugo ste vi ostali na tom položaju pucajući na Srbe?

ODGOVOR:

            Položaj broj 10 je bio položaj na kojem smo stalno imali prisutnost. Ja nisam ostao tamo celog jutra jer sam morao otići i proveriti liniju fronta što je obuhvaćalo i sela Petrova i Jezer.

PITANjE:

            Koliko dugo se pucalo sa pozicije broj 10?

ODGOVOR:

            Odatle je dolazila vatra.

PITANjE:

            Celog dana?

ODGOVOR:

            Da. Celog dana sa tog položaja.

PITANjE:

            Drugi ljudi koji su se povukli u klisuru, da li su oni bili u stanju napasti Srbe ili ne?

ODGOVOR:

            Vojnici koji su se povukli, uglavnom nisu mogli izvesti napad zato jer deo je bio ranjen, 8 ih je ubijeno na početku, 10-ti je ubijen pre 11 sati i iako njihovo duševno stanje nije bilo tako da bi lako mogao napasti, kada smo mi počeli uzvraćati vatru na cesti prema Krakovu, to su uglavnom napravili i vojnici iz drugih jedinica.

PITANjE:

            Pokažite nam cestu prema Krakovu jer nismo sigurni gde se ona tačno nalazi. Možda se moramo poslužiti atlasom?

ODGOVOR:

            Na ovoj se karti ta cesta ne može videti.

PITANjE:

            Poslužite se, molim vas, atlasom sada? Znači, vi govorite o tome da su druge jedinice pucale na cestu prema Krakovu, pa nam pokažite tu cestu na ovoj karti?

ODGOVOR:

            Oni su krenuli iz Petrova kroz Lužičku Klisuru i ta cesta se nastavlja ovuda, prema selu Rance. I to je sve sledilo nakon 11 sati.

PITANjE:

            Da li je OVK-a pucala na toj cesti, na srpske snage negde drugo ili su te srpske snage bile na samoj cesti, prema vašem shvatanju?

ODGOVOR:

            Pa, radilo se o uzvraćanju vatre. Srspke snage gledale su na selo. Imale su pogled na selu. One su bile stacionirane u tom delu Račka, a mi smo pucali sa ceste za Krakovom, međutim, nismo mogli napredovati dalje kako bi se pregrupirali.

PITANjE:

            Vi ste nam rekli da su srpske snage bile stacionirane na tri mesta, ...... severno i istočno od Račka. Da li su onda ljudi sa te ceste pucali na te originalne položaje A, B i C ili na neke druge položaje, i gde su se nalazili Srbi na koje su oni pucali?

ODGOVOR:

            Ne. Sa pozicije A, iz pozicije C, Drakoštenjele, ta pucnjava omogućila je našim vojnicima da se regrupiraju i povuku na ove položaje bunkera. Srbi su bili stacionirani ovde, u ovom delu i na jednom drugom mestu prema Račku, drugi deo Srba došao je odatle iz Česte, gde je napredovala pešadija na selo.

PITANjE:

            Ako smo ovo dobro shvatili, ispravite me ako grešim, Srbi su, nakon što su se upisali južno od Račka i u području gde ste vi ranije imali položaj i severno od Račka, ti Srbi su se, zatim, našli na udaru vatre OVK-a, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, oni su se nalazili zapravo na našim starim položajima i mi smo pucali u tom smeru.

PITANjE:

            Zatim, prolazi vreme tokom dana, rekli ste nam što ste vi radili. Recite nam šta se dogodilo sa mrtvim telima vojnika koji su izgubili život ranije ujutro?

ODGOVOR:

            Mislite na mrtva tela vojnika?

PITANjE:

            Da.

ODGOVOR:

            Jedan vojnik je ubijen kasnije na položaju kod Rašanče, to je nešto više prema jugu. I, njega su odvezli negde oko 11 sati, a komandir jedinice bio je ozleđen ovde i on je uspeo radio-vezom stupiti s nama u kontakt, reći da je teško ranjen i nakon što je pao sumrak, mi smo mu želeli prići u pomoć, međutim nismo to bili u stanju učiniti, to smo bili u stanju učiniti tek nakon što su se srpske snage počele povlačiti. Zato smo se vratili na naše položaje, tamo smo zatekli mrtve vojnike, jednog u bunkeru, jednog blizu bunkera, i zatim su naši vojnici započeli pokret prema bazi, pronašli su jednog vojnika blizu kanala koji vodi do bunkera. I zatim još jednog vojnika koji je ubijen izvan, ispred zadnje kuće naše baze. Dvojica vojnika bili su pronađeni nešto dalje, u drugoj kući i Skender Ćari, to je vojnik koji je pronađen blizu ozleđenog komandira Bila Alija. I ta su mrtva tela odvezena.

PITANjE:

Jesu li ta tela uklonjena iste noći?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I da li su oni kasnije pokopani na nekom drugom mestu u jednom, jednoj vojnoj ceremoniji sprovoda?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gde tačno, u kojem selu?

ODGOVOR:

            Pokopani su u selo Malopoljce, tako je odlučio zapovednik zone.

PITANjE:

            To je, znači, odmah južno od Štimlja? To je selo znači, odmah južno od Štimlja, na izvesnoj udaljenosti od Račka? Da li je prilikom pronalaženja i uklanjanja mrtvih tela vojnika pronađen i neki mrtvi civil?

ODGOVOR:

            Bilo je civila koji su bili ubijeni. No, njihova tela nisu bila uklonjena zato jer je naređenje koje smo mi imali bili da uklonimo mrtva tela OVK-a. To je bilo jedno stalno naređenje koje je vredelo tokom celog rata i glasalo je da se vojnici OVK-a ne smeju ostaviti da leže tamo gde su poginuli, nego da se moraju ukloniti i pokopati.

PITANjE:

            Pogledajte, molim vas, desnu stranu ovih dveju karata. Zanimaju me dve stvari. Prvo, na toj karti označene su neke lokacije. Počnimo sa brojem jedan. Ostavimo sada po strani broj 2. Pogledajmo broj 1, i zatim broj 3 na severu, 4 nešto zapadnije od brojke 3, 5 Udolini, na to ćemo doći za koju minutu, i zatim broj 6 na brdu Česte. Recite, jeste li vi imali vojnike OVK-a razmeštene na bilo kojem od tih položaja tokom toga dana?

ODGOVOR:

            Ne, ni jedan. Samo na položaju broj 2, gde se nalazila baza OVK-a.

PITANjE:

            Na ovoj karti se na levoj strani nalazi izvestan broj mesta zločina. I tu se nalaze imena ljudi za koja se tvrdi da su poginuli na tim mestima, osim, naravno, Udolnik, gde je nađen veliki broj ljudi pa imena nisu navedena. No, ako uzmemo i imena ljudi koji su ubijeni na poziciji broj 2, recite nam, jeste li vi pogledali sva ta imena i da li nam možete reći da li među njima ima imena vojnika OVK-a?

ODGOVOR:

            Da, video sam ta imena i niti jedno od tih imena koja ste vi spomenuli ne pripada nekom pripadniku OVK-a.

PITANjE:

            Kada ste vi prvi put saznali da se nešto izgleda dogodilo u selu i da se dogodilo civilima?

ODGOVOR:

            To se dogodilo nakon što su civili otišli, napustili selo, među njima je bilo i ranjenih. Održan je sastanak između zapovednika zone i OEBS-a i civili koji su uspeli pobeći iz Račka odnosno ti su civili takođe susreli se sa zapovednikom, i tamo smo saznali da je u Račku došlo do masakra. Međutim, mi smo vrlo oprezno se postavili prema toj informaciji, zato jer smo toga dana primili jako puno raznih informacija. To je bilo navečer 15.-oga.

PITANjE:

            Jeste li u tom trenutku bili u stanju otići i istražiti da li su te glasine tačne ili ne?

ODGOVOR:

            Naveče, 15. januara to nismo mogli učiniti zato jer je bila zima, bilo je dosta snega, bio je mrkli mrak, tako da se mi nismo uopšte uputili u tom smeru. Umesto toga, odlučili smo da to napravimo sutradan. Kada tamo trebaju doći i verifikatori i OEBS. Fehmi Mujota bio je zadužen za politička pitanja u komandi operativne zone i on je trebao ići sa njima.

PITANjE:

            Jeste li vi sami otišli u tu dolinu?

ODGOVOR:

            Tamo je otišao tim OEBS-a, a sa tim timom bio je jedan naš predstavnik. To se dogodilo sledećeg dana, 16.-oga.

PITANjE:

            Jeste li vi bili među ljudima koji su otišli tamo?

ODGOVOR:

            Ja sam tamo otišao kasnije. Nakon što je u Račak stigao Vilijem Voker.

PITANjE:

            Časni sude, ja ću sada svedoka zamoliti da pogleda video-traku snimljenu u toj Udolini, i to iz dva razloga. Prvo, da nam kaže da li je bilo ko, ko se vidi da leži mrtav u toj Udolini bio vojnik OVK-a, i drugo, da nešto kaže o odeći koju ti ljudi imaju na sebi i načinu na, i o tome da li se ta odeća poklapa, da li je slična odeći koju su nosili pripadnici OVK-a? Video-traka će, takođe, poslužiti i u smislu onoga što sam na samom početku rekao, u smislu prirode ozleda. Mislim da se traka već nalazi u tehničkoj kabini, da je to dokazni predmet 95.

MEJ:

Upravo su me potsetili da bismo trebali slušati i zvuk jer se na kraju čuju neke reči na albanskom, a mislim da su izgovorene brzinom koju će prevodioci moći pratiti, pa ćemo ih zamoliti da nam to prevedu.

(pokazuju film)  

NAJS:

To je kraj tog inserta, mislim da ima još jedan, ali pre nego što njega vidimo, napravićemo pauzu da postavim još dva pitanja.

Da li je bilo ko od tih muškaraca koje vidimo na ovom video-filmu, pripadnik OVK-a?

ODGOVOR:

            Ne, niko od njih.

PITANjE:

            A odeća koju ste videli na njima, da li je ona bila imalo slična odeći koju su u to vreme nosili pripadnici OVK-a?

ODGOVOR:

            Nema poređenja zbog toga što su vojnici OVK-a nosili uniforme.

PITANjE:

            Razmislite malo, da li možete da se setite, da li su ljudi obučeni na takav način uopšte služili u OVK-a kao vojnici?

ODGOVOR:

            Ne, ne u takvoj odeći. Mi smo mogli nositi civilnu odeću samo kao donje rublje zbog toga što nismo imali specijalno donje rublje kao deo uniforme.

NAJS:

Možemo li pogledati sledeći insert.

SVEDOK:

            Mislim da ste videli lice neprijatelja, neprijatelja koji je ove albanske civile kidnapovao i doveo ih ovde na pokolj. Ove slike pokazuju pravo lice neprijatelja i OVK-a je uvek razmišljala i htela da odbrani ove civile, da ih zaštiti. Ne mogu ništa više da kažem u ovom momentu, mislim da je ovo dovoljno. Poruka čiji ste vi svedoci je dovoljna. Ovo nije samo srpski masakr, to je masakr u kome je saučestvovala međunarodna zajednica. Srpske snage se već izvesno vreme stacioniraju u Štimlju, Ferizaju i sve snage koje su okupirale ta mesta krše sporazum. Mi smo se uzdržavali od uzvraćanja da ne bismo kršili sporazum, a oni su nam prišli iza leđa, prišli su iza leđa ovom selu da bi ga napali. To je sve što imam da kažem.

NAJS:

            Ovo ste bili vi, zar ne.

SVEDOK:

            Da.

NAJS:

            Primetili smo kako ste bili odeveni i kako su bili odeveni dvojica pored vas. Ko su ti ljudi?

SVEDOK:

            To su moji oficiri.

NAJS:

            Odeća koju ste nosili, da li je ona bila tipična ili je bila neobična za vojnike OVK-a u to vreme?

SVEDOK:

            Vojnici OVK-a su nosili takve uniforme i imali su i druge vrste uniformi, ali sve su bile vojne.

NAJS:

            Sada ćemo preći na par drugih tema koje nameće ovaj incident. Koji nivo naoružanja je imao u to vreme tipičan vojnik OVK-a, koliko je imao oružja?

SVEDOK:

            Vojnici OVK-a bili su naoružani automatskim oružjem, a neki su imali AK 47, bilo je vojnika bez automatskog oružja, ali oni su imali oružje kalibra 12,7, 7,9 mm i bilo je pomoćnih snaga koje su imale kalibre 12,7 i 7,9 i možda poneki revolver.

NAJS:

            Da li je neki pojedinačni vojnik imao više od jednog komada oružja? Da li se to dešavalo?

SVEDOK:

            Nismo imali dovoljno ni da damo svakome po jedno, a kamoli da damo nekome dva.

NAJS:

            To nas dovodi na sledeću temu. Vi ste izgubili oko deset vojnika u početnim fazama i izgubili ste kontrolu nad svojom bazom u selu, zar ne?

SVEDOK:

            Da. Na početku borbi smo imali osam žrtava, onda još jedan je poginuo na brdu oko jedanaest i bilo je takođe oko osam ranjenih lakše ili teže.

NAJS:

            Recite mi koliko ste otprilike oružja izgubili kada su srpske snage ušle u selo?

SVEDOK:

            Izgubili smo četiri automatske puške kao i neko naoružanje kalibra 12,7 i 7,9.

NAJS:

            Koliko ste imali pušaka kalibra 7,9 ukupno?

SVEDOK:

            Jednu i jednu 12,7.

NAJS:

            Da li ste u to vreme znali, mada ste nam to već rekli, da se vodi neka istraga ili da treba da započne neka istraga u Račku, pod rukovodstvom sudije?

SVEDOK:

            Izvinite, kada?

NAJS:

            Posle napada i posle posete OEBS-a?

SVEDOK:

            Da.

NAJS:

            Rekli ste nam čak i kako se zove sudija prema vašem saznanju. Rekli ste nam koliko su oružja izgubili pojedinačni vojnici, a šta nam možete reći o bazi, da li je danas bilo nekog oružja uskladištenog koje je moglo biti izgubljeno u ovom incidentu?

SVEDOK:

            Mogli su uzeti četiri automatske puške od ubijenih vojnika, mogli su uzeti dva redenika i ti redenici su bili takođe na vojnicima i mogli su uzeti izvesnu količinu municije za automatske puške.

NAJS:

            Sada bih hteo da pokažem časnom sudu još jedan video koji, kao što sam objasnio juče, je snimak koji su nam dale srpske vlasti u toku istrage Marinković. To je broj V 0003923 i treba nam broj za dokazni predmet.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet tužilaštva 210.

NAJS:

            Ako bi sada tehnička kabina mogla da nam prikaže ovaj video film, ja bih vas onda pitao gospodine Buje da pogledate ovaj film i da nam date svoj komentar da li je ovo oružje ili neki njegov deo moglo biti oduzeto od OVK-a u Račku u to vreme?

            Trebalo bi da napravimo pauzu posle prvih sedamnaest sekundi. Ovo što ste upravo videli, šta biste rekli o mogućnosti da je to oružje oduzeto od OVK-a, od vojnika OVK-a, da li je to moguće ili ne?

SVEDOK:

            To liči na naše oružje, naročito teško naoružanje, ova puška 12,7, ali ne ovaj veliki sanduk koji je tamo prikazan i ostala količina municije.

NAJS:

            Možemo nastaviti. Mislim da ima još jedan mali deo. Molim prevodite brzo do kraja ovog inserta.

            Ovo oružje koje ste upravo videli, šta kažete da li je moguće, nismo mogli za ovo kratko vreme da prevedemo izveštaj koji smo dobili sa srpskog, nismo imali vremena, šta biste rekli o mogućnosti da je ovo oružje oduzeto od OVK-a i šta biste rekli o čistoći i stanju oružja?

SVEDOK:

            Ta količina oružja je veoma velika. Mi toliko nismo imali. Čak i kada bi se spojile zajedno jedinice iz Račka  i Ranca ovo je prevelika količina oružja, jer je dobro poznato da u našoj bazi u Račku devet vojnika je ubijeno, a ovde ima previše oružja za devet vojnika. Oduzeta je jedna puška 12,7 i jedna 7,9, a ovo je prevelika količina.

PITANjE:

            A šta biste rekli  o stanju oružja o čistoći.

ODGOVOR:

            Pre svega OVK nije imao nikakve automatske puške sa bajonetima, sve su njihove puške bile bez bajoneta, a ove bombe, ručne bombe koje smo videli takve nisu imali čak ni pripadnici posebnih jedinica. Pod komandom komandanta zone. Čak ni oni nisu imali toliko ručnih bombi.

PITANjE:

            Hvala. Časni sude neću gubiti vreme sa ostatkom ovog video inserta. Ima jedan deo broj 4 sa ručnim bombama i mecima ali nećemo ga gledati. Optuženi ima pravo  da ispituje o tome ako želi. Imam još nekoliko pitanja opšte prirode pre nego što se vratim na to. Vi ste u to vreme bili zabrinuti zbog toga što se srpske snage razmeštaju oko Račka i smatrali ste da je napad moguć. Da li je seljanima nešto savetovano.

ODGOVOR:

            Uopšte govoreći naši vojnici i 6 za civile su bili u kontaktu i razgovarali sa seljanima u slučaju opasnosti kao što je bio slučaj 98. kada smo upozorili na seljake da postoji opasnost od srpske ofanzive i takođe smo ih upozorili pre nego što su počele borbe u Račku. Nikada im nismo izdavali naređenja da napuste selo ali oni su sami, većina stanovnika Račka su odlučili da ostanu u selu.

PITANjE:

            Ima još dva dokumenta koje bih hteo da pogledate. Oni su već uvedeni u spis. Dokazni predmet 179 molim vas. Ovaj dokument koji je već zaveden preko generala Mezenova. To su beleške sa njegovog razgovora ili sastanka  koji je imao sa pukovnikom  Bogoljubom Janićevićem 16. januara i ako bismo mogli staviti engleski na grafoskop, a orginal da damo svedoku. Mislim da svedok razume srpskohrvatski. I ako pogledamo na grafoskop videćemo koje sam ja pasuse označio  i gde bih želeo da svedok prokomentariše.

            U sredini monitora ima jedan pasus za koji bih želeo da mi kažete da li odgovara istini. Pročitaću na engleskom. 15-oro terorista ubijeno, osumnjičenih za terorizam, 15 ubijeno. Pokušali smo da ih nađemo, nema nikog u selu. Otišli smo u šumu i bunkere koji su malo iznad sela verujemo da je njihov glavni štab u Južnicama gde je otvorena vatra iz velikog  naoružanja 12,7mm. OVK su koristili snajper, kineske minobacače, bacali mine na policiju i granate iz minobacača 71mm preko brda. Policija je vršila pretrage dok nije stigla do bunkera, zaustavila se zbog vatre i pošto su isterali vojnike iz bunkera našli su oružje, jedan Brauninig, nekoliko mina za ručni bacač, 36 automatskih pušaka, 2000 metaka, 2 snajperske puške itd. To ste vi rekli, da li je ovo tačno.

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Možda imamo problema sa prevodom. Šta biste rekli da li je to tačno, da li je  15 terorista ubijeno. Izvinite da li me čujete gospodine Buja.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li je tačno da je ubijeno 15 terorista ili manje. Pod pretpostavkom da je terorista, znači  pripadnik OVK.

ODGOVOR:

            Pre svega, ne znam koji se ovde glavni štab pominje u Južnicu ili Lužnicu, ja ovde imam dokument na srpskom gde piše Lužnica koji nije bio u mojoj zoni odgovornosti i zapravo je vrlo daleko od Račka. I ne mogu da odgovorim da li su oni zarobili neko oružje ali jedinica u Račku i bazi u Račku imala je 4 oduzete automatske puške kalibra 12,7 i 7,9mm.

PITANjE:

            Znači što se tiče Lužnice koju možemo naći na našoj mapi na strani 11, dokazni predmet B19. To je tu na vrhu strane. Ukoliko su oni našli to oružje na tom mestu da li je to imalo ikakve veze sa OVK u Račku.

ODGOVOR:

            Ne, jer mi nismo imali nikakve jedinice u našoj zoni u Lužnicu. Niti jedinice koje bi bile povezane sa tom zonom.

PITANjE:

            Molim poslužitelja da okrne drugu stranu na engleskom. Na sredini strane spominje se na početku operacije videli smo ljude u crnim uniformama, policajce UČK kako koriste žene i decu kao zaklon u bekstvu. Da li je u OVK bilo ljudi koji su nosili crne uniforme.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li je bilo nekih vojnika UČK u crnim uniformama koji su bili tog dana u Račku.

ODGOVOR:

            Ne u Račku.

PITANjE:

            Da li je bilo govora o tome da se žena i deca koriste kao zaklon u Račku ovog dana, kao živi štit.

ODGOVOR:

            Naravno da ne jer to je bilo albansko stanovništvo, to su bile naše porodice, rođaci, braće i sestre samih vojnika.

PITANjE:

            Sada bih pokazao svedoku drugi dokument koji je već postao dokazni predmet. Datum na dokumentu je 16. januar 99. To je izveštaj MUP-a Republike Srbije vezan za događaje ovog dana i neću oduzimati vreme sudu detaljno razmarajući ovaj izveštaj. To možemo učiniti kasnije.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet tužilaštva 211.

PITANjE:

            Kao izveštaj navodno iz tog vremena hteo bih da ga pogledate gospodine Buja i da prokomentarišete njegovu tačnost, tačnije tačnost konkretnih tačaka u njemu. Stavićemo original na grafoskop. Stavićemo engleski na grafoskop. Pogledajte drugu stranu molim vas. Tu imamo pasus koji se odnosi na Račak, počinje 1. januara. Dalje piše "borba sa teroristima trajala je do 15.30. Tokom pretraživanja sela otvorena je vatra na policajce iz "Brauninga", kalibra 12,7 iz mitraljeza i minobacača. Teroristička grupa je likvidirana uz maksimalne napore policije.

            Šta biste rekli da li je ovo tačno? Da li je istina?

ODGOVOR:

            Pre svega mi smo otvorili vatru. U stvari prvo su srpske snage sa brda Česta otvorile vatru, a u tri sata  prema našoj kasnijoj analizi započela je operacija koja je trajala do 6 ili 7 sati u tišini bez pucnjave sve dok oni nisu ponovo zauzeli položaje.

PITANjE:

            Ako pogledamo istu stranu malo niže tu se govori tokom operacija oko 60 pripadnika švicarskih terorističkih bande su likvidirani. A vi ste već rekli da je iz vaše grupe ubijeno oko 10, a ostali koji su poginuli nisu imali nikakve veze sa OVK. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Na dnu strane piše sledeće je nađena na mrtvim teroristima. Tri Brauninga protivazdušna mitraljeza, 2 karabina, 30...Gospodine Buja, da li je to tačno za tri Brauninga.

ODGOVOR:

            Ne. Mi smo imali samo jedan 12,7mm.

PITANjE:

            Dalje ide 2 karabina, 36 automatskih pušaka, 1.802 metka različitih kalibara, 6 ručnih bombi, 2 ručne bombe. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Tačno.

PITANjE:

            Znači vi kažete da to oružje jeste pronađeno ili da nije pronađeno.

ODGOVOR:

            Netačno, nije pronađeno.

PITANjE:

            Imam još samo nekoliko pitanja za ovog svedoka. Godine 1998., a zatim i 99, vi ste promatrali srpske vojne snage. Jeste li promatrali i srpske policijske snage?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li videli neke paravojne grupe. Spomenuli smo "Crnu ruku", ali da li ste videli još neku drugu paravojnu grupu?

ODGOVOR:

            Videli smo paravojne grupe koje su takođe nosile crne uniforme, tokom zime imali bi bele uniforme. "Crna ruka" je bila relativno dobro poznata među albanskim civilnim stanovništvom zato jer su oni operirali noću i ubijali civile.

PITANjE:

            Jeste li imali priliku slušati radio komunikacije među te tri grupacije, vojska, policija, paravojska?

ODGOVOR:

            Kada je reč o vojsci i policiji - da, mi smo uspeli uhvatiti neke kratke kodirane poruke, a slušali smo i otvorene razgovore koji su bili, obično, veoma kratki. Međutim, kada je reč o paravojsci, mi nikada nismo uspeli uhvatiti te komunikacije jer, prema informacijama koje smo dobili od civila koji su ih videli, oni su koristili druga sredstva komunikacije. Koristili su mobilne telefone.

PITANjE:

            Iz razgovora koje ste čuli, a koje su vodili vojska i policija, šta se dade zaključiti, ko je koga kotrolisao?

ODGOVOR:

            Obično bi to bila vojska, a policija bi postupala po njihovim naređenjima. Na taj način su izvodili zajedinčke operacije, masakr u Račku bio je zajednička operacija policije i vojske. Među njima, bilo je i srpskih civila i srpske paravojske.

PITANjE:

            Jeste li, na osnovu poruka koje ste čuli, bili u stanju identifikovati na kojem nivou vojska komandira vojskom i policijom?

ODGOVOR:

            Vojska je bila na višem nivou. Oni su zapovedali. Čuli smo brojke, na primer, 401. To označava jedinicu. Bilo je drugih brojaka, 401 se često spominjala. Ja mislim da je zapovedni nivo bio u okviru vojske.

PITANjE:

            A, kada je reč o konkretnom nivou, odakle su dolazile instrukcije, da li možete nešto o tome reći?

ODGOVOR:

            Moglo se raditi o nekom pukovniku.

PITANjE:

            Jeste li čuli neka konkretna uputstva koja su imala uticaja na položaj kosovskih Albanaca, pogotovo nakon početka bombardovanja NATO pakta?

ODGOVOR:

            Da. Stalno smo putem radio komunikacija čuli stvari, a ono što sam uspeo potrefiti je to, kada smo u radio komunikacijama čuli da se reči terorističke bande koristi za civile koji su krenuli prema Sarajevskoj Klisuri i prema Albaniji. Dakle, to je korišćeno za raseljeno albansko stanovništvo. Ja sam video tu kolonu, taj konvoj ljudi i, prema tome, bio sam u stanju videti da je to naređenje sprovedeno u život.

PITANjE:

            Vi ste nam sada rekli o onome što ste videli. Međutim, mene zanima šta ste vi na radiu čuli a što se odnosilo na ono što ste videli?

ODGOVOR:

            Pa, upravo se o tome i radi. To su bila naređenja da se terorističke bande, kako su ih oni zvali, povedu u smeru Albanije. to je ono što sam ja čuo na radiu. I nakon toga sam video stanovništvo, ili terorističke bande, kako su ih oni zvali, i na taj način sam mogao potvrditi da su oni, civilno stanovništvo, koje je išlo prema Albaniji, zvali terorističke bande.

PITANjE:

            Da li je to jedina stvar koju ste čuli o kosovskim Albancima, ili ste čuli i druge stvari?

ODGOVOR:

            Te bi poruke obično bile veoma kratke i nismo uspeli tu mnogo toga elaborirati, jer su poruke vrlo često bile i kodirane. Međutim, oni su često koristili ovakve uvredljive izraze kao ove koje sam spomenuo.

 

PITANjE:

            I još jedno, možda poslednje pitanje. Vratimo se na trenutak na seljake koji su živeli u Račku, a to se možda odnosi i na druge. Da li ste vi otkrili da li će se nešto dogoditi seljanima koji nisu bili pripadnici OVK-a, ako se sazna da oni znaju gde je bazirana OVK-a? Da li će se njima onda nešto dogoditi?

ODGOVOR:

            Da. Drugim seljacima su se dogodile stvari, bez obzira na to da li je bilo prisutnosti OVK-a ili ne. Bilo je slučajeva da su masakrirani civili koji nisu imali apsolutno nikakve veze sa OVK-a. U opštini Lipljan bilo je nešto što sam ja video, zatim još jedna u Klini ili u Gruklini, zatim masakr dvanaestorici civila iz Uroševca, iz opštine Uroševac.

PITANjE:

            Ja sam mislio na nešto drugo, ali mislim da ne moramo o tome više raspravljati. To su bila sva moja pitanja.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, pre nego što počnem ispitivanje, želeo bih da me obavestite koliko ćete mi dati vremena, s obzirom na to da je ispitivanje trajalo dva sata i 40 minuta punih, plus što imamo izjavu od 25 stranica? Nadam se da je to bar očigledno.

MEJ:

            Ne. Ne. Prvo, mi ćemo odlučiti koliko je vremena potrošila optužba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To piše na satu. Nećemo valjda da odlučujemo da li je danas ponedeljak ili utorak. U pola 12 je počelo ispitivati.

MEJ:

            Vreme koje je ukupno potrošila optužba, prema mom proračunu, je jedan sat i 54, 55 minuta, dakle zaokružimo to na dva sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej...

MEJ:

            Moramo biti sigurni da u vezi sa ovim vašim izjavama ne dođe do neke zabune. Vreme koje je potrošila optužba je, kao što sam rekao, bilo otprilike jedan sat i 55 minuta. Ali, u redu, možemo to zaokružiti na dva sata. Imajući to u vidu, videćemo kako vi napredujete. Ako bude puno svađanja, ponavljanja i relevantnih stvari, vreme za unakrsno ispitivanje biće skraćeno. U svakom slučaju, danas možete početi, imaćete još pola sata, a onda ćemo sutra dalje odlučiti. Ja osobno mislim da bi tri sata bio maksimum. Međutim, razmotrićemo to. Izvolite. Dakle, počnite danas, i onda ćete imati još, otprilike, dva i po sata sutra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Počeli ste s tim da ste osuđeni sa 13 godina zatvora zbog učešća u demonstracijama. Je li tako?

SVEDOK:

            Da. Zbog učešća u demonstracijama 1989.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je bila optužba po kojoj ste osuđeni?

SVEDOK:

            Optužba je bila zasnovana na Krivičnom zakonu Jugoslavije, član 114. i 139. U drugostepenom postupku to je opovrgnuto zato jer nije bilo dobro zasnovano.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, recite mi, pošto ja nisam neki krivični pravnik, za koje krivično delo je bila optužba? Svakako ne za učešće u demonstracijama?

SVEDOK:

            To nije bio zločin. Ja sam bio optužen za učestvovanje i za navodno organizovanje demonstracija. Dobio sam političku kaznu, politički motiviranu kaznu. Član 114. koji je penalizirao sve Albance na Kosovu i dobili su između jednu godinu i 10 godinu zatvora. Isto nisam advokat, pa ne mogu o tome više govoriti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To nije tačno, jer takve kazne za takva dela ne postoje. Ali, da vam osvežim pamćenje, da li ste vi, u to vreme o kome govorite, iz zasede napali vozilo patrole policije u kome se nalazio policajac Fatmir Ćerimi, takođe Albanac iz Lipljana?

SVEDOK:

            To je nešto što je iscenirano na srpskom sudu. Dobio sam maksimalnu kaznu od 13 godina. U drugostepenom postupku je taj bio opovrgnut jer nije bilo nikakvih dokaza da se mene osudi za to delo, i zato sam bio optužen i osuđen za demonstracije iz 1989. godine, a kazna mi je smanjena na 9 godina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sami ste rekli da ste pušteni. Znači, niste bili 13 godina, nego ste bili 4 valjda, ili koliko, ali, dakle, nije vam suđeno za učešće u demonstracijama, nego vam je suđeno na napad na vozilo patrole policije u kojoj je isto tako bio vaš sunarodni Albanac Fatmir Ćerimi iz Lipljana, je li tako?

            A ne za političko delo učešća u demonstracijama, da ili ne?

MEJ:

            Gledajte, upravo ovako gubimo vreme. On je na ovo pitanje već odgovorio. On je odgovorio na to pitanje, idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je 2. aprila 99. želim prvo, ako dozvolite gospodine Mej, da postavim nekoliko pitanja o ličnosti, u selu Trn kod Uroševca, kidnapovani su Mile Vuksanović, sanitarni inspektor i Jemi Ljika iz Uroševca. To vam povezujem sa činjenicom da je Miljazi Derguti koji je posle rata proveo dva, tri meseca zatvoren od UNMIK i proveo dva, tri meseca u zatvoru u Bonstilu, u američkoj bazi, tada izjavio i priznao da su kidnapovani Vuksanović i Ljiku predati višoj komandi, tj. Šuri Buji. Da li vam je poznato da su vaši kidnapovali ove ljude i da je ovaj uhapšen od UNMIK-a u Bonstilu priznao da su oni predati vama. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            To nije tačno. Jer, ljudi koje vi spominjete meni nisu poznati. A, izjava ove osobe koju ste vi spomenuli, ako ona uopšte postoji u tom obliku i ukoliko je on sudelovao u tom kidnapovanju, onda je on samo dao svoju verziju događaja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, dobro da li vam je poznato da je advokat Aćim Ismai, takođe Albanac, koji je bio angažovan na pronalaženju ovih kidnapovanih, ubijen na putu Uroševac-Vitina, i to posle odlaska naših snaga, posle 10. juna, da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Ja nisam zadužen za obezbeđenje. Mi nismo zaduženi za to, za to je odgovoran KFOR i administracija UNMIK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam da li su u to bili umešani vaši ljudi u to ubistvo?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vaši ljudi, govorim samo o onima koji su vama bili podređeni, ubili bivšeg policajca Mediju Sulejmanija? To bi trebalo da vam bude poznato, jer je inače ubijeno još 7 Albanaca koji su bili u kontaktu sa ljudima koji su kidnapovani. Da ili ne, samo kažete pa da idemo dalje, da ne gubimo vreme?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi ste živeli u Švajcarskoj, i kako kažete, bavili ste se pitanjima podrške za Kosovo, podrške od Albanaca. Kakve vrste podrške?

SVEDOK:

            Da. Organizovani su skupovi zajedno sa drugim Albancima. Oni su informisani o situaciji na Kosovu, i dakle, te stvari. Radili su, uglavnom, o informisanju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vaša aktivnost je bila isključivo vezana za oblast informisanja?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste u martu 98. godine, sa Hašimom Tačijem, Kadrijom Veseljom, koji su bili šefovi u vašoj organizaciji i sa još 27 muškaraca i jednom ženom došli iz Albanije naoružani na Kosovo, je li tako?

SVEDOK:

            Da, došli smo na Kosovo nas negde 30 vojnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ova lica koja sam pomenuo, je li tako, i svi naoružani?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste svi prošli vojnu obuku i da je među vama bilo pripadnika UČK-a iz Hrvatske, kao i onih koji su se obučavali u francuskoj Legiji stranaca?

SVEDOK:

            Nije bilo OVK-a u Hrvatskoj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja kažem UČK-a iz Hrvatske?

SVEDOK:

            Časni sude, molim vas da me ne prekidaju dok odgovaram. Dakle, bio sam upravo objašnjavao ko se nalazio u toj grupi od 30 ljudi. Dvojica od njih bili su bivši oficiri koji su imali iskustvo rata u Hrvatskoj. Iz informacija koje sam ja imao, znam da je jedan od njih Bekim Beriša, koji je bio ranije u nekim stranim jedinicama kao ova koju ste vi spomenuli, francuska Legija stranaca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U četvrtom pasusu na trećoj strani vaše izjave piše: "Među nama je bilo pripadnika UČK-a koji su bili iz Hrvatske. U UČK-a su bila i dvojica Albanaca koji su se obučili u francuskoj Legiji stranaca, nisam ih pre toga poznavao, čija je specijalnost bila da nas obuče da organizujemo vojnu strukturu i kako da njom upravljamo", je li tako. Dakle, to piše u vašoj izjavi?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste u martu, 98. po naređenju, kako vi to zovete, glavnog štaba, išli da regrutujete ljude za rat, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da. Na osnovu naređenja glavnog štaba, dobio sam zadatak da započnem sa organizacijom jedinice da se pripremimo za rat.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste lično morali da organizujete jedinice u Štimlju, Mališevu, Rancetu i Uroševcu, je li tako?

SVEDOK:

            Da, prva jedinica osnovana je i počela je delovati i organizovala je i druge jedinice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dakle, mart 88. vi mobilišete ljude po naređenju vašeg glavnog štaba na celom Kosovu za rat? Da li sam dobro razumeo vaše svedočenje?

SVEDOK:

            Govorim o mobilizaciji, ne o regrutaciji jer ljudi su se dobrovoljno javljali da postanu članovi OVK-a. I oni bi bili primljeni nakon razgovora i kao rezultat toga osnovana je prvo jedinica u Drenici. Za to je bilo zaduženo pet ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da bih ovde bio precizan, čitam vam samo dve reči sa treće strane "da regrutujemo ljude za rat", piše ovde. Dakle, 98. godine u martu, je li tako? Ovo piše u vašoj izjavi, regrutacija, a ne ovo što vi kažete. Da li je tačno da je tada Azem Sila .....

SVEDOK:

            Oprostite, molim vas. Mogu li to razjasniti?

MEJ:

            Da, razjasnite to.

SVEDOK:

            Molim vas da ne vadite delove moje izjave, jer ako to izvadite iz konteksta to bi se moglo zloupotrebiti i pogrešno citirati. Naređenje koje smo mi dobili bilo je da počnemo regrutirati vojnike. A način na koji smo to radili je bio princip dobrovoljnosti, tako su prvi pokušaji organizacije te stvari počele.

MEJ:

            Ja ne mogu naći u engleskoj verziji ovaj izraz regrutirati za rat.

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nemam englesku verziju.

OPTUŽBA:

            Nemam je ni ja, a mislim da bi svedoku trebalo dati neki dokumenat i staviti pred njega ili barem na grafoskop kako bi se utvrdila tačnost onoga što optuženi želi reći.

MEJ:

            Molim da se svedoku da njegova izjava.

            Dakle, dok čekamo na to, a pronašli smo taj paragraf, na engleskom stoji: "Kada smo stigli u dolinu Drenice, u martu 1998., petorica su se odvojila iz naše jedinice. Odvojili smo se na osnovu naređenja glavnog štaba OVK-a da odemo i da regrutiramo ljude za rat u drugim regionima. Trebali smo organizovati jedinice u Štimlju, Mališevu, itd.".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači, utvrdili smo to. Regrutuju za rat. Da li je tačno da je Azim Šila, star 45 godina iz mesta Kršna Reka u opštini Glogovac bio priznavan kao nekakav glavni šef UČK-a, je li tako?

SVEDOK:

            Ne. Ne kao glavni šef OVK-a, nego tek mnogo kasnije je, koliko sam ja shvatio, Azim Sulja bio imenovan za komandanta OVK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo, da ne biste dalje tražili, samo sledeći pasus posle ovoga koji se nastavlja na strani četiri, kaže, počinje: "Hašim Tači je naredio da se sprovede akcija regrutovanja", i to neću da čitam da ne bi gubio vreme, a završava se sa rečenicom: "Azem Sulja, star 45 godina, iz mesta Kišna Reka u opštini Glogovac je tada bio", kako vi zovete ovde "vrhovni komandant UČK-a i on je u februaru 99. godine bio na konferenciji u Rambujeu", čak?

SVEDOK:

            Da, jer u vreme konferencije u Rambujeu meni je postalo jasno da je glavni zapovednik OVK-a Azem Sulja. A naređenje za mobilizaciju, ne regrutaciju stanovništva je nešto što je bilo objavljeno u medijima i celo stanovništvo bilo je mobilizirano do početka bombardovanja NATO pakta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ovde vam isto u ovom pasusu koji sam pročitao stoji isto regrutacija po naređenju Tačija, ali da idemo dalje. Kako to, kada je on bio glavni komandant, Tači šef delegacije.

SVEDOK:

            Zato jer je on bio direktor političkog direktorata u glavnom štabu, čovek koji se bavio političkim pitanjima OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vama je dužnost bila da donosite oružje iz Albanije i da izvršavate vojne akcije. Je li to bilo precizno vaša dužnost kao što je u Švajcarskoj bilo da se bavite informisanjem, tako sada donosite oružje iz Albanije i izvodite vojne akcije. Je li tako.

SVEDOK:

            Ne, moja dužnost bila je da vodim 120 vojnika koji donose oružje, a ja sam bio komandant operativne zone Nerodimlje. Imao sam sva zaduženje regionalnog komandanta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U prvom pasusu, na 6 strani vaše izjave kažete: "dužnost mi je bila da organizujem jedinice za vreme najtežeg perioda kad smo sami morali daa donosimo oružje iz Albanije i u isto vreme izvršavamo vojne akcije". I dalje kažete da ste radili da vrbujete ljude da se priključe UČK i da ste to radili od marta do maja 98., znači od marta do maja 98. donosite oružje i izvršavate vojen akcije i trgujete ljude. Koje ste vojne akcije izvršili vi, koliko ste ljudi ubili.

SVEDOK:

            Molim vas ovo je vrlo široko pitanje i hteo bih da odgovorim  na svako podpitanje posebno.

MEJ:

            Da. Prvi deo je ovo: da li je bila vaša dužnost da organizujete ljude tokom teškog perioda da dovezete oružje iz Albanije.

SVEDOK:

            Ja sam morao da organizujem OVK 98. godine i vojnici koji su bili angažovani na nošenju oružja, bili bi slati u Albaniju gde bi dobijali naoružanje i to su bili pripadnici moje jedinice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preostao je zadnji deo pitanja koliko ste ljudi ubili u tim vojnim akcijama od marta do maja 98.

SVEDOK:

            Ne mogu reći koliko sam ljudi ubijao jer sam bio na frontu. Trajale su borbe a budite uvereni da su oni ljudi na koje sam ja uperio svoj nišan pali. Ne znam da li su poginuli ili ne, ali oni na koje nisam nišanio nisu poginuli. Oni na koje sam nišanio su bili srpski policajci, vojnici, pripadnici paravojnih formacija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko ste ih tako pobili u to vreme.

MEJ:
            On vam je upravo odgovorio na pitanje. Kaže da ne može reći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, gospodine Mej. Na to ćemo doći kasnije, na ovo što vi ovako intervenišete. A da li je tačno da je UČK 93. godine jednom vojnom odlukom sva ova područja Makedonije, Srbije, uključujući Kosovo i Crne Gore nazvao područjima ili zonama čiji je cilj bio da se uzurpiraju teritorije koje ste proglasili albanskim. Da vas podsetim da se ne bi mučili, na istoj strani srednji ovaj pasus, znači na strani 6, "OVK je 93. godine jednom vojnom odlukom područja Makedonije, Srbije, Kosova i Crne Gore nazvao područjima ili zonama" ali to je u stvari bio politički plan čiji je cilj bio da se oslobode albanske teritorije. Vi ste znači sve ove teritorije proglasili albanskim, je li tako.

SVEDOK:

            Potreban je opširan komentar da bih ovo objasnio. Politička odluka koja je doneta 93. godine kada je osnovana OVK imala je za cilj da oslobodi okupirane albanske teritorije, a smatralo se okupirane albanske teritorije između ostalog, izdate teritorije Makedoniji, Srbiji i Crnoj Gori. Za ovom odlukom  sledila je vojna odluka koja je ove teritorije delila na zone. Prva zona je bila operativna zona Kosovo, druga je bila operativna zona Makedonije itd. Tako je bilo u početku, međutim posle reakcije onih koji određuju međunarodnu politiku, glavni štab je seo i razmislio političke dimenzije OVK i doneo političku odluku odrekne ovih dosta širokih ambicija i da se koncentriše na Kosovo i na oslobađanje teritorije Kosova. Tako da je Kosovo nazvano zonom aktivnosti OVK , a njene podzone Kosova su operativne zone. To je bilo više politička nego vojna odluka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je ta vaša aktivnost, koja se ispoljila primenom sile i ubistvima o kojima ste maločas govorili, bila u funkciji upravo vojnog zauzimanja teritorija Makedonije, Srbije, Crne Gore, uostalom to u Makedoniji još uvek traje. Da li je ili nije.

SVEDOK:

            Cilj OVK je odredio OVK kao naš ratni cilj. I u tome sam ja učestvovao jer ovaj rat je nama nametnut. Prvi koji su koristili nasilje, koji su zatvarali ljude, otpuštali ih sa posla i maltretirali ljude na ulicama su bili predstavnici režima tako da su ljudi priterani uza zid. I naša strategija je bila sledeća, čak iako na drugim teritorijama kao što su Makedonija i Crna Gora OVK nije bila aktivna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite da znate da su za vreme rata ljudi na primer pobegli iz sela Rance zbog opasnosti i da ste upućivali seljake određenih mesta da napuste selo. Da ste čak imali i civilni odsek koji se time bavio.

SVEDOK:

            U okvirima komande, operativne zone Nerodimlje, kao i u drugim operativnim zonama imali smo nekoliko sekcija i ovo je bila sekcija za odnose sa civilima čiji je zadatak između ostalog bio da upozori stanovništvo na moguće srpske napade. Ova sekcija je to i uradila u vreme prve ofanzive 23. avgusta kada su vaše snage preduzele ofanzivu širokih razmera i palile selo Račak, Petrovo Selo, Jezerce gde nije bilo nikakvih pripadnika OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je vaša taktika bila da kažete seljacima da napuste selo, onda da to selo utvrdite i koristite za napade na vojsku i policiju, a posle to prikazujete kao napad na selo i civilno stanovništvo, je li to bila prosto rečeno vaša taktika.

SVEDOK:

            Ne, to nije istina.  Seljani bi bili upozoreni i mogli su da ostanu ili da odu kako sami odluče. Mi smo ih samo upozoravali na opasnost koja preti civilnom stanovništvu. Ostali bismo u selima kao što su Jarce gde je bilo vrlo malo civila, samo oko 4 porodice i oko Ranca ima 70 kuća. To je bio jedan kraj gde nije bilo civilnog stanovništva. Međutim, u Račku, Petrovom Selu, Malopljcu bilo je civilnog stanovništva, nije bilo nikakvih pripadnika OVK ili jedinica OVK. Ipak su ova sela napadnuta i spaljena. U Petrovom selu i Malopoljcu nije bilo OVK, međutim srpske snage su ipak uniptile ova sela. Naša strategija je bila da se utvrđujemo u mestima gde nije bilo civilnog stanovniptva da ih ne bismo ugrožavali.

MEJ:

            Sad ćemo prekinuti za danas.

            Gospodine Miloševiću, sada je 16.12 minuta, danas nećemo nastavljati više.

NAJS:

            Mogu li samo da informišem Sud kao i optuženog da imamo teškoće sa premeštanjem potencijalnih svedoka. Tačnije teško nam je da pomeramo avio letove obzirom da je počela letnja sezona tako da je naš sledeći svedok Žunići Isup mora da dođe u petak ujutro, njegov let ne možemo promeniti. Tako da ćemo promeniti redosled njegov i svedoka Hendreja tako da ćemo odmah sutra početi sa svedokom koga sam  pomenuo.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov, zapravo sam hteo da pokrenem jedno pitanje ... sad nije zgodan trenutak, ali ipak to je pitanje koje moramo rešiti, a to je sledeće. Došlo je do promene situacije generalno govoreći, pošto se sada optuženi ima saradnike i ovo suđenje se razvija a sudsko veće zaista mora da ima u vidu i sredstva koja se troše na ovo suđenje. Ono što sam ja želeo je da vas zamolim tačnije, da razmotrimos vi zajedno novu strukturu što se tiče amikusa u kojoj bi učestvovali sva trojica naravno ali samo jedan dnevno. Hteo bi da to razmotrite i možda bi ste mogli da date uskoro svoj odgovor. Mi imamo izvesne obaveze prema Međunarodnoj zajednici da obezbedimo da troškovi suđenja ne budu previsoki.

VLADIMIROV:

            Odgovoriću na to kada se konsultujem sa ostalima amikusima. Koji datum je sudsko veće imalo u vidu.

MEJ:

            Ako imate nedelju dana na raspolaganju da li bi to bilo dovoljno.

VLADIMIROV:

            Da.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest