aktuelno-m.gif (3720 bytes)

27. maj 2002. godine

STENOGRAM

 

MEJ:

            Izvolite gospođo Romano.

ROMANO:

            Gospodine, sada ćemo da se osvrnemo na događaje od 99 godine. Pre nego što je počelo NATO bombardovanje u martu 99 godine, da li se Vojska Jugoslavije već nalazila u vašem gradu Uroševcu.

ODGOVOR:

            Da Vojska je bila prisutna kao što je bila prisutna i policija. Bilo je takođe srpskih paravojnih jedinica.

ROMANO:

            Da li su nosili uniforme?

ODGOVOR:

            Da, bili su u uniformama.

PITANjE:

            Kakva vrsta uniforme je bila?

ODGOVOR:

            Vojska je imala svoju uniformu i bilo je eletnih jedinica vojske i policije a tamo su se nalazili i Frenkijevi momci. Tamo su se nalazili ... jedinice kao i druge paravojne jedinice.

ROMANO:

            Možete li nam molim vas, opisati vojnu uniformu. Recimo koje je bila boje i dati još neki drugi opis uniformi Vojske.

ODGOVOR:

            Vojska je imala maskirne uniforme. Frenkijevi momci su takođe imali maskirne uniforme ali druge boje.

ROMANO:

            Koje boje je bila uniforma Vojske.

ODGOVOR:

            Kad bi video fotografiju bilo bi mi lakše da vam opišem.

ROMANO:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet. Mislim da je broj 18.

            Gospodine molim vas pogledajte sada uniforme koje se nalaze pred vama i da li vidite ovde na fotografijama ispred vas uniforme slične onima koje su nosili vojnici.

ODGOVOR:

            Da. Ovo je vojna uniforma.

PITANjE:

            Pod kojim brojem je ta fotografija.

ODGOVOR:

            To je fotografija broj 1.

PITANjE:

            Vi ste rekli da se tamo nalazila i specijalna vojna policija. Da li vidite tu uniformu.

ODGOVOR:

            Ta uniforma je pod brojem 8. To su bile takozvane specijalne jedinice ili Frenkijevi momci, to je fotografija broj 8.

 

PITANjE.

            A koju uniformu je imala redovna policija.

ODGOVOR:

            Broj 6.

PITANjE:

            Vi ste spomenuli SA jedinice da li vidite njihove uniforme na fotografiji.

ODGOVOR:

            To je broj 6. Zapravo ovde nema uniformi SA jedinice, ali slični su ovim na fotografiji broj 6.

PITANjE:

            Da li je bilo i nekih drugih paravojnih jedinica.

ODGOVOR:

            Da bilo je. Bilo je drugih paravojnih jedinica oni koji su pripadali Šešelju. Ono što smo mi zvali Belim orlovima. Oni su ovde na slici broj 9. Ovo su bile srpske paravojne jedinice.

PITANjE.

            Šta su oni radili u vašem gradu neposredno pre nego što je počelo NATO bombardovanje u martu?

ODGOVOR:

            U početku su izlazili iz kasarni i dolazili u grad i izbacivali su ljude iz kuća na silu, uz pomoć oklopnih vozila i tako dalje. Zatim su ih stavljali u garaže albanskih kuća, u privatne radnje i u privatne kuće koje su pripadale Albancima tamo su ih razmeštali. Takođe bi mogao da vam kažem gde su oni bili stacionirani.

PITANjE.

            Pre nego što nam to kažete. Recite nam šta podrazumevate odnosno koga podrazumevate kad kažete oni su, na koga mislite na policiju, na vojsku na koga.

ODGOVOR:

            Ja sam pod time mislio na Vojsku, policiju i druge grupe. Oni su pripadali Srbiji i Jugoslaviji.

PITANjE.

            Gde se nalazila Vojska Jugoslavije.

SVEDOK:

            Možete li molim vas ponoviti pitanje.

PITANjE:

            Gde je bila stacionirana Vojska Jugoslavije, odnosno pripadnici Vojske Jugoslavije. Da li su imali kasarnu.

ODGOVOR:

            Vojska Jugoslavije je bila stacionirana u selu Komoglava, Rakaj i Merodilje to je sve u opštini Uroševac.

PITANjE.

            Kada kažete da su onda prešli u grad i da su počeli da izbacuju meštane o kojim se to selima radilo.

ODGOVOR.

            To su radili u selima Merodilje, Glava, Meruk i Rakaj.

PITANjE.

            I šta se onda desilo sa meštanima iz ovih meta.

ODGOVOR:

            Oni su proterali ljude iz ovih sela i meštani su pobegli neki u Skoplje, neki u Albaniju.

 

PITANjE:

            A šta se desilo sa vašom porodicom. Da li ste i vi napustili vašu kuću?

ODGOVOR:

            Da, ja sam otišao i poveo svoju porodicu zato što Vojska i paravojnici su pucali iz ručnih minobacača na moju kuću i ja sam odlučio da povedem svoju porodicu sa sobom i da odem, i otišao sam u selo Grema.

PITANjE.

            Da li ste se pridružili drugim meštanima?

ODGOVOR:

            Da, krenuo sam sa mojim komšijama i drugim meštanima. Hteli smo da idemo u Skoplje ali u konvoju gde smo se mi nalazili proneo se glas da sam ja radio za srpsku policiju i da će nam oni smestiti nešto. Tako da je konvoj počeo da se udaljava od mene, a ja nisam mogao ništa drugo da uradim nego sam odveo svoju porodicu u selo Rataj gde se nalazili srpski paravojnici i iz straha sam onda odlučio da se vratim sopstvenoj kući.

PITANjE.

            Od čega ste se plašili?

ODGOVOR:

             Plašio sam se i jedne i druge strane. Plašio sam se ljudi koji su pričali, plašio sam se za svoju porodicu, ali plašio sam se i pripadnika paravojnih jedinica koji su bili u Rataju koje nisam poznavao.

PITANjE:

            Vi ste se vratili kući. Da li ste kasnije ponovo napustili svoju kuću.

ODGOVOR.

            Da otišao sam kući i posle nekog vremena sam odveo svoju porodicu čuo sam od komšija da je voz išao za Skoplje i ja sam odlučio da tamo povedem svoju porodicu. Moja žena i ja smo otišli za Skoplje ali kad smo došli na železničku stanicu u Uroševcu tamo se nalazili inspektori iz Službe bezbednosti. Tamo su bili Dimitrije i Crni i iz straha da nam oni nešto ne urade ja sam odlučio da se sa ženom ponovo vratim kući sa ženom i sa porodicom. Vratio sam se kući sa ženom a moja porodica je otišla u Skoplje, a tamo na stanici Crni i Dimitrije su me pozvali i mi smo otišli u Kafe i seli smo u kafiću koji je pripadao SUP-u.

PITANjE.

            Pre nego što nastavite samo da preciziramo. Znači vaša porodica je otišla za Skoplje.

ODGOVOR:

            Da, tako je moja porodica je otišla za Skoplje u svojstvu izbeglica.

PITANjE:

            A vi i vaša žena ste znači ostali?

ODGOVOR:

            Tako je. Žena i ja smo ostali kod kuće.

PITANjE:

            Pošto ste se sreli sa Stojkovićem i Dimitrijem na železničkoj stanici otišli u kafić. O čemu ste tamo razgovarali.

ODGOVOR:

            Pa tamo smo govorili o tome kako su oni rekli da je rat počeo na Kosovu i da ćemo mi pobeći u Grčku.

PITANjE:

            O čemu ste još razgovarali?

 

 

ODGOVOR:

            Razgovarali smo i poslovima koje smo imali u 98 godini, koje sam ja izvršavao kao i o drugim zadacima o kojima je Mitić odlučivao.

PITANjE:

            Znači da li je Mitić hteo da vi nastavite da vi radite za njega.

ODGOVOR:

            Da, onda su Dimitrije i Crni došli u moju kuću zajedno sa nekim drugim pripadnicima antiterorističke grupe i Mitić mi je naredio da dođem kod njega u kancelariju.

PITANjE:

            Znači gospodine, posle kafića razgovarali ste sa Dimitrijem i Stojkovićem jeste se onda vratili kući.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE.

            I tada u tom trenutku ste saznali da je Mitić hteo da vi nastavite da izvršavate zadatke za njega. Je li to tako?

ODGOVOR:

            Jeste tačno je. Znao sam da su oni hteli da ja ponovo radim za njih. Ja nisam mogao da pobegnem zato što su oni motrili na železničku stanicu i na puteve koji vode prema Skoplju. Tako da ja nisam nikako mogao da odem u Skoplje, a da me oni ne primete, da me srpska policija ne primeti.

PITANjE:

            I znači kad ste se vratili kući, saznali da Mitić želi da razgovara sa vama da li je iko došao u vašu kuću da vas povede?

ODGOVOR:

            Da, jeste Crni je došao i Stojković Dimitrije i drugi pripadnici srpske policije.

PITANjE:

            Možete li opisati druge pripadnike srpske policije ukoliko su bili u uniformi.

ODGOVOR:

            Da, pripadnici specijalne jedinice su imali maskirnu uniformu.

Zato što su 99 godine se oni pridružili policijskim snagama. To je bila tajna organizacija crna ruka i oni su se pridružili anti terorističkim grupama tokom rata i zajedno vršili operacije. Imali su vozila, imali su ukradeni mercedes . Tu je bilo kola koja su pripadala albancima koja su bila pokradena tokom rata. Imali su ukraden mercedes, imali su cveni BMV i beli mercedes.

PITANjE:

            Znači ono što vi govorite gospodine da je Crna ruka ta organizacija sarađivala zajedno sa specijalnom anti terorističkom grupom SA zar ne.

ODGOVOR:

            Da. Tokom rata 1999 godine, oni su se pridružili jedni drugima i zajedno radili jedino što se njihove uniforme razlikovale.

PITANjE.

            U čemu su se razlikovale njihove uniforme?

ODGOVOR:

            Pa razlikovale su se te uniforme.

PITANjE:

            U kom smislu? Jesu se po boji razlikovale?

ODGOVOR:

            Da,samo po boji. Boja je bila drugačija.

PITANjE:

            Kakvu boju uniforme su imali pripadnici organizacije Crna ruka?

SVEDOK:

            Možete li molim vas ponoviti pitanje.

PITANjE:

            Koju boju je imala uniforma organizacije Crna ruka?

ODGOVOR:

            Ta uniforma organizacije Crna ruka je bila crna.

PITANjE:

            A šta je sa unifromom SA.

ODGOVOR:

            Specijalne jedinice su imale maskirne uniforme.

ROMANO:

            Molim sada da se ponovo pokaže svedoku dokazni predmet 18.

            Gospodine da li vidite sada na tom dokaznom predmetu ispred vas fotografiju uniformi Crne ruke?

ODGOVOR:

            Pa ovde nema fotografija uniforme Crne ruke.

ROMANO:

            Možete li molim vas da govorite u mikrofon i da ponovite ono što ste rekli.

ODGOVOR:

            Ovde nema uniformi Crne ruke,ovde postoje uniforme SA jedinice a to je fotografija broj 6.

ROMANO:

            Hvala. Gospodine pošto su vas pokupili u vašoj kući, da li su vas odveli u Mitićevu kancelariju.

ODGOVOR:

            Da, ja sam se sreo sa Mitićem u njegovoj kancelariji a to je bilo u gradu u zgradi Banke KOS, i tu su mi pokazali jedan niz fotografija pripadnika OVK kao i drugih ljudi i tu u Mitićevoj kancelariji su tu bila i dva inspektora bezbednosti Dragan Jašević i ... Travala i oni su hteli da vide da li sam ja znao pripadnike OVK. Ja sam prepoznao neke od njih. Dragan je znao jednog od njih sa jezerceta .. ja sam znao samo njihova imena ne prezimena i prepoznao sam ih po liku i posle nekog vremena su mi dali jaknu i maskui poslali su me u kafić koji se zvao Travera u Uroševcu. To je bilo tokom rata 99 godine.

ROMANO:

            Samo da nešto pojasnimo ova dva inspektora bezbednosti jesu li oni bili policajci. Jesu li oni radili sa Mitićem u istoj organizaciji.

ODGOVOR:

            Da. Oni su radili zajedno i bili su inspektori za politička pitanja, pripadali su Državnoj bezbednosti.

ROMANO:

            Znači oni su radili za DB.

ODGOVOR:

            Da, jeste oni su rekli DB u okviru Uroševačkog SUP-a.

PITANjE:

            Kad su vas zamolili da odete u ovaj restoran ... šta se posle toga desilo.

 

ODGOVOR:

            Odveli su me u restoran Travera gde se nalazila srpska policija sa inspektorima. Tamo je bio Branko Nedeljković kao glavni inspektor i Srećko .. i Dragan Đoka, tamo je bio i Ljubiša koji je bio zamenik. Bilo je i drugih inspektora.

PITANjE:

            A šta su oni tamo radili?

ODGOVOR:

            Oni su napravili zatvor u podrumu tog kafića i tamo su se nalazili ljudi koje su uhapsili iz grada, iz sela Račak i iz drugih sela i držali su ih u tom podrumu.

PITANjE:

            O kakvom se podrumu radilo?

ODGOVOR:

            Pa to je bio zatvor. Uglavnom su tamo držali ljude iz sela Račak. Zato što su počinili masakr u selu Račak posle čega je počelo NATO-vo bombardovanje a onda su hteli da se osvete meštanima sela Račak i onda bi ih pokupili iz tog sela doveli u podrum tog kafića i čak tamo maltretirali, i ubijali.

PITANjE:

            Šta se desilo dok ste vi bili tamo u tom restoranu. Šta ste videli?

ODGOVOR:

            Video sam osobu iz Uroševca koji se zvao Muhamed Bega. On je imao 50 godina. Tamo je bio zavezan za stolicu sa lisicama i tkuli su ga. Dragan Jašević i Spasoš ... su ga tukli.

PITANjE:

            A zašto su ga tukli?

ODGOVOR:

            Pa navodno su dobili podatke da je njegov sin bio u OVK. Sin po imenu Sadik.

PITANjE:

            I šta ste tamo još posle toga videli?

ODGOVOR:

            Pa to sam sve video kad su me odveli u kafić ....

PITANjE:

            Da, gospodine mi sad govorimo o tom kafiću ... Koliko ljudi je bilo tamo zatvoreno?

ODGOVOR:

            Pa bilo je puno ljudi u podrumu tog kafića. Bilo je više od 20. Čuo sam od inspektora da su tamo držali dve albanke. Tamo se nalazio bunar pored ulaza u kafić. Tu je bilo novčanika, tu je bilo dokumenata koji su pripadali zatvorenicima i njih su  čuvala dva rezervna policajca čije likove znam. Ti policajci su bili iz Uroševca.

PITANjE.

            I da li su svi ljudi koji su držani u podrumu tog kafića bili pripadnici OVK?

ODGOVOR:

             Ne nijedan od njih nije bio pripadnik OVK, bili su civili i bili su pohvatani na ulicama i po radnjama. Tamo nije bilo nijednog jedinog pripadnika OVK.

PITANjE.

            Pa zašto su ih onda zatvorili?

ODGOVOR:

            Zatvorili su ih zato što je srpska policija bila ljuta na meštane iz sela Račak i čim bi uhvatili na ulici, ili ukoliko su oni bili iz Petrove u Mesnoj zajednici Štimlje odma bi ih uhvatili, tukli bi ih za bezbol palicama, sa električnim kablovima, sa time su ih tukli i rezervni policajci i inspektori. Jednako su ih zlostavljali.

PITANjE:

            Da li znate šta se desilo ovim ljudima i da li znate šta se desilo sa ljudima koje ste vi identifikovali na fotografijama koje su vam tamo pokazali?

ODGOVOR:

            Ne znam šta se dogodilo Muhamedu Megi ja sam samo video da ga inspektori tuku i da ga ispituju o tome gde je njegov sin. On nije odgovorio na to pitanje i ne znam šta se kasnije njemu dogodilo. Oni su me odveli u podrume koje sam ranije video i zatim su me ukrcali u jedan automobil maskiranog, kako me niko ne bi prepozno. Ali ja nisam prepoznao niti jednog od njih, i tako sam se vratio iz podruma.

PITANjE.

            Gospodine, dali su vam masku i odveli vas u podrum kako bi prepoznali nekoga ko pripada OVK.

ODGOVOR:

            Ne pripadnika OVK. Nego u slučaju da je tamo bio neki pripadnik njegove porodice. Recimo sin ili ćerka ako je neko od njih imao pripadnika porodice u OVK.

PITANjE:

            I da li znate da li su ti ljudi kasnije pušteni?

ODGOVOR:

            Ne znam šta se nakon toga s njima dogodilo. O tome nemam nikakvih informacija.

PITANjE:

            Vratimo se natrag, na ono što ste radili za Mitića. Da li je Mitić sa vama razgovarao o tome da nastavite sa zadacima koje ste započeli obavljati godine 98?

ODGOVOR:

            Da, nastavio sam s tim poslom iz 1998 godine. On je takođe u 99 dodao još neke poslove kada je počeo rat.

PITANjE:

            Dakle, da li je to onda bila ona ista lista o kojoj ste razgovarali 98 godine?

ODGOVOR:

            Bila je to ista lista. Ali na njoj još dodato nešto. Dodati su drugi ljudi i druge kuće.

PITANjE:

            Kakve su to bile nove mete koje su dodate?

ODGOVOR:

            Novi zadaci koji su dodati bile su kuće u kojima je boravio OEBS godine 98. One su na spisku bile zabeležene kao kuće koje treba spaliti i mesta koja treba podmetnuti eksploziv.

PITANjE:

            Da li ste dobili uniformu?

ODGOVOR:

            Nisam imao uniformu. Imao sam samo kapu i masku.

PITANjE:

            A oružje?

ODGOVOR:

            Imao sam oružje, imao sam jedan pištolj tipa 88 i dozvolu za to od Mitića.

PITANjE:

            Koliko ljudi je radilo sa vama 1999?

 

ODGOVOR:

            Bilo je mnogo ljudi. Bilo je nekih 15 do 20 ljudi.

PITANjE:

            Ko su oni bili?

ODGOVOR:

            Pa ja ne znam imena tih ljudi, ali mogao bi ih prepoznati na fotografijama. To je bio Dragan Stojković zvan Crni, zatim Dimitri, zatim jedan policajac po imenu Džira iz Babuša, Dimitrija sam već spomenuo, a bio je jedan Bandam. I mnogi drugi koje bi mogao prepoznati sa fotografija.

PITANjE:

            Da li su oni bili pripadnici "Crne ruke" ili specijalnih  jedinica?

ODGOVOR:

            Bilo je pripadnika "Crne ruke" i pripadnika specijalnih antiterorističkih jedinica. U ratu vođenom 99. te dve grupe su se družile zajedno i radile zajedno.

PITANjE:

            Jesu li imali oružje i automobile?

ODGOVOR:

            Da, imali su automobile, oružje, imali su i oklopna vozila.

PITANjE:

            Možete li opisati automobile?

ODGOVOR:

            Da, kao što sam već rekao, to je bio jedan "mercedes", crveni "BMV", bela "101", zatim su to bili policijski džipovi, jedno oklopno vozilo, imali su i oružje, automatsko oružje sa prigušivačima, pištoljem, 15 crvenih zastava, noževe, imali su automatske puške, 53 i drugu opremu.

PITANjE:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 17 i 21.

            Pokažite sudu neka od vozila koja ste spomenuli ako ih vidite na tom listu papira.

ODGOVOR:

            Ne, ovde nema fotografija onog što sam ja video.

PITANjE:

            Molim  da svedoku pokaže sve fotografije.

ODGOVOR:

            Ne, niti ovde. Evo, ovo broj 9, jedno takvo oklopno vozilo su imali. I ovaj džip pod brojem 13.

PITANjE:

            Hvala. A sada molim da pokažete oružja.

ODGOVOR:

            Evo, ovo pod brojem 1.

PITANjE:

            A druga fotografija?

ODGOVOR:

            Ne. Ništa od ovoga.

PITANjE:

            Da li znate kako se zove puška pod brojem 1?

ODGOVOR:

            To je automatska puška M 45.

PITANjE:

            Hvala. Šta je Mitić rekao, šta treba da radite?

ODGOVOR:

            Mitić mi je rekao da odem sa gore navedenim ljudima na posao da sednemo raditi i to na onim ljudima koji su pružali otpor.

PITANjE:

            Da li se sećate šta je bio vaš prvi zadatak?

ODGOVOR:

            Prvi zadatak bio je da odemo do Algima Irahimija u novoj četvrti Uroševca i tamo smo i otišli. Otišli smo u tri automobila. Mitić je naredio da se on ubije i zato je bio patriot, albanski patriot. Policija ga se bojala, oni su ga često spominjali i zato smo dobili naređenje da ga ubijemo. Ubili smo ga.

PITANjE:

            Gospodine, vi ste otišli u kuću Algima Ibrahimija godine 98., ali tada ga niste ubili. Onda vam je rečeno da se vratite 1999. i da ponovo obavite posao. Šta se dogodilo 99.?

ODGOVOR:

            99. smo se tamo vratili u automobilu, otišli smo do njegove kuće, Dimitrij i drugi su izašli, Dimitrij i još jedan policajac, on je nosio masku i crnu uniformu. Imao je pušku sa prigušivačem. Pred vratima su bila dva psa. Provalili smo vrata vi ušli i nakon 10 minuta vratili su se iz njegove kuće, govorili su oki-tokijem sa Metićijem i rekli su da je stvar obavljena. Nisam video šta se tačno dogodilo zato jer sam bio vani, u automobilu.

PITANjE:

            Jeste li čuli pucnjavu?

ODGOVOR:

            Čuo sam pucnjeve, ali to je bilo sa prigušivačem. Ja sam samo čuo kada su na početku, na samom početku ubili pse.

PITANjE:

            Da li se sećate čoveka po imena Izet Bećiri?

ODGOVOR:

            Uzred Bećiri, takav postoji.

PITANjE:

            Da. Da, da li je on bio na popisu?

ODGOVOR:

            Da. Izred Bećiri bio je pripadnik Demokratskog saveza u Uroševcu. Imao je kuću a u njegovoj kući nalazile su se učionice za nastavu za albansku decu. I dato je naređenje da se njegova kuća digne u vazduh i spali.

PITANjE:

            Da li je taj posao obavljen?

ODGOVOR:

            Da. Otišli smo tamo, podmetnuli smo eksploziv sa srpskom policijom i digli smo to u vazduh.

PITANjE:

            Šta se dogodilo sa hotelom?

ODGOVOR:

            Mitić je čuo da je sin Aginija, po imenu Fadel postao pripadnik OVK-a. Zato nam je rečeno da odemo i da podmetnemo eksploziv i dignemo njegovu kuću u vazduh.

PITANjE:

            I šta se dogodilo, jeste li to učinili?

ODGOVOR:

            Da. Pripadnici specijalne jedinice obavili su taj posao.

PITANjE:

            Kako su to uradili?

ODGOVOR:

            Otišli smo dva puta do tog hotela. Prvi put kada smo bili tamo u jednom oklopnom vozilu i sa "mercedesom" i "BMV"-om i onim drugim vozilom, to nismo mogli učiniti. Bilo je mnogo ljudi uokolo i oni su otvorili vatru. Ljudi su bili uplašeni, počeli su bežati i nisu hteli da neko vidi šta se dešava, međutim u hotelu je još uvek bilo ljudi. Oni su počeli pucati i videli smo ljude kako padaju a još uvek su bili živi, bili su ranjeni. Oni su pali na zemlju, oni su otišli u zgradu, podmetnuli ekpslozive i digli u vazduh hotel.

PITANjE:

            Jesu li oni pucali na ljude unutar ili izvan hotela?

ODGOVOR:

            Ne, ne unutra, pucali vani, na ulici, jer ljudi je bilo vani na ulici.

PITANjE:

            I šta se dogodilo sa hotelom?

ODGOVOR:

            Pa, eksploziv je bio podmetnut, međutim posao nije bio dobro obavljen tako da smo se morali još jedanput vratiti. Ja sam tada bio u automobilu i tada su podmetnuli eksploziv, polili unutra benzinom i to bi bilo ......

PITANjE:

            Da li se sećate čoveka koji je bio advokat u Uroševcu?

ODGOVOR:

            Da, Abdul Seljami, on je bio advokat u Uroševcu, u četvrti Lađeri.

PITANjE:

            Da li je i on bio na popisu?

ODGOVOR:

            Da, on je bio na popisu, on je trebao biti ubijen, Mitić je naredio da se likvidira. A ako njega ne bude da onda uzmemo njegovu kćer.

PITANjE:

            I jeste li to učinili?

ODGOVOR:

            Otišao sam do njegove kuće zajedno sa njima. Bili smo u tri automobila, "mercedes", "BMV" i treći automobil, Dimitrije, Doco i trojica drugih policajaca ušli su unutra. Čekali su nekih 5, 10 minuta. Dimitrij i drugi ostali su u kući, a mi ostali smo se vratili u Bankost, tamo gde je bila uprava milicije.

PITANjE:

            Da li znate šta se dogodilo njemu i njegovoj kćeri.

SVEDOK:

            Ne, to nisam nikad saznao.

PITANjE:

            Da li znate da li je rečeno da je posao obavljen.

SVEDOK:

            Ne znam šta se dogodilo, ne znam da li je posao obavljen ili ne. Nisam o tome ništa čuo.

PITANjE:

            Rekli ste da ste godine 1998. otišli u kuću Osmana Nuhe. Da li ste se tamo vratili godine 1999.

 

 

SVEDOK:

            Godine 1998. dobili smo naređenje da odemo u njegovo selo u kuću Osmana Nuhe u selo Nerodimići. Ja sam tamo otišao sa Čovekovićem, to je bio taj sa nadimkom Crni. Iamli smo kineske ručne bacače, otišli smo u to selo, u policijsku stanicu u Nerodimiji i tamo je Crni dobio naređenje da baci bombu na kuću Osmana Nuhe. A druga bomba bila je za kuću Šabana. On je bacio bombu u kuću Osmana Nuhe i drugu bombu u Šabanovu kuću. i nakon toga smo se vratili kući.

PITANjE:

            To je bilo pitanje 98. a šta je  bilo godine 99.

SVEDOK:

            1999. smo se tamo vratili. Mitić nije voleo tog čoveka zato jer je on bio rodoljub i Srbi ih nisu voleli. Oni se međusobno nisu voleli. I zato je dato naređenje da se ta osoba likvidira. Dimitrije je dobio to naređenje i njegovi ljudi iz specijalne jedinice su dobili naređenje da ga ubiju.

PITANjE:

            Odgovorite molim vas sa da ili ne. Da li ste vi to učinili. Vi i Dimitrije ili neko drugi u grupi.

SVEDOK:

            Ja nisam obavio taj posao. Taj posao je obavio Dimitrije sa drugim ljudima, ja sam ih samo pratio i nisam zaista video šta se dogodilo. Ja sam samo kasnije čuo kako govore na voki-toki. Dimitrija su pitali šta se dogodilo, on je rekao da je bilo mnogo krvi, da je bilo noževa u njima, on je imao rukavice i masku tako da ne znam šta se dogodilo unutra. Samo sam čuo vrisku žena i dece. Dakle ne znam šta se dogodilo jer sam sedeo napolju u autu.

PITANjE:

            Postojala je kuća koju je kao bolnicu koristila organizacija Majka Tereze. Da li znate šta se tamo dogodilo.

SVEDOK:

            To je bila kuća Remzija Bećirija u Uroševcu. Tamo se nalazio Dom zdravlja za Albance. To je bio brat Krucija Bećirija. Tako da ga zbog tog razloga srpska policija nije volela pa su i tamo podmenuti eksplozivi. Dve kuće su bile jedna do druge, pa i njegova kuća je takođe bila uništena i u njoj i Dom zdravlja.

PITANjE:

            U hotelu Sokoli boravio je OEBS, šta se dogodilo tom motelu.

SVEDOK:

            Ta kuća u ulici Zen Hajdin, bila je kuća u kojoj je OEBS imao svoje zapovedništvo. Godine 1999. dobili smo naređenje da to dignemo u zrak zato jer su tamo prema traci OEBSA.

PITANjE:

            Odgovorite sa da ili ne. Da li je taj posao obavljen.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Šta se dogodilo čoveku po imenu Mile Tica.

SVEDOK:

            Srpska policija se i njega bojala. Mitić i drugi inspektori često su ga spominjali. Govorili su da je on opasna osoba. I rečeno je da treba likvidirati njega i njegovu obitelj.

PITANjE:

            Ko je on bio.

SVEDOK:

            Govorim o Imiju Rečiti. On je bio ranije osuđivan za politička dela. Zato jer je bio rodoljub. I zato ga je policija držala pod prismotrom. Za vreme rata bio je zapovednik OVK za selo Jezerce i dao je naređenje da se njegova kuća minira i uništi.

PITANjE:

            Odgovorite sa da ili ne. Da li se to i dogodilo.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li je ime Rečita takođe bilo na čelu Saveta za ljudska prava i slobode.

SVEDOK:

            Da, bio je ranije. Negde godine 90. A kasnije se pridružio OVK. Kasnije je dakle bio zapovednik UČK, odnosno OVK.

PITANjE:

            Ko je Jusufi Ademi i šta mu se dogodilo.           

SVEDOK:

            On je bio iz sela Rakaj. Njegova porodica je imala ranije problema sa srpskom policijom. Policija je tamo tražila oružje. I kako bi spasio svoju porodicu, kako bipronašao neko rešenje on se, on je pristao da radi za njih, a kasnije smo dobili informaciju da je pobegao i da se pridružio OVK. Zatim je dao naređenje da se on ubije. On i njegova porodica, njegova braća.

PITANjE:

            I šta se dogodilo.          

SVEDOK:

            Otišli smo tamo u oklopnom vozilu u džipu i PMV-u. Tamo je bio i mercedes i još drugo vozilo. Otišli smo u selo Rakaj, opkolili tu kuću, on je u dvorištu imao 4 psa i Dimitrije je pucao na njih, ustrelio ih je, pucao je i na kuću. U kući nije bilo pasa i zapalili smo te kuće, 6 ili 7 kuća i garažu i sve smo to spalili.

PITANjE:

            Kome su  pripadale te kuće, tih 6 kuća.

SVEDOK:

            Te su kuće pripadale njegovoj braći, rođacima i sve smo te kuće spalili.

PITANjE:

            Šta se dogodilo Fariju Mahaliju.

SVEDOK:

            Dato je naređenje da se kuća farima Mahale digne u zrak jer smo čuli da ta osoba finansira OVK.

PITANjE:

            Odgovorite sa da ili ne. Jeste li to i uradili.

SVEDOK:

            Da, oni su to uradili.

PITANjE:

            Da li se sećate bilo kog drugog posla koji ste tamo obavili.

SVEDOK:

            Ja nisam lično obavio te poslove, to je uradila srpska policija. Oni su počinili dosta drugih stvari i mnogo drugih stvari je dignuto u zrak. Kuća Nezirija ...i mnoge druge kuće.

PITANjE:

            Jesu li one nekoga likvidarali.

 

SVEDOK:

Ne, ne znam. Koliko ja znam ne. Ali pripadnici paravojnih formacija su opljačkali kuće. Crni i njegovi momci opljačkali su nekoliko kuća a bilo je i drugih paravojnih jedinica koje su takođe pljačkale.

PITANjE:

            Neposredno pre dolaska snaga NATo pakta u junu 99. da li je Mitić stupio sa vama u kontakt.

SVEDOK:

            Oprostite nisam razumeo pitanje. Da li možete da ga ponovite.

PITANjE:

            Postaviću vam drugo pitanje. Idemo prvo na jednu drugu temu. Da li se sećate bitke u Kačaniku između snaga OVK i srpskih snaga.

SVEDOK:

            Da, došlo je do bitke. Ja sam bio tamo bio u vreme kad se OVK borio protiv specijalnih jedinica Srbije. Bili smo u selu Rakaj. Specijalne jedinice pozvane su radio iz Kačanika da nam dođu i pomognu jer su oni bili opkoljeni. Mitić je dobio taj zahtev i tako smo mi otišli u Kačanik.

PITANjE:

            I šta se dogodilo sa OVK.

SVEDOK:

            Pa kad smo otišli tamo ustanovili smo da je policijsko vozilo, jedno policijsko vozilo uništeno. To je bilo zeleno vozilo, a dva policajca su ranjena. Jedan od njih zvao se Žuti, bio je iz Štimlja, a drugog nisam ni znao. Specijalne snage su tada došle odvezle ranjene i kasnije izbila borba OVK i specijalnih jedinica. A kad se smračilo došla je Vojska redovna vojska Jugoslavije tenkovima i pragama došle su paravojne jedinice sa policijskim  inspektorima Srbima. Jedan od njih zvao se Novica i on je takođe učestvovao u akciji i on je bio u Vojsci i u paravojnim jedinicama. I oni su nas otpratili tenkovima i pragama natrag do policijske stanice u Uroševcu.

PITANjE:

            Gospodine, da li je Mitić ikad vama spomenuo da ubijate civile?

            Da li su vas pustili posle toga?

ODGOVOR:

            Posle tri dana su me vozilom kolima opet vratili do kuće mog ujaka i dali su mi jedan dokument sa pečatom OVK i rekli su mi slobodan si. Nema nikakvih problema sa nama možeš se slobodno kretati ali pazi zato što se pročulo da si i ti bio umešan u sve ovo.

PITANjE:

            Da li su vas posle toga pripadnici OVK ... ponovo priveli.

ODGOVOR:

            Posle ovog događaja otprilike nedelju ili dve dana posle, nisam sasvim siguran su me ponovo pokupili. Ali ovog puta su to bili ljudi koji su imali OVK uniforme i maske. A zapravo nisu bili pripadnici OVK, jednostavno je bila neka banda koja se izdavala za pripadnike OVK i odveli su me u selo i tamo su me držali jako dugo, maltretirali me. Ali tu se radilo o nečem drugom. Ja nisam sasvim razumeo o čemu se radi. Oni nisu bili pripadnici OVK već su se pretvarali da jesu. Pravi pripadnici OVK koji su me prvi put priveli me nisu uopšte maltretirali.

PITANjE:

            Gospodine, kako ste znali da je ovo bila jedna banda, ne pravi pripadnici OVK. Da su se samo predstavljali da su iz OVK?

 

ODGOVOR:

            Pa to sam svatio na osnovu toga što oni prvi pripadnici OVK koji su me pokupili su hteli da čuju neke informacije od mene. A ovi drugi su me pitali za neke druge probleme koje sam ja imao od ranije. To se ticalo moje žene, te vrste problema, i tako sam svatio da oni nisu pravi pripadnici OVK nego su se samo pretvarali. Pno ljudi je radilo što šta pre rata, i posle rata izdavajući se da su iz OVK. Oni su pljačkali radili razne nezakonite stvari.

PITANjE:

            Gospodine, da li ste vi tražili zaštitu od NATO-a.

ODGOVOR:

            Da, ja sam otišao do njihovih predstavnika. Otišao sam do NATO-og komandanta ali rekli su da ne mogu da zaštite pojedinca. Rekli su da mogu da čuvaju moju kuću, ali ja nisam pristao na to i tu se sve završilo. Rekli su mi da idem u Srbiju zajedno sa srpskim izbeglicama koji su se kretali ka Srbiji, ja nisam na to pristao i odlučio sam da se vratim u svoju kuću i to sam i uradio.

PITANjE.

            Da li vam je u jednom trenutku bilo rečeno da se obratite Crvenom krstu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I šta se onda desilo?

ODGOVOR:

            Ja sam se obratio Crvenom krstu i otišao sam u Makedoniju kao izbeglica.

ROMANO:

            Hvala, gospodine. Mi više nemamo pitanja časni Sude.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Vi imate status zaštićenog svedoka. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

             I u čemu se sastoji ta zaštita?

ODGOVOR:

            Ne razumem pitanje. Molim vas, ponovite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažem, u čemu se sastoji ta zaštita za koju kažete da imate. U čemu je zaštita?

MEJ:

            Da li razumete pitanje?

ODGOVOR:

            Ne, ne razumem pitanje.

MEJ:

            Onda ćete morati, gospodine Miloševiću, da to pojasnite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, evo još jasnije. Šta vam je dato kao zaštita, pošto ste zaštićeni svedok. Šta vam je dato kao zaštita?

MEJ:

            Mi znamo u čemu se sastoji zaštita, jer postoji sudski nalog o tome. To nije nešto o čemu svedok treba da govori.

 

ODGOVOR:

            Nema nikakve potrebe zapravo da se ja štitim. Jer ja sam došao ovde dobrovoljno ja mogu sam o sebi da se brinem. Ja sam došao ovde da kažem o tome šta se desilo i da identifikujem srpske kriminalce koji su uradili ove stvari. Meni nije potrebna zaštita zato što ja to nisam radio. To su radili drugi ljudi kao što sam već ranije rekao. I iz tih razloga meni je saopštila moja porodica moje komšije, moji prijatelji i moje celokupno okruženje i zato sam došao ovamo da kažem istinu, a ne da širim glasnine. Ja sam došao ovamo da pobijem te glasine o tome se radi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, s obzirom da meni nije jasno, gospodine Mej, s obzirom da vaš svedok kaže da mu nije potreban nikakva zaštita. Zašto je on ovde zaklonjen i zašto mu se glas.

MEJ:

            Postoji sudski nalog o tome da se ovaj svedok zaštiti. Prema tome, izvolite sa vašim pitanjima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli na početku izjave da vam ništa nije obećano u vezi sa davanjem izjave. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Ja ne želim da odgovaram na pitanja ove vrste. Ja sam već rekao zašto sam došao ovamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste dužni da odgovorite na to pitanje bez obzira na to da li želeli ili ne želeli?

SVEDOK:

            Možete li, molim vas, ponoviti pitanje.

MEJ:

            Molim vas ponovite pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi to kažete prevodiocu ili meni.

MEJ:

            Vama, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dakle, rekli ste na početku izjave da vam ništa nije obećano. Da li je to tako?

SVEDOK:

            Ja nisam tražio ništa od njih, ali obećali su mi određene stvari. Ponuđena mi je bezbednost. Sud mi je ponudio bezbednost kao svedoku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koje su to određene stvari? Kažete ponuđene su vam određene stvari, obećane su vam određene stvari? Koje određene stvari?

SVEDOK:

            Obećali su mi, ja nisam ništa tražio, ja sam došao ovde dobrovoljno, sud mi je ponudio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro šta?

SVEDOK:

            Ne mogu da komentarišem o tome.

MEJ:

            Pitanje se sastoji u tome, osim bezbednosti, koja vam se nudi za svedočenje, da li vam je iko ponudio još nešto drugo, pare ili tako nešto slično.

 

ODGOVOR:

            Ne, pare ne, dali su mi cigarete. Da li su mi gde da spavam, hranu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde vam je obezbeđen smeštaj, ishrana i tako dalje. Gde, u kom mestu?

MEJ:

            Svedok ne mora da odgovori na to pitanje, sasvim je uobičajeno za svedoke ovde da im se pruži smeštaj. A gde im je pružen smeštaj nije nešto o  čemu treba sud da raspravlja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne govorim ovde o Hagu. Nego mislim van Haga, tamo gde se sada nalazi.

MEJ:

            Svedok ne mora da odgovori na ovo pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su vam obećane neke stvari. Evo ovde piše na ovom transkriptu ovo što ste maločas rekli. Budite ljubazni pa mi nabrojte koje su vam stvari obećane.

MEJ:

            Svedok je na to već odgovorio.

            Gospodine da li vam je ponuđeno još nešto pored toga?

SVEDOK:

            Ne, nisu mi ponudili ništa više reko sam ranije. Dali su mi hranu, smeštaj, pare za cigarete ništa više i bezbednost. Niko mi ništa nije tamo dao. Ja tamo imam svoju kuću, svoju porodicu. Niko mi nije dao tu kuću.

SVEDOK:

            Niko mi nije dao tu kuću i nisam nikad čuo da se ikome daje kuća.

MEJ:

            Ovo pominjanje grada može da se rediguje, da se izbriše. Gospodine K5 molim vas da više ne spominjete grad ukoliko, osim ukoliko je to neohodno.

OPTUŽBA:

            Mislim da svedok mora da bude upoznat sa time da postoje teme u koje on ne može da zalazi zbog njegove bezbednosti i zbog zaštitnih mera.

MEJ:

            Ukoliko  treba da se postave pitanje koja možda mogu da dovedu do identifikacije svedoka onda treba da pređemo na zatvorenu sednicu. Prema tome, ukoliko se pominje mesto gde svedok živi, to treba da bude urađeno na zatvorenoj sednici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja hoću da čujem od svedoka šta će da kaže na ova pitanja. Mene njegovo mesto ne interesuje, niti me interesuje da se on identifikuje pošto ne zaslužuje ni identifikaciju. On je sam napisao u svojoj izjavi da je lopov, da je pijanica i policijski doušnik. Da je kriminalac.

MEJ:

            Molim vas da ponovo ne diskutujemo o tome. Ukoliko  budete postavljali pitanja koja mogu da dovedu do identifikacije svedoka ja vas molim da to uradimo u zatvorenoj sednici a bolje sada da krenemo dalje. Ukoliko želite da kažete nešto o karakteru svedoka, o nečemu što se nalazi u njegovoj izjavi, vi to naravno možete da uradite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa sve to se nalazi u njegovoj izjavi, ali doći ćemo na to. Objasnite mi kako ste došli u situaciju da date izjave istražiteljima.

 

 

SVEDOK:

            Ja sam ranije rekao da sam došao ovamo dobrovoljno. Niko me nije prisilio da dođemo ovamo, došao  sam po sopstvenoj želji iz druge zemlje.

MEJ:

            Pitanje koje vam je postavljeno je glasilo kako ste to dali uopšte izjavu istražitelju.

SVEDOK:

            Kao što sam rekao ranije ja sam to uradio dobrovoljno. Sam sam došao u sud i sam sam tražio.

MEJ:

            Vi ste dali izjavu u oktobru 2000. godine.

SVEDOK:

            Da.

MEJ:

            Molim vas recite nam sledeće. Kako je došlo do toga da vi date tu izjavu, da li se neko obratio vama ili ste se viobratili nekom. Kako se sve to desilo.

SVEDOK:

            Ja sam im se sam obratio, sam sam ih kontaktirao. Crveni krst je takođe bio prisutan. Otišli smo u mesto, ne želim da spomenem kako se zove taj grad i tamo sam se javio i dao neke informacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tada kad ste davali izjavu, pretpostavljam da to nije nikakva tajna jer se to može zaključiti iz izjave, vi ste bili  u Makedoniji. Je li tako, u izbegličkom logoru.

SVEDOK:

            Jeste bio sam izbeglica u logoru u Makedoniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A to znači da ste preko Crvenog krsta koji je bio u logoru vi stupili u kontakt sa istražiteljima. Da li to može da se zaključi.

SVEDOK:

            Da, tako je bilo. Otišao sam sa Crvenim krstom i javio sam se tamo Haškom sudu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sa vama razgovore je vodio Džon Zdrilić istražitelj, je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li on vodio razgovore u Makedoniji ili negde drugde.

SVEDOK:

            U Makedoniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vašoj izjavi ima informacija da je OVK lišila života za vreme rata i posle njega mnoge Albance koji su na bilo koji način bili lojalni srpskim vlastima. Je li to tačno.

SVEDOK:

            Ja ne znam, nisam bio prisutan ali sam čuo od ljudi. To nisam, ne znam koga su ubili ali sam čuo to od ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A od koga ste to čuli.

SVEDOK:

            Od ljudi, jednostavno od ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ste čuli od ljudi vaših komšija ili prijatelja, jeste to čuli kad ste bili u Makedoniji u izbegličkom logoru.

SVEDOK:

            Čuo sam u logoru od ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li bilo mnogo ljudi sa vama u tom izbegličkom logoru.

SVEDOK:

            Jeste, bilo je mnogo ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi u svojoj izjavi veoma precizno navodite imena i prezimena mnogih Albanaca, vaših sunarodnika koji su navodno bili policijski doušnici. Je li to tačno, jesu li ta imena tačna.

SVEDOK:

            Ja ne znam na koja imena mislite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa na imena koja ste dali u vašoj izjavi. Pročitaćemo ih kasnije. Ja mogu i sad ako hoćete. Jeste li sva imena dali ili imate još.

SVEDOK:

            Ja ne znam ko je ubio, ja ne zam ko ih je ubio. Ja sam rekao da sam to čuo, da nisam video. Samo sam čuo da su ubili ljude, da OVK, da je OVK ubijala ljude ali ja to nisam video niti sam lično to znao. Nije bilo načina da to uradim, ja sam rekao ...čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

A  vi tvrdite da se plašite osvete OVK ili nekih drugih Albanaca. Zbog čega je to tako. Plašite se osvete OVK ili nekih drugih Albanaca. To piše u vašoj izjavi na strani 2 u drugom pasusu. Dakle, zbog čega je to tako.

SVEDOK:

            Ja se nisam plašio OVK. OVK je mene odvela i  držala tri dana. Ja sam  vam već ranije rekao da su mene plašili drugi ljudi. Ja sam se drugih ljudi plašio koji su rekli ta osoba je uradila to i to. Kao što sam ja vama rekao ja to nisam uradio. To su uradili drugi ljudi, to je uradila srpska policija. Ja ih nisam...I zato sam došao ovamo da kažem istinu. Da kažem šta sam ja uradio, a šta nisam uradio. Ja se ne bojim nikoga, ja se ne bojim OVK niti koga drugog. Ja sam došao ovamo da kažem istinu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Piše u drugom pasusu, na početku vaše izjave, sledeća rečenica koju ste vi potvrdili kao svoju "Ja ne mogu da živim u Uroševcu zato što se plašim osvete UČK ili drugih Albanaca". Dakle,  vi kao Albanac objašnjavate da ne možete da živite u Uroševcu jer se plašite osvete UČK i drugih Albanaca. Sad kažete drugo. Objasnite o čemu se radi.

MEJ:

            Ne, u njegovoj izjavi svedoka koja nosi datum oktobra 2000. godine, stoji to što ste vi rekli, a sada je 2002. godina. Da li je tačno gospodine K5 da ste se vi u jednom trenutku plašili njihove odmazde .

SVEDOK:

            Ne od OVK, ranije kao što sam ja rekao plašio sam se drugih ljudi. Drugih ljudi koji su širili glasine da sam ja radio za Crnu Ruku. OVK je mene privela i držala 3 dana da su hteli da me ubiju to bi i uradili. Ali oni nisu hteli da me ubiju zato što su znali ko sam ja.

MEJ:

            U redu.

SVEDOK:

            Oni su me uzeli i odveli.

MEJ:

            U redu, sad je vreme za pauzu.

Prekidamo sa radom.

 

Pauza

 

MEJ:

            Gospodine Najs vi želite sada reći, naravno, vaše je pravo da to sada učinite. Međutim, što to bude brže urađeno to će biti bolje.

TUŽBA:

            Jeste dobili ovu fotokopiju novinskog članka?

MEJ:

            Da.

TUŽBA:

            Ja mislim da u ovom trenutku ne moramo ići dalje. To je izgleda nacional.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da vas je 24.4.92 godine, Opštinski sud u Uroševcu osudio na 4 meseca zatvora po članu 165 za krađu. To je broj 11/90 od 24.4.92 godine. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Ne, to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, postoji sudska dokumentacija.Vi tvrdite da nije tačno? A da li je tačno da ste 09.05.1994 godine, to je K6024/92 Opštinski sud u Uroševcu osudio na 3 meseca zatvora opet po članu 166 stav 1 krivičnog zakonika Srbije teška krađa. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Ne, ni to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da vas je 05.3.97 godine, to je K11661/92 Opštinski sud u Uroševcu osudio na 3 meseca zatvora po članu 174/19 u vezi sa članom 19 za krađu motornog vozila. Je li to tačno ili nije?

ODGOVOR:

            Ne, ni to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste optuženi za tešku krađu 87 godine. To je broj 15588787 da ste optuženi za tešku krađu član 65 član 3 krivičnog Zakona.

ODGOVOR:

            Ne ni to nije tačno. To su lažne optužbe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, a 1989 godine, broj 278/89 član 135 krivičnog zakona Kosova. Da li ste optuženi ili ne? Da li znate nešto u vezi s tim delom?

ODGOVOR:

            Ne, ne znam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, imate takođe tužbe i to 10 tužbi za tešku krađu koje se vode u evidenciji pod brojem 519, 853,821,810,709,656,620.613,553, i 535 sve 1990 godine po članu 166 za tešku krađu, i po članu 174 za krađu motornog vozila. Da li znate za ta dela za koje ste.

 

MEJ:

            Molim vas da usporite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači za ovih 10 dela teške krađe i jedno delo oduzimanja vozila 90 godine. Da li znate za podnete tužbe po tim delima?

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tim optužbama. Znam samo da su mi ... i Crni palili druge kuće.

MEJ:

            Molim vas gospodine .. nemojte skretati s teme. Vama je sada upućeno pitanje o ovim drugim navodima.

SVEDOK:

            Kad je reč o ovim navodima oni nisu tačni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, ima krivična prijava broj 8 od 91. godine. Takođe po članu 166 za tešku krađu. Ovo je bilo ovih 10 teških krađa 90. godine, 91. ima isto optužba za jednu tešku krađu? Samo kažite da ili ne?

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A 91 godine, za provalnu tešku krađu isto 166 stav 1 Krivičnog zakonika. To je broj prijave 434/91. Da li znate to? Za tešku provalnu krađu?.

ODGOVOR:

            Od 1990. na dalje, kao što sam već rekao, radio sam za Mitića. Tako da ne znam ništa o tome. Ne znam o čemu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li išta znate o krivičnim prijavama za teške krađe 199.276,317,327,334,335

MEJ:

            Molim usporite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            390,397,415 i 416 od 91 godine.Takođe po članu 166 to je znači teška krađa i po članu 174 to je opet vozilo. Da li išta znate o tome?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ne znate ni to.

            A da li se sećate da ste imali i krađu motornog vozila po članu 176 stav 2 krivičnog zakonika. To je broj 781/91. Da li to znate? Da ili ne?

SVEDOK:

            Ne, ne ja sam imao svoj automobil, to sam vam rekao. Nije mi trebalo da kradem tuđa vozila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A za 158/92 po članu 165 krivičnog zakonika za krađu. Da li to znate? To je znači 92 godine?

SVEDOK:

            Ne, ne znam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A 683 isto 92 godine,  po članu 174 u vezi člana 19 krivičnog zakonika. Da li nešto znate o tome?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za rešenje Opštinskog tužilaštva u Uroševcu broj K243 od 92 godine, za podnetu optužnicu. Ne znate ni to?

            A da li znate za teške telesne povrede iz 93 godine. To je broj 22 od 93. godine, za koju takođe imate krivičnu prijavu.

SVEDOK:

            Ja zato nisam bio proglašen krivim. Oni znaju ko je to uradio.Ja sam se branio i proglašeno je da sam oslobođen optužbe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to onda kada kažete da ste bili 9 meseci u zatvoru? Kad u svojoj izjavi kažete da ste bili 9 meseci u zatvoru, pa ste posle oslobođeni. Je li tako? To ste tvrdili?

SVEDOK:

            To je bilo godine 1995 tada sam proveo 9 meseci u zatvoru. Ali u to su bili umešani i ... Bajgora.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nego znači kasnije. Dobro. A po članu 220 stav 1 1993. godine isto tako? Da li išta o tome znate? Je li i to nije tačno?

SVEDOK:

            To nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a recite mi 1995. godine vodi se pod brojem 341 a po članu 168 krivičnog Zakona Srbije razbojništvo. Da li znate nešto o tome? I to nije tačno?

SVEDOK:

            Radio sam za Mitića. U to vreme sam radio po Mitićevim naređenjima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam je li tačno da ste izvršili ova krivična dela?

SVEDOK:

            Pa kažem vam da sam radio po naređenjima od Mitića, a ne na vlastitu ruku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, doći ćemo i na to, a da li se sećate krivične prijave po članu 54 stav 2 krivičnog Zakona za telesne povrede, odnosno krivična dela protiv života i tela. To je 1997. godine vodi se pod brojem 585 od 97 godine.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, sva ova krivična dela koja sam vam nabrojao od 90 godine, pa do kako vidim do 97 vi ništa o tome ne znate i sve ovo nije tačno. Je li to tvrdite?

SVEDOK:

            Već sam rekao da sam od godine 1990 nadalje, radio po uputstvima Avdija i po uputstvima Mitića i tada su se dogodili ti događaji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste mi odgovorili na pitanje. Zašto se plašite osvete OVK ili nekih drugih Albanaca? Zbog čega je to tako?

MEJ:

            Odgovorio je na to pitanje. Nema potrebe da se ponavlja odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On je rekao da se ne plaši UČK jer, s njima je očigledno nešto rešio. Koji su ovo drugi Albanci koga se vi plašite. Na to nije odgovorio?

 

ODGOVOR:

            Nisam se bojao OVK. Kao što sam rekao tu se nije radilo o strahu. Sve ove stvari koje sam se bavio u koja sam bio umešan i sve zašto su me optužili glasine bi se mogle proširiti među ljudima u Uroševcu i onda bi me tretirali kao otpadnika od društva. Ja se nisam bojao OVK ili nekih konkretnih Albanaca nego javnih mišljenja. Došao sam ovamo da kažem istinu. Da kažem tačno šta je ko učinio. Jer to je pravda,da dođem ovde i da ovde pred pravdom kažem šta se dogodilo. To je bila srpska policija i inspektori koji su mi davali naređenja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to ste rekli, to je vaš iskaz. A, recite mi, na osnovu čega se to proneo glas po Uroševcu da vi sa drugima ubijate ljude za novac?

SVEDOK:

            Ali, policija je započinjala takve glasine. Samo policija. Oni su širili te glasine, oni su rekli da sam ja to uradio kako bi Albanci zatim preduzeli osvetu. Oni su rekli da ja ubijam ljude za novac ali to nije tačno, ja nikoga nisam ubio za novac. Za novac ili bez novca. Oni su ljude ubijali samo zato jer su oni bili Albanci. Nije se tu radilo o novcu. To su bili civili koji su ubijali žene i decu, starce.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste opisali neke slučajeve u kojima ste vi učestvovali, jer vi tvrdite da niste učestvovali ni u jednom ubistvu.

SVEDOK:

            Ne, ja nisam sudelovao niti u jednom ubistvu. Ja sam pratio te ljude ali moje ruke nisu krvave. Pratio sam Mitića, ali nisam sam sudelovao, ali znam zato ko je odgovoran za ta ubistva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a recite mi, vi ste bili prisutni kada se dešavaju ta ubistva o kojima navodno tvrdite da su izvršena, jeste videli vi to, znači bili prisutni tu na licu mesta i videli ubistvo? Jesu se pred vama ta ubistva desila?

SVEDOK:

            Ne, ja ih nisam osobno video. Čuo sam naređenja, ali nisam video vlastitim očima da se tako nešto događa. Na primer, kada smo bili u .........

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jeste videli, kažite mi jeste videli, bar jedno ubistvo?

SVEDOK:

            Kada smo otišli u ulicu Klešina u hotel "Majnadima", tamo sam video Dimitrija sa prigušivačem na pušci, zajedno sa još dvojicom ljudi, jedan je bio pred nama a drugi je bio nekih 10 metara iza nas u automobilu i on je ubijen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ste vi videli svojim očima?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kakva je to puška sa prigušivačem?

SVEDOK:

            Kakva puška? To je bila automatka puška, automatsko oružje, crne boje, a bilo je i drugih pušaka, M 45.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ma ja vas pitam za tu pušku sa prigušivačem? Kakva je to bila puška?

 

 

SVEDOK:

            Ne znam tačan tip puške jer ga nisam držao u rukama, ali ja sam to čuo, Mitić mi je dao jedno oružje, kada bi mi pokazali sliku ja bih to prepoznao, ali ne znam tip puške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, je li to ono oružje koje ste prepoznali ovde kada ste pokazivali na jednu pušku da su bili njom naoružani, je li to to?

SVEDOK:

            Ne, ne. To je različita stvar. Ovo su bile automatske puške a sa prigušivačima crne boje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I ne znate koji je to tip bio?

SVEDOK:

            Ne. Ono što ne znam, ne znam. Ne mogu vam reći, ne mogu lagati. Ne mogu vam govoriti o onome što ne znam. Ako mi pokažete sliku rećiću vam kakva je to puška.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li bila slična onoj koju ste pokazali, je li bila te veličine, veća, manja?

SVEDOK:

            Manja. Kraća.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je znači to jedno ubistvo koje ste vi videli svojim očima, je li tako?

SVEDOK:

            Ne, dva ubistva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koje je drugo?

SVEDOK:

            Ubijeno je dvoje ljudi, jedan pred nama i jedan 10 metara iza nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko ih je ubio?

SVEDOK:

            Srpska policija, Dimitrij. On je bio policajac u Policijskoj stanici u Uroševcu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Na drugoj strani svoje izjave u trećem pasusu navodite da ste izbačeni iz škole Unutrašnjih poslova u Vučitrnu i to zato što niste dolazili na nastavu i zbog nekih drugih stvari. Kada je to bilo?

SVEDOK:

            To je bilo 1994., 95. Ja sam tada bio u policijskoj školi u Vučitrnu. Ali, nisam bio dobar učenik, ne to je bilo 1984., 85. I nisam bio dobar učenik, nisam bio dobar u pucanju, ne kao drugi učenici. Jedan od njih bio je Srbin iz Dečana. I nas su izbacili iz škole.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, koliko ste imali godina 1984.-te godine?

SVEDOK:

            19, 20.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, kada ste vi rođeni, koje godine ste rođeni?

SVEDOK:

            1969.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            1969. Znači 1984. ste imali 15 godina, je li tako ili ne, tada su vas izbacili iz škole?

SVEDOK:

            Ne sećam se tačno, ne znam tačno koja je to bila godina, vi imate puno pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete izbacili su vas jer niste dolazili na nastavu, sada ste rekli niste bili dobar učenik, itd., a i zbog nekih drugih stvari. Koje su to bile druge stvari zbog kojih su vas izbacili iz škole?

SVEDOK:

            Nije bilo drugih stvari, ustvari nisam bio dobar učenik, nisam učio, nisam bio dobar u vežbama i izbacili su me iz škole, i to je to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, nema drugih stvari?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što ste onda napisali  da ima drugih stvari kada ih nema?

SVEDOK:

            Pa, jedna od tih drugih stvari bila je to da nisam redovno išao na nastavu i to da nisam bio dobar učenik, nisam dobro učio, zato su me izbacili iz škole. Oni su se sastali, održali su sastanak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Kada vam je preminuo otac?

SVEDOK:

            Moj otac umro je 1993.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On je bio policijski inspektor?

SVEDOK:

On je samo hteo da stvara probleme, silovao je, i neko ga je iznervirao i neko ga je ubio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi kažete da je ubijen, jer je stvarao probleme vašoj porodici. Je li to znači da ste ga vi ubili ili članovi vaše porodice?

ODGOVOR:

            Ne, ja ga nisam ubio. Ja ne bih uprljao ruke na taj način. Ubio ga je bog. Ja ga nisam ubio. Kako bi ja mogao  tako nešto,  možda ga je srpska policija ubila. Možda ga je policija ubila jer je on znao puno stvari o njima, o Srbima. Prema tome, možda su ga oni ubili. On je ubio puno Albanaca kao na primer Bajrama.

MEJ:

            Gospodine K5.

SVEDOK:

            On je sarađaivao sa Srbima i Srbi su ga možda ubili. Možda se to tako desilo.

MEJ:

            Gospodine K5, bez obzira na pitanje molim vas da vaši odgovori budu koncizni i tako ćemo mnogo brže ovo završiti. Prema tome, skoncentrišite se na suštinu pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Haliti i dalje živi u Uroševcu po ovome što ste vi napisali. Kako je to moguće kad je radio za policiju.

ODGOVOR:

            Azem Haliti je bio inspektor SUP-a, a sad je u kućnom pritvoru. Ali ne zbog OVK. On ne sme da izlazi napolje zato što je maltretirao ljude. Tukao je sopstvene komšije. Ljude je pritvarao, uzimao dve do tri hiljade maraka u obliku mita samo da bi izdao pasoše. Prema tome, kako sad sme da izađe iz kuće. Ljudi ga traže zato što je pretukao njihove očeve, zato što je uzimao 3 hiljade maraka da bi izdao pasoš.

MEJ:

            Prevodioci mole svedoka da ponovi odgovor.

            Da krenemo na sledeću temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u svojoj izjavi tvrdite na 3 strani u 1 pasusu da ste za policiju počeli tajno da radite još 92 godine. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada 92 godine?

ODGOVOR:

            Od 1990 godine, ne 1992 godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa šta je tačno. Ovo što piše u izjavi ili sad ispravljate izjavu. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ja je ne ispravljam. Ali kao što sam ranije rekao kad je Avdi došao i kad sam počeo da imam probleme, počeo sam da odlazim u policijui onda sam iz nužde počeo ovim da se bavim. Zato što su često dolazili da pretresaju moju kuću i policija je dolazila i to radila i kako sam ja onda mogo to da tolerišem. Bilo je u kući ljudi onda, ja sam bio veoma uznemiren zato što bi jednsotavno dolazili i pretresali kućui onda sam ja otišao u policiju, 10 policajaca bi došlo i uznemiravalo decu moga brata.

MEJ:

            Da.

SLOBODAN  MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ovde piše na početku strane 3 "počeo sam da tajno radim za policiju negde 92. ili 93. godine. Je li tako ili nije?

MEJ:

            On je upravo odgovorio na to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U tom istom pasusu vi navodite kako se jedan od vaših rođaka družio sa kriminalcima pa ste na taj način došli u poziciju da postanete policijski doušnik. Je li tako?

ODGOVOR:

            Hoćete li, molim vas, da ponovite pitanje. Nisam ga razumeo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo, na početku pasusa kažete "neki od lokalnih kriminalaca su se okupljali i družili sa jednim od mojih rođaka. Tako da sam bio u poziciji da ponudim policiji podatke koji su mogli da im pomognu da izvrše neka hapšenja". Znači vi ste postali doušnik na osnovu podataka kojima ste raspolagali, jer se jedan ova vaših rođaka družio s kriminalcima. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I onda kažete dalje. "Davao sam im informacije o lokalnim dilerima droge i lopovima, i policija je uspela da izvrši nekoliko dobrih hapšenja na osnovu mojih informacija". Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Neću da vas pitam kako se zvao rođak, pošto bi smo verovatno gubili vreme, da prelazimo opet na zatvorenu sednicu. Recite molim vas, kad ste prvi put bili krivično gonjeni. Prvi put u životu kad ste bili krivično gonjeni?

ODGOVOR:

            Bio sam krivično gonjen 1995. godine, kad sam bio u zatvoru i pod istragom tokom 9 meseci u Prištini. To je bila nameštaljka koju je Avdi i mene su tukli tri sata. Izgubio sam svest tri puta samo da bi prizno zločine koje nisam počinio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vas ne pitam. Znači sve ono od 1990. pa nadalje niste krivično gonjeni. A kad ste poslednji put krivično gonjeni?

ODGOVOR:

            Nisam bio krivično gonjen ni prvi ni poslednji put samo onda 1995. godine. Ja sam imao pištolj za samoodbranu. Ja nisam kriminalac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste onda krivično gonjeni zbog pištolja?

ODGOVOR:

            Pištolj je pripadao mom ocu, i on ga ima uz dozvolu za držanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste ga nosili bez dozvole. Je li tako?

ODGOVOR:

            To nije tačno. Ja ga nikad nisam nosio. On je bio kod kuće sakriven u kući mog oca. Ja ga nisam nosio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, malopre ste rekli drugčije, ali ajde da idemo dalje. Na strani 3...

ODGOVOR:

            Ja sam imao pištolj uz dozvolu od Mitića.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorite o tome kako se 1994 godine, pobegli u Nemačku, koristeći bratovljev pasoš. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da. Te godine sam pobegao u Nemačku sa bratovljevim pasošem. Nisam hteo da budem doušnik SUP-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste se nemačkim vlastima lažno predstavili ili ste im rekli svoje pravo ime?

ODGOVOR:

            Radi lične bezbednosti sam se predstavio koristeći bratovljevo ime, onako kako je stajalo u pasošu jer sam se plašio policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tražili i dobili azil. Je li tako?

ODGOVOR:

            Tako je, tražio sam azil i odobren mi je, a onda sam se vratio iz Nemačke zbog porodičnih problema. Jer mog brata su pretukli u kući, a Avdi i srpska policija je svakodnevno pretresala moju kuću. Tako da sam se vratio kući. Da se ne bi više igrale igre sa mojom porodicom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle koliko ste se vremena, otkako ste otišli u Nemačku, vratili kući? Shvatio sam da je to bilo neko kratko vreme?

ODGOVOR:

            Šest meseci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle šest meseci. A napisali ste da ste se vratili posle četiri meseca. Šta je tačno?

ODGOVOR:

            Posle šest meseci sam se vratio kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na osnovu čega ste dobili azil u Nemačkoj.

ODGOVOR:

            Dobio sam politički azil u Nemačkoj zato što sam imao problema sa srpskom policijom. Tražio sam azil. Isto tako sam imao poziv da se javim u uroševački SUP i na osnovu toga sam dobio azil.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, poziv je glasio na vaše ime. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ne, glasio je na ime moga brata. Zato što sam se ja prijavio pod imenom svog brata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, a i poziv je znači od policije bio na ime vašeg brata i pasoš na ime vašeg brata.

ODGOVOR:

            Da, rekao sam vam postojao je taj poziv i moj mlađi brat i moj rođak i ja, oni su redovno dolazili u našu kuću. Kako u kuću mog starijeg brata tako i mlađeg brata. Cela moja porodica je dobijala poziv za SUP.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne pitam vas to. Dakle, vi ste na ime pasoša vašeg brata dobili azil tamo. A kakvih ste problema imali u Nemačkoj.

ODGOVOR:

            Nisam imao nikakvih problema. Vratio sam se dobrovoljno. Moji problemi su bili kod kuće. Razgovarao sam sa majkom telefonom i pitao  je šta ima novo i ona bi mi rekla pa policija je bila ovde. Oni su dolazili ujutru, odvodili mog brata, dolazili bi ujutru i uveče i išli su kod moje tetke. Išli su kod sestre mog brata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vas nisam pitao.  Policiji ste davali informacije o lokalnim dilerima droge i lopovima, tako bar kažete u svojoj izjavi, je li tako.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću ukoliko to stoji  u izjavi onda možete da mu postavljate pitanja ali moguće da bi trebalo i da krenete na neku drugu temu zato što imate dva sata isti onoliko koliko je imalo tužilaštvo i vi ste podnosili već malo više od jednog sata. Prema tome, ostalo vam je manje od jednog sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, prvo tužilaštvo je potrošilo mnogo više od dva sata ako sračunate današnje i vreme poslednjeg radnog dana, a drugo ovaj lažni svedok je doneo izjavu na 35 gusto kucanih stranica koje kad bi pročitali glasno, trebalo bi nam još najmanje sat i po. Prema tome...

MEJ:

            U redu, hajde da nastavimo. Ja sam merio vreme tužilaštva, imali su 55 minuta u petak i 1 sat i 6 minuta za danas. To je ukupno 2 sata. Vama je ostalo malo manje od sat vremena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa meni bi trebalo sat i po da pročitam glasno samo njegovu izjavu na 35 stranica.

MEJ:

            Pa pokrijte najvažnije delove. Krenite dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ovde se iz svih delova vidi da je reč o lažnom svedoku gospodine Mej. Nema tu najvažnijih delova. Dakle, piše vam u izjavi i zato i gubimo vreme: davao sam informacije o lokalnim dilerima i lopovima, to sam vas dakle pitao. I uz to ste rekli da je policija izvršila nekoliko hapšenja na osnovu toga. Da li to znači, znači moje pitanje glasi, da li to znači da ste vi znali kada će neka količina droge biti uneta, isporučena, ko ili kome će biti isporučena itd. Je li to znali da ste vi to znali.

SVEDOK:

            Ja znam da su oni razotkrili neke trgovce ddrogom i kriminalce ali koliko ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa da li ste vi imali podatke koje ste davali, znači davali ste im podatke na osnovu kojih su oni znali kada droga pristiže. Da li ste se vi bavili trgovinom droge.

SVEDOK:

            Ne, ja se nikad nisam time bavio. Niko se u mojoj familiji  nije tako nečim bavio ali sam dostavljao informacije o drogama kao što sam ranije rekao. Radilo se o maloj količini i uglavnom se ticalo krađe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite mi, za ovo što sami kažete da ste bili u zatvoru. Koje krivično delo su vam stavili na teret, razbojništvo ili nanošenje teške telesne povrede ili učestvovanje u tuči. Zbog kog krivičnog dela ste bili u zatvoru.

SVEDOK:

            O čemu sad govorite. O 95. godini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim  o ovome o čemu vi govorite da ste bili u zatvoru. Za koje krivično delo ste bili u zatvoru. Znači, šta su vas teretili, za razbojništvo, za nanošenje teške telesne povrede, učestvovanje u tuči, zašto.

SVEDOK:

            To je bilo 95. godine. Mene su optužili za nešto što sam navodno počinio ali to je bilo namešteno. Mene su optužili da sam pretukao nekog ko se zove Hajrun, selo Varoš koji je sarađivao sa  OVK i navodno sam uzeo 500 maraka od njega. To nije tačno. Ja sam njega jednom presreo kad je išao u...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dajte da ne gubimo vreme molim vas, ja vas pitam za koje krivično delo su vas oni teretili. Ne pitam vas šta ste vi stvarno uradili nego za koje su vas krivično delo teretili pošto ste bili kako tvrdite 9 meseci u zatvoru. Po kom osnovu. Valjda znate po kom osnovu ste bili.

MEJ:

(nema prevoda)

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro. Tvrdite da ste 9 meseci bili u zatvoru, molim vas odgovorite mi na pitanje kako ljudi iz policije  koji su vas držali na vezi kao doušnika nisu mogli da vam pomognu, pogotovu što kažete da niste bili krivi. Kako to da oni nisu mogli da vam pomognu a drže vas kao svog doušnika.                  

SVEDOK:

            Nisu mogli da mi pomognu jer su sami to meni namestili. Oni su to uradili jer ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Objasnili ste da ste vi policiji bili potrebni je li tako. Jeste radili sa njima kao doušnik. Pošto ste im bili potrebni kako to da su vas držali 9 meseci u zatvoru. Jeste im bili potrebni ili niste.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da idemo dalje onda. Čuli smo to o  cigaretama. tu ste upoznali neku osobu kojoj je nadimak Crni i koji je ležao kako kažete zbog oružane pljačke je li to tačno.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro da ne ulazim sad u sve to. Njega ste našli kako  piše kod vas ležao zbog oružane pljačke, a onda kažete na strani 3, pasus 5 kako je pre toga bio 4 godina u popravnom domu u Lipljanu. Je li tako? Pre toga bio 4 godine u popravnom domu u Lipljanu. Je li tako a ovo je bilo 95. godine kad ste vi bili sa njim u zatvoru. i 4 godine pre toga bio sve vreme u Lipljanu u popravnom domu. A onda kažete da je pre toga bio u Arkanovim tigrovima. Kako je mogao da bude u bilo kakvoj jedinici ako je 95. bio sa vama u zatvoru a pre toga 4 godine u porpavnom domu u Lipljanu.

MEJ:

            (nema prevoda)

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, dobro. Vi i ta osoba ste u Uroševcu, tvrdite zajedno 98. otvorili restoran pod nazivom Pranvera. Je li tačno. Mimoza, dobro. Pranvera, Mimoza to je isto je li tako.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odakle vam novac da otvorite restoran?

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja vas pitam odakle vam novac zato što vidim čime ste se bavili. Odakle vam novac da otvorite restoran.

SVEDOK:

            Novac smo dobili od Mitića. Mitić nam je dao nešto para i uspeli smo da otvorimo kafić u Uroševcu.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste tvrdili da vam je Mitić dao cigarete i da vam je dao po 100 maraka. To je malo para da se otvori restoran. Odakle vam ostatak para.

SVEDOK:

            Mi smo iznajmljivali taj lokal i plaćali smo najam 200 maraka, plaćali smo  u ratama i tako smo imali novac  za ovaj posao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, za najamninu od 200 maraka vi ste držali restoran. Dobro, da idemo onda dalje. Na strani 14 u svojoj izjavi  u 10 pasusu navodite kako ste Dejan i vi, tj. Crni, kako vi kažete i vi nekom Srećku iz Niša prodavali kradenu robu. Je li tako. Znači, jel ta krađa

SVEDOK:

            To su bile stvari od Crnog.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro vi kažete da ste vas dvojica prodavali kradenu robu. Da li je i ta krađa bio izvor prihoda. Odgovorite mi sa da ili ne.

SVEDOK:

            Ja sam išao sa njim, pratio sam ga ali stvari su bile njegove, ne moje. on je ukrao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle,  hoćete da kažete da ovo što ste prodavali kradenu robu što piše to nije tačno nego da ste vi čuli da je on prodavao kradenu robu a vi ste samo bili njegov prijatelj.

SVEDOK:

            Ja nisam ništa ukrao, ja sam samo pratio Crnog, išao sa njim kad je on prodavao tu robu. On je prodavao i mnoge druge stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li tako. Znači, kažete ovako u trećem pasusu pred kraj, kažete: ukrao sam televizor, kasetofon i video. A posle kažete u sledećem pasusu, Dejan i ja, znači Dejan i vi sredili smo putničku agenciju, a onda u sledećoj rečenici: jedne noći smo obili radnju a Dejan je ukrao dva kompjutera, faks mašinu i mobilni telefon. A onda Srećko je živeo u Nišu i kupovao je od nas ukradenu robu i prodavao je u Srbiji. Pa onda u sledećem pasusu, otišli smo u putničku agenciju pored autobuske stanice. Ukrali smo 100 maraka, 5 pasoša i dva telefona. Pa u sledećem pasusu došli do još jedne putničke agencije pored srpske pravoslavne crkve itd. Vi govorite o tome kako ste krali, sad kažete da niste. Jeste li vi, jeste li lopov ili niste.

SVEDOK:

            To je bilo greška ...to je rađeno po instrukcijama komandira policije. Ove radnje je finansirala OVK. Mi smo trebali da idemo u te radnje da ih uništimo zato što su te radnje pripadale Albancima. Mi radimo pljačke, uništavanju tih albanskih radnji...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I taj novac koji ste krali u tim radnjama ste takođe uništavali...

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, i novac ste uniptavali jeste li i tu uništenu robu prodavali Srećku u Nišu.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pa napisali ste u izjavi šta ste radili. Odgovorite mi, molim vas, da li ste vi postali policjski doušnik da biste mogli lakše da se bavite sopstvenim kriminalom. Da ili ne. Samo da ili ne.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, nemamo vremena. Na mnogo mesta u vašoj izjavi se vidi da ste neprestano pili alkohol je li tako. Pa za čoveka koji je gotovo neprestano pod dejstvom alkohola imate vrlo dobro pamćenje, je li tako.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

MEJ:

            (nema prevoda)

SVEDOK:

            Nisam mnogo pio, nisam bio alkoholičar. Pio sam samo u društvu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste odgovorili da ste pili mnogo alkohola, sad kažete da niste ali to je odprilike i tok vaše izjave.

MEJ:

            (nema prevoda)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi govorite o tome kako ste dobijali naloge da zapalite ne znam autobuse, da palite radnje i tako dalje a da je vaš nalogodavac šef policije imao spremnu ekipu koja će uvek da konstatuje kako je do požara došlo zbog neispravnih instalacija, dakle zbog neispravnih instalacija autobusa, zbog neispravnih instalacija u radnji.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ako je njegova želja, kako vi tvrdite, bila da se to pripiše dejstvu UČK,. zašto je onda imao ekipu koja će da tvrdi da su neispravne instalacije. Zar nije onda bilo logično da ekipa tvrdi da je to počinio UČK a ne da je zbog neispravnih instalacija.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pismo je drugo, ja vas ne pitam za pismo. Ne pitam vas za pismo nego za autobuse ste rekli da je ekipa policije, koju je spremio vaš nalogodavac, proglasio da su neispravne instalacije. A pismo ste kasnije, za autobuse ste isto to rekli juče zbog neispravnih instalacija.

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, mislim to je jasno. Što se tiče ovoga da li je konstantno pio evo ja ću da vam navedem samo u ovoj izjavi koja ima. Eto jedna je izjava 35 strana, kaže da na primer na strani 8, pasus ...smo odneli stvari, još neko vreme smo ostali tamo sva trojica, jeli, pili. Pa onda u trećem pasusu, ja sam to veče bio malo pijan pošto mi je Dejan stalno plaćao piće, pa na strani 9, četvrti pasus. U 10 sati sam otišao u Nacional, došao je Dejan i popili smo pivo. Strana 9, pasus 7: u ponoć sam otišao u Dejanov stan gde smo ostali do 1 sat pijući. Ista noć na strani 9, odvezli smo se u naš restoran, popili smo nekoliko pića i otišli. Strana 10, 4 pasus, otišao sam pa smo pili i gledali televiziju. Strana 11, drugi pasus

MEJ:

            (nema prevoda)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Strana 13, treći pasus. Čak su nas jedne noći videli kako se pijani vraćamo kući itd. Nema strane na kojoj niste pili alkohol i bili pijani. Dakle, jeste li vi alkoholičar.

MEJ:

            (nema prevoda)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo oko instalacija lepo ste napisali. To vam je 9/4, 10/3, 11/1, znači nekoliko, tu su autobusi i dr. zbog kvara na instalacijama. Dakle, imate na strani 9, 4 pasus, na strani 10, 3 pasus, na strani 11, 1 pasus, uvek za neka dela za koja ste vi kako kažete po nalogu policije

MEJ:

            (nema prevoda)

TUŽBA:

            (nema prevoda)

MEJ:

            (nema prevoda)

SVEDOK:

            (ne čuje se)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a je li kažete da za autobuse nije rečeno da su instalacije u pitanju. (nemam prevod). Ne za autobuse, e pročitaću vam onda rečenicu na strani 9, mala treći pasusu u uviđaju koji je izvršila policija (Mitićevi momci), zaključeno je da je do požara došlo zbog greške na elektrici autobusa. Eto to piše u vašoj izjavi samo se vi sad ne sećate šta je tu napisano a šta vi tvrdite.  Da idemo dalje. vi ste dakle podkazivali Albance navodeći ko pomaže OVK, ko je u OVK, ko sarađuje sa OVK jesam li u pravu.

SVEDOK:

            To nisam ja rekao. To je govorio ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro. Malopre ste upravo to govorili ali da ne gubimo vreme. Na strani 5 izjave dalje, ja idem dalje. Pišete, to je poslednji pasus na strani 5. Ja sam identifikovao više kafana, restorana u Uroševcu. Spisak je išao ovako. Želim da se baci bomba na kafanu Te bali. Želim da se baci bomba u kafanu Bolero, želim da se baci bomba

            Dakle piše, ja sam identifikovao više kafana. Kao što ste govorili, ja sam identifikovao lica sa slika ko radi UČK, ko neradi, itd., i ja i stalno govorite u prvom licu jednine. Zašto ste vi to želeli. Molim vas, zašto ste vi to želeli. Želim da se baci bomba u kafanu "Bolero", želim da se baci u "Kazablanku". Zašto ste vi to želeli?

SVEDOK:

            Ja nisam to želeo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je jasno, ja sam vas pitao u vezi sa ovim što ovde ste vi napisali, jer vi kažete da želim da se baci. Da niste vi bacali te bombe kod vlasnika koje ste reketirali. Jeste li vi reketirali vlasnike tih lokala, pa ste im bacali bombe kada neće da plate. Je li tako ili nije?

SVEDOK:

            (nema prevoda u prenosu iz Haga)

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite, kada je marta održan sastanak na kome ste i navodno bili u društvu sa Crnim, Mitićem i kako ga vi zovete Bogićem, Bogijem, kada ste svi zajedno otišli u Prištinu, to je strana 4, 5. i 6. vaše izjave. Kog datuma je to bilo?

SVEDOK:

            Ne znam tačan datum, ali to je bila godina 1998. ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle 98. godine ste dakle išli u Prištinu. Dobro, godinu znate, a da li možete da se precizno izjasnite u vezi barem jednog datuma vezano za događaje koje opisujete?

SVEDOK:

            Ne mogu vam dati datume, nisu me interesovali datumi, nisam beležio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam mnogo još pitanja, gospodine Mej.

MEJ:

            Dobro. Sad idemo na pauzu

 

 

PAUZA

 

ODGOVOR:

            Uzeo sam sve drugo, fotografije, vratio ih u policiju Mitiću. Bio je Slađan, Staljinov sin, njemu sam dao fotografije. On ih je pogledao.

MEJ:

            Pitanje je bilo da li ste vi nešto ukrali.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Drukčije piše u izjavi, ali nek to ostaje da drugi pregledaju. Onako usput ste, Dejan i vi, kako kažete sredili i nekoliko putničkih agencija. Je li to tačno? Koliko ste para pokrali iz tih putničkih agencija? I kakvu robu?

ODGOVOR:

            Ne znam šta je on uzeo, ne znam koliko je novca on uzeo. Ja ne znam, pošto ja nisam ulazio u zgradu. Ja sam stajao napolju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u izjavi kažete da ste vi i on pokrali te putničke agencije. Sad tvrdite da vi niste unutra bili. Kad govorite istinu, pre ili posle, ili da li je uopšte nešto istina što vi tvrdite?

ODGOVOR:

            On je pokrao, opljačkao te putničke agencije. To je tačno, to stoji. Ja sam rekao ono što sam video i čuo, da je on obavio taj posao. A ja sam jednostavno bio sa njim, kao njegov prijatelj. On je pljačkao i uništavao prostorije. Ja mogu da vam kažem šta je bilo urađeno u čajdžinici. Kako sam ušao u taj objekat sa ključevima i napravio fotografije, to sam ja uradio. Ali, što se tiče ubijanja Albanaca, paljenja i pljačkanja radnji, to je nešto sasvim drugo.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, tvrdite da ste hteli da pustite zmije u džamiju, je li tačno? Baš pred vreme molitve, je li tako?

ODGOVOR:

            Tačno. Naredba za to je došla od Mitića.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, koliko ste zmija imali?

ODGOVOR:

            Mi nismo obavili taj zadatak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, niste ni imali zmije?

ODGOVOR:

            Nismo ni tražili da ih nabavimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A tvrdite da ste videli kako je vojska srušila u blizini Uroševca tri aviona NATO snaga. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da. To su bili avioni posmatrači, bespilotne letilice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a oni kažu da nisu srušeni ti avioni. Sad, ko govori istinu, vi ili NATO?

MEJ:

            To je komentar. Svedok je rekao šta je video i ne možemo o ovome dalje raspravljati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li bombardovao NATO Uroševac? Vi ste bili sve vreme rata tamo.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kažite mi kratko i precizno kog datuma ste porodicu odveli na železničku stanicu da biste otišli iz Uroševca?

ODGOVOR:

            Ne sećam se datuma.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, otprilike, ajde, kažite otprilike.

ODGOVOR:

            Ne mogu, ne sećam se. Kako mogu da vam kažem nešto čega se ne sećam. A onda me vi optužite da lažem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koje godine je vaša porodica napustila Uroševac.

ODGOVOR:

            1999.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li bio tada rat ili nije bio rat?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je poginuo od NATO bombardovanja u Uroševcu, da li znate?

 

 

ODGOVOR:

            Ne znam ko je bio ubijen. Znam da su napali vojnu kasarnu. Bio je jedan tenk koji je bio uništen, ja sam ga lično video. To je bilo i u drugim selima gde je vojska bila prisutna. Ta sela su napadana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta se dogodilo sa pripadnicima državne bezbednosti Albancima, kako vi kažete, Sulejmanom Šilom iz Jezerca, Hisni Topalijem iz Uroševca, i Bajramom Lurijem, šta se dogodilo sa njima?

ODGOVOR:

            Oni su napustili zemlju. Svaki je otišao svojim putem u neku treću zemlju. Za Lurija ne znam, on nije u Uroševcu i ne znam šta se desilo sa njim, ja ga više nisam video tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, vi tvrdite da Bajramova sestra radi za NATO, a Bajram za DB. Je li tako kažete?

ODGOVOR:

            Da. Bajram Luri je radio za srpsku bezbednost u Uroševcu. On je bio prevodilac u Uroševcu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 18, u poslednjem pasusu, navodite kako ste srpskim policajcima otkrili identitet pripadnika OVK i to: Sadika Bege, zvanog Mortaji iz Jezerca, Jetona, zvanog Toni iz Talinovca, Arijana iz Uroševca, Robotija iz Balića i sina Ruzija Rakovice, direktora pošte u Uroševcu i Ekrema Balijeva u čijoj su kući pripadnici OVK držali kidnapovane Srbe. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ja nisam to spomenuo, ali inspektor sam zna. Dragan Jašarić je to sam otkrio. Ja sam znao puno ljudi u OVK, ali ih nisam spominjao, nisam otkrio njihova imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ova ste vi naveli. A da li su ti Srbi odvedeni u zatvor OVK koji se nalazio u Klečki kod Lipljana?

ODGOVOR:

            Ja sam čuo priče o tome od ljudi. Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta je bilo sa tim Srbima?

ODGOVOR:

            Čuo sam za to od Crnog, da su civili odvođeni u Klečku. Ali to su glasine, to nije sigurno. Crni je imao prijatelja u selu Nerodimlje. Zvao se Žuti. I bio je pripadnik Arkanove grupe u Bosni tokom rata tamo. Imali su oružje, tako mi je Crni rekao i OVK je tamo zaustavila vojsku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 19, poslednji pasus, navodite: "Počeli smo da pijemo viski, "Džoni voker". Dakle, vi se sećate i marke viskija koji ste pili, a ne sećate se ni jednog datuma relevantnog za vašu izjavu. Kako je to moguće?

MEJ:

            Svedok ne mora da odgovori na to pitanje. To je komentar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 21, u prvom pasusu, tvrdite da su vam dali nekakav pištolj, ali da vi niste znali ima li u njemu municije. Da li ste ikad saznali da li u tom pištolju ima municije?

 

ODGOVOR:

            Na početku, ja koliko sam shvatio, bilo je 1998. godine, ali 1999. godine sam se plašio da neće biti prave municije za taj pištolj. Imao sam nešto 1998. godine i probao sam ga kod kuće da vidim da li ima prave metke ili ne, jer sam mislio da se šale sa mnom. Ali, 1999. godine im više nisam verovao zato što su oni uzeli pištolj od mene 1998. godine i vratili mi ga 1999. Ja sam mislio da su možda uzeli i metke, a ja sam za taj pištolj ima dozvolu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, imali ste dozvolu za taj pištolj što su vam oni dali?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I utvrdili ste da ima municije i da je prava?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kog datuma ste izveli ove akcije koje tvrdite da ste izveli - dizanje u vazduh i paljenja kuća Nezira Nećitela, Nuzrija Bećirija i Mutela Gini. Odgovorite mi precizno, kog datuma je to bilo?

ODGOVOR:

            Ne znam kog datuma, ali bilo je 1999. godine. Ove stvari koje sam vam ranije pričao iz 1998. godine i ove kuće Agima i Nuzrija Bećirija i drugih, to je bilo iz 1999. godine. I, kao što sam  rekao, to nisam uradio ja nego srpska policija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 24 tvrdite da ste se napili. Da li se sećate šta ste onda pili? Ponovo ste se napili. "Svi smo počeli da pijemo". Šta ste pili onda?

ODGOVOR:

            Ja sam bio u SUP-u tog dana i pili smo konjak. Svi su pili i ja sam pio sa njima. Tačno je da sam pio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde kažete da ste pili rakiju.

ODGOVOR:

            Ne znam o kakvom se alkoholu radilo, ali jeste bio neki.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na strani 24, u poslednjem pasusu navodite kako vam je Mitić rekao da treba da odradite Jusufa. Koji je to datum bio?

ODGOVOR:

            Već sam vam rekao za datume, ne sećam se. To se desilo 1999.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, ne sećate se tog datuma, ali se sećate iako ste bili, kako kažete, mnogo pijani, da vas je Mitić pozvao telefonom u 13,00 sati, a da su Musa i Haliti došli kod vas u 10,00 sati. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koji je to datum bio?

ODGOVOR:

            Ne znam koji je datum bio.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A na strani 27, pasus dva, vi kažete ovako: "Ušao sam u restoran "Pramvera" i seo. U restoranu je bio bunar sa poklopcem, a na poklopcu opasači, novčanici i duvan. Kad sam ušao u restoran morao sam da idem niz stepenice koje su vodile u podrum. Video sam da dole ima mnogo ljudi i shvatio da policija podrum koristi kao zatvor". Je li ovo tačno"

ODGOVOR:

            Da. Tačno je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E, sad, treba li da vas podsećam..

ODGOVOR:

            ......

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, jel to nije jedno te isto?

ODGOVOR:

            ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta znači "Pramvera" na albanskom?

ODGOVOR:

            "Pramvera" znači proleće. Na albanskom se proleće kaže pramvera.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, a u izjavi govorite o vama i njemu i malopre na moje pitanje kad se odgovorali, kad sam vas pitao o vlasništvu nad restoranom "Pramvera", rekli ste da se nije znalo da je to vaš restoran. To ste odgovorili. Da li sad tvrdite da to nije bio vaš restoran?

MEJ:

            Ono što je svedok rekao je da je to bio drugi restoran, da su postojala dva restorana. Gospodine Miloševiću, imate još dva minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da su vas pripadnici OVK tri meseca neprestano tukli žicama, bejzbol palicama, gazili po vama, polivali vas vodom, pravili pauze, pa vam davali cigarete, udarali vas po tabanima i šta sve ne. Je li tako?

ODGOVOR:

            Ne znam da li su oni stvarno bili iz OVK ili ne. Ja sam već rekao da su se oni pretvarali da su bili pripadnici iz OVK i tako se izdavali. Ali, pitali su me za neke druge stvari, neke druge probleme. A OVK me je pritvorila na početku, pre toga, iz kuće moga ujaka i držali su me tri dana, ali me nisu tukli. I nisu me plašili. Dali su mi cigarete i hleb.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 33 kažete: "Došli su u uniformama OVK. To je sve bilo posle rata, dakle. "Odvezli su me u jedan podrum sa zamračenim prozorima. Tu je bilo palica za bezbol, drške od sekire, policijskih palica, svi su nosili maske, osim jednog koji je bio debeo i imao sedu kosu, rekao je da je iz Skoplja, da je ubio mnogo Albanaca koji su sarađivali sa Srbima. Uperio je pištolj u mene i rekao da mu moram reći sve što sam radio. Jedino on nije nosio masku. Mogao bih da ga prepoznam. Ispitivali su me i počeli su da me tuku žicom. Zavezali su mi noge, polegli me na zemlju. Jedan mi je stao na grudi. Skinuli cipele i čarape. Tukli su me nogama. Pravili su pauze, dali mi cigarete. Kada im se činilo da ću se onesvestiti sipali su na mene vodu. Držali su me tako tri meseca i konstantno su me tukli. Jednog dana sam pogledao kroz prozor i shvatio da sam u selu Slatina, opština Kačanik."

            Je li to tačno ili nije?

ODGOVOR:

            Tačno je, tačno je da su me priveli. Ali još jednom kažem da oni nisu bili pripadnici OVK. Oni su bili lopovi. Bili su banda iz Kačanika. Oni su me uhvatili zbog moje porodice. Moja žena je bila iz Kačanika i oni su me uhvatili zbog problema sa mojom ženom. Ja sam i ranije imao problema vezano za ovo i oni su to iskoristili predstavljajući se kao pripadnici OVK. Odveli su me u Slatinu i tamo su me držali tri meseca, tukli me. Ali ja znam te ljude.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, možete da postavite još jedno pitanje i to je sve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li sam ja dobro shvatio, samo mi još recite da li sam shvatio da su vam neki oficiri NATO savetovali da oformite i naoružate jednu grupu ljudi i da se borite protiv ovih iz OVK koji su hteli da vas ubiju? To piše u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            To je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste odabrali da se ne borite, nego da pobegnete u Makedoniju, je li tako?

ODGOVOR:

            Ja nisam pobegao od OVK. Ja nemam zašto da bežim. Zato što me OVK nije tukla. Čak i kad bih ih danas sreo, ja bih im pružio ruku, jer su mi držali samo tri dana.

MEJ:

            U redu, o tome smo već govorili. Da li neko od amikusa ima pitanja?

VLADIMIROV:

            Da, časni sude, samo nekoliko. Gospodine K 5, hoćete li molim vas odgovoriti na nekoliko pitanja koja vam ja budem postavio?

            Avdi Musa je bio kosovski Albanac zar ne?

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            1990, 1991. godine situacija na Kosovu se promenila?

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            Albanski policajci su bili uklonjeni iz policijskih snaga, zar ne?

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            Vi ste tokom svedočenja rekli da se Musa vratio, da je bio postavljen za policijskog komandira zar ne?

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            Kad se Musa vratio na Kosovo?

SVEDOK:

            1990.

VLADIMIROV:

            Šta je bilo pre ili posle promene situacije na Kosovu, kada je to bilo?

SVEDOK:

            Situacija se nije promenila kad je on došao već kada su postavljeni Srbi na sve funkcije.

VLADIMIROV:

            Pa kako je to onda kosovski Albanac bio postavljen na funkciju komandira policije posle promene situacije, kako ste je vi opisali?

SVEDOK:

Zato što je bio na strani Srba i oni su želeli da ga postave za kapetana.

VLADIMIROV:

            Kad je Musa ubijen, zašto niste tada prestali da radite kao policijski doušnik?

SVEDOK:

            Musa je ubijen posle rata, kada je sve ovo već bilo gotovo.

VLADIMIROV:

            U redu. Da li ste čuli za druge kosovske Albance koji su sarađivali sa Srbima?

SVEDOK:

            Čuo sam da ih je bilo, ali ne znam im imena. Ali oni nisu bili inspektori, oni su, odnosno primali su platu, a ovi ljudi su upali u klopku, to im je bilo namešteno i nalazili su se u teškoj situaciji. Onda im je rečeno, zapravo shvatili su da niko od Albanaca ne sarađuje sa policijom dobrovoljno već pod pritiskom.

VLADIMIROV:

            Iz bilo kog razloga, vi ste čuli da su drugi sarađivali sa prvima zar ne?

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            Da li ste čuli šta se njima desilo?

SVEDOK:

            Čuo sam da ih je neko ubio, ali ne znam ko, ne znam zapravo šta im se desilo?

VLADIMIROV:

            Da li ste čuli o tome da su ovi ljudi bili zlostavljani, a ne samo ubijeni i da su ih hapsili, a ne samo ubijali i da su ih tukli a ne samo ubijali?

SVEDOK:

            Ne znam, ja sam čuo, ali nikad tako nešto nisam lično video.

VLADIMIROV:

            Da li vas je ikad napao neki kosovski Albanac ili rođak neke žrtve kosovske zbog toga što ste sarađivali sa Srbima?

SVEDOK:

            Ne. Ja ih se plašim i sad se pročulo da sam ja sarađivao sa Srbima, ali nije me niko napao, niti me je OVK-a napala, samo ova banda koja me je odvela u Slatinu mi je pravila probleme.

VLADIMIROV:

            Da li vam je ikad pretio neki kosovski Albanac ili rođak neke žrtve?

SVEDOK:

            Ne.

VLADIMIROV:

            Vi ste rekli sudu da vas je OVK-a dva puta ispitivao, zar ne?

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            (ne čuje se pitanje)

SVEDOK:

            Jednom je me odvela prava OVK-a i držali su me tri dana, a drugi put ...

 

 

VLADIMIROV:

            Drugi put ste vi rekli da to nije bila prava OVK, a kad vas je tužilaštvo pitalo za to  vi ste odgovorili "Ne razumem" i ja sada ću pročitati vaš odgovor. Ne razumem ste odgovorili. Prema tome, slušajte, molim vas, pažljivo. Tužilaštvo vas je pitalo, kako ste znali da je to jedna obična grupa, ne OVK-a? Vi ste odgovorili, ja sam to shvatio na osnovu toga što me je OVK-a ranije uhapsila i oni su tražili neke podatke, ali ova druga grupa me je pitala za neke probleme koje sam imao od ranije sa svojom ženom i slične stvari.

            Mene sada interesuje gospodine, šta to mislite kada kažete probleme koje sam imao od ranije zbog moje žene i druge stvari. Na šta se to odnosi?

SVEDOK:

            Pod ovim podrazumevam da ti ljudi nisu bili iz OVK-a,  zato što sam ja prethodno bio sa OVK-a. Ovi ljudi su bili obučeni kao pripadnici OVK-a, ali nisu to bili, oni su bili banda, oni su pljačkali, ubijali ljude.

VLADIMIROV:

            Zašto pominjete probleme zbog vaše žene i druge probleme, to sam vas pitao?

SVEDOK:

            Hteo sam reći da sam bio oženjen, imao sam ženu iz Kačanika. Imao sam probleme sa jednom osobom kada bi tamo odlazio sa svojom ženom, on je bio iz Kačanika i na osnovu onoga što ja mislim i na osnovu pitanja koja su mi oni postavili, to je bio problem. Oni me nisu ispitivali ni o čemu, oni su samo pitali nešto kako bi me mogli tući, a nisu želeli nikakve stvarne informacije od mene. Postavljali su besmislena pitanja. To nisu bili prava pitanja, oni su me samo hteli premlatiti.

VLADIMIROV:

            I to je trajalo tri meseca?

SVEDOK:

            Pa, ja vam nisam dao datum, ali ja mislim da je to bilo nekih tri meseca.

VLADIMIROV:

            Vaša prethodna izjava, niste rekli ništa o osobama, o tome da osobe koje su vas ispitivale nisu pripadale OVK-a. Zašto to niste rekli?

SVEDOK:

            Nisam to rekao jer me niko nije pitao, a sad kad me vi pitate ja vam to mogu objasniti. Oni su bilu u uniformama OVK-a, ali pre me o tome niko nije pitao. Ja vam sad kažem da su oni nosili uniforme OVK-a, da su imali oružje, odveli su me i pretukli su me i to je to.

VLADIMIROV:

            Izgleda da vas tužilac o tome ništa nije pitao. Vi ste sami rekli da ti ljudi nisu pripadali OVK-a.

SVEDOK:

            Da.

VLADIMIROV:

            Ja vas dakle ponovo pitam. Budući da vas o tome nisu pitali, budući da ste vi to sami pomenuli, zašto to niste rekli i prilikom vašeg prvog razgovora?

SVEDOK:

            To mi se nije činilo od ključne važnosti i toliko interesantno. Ja sam im rekao da me OVK-a odvela, ispitivala tri dana i da su oni od mene dobili neke informacije, ali nisam im rekao o tim drugim ljudima ništa, ja sam OVK-au rekao o Dejanu i drugim stvarima.

 

 

VLADIMIROV:

            Jeste li vi obavestili OVK-a da su vas ti ljudi pritvorili i zlostavljali duži vremenski period tvrdeći da pripadaju OVK-a?

SVEDOK:

            Ne, nisam to javio OVK-a, javio sam to Crvenom krstu.

VLADIMIROV:

            Da li ste nakon puštanja otišli u posetu doktoru?

SVEDOK:

            Da, bio sam u bolnici u Skoplju, imam dokumenta o tome ovde. Nemam ih kod sebe, ali imam dokument, imao sam operaciju, imao sam teške ozlede.

VLADIMIROV:

            Šta stoji u dokumentu o vašim ozledama?

SVEDOK:

            U dokumentu stoji da sam bio zlostavljan, da sam bio mučen, da sam prošao kroz traumu, ustvari ne traumu, imam glavobolje, bol u bubrezima, bol u nogama. Neko vreme bio sam u intenzivnoj nezi, bio sam tri dana u Skoplju. Bilo je nešto i u mojim plućima, neka vena se probila i doktori su konstatovali da je to bila posledica zlostavljanja.

VLADIMIROV:

            Da li se u izveštaju konstatuju neke ozlede na vašem telu zbog toga jer su vam gasili cigarete na telu?

SVEDOK:

            Ja sam se sam posekao razbijenom bocom, ja to nisam mogao izdržati.

VLADIMIROV:

            Bojim se da to nije odgovor na moje pitanje. Moje pitanje je bilo: Da li su na vašem telu pronađeni bilo kakvi ožiljci od gorućih cigareta?

SVEDOK:

            Ne, niko nije na mom telu gasio cigarete, tukli su me.

VLADIMIROV:

            Ali vi shvatate da ste vi u vašoj prethodnoj izjavi rekli da su na vama gasili cigarete?

SVEDOK:

            Ne sećam se, možda neko jeste ugasio cigaretu, ne znam, ali imam ožiljke onoga što mi je rađeno. Ali više o tome ne želim razmišljati.

VLADIMIROV:

            Budući da su ljudi sumnjali da vi pomažete srpskoj policiji, budući da su vas viđali zajedno sa nekim za koga se sumnjalo da je pripadnik "Crne ruke", budući da su se okolo širile glasine o tome da ste vi povezani sa "Crnom rukom". Kako to da niste ubijeni kad su vas ti ljudi drugi put uhapsili, ti ljudi za koje kažete da ste gangsteri, a ne OVK-a?

SVEDOK:

            Oni me ništa nisu pitali o "Crnoj ruci", ja sam to već rekao. Pitali su me o problemima koje sma imao, samo su me hteli tući, ništa drugo im nije bilo važno.

VLADIMIROV:

            Zašto vas OVK-a nije ubila prvi put kada su vas uhapsili?

SVEDOK:

            Ali OVK me prvi put nije tukla. Ja nisam nikad okrvavio svoje ruke. Nisam ubio nijednog Albanca. Nisam ubio nikoga. Došao sam ovamo reći da moje ruke nisu krvave. Je li neko ima neki dokument ili činjenice da pokaže suprotno. Ja sam ovamo došao zato jer znam da nikada nisam ništa učinio. Da sam nešto uradio ne bi bio ovde. Ne bi se usudio napustiti svoju kuću.

PITANjE:

            Jeste li vi tokom ta tri dana dok vas je državala OVK, njima rekli isto ono što ste rekli ovde pred sudom.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I oni su vas pustili nakon što ste im rekli, ono što ste rekli ovde pred sudom.

ODGOVOR:

            Ja nisam imao nikakve informacije tog tipa. Nisam imao mnogo informacija.

PITANjE:

            Prevodioci traže od svedoka da ponovi svoj odgovor.

SVEDOK:

            Kad su me držali ta tri dana, oni nisu imali informacije. Imam isto informacije da sam bio sa Srbima i da sam bio povezan sa Crnom rukom. O tome su me pitali. Onda su me pitali jesam li imao taj automobil, jesam li bio u tom automobilu. Jesam li bio tamo. Doveli su svedoke. Pitali su je li me neko tamo video, i da su nekog našli oni bi rekli pa imamo svedoke koji su te videli. Međutim, onda su svatili da ja nemam nikakve veze sa Crnom rukom i pustili su me da idem. Odvezli su me u automobilu mom ujaku i rekli su mi da OVK oslobodila.

PITANjE:

            Prefomulisaću moje pitanje. Da li ste vi rekli ono što ste rekli pred ovim sudom ili ste lagali i sakrili od njih pravu prirodu vašeg sudelovanja.

ODGOVOR:

            Ne, nisam im rekao.

PITANjE:

            Znači lagali ste na njihova pitanja. Pokušavajući sakriti pravu prirodu vaših poslova.

ODGOVOR:

            Nisam lagao radilo se o spaljivanju automobila, autobusa, dućana. Oni su me pitali jesi li ti povezan sa Crnom rukom. To su pitali? Da li znaš te i te ljude. Da li si imo taj i taj automobil. Oni su smatrali da sam ja pripadao Crnoj Ruci. Ali nisu me pitali o drugim stvarima. I nedradi se o tome da sam ih ja lagao nego da me oni o nekim stvarima nisu pitali. A kasnije ... dao te informacije i oni su me odvezli kući ...

AMIKUS:

            Hvala to je bilo sve.

MEJ:

            Ima li dodatnog ispitivanja.

ROMANO:

            Gospodine, ranije ste govorili o vašem radu za Mitića i za srpsku policiju. Rekli ste da ste se u okviru tog rada bavili krađom, paležom, podmetanjem eksploziva u zgrade i pokušaj likvidacija ljudi. Da li ste u to vreme čuli glasine da su protiv vas podignute optužbe za upravo ove stvari koje su vam policija i Mitić naložili da uradite.

SVEDOK:

            Molim vas da ponovite pitanje. Nisam ga svatio.

ROMANO:

            Izvinjavam se. Vi ste rekli da ste radili za Mitića i rekli ste da ste za njega radili pljačku, krađu, pokušaj likvidacije. Da li ste u to vreme čuli glasine među građanima da su protiv vas podnešene krivične prijave. Zbog upravo ovih stvari koje ste radili za Mitića.

SVEDOK:

            Ne, nisam to radio već sam rekao moja naređenja bila su samo da pokažem kuće. Ja ne.

ROBINSON:

            Ali to nije pitanje koje vam je postavljeno. Pitanje koje vam je postavila tužiteljica je,  da li ste čuli bilo kakve glasine da su u to vreme protiv vas podignute optužnice zbog onog što ste uradili.

SVEDOK.

            Ne, nisam nikada čuo ništa tako.

ROMANO:

            Jeste li čuli bilo kakve glasine o vama i o poslu kojim ste se bavili?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Kada ste otišli do Mitića, da li je on od vas ikada tražio da proverite šta ljudi, šta građani govore o tim stvarima.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I šta su ljudi govorili o tome.

ODGOVOR:

            Pa kad bi smo odradili neki posao na primer, kad bismo digli motel u zrak na primer motel, nakon toga ja bi otišao u policiju  otišao bi Mitiću obučen u običnu odeću, i Mitić bi mi rekao idi i saznaj kakve su glasine šta ljudi kažu ko to radi, i ja bi onda išao razgovarao sa ljudima. I neki ljudi bi rekli to radi policija. Međutim, ljudi nisu znali ko je to uradio. Ljudi bi samo rekli da to radi policija. Ponekad bi rekli da su to bili Arkanovi ili tako nešto. To su bile glasine i ja bi o tome obaveštavao Mitića.

PITANjE:

            Zar nikada niste čuli niti jednu glasinu da ste se i vi bavili tim aktivnostima.

ODGOVOR:

            Pa ljudi su govorili. Ja sam već i ranije to rekao, ljudi govore. Oni su i o meni govorili da sam se i ja bavio takvim aktivnostima i da sam bio povezan sa Crnom Rukom. Bilo je glasina.

PITANjE.

            Jeste li vi ikada bili u zatvoru pre 1999 godine.

ODGOVOR:

            Da bio sam godine 1995.

PITANjE.

            A pre toga?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Jeste li ikada dobili obaveštenje da je protiv vas podignuta neka optužnica. Da li vam je ikada suđeno po nekoj optužnici?

ODGOVOR:

            Ne, ne znam za nijedan drugi postupak protiv mene. Kad je reč o onoj tučnjavi sa ciganima tamo su me pretukli i držali su me u pritvoru 9 meseci kada sam se ono potukao sa Harušom u zatvoru.

 

PITANjE:

            Gospodine, da li ste u svom iskazu rekli da ste 1995 godine, kad su vas uhapsili proveli neko vreme u zatvoru, nekih 9 meseci i takođe spomenuli ste da ste priznali nešto što niste počinili. Možete li sudu objasniti šta se tačno dogodilo 1995 godine.

ODGOVOR:

            Da. Godine 1995 bio sam u jednom kafiću. Jedan suradnik Avdija Muse pod imenom Bajgora došao je u kafić i sa njim je bio njegov prijatelj Hajruš Ruša iz sela ... i oni su me počeli provocirati. Ja sam se branio pa sam tu osobu pretukao, a onda je on pretukao mene. Onda sam ja pretukao njega.Sledećeg dana došli su Avdi ... Dragan, Ljubiša, u jednom automobilu, bio je to beli stojadin i odveli su me u policiju, na treći sprat u kancelariju Avdija.Kada sam išao na ... video sam Hajruša, Azema, i Avdija kako razgovaraju. Oni su ga pitali da li ja znam tog čoveka, onda su me počeli tući jer ja nisam priznao da sam ga pretukao. Rekli su mi da će mi dati 500 DEM ako priznam. Ali nisam priznao, i zato su me tukli.

PITANjE:

            Jeste li priznali?

SVEDOK:

            Možete li ponovo postaviti pitanje.

PITANjE:

            Jeste li priznali ili ne?

ODGOVOR:

            Da, priznao sam da, ali pod pritiskom.

PITANjE:

            Jeste li nakon suđenja oslobođeni optužbe, ili proglašeni krivim?

ODGOVOR:

            Ne, moj sudija bila je Danica Marinković. Došao sam na sud pred nju, a moj advokat bio je ... i sud me oslobodio optužbe, proglasio nevinim. A moj advokat je rekao da bi mogao tražiti novčanu naknadu. Ali to nisam uradio. Rekao sam da ne želim novac.

PITANjE:

            To se dogodilo godine 1995 odmah nakon što ste se vratili iz Nemačke. Da li smatrate da bi se moglo reći da je to bila neka vrsta odmazde, da niste pobegli.

MEJ:

            Nije na svedoku da na to odgovori.

ROMANO:

            U redu preformulisaću pitanje. Znači to se dogodilo odmah nakon vašeg povratka iz Nemačke. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da. Bilo je to možda dva dana nakon mog povratka, odmah su došli.

ROMANO:

            Hvala. Gospodine, da li je Mitić znao za to da ste u vreme dok ste radili za njega, vi i drugi ljudi krali neke stvari i zadržavali za sebe.

ODGOVOR:

            Pa Mitić je to sam naredio. Nije naredio direktno da krademo, ali kao što sam već rekao Dejan je ranije radio te stvari a ja sam bio s njim u društvu. On je sve znao. On nam je sam rekao da radimo te stvari. Moj je posao bio da pokažem da taj .. pripada nekome.

 

 

KVON:

            Trenutak, molim vas.

            Primetio sam da su  optuženi  i amikusi nekoliko puta citirali izjave optuženog, mislim da bismo to trebali uvrstiti u spis.

TUŽBA:

            Ja sam to nameravao zatražiti na kraju svedočenja.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Molim dokazni broj.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 171, koji će biti držan pod pečatom.

KVON:

            Ja bih želeo postaviti pitanje u vezi sa ovim što je upravo rečeno. Gospodine po vašoj izjavi na strani 14, ... u engleskom jeziku, u paragrafu broj 4, da li se sečate da ste sledeće napisali. Citiram. Radi se o incidentu sa čajdžinicom kraj Džamije. Mitić mi je rekao da opljačkam dućan a da sve zadržim za sebe, a da njemu donesem samo fotografiju, da li je to tačno ili ne?

SVEDOK:

            Da, on je to rekao, on je želeo fotografiju, a sve drugo sam uništio. Kao što sam već rekao. Uzeo sam samo fotografiju i odneo je njemu.  A druge stvari sam uništio.

KVON:

            Kasnije u istom paragrafu kažete, ukrao sam televizor, kasetofon i video rekorder, da li je to tačno?

SVEDOK:        

            Pa kada je reč o krađi o tome sam imao konkretna naređenja, te sam stvari uništio.

KVON:

            Hvala.

TUŽBA:

            Gospodine, istrage koje je organizovao gospodin Mitić, tvrdile su da su požari nastali zbog kvara na električnim instalacijama. Kada ste vi razgovarali sa ljudima, što je od vas zatražio Mitić, šta oni misle o tome šta se desilo, šta ste ustanovili, šta su ljudi mislili da se desilo?

SVEDOK:

            Njihovo mišljenje bilo je da to mora da je bila policija, neki su mislili da je to bila policija, neki su mislili da je to bila policija, neki su mislili da su to bili lopovi, neki su imali razna mišljenja o tome šta se desilo.

PITANjE:

            Zašto su mislili da je to uradila policija?

SVEDOK:

            Zato jer je policija radila takve stvari, oni su se bavili takvim aktivnostima, oni su pljačkali ljude u Uroševcu, privatne albanske kuće, policija se time bavila.

PITANjE:

            Na pitanje gospodina Vladimirova vi ste utvrdili da su ljudi koji su vas držali 3 meseca nisu pripadali OVK. Predpostavimo sada na trenutak, da su oni bili OVK ili da su mogli biti OVK. Da li je bilo razumljivo to da vas je OVK zbog vašeg rada kao policijskog doušnika i zbog ružnih stvari koje ste učinili Albancima, da li je bilo razumljivo da bi vas OVK želela zatvoriti, zaslušavati ili čak zlostavljati.

SVEDOK:

            Da.

 

PITANjE:

            Hvala. Jeste li vi ikada u vašoj izjavi spomenuli da vas je OVK ozledila opušcima cigareta, opržila.

ODGOVOR:

            Ne sećam se. Nisam siguran da li to mogu tvrditi ili ne.

PITANjE:

            Morali bismo sada završiti. Imam samo još jedno pitanje.

TUŽBA:

            Radi se zapravo o jednoj korekciji, ali to mi to moramo napraviti na privatnoj sednici.

MEJ:

            U redu.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest