aktuelno-m.gif (3720 bytes)

23. maj 2002. godine

STENOGRAM

          

MEJ:

            Izvolite, gospodine.

NAJS:

            Nekoliko prelimineranih stvari ne bismo hteli ponovo pozvati dr Bakara da da dodatne iskaze u vezi sa telima žena koje su pronađene u bunaru. Direktno njegovo svedočenje će potrajati u vezi sa ovim samo oko 10 minuta i poklopiće se samo sa ostatkom njegovog svedočenja. Jer on će reći odakle su se ta ženska tela tamo našla. Kako su umrle i reći će takođe da su bile žive u trenutku kada su bile bačene u bunar. Dva ta tela su se mogla pregledati detaljnije. Postoji mogućnost da su seksualno zlostavljana pre nego što su bačena u bunar. Pre nego što su te žene umrle. Dakle, radi se o vrlo važnim dokazima a neće taj iskaz dugo potrajati nadamo se s dužnim poštovanjem da će sud dozvoliti da se ponovo doktor pozove pre nego ode. A on mora otići danas kako sam razumeo.

MEJ:

            Gospodine Najs, mi smo naznačili da vi možete se obrtiti sudu s tom molbom. Mi shvatamo načaj važnosti dokaza pa ipak primenimo striktna pravila u pogledu vremena kako u pogledu optuženog, tako i u pogledu vas. Prema tome, s tim u vezi mi bismo trebali krenuti dalje sa svedocima. Odobriti ovom svedoku da bude ponovo pozvan u vezi s nečim čim je on trebao biti primpremljen pre i nešto u vezi s nečim što bi trebalo biti deo njegovog svedočenja i ovako i onako mislim da će nam to odneti dobar deo sata. Ako sam dobro shvatio, ti dokazi nisu pre bili obelodanjeni. No, bez obzira na to mi ćemo primeniti striktna pravila na vas kao što i primenjujemo na sve ostale. To možda vama ne ide u prilog, ali tužiteljstvo mora biti pripremno kad izvodi svoje dokaze kao i svi ostali.

NAJS:

            Ti dokazi su napred bili obelodanjeni. Mislim da je došlo do nekog previda. Nismo to u početku na pravo vreme diskutovali. Naš stav je vrlo jasan i smatramo da interes  ekonomije sudskog vremena treba izbalansirati sa interesom izvođenja svih dokaza. Mi ćemo se potruditi da to učinimo što je moguće ekspeditivnije. Međutim, postoje situacije kada stvari ne idu onako kako smo zamislili. Kada stvari nisu perfektne da to ne bi trebalo dovesti do isključenja dokaznog materijala.

MEJ:

            Dozvolite da još nešto kažem o tome što ste sada rekli. Naravno da interes sudskog vremena nije jedini. Postoje tu još uvek i interes pravde. A jedan od interesa pravde je da se suđenje završi što je ekspeditivnije moguće. Naravno, postoje neke situacije gde je interes, kriterijum uštede sudskog vremena mora ustupiti pred nekim drugim stvarima koje mogu biti značajne za suđenje i mi ćemo uvek razmotriti svaku molbu u tom pogledu. Međutim, mora biti svasvim jasno da se ovaj predmet mora završiti na vreme. S toga obe stranke moraju izvoditi svoje dokaze uz maksimum ekspeditivnosti. Izvolite. Što ste drugo hteli izneti.

NAJS:

            Pa i drugo pitanje se tiče ekspeditivnosti a znam da ćemo sa tim pitanjem opštenito govoreći baviti K5 svedok koji čeka. Na primer njega bi mogli ispitati sutra ukoliko druge svedoke dovršimo pre njega. Mislim da veće nije donelo nalog u skladu sa pravilom 92 u vezi sa ovim. Odnosno mislim da je veće naznačilo da momentalno to dozvoljava a da će to biti predmetom daljih diskusija. Dakle, u interesu sudske ekonomije mogu li objasniti veću zašto nije nužno dobro postupiti u skladu sa pravilom 92.

MEJ:

            Samo trenutak. Dakle zašto je pravilo 92 prikladno ušteda vremena što smo već rekli. Ove se stvari tiču ponašanja i nekih drugih, a ne samo optuženih kada je reč o celosti njegovog svedočenja, koje se  odnosi na podmetanje eksploziva. Dakle nešto u šta se on morao upustiti protiv albanske zajednice na ovaj ili onaj način. Dakle, ovo je jako vrlo važno svedočenje, ono podkrepljuje neke naše opštenite navode u vezi sa onim segmentom stanovništva albanskog stanovništva na Kosovu koje je bilo najviše izloženo progonima.

Izjave.

 

NAJS:

            Mislim da je sledeći svedok Baton Hadžiju. Možda bi se mogao promeniti redosled. Gospodin Rajneveld će se time pozabaviti. Ja mislim da je on u prostoriji za svedoke.

KEJ:

            Što se tiče svedoka K15 možda bi nam svima bilo lakše ako bi imali tu izjavu u celosti. Ipak je to vrlo kompletno detaljno svedočenje i mislim da će biti problema bez te izjave.

MEJ:

            Ne, mi imamo tu izjavu.

KEJ:

            Imate rezime.

MEJ:

            Mi imamo revidirani rezime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vezi sa najavljenim svedokom kako se zove Batu Hadžiju mislim da je potpuno jasno da on po vašim pravilima ne bi mogao da svedoči po pravilu 92  zato što on pominje i svedoči u svojoj izjavi o nekim navodnim kontaktima sa mnom, sa šefom Državne bezbednosti i tako dalje. Prema tome, on ne može da podleže pod pravilo 92. A druga primedba je zašto je taj svedok dosad vođen kao svedok K28. I čemu služe ta dupla vođenja svedoka kao tajnog.

MEJ:

            Možete mu o tome postaviti pitanje. To nije stvar koju mi trebamo rešavati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kao što sam naznačio juče, postoji jedan pasus u prilogu, odnosno dodatku izjave koji izlazi iz okvira postupka 92. ako sud ima taj dodatak on počinje sa "želeo bih dodati sledeće. Ja sam se prvi put susreo sa gospodinom Miloševićem..." i tako dalje.

MEJ:

            Da, to imamo. A vi predlažete šta?

NAJS:

            Da se taj pasus da u celosti radi se o jednoj konferenciji za štampu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim još jednu intervenciju. Nije mi stalo do toga šta ćete da odlučite.Ali želim da vam skrenem pažnju opet na kršenje pravila, jer ovo je dodatna izjava kao što je maločas rekao gospodin Najs a data mi je sinoć posle završetka rada. A izjave se moraju davati bar neko vreme pre nego što se čitaju. To je jedna primedba. Druga, ponovo mi je dat materijal na engleskom i ako postoji vaša odluka da mi se moraju davati materijali na mom jeziku. Ovde druga strana ima engleski kao maternji jezik ja znači primam dokumenta na maternjem jeziku suprotne strane. To je vrlo ovako lepa ilustracija u ovom malom pitanju iskazivanja ravnopravnosti iskazivanja stranaka da se meni dostavljaju materijali na maternjem jeziku one suprotne strane. Da zanemarim sve druge.

 

MEJ:

            U redu. Da čujemo šta tužitelj ima reći na to. Vidim da je datum 22 maj na ovoj drugoj izjavi.

NAJS:

            Mislim da je taj dodatak načinjen juče tokom priprema. Naime, svedoka smo proveli kroz materijal kao što se obično i radi i on je našao za shodno da nešto doda. Kada smo uveli proceduru 92 u svrhu uštede sudskog vremena to je bilo na osnovu toga da može doći do potrebe za nekim dodacima. Ja nisam bio u sudnici kad su ovi svedoci vođeni. Mislim da se slična praksa već primenila, mislim da nema ničeg nepravičnog prema optuženiku. Ako sada dodamo nešto na prethodnu izjavu ovog svedoka što se tiče jezika, nama je pomagao jezični savetnik naš prevodilac celu noć. Mislim da će taj prevod biti dostupan ubrzo.

            Ako dozvolite časni sude prevod je dostupan.

MEJ:

            Neka se preda.

NAJS:

            Nadam se da ovo što ću reći neće biti ni na koji način štetno. Mislim da je ovako nešto isto dakle, davanje materijala davanje dodatnog materijala isto kao i kada se svedoci pripremaju neposredno pre svedočenja u vezi sa njihovim prethodnim izjavama i onda se nešto doda. Mislim takva situacija već postojala. Što se tiče pravila 92 .. i njegove primene na ovakvu vrstu dodatka mislim da je samo reč o jednom razumenom postupku kako bi se uštedelo sudsko vreme. Međutim, mi smo spremni na neka ograničenja u vezi s tim i možemo taj dodatak saslušati u celosti, ukoliko je to potrebno.

MEJ:

            Pitanje koje su tu postavlja je tu da li optuženi treba imati više vremana za pripremu nakrsnog ispitivanja po materijalu i on nije imao vremena za tako nešto za tu pripremu i onda ćemo mi to razmotriti u svetlu toga da ne dođe do eventualne nepravičnosti. Gospodine Miloševiću, mi ćemo saslušati ovog svedoka. Vi ga možete unakrsno ispitivati po njegovoj prethodnoj izjavi. Ukoliko vam treba više vremena za pripremu vašeg unakrsnog ispitivanja po ovom dodatku možete nam se obratiti s molbom u tom smislu i mi ćemo razmotriti. Ukoliko mislite da postoji nešto zašta vam treba više vremena. Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne tražim ništa, i ne treba mi više vremena. Svejedno mi je. Ukazujem na svakodnevna kršenja pravila koja se primenjuju ovde u ovoj sobi.

MEJ:

            Izgleda da se radi o glasnoći mojih slušalica. Imam sad sve, u redu je. Znači vi ne tražite više vremena. U redu. Vaš komentar o dnevnom kršenju pravilnika je, naravno, u potpunosti netačan i neprikladan. Molim vas da pozovete svedoka.

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu, i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

OPTUŽBA:

            Za nekoliko minuta ću započeti sa kraćim glavnim ispitivanjem ovog svedoka. No, pre toga dozvolite mi da podsetim Veće da je putem svoje dve izjave ovaj svedok dao iskaz o tome kako je sudelovao u osnivanju novina Koha ditore. On je novinar i uskoro će primiti jednu nagradu SAD. Devetu godišnju nagradu za slobodu štampe koju je dobio za svoju privrženost za slobodi štampe na Kosovu i u svetu. Njegove izjave odnose se na pitanja o kojima smo već nešto čuli ponekad dosta toga što obuhvata .. obrazovanja, na Kosovu demonstracije studenata i drugih koji su doveli do protesta u oktobru 1998 godine, nakon čega je došlo do policijske intervencije i po sudu svedoka nakon toga usledila je reakcija albanaca. On će naravno govoriti i o nasilju do kojeg je došlo u kancelariji novina gde je on radio hapšenju i ispitivanju i procesu pregovora između kosovskih albanaca uključujući jednu osobu koja je ovde svedočila Mahmuta Bakalija i drugih. On će govoriti o sastancima na kojima su učestvovali između ostalih Stanišić i on je svedok koji je posmatrao sudelovanje pretposlednjeg svedoka koji je nastupio u ovom sudu svedoka Tanića u raznim pregovorima. On će objasniti na koji način srpska delegacija na ovim pregovorima dala do znanja da se u potpunosti protivi nekim predlozima i posetiće veće na politiku spaljene zemlje o kojoj je govorila srpska strana. On će veće posetiti o tome kako je došlo do toga da je ovlasti za pregovore imao samo optuženi i čovek po imenu Stanišić koji je prisustvovao drugom sastanku u decembru. Svedok će govoriti o tom sastanku. Na tom sastanku Stanišić je rekao da šef policije na Kosovu Sreten Lukić da je šef policije na Kosovu uverio optuženog da studentske demonstracije treba razbiti primenom sile. Stanišić je rekao da on ne može ništa sam odlučiti i ako je odlučno rekao da predlog za Republiku na Kosovu nikada neće biti prihvaćen u onim nacionalističkim krugovima u kojima je okružen optuženi i koji su spremni ići u rat. Ovaj svedok izražava stav da je OVK produkt srpske represije, trome međunarodne politike i konzervativnog pristupa predsednika Rugove. To je svedok kojeg smo takođe ovde saslušali. Ovaj svedok koji osobno nije učestvovao a u njegovoj obitelji poginulo je petoro članova uključujući jdnog devetogodišnjeg dečaka. A sada molim vas da nam kažete vaše puno ime i prezime.

ODGOVOR:

            BOTON ADžIJU.

MEJ:

            Originalnu izjavu moramo prvo uvrstiti u spis.

OPTUŽBA:

            Da, svakako. Hteo sam se upravo time pozabaviti. Gospodine Hadžiju jeste li vi potpisali potvrdu o tačnosti dve izjave koje ste dali ovom Sud.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Prva izjava je pripremljena na osnovu razgovora od 20.21.22 avgusta 2001 godine.  A druga izjava je dodatak prvoj izjavi koja je pripremljena juče.

ODGOVOR:

            Da. Prva izjava uzeta je u Prištini u navedene dane, a druga juče. To je tačno.

PITANjE:

            U drugoj izjavi navodite nekoliko korekcija i pojašnjenja u vezi nekih dokumenata i u vezi vašeg ličnog susreta sa optuženim. Recite jeste li vi kao novinar bili prisutni na konferenciji za štampu u Ljubljani, u Sloveniji, u kasno proleće, odnosno rano leto 1990

ODGOVOR:

            Da, to je bilo u martu ili aprilu 1990. To je bila konferencija za štampu organizovana nakon sastanka 6 predsednika bivših Republika, bivše Jugoslavije. Ja sam tamo bio u svojstvu novinara. Pretstavljao sam novine Epoha i optuženom sam postavio dva pitanja.

PITANjE:

            Koja su bila pitanja i kakvi su bili odgovori?

ODGOVOR:

            Budući da sam pročitao knjigu koju je napisao optuženi, gde on na strani 146. kaže da su sva pitanja otvorena od pitanja granica do pitanja samoopredeljenja, pošao sam od te izjave i zapitao sam optuženog: Kada ćete vi, gospodine Miloševiću, kada ćete se otarasiti šovinizma i dozvoliti Albancima na Kosovu da sami odrede svoj status i da steknu status Republike za Kosovo. On je odgovorio to se nikada neće dogoditi, jer Albanci su tamo u manjini i nemaju pravo na samoopredeljenje. Mi nećemo dozvoliti to na Kosovu i učinićemo sve što možemo da se to spreči da se to dogodi.

OPTUŽBA:

            Nije uključen mikrofon.

SVEDOK:

            Ne.

OPTUŽBA:

            Izvinjavam se. Knjiga o kojoj govori svedok postoji. Mi smo to našli predali smo taj pasus i mi ćemo to za koji trenutak doneti u sudnicu. I uz vaše dopuštenje časni Sude postaviću još dva pitanja, koja proizilaze iz ovog dodatnog materijala. Dakle, osim ove knjige koju ste spomenuli. Da li vi smatrate još neke druge dokumente koji su objavljeni u to vreme da su posebno značajni? Ako je vaš odgovor da. Možete li vrlo kratko u jednoj ili dve rečenice objasniti koji su to dokumenti i zbog čega su značajni. To su dokumenti koje mi nemamo ovde u zgradi na engleskom mislim da imamo na srpskom.

ODGOVOR:

            Da, to su tri dokumenta javna dokumenta. Ti dokumenti objavljeni su 1996. godine. Prvi se zove Nezavršeni mir. To je dokument koji je sačinila grupa autora i koji je izdat u obliku knjige. Oni govore o poseti tom delu sveta 1996. Oni su se sastali sa optuženim i ustanovili da je situacija dve nacionalne grupe, i odnose između Srbije i Miloševićevog režima i paralelnog sistema na Kosovu da su ti odnosi zašli u slepu ulicu. Tokom tog sastanka oni su ustanovili da Srbi jednostavno nisu u stanju biti dovoljno tolerantni prema Albancima i pregovarati sa njima.

            Druga knjiga u kojoj se govori o istim stvarima. U toj knjizi govori se o sastanku između albanskih i srpskih lidera i upozorava se da je situacija na Kosovu na rubu rata. Drugi dokument je dokument pripremljen na osnovu sastanka između albanskih i Srba u Njujork. Tamo stoji da su Albanci i Srbi izuzetno suprotstavljeni između njih postoji ogroman jaz i da postoje problemi u vezi sa definicijom statusa Kosova. To su bili dakli dovoljni razlozi da se primeti da je situacija na Kosovu ozbiljna i da politički proces neminovan. Zato treba okriviti Beograd i optuženog, koji je započeo u stvari rekao bi koji je nastavio dramatizovati problem Kosova i kojega je transformisao u privatni problem.

OPTUŽBA:

            Zaustavite se, molim vas, na trenutak vi ste opšte pomenuli dokumente, oni su konkretno u izjavi i Veće i optuženi mogu ih pogledati ukoliko to žele. Objasnili ste značaj tih dokumenata. Kažete da je sporazumno rešenje izgledalo teško ili nemoguće postići. Recite nam još ovo predzadnji paragraf vaše dodatne izjave. Tokom vašeg rada kao novinara u kojoj meri, sa kolikim brojem značajnih političara ste uspeli razgovarati.

ODGOVOR:

            Pa iskreno govoreći, "Koha ditore" bila je jedina institucija na koju niko nije uticao. Niti srpski režim niti Demokratska liga Kosova. Mi smo bili u potpunosti nezavisna institucija i nastojali smo izneti stavove svih strana kako bi uspeli izneti različite poglede. Ja sam lično razgovarao sa 21 političarem u srpskoj opoziciji i u srpskoj vlasti. Razgovarao sam sa Markovićem, bivšim predsednikom vlade, ne želim ih sada sve navesti. Ali radilo se o 21 intervju. Svi oni, s izuzetkom možda jednog ili dvojice,  su rekli da se problem Kosova ne može rešiti bez optuženog i još jednog čoveka koji je blizak optuženom. A to je gospodin Stanišić. Svi ljudi sa kojima sam razgovarao.

OPTUŽBA:

            U redu. Jeste li pokušavali intervujisati i optuženog i suprugu optuženog.

 

 

ODGOVOR:

            Ja sam to smatrao velikim izazovom  da intervjuišem optuženog. Zato jer je on bio glavni učesnik u svim događajima od 1987. pa nadalje. Međutim, uprkos mom nastojanju uvek bih dobio negativan odgovor ili nikakav odgovor.

OPTUŽBA:

            Hvala, gospodine Hadžiju. A sada će vam i dalje postavljati pitanja.

MEJ:

            Molim da se izjavama daju dokazni brojevi.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet optužbe 169.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, sada ćete unakrsno ispitivati ovog svedoka. Molim vas da imate na umu da će veliki deo njegovih iskaza tiče perifernih konstektualnih pitanja. Mi smo već izrazili naš stav da su relevantna pitanja u ovom predmetu, pitanja koja se nalaze u optužnici. Sva druga prelimenarna i  pitanja značajna su samo u onoj meri koja se odnose na pitanja iz optužnice. Politički pogledi svedoka nisu relevantni  i politička svađa neće biti od pomoći ovom Veću. Zato vas molim da vaša ispitivanja budu kratka i koncizna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li to znači da ovo ostaje u ograničenjima od jedan sat unakrsnog ispitivanja.

MEJ:

            Da, ovo je svedok po pravilu 92. Normalno pravilo je jedan sat, a budući da postoji jedan mali dodatak mi ćemo po isteku tog sata razmotriti pitanje da li je potrebno vama produžiti to vreme. A isto tako razmotrićemo i da li ste vi taj jedan sat iskoristili na  doličan način. Znači da ne bude ponavljanja i svađa.

            Gospodine Hadžiju, molim i vas da imate na umu kad odgovarate na pitanje da je vreme ovde ograničeno i da bi što je moguće kraći odgovori bili od velike pomoći. Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hteo sam prethodno da vam postavim pitanje. Pošto ste rekli ako pitanja budu dolična, da li hoćete time da kažete da su neka moja pitanja bila nedolična u dosadašnjem toku.

MEJ:

            Da neka od njih jesu, jer vi se obično svađate sa svedocima i ponavljate ono što je već rečeno, i zadržavate se na jednom pitanju i prolazite kroz njega nekoliko pta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja insistiram na odgovoru na pitanje, kad smatram da nisam dobio odgovor. Nije mi poznato da sam imao svađu s bilo kakvim svedokom. Jer ovi lažni svedoci koje dovodi  druga strana ne zaslužuju ni svađu.

            Dobro sada je 10,45 časova. Dobro videću koliko mogu da stignem. Vi ste dali izjavu istražitelju tužilaštva. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Izjavu u Prištini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Razgovarali ste sa istražiteljem koji se zove Fred, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, osim njega bio je tamo neko drugi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas da objasnite svedoku, ako postavljam ovako direktna pitanja da odgovori moraju biti da i ne. Nisam ga pitao za prisustvo drugih. Pitao sam ga za Freda. Znači, odgovor je da. Idem dalje. To je vaša briga, gospodine Mej.

MEJ:

            Da. Molim vas, gospodine, da to imate na umu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam se to lice predstavilo kao istražitelj tužilaštva.

ODGOVOR:

            Da, a druga osoba koja je bila prisutna predstavila se tim imenom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Međutim vi u vašoj izjavi kažete da ste izjavu dali međunarodnom krivičnom sudu. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se lice koje vas istraživalo predstavilo kao istražitelj suda ili istražitelj tužilaštva.

ODGOVOR:

            On se predstavio kao istražitelj Međunarodnog suda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hvala vam. Inače gospodo Mej, Robinson, Kon, ja želim da vam uputim primedbu u vezi sa ovim, jer je Fred svedok. Znači onaj koji se ovde pojavljuje u ulozi istražitelja o kome govori svedok. Taj isti Fred  je svedok koji svedoči u ime Hjumen rajts voča ovde.

MEJ:

            Da, to smo primetili. Vi kad zato dođe vreme možete gospodina Abrahamsa pitate za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne gospodina Abrahamsa, nego vas pitam da li može neko ko radi istovremeno kao istražitelj, neko ko prati sva suđenja, a svedoci ne mogu da prate suđenja i tako dalje i ko je novinara ispitivao da se pojavljuje u toj ulozi svedoka ovde. U koliko uloga može da se pojavi pred ovim sudom? Jedino ne u mojoj, izgleda.

MEJ:

            Bavićemo se time kad dođe svedočenje gospodina Abrahamsa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sasvim je u redu. Vi ste izjavu dali na engleskom jeziku. Tako ste rekli u prvom pasusu vaše izjave. Međutim, u poslednjem pasusu, na poslednjoj strani broj 10, piše  svedoka  da vam je izjava glasno pročitana na albanskom jeziku.

ODGOVOR:

            Ja sam izjavu dao na engleskom, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kako vam je onda pročitana na albanskom?

ODGOVOR:

            Dokument koji se piše na engleskom takođe se prevodi i na albanski. Svaki svedok ima pravo to da traži.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro je da sam to čuo. Da li mislite da to važi i za srpski.

MEJ:

            To nije pitanje za ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ako ste dali izjavu na engleskom, pa vam pročitana na albanskom, da li to znači da vam ta izjava nije pročitana u vreme kad ste je davali nego posle izvesnog vremena?

ODGOVOR:

            Ja sam izjavu dao kod svoje kuće, tamo je izjava zabeležena i onda mi je pročitana u mom uredu u "Koha ditore".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle koliko dana?

ODGOVOR:

            Pa ne sećam se tačno. Mislim da to nije bilo važno. Stvarno ne mogu reći kada je to tačno bilo, nakon koliko dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svakom slučaju posle nekoliko dana. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste diplomirali na Pravnom fakultetu na Univerzitetu u Prištini 1992. godine. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U izjavi piše da ste studije završili 1991. godine. Zašto ta razlika?

ODGOVOR:

            Ja sam studirao u Prištini. No, neke ispite koje još nisam bio položio te sam ispite kasnije položio na paralelenom univerzitetu. To su bili ispiti koje nisam mogao položiti tokom redovnog studiranja, zato jer smo isterani iz prostorija Pravnog fakulteta gde sam bio student.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste vi to isterani iz prostorija Pravnog fakulteta.

ODGOVOR:

            Ne radi se o tome da smo mi stvarno bili isterani. Nije nam bilo dozvoljeno da uđemo u oktobru 1991 godine. Policija se nalazila ispred zgrade Fakulteta kao i pred drugim zgradama Univerziteta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            I vi tvrdite da policija nije dala albanskim studentima da uđu u zgrade fakulteta 1991. godine.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo mi odgovorite na pitanje. Da li je tačno da nije bilo u pitanju ukidanje nastave ovo što vi govorite, već bojkot Albanaca na poziv albanskih političara, separatističkih struktura u zemlji i inostranstvu. Na bojkot dakle svega što je državno i u školstvu, i u zdravstvu i u sredstvima javnog informisanja, pravosuđa privrednim organizacijama. Da li je to tačno ili ne.?

ODGOVOR:

            Ne, časni Sude da li možete dati dokument koji pokazuje da su godine 1990 u nekim opštinama na Kosovu svi profesori ostali bez plate, nije im isplaćivana plata. Nakon toga 680 profesora u opštini Priština su takođe ostali bez plate i na kraju 2000 profesori u Prištini na taj način završili. Kad je reč o broju profesora, meni se čini sasvim nerazumno bojkotirati obrazovanje.

MEJ:

            Gospodine Hadžija shvatili smo šta želite reći. Optužba kasnije može dodatno ispitati ukoliko oni žele rajasniti neke stvari, to će učiniti. Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle vi ništa ne znate o bojkotu iz vremena o kome svedočite, o bojkotu za koji sam vas pitao. Ništa ne znate o tome?

ODGOVOR:

            Ja sam već odgovorio na to pitanje. Nije bilo bojkota, sto posto sam siguran da bojkota nije bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li znate zašto neki nastavnik ne prima platu. Da li znate da se obično plata ne prima kad se ne izvršavaju radne obaveze i da je primanje plate vezano za izvršavanje radnih obaveza. Dakle, da li vi tvrdite da su ti profesori i nastavnici u školama, koji nisu primili plate izvršavali svoje radne obaveze pa ipak nisu dobili platu. Ili nisu izvršavali svoje radne obaveze?

ODGOVOR:

            Čak i dok sam ja bio u školi 90. godine u Pećanama, Podujevu, srpska vlada je prekinula davati plate albanskim nastavnicima. To se dogodilo 1990 godine. To ne smemo zaboraviti. To se kasnije deseilo u svim drugim gradovima Kosova. Ja mislim da Vlada Srbije ima dokaze o tome 91. godine samo 17 posto škola je moglo primati albanske učenike, albanske studente, Univerzitet i više škole nisu dozvoljavali Albancima pristup. Zato jer su te škole i te institucije nadgledali uvek dva to tri policajca koji bi stajali ispred škole. Ja sam bio očevidac tih događaja. Ja sam novinar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemojte ponavljati to što ste rekli. Vi tvrdite da vam nisu dali policajci da uđete unutra. Ja sam vas pitao da li vi tvrdite da profesori koji nisu primali platu da su oni izvršavali svoje radne obaveze a nisu primali platu. To je bila poenta mog pitanja. Jesu li oni izvršavali svoje radne obaveze kao nastavnici po školama, a nije im data plata. Ili nisu izvršavali svoje radne obaveze pa zbog toga nisu dobili platu?

ODGOVOR:

            Mislim da je to ponovo jedna igrarija. Oni nisu bili u stanju obavljati svoj posao. Oni nisu bili u stanju raditi jer nisu mogli ući u prostorije, pa su prešli na privatne kuće, privatne škole i oni su počeli primati platu koje su od onog 3 posto koji su Albanci plaćali Vladi gospodina Bukošija ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dakle tvrdite ne da nisu primali platu zato što nisu obavljali radne obaveze. Nego nisu primali platu zato što su otpušteni, izbačeni, onemogućeno im da rade. Je li tako?

ODGOVOR:

            Mogu reći samo jedno. "Službeni list" je jasno naznačio kakav će biti školski program. Ne mogu vam sada citirati tačno datum kada je to bilo, ali oni su izneli tačno kakav treba biti školski program na Kosovu. Dovolite jedan primer u muzičkim školama.

MEJ:

            Mislim da se ne odmičemo od glavne teme, gospodine Miloševiću. Nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pomenuli ste školski program. Da li je školski program bio isti za svu decu u Srbiji?

ODGOVOR:

            U Prištini, na primer u lokalnoj Muzičkoj školi vi ste uveli 400 pesama koje su bile deo srpskog programa, a radilo se o populaciji koja je ipak bila 93 posto albanska. Dakle, uvesti u Muzičku školu 400 takvih pesama a da ne navodim primere iz predmeta kao što su istorija i neki slični predmeti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je osim muzike bio još koji problem, nego kažete i istorija. A recite mi molim vas da li vam je poznato koliko je destina hiljada albanske dece išlo u škole na albanskom jeziku sve do 1999. godine. Da li vam je to poznato?

ODGOVOR:

            Ne znam ni za jednog jedinog Albanca koji je išao u škole koje su organizirali Vlada Srbije. Ja ne znam ni jednog jedinog. Ako vi znate, recite mi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisu išli u državne škole?

ODGOVOR:

            To je jednostavno bilo nemoguće. Nemoguće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, kažete da nisu.

ODGOVOR:

            Škole su bile blokirane za Albance.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tako kažete. Dobro. Vi govorite u vašoj izjavi da su Rugovini predstavnici partije DSK kontrolisali list Bujku, i da su manipulisali informacijom koje su širene među albanskim stanovništvom propagirajući iluziju da će Kosovo ostvariti nezavisnost. Je li tako?

ODGOVOR:

            Vi ste to izvukli iz konteksta moje izjave. Novina Bujku je na određeni način propagirala politiku DSK Kosova.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, i tada dakle, pre nego što ste počeli da radite na osnivanju novog lista, propagirana je ta ideja da Kosovo ostvari nezavisnost.

ODGOVOR:

            Tu ideju nije propagirao list Bujku.To je bila jednostavno ideja koju je za koju se svaki Albanac na Kosovu zalagao. Dakle, to nije propagirano kao ideja, to je bila jednostavno ideja koja je bila deo svakodnevnog mentaliteta naroda. Postojali su s tim u vezi neki ciljevi koje smo mi željeli postići. Mislim na ideju nezavisnosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nezavisnosti, pri tome ste jasno imali svest o tome da na Kosovu žive i Srbi i Turci i Muslimani i Romi i Goranci i ostali. Šta s njima. Da li ste smatrali da to nema nikakvog značaja?

ODGOVOR:

            Ja mislim da na Kosovu ili u nekom političkom demokratskom sistemu većina se odlučuje za te stvari referendumom. Jasno je da većinska etnička zajednica podržava ideju nezavisnosti, a da manjinska u ovom slučaju srpska ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da, ali Kosovo je deo Srbije. Je li to u vašoj svesti ili ne. Kosovo nije država pa da govorite o većinskoj zajednici, o manjinskoj zajednici, nego Kosovo je deo države koja se zove Srbija.

ODGOVOR:

            Ja ne mislim da je država Srbija zastupljena na Kosovu. Kosovo trenutno stvara svoju vlastitu državnost a Srbija momentano nema u tom smislu prisutnost na Kosovu. Bilo da se radi o institucijama ili uopšte drugim oblicima fizičkog prisustva u tom području. Prema tome, čini mi se da je jednostavno iluzorno za sada misliti da bi se Srbija mogla vratiti na Kosovo. Kao i što je nakad bilo iluzorno pomisliti da ...

MEJ:

            Mislim da se sada udaljujemo od optužnice. Gospodine Miloševiću vratite se na temu ovog suđenja. Molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas odgovorite mi na pitanje. Da li pod tim podrazumevate da ste vi sad slobodni.

 

MEJ:

            Ilerelevatno pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi pod tim da Srbija ne može da se meša, podrazumevate okupaciju, stanje okupacije trenutno Kosova i Metohije?

MEJ:

            To takođe nije relevantno. Gospodine Miloševiću, molim vas pozabavite se predmetnim vremenom optužnice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle,  iz vaše izjave proizilazi situacija u kojoj se propagira nezavisnost i situacija koju, kako kažete, znate da srpske vlaste neće da dozvole nezavisnost. Dakle, to su premise o kojima vi govorite i o situaciji o kojoj znate, kako kažete, da će srpske vlasti tolerisati paralelni sistem koji Albanci imaju. Dakle, šta znači onda u takvoj situaciji vaše opredeljenje da prihvatite narušavanje da bi Kosovo išlo napred?

ODGOVOR:

            Dozvolite samo da kažem da su srpski režim i policija godinama ponižavali Albance i napadali na njihovo dostojanstvo. Zalazili su u svaku kuću. Međutim, vi ste istovremeno pustili postojanje paralelnog sistema na Kosovu deo sistema koji nije predstavljao opasnost, odnosno nije postojala opasnost od promene stanja koje ste vi stvorili. Jedan drugi element je ono što bismo mogli nazvati 32 km nezavisnosti gospodina Rugove. Ta mala nezavisnost bila je izložena izuzetnom pritisku u obliku ubistva, mučenja i drugih krivičnih dela i zločina koje je počinila vaša policija. Vi ste igrali dvostruku igru. Treći faktor je bila međunarodna zajednica kojoj ta situacija nije odgovarala. Dakle s jedne strane tolerisati vaš sistem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao za vašu spremnost da se opredelite za nasilje. Vi ste bili spremni dakle, da se opredelite za nasilje kao sredstvo ostvarenja političkog cilja. Da ili ne.

ODGOVOR:

            Oprostite, ja to nisam rekao u svojoj izjavi. Ja sam rekao da je Kosovo trebalo promeniti status kvo, a jedina institucija koja je bila u stanju bila šta pomeriti je list "Koha ditore". On je bio u stanju uvesti nove elemente u ovaj proces. Nikakve oblike nasilja, već aktivizam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kažete da je 1991. godine...

SVEDOK:

            Jer su se politički procesi na Kosovu u međuvremenu potpunosti degenerisali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da je 1991. godine srpska policija zatvorila studentski list "Bota e re" i da ste vi prešli u list "Zeri". Kako to da je policija zatvorila "Bota e re", studentski list, a nije ni "Zeri", ni "Bujku" i druge koji su tada bili poznati po svojoj nacionalističkoj i separatističkoj itd. orijentaciji?

SVEDOK:

            Kada je reč o "Bota e re" postojale su dve intervencije. Prva je bila kada smo objavili tri karikature i kada je policija intervenisala. Zatim je objavljen jedan članak pod naslovom "Kosovo nije Srbija". Ponovo je policija intervenisala i nametnula određene mere. A vi, Republika Srbija, ste nametnuli vašeg urednika lista "Bota e re". Iz ličnih razloga neću spomenuti njegovo ime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da nije taj urednik bio Srbin?

 

 

SVEDOK:

            Kakve to ima važnosti? Kada uvodite prinudne mere nije važno je li osoba Albanac ili Srbin?

MEJ:

            Mislim da nam ovako nešto nije ni od kakve pomoći u našem radu. Krenimo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja pitam, postavljam pitanja o kojima svedok govori u svojoj izjavi. Vi ste...

MEJ:

            Da, ali vi ste upuštate u debatu bez kraja i konca. Na stranici 1, trećem paragrafu, na engleskom jeziku izjave, ono o čemu vi sada govorite, dakle tek tu ste došli, a potrošili ste skoro pola vremena koje imate. Molimo krenite dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi napustili "Bota e re", jer je ista institucija izdavala i srpski list "Zeri", da se jednostavno ugasi studentski list? Da ili ne?

SVEDOK:

            Ne razumem pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitanje je da li ste otišli da se ugasi "Bota e re", jer izlazio je istovremeno, paralelno "Novi svet" na srpskom jeziku u istoj instituciji, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema tome, ugasili ste instituciju i prešli u drugi čisto albansku instituciju i gde nije bilo paralelno srpskog lista za srpske studente. Je li tako ili ne?

SVEDOK:

            "Bota e re" je bila institucija gde su radili samo Albanci. S druge strane, postoji drugi list gde su radili samo Srbi. Ja nisam otišao u "Zeri", jer su tamo bili samo Albanci. Otišao sam iz drugih razloga koje sam zapravo i naveo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, rekli ste u izjavi da je 1991. godine zatvorena televizija Kosovo. Meni nije poznato da je postojala televizija Kosovo. Postojala je Radio televizija Priština, u sastavu Radio televizije Srbije. Radio televizija Kosovo, je li postojala Radio televizija Kosovo?

SVEDOK:

            Izvinjavam se zbog ovih semantičkih nijansi, ali postojala je Radio televizija Priština, to je tačno. Ja sam rekao Radio televizija Kosova. Zapravo se radilo o Radio televiziji Priština koja je institucija zatvorena i njeni zaposleni otpušteni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li je Radio televizija Priština, koja je u okviru Radio televizije Srbije, kao što je Kosovo u okviru Srbije, da li je ona nastavila i posle tih datuma koje vi pominjete sa programima na albanskom, na srpskom, na turskom, na romskom. Dakle, da li je imala sve vreme, od toga vremena na koje se vi pozivate, sve te programe i na srpskom, i na albanskom, i na turskom, i na romskom jeziku sa urednicima koji su bili Albanci, Turci, Romi, Srbi, itd. Da li je imala ili nije imala?

SVEDOK:

            Program je bio upravo smešan. Jednostavno, ne mogu zamisliti kako jedna država kao što je Srbija može potonuti tako nisko, može pasti tako nisko i zapošljavati ljudi koji nisu bili u stanju čitati albanski jezik.

 

 

MEJ:

            Gospodine Hadžiju, ja vas molim da se suzdržite od komentara i koncentrišete na činjenice. Molim vas samo nam dajte činjenice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, da ili ne? Pitao sam vas da li je Radio televizija Priština imala sve te programe na svim jezicima nacionalnosti koje žive na Kosovu? Da ili ne?

SVEDOK:

            Imamo programe samo na srpskom i albanskom i jedan petminutni program na turskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali na srpskom i albanskom je imala programe, to i vi potvrđujete, je li tako? Dobro, a da li vam je poznata...

SVEDOK:

            Albanski program je bio smešan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je drugo. Da li je smešan vama ili nekom drugom, to je sad stvar kriterijuma. O njima sad ne raspravljamo. A da li je...

MEJ:

            Ne, ne, molim vas, ne trošite vreme na takve stvari, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su bile lokalne stanice koje su isto emitovale program na albanskom - u Peći, Prizrenu, u Kosovskoj Mitrovici, Uroševcu, Đakovici, Gnjilanu? Jesu li bile te stanice?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisu? Dobro. I sa redakcijama na albanskom, i s novinarima Albancima, i urednicima Albancima, u svim ovim o kojima govorim?

SVEDOK:

            Ne, nije bilo nijedne jedine radio stanice te vrste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Koje su jedine? A, nije bila nijedna? Dobro.

            Kažete da je list "Bujku" koji je bio pod kontrolom Rugovinog DSK-a, kako vi tvrdite, manipulisao informacijama i da je propagirao iluziju da će Kosovo ostvariti nezavisnost i da ste stoga bili spremni na rizik narušavanja situacije. Je li tako?

SVEDOK:

            Narušavanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Narušavanje situacije.

SVEDOK:

            Mislim da ste dobili pogrešan prevod.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, obično oni sa engleskog ne naprave pogrešan prevod, pošto ste dali na engleskom.

SVEDOK:

            Mi smo bili u situaciji da promovišemo taj proces i da ga vodimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, da, razumem šta želite da objasnite. Kažete da oni koji su stekli diplome na paralelnom albanskom univerzitetu nisu imali izgleda da se zaposle ili dalje profesionalno usavršavaju, jer država te diplome nije priznavala. To kažete. A da li je vama lično poznat slučaj, odnosno primer jedne države koje priznaje diplome čak i legalnih univerziteta pre nostrifikacije, itd? I da li smatrate da je tu povređeno neko pravo?

SVEDOK:

            Da li postoji i jedna država koja zabranjuje pristup školama svojim učenicima i studentima. Vi ste tražili razloge, ja sam vam opisao posledice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da.

MEJ:

            Molim vas da odgovorimo na pitanje. Pitanje se ticalo diploma.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odgovorio je uglavnom, to nije bitno. On je odgovorio indirektno.

MEJ:

            U redu, onda molim vas da se maknemo konačno od ranih 90-tih godina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorite o demonstracijama, čak kažete rat na Kosovu počeo 1. oktobra 1998. kada su studenti održali svoj prvi mirni protest i cilj protesta bila primena sporazuma koji su u septembru 1996. potpisali Milošević i Rugova i kažete da srpska strana nije primenjivala ono što je dogovoreno. A pošto vam je, pretpostavljam, poznato da su upravo u primeni tog sporazuma bile predate desetine hiljada kvadratnih metara, kompletni tehnički fakulteti, Albanološki institut, itd, i da je srpska strana, dakle, primenjivala, ja vas pitam sasvim precizno, pa mi odgovorite - da li neki elementi među Albancima nisu hteli da se sporazum primenjuje zato što je sporazum u ime njih potpisao Ibrahim Rugova koga i vi niste priznavali. Jer, kako ste vi govorili svojom politikom, to kažete čak i na prvoj strani izjave: DSK, na čijem je on čelu, propagirao samo iluziju da će Kosovo biti nezavisno i da je neophodno da krene napred.

            Da li ste vi....

MEJ:

            Molim vas pratite pitanje. Nemoguće je odgovoriti na pitanje koje je trajalo više od minute. Šta je vaše pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Njemu je moguće da odgovori, pošto za razliku od drugih svedoka koje dovodi, on je intelektualac....

MEJ:

            Ne, ne, ovde ima najmanje dva pitanja, ako ne i više. Jedno je činjenica da Albanci nisu hteli sprovesti sporazum. Da li je to tačno gospodine Hadžiju ili ne?

SVEDOK:

            Mi smo želeli da se sprovede sporazum, jer ako se sporazum ne sprovede znali smo da će se proces radikalizovati i isto tako se smanjiti stepen tolerancije i pasti na nulu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne govorim o vama lično, pošto vi ne svedočite o sebi lično. O sebi lično gotovo i da nemate šta da svedočite. Nego pitam vas za one radikalne elemente koji su nastojali da proizvedu nasilje na Kosovu. Dakle, da li su oni bili protiv toga da Rugovin sporazum uspe, da sporazum koji je potpisao Ibrahim Rugova uspe, da ili ne?

SVEDOK:

            Ja ne znam šta vi mislite kad kažete "radikalne snage". Ja znam da smo se svi trudili, dakle, želeli da se taj sporazum sprovede. Naime, videli smo da se politički proces na Kosovu radikalizovao. Intervencija, odnosno protiv studenata bila je fatalna za budućnost Kosova. Studenti su bili ti koji su povratili jedan delić izgubljenog digniteta Albanaca i zapravo na taj način uticali na okupaciju koju ste vi nametnuli 1989. godine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, to o okupaciji, vi ste sad pod okupacijom. Tada niste bili pod okupacijom. Ali, pod takvom ste okupacijom bili i za vreme Musolinija i za vreme Hitlera, tu nema neke razlike. Verovatno ste se i onda osećali slobodnim.

MEJ:

            Ovo se jako udaljilo od optužnice. Uostalom, vreme je za pauzu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U četvrtom pasusu.

MEJ:

            Ne, ne, sada idemo na pauzu. Vreme je za pauzu.

            Gospodine Hadžiju, samo da razjasnimo jednu stvar, vi ste to razjasnili u vašoj drugoj izjavi. Vaše hapšenje na tim raznim sastancima, to se dogodilo 1998, a ne 1997, da li sam u pravu?

SVEDOK:

            To se dogodilo 1997.

MEJ:

            To je znači dan prvog protesta?

SVEDOK:

            1. oktobra policija je ušla u prostorije "Koha ditore".

MEJ:

            Da, to je znači bilo 1997?

SVEDOK:

            Da, 1997.

MEJ:

            Molim vas gospodine Hadžiju da imate na umu da tokom pauze ni sa kim ne smete razgovarati o vašem svedočenju, sve dok se ovo ne privede kraju.

            Gospodine Najs, morao bih razjasniti našu odluku o dr Bakaru, da bi bilo sasvim jasno. Ukoliko vi želite ponovo pozvati tog svedoka, onda se to mora napraviti tako da se sačini dodatak njegovom izveštaju, da se on uruči na uobičajen način. Svako mora imati vremena da taj zadatak razmotri i da se pripremi. I ukoliko to želite učiniti, uzećemo to u obzir i odlučiti da li će on biti ponovo pozvan ovamo ili ne.

            A sada idemo na pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

 

POSLE PAUZE

 

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću. Imate još tri četvrtine sata više, što znači da ćete imato gotovo sat i po vremena, sa ovim svedokom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači još tri četvrti sata imam, je li tako?

MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Onda ćemo gledati da ekspeditivno pređemo preko ovih pitanja. Nadam se sasvim brzo.

            Dakle, posle ovog sporazuma i toga što smo maločas razmatrali, vi ste se i dalje plašili radikalizacije te situacije, kada je u pitanju odnos Albanaca prema tom sporazumu, kada je u pitanju Kosovo uopšte. Je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Posle ovih demonstracija koje ste naveli kažete da na Kosovu je bilo jasno da nema mogućnosti za mirno rešenje problema sa Srbima i da je tako mislio narod na Kosovu, da nema mogućnosti za mirno rešenje. To imate na trećoj strani vaše izjave.

SVEDOK:

            Da, rekao sam da nakon nepotrebne brutalne intervencije policije nad studentima koji su održavali miroljubive demonstracije, da nisam video nikakvog drugog izlaza u tom trenutku, osim dalje radikalizacije situacije na Kosovu. To je bio moj lični stav, moja lična analiza situacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li onda vi lično mislite, pošto kažete da je bio vaš lični stav, da su studentske demonstracije u kojima su četiri lica privedena i u kojima je bilo, kako kažete, određenih fizičkih kontakta policije i studenata, da li vi mislite da je to trenutak kada Albanci na Kosovu po vašem mišljenju tada počinju rat? Da li je to zaista bilo dovoljno da rat počne?

SVEDOK:

            Mislim da je bio potreban jedan proces kojim bi se zaustavila radikalizacija situacije. A umesto toga došlo je do brutalne intervencije policije. To nije bio jedini slučaj koji je doprineo radikalizaciji situacije. Mogu ovde nabrojati mnoge primere kako bih dokazao da je radikalizacija situacije počela još u 87-oj, sve do vremena dok se nije pojavila OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, u redu. A, ako ste 1. oktobra 1998. godine, dakle, organizovali demonstracije sa ciljem primene ovog Sporazuma o obrazovanju, recite mi šta mislite zašto su bile demonstracije u Prištini i drugim mestima na Kosovu, na primer, 1981. godine koje su dugo trajale, kada je tada na Kosovu i Metohiji normalno radilo 800 osnovnih i srednjih škola, od koijh preko 600 na albanskom jeziku. Univerzitet sa preko deset fakulteta, sa odvojenom nastavom na...

MEJ:

            Sada idemo unazad, samo trenutak, molim vas, samo trenutak, gospodine Hadžiju. Gospodine Miloševiću, sada se vraćamo u vremenu. A to je bio još jedan početak pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja samo stvari povezujem i moje direktno pitanje glasi: da li je tačno onda da je cilj demonstracije i 1. oktobra 1998. godine bio ne primena Sporazuma o obrazovanju, već kao i 1981. godine Kosova republika, odnosno nezavisno Kosovo. Da ili ne?

SVEDOK:

            Nisam rekao da učesnici u tim demonstracijama nisu tražili nezavisnost u jednom trenutku. Ja sam rekao da su oni protestovali zbog toga što im je bio zabranjen pristup u prostorije i zbog toga što su dugo vrmena bili ponižavani. Ja vam mogu govoriti koliko god hoćete o demonstracijama od 1. oktobra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste takođe izjavili da u to vreme, dakle, 1998. godine, niste ni čuli za tzv. UČK i nigde je u toku izjave i ne pominjete. Da li znate, dakle, kakve je zločine i da li znate primere terorizma, izvršile te organizacije za koju niste čuli 5. oktobra 1998. godine, koji ste označili kao datum kada je počeo sukob na Kosovu?

SVEDOK:

            Nisam rekao da ništa nisam znao o OVK godine 1998. Rekao sam da sve do trenutka dok nisu počele studentske demonstracije nisam ništa znao o postojanju OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, to je, znači, oktobar 1998. godine, dakle to je taj...

 

 

SVEDOK:

            Ne, ne, ne, to je oktobar 1997, ne 1998. Demonstracije su započele u oktobru 1997, 1.  oktobra, a Sporazum o obrazovanju potpisan je još 1996.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A 1. septembra?

KVON:

            Oprostite, kojeg ste datuma vi bili uhapšeni? Je li to bilo godine 1997. ili 1998?

SVEDOK:

            1997.

KVON:

            Hvala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, do tada, do tih demonstracija niste čuli ni za jedno ubistvo, kidnapovanje ili bilo kakav drugi zločin ili teroristički akt UČK? I niste čuli za UČK?

SVEDOK:

            Da, tako je, nikada nisam čuo za OVK, sve do 26. novembra 1997. Tada sam napisao, prvi put čuo, i napisao prvi članak o OVK pod naslovom "Neko se bori u Ludovici".

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Skoro polovinu svoje izjave posvetili ste razgovorima koje ste zajedno sa Bakalijem, kako vi kažete, u više navrata vodili sa ljudima iz Službe državne bezbednosti. Da li ste vi u tim razgovorima zastupali nekoga, neku organizaciju ili ste to činili u svojstvu običnog građanina?

SVEDOK:

            Nakon što su me uhapsili, saslušavali su me u zgradi Državne bezbednosti. To je trajalo dva sata. Nakon toga me je jedan od ljudi koji su tamo bili prisutni pitao: Postoji li neko na vašoj strani, dakle, na albanskoj strani, ko bi mogao biti naš posrednik, naš sagovornik? Ja sam mu odgovorio da su do tada svi razgovori i sve diskusije bile neuspešne zato jer su ih vodili ljudi sa ruba. I ukoliko ste vi ozbiljni u svojoj nameri da vodite dijalog sa nama ja ću onda sakupiti dovoljno hrabrosti i preuzeti moje lične i javne odgovornosti da se pobrinem da se takav dijalog zaista i započne. I to iz mnogo razloga. Imali smo primer Bosne, primer Hrvatske.

MEJ:

            Gospodine Hadžiju, molim vas da se koncentrišete na pitanje. Znači, vaš odgovor je da vi niste zasupali nikakvu organizaciju nego ste učestvovali u tim pregovorima kao običan građanin?

SVEDOK:

            Da, obični građanin. I to je bila moja odgovornost.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Takođe ste rekli da ste o tim razgovorima redovno informisali Hila iz ambasade SAD u Beogradu, zaduženog za politička pitanja i Normana, takođe diplomatu američke ambasade. S njima ste za sve vreme stalno sarađivali. Je li tako?

SVEDOK:

            Nismo sarađivali. Imali smo prijateljske kontakte u cilju sprečavanja izbijanja rata na Kosovu. To je bio naš cilj. Ne sviđa mi se ova igra rečima, kad kažete saradnja, gotovo kolaboracija. To zvuči skoro kao neka, kao balkanska zavera, a ne nešto o čemu bi ovde trebalo razgovarati. Tačno je da sam o tom pitanju razgovarao sa Hilom, sa Bujarom Bukošijem, sa Fehmijem Aganijem i drugima. Međutim, nismo razgovarali o ključnom pitanju, a to je kako da se spreči izbijanje rata na Kosovu. To je bila suština stvari. I svi su bili zainteresovani da se ovo ne dogodi. Svi ljudi koje sam spomenuo.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi objašnjavate to ne kao  saradnju nego prijateljske odnose. Razumeo sam vaše objašnjenje. Ali, da sada pojasnimo ovo na čemu ste upravo bili, kako su vas priveli. Rekli ste da su vas priveli u prostorije Državne bezbednosti. Međutim, kako iz vaše izjave proizilazi, to je bio informativni razgovor. Dakle, vi niste bili uhapšeni?

SVEDOK:

            Tako je. Kad su me tamo odveli shvatio sam da se radi o informativnom razgovoru, a to je na Kosovu bila sasvim uobičajena stvar. Deseci novinara prošli su kroz sličnu proceduru. I mogu vam reći da su oni koji su bili tada sa mnom u toj sobi da su se korektno ponašali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, prema vama su se korektno ponašali, vodili s vama informativni razgovor, niste bili uhapšeni, bili su ljubazni, kako vi kažete, prema vama, u samoj vašoj izjavi, samo što ste vi bili nervozni.

SVEDOK:

            Da, upravo tako. Jer u svetlu situacije koja je tada vladala i imajući u vidu način na koji su me odveli iz uredništva, nama je to bilo dosta agresivno, policija je došla tamo po mene. Međutim, kad smo došli tamo u tu zgradu, kao što sam rekao, oni su bili veoma korektni prema meni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro. To znači sve ovo je tačno što sam vam nabrojao. I tada su vam policajci jasno rekli, koliko ja razumem iz vaše izjave, da ne žele nikakve sukobe, da žele da se nešto uradi da ne bi dolazilo do sukoba itd.

SVEDOK:

            Tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad mi odgovorite na direktno pitanje: da li su oni od vas tražili da pravite nekakav kontakt ili ste to vi ponudili?

SVEDOK:

            Oni su me jednostavno pitali da li možemo pronaći neki način da se započne sa pregovorima. Ja sam obećao da ću to pokušati učiniti i zato je bila potrebna i hrabrost i odgovornost, jer niko nije mogao raditi za dobrobit Kosova u to vreme, nikoga nije bilo i svi oni koji su bili informisani o tome o čemu se radi, koji su radili u novinama, dobijali smo informacije iz srpskih, albanskih, međunarodnih izvora. Znali smo da je nemoguće podići ustanak protiv državne i vojne mašine kao što je bila srpska država i preuzevši tu odgovornost,  hrabrost, ja sam im obećao šta mogu učiniti, jer ja sam bio čovek koji je imao nekog uticaja. Ja sam u instituciji koja je bila nezavisna, "Koha Ditore", Veton Suroi je bio još jedan od urednika koji je takođe imao velikog uticaja u to vreme. Prema tome zašto sam prihvatio da pokušam nekoga ko bi mogao pregovarati između Srba i Albanaca. Mislio sam da sam imao dovoljno argumenata da to pokušam učiniti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, samo mi direktno odgovorite na ovo pitanje, a ono je vrlo jednostavno, sa da ili ne. Da li ste vi bili saradnik Državne bezbednosti ili niste?

SVEDOK:

            Ne, nikada. Ja sam se sa vašom službom bezbednosti sastao samo tri puta. Jednom u Bakalijevoj kući, jednom u Brezovici i još jednom kad su me odveli i ispitivali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a izričito su vam rekli da žele da pomognu da dođe do nekog dijaloga da bi se izbegao sukob, je li tako, tako kažete vi u izjavi?

 

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Međutim, vi kažete da je bila veoma napeta situacija i da ste se plašili da dođe do nekog otvorenog dijaloga, upravo zbog ekstremističkih grupa koje ne bi odobrile takav dijalog, je li tako?

SVEDOK:

            Mi smo to pokušali, ja sam vam dao razloge zbog kojih sam to pokušao učiniti. Zbog onog što se dogodilo u Bosni, zbog toga što je srpska država bila veoma snažna vojno gledano, imali smo napete razgovore o tome zašto bismo trebali ući u dijalog, a nije bilo argumenata protiv toga i zato smo započeli taj dijalog. Ja mislim da taj dijalog nije započeo zato jer ljudi oko vas nisu želeli da se to dogodi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali vi kažete na četvrtoj strani da ste se plašili otvorenog dijaloga upravo zbog ekstremističkih grupa.

SVEDOK:

            Mislim da u aprilu ili maju 1997, da su tada učinjeni napori da se započne taj dijalog. Gospodin Agani je to pokušao učiniti sa Mišom Dukanovićem i sa Tanićem, međutim ti napori nisu bili uspešni u Njujorku i drugde. Onda budući da su studenti pokrenuli revolt na Kosovu velikih razmera, onda smo mi smatrali da će svaki pokušaj dijaloga sa Beogradom biti neuspešan. Ja sam to naveo i u Institutu za mir u SAD, u "Glasu Amerike", u intervjuu na srpskohrvatskom jeziku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, samo sam vas ukazao upravo na ovo što ste vi rekli da ste se plašili otvorenog dijaloga zbog ekstremističkih grupa.

MEJ:

            On je dao svoje objašnjenje, idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste bili znači na razgovorima koje je Stanišić vodio sa Bakalijem i vama, je li tako?

SVEDOK:

            Da, ali pre toga održali smo još jedan sastanak sa Gajićem i Đačićem, koje nismo pozvali niti smo tražili da oni dođu. Međutim, oni su se ponudili da dođu. Mi smo mislili da je gospodin Stanić deo te grupe, ali kad smo videli da on dolazi u Bakalijevu kuću nismo ga mogli vratiti nazad.

MEJ:

            Molim vas da samo odgovarate na pitanja koja su vam postavljena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je Stanišić nešto pretio na tim razgovorima ili je bio ljubazan i razgovarao s vama o mogućnosti dijaloga?

SVEDOK:

            Stanišić je bio veoma oštar prema nama. Mislim da su došli u Bakalijevu kuću kako bi pokazali svoju snagu. Oni su govorili o projektima koji su za nas bili sasvim šokantni. Stanišić je bio drugačiji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle Stanišić vam nije pretio?

SVEDOK:

            Ne, nije, samo Hadžić. On je stalno mahao svojim prstom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, Stanišić vam nije pretio nikakvim, kako bih rekao, nasiljem nad Albancima, itd. Je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Dozvolite da se za trenutak vratim na jednu digresiju. Stanišić je rekao da oni neće prihvatiti opciju koju mi nudimi, a to je Kosovo republika. On je rekao, oko Miloševića nema nikoga ko će prihvatiti tu opciju i ukoliko vi budete išli i dalje za tim završićemo u ratu. To je izričito ono što je Stanišić rekao. Međutim, on je takođe rekao da će se on posebno pobrinuti da dobijemo univerzitet i akademiju, ali kada je reč o statusu Kosova kao republike, na to možete zaboraviti. Oko Miloševića ima nacionalista koji će krenuti u rat ukoliko vi to budete zatražili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, samo jedno čisto pitanje. Dakle Stanišić nije pretio nikakvim nasiljem prema Albancima?

MEJ:

            On je dao svoj odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja postavljam to pitanje zbog toga što je on pored Bakalija jedini učesnik tih razgovora gospodine Mej, a Bakali je ovde objašnjavao kako im je Stanišić pretio...

MEJ:

            Vi to možete njemu reći, samo trenutak, vi ste to njemu rekli i on je odgovorio i pomenuo je reči koje je Stanišić tada izgovorio i to je bio odgovor na vaše pitanje.

            Gospodine Hadžiju da li želite nešto dodati, ali kratko.

SVEDOK:

            Želim reći samo ovo. Gospodin Bakali je rekao da ne Stanišić, već Stanić su pretili da će 460 sela biti spaljeno ako se ne odreknete opcija koje ste izneli. Stanišić nije spomenuo palež sela, već dva predstavnika koja su došla na taj sastanak sa Stanišićem. To su bili samo dvojica birokrata sa vrlo glupom pozicijom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Razgovore je vodio Stanišić, dakle ne oni, a on vam nije pretio. To smo konstatovali i idemo dalje.

Da se vratimo na "Koha Ditore", kažete da je marta 1999. kažnjena i to kako ste agenciji BETA izjavili, 22. marta sa 500.000 dinara. To ste vi tada nazvali sramotom za ministra za informacije koji je pokrenuo postupak kod suda na kome ste kažnjeni. Je li tako?

SVEDOK:

            Osuđen sam na globu od 435.000 maraka, odnosno na ekvivalent u dinarima i mislim da je to bila sramota za ministra za informacije. Sudija koji me je osudio rekao mi je da je on morao doneti takvu presudu i takvu kaznu jer su takvi bili nalozi koje je on dobio iz Beograda i to je za mene bila glavna stvar, ali on nije imao nikakvih dokaza.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, kaže da ste kažnjeni, to ste rekli agenciji BETA, sa 500.000 dinara.

MEJ:

            Gde je to, gospodine Miloševiću gde se to nalazi, na kojoj strani?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste kažnjeni sa 500.000 dinara?

SVEDOK:

            Da.

MEJ:

            Ja to želim pronaći u izjavi, ne možemo pratiti svedočenje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Druga izjava od 1. maja.

 

 

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, mi ćemo biti efikasniji ako vi kažete sudu prilikom vašeg unakrsnog ispitivanja gde se to nalazi u izjavi. Ne samo da je to fer prema svedoku, nego je isto tako važno da mi možemo pratiti ono što vi želite izneti, da vidimo kakva je vaša teza. Ja želim naći gde se to kaže u izjavi.

NAJS:

            U dodatku se spominje globa na drugoj stranici, u trećem pasusu.

MEJ:

            U redu nastavite.          

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle kažnjen je sa 500.000 dinara, od toga koliko sam ja razumeo iz  podataka koje sam dobio, sa 410 vaš list, a sa 110 vi lično, je li tako?

SVEDOK:

            Ja ne znam koji je bio ekvivalent u dinarima, ali čini mi se da je to tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle 500.000 dinara, ekvivalent u markama, pošto je bilo kako se sećate, 1999. godine, 13 dinara za jednu marku je mogao biti par desetina hiljada maraka. Je li tako ili ne? Dakle ne 200.000 maraka kako piše u ovome, koliko sam ja video da li piše u dodatku ili ne znam gde.

MEJ:

            Da,  shvatili smo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            List je kažnjen zbog natpisa u njemu i tih dana su sredstva informisanja pisala da je prekršajni postupak pokrenut jer je list izazvao nacionalnu netrpeljivost i mržnju. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno prema informacijama koje smo dobili od suda, ali ne znamo na osnovu kojeg članka smo mi podsticali nacionalnu mržnju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi ste kažnjeni zbog izivanja nacionalne netrpeljivosti i mržnje, a to ste nazvali 22. marta u izjavi agneciji BETA sramotom, što ispod tog zahteva stoji potpis ministra informacija Srbije. Je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nepunu godinu dana posle toga, znači 9. februara 2000. šef Civilne misije UN-a Kušner izdao je uredbu u kojoj se kaže, svako ko javno izaziva mržnju, konflikt ili netoleranciju između nacionalnih grupa biće kažnjen visokom novčanom kaznom ili zatvorom do 5 godina, a onda, da je ne citiram celu, u posebnim okolnostima može da bude i do osam godina zatvora, a ukoliko se to čini sistematski zloupotrebom položaja i do 10 godina zatvora. Ta vam je uredba poznata pretpostavljam, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako se vi kao intelektualac, urednik, novinar, slobodni novinar, borac za slobodu štampe, odnosite onda prema tome da ste kažnjeni sa par desetina hiljada maraka za tu istu stvar i da ste to nazvali sramotom, a ovde imate to isto ...

MEJ:

            Ovo se pretvara u govor. Da čujemo pitanje, molim vas postavite precizno pitanje.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako se to desilo da se za nepunu godinu dana tako transformiše ta kazna od 410.000 vašem listu i 110 vama za izazivanje nacionalne netrpeljivosti i mržnje, okvalifikujete sramotom, a uredbu koja propisuje kaznu i do 10 godina zatvora smatrate ispravnom?

SVEDOK:

            Kada je reč o Kušneru nikada se nije nastojalo kazniti nikakvog novinara, jer nije postojala za tim potreba, isto tako kao što srpska vlada nikada nije kaznila Tačija za njegove konferencije za štampu. Mi smo novosti o toj konferenciji objavili u našim novinama, ja ne znam zašto bih ja za to trebao biti onjuđen zato što sam to preneo u novine.

MEJ:

            Sada već zalazimo u područje nerelevantnih stvari. Ako ga želite pitati nešto konkretno u vezi s tim incidentom, smete ali molim vas da se ograničite na stvari koje će nam biti od pomoći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je dakle istina da ste bili obavešteni o početku bombardovanja i da ste onda otišli u Tetovo, u Makedoniju i nastavili da izdajete svoj list tamo?

SVEDOK:

            Iskreno govoreći nakon 18. marta ja sam imao, nosio majicu na kojoj je pisalo "NATO učini to" i danas mi se čini neshvatljivim zašto nismo potpisali ono u Rambujeu.

MEJ:

            Gospodine Hadžiju postavljeno vam je pitanje u vezi Tetova i nastavka objavljivanja novina. Molim vas time se pozabavite.

SVEDOK:

            Ja sam otišao sa Kosova 2. aprila, ja sam bio u selu kod Ređele, u komšiluku, u tom području živi oko 30.000 stanovnika, mi smo odatle svi proterani, ja sam proteran zajedno sa jednom porodicom i detetom koje nisam znao i mi smo tako zajedno automobilom išli u Tetovo i zatekli se u Makedoniji. Ja sam tamo nastavio objavljivanje lista, ja sam organizovao objavljivanje lista "Koha Ditore" u egzilu i mi smo to distribuirali izbeglicama u logorima u Makedoniji i Albaniji. Ja nisam pobegao, proteran sam sa čitavim tim komšilukom.

MEJ:

            Nemojmo se o tome natezati, stvari su jasne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, samo pet dana od početka NATO agresije 29. marta, poslata je informacija da ste vi ubijeni. Sećate se toga?

SVEDOK:

            Da, video sam to na televiziji dok sam bio u podrumu. Mislim da je Velbi dao izjavu i rekao da na Kosovu Fahmiju Agani, Baton Hadžiju i još trojica intelektualaca da su pogubljeni. Ja sam taj izveštaj čuo kao i svi ostali, a ne znam odakle on dolazi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ste u to vreme bili u Makedoniji, izjavili ste 7. aprila ....

SVEDOK:

            Ne, ne, ne, na jednoj konferenciji za štampu 29. NATO je rekao da sam ja poginuo, na jednoj konferenciji za štampu. U to doba ja sam se krio  u podrumu kod prijatelja u Prištini, zajedno sa još tri porodice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            27. aprila izjavili ste da niste mogli da demantujete tu informaciju koju ste čuli na radiju, jer ste morali pet dana da se krijete u nekom podrumu u Prištini, to ste izjavili?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ako ste 27. aprila već bili u Londonu i oglasili ste se u Londonu, je li to znači da ste pravo iz tog podruma otišli u London ili ste prvo otišli u Makedoniju?

SVEDOK:

            Kad smo izašli iz podruma proveli smo četiri dana u brdima kod Tetova, dakle napustili smo Kosovo. Ja sam se susreo posle toga sa gospodinom Fišerom, ministrom inostranih poslova Nemačke, a iz Nemačke sam leteo za London, gde sam se sreo sa gospodinom Kukom i grupom intelektualaca. Posle toga sam leteo za Francusku 18. aprila, gde sam se sa francuskim ministrom sastao. Nisam ni jedan dan ostao u Makedoniji pošto sam tamo stigao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro objavljeno je da ste ubijeni od strane Srba. Kad ste vi to demantovali?

SVEDOK:

            Ja sam to demantovao 6. ili 7. aprila na "Dojče vele",  1530  u 15,30 na tom programu jer su telefonske veze sa Prištinom bile prekinute i nije bilo moguće telefonirati. Ja sam se prilično bojao da objavim da sam živ, što je jasno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoćete da kažete da ste zakasnili sa demantijem ne zato što ste čuvali kredibilitet NATO informacija, onih lažnih, nego zato što fizički niste mogli da date ranije nikakvu izjavu pre 7. aprila?

SVEDOK:

            Žalosna izjava za dati, ali u to vreme bili smo nemoćni, bili smo u podrumima, nismo znali šta će se dogoditi sa nama. Za sve za koje je bilo objavljeno da su mrtvi, odnosno da su poginuli, to je bilo važno, to je bila relevantna informacija u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Kažite mi u kom ste svojstvu bili u Ajliju, u državi Virdžinija, u julu 2000. godine, kao član delegacije Albanaca ili kao novinar?

SVEDOK:

            Bila su dva sastanka u Vašingtonu i Vensdaunu. Ja sam zagovarao građansko društvo. Imam sa sobom dokumente iz kojih možete videti za šta sam se zalagao u Elihausu i Vensdaunu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. 26. maja 1999. godine, u Ljubljani, na tribini "Ko to tamo peva", to je Fond za otvoreno društvo Slovenije, dok je vaš list izlazio u Makedoniji, tada ste pohvalili NATO bombardovanje je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi smatrate, gospodine Hadžiju, sa ovim vašim svim aktivnostima da ste vi bili deo scenarija da se ne podrže bilo kakvi pregovori, odnosno da se da pokriće za agresiju NATO pakta na Jugoslaviju? Da li vi smatrate da ste bili deo tog scenarija i učesnik tog scenarija?

SVEDOK:

            Mogu li ja postaviti jedno pitanje? Zašto vi, srpska delegacija, niste ....

MEJ:

            Molim vas, odgovorite na pitanje. On želi reći da ste vi bili deo jednog scenarija, barem se to tako opisuje, koji je izgleda donesen, a cela stvar izgleda potseća kako bi se dao povod za agresiju NATO-a protiv Jugoslavije. Dakle, da li je postojao ikakav plan, ikakva zavera u tom smislu?

 

SVEDOK:

            Apsolutno ne. To vam je balkanski mentalitet. Ljudi na Balkanu uvek misle o kojekakvim urotama. Čitav život na Balkanu je jedna velika urota.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, sada da ne gubimo vreme. Rekli ste da niste i da idemo dalje. A da li je u vreme koje vi opisujete na strani 5 vaše izjave, kažete jasno svim Albancima da je zahtevati potpunu nezavisnost može dovesti do rata? Pa su umereni Albanci imali stav da zahtevati nezavisnost,  može dovesti do rata?

SVEDOK:

            Mi smo smatrali da problem statusa Kosova će biti rešen procesom i izvestiranje na nezavisnosti odmah, mislili smo da će dovesti do sukoba. Mi smo se zalagali za jedan proces na vrlo rafiniran i kontinuiran način i na dostojanstven način.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ukazujete na postojanje velikih zahteva za nezavisnost i da je prepreka javnih pregovora bio strah od ekstremističkih grupa, koje su bile za upotrebu nasilja, u svrhu postizanja političkih ciljeva, je li tako ili ne?

SVEDOK:

            Želeo bih pojasniti. Molim vas, ne izvlačite stvari iz konteksta. To nisu ekstremističke snage. U pitanju je nedostatak volje vaše strane da se reši problem Kosova. Vi ste osobno dramatizirali problem Kosova i doveli ga na nivo simbola, prebege su bile jasne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kada ste spominjali list "Koha ditore", da li je tačno da je Ibrahim Rugova, upravo u tom listu, pozvao građane Suve Reke da se priključe OVK-a i da daju doprinos fondu za finansiranje OVK-a, i to u leto 98. godine?

SVEDOK:

            Rugovi nije bilo drago da se spominje OVK-a nakon rata. Ta izjava jednostavno ne postoji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, u razgovoru koji vi govorite da ste imali sa predstavnicima Službe bezbednosti, koliko sam ja shvatio na sedmoj stranici u poslednjem pasusu, tada su pominjali naoružane Albance koji se bore protiv države, je li tako?

SVEDOK:

            OVK-a se nije spominjao. Spominjale su se samo naoružane grupe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koje se bore protiv države? Pa, OVK-a je tzv. OVK-a, pošto je bila teroristička organizacija, to je jasno.

SVEDOK:

            To je vaše shvatanje. Ja mislim da je OVK-a bio proizvod neprestanih pritisaka srpske države.

MEJ:

            Nećemo se sada time baviti. Nećemo se baviti raznoraznim karakteristikama ove grupe, pitanje je bilo u vezi sastanka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi kažete krajem 1997. nijedan Albanac nije hteo da prihvati bilo kakvu autonomiju i bilo kakav razgovor, ništa osim nezavisnosti, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, 97. godine?

 

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ultimativni zahtev za nezavisnošću je želeo svaki Albanac i znali ste da bilo kakvo rešenje statusa Kosova bi dovelo do otvorenog sukoba i o tome govorite u dodatku vaše izjave koja je označena ovde pod brojem tužilaštva 03036047, je li to tačno?

SVEDOK:

            Molim vas, postavite ponovo pitanje, nije mi baš jasno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, to je u vezi sa ovim da kažete da nijedan Albanac nije hteo da prihvati ništa osim nezavisnosti, je li tako? A, onda imate ....

SVEDOK:

            Postoje, ipak, elementi leksibilnosti u tome, međutim ne i dovoljno hrabrosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nasiljem, dakle, taj sukob ste vi i želeli i provocirali ga. Je li tako ili ne, u dogovoru sa određenim strukturama na Zapadu, je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Ne, ne, ne, to je smešno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi ste imali stav da bez obzira ko je na čelu Srbije, da je ustvari problem Srbija i da je problem srpski mentalitet kada je u pitanju odnos prema Kosovu. Vaš stav je bio da sam ja stvoren od Srbije?

SVEDOK:

            Da. Ja sam objavio jedan članak u knjizi pod naslovom "Kosovo" u Vašingtonu.

MEJ:

            Gospodine Hadžiju, odmičemo se previše od optužnice a vama je skoro isteklo vreme gospodine Miloševiću, možete postaviti još jedno pitanje. Ne, nemate, dozvoljeno vam je još jedno pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja moram sada da se osvrnem na ovaj dodatak izjave na engleskom jeziku koji sam dobio sinoć, samo sa par stvari, molim vas, samo sa par stvari, neću ga uopšte dugo razmatrati. Dakle, vi ste rekli da ste me videli u Sloveniji 90.-te godine, i bili ste u grupi novinara kada je bila konferencija 6 predsednika republika nekadašnje Jugoslavije. Dobro, kao jedan od novinara koji je postavljao pitanje.

SVEDOK:

            Mi smo, evo, bili na ovoj udaljenosti jedan od drugoga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I ovde kažete da ste mi postavili pitanje: "Kada će kosovski Albanci dobiti pravo na samoodređenje i Republiku Kosovo". To piše ovde u izjavi. Maločas kada ste govorili, rekli ste da ste me pitali "Kada ćete napustiti šovinističku poziciju i dati nama Albancima pravo na samoopredeljenje, itd.", što niste pomenuli u svojoj izjavi i što me, svakako, u to vreme ne biste mogli pitati takvim rečnikom, ali da se vratimo...

SVEDOK:

            Naravno. Pogledajte na transkript, ja sam 100% siguran da je postavljeno to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro. Molim vas, da li vi smatrate da se nacionalne manjine u bilo kojoj državi mogu  izražavanjem prava na samoopredeljenje da otcepe deo te države?

SVEDOK:

            To je jedan dogmatički koncept. Mislim da se ne moramo na tome zadržavati.

MEJ:

            Stav, mislim za svedoka nije relevantan. Jedno pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta mislite koliko bi se evropskih država raspalo ako bi nacionalne manjine imale pravo na samoopredeljenje ...

MEJ:

            Dobro, ne, ne, ne. Ako su to pitanja koje ćete postavljati, onda ja ovo zaključujem. Gospodine Kej, imate li vi takvih pitanja?

            Ne, gospodine Miloševiću, imali ste više nego dovoljno vremena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam još tri minuta, a odnosi se na ...

MEJ:

            Ne, nemate. Molim gospodina Keja da kaže ima li kakvih pitanja.

KEJ:

            Predamnom je izjava svedoka od 22. maja. Dakle, druga izjava. Ja ću sada pročitati relevantni deo. Moje mišljenje je da je stvaranje rođenja OVK-a bio proizvod srpske represije prema Albancima i međunarodne politike i ideje  Rugove da zadrži status kvo. Nakon masakra u 98. OVK-a je iz vrlo male grupe izrastao u grupu od 20 000 ljudi pod oružjem. Moje pitanje u vezi s tim je sledeće: čini se da je došlo do velikog porasta broja snaga OVK-a između 98. i 99. je li tako?

SVEDOK:

            Da.

KEJ:

            Kažete da je bilo 20 000 ljudi pod oružjem. U kojem kontekstu ste to mislili, da li se radilo o brojci od 20 000 ljudi koji su bili deo neke oružane snage, ili su to bili pojedinci koji su bili pomešani sa civilima?

SVEDOK:

            Mogu pojasniti. Kada sam pisao jedan članak u svojim novinama u vezi s tim,  mislio da ih nema više od stotinak vojnika OVK-a. Međutim, nakon masakra u
Račku, revolt se proširio čitavim Kosovom i svi su mislili da će pronaći rešenje tako da odu u brda, da se pridruže ovoj naoružanoj grupi koja se nazivala OVK-a. Mislimo da je to bio prvi korak da se povrati izgubljeno dostaojanstvo i da se spreči srpska okupacija Kosova. Taj veliki broj rezultat je masakra i ubistava koji su počinjeni nad stanovništvom, ženama, decom, starim ljudima. To je bila reakcija svih Albanaca koji su smatrali da se treba usprotiviti srpskom režimu na neki način.

KEJ:

            Molim vas, nemojte ponavljati stvari koje se tiču opšteg konteksta jer smo to već obradili. Zanimaju me detalji. Dakle, 20 000 oružanih ljudi, mislite na ljude u brdima, ne na one koji su živeli među stanovništvom?

SVEDOK:

            Jedna grupa novinara, međunarodnih novinara, među kojima sam bio ja, posetili su planine u blizini Mališevo. Bili smo jedan dugački red vojnika, muškaraca i ....... čekali da se pridruže OVK-a. Ja ne mogu reći tačno da li je njih bilo 20 000, ali mislim da se radi negde o toj brojci, to je dakle bio maj 98.

PITANjE:

            20 000 ljudi pod oružjem. Pretpostavljam, da su i oni koji nisu bili pod oružjem podržavali OVK-a, pa prema tome imamo još veću brojku?

ODGOVOR:

            Nisam rekao da su svi oni bili naoružani. No, neki od njih su bili simpatizeri, neki su bili pripadnici OVK-a. Neki su nosili civilnu odeću, neki su nosili vojne uniforme sa oznakama OVK-a.

PITANjE:

            Hvala, odgovorili ste i na moje zadnje pitanje.

OPTUŽBA:

            Nekoliko stvari. Prvo, kada je reč o pitanjima gospodina Keja. Vi ste govorili o tome da je OVK-a na neki način povratila dostojanstvo Albanaca, a to ste spomenuli u svojoj izjavi. Šta je uklonilo dostojanstvo kosovskih Albanaca?

ODGOVOR:

            Dostojanstvo Albanaca bilo je slomljeno. Oni su bili poniženi na Kosovu. To je počelo još 1987. Da vam dam nekoliko primera. Ustavni amandmani  donešeni su silom. Izolacija 300 intelektualaca. Zabrana učenika da ulaze u prostorije škole. Sistematska represija. Polazak policije u gotovo svaku kuću. Činjenica da sporazum obrazovanja nije sproveden, degeneracija političkog procesa na Kosovu. 500 hiljada Albanaca sa Kosova u godini 1997. zato jer na Kosovu nisu mogli naći posao. Brutalna intervencija protiv studenata. Sve to dovelo je do stvaranja OVK-a koja je na neki način povratila naše dostojanstvo i borila se protiv srpske okupacije Kosova.

PITANjE:

            A sada nekoliko pitanja koja proizilaze iz unakrsnog ispitivanja optuženog. U jednom trenutku iznesena je tvrdnja da ste vi bili spremni opredeliti se za nasilje. Odgovorite samo sa da ili ne, jeste li vi osobno ikada bili spremni koristiti nasilje.

ODGOVOR:

            Ne. Nikada. Nikada mi nismo bili u prilog nasilja. Mi smo se uvek zalagali za miroljubiva rešenja. Ja sam činio čak i na mom Internet sajtu kojeg sam otvorio na srpskom i na albanskom, na kojem sam promovirao srpsko-albanski dijalog.

PITANjE:

            U jednom trenutku želeli ste nešto reći u vezi sa televizijskim programom na albanskom. Molim vas da vaš odgovor bude kratak. Kako je izgledao albanski-televizijski program za koji vi niste bili zadovoljni.

ODGOVOR:

            Ja mislim da kada je televizija zatvorena i kada su došli novi albanski spikrei, ja ne znam gde su oni našli te ljude, ali sintaksa albanskog jezika koju su oni koristili bila je jako arhaična, nerazumljiva a prevodi su bili, prevodi na albanski uz korišćenje srpske sintakse.

PITANjE:

            Da li je to bio televizijski program koji je mogao inpresionirani ili zainteresovati albanske gledaoce ili ne?

ODGOVOR:

            To je napravljeno u okviru jednog jedrosovskog plana kojeg je inicirao Srbin Milorad Vučelić, a na albanski su ga prevodili Albanci koji su radili u Radio televiziji Priština.

PITANjE:

            Govorili ste o Taniću, rekli ste da je on sudelovao u pregovorima. U kojoj meri je on bio ozbiljan učesnik u tim pregovorima?

ODGOVOR:

            Ja sam se sastao sa gospodinom Tanićem i grupom Srba godine 92. na Ohridu, na jednoj konferenciju koju je organizovao Boris Vukobrat iz Pariza. Ja se nikad nisam sastao sa njima od tada, međutim način na koji je on govorio o problemima, meni je dao utisak da je dobro informisan o situaciji i o kosovskom pitanju jer je imao prijatelja u Beogradu koji je bio albanski novinar.

PITANjE:

            Da li je on sudelovao na ozbiljan način u razgovorima?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Još jedna stvar. Vi ste odgovorili na pitanje sudije Kvona?

SVEDOK:

            Samo trenutak gospodine Najs.  Mihajlović i Tanić bili su u stalnom kontaktu sa Fehmijem Aganijem još od 1993. A čovek koji je održavao kontakte između njih bio je Fari Musliju, albanski novinar u Beogradu.

PITANjE:

            Vi ste razjasnili datum vašeg hapšenja. Kako bismo izbegli svaku zabunu, vi u vašoj izjavi govorite o tome da vi smatrate da je rat počeo 1. oktobra jedne godine. Na koju to godinu mislite? Kada je rat započeo?

ODGOVOR:

            Politički odgovoreno, rat je započeo nakon intervencije srpske policije protiv studenata. Međutim, to je u jednom imaginarnom smislu te reči, u stvarnom svetu rat je započeo masakrom u Likošanima.

PITANjE:

            Na sastanku sa Stanišićem i tom dvojicom korupulentnih muškaraca koji su vam upućivali pretnje, za koje ste vi rekli da nisu mogle biti ozbiljne, recite da li ste Stanišić distancirao od pretnji te dvojice ljudi, uključujući pretnje koje je uputio Hadžić?

ODGOVOR:

            Stanišić je znao sve što su Gajić i Hadžić rekli. Gospodin Hadžić je bio veoma arogantan, veoma brutalan, okrenuo se prema meni i rekao:"Ako to objaviš, završićeš tamo gde zaslužuješ". Gospodin Hadžić, dakle ta grupa u kojoj su bila ta dva birokrata oni su bili veoma brutalni.

PITANjE:

            Da li ste Stanišić ogradio od pretnji koje su oni upućivali?

ODGOVOR:

            Ne, ne, ne. Apsolutno ne.

PITANjE:

            I još dva zadnja pitanja.  Mislim da smo tu ostavili još neka mesta sumnji. Vi ste u vašoj dodatnoj izjavi naveli brojku za globu koja je izrečena novinama i koja je izrečena vama. Optuženi je vas potsetio na brojku od 200 hiljada nemačkih maraka. Možete nam sada reći kolike su bile te globe?

ODGOVOR:

            Gospodine Najs, vi ne možete to shvatiti, inflacija je tada u Jugoslaviji bila visoka. Nemačke marke imale bi drugačije, kretanje nemačke marke promenio bi se čak i u toku jednog dana. Prema tome, to je možda vredelo 40 hiljada nemačkih maraka tog dana, ali sutradan ili nakon dva, tri dana, sto bi se moglo spustiti na 25 hiljada nemačkih maraka. Zato mi je sada veoma teško reći neku preciznu brojku.

PITANjE:

            No, da li se radi o značajnoj sumi kao što je suma od 200 hiljada maraka ili o nekoj bitno manjoj sumi, kao što je suma koju je sugerirao optuženi. Recite, je li to bila veoma skupa globa ili relativno jeftina?

ODGOVOR:

            Radilo se o veoma visokom iznosu globe. Pre toga su i druge novine u Beogradu mislim da je o reč  o "Vremenu" i "Danas", a nisam siguran za "Danas". A treća novina  kojoj je izrečena globa i u kojoj je rečeno da će biti zatvorena, bila je "Koha ditore", ali mi nismo jednostavno bili u stanju platiti toliki iznos novaca.

PITANjE:

            Znači, ta globa nikada nije bila plaćena?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Sudija vam je rekao da vas je morao globiti zato jer su takvi nalozi stigli iz Beograda. Vi ste to tako rekli u svom svedočenju. A sada, molim vas, da bez da pokušate pogoditi nešto recite da li je sudija detaljnije objasnio situaciju ili su to bile njegove tačne reči?

ODGOVOR:

            Bajram Keljmendi bio je moj advokat, dva dana pre nego što je ubijen i sudija se obratio gospodinu Kermendiju. On je rekao: "Gospdine Keljmendi, znam da ovo nije pravo, da ovo nije pravedno, ali dobio sam naloge iz Beograda i morao sam, moram te naloge sprovesti". Iako se radilo o nedelji, dakle o neradnom danu, oni su nas odveli do sudije kako bi nam rekli da smo globljeni zbog tog jednog članka.

PITANjE:

            Molim vas, odgovorite samo sa da ili ne. Prema vašem shvatanju, šta je on mislio kada je rekao da su nalazi stigli iz Beograda?

ODGOVOR:

            Da, ja sam shvatio šta je on želeo reći.

PITANjE:

            Dobro. Da li je to vaše shvatanje zasnovano na vašem ranijem iskustvu slične vrste ili na vašem ukupnom razumevanju političke situacije u to vreme?

ODGOVOR:

            Ja mislim da je bilo sličnijih događaja i ranije na Kosovu, na kosovskim sudovima.

PITANjE:

            Opet, molim vas, samo da ili ne. Imate li neke čvrste dokaze da pokažete odakle su to tačno došle te instrukcije iz Beograda. Jesu li došle iz Ministarstva pravde, ili uprave, ili od nekog pojedinca, ili nekog drugog tela? Imate li vi čvrste dokaze, dokažite odakle su došli ti nalozi?

ODGOVOR:

            Ne. Ne mogu reći odakle su došli ti nalozi, ali to je ono što je rekao, rekao je imam naloge iz Beograda. Nije nam ništa pokazao.

OPTUŽBA:

            Ja mogu nastaviti sa ispitivanje, ali možda želite da idemo na pauzu?

MEJ:

            Ne.

OPTUŽBA:

            I konačno, postavljena su vam pitanja o vašim vezama sa NATO-om u vreme kada je rečeno da ste mrtvi, ali kada ste se zapravo krili. Recite, u vreme dok ste se krili, jeste li imali bilo kakvu vezu radiom ili bilo kojim drugim sredstvom sa NATO paktom ili bilo kojim pripadnikom NATO pakta?

ODGOVOR:

            Nikada nisam imao nikakve veze sa NATO paktom. Niti sam imao bilo kakve fizičke mogućnosti da komuniciram čak i sa mojim susedom, a kamoli sa kamoli sa NATO paktom.

OPTUŽBA:

            Ja nemam više pitanja.

KVON:

            Gospodine Hadžiju, vi ste nam sve do nedavno bili poznati  kao svedok K 28. Da li vam je to poznato?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Jeste li vi zatražili neke zaštitne mere?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Da li su vam upućene neke pretnje, da li ste se našli u opasnosti zbog vašeg svedočenja ovde?

ODGOVOR:

            Ne. Nikada nisam primio nikakve pretnje jer ništa nemam sakriti. Neki mediji su svašta napisali o meni, ali ....

KVON:

            Možete li vi razjasniti te stvari?

OPTUŽBA:

            Ja ću se raspitati, možda ću vam već nakon pauze moći dati odgovor. U svakom slučaju ja ću zadržati svedoka ovde dovoljno dugo kako bismo osigurali da bilo pitanje koje proizađe iz tog razjašnjenja može biti rešeno sa njime.

MEJ:

            Gospodine Hadžiju, ako dakle ostavimo to pitanje po strani, vaše je svedočenje sada završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na međunarodni sud. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala.

OPTUŽBA:

            Sledeći svedok je svedok sa kojim sam želeo razgovarati jutros pre nego što on počne sa svedočenjem, međutim to na kraju nisam uspeo učiniti tako da mu nisam uspeo postaviti pitanja koja proizlaze iz njegovog sažetka. Radi se o dosta dugačkom sažetku, međutim drago mi je da mogu veću reći da je skoro sav materijal na prvim stranicama tog sažetka već pokriven drugim svedocima, tako da mislim da ćemo dosta brzo raditi. To je jedna od izjava kojom bismo možda mogli delimično po pravilu 92 bis, tako da se sada pitam da li biste sada možda želeli ići na pauzu nešto ranije nego što je uobičajeno, a dozvolite mi, takođe, da ispravim jednu stvar koju sam rekao jutros. O mogućnosti da doktor Bakard svedoči o drugom forenzičkom izveštaju. Ja sam rekao da je to već obelodanjeno, međutim situacija je takva da je to obelodanjeno u celosti i u boji 6. februara. U to vreme je optuženom uručena samo crno-bela kopija jer u to vreme on uopšte nije gledao te stvari niti se koristio tim materijalom, zato smo mislili da bi bilo bolje da sačuvamo verziju u boji da mu je damo, a koja će možda biti korisnija. Naravno, u međuvremenu, njegov stav o suđenju se promenio, tako da smo sada u mogućnosti da mu uručimo i fotografije u boji. To ćemo učiniti danas.

MEJ:

            Koliko sam ja shvatio,  ono što je rekao doktor Bakard, to je nešto novo?

OPTUŽBA:

            Da, i zato ćemo o tome morati napisati novi izveštaj ukoliko budemo želeli da on još svedoči o tome.

MEJ:

            Da, ja mislim da je to prikladan i doličan način da se ta stvar obavi.

OPTUŽBA:

            Da, i ukoliko to napravimo, onda će to biti, naravno 50 dana od danas.

MEJ:

            U redu, idemo na pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

 

PAUZA

 

MEJ:

            Molim sedite. Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

OPTUŽBA:

            Vaše puno ime i prezime. Možda bi svedok trebao staviti slušalice, znam da razumete engleski ali. U redu dakle recite nam vaše puno ime i prezime.

SVEDOK:

            Zovem se Adnam Merovci.

OPTUŽBA:

            Jedan od  sažetaka, mislim da ima 12 stranica je sažetak koji mogu jako brzo raditi barem kada je reč o prvih 6, 7 stranica. Kada je reč o konstetualnim pitanjima, nadam se da ćete mi dozvoliti sugestivna pitanja. Dakle, rođeni ste u području Vučitrna i  studirali ste elektrotehniku u Prištini. Diplomirali 1961. i nakon toga radili za Udruženu banku Kosova u Prištini.

SVEDOK:

            Tako je.

OPTUŽBA:

            Da li ste 1983. godine otišli služiti vojni rok i vratili se zatim na vaš posao u banci gde ste radili sve do 1990. kada ste otpušteni pod okolnostima o kojima ćemo uskoro nešto više čuti.

SVEDOK:

            Tako je.

OPTUŽBA:

            I zatim ste nekoliko godina bili lični asistent dr Ibrahima Rugove, svedoka kojeg smo videli pre nekoliko nedelja.

SVEDOK:

            Tako je.

OPTUŽBA:

            Da objasnim zašto preskačem neke paragrafe. Časni sude, iako svedok govori o događijama u Kosovom Polju, recite ,gospodine Merovci, jeste li bili tamo lično prisutni ili ne.

SVEDOK:

            Ne, nisam bio prisutan lično, ali pratio sam to u medijima.

OPTUŽBA:

            U redu, onda mogu ići na treći paragraf. Pre nego što ste izgubili posao, da li na vašem radnom mestu postojala razlika u tretmanu jedne i druge strane i ako jeste kakva.

SVEDOK:

            U vreme o kojem sada govorimo, znači nakon 1981. odnosi na poslu, ljudski odnosi između Srba i Albanaca bili su napeti. Albanci su poštovali Srbe u svakodnevnom životu i na poslu. Ja lično radio sam u jednom uredu gde su bili i pripadnici srpske nacionalnosti i mi smo prema njima bili veoma pristojni. Mogu navesti samo jedan primer. Kad god je održavan neki sastanak i kada je bio prisutan samo jedan Srbin  na takvom sastanku je korišten srpski jezik. Dakle, zato da se jedna osoba među 10 drugih ne bi osećala diskriminirana.

OPTUŽBA:

            Idemo na paragraf 4. Da li je televizijski program imao uticaja na odnose između Srba i Albanaca.

SVEDOK:

            U to vreme propaganda umas medijima već je ostvarila svoj efekat. To je bila propaganda diktirana odozdo. Propaganda koja je Albance tretirale kao građane drugog reda i preferirala Srbe. Albance je ta propaganda opisivala kao ljude koji čine nepravdu Srbima, tako su stvari tada izgledale.

OPTUŽBA:

            Kažite nam vrlo kratko kakav je bio učinak takvih programa u svakodnevnim odnosima na poslu i u životu.

SVEDOK:

            U to vreme odnosi su bili na najniže razvijeni. Moglo bi se reći da su na površini oni bili u redu, međutim stvarno odnosi su bili napeti zbog događaja u to vreme i zbog propagande usmerene odozgo. Svaki događaj koji bi se odigrao bio je opisan na netačan, lažan način i to je imalo uticaja na radne odnose.

OPTUŽBA:

            Čuli smo već dosta toga o ukidanjautonomije Kosova, čuli smo već nešto o hapšenju čoveka po imenu Vlasi. Da li je nakon njegovog hapšenja došlo do pokreta Srba na Kosovu.

SVEDOK:

            Kao što sam već rekao donešene su ustavne promene, upućene su na javnu diskusiju i ljudi  Kosova su izrazili svoje nezadovoljstvo, mogućnošću da dođe do takvih promena. Ja sam u to vreme radio u banci i bio sam član Nezavisnog sindikata. Taj se sindikat uglavnom bavio pravima radnika i mi radnici u banci izrazili smo svoje nezadovljstvo ustavnim promenama iz 1974.

OPTUŽBA:

            Vi u svom sažetku govorite i o gazimestanu. Recite  jeste li vi tamo bili lično prisutni, samo da ili ne.

SVEDOK:

            Ako mi dozvolite u vašem ranijem pitanju spomenuli ste Vlasija, on je bio politički šef na Kosovu i on je unutar političkih struktura organizovao najveći otpor ustavnih promena i za sve što je on učinio na kraju je platio odlaskom u zatvor.

OPTUŽBA:

            Da, ali mi smo već o tome dosta čuli od drugih.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Kad je reč o Gazimestanu, to je bio jedan događaj nacionalnog karaktera. Recite nam samo jeste li bili tamo ili ne.

SVEDOK:

            Ne, nisam.

OPTUŽBA:

            U redu, o tome će onda govoriti drugi svedoci iako vas o toem ne pita  optužnica, ne morate o  tome govoriti.  Idemo dalje, dakle znamo već nešto o osnivanju DSK, jeste li postali aktivni u toj stranci od samog početka i jeste li na početku dok ste još radili deo radnog vremena kao asistent  gospodina Rugove.

SVEDOK:

            Od samog osnivanja DSK 31. oktobra 1989. ja sam bio aktivista sa delimičnim radnim vremenom, a kada su me otpustili aktivno sam se uključio u rad DSK.

OPTUŽBA:

            Recite nam jeste li vi na poslu bili član Sindikata i jeste li čak imali neku funkciju u tom Sindikatu u banci.

SVEDOK:

            Da, mi smo pokušavali braniti prava radnika jer to je bio period kada su se stekli i prava  radnika Albanaca našlo u opasnosti.

OPTUŽBA:

            Da li je u to vreme 1989. da li su u to vreme vredele  neke vanredene mere i ako jesu kakav su učinak imale na albanske radnike na poslu.

SVEDOK:

            To je bilo vreme kad je srpski režim želeo preuzeti ekonomsku kontrolu nad Kosovom. Prema tome, u banci u kojoj sam ja radio uvedene su vanredne mere. Kao rezultat toga otpušteno je  oko 300 radnika u celoj banci. Ostalo je samo 60 Albanaca. Tom prilikom nije otpušten niti jedan jedini Srbin.

OPTUŽBA:

            Mere o kojima govorite da li su Albanci morali na neki način izraziti svoje prihvaćanje tih mera.

SVEDOK:

            Te su mere bile sasvim političkog karaktera. Nametnuta je uprava i tom upravom upravljao je režim. I one su pokušale jednim jednostavnim koracima koji su na površini izgledali tek upravno-administrativne prirode u ugovorima. Oni su pokušali kolektivno otpustiti veliki broj Albanaca, mogu vam o tome dati dokaze. U jednom slučaju nametnute vlasti pokušale su otpustiti sve radnike iz banke.

OPTUŽBA:

            Da se vratimo na moje pitanje. Na koji način su albanski radnici morali da pokažu da prihvataju te vanredne mere.

SVEDOK:

            Albanci su te mere shvatili kao političke mere iako su u banci gde sam ja radio te mere pokušali objasniti kao deo promena u računovodstvenom sistemu banke.

OPTUŽBA:

            Možda nisam dovoljno jasan. Možda se nije odnosilo na ljude u banci. Da li ste morali nešto nositi kako bi pokazali prihvatanje tih mera.

SVEDOK:

            U banci je ostalo 60 radnika od prethodnih 400 i to su sve uglavnom bili stručnjaci u svojoj, u svojim delokruzima rada bez kojih banka nije mogla raditi. Ja sam bio jedan od njih. Na početku jer ja sam radio u Kompjuterskom centru.

OPTUŽBA:

            Ja sam napravio grešku, nisam se jasno izrazio. Moramo ići dalje. Uprkos smanjenom broju Albanaca da li su zaposleni drugi radnici u banci. Ako jesu koje su nacionalnosti oni bili.

SVEDOK:

            U to vreme bilo je slučajeva da su se zapošljavali drugi ljudi. To su bili Srbi. Kao što sam već rekao niti jedan jedini Albanac nakon toga više nije zaposlen. Isto tako niti jedan jedini Srbin nakon toga više nije otpušten. Upravo suprotno. Bilo je slučajeva u kojem su zapošljavani drugi Srbi.

OPTUŽBA:

            Gde bi ti novi Srbi stanovali kad bi dobili posao u banci.

SVEDOK:

            Možete li ponoviti pitanj?

OPTUŽBA:

            Ti novi zaposleni Srbi, gde su oni stanovali kada su došli raditi u banku?

SVEDOK:

            Ti ljudi koji su tada bili zaposleni, a sada govorimo dakle samo o tom vremenu kada su uvedene vanredne mere jer neki Srbi došli su i ranije u okviru programa povratka Srba na Kosovo. Ti su Srbi dovođeni iz Srbije. To je bilo negde 1986. došao je jedan kolega koji ništa znao o svom poslu, a imao je sve privilegije. On uopšte nije bio kompetentan i na kraju je sam odlučio otići. Njegovo ime bilo je Budimir Kvačić, on je bio hemičar.

 

OPTUŽBA:

            Međutim, moje pitanje je bilo jednostavno. Gde su oni stanovali, kako su došli do stanova. Vi ste spomenuli neke privilegije.

SVEDOK:

            Pa oni bi došli i živeli u državnim stanovima, društvenim stanovima koje bi im dalo preduzeće. To je bilo uglavnom izvan Kosova.

OPTUŽBA:

            I vi ste kao što ste nam već rekli izgubili svoj posao. Koji je bio uzrok toga.

SVEDOK:

            Ja sam radio u kompjuterskom centru i od tamo su me sklonili zajedno sa svim drugim Albancima iz banke zbog platnog sastava banke. Nekoliko dana pre toga moj šef me je pozvao u njegovu kancelariju i rekao mi da se moram odlučiti bilo za posao bilo za politiku jer da me je video na televiziji sa gospodinom Rugovom. Ja sam mu odgovorio da to nema nikakve veze sa poslom koji radim i da sam slobodan učestvovati u političkim aktivnostima, da su to moje lične stvari. Međutim, nakon toga sutradan primio sam odluku o prestanku radnog odnosa i ta je odluka došla na moj sto.

OPTUŽBA:

            Da li su neki albanski policajci koji su izgubili poslove ostali i ako jesu pod kojim uslovima.

SVEDOK:

            Policija na Kosovu koja je bila uglavnom albanska došlo je do toga da je većina njih napustila posao jer su odbijali naređenja koja su dolazila iz Beograda. neki od njih otpušteni su na različite načine.

OPTUŽBA:

            Paragraf 13, dr Rugova postao je predsednik nakon referenduma. Jeste li vi tada postali njegov asisten, odnosno lični sekretar sa punim radnim vremenom.

SVEDOK:

            1992. nakon referenduma održani su predsednički i skupštinski izbori. Ja sam bio bliski kolega gospodina Rugove, ja sam bio njegov lični sekretar.

OPTUŽBA:

            Kada je reč o ishodu tih izbora, šta vi kažete kako su se prema njima odnosile vlasti u Beogradu. Da li su oni priznali te izbore, da su ih storirali ili šta se dogodilo.

SVEDOK:

            Demokratski savez Kosova osnovan je zato jer u staroj federaciji  bio tolerisan pluralistički sistem. prema tome, radilo se o jednoj stvarnoj stranci. Nakon toga održani su izbori ali te izbore režim nije prihvatio iako su oni bili međunarodno priznati. No, ti su izbori, ispravka prevodioca, oni nisu bili niti međunarodno  priznati. U svakom slučaju ti izbori nastavili su institucije na Kosovu pred prethodnim sistemom da ne bi došlo  do institucinalog vakuma. Apsolutna većina građana Kosova je organizovala izbore na kojima su DSK i Rugova zadobili većinu. Gospodin Rugova je dobio apsolutnu većinu kao predsednik Republike Kosovo.

OPTUŽBA:

            Paragraf 14. Krajem proleća, odnosno početkom leta 95. jeste li se zatekli u prostorijama policije u Prištini.

SVEDOK:

            Tačno 95. ja sam pozvan od strane srpske tajne službe u Prištini da dođem na ono što  su oni nazivali razgovor, i to 3 dana uzastopce.

OPTUŽBA:

            Šta je bila svrha tog razgovora.

SVEDOK:

            Pa izgovor je bio aspurdan. Prava svrha razgovora je bila da se mome radu pripiše, a putem  mene i dr Rugovi, stvaranje navodno nekog ministarstva unutrašnjih poslova i da se u to sve skupa inflicira i dr Rugova što nije bilo delom Kosova uopšte.

OPTUŽBA:

            Tri dana su vas ispitivali a nakon toga niste više bili zadržani.

SVEDOK:

            Da. Zadržan sam tri dana, nakon čega sam pušten.

OPTUŽBA:

            Je li vam pokazan kakav dokument, jeste li bilo šta potpisali.

SVEDOK:

            U to vreme moj položaj kod gospodina Rugove je bio vrlo važan za službu bezbednosti, a većina Albanaca je bila pozivana na razgovore ovakve vrste i na njima im je nuđena prilika da sarađuju sa tajnom, odnosno Službom bezbednosti. Ali meni je to ponuđeno na jedan suptilniji način.

OPTUŽBA:

            U septembru 95. godine ponovo ste imali nekih kontakata sa policijom i tom prilikom ste završili u pritvoru.

SVEDOK:

            U septembru iste godine 95. pozvala me je ista služba, Međutim, odbio sam otići tamo bez službenog naloga. Oni su me upozorili da će posegnuti sa drugim merama i sredstvima. Jednog dana me je policija zaista i zaustavila i naredila da pođem tamo. Nakon toga sam uhapšen, a nakon tog hapšenja bio je to četvrtak nije se radilo o koincidenciji već o nameri da nas zadrži preko vikenda. Prema tome, nastavili su sa radom tek u ponedeljak i zadržali su me 30 dana. Izgovor je bio navodno da sam posedovao oružje. Ja se čak ni dan danas ne sećam tačno šta su rekli. da sam pre tri godine, četiri godine imao, ja sam nudio da kupim ali to nikada nije pronađeno, to nikada nije konfiskovano, nikada to nisam koristio.

OPTUŽBA:

            Možemo završiti sa tim, ne moramo ići u detalje. Jeste li bili u zatvoru 6 meseci.

SVEDOK:

            Da, jesam. Bajram Keljmendi, pokojni Bajram Keljmendi bio je moj advokat, on je tražio otpuštanje i ja sam zaista pušten  nakon 60 dana, a moja porodica je dala garancije za moje puštanje.

OPTUŽBA:

            Da li je bilo žalbe i  da li je preinačena presuda.

SVEDOK:

            Nakon tog vremena drugostepeni sud je ukinuo kaznu, odnosno pušten sam na 6 meseci uslovno ali to je opet ukinuo drugostepeni sud jer nije bilo dokaza.

OPTUŽBA:

            U redu. Paragraf 16, vrlo kratko. Mi smo čuli svedočenje o sporazumu o obrazovanju. Takođe smo čuli o sastanku dr Rugove i optuženog u beloj palati. Vi ste bili tamo. Međutim, ostali ste van zajedno sa šefom bezbednosti optuženog. Je li to tačno.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Paragraf 17. 98. godine vas je brinula mogućnost  da vas i dr Rugovu ss vremena na vreme prati.

SVEDOK:

            Da, tačno.

OPTUŽBA:

            Možete li nam reći koji su bili razlozi za to praćenje.

SVEDOK:

            Mislim da su nas pratili pripadnici tajne službe koja je znala sve o našim aktivnostima i to u detalje. Primećujem da je DSK bio  legalna zakonska stranka i ona je taj svoj status koristila da vodi pravne, da nastavi sa svojim pravnim aktivnostima koje po mom mišljenju su bile odlične, dakle vrlo malo izgovora, razloga za maltretiranje mene.

OPTUŽBA:

            Zašto mislite da su vas pratili.

SVEDOK:

            Pa mislim da je glavni razlog bio to što sam ja bio glavna osoba u tehničkoj strukturi organizacije oko predsednika, odnosno predsednika kosovskog ureda.

OPTUŽBA:

            Sada me zanima nešto o tretmanu koji ste imali na makedonskoj granici pri povratku na Kosovo nakon putovanja u inostranstvo.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li vas možemo o tome pitati.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Isto tako u paragrafu 19. vi ste  znali da se nagomilavaju snage u blizi Suve Reke.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Sada me samo zanima da li je postojao sporazum optuženog nakon sastanaka sa dr Rugovom, nakon sastanka dr Rugove i američkog ambasadora Vokera. Da li je bio sporazum da se povuku snage.

SVEDOK:

            Postojao je jedan sporazum između optuženog i gospodina Rugove. Ne, to nije bilo u to vreme. Postojao je sporazum između optuženog i gospodina Holbruka zapravo.

OPTUŽBA:

            Da li su vam bili poznati uslovi iz tog sporazuma.

SVEDOK:

            Jesu koliko je to bilo moguće saznati kroz medije. Znao sam da za takvo stanje sporazuma o smanjenju srpskih snaga na Kosovu koliko god je to moguće i o dozvoljavanju pristupa verifikacijskoj misiji na čijem je čelu bio gospodin Voker, verifikacionoj misiji OEBS-a.

OPTUŽBA:

            Da li ste dobijali redovne izveštaje iz kosovskog informacijskog centra kako bi ste proverili da li se optuženi držao tog sporazuma.

SVEDOK:

            Centar za informisanje na Kosovu bio je jedna institucija koja je bila zadužena za davanje informacija javnosti u svim oblastima. Uglavnom u vezi sa događajima u to doba. Mi smo imali svoje dopisnike koji su bili razmešteni po celom Kosovu.

OPTUŽBA:

            Da li se znalo o detaljima sporazuma koji je optuženi sklopio sa gospodinom Holbrukom, da li su oni bili javni?

ODGOVOR:

            Taj sporazum nikad nije objavljen u javnosti u detaljnom obliku. Međutim, njega se u javnosti spominjali, davali su mišljenje o njemu. Osim toga videli smo da je i uspostavljena verifikaciona misija OEBS-a za Kosovo.

PITANjE:

            Dobro,vi ste otišli u Rambuje kao načelnik tehničke službe, kao tehnički sekretar.

ODGOVOR:

            Da, ja sam bio član kao Nacionalnog federalnog sekretarijata. Oprostite, ja sam bio član te delegacije.

PITANjE:

            O tome smo dosta čuli. Prelazimo na stranicu 6 paragraf 23 da li je iko od Albanaca bio spreman potpisati sporazum pri kraju pregovora.

ODGOVOR:

            Pred pokušaj koji je činila kosovska delegacija koji su se odvijali zajedno s drugima je bio minimalan konsenzus koji je postignut uz izuzetak gospodina Tačija koji je imao neke veze s tim u vezi i koji je nekoliko dana odlagao potpisivanje sporazuma, koji i nije potpisan na tom sastanku već potpisano samo pismo namere u kojem se navelo da će se sporazum potpisati za dva dana nakon konzultiranja na Kosovu.

PITANjE:

            Za to vreme odnosno, između tog sastanka i sledećeg sastanka da li ste primetili promenu u nivou u količini snaga na Kosovu.

ODGOVOR:

            Zapravo taj period se pretvorio u tri dana. A srpske snage uprkos sporazumu sa Holbrukom su iskoristile taj period da okupiraju Kosovo. Te su snage uglavnom dolazile po noći i a mogu dokazati njihovo razmeštanje u tom području s izveštajima naših dopisnika koji su javljali o njihovimpokretima po čitavom Kosovu.

PITANjE:

            Zanima me i dalje isti vremenski period. Da li ste primetili kakvu promenu u policiji. Odnosno u prisutnosti policijskih jedinica u tom području.

ODGOVOR:

            Srpske snage ono što smo mi mogli videti vani na ulicama su pojačale svoje kontrolne punktove. A strukture policije je varirala u pogledu uniformi, opreme i naoružanja koje su nosili.

PITANjE:

            Kako su obično bili odeveni u to vreme?

ODGOVOR:

            Policija je nosila policijske uniforme, uniforme borbene spremnosti. Oni su nosili zelene i plave uniforme. Međutim, specijalne snage su obično nosile zelene uniforme.

PITANjE:

            Vraćamo se na sastanak u Parizu, o tome smo dosta čuli ne trebamo detalje samo nešto nakon tog sastanka jeste li vi otišli u Brisel i sastali se sa generalom Vesli Klarkom, paragraf 27.

ODGOVOR:

            Ja lično nisam tamo putovao već jedna druga grupa ljudi.

PITANjE:

            Dobro, to možemo preskočiti. Po povratku iz Pariza mislim da ste prvo otišli u Tiranu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            A zatim ste se vratili na Kosovo. Jeste li primetili da stanovništvo već odlazi? Albansko stanovništvo?

 

ODGOVOR.

            Za vreme mog putovanja od Skoplja do Prištine na granici  mi smo bili jedini koji smo putovali u Kosovo automobilom i tom prilikom videli smo veliki broj automobila kako napuštaju Kosovo. Ti automobili su uglavnom pripadali stranim organizacijama i civilima koji su zajedno sa svojom porodicom odlazili sa Kosova.

PITANjE:

            Jeste li primetili pripadnike Vojske Jugoslavije na ulicama, odnosno kod tunela.

ODGOVOR:

            Da, iako su oni na neki način bili neprimetni naime, stvar je bila još uvek ... mi smo se pretvarali da je sve u redu na Kosovu. Međutim, situacija je bila posve drugačija.

PITANjE:

            Šta ste vi videli da ti vojnici Jugoslavije čine?

ODGOVOR:

            Ja sam ih video na cesti koja ide za Prištinu, a uglavnom su se skrivali u brdima. U jednom trenutku su nas zaustavili na raskršću  i rutinski su nas kontrolisali.

PITANjE:

            Jeste li ih videli kod nekih tunela?

ODGOVOR:

            Kad smo ušli u Prištinu videli smo da se Priština promenila, da svuda vlada strah. Takođe smo uočili prisutnost srpskih vojnika kao nikad do tad.

PITANjE:

            Ne možete se setiti ničega posebnog?

ODGOVOR:

            Ako mislite na onaj dan kad smo se vraćali to je sve što sam ja video. Međutim, ako me pitate o periodu do početka udara to je drugo. Mi smo se vraćali 21, a udari su počeli 24. Za vreme ta tri dana situacija je bila vrlo napeta. Ljudi su se osećali svuda nesigurno kao posledica demonstracija moći Vojske i policije i kao posledica njihovih kretanja i aktivnosti kakve do tada kao što sam već rekao nikad nismo videli. Konkretno oni su bili prisutni na javnim mestima. Na mestima gde ljudi obično zalaze.

MEJ:

            Izgleda da je nemoguće da dobijemo odgovor na ovo konkretno pitanje.

TUŽBA:

            Paragraf 25 gospodine svedoče, kad ste se vratili u Prištinu jeste li videli ikakve ... odnosno paravojne snage, i ako jesu šta su oni radili.

ODGOVOR:

            Da, videli smo ljude s različitim oružjem, civile. Ljude koji nisu imali nikakve kape na glavama sa nekim zelenim jaknama koje su ukazivale na to da bi mogle pripadati nekim formacijama. Na ramenima im je bilo naoružanje, a ponekad su to oružje nosili ruci i njihovo prisustvo je bilo vrlo očito.

PITANjE:

            Šta su oni radili, bilo javnoj imovini bilo ljudima.

ODGOVOR:

            Za vreme tog perioda na javnim mestima, na mestima gde su recimo ljudi stali u redu za hleb, u restoranima u kafićima oni su počeli demonstrirati silu i uništavati objekte koji su pripadali Albancima u Prištini. To je doba kada su počele brojne eksplozije i mnogi restorani i kafići koji su pripadali Albancima su uništeni.

PITANjE.

            Da li je postajao telefonski sistem mobilnih telefona za Albance u to vreme. Da li je on bio dostupan.

 

 

ODGOVOR:

            Komuniciranje mobilnim telefonima je za Kosovo bilo prekinuto ali to se dogodilo uglavnom nakon početka NATO-vih udara.

PITANjE:

            U redu.

ODGOVOR:

            Ali isto se dogodilo i s fiksnim telefonima.

PITANjE:

            24. marta počinju  udari. Da li su neki ugledni Albanci izgubili tada živote, i ako jesu možete li nam dati njihova imena.

ODGOVOR:

            Te noći je ubijen Bajram Keljmendi zajedno sa sva 4 sina, i to oprostite sa svoja dva sina. On je uhapšen u vlastitoj kući i likvidiran.

MEJ:

            Imamo dokaz o tome. Hvala, idemo dalje.

TUŽBa:

            A jesu li i drugi ubijani. Vi ste ih naveli u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            Da, Beriša Harizi iz Mitrovice doista najugledniji članovi zajednice koja se zalagala za mirno rešenje.

PITANjE:

            A šta je bio cilj toga.

ODGOVOR:

            Cilj je bio da se uvede straho vlada među stanovništvo. Tako što će se pobiti svi ti uglednici kao što sam rekao.

PITANjE:

            Paragraf 32. Kratko nakon što su počeli  udari da li se srpski MUP  pojavio u kući dr Rugove. Mislim da ste ih vi pustili unutra. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Vi ste bili dole, dr Rugova je bio na gornjem spratu. Nemojte ići u tančine. Ali ukratko nam recite šta se dogodilo i šta ste vi čuli da su ti pripadnici srpskog MUP-a govorili.

ODGOVOR:

            Kraj u  kojem je živeo gospodin Rugova se zvao Vilani. Nakon čistke tog komšiluka od njegovih stanovnika, oni su došli do vrata dr Rugove, došla je jedna naoružana jedinica, broj policajaca i vojnika je bio mislim 10. Oni su provalili vrata dvorišta kuće. Ja sam sišao i rekao im da tu ima ljudi. Ja sam digao ruke u zrak. Oni su me maltretirali nakon što sam im rekao da je to kuća dr Rugove. Oni su samo rekli mi radimo svoj posao. To je čovek koji je prvi tražio NATO udare.

PITANjE:

            Koliko dugo su vas ti ljudi zadržali?

ODGOVOR:

            Mene su u prizmelju maltretirali i tukli možda sat vremena. Zatim su mi naredili da pozovem čitavu porodicu koja je bila gore na spratu. Dakle, gospodina Rugovu, njegovu porodicu dva njegova rođaka, mene, moju porodicu i mi smo svi sišli dole i 4 sata smo tamo držani bez vode, hleba. Nismo ni prirodne potrebe mogli zadovoljiti, a među nama je bila i beba stara 6 meseci.

PITANjE:

            Dobro, o tome smo ponešto već čuli. Mislim da su vam kasnije nešto rekli, da morate nešto učiniti. Odnosno kasnije toga dana, da li je neko došao i dao instrukcije dr Rugovi šta da dalje učini?

ODGOVOR:

            Da, 4 sata posle jedan službenik policije je došao. Ja sam ga pitao kako se zove. On je rekao da se zove Janković i da je iz Suve Reke.

PITANjE:

            Mi smo o tome već čuli. Možete dati neke detalje. Ali mene zanima posledica. Naime, da ste idućeg dana 1. aprila vi otišli u Beli dvor pod policijskom pratnjom kako biste videli optuženika.

ODGOVOR:

            Da, tako je to je bilo naveče.

PITANjE:

            U redu mi smo već o tome nešto čuli. Možemo ići pravo na događanja u Belom dvoru. Jer, smo to upravo čuli dva puta. Dakle, u Belom dvoru na početku tog susreta sa optuženim mislim da ste bili ispred sobe zajedno sa šefom kabineta optuženika Goranom ... Je li tako?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Kada ste došli na sastanak stranica broj 9.

ODGOVOR:

            Da, ja sam se u jednom trenutku pojavio na sastanku pridružio ljudima na sastanku.

PITANjE:

            Šta se dogodilo između vas i optuženika, ako se išta dogodilo.

ODGOVOR:

            Mene je pozvao dr Rugova da prisusvujem sastanku i on me pitao nešto u vezi komunikacije za javnost, za štampu koji je optuženi tražio od njega da potpiše. Ja sam rekao da se takve izjave za štampu više ne potpisuju. Ja sam to rekao optuženom i izneo sam svoju zabrinutost u vezi sa proterivanjem Albanaca s Kosova. Mislim da se tada radilo o brojci od sedam stotina tisuća ljudi. Isto tako izrazio sam zabrinutost u vezi likvidacija ljudi nekih saradnika gospodina Rugove, Hajrizija, Keljmendija i nekih drugih. A optuženi je ironično izvadio olovku zapisao njihova imena na kutiji cigareta i rekao da će videti šta se s njima dogodilo. Zatim smo raspravljali o tome zašto Albanci napuštaju Kosovo. Ja sam rekao da postoje dve stvari na koje se moramo usred srediti zašto Albanci odlaze sa Kosova i idu u Albaniju dok traje bombardovanje. Zašto nijedan Srbin ne napušta Srbiju. Budući da se i tamo odvijaju udari NATO pakta, a oni ipak ostaju kod svojih kuća to su dve stvari koje sam ja izneo pred njega a on je tvrdio da Albanci napuštaju Kosovo zbog NATO udara a ne zbog prisutnosti vojne policije i drugih snaga. Vi ste spomenuli bombardovanje i udare i u Vojovidni koja je bila isto tako izložena udarima isto tako kao i Kosovo.

ODGOVOR:

            Da,  bombardovanje se vršilo na teritoriji Crne Gore, Srbije i Kosova.

PITANjE:

            A da li su stanovnici Vojvodine bežali kao što su stanovnici Kosova bežali.

ODGOVOR:

            Ja za takav slučaj nikada nisam čuo. Nikada nisam čuo da je ijedan stanovnik osim Albanaca napuštao Kosovo.

ODGOVOR:

            Albanci su napuštali Kosovo zbog represije. Jedne posebne vrste rata koja se tamo odvijala. I zato što su im u brojnim slučajevima pripadnici specijalnih snaga davali pet minuta da napuste svoje domove.

PITANjE:

            Sastanak na kojem ste vi bili prisutni da li je na njemu bilo reči o mogućem Sporazumu, barem privremenom Sporazumu.

ODGOVOR:

            Optuženi je pokušao zloupotrebiti gospodina Rugovu na ovom sastanku u svrhu neke političke propagande. Međutim, i na ovom sastanku gospodin Rugova je rekao da je treća strana od vitalnog značaja. I nakon političke likvidacije Rugove da njegova fizička likvidacija neće biti bitna stvar.

PITANjE:

            Dobro sada nisu bitni ciljevi političke propagande. Mene zanima da li je optuženi rekao nešto u vezi tog Sporazuma. Paragraf 35 za sud.

ODGOVOR:

            U vezi ove izjave za štampu o kojoj se diskutovalo odnosno, Rugova je rekao da je mirni put nužan i da što se nas tiče nama treba dozvola da odemo sa Kosova. Ja sam lično zatražio da se usvoje određeni mehanizam da se ... jer smo bili taoci na neki način. Tražio sam da nam se omoguće ponovo telefonske veze i optuženi je na to pristao.

PITANjE:

            Kad se sastanak završio i kad se govorilo o izjavi za štampu. Da li je izjava za štampu izdata.

ODGOVOR:

            Ja nisam bio očevidac objavljivanja te izjave za štampu jer u to vreme nismo mogli gledati televiziju kod kuće. Naša satelitska antena prestala je raditi prve noći. Ali čuo sam da je to bilo objavljeno u medijima.

PITANjE:

            Sutradan, 2. aprila gde ste vi bili opet na Kosovu?

ODGOVOR:

            Istog dana 1. aprila vratili smo se, a sledećeg dana je proradila normalna telefonska veza i prvi telefonski razgovor koji sam obavio nakon hapšenja bio je da naovem ambasadora Hila u Skoplju i da mu kažem šta se dogodilo. Ispričao sam mu kako su Vojska i policija ušla u kuću i opisao sam mu naš put u Beograd.

PITANjE:

            Usput rečeno jeste li toga dana razgovarali telefonom i sa šefom kabineta Milanovićem?

ODGOVOR:

            Da, toga dana smo dobili telefonski poziv šefa kabineta optuženog i on je ponudio u stvari izdihtirao da se sastanemo sa Ratkom Markovićem. Međutim, mi smo rekli da su ti sastanci besmisleni jer ne postoji politički proces koji bi uporedo tekao. Ono što se tada odigravalo bila je bitka na život i smrt.

PITANjE:

            Šta je Milanović rekao? Šta je bila svrha vašeg sastanka sa Ratkom Markovićem?

ODGOVOR:

            Šef kabineta optuženog rekao je da bi se trebali sastati,  kako bi razgovarali o raznim pitanjima što bi mogao biti nastavak sastanka sa optuženim prethodnog dana. No, kao što sam već rekao ja sam bio onaj koji je u tim razgovorima veoma odlučno odbio sastati se sa Markovićem.

PITANjE:

            Idemo sada dalje. Nakon nekoliko dana da li ste se vi nalazili u kući dr Rugove kada vas je posetio Nikola Šainović.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste ga tada prvi put videli ili ste se i pre s njim sastali.

ODGOVOR:

            To je bilo prvi put, da je ta osoba došla u kuću.

PITANjE:

            Kojeg je to bilo dana 4. aprila. Da li se sećate da li je to 4. april tačan datum.

ODGOVOR:

            Da, to je bilo 4. aprila.

PITANjE:

            Koja je bila svrha sastanka tog dana.

ODGOVOR:

            On je došao nesumnjivo po nalogu optuženog. Kako bi se nastavio prethodni sastanak i kako bi se ponovo izdalo saopštenje za štampu, i kako bi se time stvorila iluzija da je u toku neki politički proces pod navodnicima.

PITANjE:

            Da li je takva izjava na kraju izdata toga dana. Samo da ili ne molim vas.

ODGOVOR:

            Mislim da ne.

PITANjE:

            Da li se sledećeg dana nešto dogodilo. Da li je bilo nekih sastanaka?

ODGOVOR:

            5. aprila su doveli ruskog ambasadora, održan je sastanak i moglo bi se reći da je tema sastanka bila na neki način implicitna. Mi smo tražili da nas  se oslobodi i zamoli smo ruskog ambasadora da iskoristi svoj uticaj na optuženog kako bi se ishodovalo naše oslobađanje. Taj sastanak takođe su pratili mediji koji je tamo doveo režim. Na sastanku sa novinarima bilo je dogovreno da novinar  koji se nalazio u kući sa nama ode.To je bilo organizovano.

PITANjE:

            Kažete oni, govorite o trećem licu. Ko je organizovao taj sastanak.

ODGOVOR:

            Taj sastanak organizovali su ljudi koje sam ranije spomenuo. To je bio sastanak između gospodina Rugove i ruskog ambasadora.

PITANjE.

            Rekli ste ljudi koje ste ranije spomenuli. Ali ko je to bio konkretno. Ko je konkretno tom prilikom došao od srpskih vlasti.

SVEDOK:

            Pa ako govorimo politički sastanak je vodio optuženi Šainović. Uglavnom je to bio on. I osoba koju je imenovala državna bezbednosti, to je bio Ljuba Jokšin.

OPTUŽBA:

            Da li se činilo da je Šainović  tom prilikom imao ovlašćenja da donosi odluke i da je morao posavetovati sa nekom višom instancom.

SVEDOK:

            Ja smatram da je tom osobom zapovedao optuženi. Mislim da on nije ništa mogao odlučiti  sam na svoju ruku.

OPTUŽBA:

            Na osnovu čega donosite takav zaključak da je nešto rečeno ili učinjeno.

SVEDOK:

            To je zato jer sam ja njemu na svakom sastanku rekao vi ste potpredsednik jugoslovenske vlade. Vi možete doneti odluku o mom oslobađanju. Međutim, on mi nikada na to nije mogao odgovoriti. I nakon toga nestao bi na nekoliko dana.

OPTUŽBA:

            Da li je on ikada rekao u čijim je rukama bila vlast ako nije bila u njegovim. Da li je rekao sa kim se moramo posavetovati.

SVEDOK:

            Da, jednom prilikom rekao je da će odluka biti donešena  nakon dan, dva i da će mi je on preneti.

OPTUŽBA:

            To je bio 5. april. Kada ste sledeći put videli Šainovića.

SVEDOK:

            Sa Šainovićem sam se viđao povremeno, ne sećam se sada datuma ali bio je to i sastanak sa optuženim Milutinovićem u Beogradu.

OPTUŽBA:

            Kada je to bilo odprilike i ko je organizovao taj sastanak.

SVEDOK:

            Taj sastanak je organizovan na insistiranje drugih. Bilo je to bez našeg pristanka. Organizovao ga je Šainović i još neko iz državne bezbednosti, to je organizovano telefonom i uz pomoć učestalih poseta. Naš odgovor bio je da nismo spremni  za takve sastanke. Međutim, na nas su izvršili pritisak najrazličitijim scenarijima. Po noći bi se pucalo na prozore i na balkone i to je bio način da se na nas izvrši pritisak da pristanemo na taj sastanak.

OPTUŽBA:

            Da li nam možete reći kojeg datuma je održan sastanak sa Milutinovićem.

SVEDOK:

            To je bilo 28. aprila.

OPTUŽBA:

            Da li je to bio jedini sastanak koji ste imali sa Milutinovićem.

SVEDOK:

            Ne, bio je prvi sastanak u Beogradu i zatim još jedan sastanak u Prištini.

OPTUŽBA:

            Kojeg datuma je održan prvi sastanak u Beogradu.

SVEDOK:

            Ne mogu se tačno setiti. Drugi je bio 28, znači da je prvi mogao biti negde oko 20. aprila.

OPTUŽBA:

            Kako se Milutinović ponašao prema vama na prvom sastanku. Šta je želeo da vam kaže.

SVEDOK:

            Na tom sastanku u Beogradu razgovor je tekao u pravcu neka trivijalna pitanja. Jer bilo je opšte prihvaćeno da taj politički proces neće postići nikakve rezultate. Mi smo svakog dana tražili da nas puste a oni su govorili da će zato jer Rugova nema svojih saradnika sa sobom oni dozvoliti Merovciju da ode u Skoplje kako bi komunicirao sa Rugovinim kolegama tamo. Međutim, mi smo se nepovoljno izrazili na početku o tom predlogu.

OPTUŽBA:

            Još samo nekoliko stvari o tom prvom sastanku. Da li ste vi ili Milutinović nešto rekli na tom sastanku, izvinjavam se, da li ste vi i Šainović nešto rekli na tom sastanku ili odprilike u vreme sastanka o vašem  statusu uhapšenika ili pritvorenika.

SVEDOK:

            To mogu ilustrovati dokazima. U to vreme, znači drugi sastanak u Prištini

OPTUŽBA:

            Samo trenutak, da se vratimo natrag na moje pitanje. Da li je Šainović nešto rekao o tome da li ste vi uhapšeni ili ne ili o tome kakav je vaš status.

SVEDOK:

            On nije govorio o našem statusu, međutim često bi rekao da smo slobodni. Mi smo insistirali da onda on i učini to što govori i ja sam tražio da tokom noći ne bude incidenata koji su jako plašili decu.

OPTUŽBA:

            U redu, idemo dalje. Jeste li u nekom trenutku uspeli otputovati u Skoplje uz policijsku pratnju.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            S kim ste se sastali u Skoplju?

SVEDOK:

            Išao sam u Skoplje protiv svoje volje. Međutim, otišao sam tamo. Prvo sastao sam se sa stranim diplomatama, sa ambasadorom Hilom, ambasadorom Hauzingom, ambasadorom Vokerom, ambasadorom Petrićem, takođe sam se sastao sa Haroldom Kukom, pomoćnikom državnog sekretara za ljudska prava.

OPTUŽBA:

            I zatim ste se mislim vratili na Kosovo i imali drugi sastanak sa Milutinovićem kasnije u aprilu.

SVEDOK:

            Da, vratio sam se 21. nakon dva ili tri dana i ja sam bio jedini Albanac koji je ušao na Kosovo. Tokom mog boravka u Skoplju davao sam i mnogo intervjua koje imam ovde sa sobom.

MEJ:

            Molim vas da pažljivo pratite  pitanja i da samo odgovarate na pitanja.

OPTUŽBA:

            Milutinović, ako se ne varam, stigao je iz Beograda na taj sastanak.

SVEDOK:

            Da, na taj sastanak 28. aprila. taj je sastanak organizovan u Prištini i to opet protiv naše volje.

OPTUŽBA:

            Da li se u to vreme u Prištini mogla videti šteta, da li je bilo oštećenih zgrada?

SVEDOK:

            U to vreme Priština je bila jedno tajanstveno mesto, nikoga nije bilo na ulicama osim vojnih, političkih i paravojnih snaga. Svi albanski dućani, albanske radnje bile su provaljene i demolirane.

OPTUŽBA:

            Da li je Milutinović nešto rekao o šteti koju je video i da li ste vi njemu nešto rekli o tome šta se dogodilo.

SVEDOK:

            Ja sam na tim sastancima lično izrazio moje negodovanje na tome što se događalo i rekao sam mu, opisao sam mu takođe i tu humanitarnu katastrofu pokreta ljudi pod pritiskom policije i vojske, a opisao sam mui grozna dela razaranja. Zatražio naše puštanje na slobodu odmah i apelovao na njega kao predsednika Srbije i na druge kao članove srpske vlade da se odmah donese odluka da nas oslobode i da nam se dozvoli da mirno odemo. Milutinović je rekao da će nam dati odgovor za 24 sata. I zaista primili smo odgovor nakon odprilike dva dana. Odgovor je bio da moramo ići u Beograd u vezi sa tim pitanjem i da tamo moramo postići sporazum sa optuženim.

OPTUŽBA:

            A sada idemo dalje. Da li je u maju 1999. gdoine održan sastanak koji je organizovao Joksić u Beogradu, a kojom prilikom ste se vi sastali sa Šainovićem?

SVEDOK:

            4. maja sastali smo se sa tim ljudima koje ste spomenuli i sa optuženim.

OPTUŽBA:

            Šta je tom prilikom rekao optuženi?

SVEDOK:

            To je bio kratki formalni sastanak i nama je jednostavno rečeno da ćemo otići u Italiju. Međutim, bila je tu jedna vrlo ružna strana. Od Rugove je traženo da napusti svoju  porodicu. Mi to nismo dozvolili i sledećeg dana došla  je i Rugovina porodica i mi smo odleteli u Italiju.

OPTUŽBA:

            Jeste li na tom kratkom sastanku rekli nešto o Račku?

SVEDOK:

            U jednom trenutku optuženi Šainović je jednom prilikom od njegovih neugodnih poseta našoj kući kad je postojala mogućnost da se govori o raznim temama, ja sam njemu rekao: vaše se ime spominje u vezi sa masakrom u Račku i to na ružan način. Jednog dana mogli biste za to biti optuženi. On mi je na to rekao da je to igra koju igra Voker. To je izašlo u medije i to je citirano kao dokaz da su naređenja, da su njegova naređenja u pozadini masakra u Račku.

OPTUŽBA:

            Još nekoliko detalja iz paragrafa 44 vašeg sažetka. pre 24. marta kada je počelo bombardovanje da li su na kuće stavljeni neki znakovi.

SVEDOK:

            Da, bilo je slučajeva kad su neki albanski stanovi bili zauzeti. To su bili stanovi Albanaca u koje su se uselili srpski policajci i vojnici. To je bilo doba kada je svaki Srbin sposoban za nošenje oružja bio mobilizovan. Nije bilo nijednog Srbina na Kosovu ili u Prištini koji nije bio moblizovan.  Oni su useljeni u albanske stanove i na takvim su se stanovima onda stavili znakovi koji su govorili da je to stan MUP-a. Za dokaz tome mogu reći da je bilo slučajeva u kojima su albanske porodice koje se nisu mogle odseliti upotrebile taj trik kako bi se spasile poseta policije.

OPTUŽBA:

            Da li u to vreme bilo glasina koje su cirkulisale o tome šta se dogodilo dr Rugovi, koje nisu bile istinite.

SVEDOK:

            Da, bilo je glasina nešto ranije da je Rugova ubijen pre nego što je zauzeta njegova kuća. Kao što znate to je spomenuto i kad je svedočio dr rugova, cirkulisao je jedan paflet koji je on navodno bio potpisao. Mogu vam reći da je i pre pojave tog pafleta gospodin Rugova izdao jedno saopštenje za štampu i takođe dao intervju novinarki Deršpigla u kojem je apelovao na Albance da ne napuštaju Kosovo. prema tome, to pobija sadržaj ovog pafleta koji sam spomenuo.

OPTUŽBA:

            To su sva moja pitanja za ovog svedoka. Časni sude, trebala bi mi još jedna minuta danas da objasnim neka preostala pitanja u vezi prethodnog svedoka.

MEJ:

            Izvolite, gospodine Milošević. Da li želite sada početi sa ispitivanjem.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pošto imamo još 7 minuta ne želim da tih 7 minuta propustim. Pretpostavljam da ste vi njih svakako uračunali.

MEJ:

            U redu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pre nego što pređemo hronološki na ovaj iskaz. Moje prvo pitanje bi bilo vezano za tekst beleške o razgovoru sa Admenom Merovupjem u Rimu koji sam dobio od druge strane pod brojem 03014582. U srpskom prevodu na trećoj strani ima samo jedna rečenica koju ću da citiram. Pre toga  u pasusu se kaže kako je u Prištini su oni razmatralipitanje odlaska, kako im je rečeno da će da idu, da će porodice ići odvojeno, tako kao da ih ne uzmu za izbeglice i ostala objašnjenja koja su kaže dobili u Prištini i onda ide ovako rečenica: na poslednjem sastanku sa Miloševićem Merovuji je pokrenuo to pitanje pred Miloševićem rekavši da porodice treba da idu s njim i dr Rugovom, a Milošević odgovorio da je to u redu. Dakle, je li ovo gospodine Merovci to što se dogodilo.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to piše u ovome što sam dobio od tužilaštva, beleška sa vašeg sastanka, vaše izjave u Rimu.

MEJ:

            Nije važno da li je optužba dala te beleške ili ne. Svedok poriče da je to rečeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li bi ste onda bili ljubazni da mi kažete, šta je bio predmet razgovora tog vašeg dolaska kod mene u Beograd  odnosno Rugove i vaš odlazak, šta je drugo bilo predmet razgovora.

SVEDOK:

            Već sam to rekao ranije u ovom iskazu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali ja vas pitam, da li je na tom poslednjem sastanku bilo reči o bilo čemu drugome osim o odlasku Rugove i njegove porodice, a uz to i vaše sa Kosova i Metohije.

SVEDOK:

            Već sam ranije rekao da nismo razgovarali o ničem drugom nego, o pokušaju da  se ja i Rugova razdvojimo od naših porodica i rekao sam da smo mi na to čvrsto odgovorili. To je sve što mogu reći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čekajte, molim vas, da se razumemo. Da li je predmet sastanka bilo šta drugo osim vaša molba da idete sa Kosova gde ste se osećali ugroženim.

SVEDOK:

            Mi smo ranije tražili i od Milutinovića smo čuli da moramo ići u Beograd da bi o tom pitanju razgovarali sa vama. Mi smo otišli i ono što sam ranije pričao da se dogodilo se dogodilo.

MEJ:

            Ali recite da li je bilo još nečeg drugog. Pitanje je bilo da li ste razgovorali o nekoj drugoj temi.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Došli ste da razgovarate o tome da vi, odnosno da Rugova i vi koji ga pratite odete sa Kosova i Metohije jer ste se osećali tamo nesigurno. To je jedini predmet razgovora, je li tako ili ne.

MEJ:

            Svedok je to već rekao. A sada umesto da se ponovio time bavimo bilo bi bolje da završimo sednicu budući da se približava završetak sednice. Gospodine Merovci molim vas da imate na umu pre svega molim vas da se vratite ovanmo sutra ujutru u 9 sati jkako bi završili vaše svedočenje. Isto tako molim vas da tokom ovog prekida u svedočenju imate na umu da sa nikim ne smete razgovarati o vašem iskazu uključujući pripadnike tima optužbe. Hvala.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest