aktuelno-m.gif (3720 bytes)

14. maj 2002. godine

STENOGRAM

 

TUŽBA:

            Molim vas da razmotrite taj dokazni predmet i da razmislite o našem prigovoru. Radi se o jednoj publikaciji, jedan naučni časopis, naslov je "predmet Račak" a onda se spominju autor Milošević i Jačić. Onda se ovde radi o  diskusiji onog incidenta u Račku i isto tako rezultati autopsije leševa. Onda je istorija događaja, onda se tu nalazi uvod i spominju se neke činjenične stvari i tu se takođe spominje i ime Vilijema Vokera, a na trećoj strani takođe su nalazi i rasprava.

MEJ:

            Da, da, u redu, to vidimo. možda bi onda dokument mogli da damo indentifikacioni broj, ali da ga još je usvojimo, ili da ga ne usvojimo.

TUŽBA:

            U redu, ja se slažem s tim. Onda prelazimo na sledeći dokument, to je D3, to je dokument koji sam ja u dodatnom ispitivanju hteo da uvedem sam i hteo sam da postavim svedoku jedno pitanje o tome, to je izveštaj sudije istražnog sudije, lokalnog sudije Danice Marinković. Takođe imamo radni prevod tog dokumenta.

MEJ:

            U redu.

TUŽBA:

            Ja sam već spomenuo jednu tu tačku koju sam hteo da spomenem tako da tu nemamo prigovor u odnosu na ovaj dokument.

MEJ:

            Molim vas da se ti dokumenti podele stranama. Sledeći dokument je D4 koji je optuženi uveo bez prevoda. Mi imamo taj dokument neosporavamo ništa u vezi tog dokumenta, način na koji je dobijen ili tako nešto. Takođe imamo radni prevod. Tako da koristimo verziju koju je uveo optuženi pošto nema razloga da to ne uradimo taj dokument postoji ovde, ima svoj broj radni prevod dokumenta D 4 pokazuje da se radi o izveštaju na licu mesta koji je potpisao isti sudija,  nalazi tela koja su nađena i takođe se navodi spisak oružja, rovovoi, i tako dalje. Znači to je dokument D4. Onda imamo još tri dokumenta ne znam po kom redosledu idu ti dokumenti koji su brojeve dobili.

Optuženi  je predao još tri dokumenta koje smo mi pokušali preko noći da pregledamo. Da li su to dokumenti sa Interneta.

TUŽBA:

            Nisam siguran šta je optuženi rekao za te dokumente.

MEJ:

            Pre nego što pređemo na to iz knjige ....

TUŽBA:

            Mi imamo tu knjigu, nemamo  dovoljno kopija da bi vam dali uobičajeni broj kopija ali imamo dovoljno za sudsko veće i za sekretarijat, optuženog i tako dalje. Inače, u knjizi se nalaze događaji iz raznih perspektiva tako da je optuženi hteo da to uvede za veće.

MEJ:

            Onda tom dokumentu da damo broj. Koji je broj dokumenta?

SEKRETAR:

            Časni sude, mi smo preskočili jedan broj, zato što jedan drugi dokument već ima broj D5.

MEJ:

            U redu, onda će knjiga biti dokazni predmet broj D6. Da se sada vratimo na D 5.

 

TUŽBA:

            Hoćete da mi pokažete koji je dokument D5 tako da znamo šta je dokument D5.

MEJ:

            U redu, molim da meni date taj dokument. Naravno, pošto sam to rekao dokument je na BHS, dokument koji je optuženi obeležio brojem 4 možda bi bilo najbolje da se taj dokument pokaže tužilaštvu.

TUŽBA:

            Mi smo sada nabavili radni prevod tog dokumenta ja takođe sam malo vremena imao da pogledam taj dokument. To je dokument od 9. marta 99. godine, to je navodno dokument iz srpske autonomije Kosovo i tu se kaže da je to zvanični zapisnik od 9. marta od istražnog postupka, predpretresnog postupka u vezi incidenta u Račku, i onda se u rezimeu prevoda kaže da smrt nije prouzrokovana krivičnim delom jedinica MUP-a Republike Srbije. Ja ne znam ništa o ovom dokumentu i nisam u mogućnosti da potvrdim autentičnost tog dokumenta i ne znam odakle dokument potiče. Teško mi je da shvatim kako bi ovaj dokument mogao da se usvoji, osim da se u ovoj fazi da se da indentifikacioni broj.

MEJ:

            U redu, mi ćemo dokumentu dati indentifikacioni broj ali ga nećemo usvojiti.

TUŽBA:

            Hvala. Ima još dva dokumenta, jedan je izvod iz knjige, a drugi je u stvari na osnovu radnog prevoda možemo da zaključimo da se radi o jednom delu nekog govora. To je jedan list. Svaki dokument ima po jedan list. Tako da ne znam koji dokument ima koji broj, i sada dolazimo do dokumenta koji ima 3 ili 4 strane.

MEJ:

            Da li ima još izvoda iz knjige?

TUŽBA:

            Da.

MEJ:

            Imamo pred sobom dva dokumenta, jedan je izvod iz knjige, a drugi je jedan govor, dajte da se prvo bavimo isečkom iz knjige.

TUŽBA:

            Molim da mi se da broj, ja neću uložiti prigovor da se taj dokument uvede, ne znam ništa o knjizi u ovom trenutku. Ali veće će videti poente na koje se optuženi oslanja one se nalaze na drugoj strani radnog prevoda gde se spominje gospođa Ranta a sud je već optuženom naznačio da se gopođa  uvek može pozvati kao svedoka ako njen materijal treba da se uvrsti. Ne znam da li onda knjigu treba jednostavno identifikovati sada kao dokazni predmet.

MEJ:

            Mislim da je to dokument D7.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet D7 da li se to usvaja u spis ili je to samo identifikacioni broj.

MEJ:

            Mi ćemo o tome da razmislimo. Dokument se usvaja u spis.

TUŽBA:

            I poslednji dokument, to će onda biti dokazni predmet D8. Dokazni predmet 8 je fotokopija ili deo fotokopija jednog dela, jednog lista, a u radnom prevodu se kaže da je to nacrt govora za dvogodišnjicu bitke. Prevodilac nije čuo ime bitke, i znači u govoru se hvali OVK, ne znam odakle je govor, čiji je govor,

MEJ:

            U redu, ubeležićemo taj dokzani predmet identifikacionim brojem, koji je broj.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet D8.

TUŽBA:

            U redu, u tom slučaju mislim da smo time završili sa svim otvorenim pitanjima od juče.

MEJ:

            Izgleda da ima još tri dokumenta koje optuženi želi da se uvrsti molim vas da mi se daju ti dokumenti. Optuženi ih je obeležio brojevima 8, 9, i 10 to su članak jedan je iz novina. Da li vi imate te dokumente?

TUŽBA:

            Ja ih nisam video.

MEJ:

            U redu onda ćemo ovde stati sa dokaznim predmetima. Molim vas da pogledate te dokazne predmete i da nam kažete svoje mišljenje o njima, a ja ću takođe da objasnim optuženom šta se do sada desilo i da mu dam priliku da on iznese svoje mišljenje o tome. Gospodine Miloševiću, kao što ste čuli mi smo sada prošli kroz razne dokumente koje ste vi juče u veli i tražili da se uvrste u spis. Poslednja tri dokumenta koji sa interneta mi ćemo se o njima pozabaviti kasnije nakon što tužilaštvo bude imalo priliku da vidi te dokumente. Stav je sledeći mi smo prihvatili sve dokumente do sada ali osim dva. pardon, osim tri. Mi smo uvrstili u spis izveštaj iz naučnog Instituta medicinskog fakulteta i izgleda da je izveštaj sudskog veštaka i trenutno je dobio identifikacioni broj znači, ubeležno je da je dokument iznesen ali nije uvršten u spis tako da moraćete onda da pozovete svoje dokaze u vezi ovog dokumenta ako želite da se dokument uvrsti.

            Sledeći dokument koji mi nismo uvrstili u spis je zvanična beleška iz Republike Srbije .. Kosovo i Metohija, kancelarija okružnog javnog tužioca od 9. marta 99. godine. Razlog zašto ti dokumenti nisu uvršteni u spis već samo dobili identifikacioni broj su sledeći. Nije jasno odakle dolaze ovi dokumenti, tako da ako želite da se oni uvrste u spis moraćete da pozovete dokaze o tome o kakvim se tačno dokumentima radi. Da li želite da nam kažete nešto u vezi toga, ovo vam je sada prilika da date svoje komentare.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo da krenemo od tog poslednjeg. Ja sam taj dokzani predmet uveo uz ispitivanje svedoka o prisustvu stranih elemenata u sastavima terorističke organizacije UČK. To nije nikakav nacrt nego je to telegram koji je objavljen koji je jedan od komandanata UČK poslao učesnicima proslave  Lođanske bitke koju oni smatraju važnom. To je bilo, što se sećate, kod Peći, neki su svedoci ovde govorili kako su napadani  civili a to je bila velika bitka, sa velikim snagama UČK, i on se u tom telegramu  zahvaljuje borcima UČK i stranim jedinicama odnosno, učesnicima stranih iz drugih zemalja što je nesumnjivo dokaz da i  jedan od tih njihovih takozvanih komandanata odaje priznanje i strancima, a to je bilo povezano inače sa ovim dokaznim predmetima koje ćete tek da razmotrite koji govore o prisustvu Alkaide na Kosovu, koji govore o prisustvu  vrlo poznatih u svetu terorističkih organizacija dakle,  dokaz koji se potvrđuje i sa njihove strane, strane albanskih terorista prisustvo u njihovim redovima stranih boraca, tih njihovih svetih boraca, stranih terorista Al kaide i tako dalje. Zato mislim da se svakako može uzeti kao dokazni predmet.

            Broj 2 koji ste pomenuli, to je nadležni javni tužilac  koji je razmatrao prema zakonu o krivičnom postupku Jugoslavije ovaj predmet Račak, i koji je konstatovao da je u skladu sa zakonom o unutrašnjim poslovima policija intervenisala, odnosno da tu nije počinjeno nikakvo krivično delo. To je stav nadležnog državnog organa, dakle, nadležnog tužioca čije je jedino pravo da utvrđuje da li ima mesta za pokretanje krivičnog gonjenja ili ne. Prema tome, to je jedan zvaničan dokument i smatram da treba da se takođe uvede kao dokazni predmet, a što se tiče ovog časopisa, to je  naučni časopis koji takođe za sad izuzet. Ja sam imao u vidu da je taj materijal obeležen i brojem ove druge strane K0212747 i dalje strane 8,9,10, i ostale, da je u njemu izneto vrlo mnogo činjenica koje na svaki način demantuju nastojanja da se Račak prikaže kao masakr, a ne radi se ni o kakvom političkom tekstu nego se radi o čisto stručnom tekstu koji razmatra stavove stručnjaka profesora univerziteta i tako dalje koji su učestvovali u celom ovom predmetu.

            Dakle, smatram da i to treba da se uvede kao dokazni predmet s tim što podrazumevam, a ako sam ja tu pogrešio ime  ispravite jer ne znam vaše procedure, da su i trake koje sam prikazao ovde i koje se tiču svega onoga što ste videli sad da ne opisujem od prisustva i tako dalje takođe, dokazni predmet. Jer, kao što ste videli...

MEJ:

            Samo trenutak, da vidimo što se tiče video materijala.

NAJS:

            Ja mislim da trake treba da se uvrste.

MEJ:

            U redu, slažem se, dajte im broj.

SEKRETAR:

            Trake će imati dokazni broj D 9.

MEJ:

            U redu.

ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću, pošto ste spomenuli to što vam nisu poznate procedure suda želim da istaknem da izveštaj koji ste vi hteli da uvrstite potpada pod jedno posebno pravilo, posebnu proceduru.  To je svedočenje svedoka veštaka i ono što treba da se uradi je treba  da podnesete izjavu forentičara kao sudskog veštaka. Onda druga strana ima oko 30 dana, u kom roku treba da naznači da li prihvata izjavu ili želi da obavi unakrsno ispitivanje. Druga strana ima pravo na unakrsno ispitivanje tako da mi zbog toga nismo mogli da prihvatimo taj dokument. Ako druga strana želi da prihvati taj dokument onda taj dokument može da se uvrsti u pravilo unakrsnog ispitivanja. Znači to je ta procedura na sudu koja se odnosi na taj izveštaj tako da vi onda možete da odlučite šta ćete da uradite u vezi toga.

            Drugi dokazni predmeti koje ste želeli uvrstiti za sada označili samo za identifikaciju i to iz raznih razloga koji se tiču porekla dokumenata koje je objasnio predsedavajući sudija.

TUŽBA:

            Da budemo od pomoći optuženom budući da on sada očito prolazi kroz materijal koji mu mi dostavljamo treba reći da kad se materijal dostavi po pravilu 68 što znači da je potencijalno oslobađajućeg karaktera to ne znači da se on jednostavno uvrstiti kao dokazni predmet u spis. Jer pravila  dokaznih predmeta još vrede. U svakom slučaju mislim da se sećate da još uvek postoji ceo jedan niz  članaka koje nismo rešili, koje je optuženi delimično razmotrio mi smo ih takođe razmotrili i možda ćemo kasnije u toku postupka napraviti jednu kolekciju novinskih članaka pa ćemo toj kolekciji dodavati sve članke koji mogu biti korisni.

MEJ:

            Najbolje da se pozabavimo sa  člankom.

TUŽBA:

            Da, mislim da će to bolje učiniti sutra. Usput rečeno mislim da je optuženi dao više od jedne video trake, mislim da to naša tehnička kabina zna. Mislim da je to bilo tri ili dve video trake.

 

SEKRETAR:

            To je bila jedna video traka sa nekoliko segmenata.

MEJ:

            Hvala. Gospodine Najs, kad već stojite možete praktično da se pozabavite i jednom drugom stvari a to je sledeća grupa svedoka po pravilu 92, mada u ovom trenutku ne možete govoriti još o toj temi meutim, želeo bi vam nagovestiti mišljenje veće. Ovo se posebno tiče svedoka K5. Svedoci koji se bave Račkom,  te izjave su prihvatljive. Međutim, veće u ovom trenutku nije uvereno da bi to trebalo vredeti za K5.

NAJS:

            Dozvolite mi da se vratim na K5 ...

MEJ:

            Mislim da to nije ...

NAJS:

            U redu ako tako smatrate onda moraćemo njegovo glavno ispitivanje izvršiti u celosti. Još jedan svedok će doći relativno skoro, ja ću pripremiti jedan dopis o mirodavnom pravu, tako da bismo onda mogli imati i kratko usmeno izlaganje. A sada tek par minuta  kako bismo mogli govoriti o zaštićenim svedocima a nakon toga idemo na ispitivanje svedoka.

Mi nastojimo odrediti parametre iz pravila 68. na način koji odgovara ovom predmetu. Zbog toga razmatramo zahteve koje je uputio optuženi Ojdanić. On je, naime, uputio detaljan zahtev u kojem on iznosi svoje parametre za to pravilo i mi sada to razmatramo. Vrlo je korisno imati te parametre na umu i u ovom predmetu zbog povezanosti dvojice optuženih.

            A sada dajem reč gospodinu Saksonu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad smo već na proceduri, samo još jedno tehničko pitanje. Ja sam juče obavešten da je sada za ovu nedelju uveden novi svedok Merorsi, koji ide odmah posle ovog tajnog svedoka za koga niko nikad nije čuo. Prema tome, ja još jednom zahtevam da redosled svedoka bude utvrđen bar za nedelju dana i da nemamo svake nedelje nekoliko iznenađenja za koje ja u zatvoru ne mogu da čujem preko vikenda, za koje čujem u ponedeljak, obično pred kraj rada, da će sledeći ili odmah iza sledećeg svedoka biti neki čovek koji se novi pojavljuje, čiju izjavu nemam, juče sam je dobio itd. Uostalom...

MEJ:

            U redu, da vidimo kakva je situacija sada.

NAJS:

            Merorsi je na početku trebao biti prvi svedok u ovom suđenju. Međutim, on nije mogao da dođe na suđenje tada i mislim da je on postao dostupan tek prošle sedmice i u četvrtak smo obavestili optuženog da će on sada postati svedok. Prema tome, optuženi je već imao nedelju dana se podseti za pripreme koje je sigurno već obavio na početku kada je ovaj trebao svedočiti.

MEJ:

            Očito je da je njemu teško u okolnostima u kojima on boravi da u pritvorskoj jedinici pribavi sve pripreme. Zato mi od vas moramo tražiti da takve stvari zaiste svedete na minimum.

            Koliko dug će biti ovaj svedok i sledeća dva svedoka?

NAJS:

            Prvi svedok, naravno, neće biti jako dug, ali kad počnemo sa K-3, to će sigurno preći i u sutra.

MEJ:

            U redu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Potpuno je neistina da sam obavešten u četvrtak. Sekretar suda mi je juče dao tek obaveštenje, juče, prvog radnog dana, da Merorsi je ubačen u ovu nedelju. Nikakvo obaveštenje ja nisam primio, a to je bio poslednji radni dan prošle nedelje, nikakvo obaveštenje nisam dobio. I mislim da je...

MEJ:

            Ubuduće ćemo se pobrinuti da vas o tome informišemo što je moguće ranije. Ovaj svedok neće svedočiti ni danas, ni sutra, nego u najranijem slučaju u četvrtak.

SAKSON:

            Dobar dan časni sude, optužba poziva gospodina Isufa Lokua.

            Dok čekamo da svedok dođe dozvolite mi da vam kažem da će ovaj svedok svedočiti o ovom geografskom području koje se nalazi na str. 12, sa našeg kosovskog atlasa, pri dnu strane.

 

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sedite.

SAKSON:

            Gospodine da li se vi zovete Isuf Loku?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li rođeni 2. avgusta 1965?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li rođeni u selu Kotlina, u Opštini Kačanik, na Kosovu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li je selo Kotlina južno od grada Kačanika?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Loku, 11. juna 1999. vi ste dali izjavu predstavnicima tužilaštva u kojoj opisujete događaje koje ste videli i iskusili godine 1999. na Kosovu, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            A da li ste 11. marta, ove godine, 2002, u selu Kotlina, u Opštini Kačanik dobili kopiju vaše izjave iz 1999, i to u prisustvu predstavnika tužilaštva i predsedavajućeg službenika koje je imenovao sekretar ovoga suda?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste tada bili u mogućnosti da potvrdite da je kopija izjave koju ste dobili tačna i istinita?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Časni sude predlažem da se izjava gospodina Lokua uvrsti u spis po pravilu 92-BIS.

SEKRETAR:

            Ovo će nositi broj 144.

SAKSON:

            Časni sude,  Isuf Loku je kosovski Albanac, kome je 36 godina, a on dolazi iz sela Kotlina u Opštini Kačanik. Gospodin Loku živi u zaseoku Drešec u Kotlini. U izjavi gospodina Lokua on opisuje kako su njegovo selo srpske snage napale 8. ili 9. marta 1999. Gospodin Loku sakrio se u blizini i video da granatiranje dolazi iz smera Globočice. Među srpskim snagama bilo je i 13 tenkova i oklopna borbena vozila. Gospodin Loku gledao je kako vojnici vojske Jugoslavije i policajci ulaze u njegovo selo. Video je dok su srpske snage pljačkale i spaljivale kuće u njegovom selu. Toga dana u selu je spaljeno 17 kuća. Nekoliko dana nakon ovog napada gospodin Loku našao je leševe dvojice stanovnika Kotline. Ujutro, 24. marta 1999. srpske snage počele su ponovo granatirati selo gospodina Lokua. Gospodin Loku i neki njegovi rođaci sakrili su se na brdo Šeši. Gospodin Loku gledao je srpske snage kako napreduju prema Kotlini. Ponovo je video tenkove i borbena oklopna vozila. Nedugo nakon tog, gospodin Loku, video je kako se plamen diže iz centra Kotline. Gospodin Loku vratio se u svoje selo oko 20,00 sati toga dana. Zatekao je jednog od svojih suseda, Zimera Lokua, teško ranjenog vatrom iz mitraljeza. On je kasnije umro. Oko 22,00 sata iste večeri, gospodin Loku i drugi stanovnici sela odlučili su pobeći u Makedoniju. Gospodin Loku stigao je u Makedoniju rano ujutro 25. marta 1999. Dva brata gospodina Lokua nestali su nakon napada na Kotlinu 24. marta 1999. godine.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da je selo Kotlina 8. ili 9. marta 1999. bilo napadnuto artiljerijskom vatrom, jel to tačno?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad je to bilo, 8. ili 9.?

SVEDOK:

            Devetog.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Posle, kako tvrdite, tog napada koji je usledio sa svih strana, tako ste rekli, ali mahom iz pravca Globočice i sela, ovde kod vas piše Gurijizi, ne znam kako se to kaže na srpskom, i sa lokalnog puta Kašani, svi stanovnici su pobegli iz sela da bi se sakrili u planini Šeši, jel to tačno?

SVEDOK:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da su, kako vi kažete, Srbi u stvari napadali na prazno selo? Ako su svi stanovnici otišli u planinu Šeši, znači Srbi su napadali na prazno selo! I da su ga granatirali i osvajali u periodu, vi kažete od 7,00 časova do 11,00 časova toga dana. Jel tako?

SVEDOK:

            Granatirali su ga od 9,00 do 1,00 iz sela Globočica, onda su stigli u naše selo i opljačkali ga i onda su nam spalili kuće, tako se to desilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam, pitanje po pitanje, rekli ste svi su otišli, sakrili se a onda su oni osvajali selo od 7,00 do 11,00 časova. Odgovorite mi na pitanje šta je srpske snage sprečavalo puna četiri sata da uđu u vaše selo, koje je, kako kažete, bilo prazno. Šta ih je sprečavalo puna četiri sata?

SVEDOK:

Selo su granatirali tri sata, a posle toga su ušli u naše selo.

MEJ:

            Pitanje je bilo sledeće: da li postojao bilo kakav razlog koji vi vidite, zašto ranije nisu ušli u selo, da li vam pada napamet neki razlog zašto to nije bilo moguće?

SVEDOK:

            Prvo su ga granatirali iz Globočice. Kad je prestalo granatiranje ušli su u selo, došli su u naše selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je planina Šuši udaljena od vašeg sela?

SVEDOK:

            Vrlo je blizu sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pretposatvljam da je blizu kad ste pobegli u planinu Šuši, nego ja vas pitam koliko je blizu, ili koliko je daleko?

SVEDOK:

            To je oko 50 metara od moje kuće, to mesto gde smo se mi sklonili na brdu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste pobegli u planinu 50 metara od sela!?

SVEDOK:

            Posle granatiranja smo izašli iz naših kuća i bili smo tu u blizini, kao što sam rekao. Tek kad je prestalo granatiranje mi smo se skloniti u brdima Šeši i tamo smo ostali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, kad ste se sklonili i pobegli iz vaših kuća, vi ste se sklonili, kako vas razumem, 50 metara od kuće, pobegli ste samo 50 metara od kuće, jel to vi kažete?

SVEDOK:

            Moja braća i moje komšije su bili tu, a drugi su otišli u pravcu centra sela.

MEJ:

            Gospodine Loku, radi se o razdaljini, to nas interesuje. U prevodu ispada da su planine oko 50 metara od vaše kuće, da li je to tačno, 50 metara?

SVEDOK:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dajte da to preciziramo, znači planina Šuši je 50 m od vaše kuće?

SVEDOK:

            Da, to je oko 50 m daleko, ali rekao bih da je sama planina dosta visoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vi ste posle granatiranjea pobegli 50 m od kuće i tu ste osećali bezbednim, jel tako?

SVEDOK:

            Nije bila stvar u tome da smo se tamo osećali sigurno ali to je bilo jedino mesto gde smo mogli da odemo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, kada su srpske snage ušle u selo, jesu li vam oni nešto uradili, pošto ste vi ostali, znači, 50 metara od kuće?

SVEDOK:

            Nisu nas videli, ušli su u kuće, pretresli ih, opljačkali, spalili ih i onda su otišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vi ste bili 50 metara od kuće, ali oni vas nisu videli?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, kako ste se to sakrili, gde ste se to sakrili?

SVEDOK:

            To je planina sa šumama i tamo smo se sakrili, ostali smo tamo čitav dan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko vas je bilo tamo?

SVEDOK:

            Oko 13 ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vas 13 ste bili 50 metara od kuće i niko vas nije video?

SVEDOK:

            Da.

ROBINSON:

            Gospodine Loku, možda možete da nam pomognete u vezi sledećeg, taj koncept od 50 metara. Ako pogledate ovu sudnicu od jednog kraja do drugo kraja. U odnosu na tu veličinu ove sudnice, koliko je onda bilo udaljeno to mesto gde ste vi pobegli, da li je bilo dva puta te dužine, tri puta te dužine, šest puta te dužine, kako možete to da nam objasnite?

ODGOVOR:

            To je oko tri puta dužine sudnice.

ROBINSON:

            Znači, tri puta dužina sudnice. U redu, hvala vam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, doduše, ne znam vredi li nastavljati, ali nastaviću sa pitanjima. Koga ste videli vi, vi ste gledali vojnike kako su ušli u selo i bili 50 metara od vas? Koga ste videli?

SVEDOK:

            Videli smo srpsku vojsku i policiju. Njih smo videli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko njih je bilo?

SVEDOK:

            Bilo ih je mnogo, nisam mogao da ih izbrojim. Bili su zajedno, vojska i policija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali otprilike koliko, šta je to mnogo? Šta je to mnogo, je li ih bilo hiljadu, dve hiljade, pet hiljada, pet stotina, koliko ih je bilo, otprilike?

SVEDOK:

            Video sam ih oko 25 u blizini moje kuće. To su bili najbliže gde sam ih video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U blizini vaše kuće, i nikoga više niste videli,  Da. A, jeste videli još neke vojnike osim tih 25?

SVEDOK:

            Ne, nisam video nikoga osim tih vojnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, u vaše selo je ušlo, po ovome što vi tvrdite, 25 vojnika. Da ili ne?

MEJ:

            Da bi bili pravedni prema svedoku, on to nije rekao, rekao je da ih je video 25.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ga upravo i pitam, pošto on svedoči o tome koliko je vojnika došlo u selo. On kaže da ih je video 25.

MEJ:

            Da, on može toliko da kaže, da je on lično video 25.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko je od njih bilo policajaca, a koliko vojnika?

SVEDOK:

            Mislim da ih je oko 10 bilo iz policije, a ostali su bili vojnici. Govorim o tim ljudima koji su bili blizu moje kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a recite mi kako su oni došli, jesu došli u nekim vozilima ili su došli pešice?

SVEDOK:

            Došli su tu tenkovima, oklopnim vozilima, kamionima, u raznim vozilima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ste videli tenkova?

SVEDOK:

            13.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko ste videli oklopnih vozila?

SVEDOK:

            Video sam dva oklopna vozila, možda ih je bilo i više, ali ja sam video samo dva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a koliko ste videli kamiona?

SVEDOK:

            10 kamiona.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači  13 tenkova, 10 kamiona i 2 oklopna vozila, to je ukupno 25 borbenih i neborbenih vozila, dakle, borbenih i transportnih vozila, to koje ste videli svojim očima, došlo je 25 vojnika i policajaca, je li tako?

MEJ:

            To nije fer. Ono što je rekao je sledeće. On je video 25 ljudi blizu svoje kuće. Takođe je rekao da je tu bio i veliki broj vozila koje je opisao, to je njegov iskaz.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ako pogledate transkript videćete šta sam ga pitao. Pitao sam ga da li su vojnici i policajci došli pešice ili vozilima. On je odgovorio da su došli tenkovima, oklopnim transporterima i kamionima, a pitao sam ga kako je tih 25 vojnika došlo kod njega, on je odgovorio...

MEJ:

            Imamo sliku da su stigle brojne snage kamionima u selo i da je svedok video 25 policajaca i vojnika. Možda bi trebalo da mu postavite sledeće pitanje, da li znate da li je neko iz policije ili vojske otišao u neke druge kuće, pored vaše kuće?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej.

MEJ:

            Dozvolite svedoku da odgovori.

SVEDOK:

            Da, jesu, otišli su u druge kuće.

MEJ:

            Kažite nam šta se desilo?

SVEDOK:

            Mogao sam ih videti kako pljačkaju kuće, kako ih pretresaju i posle su ih zapalili. To sam video, to se desilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A mogu li ja da nastavim? Vi ste maločas rekli da ste videli 25 vojnika oko svoje kuće. Sada kažete da ste videli vojnike i oko drugih kuća. Koliko ste vojnika i policajaca videli oko drugih kuća?

SVEDOK:

            Ne znam šta je bilo po drugim kućama, oni su bili dalje. Video sam ih ali ne znam koliko ih je bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, maločas ste rekli da ste ih videli kako su išli u druge kuće, sada kažete da ne znate šta je bilo i da su bili dalje. Šta je od toga istina, ono što ste rekli pre minut ili ono što kažete sada?

MEJ:

            Morate biti pravedni prema svedoku, fer prema svedoku, možda to nije nekakva razlika, on je video da vojnici idu u druge kuće, ali ne zna koliko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, gospodine Mej, mi čujemo šta on odgovara. Nije potrebno da ga vi prevodite.

MEJ:

            Nema razloga da vi ne budete fer prema svedoku i da mu stavljate u usta stvari koje nije rekao. Dajte da nastavimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažite mi, da li je u vašem selu bilo ikada pripadnika UČK-a?

SVEDOK:

            Da, bilo je. Ne, nije bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Izvinite, ja sam u prevodu dobio prvo da je bilo, pa da nije bilo. Recite mi da li je bilo ili nije bilo, da ili ne?

SVEDOK:

            Ne, nije ih bilo, u Kotlini nije bilo OVK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a zašto su onda po vašem mišljenju Srbi granatirali prazno selo i uspeli da u njega uđu tek posle četiri sata od trenutka početka granatiranja? Selo prazno, nema UČK-a, oni od sedam sati do jedanaest granatiraju i onda tek uđu selo u kome nema nikoga.

MEJ:

            To je nešto na šta mogu da odgovore srpske snage, a ne ovaj svedok.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To se vama čini logičnim gospodine Mej, je li tako?

MEJ:

            Svedok ne može da odgovara u nečije ime, ako imate komentare o njegovom svedočenju vi možete blagovremeno i da ih kažete. Dajte da pređemo na sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro. Na prvoj strani svoje izjave, u četvrtom pasusu kaže, evo možete da pogledate to, gospodo. Srbi su ušli u vaše selo sa 13 tenkova, kamionima, dva borbena vozila i da je bilo nekoliko hiljada srpskih vojnika. To vi kažete. Je li tako?

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, sada mi objasnite, molim vas, pitao sam vas koliko je ušlo, objasnili ste da je bilo 25. Da ste videli 25, da nikoga više niste videli, u izjavi pišete da je bilo nekoliko hiljada, a potsetiću vas da sam pitao kada ste rekli mnogo, koliko ih je bilo, petsto, hiljadu, dve, tri, koliko mnogo, vi ste onda rekli 25. U izjavi vam piše nekoliko hiljada, sada kažete 25. Objasnite mi to.

SVEDOK:

            Te koje sam video blizu moje kuće oni su bili, ali bilo ih je i po drugim kućama. Njih nisam video. Bilo ih je mnogo. Ovih 25 sam video blizu moje kuće, ali ostale nisam video, ali ih je bilo mnogo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali ja sam vas pitao, osim tih koje ste videli pored vaše kuće, koliko je vojnika i policajaca bilo u selu, vi ste mi rekli da ne znate, da ste videli samo 25. U izjavi koju ste vi potpisali pišete da ih je bilo nekoliko hiljada. Kad ste govorili istinu tad ili sad.

SVEDOK:

            To je tako bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ako je to tačno, a šta je moglo da spreči nekoliko hiljada vojnika da uđu u to vaše malo selo i da moraju da čekaju četiri sata, šta vi mislite.

SVEDOK:

            Ne znam. Možda vi znate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li svakako tvrdite da ih je bilo nekoliko hiljada, je li tako.

MEJ:

            Dajte da pređemo na sledeće pitanje, vi ste napravili tu poentu.

SVEDOK:

            Ne znam koliko ih je bilo. Bilo ih je mnogo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate, molim vas, pažljivo me slušajte i odgovorite tačno na moje pitanje, da li znate da se upravo u vašem selu nalazio jedan od poznatih zatvora u kojemu je OVK držao zatočene Albance koji su bili lojalni vlastima. Da ili ne.

SVEDOK:

            Tamo nije bilo nikakvog zatvora. Nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je isti takav zatvor postojao i u selu Ivaja.

SVEDOK:

            Ne, nije. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi koliko je selo Ivaja udaljeno od vašeg sela.

SVEDOK:

            Oko 5 kilometara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vi dobro poznajete to selo, pretpostavljam.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li bi mogli da mi kažete koliko se pripadnika OVK toga dana nalazilo u zgradi škole, ambulante i džamije vašeg sela.

SVEDOK:

            Ne znam. Ja nisam iz Ivaje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja kažem vašeg sela.

SVEDOK:

            Kako to mislite?

MEJ:

            Tvrdi se, gospodine Loku, da je dan napada 8. marta u školi, ambulanti i džamiji bilo pripadnika OVK.  Da li je to tačno ili ne.

SVEDOK:

            Ne. To nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi da li je ... Iloku bio vaš rođak.

SVEDOK:

            Da, on je jedan dalji rođak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je upravo on bio komandant tog tzv. podštaba 162 brigade OVK tzv. kačaničke brigade i to za selo Kotlinu.

SVEDOK:

            Ne, on nije bio komandant, nije bio vojnik, on je bio civil. U Kotlini nije bilo OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A vi tvrdite da su on i ... kući ubijeni snajperskom vatrom. Da ili ne.

SVEDOK:

            Da, 9. marta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je vaš rođak poginuo upravo u tom svojstvu komandanta podštaba te 162. OVK brigade. Da li to znate.

SVEDOK:

            Ubile su ga srpske snage, on je bio civil.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi gde su se oni nalazili kad su poginuli.

SVEDOK:

            Bili su u selu u blizini reke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bili su u vašem selu. Znači u Kotlini, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su mogli da budu tamo kad ste na prvo pitanje koje sam vam postavio odgovorili da su svi stanovnici sela napustili Kotlinu.

SVEDOK:

            Video sam ih 10. marta pošto su srpske snage otišle. Tad sam ih našao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. A rekli ste da su svi stanovnici sela napustili Kotlinu, što su oni ostali tamo.

SVEDOK:

            Oni nisu otišli da se sakriju. Oni su otišli da se sakriju, oni su otišli u Kotlini, svi su bili tamo.

MEJ:

            Sada je vreme za pauzu.

            Napravićemo pauzu od 20 minuta.

            Gospodine Loku, molim vas da imate na umu da tokom ove pauze ne smete sa nikim razgovarati o vašem svedočenju, nemojte dozvoliti da vama neko nešto govori o tome. To se odnosi i na pripadnike tima optužbe i molim vas da se vratite ovamo za 20 minuta.

 

POSLE PAUZE

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam u blizini Kotline gde su se oni nalazili. Ne u Kotlini. Vi ste rekli nisu bili u Kotlini, gde su se onda nalazili.

SVEDOK:

            OVK se nalazila daleko u selu Ivaja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas ste rekli da je selo Ivaja 5 kilometara od vašeg sela, je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su  vojnici za koje kažete da su ušli u vaše selo, tih nekoliko hiljada, kako ste rekli, prvo prošli kroz Ivaju ili prvo kroz vaše selo.

SVEDOK:

            Prethodnog dana bili su u Ivaji 8. a 9. su došli u Kotlinu ali nisu došli iz Ivaje nego kroz Globočicu i ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A koliko su trajale borbe u Ivaji?

SVEDOK:

            Celi dan. Ne znam tačno, nisam bio tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Celi dan. Šta to znači. Od jutra do mraka ili i posle pada mraka.

SVEDOK:

            Od jutra pa negde do posle podneva, ne znam tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kolike su snage UČK bile u Ivaji.

SVEDOK:

            Ne  znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to da su borbe trajale od jutra do popodne pretpostavljam da su bile neke značajnije snage UČK u Ivaji. Je li su oni pobegli iz Ivaje popodne.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako znate da su borbe trajale od jutra do popodne.

SVEDOK:

            Zato jer sam čuo pucnjavu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste se vi posle završenog tog sukoba između UČK i vojske u Ivaji sreli sa pripadnicima UČK vi i meštani vašeg sela.

SVEDOK:

            Nisam ih sreo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ni posle, ni narednih dana ih niste sreli?

SVEDOK:

            Nisam ih nikada sreo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je i Hazbi Loku vaš rođak?

SVEDOK:

            Daleki rođak. On je rođak, ali prilično dalek.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li on bio u jedinicama UČK?

SVEDOK:

            Ne. Nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to  da je daleki rođak to sigurno znate ili pretpostavljate.

SVEDOK:

            To znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je i Hazbi Loku svedok ovde u Hagu?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste ga videli poslednji put?

SVEDOK:

            Pre dva meseca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste li razgovarali o vašem i o njegovom svedočenju ovde?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle i vi i on znate da svedočite u Hagu ali o tome niste razgovarali međusobno. Je li to tvrdite.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi koliko je iz vaše porodice i dalje i šire bilo članova UČK?

SVEDOK:

            Nije bilo pripadnika OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno, u vezi sa ovim događajem koji opisujete, da se već narednog dana o ovome kako vi tvrdite napadu srpskih snaga na vaše selo u Kotlini pojavio OEBS.

SVEDOK:

            Da. 10. marta su oni došli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ih je bilo?

SVEDOK:

            Tri.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tri osobe, znači samo jedno vozilo OEBS je došlo.

SVEDOK:

            Prvo, jedan, a zatim drugi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne razumem šta znači jedan pa drugi. Prvo jedno vozilo, a posle toga još jedno vozilo.

SVEDOK:

            Mislio sam reći da je kasnije došlo još njih pet.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da to razjasnimo. Prvo su došla trojica u jednom vozilu, a onda još njih pet u drugom vozilu. Znači ukupno osam  ljudi u dva vozila.

SVEDOK:

            U selo je  došao  samo jedan, a još četiri su došli u centar sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne razumem šta znači u selo Drešec. Vaše selo je Kotlina. Je li su oni došli u Kotlinu ili u Drešec.

SVEDOK:

            Drešec je jedan deo sela, jedno područje u selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Ali pretpostavljam da su oni obišli celo selo.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je neko od strane vlasti Srbije, Kosova, Jugoslavije bio s njima ili su oni bili sami.

SVEDOK:

            Ne znam. O tome nemam informacija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste ih videli, kažete da ih je bilo tri, pa pet, znači ukupno osam. Da li je bilo ko sa strane došao s njima još.

SVEDOK:

            Sa njima je bio prevodilac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko dugo su oni ostali u vašem selu.

SVEDOK:

            Ostali su celoga dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vam oni pružili neku vrstu pomoći tada.

SVEDOK:

            Odveli su stanovnike  u Kačanik. Samo stanovnike predela Drešid jer tamo su bile spaljene kuće. Žene, decu i starije ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko kuća ima taj deo sela koji se zove Drešid.

SVEDOK:

            17 kuća.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da su u ovom drugom delu, znači u samom selu, kuće bile ispravne.

SVEDOK:

            Toga dana su napali i opljačkali samo kuće u centru sela 09. marta. Nisu ih spalili toga dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ste rekli da je selo bilo granatirano nekoliko sati, kako to da kuće nisu bile porušene ako je selo granatirano nekoliko sati.

SVEDOK:

            Pešadija je došla i zapalila kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde?

SVEDOK:

            U području Drešid.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U području Drešid rekli ste da je bilo 17 kuća, a sama Kotlina nije oštećena. Da li sam vas dobro razumeo.

SVEDOK:

            Da. Oni su napali samo kuće u centru sela i to 9. marta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas zato pitam kako je moguće da Kotlina bude neoštećena, sad ste rekli da je bila neoštećena, ako je bila granatirana nekoliko sati, kako ste to opisali pre nego što su snage ušle u selo.

SVEDOK:

            Celo selo spaljeno je  24. marta nakon toga.

MEJ:

            Pomozite nam.  Iznesena je tvrdnja da  je došlo do granatiranja. Onda da li su kuće imale neke znakove oštećenja od granatiranja ili ne.

SVEDOK:

            Neke jesu bile oštećene, a neke nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vam predstavnici OEBS pružili kakvu vrstu pomoći osim što su,  kako kažete, odveli stanovnike iz dela sela koje se  zove Drešid u Kačanik.

SVEDOK:

            Pružili su pomoć bolesnima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li bio i neki lekar s njima.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A od čega su bili bolesni ti kojima su pružili pomoć.

SVEDOK:

            Ne znam, bili su bolesni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li su Naim ... i ... takođe bili pripadnici  UČK.

SVEDOK:

            Ne, nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da ste prilikom drugog napada na Kotlinu, koji se odigrao, prema vašem objašnjenju 24. marta 1999, posmatrali napad i nailazak, kako vi kažete, srpskih snaga sa udaljenosti od dva kilometra.  Znači posmatrali ste to sa udaljenosti od dva kilometra. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to nije ona ista pozicija sa koje ste posmatrali napad 8. i 9.

SVEDOK:

            Ne. Bio sam u blizini centra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste bili u blizini centra?

SVEDOK:

            24.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. A vi kažete da ste posmatrali napad sa udaljenosti od dva kilometra.

 

SVEDOK:

            Bio sam bliže od toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dajte da razjasnimo - vi kažete da ste bili u blizini centra a kažete u ovoj izjavi vašoj da ste posmatrali sa udaljenosti od dva kilometra. Šta je tačno. Da ste bili u blizini centra ili da ste posmatrali sa udaljenosti od dva kilometra.

SVEDOK:

            Centar sela je otprilike dva kilometra od četvrti Drešid. Ja sam tada bio blizu centra kao što sam rekao. I odatle sam gledao napad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste gledali 24. marta napad na Drešid.

SVEDOK:

            Čuo sam granate kako dolaze iz smera Globočice. I padaju u centar sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste se nalazili kažete u centru sela.

SVEDOK:

            Bio sam blizu centra sela, ne u samom centru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, sad ste objasnili da ste iz blizine centra sela bili u odnosu na Drešid dva kilometra. Je li tako? I da je napad bio na Drešid.

SVEDOK:

            Pucali su u smeru Drešida.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi ste znači videli da su pucali u smeru Drešida 24. marta sa daljine od dva kilometra gde ste se nalazili u blizini centra sela. Je li tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali maločas ste objasnili da je Drešid potpuno uništen, znači ...

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, mislim da se sada samo vrtimo u krug. Mislim da nas to nikuda neće dovesti.

            Svedok je objasnio onoliko dobro koliko je to mogao. Ako imate nešto novo idemo ranije dalje, umesto da mnogo vremena potrošimo na te udaljenosti. Mi ćemo na kraju morati odlučiti nešto o tom svedočenju i doneti sud o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali vi ne možete ništa odlučiti ako ne čujete moja pitanja i njegove odgovore.

MEJ:

            Ne. Ukoliko se nešto stalno ponavlja. Imate još šest minuta za ovo ispitivanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali svedok objašnjava da je gledao napad na Drešid za koji tvrdi da je 9. marta uništen. I to iz centra sela. A da li ste vi videli 24 marta neku vojsku ili policiju kad je bio taj drugi napad.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I odakle ste ih posmatrali iz tog mesta blizu centra sela.

ODGOVOR:

            Kad su došli došli su iz Gurizija iz smera Glovočice i išli prema centrutamo su ostali, ubijali, pljačkali i palili kuće.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, je li to sad govorite o 24. ili se vraćate na 9. mart, pošto ste i onda govorili da su došli iz Globočice.

ODGOVOR:

            Govorim o 24 ponovo su došli iz Globočice ... a sada govorim o 24.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da li je tačno da ste u selu tada kad ste se vratili posle napada primetili ranjenog Zimera Lokiju. Gde je on ranjen.

ODGOVOR:

            Bio je ranjen u desnu ruku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam na kom mestu je bio kad je bio ranjen, gde je bio, on je bio u selu znači, vi ste ga našli u selu posle napada.

ODGOVOR:

            Bio je blizu svoje kuće, bio je ranjen blizu centra samo sam ga video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li znate pošto ste ga videli jeste razgovarali s njim.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li onda znate zašto on nije napustio selo kao što su ostali učinili.

ODGOVOR:

            Svi su bili tamo. On je bio ranjen nije mogao ići u Kačanik. Drugi su bili ubijeni i izmasakrirani i odvedeni u Kačanik, to mi je on rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tada 24. marta u vašem selu bilo OVK

ODGOVOR:

            Ne, nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dakle, vi tvrdite da niko u vašem selu nije stradao u borbi sa snagama Srbije Jugoslavije?

ODGOVOR:

            Srbi su ih zarobili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Koga su zarobili?

ODGOVOR:

            22 ljudi bilo je izmasakrirano.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ste ih zarobili.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je bilo onda kad su ih zarobili.

ODGOVOR:

            Izmasakrirali su ih i zatrpali u jednu jamu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste vi to videli?

ODGOVOR:

            Nisam to video kad se to dogodilo, ali nakon što su otišli, otišao sam na to mesto.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I šta ste videli na tom mestu?

ODGOVOR:

            Pokrili su ih zemljom, video sam neku odeću kako leži uokolo, neke čizme i cipele. To je bilo sve što sam video jedino što je već bila noć.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa kako ste znali da su masakrirani ako su već bili sahranjeni.

ODGOVOR:

            To mi je rekao Zimer Ljuki, on je bio ranjen, ali još živ.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali to znači da ste sve to što sad govorite čuli  od nekog drugog a ništa od toga niste videli.

ODGOVOR:

            Jesam Zimera Ljokuja sam video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, Ljokuja koji je bio ranjen ste videli ali sve ovo drugo o čemu govorite ste čuli od njega ili od nekog drugog to niste vi videli.

ODGOVOR:

            Tako je, bio sam blizu a to nisam video vlastitim očima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, hvala lepo.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov, imate li vi pitanja za ovog svedoka?

VLADIMIROV:

            Ne, časni sude.

MEJ:

            Gospodine Sekson.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pre nego što se nastavi u vezi sa ovim pošto ste dali mnogo ovih dokumenata, što se tiče uvođenja dokaznog predmeta ove knjige ja nisam tražio da se uvede knjiga. Ja sam tražio samo da se uvede u toj knjizi rečenica Roberta Glebarda koja se odnosi na definisanje UČK kao terorističke organizacije.

MEJ:

            Razmotrićemo to za koji trenutak. Ali prvo hajde da završimo ovog svedoka.

TUŽBA:

            Gospodine Ljoku, koliko zaseoka odnosno četvrti ili delova sačinjavaju selo Kotlina.

ODGOVOR:

            Tri

PITANjE:

            Znači, osim Drešica koja su još druga dva zaseoka.

ODGOVOR:

            Rek i Me... i centar sela.

PITANjE:

            Znači ta tri dela tri zaseoka jesu li oni raštrkani u podnožju planine koju ste vi spomenuli planine Šeši.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE:

            Zaustavimo se za trenutak na 9. martu kad je vaše selo napadnuto. Jeste li bili kod kuće kad je počelo granatiranje.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jesu li i vaši susedi bili kod kuće.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I kad su ljudi počeli bežati u obližnju šumu vi ste rekli da ste se na jednom mestu sakrili sa još ukupno 13 ljudi. Jesu li svi oni bili u svojim kućama kad je počelo granatiranje.

ODGOVOR:

            Da, svi su bili u kućama.

PITANjE:

            Jeste li služili vojni rok gospodine Ljoku.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Znači poznato vam je oružje, puške i zvukovi pucnjave.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste sa mesta gde ste se krili ujutro 9. marta mogli videti ili čuti neku uzvratnu vatru. Dakle, da li je bio neko ko je pucao iz Drešica na srpske snage.

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Jeste li sa mesta gde ste se krili mogli videti ili čuti da neko uzvraća paljbu prema srpskim snagama sa bilo kojeg mesta.

ODGOVOR:

            Ne, ne.

PITANjE.

            Rekli ste da ste u blizini vaše kuće videli policajce i vojnike. Možete li nam ukratko opisati uniforme koje su nosili policajci koje ste videli.

ODGOVOR:

            Da, plava policija je nosila plave niforme, a vojska zelene uniforme.

PITANjE:

            Jeste li bili dovoljno blizu da na plavim policijskim uniformama primetite bilo kakve oznake.

ODGOVOR:

            Da, na levom rukavu pisalo je specijalna milicija.

PITANjE.

            Idemo sada na 24. mart. Možete li nam objasniti gde ste se krili toga dana na planini Šeši.

ODGOVOR:

            To je bilo na jednom višem uzvišenju, ali blizu centra sela.

PITANjE:

            Da li ste mogli da vidite centar sela od mesta gde ste se krili 24. marta.

ODGOVOR:

            Nisam to svojim očima video.

PITANjE:

            24. marta da li ste videli ili čuli uzvratnu vatru protiv srpskih snaga.

ODGOVOR:

            Ne, ne.

PITANjE:

            Pomenuli ste da su 24. marta oni stigli u centar sela na koga mislite kad kažete oni.

ODGOVOR:

            Na srpsku policiju i vojne snage na njih sam mislio.

PITANjE:

            Kad su stigle srpske snage u centar sela šta ste videli, ako ste išta videli da dolazi iz centra sela.

ODGOVOR:

            Kad su otišli, ja sam otišao i video da su kuće u selu spaljene, da je spaljena škola, dom zdravlja kao i džamija, džamija je bila oštećena ali nije bila spaljena.

PITANjE:

            Dok su srpske snage bile u centru Kotline 24. marta da li ste videli plamen da dolazi iz centra sela.

ODGOVOR:

            Da, video sam plamen i dim kako se dižu u nebo.

PITANjE:

            Kasnije te večeri rekli ste da ste razgovarali sa jednom ranjenom osobom, koja se zvala Dževad Loku u prevodu na engleskom u zapisniku je rečeno, da je gospodin Vimer Loku bio ranjen u ruku, i nadlakticu. Da li ste rekli ruku i nadlakticu ili ste rekli u ruku i nogu.

ODGOVOR:

            Rekao sam u nogu i ruku na oba mesta, u desnu ruku i nogu.     

PITANjE:

            Da li je gospodin Loku podlegao ranama.

ODGOVOR:

            Da, posle dva sata.

PITANjE:

            Dali vam je gospodin Loku rekao šta je bilo sa 22 muškarca koji su zarobljeni u Kotlini tog dana.

ODGOVOR:

            Rekao mi je da srpske snage došle da su ih zarobile da su neke žene i decu odveli u Kačanik, a da su neke pobili rekao je ja sam bio ranjen i mogao sam to sve da vidim.

PITANjE:

            DA li vam je gospodin Loku rekao kako su pobijeni ti muškarci.

ODGOVOR:

            On je to video sa određene razdaljine.

PITANjE:

            Da li je rekao ako je bilo šta rekao o tome kako su pobijeni ti ljudi.

ODGOVOR:

            Rekao je da su ih izveli napolje iz zgrade ambulante da su ih odveli na jednu visinu da su ih tukli i onda ih pobili.

PITANjE:

            Vi ste tokom unakrsnog ispitivanja rekli da su ta 22 muškarca koja su bili pobijeni sahranjeni u rupu. Da li mislite na rupu ili na bunar.

MEJ:

            Gospodine Sakson, vi ste postavili sugestivno pitanje.

SAKSON:

            Pokušavam samo da razjasnim možda prevod grešku u prevodu.

MEJ:

            Da, ali je to vrlo sugestivno pitanje, gospodine Sakson, i to o vrlo važnom pitanju.

            Kakva je to bila rupa?

ODGOVOR:

            To je bila jedna rupa, koju je jedan meštanin iz sela iskopao da bi tražio vodu, međutim on nije našao vodu tako da je ta rupa ostala otvorena. To je bilo to kao bunar.

PITANjE:

            Pre napada 24. marta da li je ta rupa ili bunar bio još uvek otvoren.

ODGOVOR:

            Da, rupa je bila otvorena.

PITANjE:

            Za vreme napada 24. marta da li te čuli eksplozicije tog dana.

ODGOVOR:

            Da, čuo sam dve eksploziije, bilo je negde oko 5 sati po podne.

PITANjE:

            Kad ste se vratili u svoje selo posle u kakvom stanju je bila ta rupa, ili taj bunar.

ODGOVOR:

            Bila je zatrpana zemljom i bila je izravnana.

PITANjE:

            A ta 22 muškarca, da li ih je od onda iko video žive od 24. marta?

ODGOVOR:

            Ne, nije.

SAKSON:

            Časni sude hvala, nemam više pitanja.

KVON:

            Gospodine Loku ispričali ste nam o pokolju 22 mladića koji su bili sahranjeni.  Rekli ste nam da ste čuli za taj incident od gospodina Cimera Lokua. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

KVON:

            Kako je gospodin Cimer Loku mogao da zna za taj incident, da li je on bio jedan od zarobljenih muškaraca ili ne.

ODGOVOR:

            On je bio tamo i on je video kad su odveli ta 22 muškarca.

KVON:

            Nije mi jasno, da li ste rekli da li je on bio jedan od zarobljenih muškaraca ili ne, samo da proverim to.

ODGOVOR:

            On je bio ranjen, on nije bio zarobljen on je video kako su drugi zarobljeni i kako su ih odveli do tog mesta gde je bila rupa.

KVON:

            Da li je on video incident?

ODGOVOR:

            On je bio blizu svoje kuće.

KVON:

            Rekli ste da poznajete gospodina Hazmi Loku, da je to jedan vaš dalji rođak.

ODGOVOR.

            Da.

KVON:

            A gde on stanuje, da li on stanuje blizu vas.

ODGOVOR:

            Ne, on stanuje u blizini Reke, to je drugi komšiluk koji se zove Reka.

KVON:

            Loku je njegov brat?

ODGOVOR:

            Da to je tačno.

KVON:

            Da li ste vi čuli za taj pokolj, ta 22 muškarca od gospodina Handija Lokua.

ODGOVOR:

            Da.

KVON:

            Znači vi ste za taj incident čuli od dva čoveka od gospodina Cimera Lokua, i asbi Lokua.

ODGOVOR:

            Ja sam čuo to od Zimera Lokua.

KVON:

            A ne od Hasbia Lokua.

SVEDOK:

            Da, tako je.

KVON:

            Hvala vam, a vi taj pokolj niste spomenuli u svojoj pismenoj izjavi. Zašto ne?

SVEDOK:

            Zato što ja to lično nisam video, ja nisam bio prisutan.

KVON:

            U redu, hvala vam.

MEJ:

            Gospodine Loku, ovim se vaše svedočenje završava. Hvala vam što ste došli pred međunarodni krivični sud da svedočite. Sada ste slobodni i možete da idete.

SVEDOK:

            Hvala i vama.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov, izvolite.

VLADIMIROV:

            Časni sude, pre nego što čujemo sledećeg svedoka želim da pokrenem jedno pitanje u vezi toga, ali po privatnoj sednici.

MEJ:

            Izvinjavam se, optuženi je pokrenuo pitanje u vezi knjige i možda bi trebali time da se pozabavimo pre nego što pređemo na sledeću temu. Gospodine Miloševiću, razlog zašto je knjiga uvrštena je između ostalog i to što ste vi to tražili ja sam upravo dobio deo transkipta gde ste vi tražili da se knjiga uvrsti u dokazni predmet. Mi smo na to pristali Da li vi sada tražite da se knjiga izvadi, da ne bude više deo dokaznog materijala?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nisam tražio da se uvede knjiga već da se uvede izjava Roberta Gelbarda, izaslanika za Balkan, u kojoj on definiše UČK kao terorističku organizaciju a koja se nalazi u toj knjizi, kao nesporna. Dakle, to sam tražio kao kad bih tražio iz neke enciklopedije da se unese jedna odrednica, a ne da se unese knjiga. Pozvao sam se na knjigu, da se ne bi pozivao na novine.

MEJ:

            U redu, da li vi onda ulažete prigovor na samu knjigu i ako je to tako, onda zašto.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zato što prvo nisam ni pročitao knjigu, a drugo našao sam u knjizi izjavu Gelbarda i smatrao sam,  pošto vi tu knjigu koristite da je onda nesporna autentičnost te izjave mada se ona može potvrditi i raznim medijskim zapisima kada je ta izjava bila data. Dakle, moj zahtev da se njegova izjava uvrsti kao dokazni predmet o definisanju UČK kao terorističke organizacije je suština onoga na čemu sam insistirao. Ništa drugo.

MEJ:

            Da li tužilaštvo traži da se knjiga uvrsti.

NAJS:

            Veće treba da zna da će doći jedan svedok koji će da ispriča metodologiju ove knjige na isti način, kao što je knjiga kako je viđeno tako je ispričano biti tema metodološkog objašnjenja od strane svedoka.

MEJ:

            Rešenje možda može da bude sledeće da se pasus koji je svedok spomenuo uvede u spis kao D6 a knjiga onda može da dobije broj tužilaštva tako da tu nema nikakve zabune.

SEKRETARIJAT:

            Knjiga će biti onda dokazni predmet tužilaštva 145.

MEJ:

            Gospodine Vladimirov, vi ste hteli nešto da kažete.

VLADIMIROV:

            Hvala, pre nego što dođe ovaj svedok obavešten sam da će zaštitne mere biti ukinute tako da će on svedočiti na javnoj sednici, tako da nisam ramišljao onda o svim pitanjima u vezi zaštite i posledica, a u međuvremenu sam razmislio o tome i smatram da ja imam prigovor da ovog svedoka slušam u tehničku izmenu lika iz dva razloga. Prvi sam već spomenuo sudu i lako se to može rešiti tako što bis e od svedoka tražila nekakva isprava, neka vrsta identifikacije dok svedoči, a druga briga koju imam je principijelna prirode, a to je tvrdnja da on nije obavljao te  funkcije koje tvrdi da je obavljao u svojoj izjavi. Možda je tačno da se kroz unakrsno ispitivanju neće moći pokriti sve ove stvari pravilno. Ja smatram da optuženi ima pravo na to da svedok svedoči javno kao što i optuženi ima pravo da ima mogućnost da se potencijalni svedoci pojave nakon svedočenja ovog svedoka nakon što su ga prepoznali, pošto se njegovo ime možda neće pojaviti u javnosti ili neće biti poznato javnosti tako da ako mu se dozvoli da svedoči uz tehničku izmenu lika funkcija javnog suđenja neće biti ispunjena i to je moja glavna briga i ja želim da vas zamolim da ponovo ramislite o vašoj odluci u ovom pitanju.

            Takođe želim da podsetim sud da je nalog o zaštiti svedoka u odnosu na ovog svedoka iza 22. marta kada je veće razmatralo zaštitu svedoka za svedoke kao grupi, nije bilo pojedinačne pažnje za ovog svedoka i rečeno nam je da će ovaj svedok biti naseljen na novu adresu. On će biti deo programa relokacije tako da ne znamo da li je svedok insistirao na tome, ali čak i da jeste, pitanje je sledeće, mi zato tražimo da se zbog njegovog svedočenja smatramo da ako on svedoči javno bez tehničke izmene lika, da će onda taj program biti u opasnosti kao i njegova bebednost. Niko ne zna gde će on da se preseli. Prema tome, vrlo je neverovatno da će to što se njegovo lice pojavi na sudu pretstavljati nekakvu pretnju za njegov život i pored toga mi smatramo da sud može da zabrani novinare ili bilo koga drugog da fotografiše svedoka, ili da napravi crteže ovog svedoka, jer onda bi to bilo drugačije. Tako da smatramo da tehnička izmena lika nije ovde prikladna.

MEJ:

            U redu, mi ćemo to razmotriti.

NAJS:

            Ja ne znam da sud želi da ja još o ovome govorim ali postoje odredbe za zaštitu svedoka. Ovo je svedok koji  je, između ostalog, bio izložen mučenju zajedno sa svojom ženom, proteran je iz zemlje, bori se za svoj život od tada. Spreman je da svedoči, ali želi da mu se pruži nekakva mera zaštite, on je ipak imao dovoljno hrabrosti da dođe i da svedoči. Naravno, on je poznat velikom broju ljudi kao što se može videti iz njegove izjave, on je bio partner u politici i bio je ministar u srpskoj vladi. Znači, nema nikakvog rizika ako mu se pruže zaštitne mere u ovom slučaju.

MEJ:

            Samo trenutak mi smo čuli dovoljno argumenata za sada.

Molim da svedok kaže svečanu izjavu.

NAJS:

            Čisto tehnička stvar, da li treba da pređemo na javnu raspravu pre nego što svedok kaže svečanu izjavu.

MEJ:

            Da da, u pravu ste. Molim svedoka da sedne, onda ćemo preći na javnu sednicu.

            Molim svedoka da kaže svečanu izjavu, može to da uradi sedeći.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

NAJS:

            Molim da kažete svoje puno ime i prezime.

 

 

SVEDOK:

            RATOMIR TANIĆ.

 

NAJS:

            Gospodine Taniću, vi svedočite uz zaštitnu meru tehničke izmene lika.Zato što ćete vi kada za to dođe vreme da se preselite,  nećete više živeti u svojoj kući i takođe ćete imati dodatne zaštitne mere tamo  u vašem novom mestu boravka. Ali u svim drugim pojedinostima vaše svedočenje će biti potpuno javno. Da li to razumete?

SVEDOK:

            Apsolutno.

PITANjE:

            Koliko imate godina sada?

SVEDOK:

            46.

PITANjE:

            Da li ste vi prvo bili poslovan čovek, a da li ste onda počeli, a da li ste se onda uključili u politiku u Jugoslaviji, kada se pojavila  mogućnost višestranačke politike.

SVEDOK:

            To je tačno.

PITANjE:

            Da li ste učestvovali u stvaranju Građanskog saveza?

SVEDOK:

            Da, ja sam bio jedan od osnivača Građanskog saveza Srbije. Kasnije njegov potpredsednik.

PITANjE:

            Da li ste od početka učestvovali u stranci koja se zove Nova demokratija.

SVEDOK:

            Ne, moje učešće u Novoj demokratiji je bilo od 1994., 1995. kraj 94. - 1995.

PITANjE:

            Ko je bio predsednik i kakav je bio vaš položaj u odnosu na predsednika.

 

SVEDOK:

            Predsednik Nove demokratije bio je Dušan Mihajlović, ja sam bio specijalni savetnik gospodina Mihajlovića, pre svega za međunarodne odnose, a nakon toga i za pitanje Kosova i određena ideološka doktrinarna pitanja.

            To je bio politički položaj, ne činovnički.

PITANjE:

            Da li je ta stranka ušla u koaliciju sa strankom optuženog SPS, kao i sa strankom Ujedinjena levica- JUL.

SVEDOK:

            Da, Nova demokratija je prihvatila poziv gospodina Miloševića za formiranjem koalicione vlade, odnosno Vlade narodnog jedinstva u doba kada je trebalo pripremiti, jačati dejtonski mirovni sporazum.

PITANjE:

            Koje je to godine bilo, i koliko je dugo preživela ta koalicija?

SVEDOK:

            Po mom sećanju to je bilo u periodu 1994. 1995. zapravo 94. A koalicija je kasnije izašla zajedno na izbore, savezne izbore 1996. godine pod imenom SPS-JUL-Nova demokratija - Slobodan Milošević i koalicija je efektivno trajala do kraja 1997. godine kada je Nova demokratija povukla svoje članstvo u toj koaliciji, formalno nije raskinuta sve do novih izbora, ali suštinski je prestala da postoji krajem 1997. godine.

PITANjE:

            U jednoj rečenici kažite nam zašto je vaša stranka napustila koaliciju?

SVEDOK:        

            Rukovodstvo naše stranke, taj stav je potvrđen i na izvršnim organima naše stranke, imalo je ozbiljnih nesporazuma sa Slobodanom Miloševićem, vezano za dogovore osnovne oko kojih je ta koalicija formirana. Reč je o tri problema. Jedan od tih problema bila je i konfliktna politika na Kosovu umesto političkog rešenja koje je postojalo i bilo je već dovršeno do te mere da je moglo da garantuje rešenje kosovskog problema, umesto toga, gospodin Milošević se odlučio za konfliktnu politiku i mi smo, to je bio jedan od razloga zbog kojih smo mi napustili tu koaliciju.

PITANjE:

            To ćemo razraditi kada za to dođe vreme. Kada je reč o vašem položaju, šta ste vi radili u smislu političkih aktivnosti, između 95 i 98. godine.

SVEDOK:

            Između ovih aktivnosti sa međunarodnom zajednicom, kontakata sa međunarodnom zajednicom i ideološki doktrinarnih aktivnosti bio sam angažovan u diskretnom političkom dijalogu sa liderima kosovskih Albanaca zajedno sa još nekoliko ljudi iz drugih partija vladajuće koalicije u svrhu pripreme političkog sporazuma kojim bi se išlo dalje.

PITANjE:

            Ko vas je ovlastio za taj posao, za pregovaranje sa kosovskim albancima?

SVEDOK:

            Pregovaranje ili politički dijalog kako je kada bilo, autorizacija je bila iz tri izvora.  Prvo, od strane mog predsednika, predsednika moje stranke Dušana Mihajlovića, o njegovom kapacitetu predsednika jedne od tri vladajuće stranke. Drugo, autorizacija je bila od strane rukovodstva Službe državne bezbednosti, a treće autorizacija je bila od strane samog gospodina Miloševića. Naravno autorizacije su bile različitog nivoa, ali kristalno jasne u sva tri slučaja.

PITANjE:

            Ko je u to vreme bio na čelu službe Državne bezbednosti?

 

ODGOVOR:

            Gospodin Jovica Stanišić.

PITANjE:

            Kada je reč o vašoj aktivnosti tokom tog vremena recite da li ste vi i kasnije godine 99. obavili od prilike sličan posao. Vrlo kratko u nekoliko rečenica?

ODGOVOR:

            Na osnovu naknadne želje Službe državne bezbednosti onoj posebnoj i specifičnoj okolnosti vezanoj za rat u vezi NATO.

PITANjE:

            U čije ime ste vi radili tada, godine 99?

ODGOVOR:

            Pre svega ja sam uvek radio prvo u ime svoje partije, međutim, mi smo s obzirom  na naše članstvo u vladajućoj koaliciji s obzirom na to da stvari još nisu bile rasčišćene oko toga ko je u pravu, ko nije u pravu, delovali  naravno i u skladu sa interesima koje je definisala služba državne bezbednosti koje su se odnosile na vitalne interese Srbije i Jugoslavije.

PITANjE:

            Godine 99. koalicija više nije postojala. Znači pregovori koje ste tada obavljali bili su drukčiji, ko je tada vas oblastio da pregovarate, da li je to bila samo Služba bezbednosti ili još i neko drugi.

ODGOVOR:

            To je bila Služba državne bezbednosti, rukovodstvo Službe državne bezbednosti, međutim, to se odigravalo u ratnim vremenima kada je Vrhovni komandant bio gospodin Slobodan Milošević, a nijedna takva autorizacija nije mogla biti data ili bez njegove saglasnosti ili bez njegovog tolerisanja takve aktivnosti. Nije bilo moguće to u ratnim okolnostima da Služba državne bezbednosti autorizuje po svojoj volji bilo koga za bilo šta.

PITANjE:

            Taj deo vašeg života je nešto o čemu ćemo nešto malo kasnije govoriti. Međutim, pre nego što pređemo na detalje recite nam sledeće.

            Da li je vaš rad za Službu državne bezbednosti vas doveo u kontakt sa obaveštajnim službama drugih zemalja, da ili ne?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Možete li molim vas navesti zemlje sa čijim obaveštajnim službama ste bili u kontaktu.

ODGOVOR:

            Engleska, Italija, Rusija.

            Reč je o radnim kontaktima, a ne o radu za bilo koga, nego radnim kontaktima vezanim za obaveštajne aspekte političkih problema.

PITANjE:

            Kada je reč o prvom periodu vašeg rada, od godine 95 nadalje, da li je to što ste stupili u kontakt sa tim obaveštajnim službama bilo poznato i onima za koje ste vi radili u državnoj bezbednosti?

ODGOVOR:

            Apsolutno je bilo poznato, samo bih želeo da ispravim reč "radili". U pitanju je bila saradnja u analitičkim poslovima, a ne rad u klasičnom smislu te reči po nekom angažmanu vezanom za jednostavne usluge takvog tipa. Inače, apsolutno su bili poznati kontakti s njima upravo zato što je bilo reči o legalnim političkim pitanjima i o razmeni informacija. Znači o delatnosti koja je zakonski legitimna.

PITANjE:

            Znači koliko je vama poznato da li je vaš rad i to uspostavljanje kontakata bilo poznato i optuženom ili ne?

ODGOVOR:

            Apsolutno.

PITANjE:

            A sada da pređemo na detalje. Kada je reč o obaveštajnoj službi Ujedinjenog kraljevstva, odnosno Engleske kao što ste vi to rekli, kada ste prvi put stupili u kontakt sa njima?

ODGOVOR:

            To je period pripreme Dejtonskog sporazuma, znači 93. godina pa nadalje.

PITANjE:

            Znači sada dolazimo do vašeg prvog perioda. Recite koliko dugo ste nastavili vaše kontakte sa obaveštajnim službama Ujedinjenog kraljevstva.

ODGOVOR:

            Oni su dalje nastavljeni bez ikakvog prekida.

PITANjE:

            Do koje godine?

ODGOVOR:

            Kraj 1999. godine.

PITANjE:

            Tokom vaših kontakata sa obaveštajnim službama Ujedinjenog kraljevstva recite da li ste od njih dobili neku finansijsku pomoć.

ODGOVOR:

            Za 6 ili 5 godina ne, ali 1990. u vezi jedne studije vezane za žrtve kosovskog sukoba i vezane za knjigu koju sam planirao da napišem o Kosovu. Dobio sam izvesnu manju sumu za pokriće fizičkih troškova istraživanja, odnosno za podelu fizičkih troškova istraživanja, pošto sam nešto i svojih para u to uložio.

PITANjE:

            Moram vas na trenutak zaustaviti.

            U prevodu ovde stoji godine 1990. Da, to je greška, šta ste želeli reći, koja godina?

ODGOVOR:

            1999.

PITANjE:

            Kažete da su vam dali izvesnu finansijsku pomoć u vezi sa knjigom, koliko je to tačno bilo novca?

ODGOVOR:

            Grubo rečeno oko 5 hiljada sadašnjih EURO vezano za deo troškova koje nosi takvo istraživanje.

PITANjE:

            Dobili ste takođe neki novac za životne troškove u jednom trenutku od obaveštajne službe u ime kraljevstva.

ODGOVOR:

            Da, ali nakon što sam morao da napustim Beograd, nakon napada na moju suprutu i mene u potpuno neobičnim okolnostima morao osam napustiti  zemlju, onda sam dobio jednokratnu pomoć.

PITANjE:

            Od prilike, bez obzira na valutu, koliko je to bilo novca?

ODGOVOR:

            Oko 2 do 3 hiljade sadašnjih EURO.

PITANjE:

            Dakle da zaokružimo ovu temu. Jeste li dobili bilo kakvu drugu pomoć od bilo koje druge zemlje sa kojom ste bili u kontaktu, bilo u vidu novca ili u vidu drugih vrsta pomoći, na primer smeštaja?

ODGOVOR:

            Ne u doba dok smo obavljali da kažem određene političke ili poslove u oblasti istraživanja. Dobio sam pomoć od mađarskog ministarstva štampe, nakon mog napuštanja zemlje, za jedno kratko vreme olakšica oko stana. Tada sam već bio privatno lice.

PITANjE:

            Vi ćete govoriti o stvarima koje su zasnovane prvo na vašem ličnom iskustvu u vezi pregovora, da li je tako?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I drugo, na kojem nivou i koliko često ste imali kontakte sa Državnom bezbednosti, SDB Srbije?

ODGOVOR:

            Oni su bili veoma česti, od prilike u razmaku od 2 do 3 sastanka nedeljno do jedno dva sastanka mesečno zavisi od toga da li su bila krizna vremena ili ne, a to što bilo u pitanju analitička delatnost oni su onda imali radni karakter i normalno su zavisili od toga kakvo je stanje u zemlji, da li je neka veća kriza ili manja.

PITANjE:

            Na kojem nivou sa kojom osobom konkretno u SDB vi ste normalno održavali kontakte?

ODGOVOR:

            Rukovodeći nivo SDB-a Srbije.

PITANjE:

            Ko konkretno?

ODGOVOR:

            To ukoliko se sud slaže ja bih to ipak izneo na nakoj vrsti zatvorene sednice da eventualno dotične osobe ne bi trpele posledice onoga što može da im se neosnovano prebaci na teret.

PITANjE:

            Ne bih želeo u ovom trenutku ići na zatvorenu sednicu, ali ću se vratiti na to ukoliko kasnije budemo ponovo imali zahteva. Jeste li imali kontakte sa optuženim?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Recite nam koliko često i u kakvim okolnostima ste imali direktni kontakt sa optuženim.

ODGOVOR:

            Više od jednom, ali ne previše često jer ja nisam bio lični prijatelj ili blizak saradnik optuženog, znači kontakti su bili više odjednom, između 5 i 7 puta koliko mogu da se setim za svo to vreme, ali u radnim prilikama bez ili u prilici na nekom prijemu ili tako nešto.

PITANjE:

            Sada smo na paragrafima 7-13, ali još ću se vratiti na neke ranije stvari, ali prvo da završimo ovo.

            Gde ste imali te sastanke?

 

 

ODGOVOR:

            Jedna vrsta sastanka bili su godišnji sastanci naše stranke sa Miloševićem kao šefom koalicije to je sasvim uobičajena praksa, oni su se održavali u Predsedništvu Srbije, uvek je bila prisutna delegacija moje stranke i Milošević. To je bilo 2 ili 3 puta, u 2 ili 3 navrata na prijemima, pre svega u JUL-u pošto gospodin Milošević nije baš često išao na prijeme, ali jeste posećivao redovno prijeme stranke JUL. Uobičajena je tehnika da se svaki prijem iskoristi za isto po neku razmenu mišljenja između svih i treća okolnost su državni praznici kao što je 29 novembar, opet neka vrsta radno svečanih prijema. Želim da specificiram oko prijema, oni su uvek imali radni karakter, veoma malo slavljenički. To je uobičajena tehnika svuda u svetu.

MEJ:

            Da li je ovo pogodan trenutak za pauzu.

NAJS:

            Svakako.

MEJ:

            Gospodine Taniću, molim vas da imate na umu da tokom ove pauze i evetnualnih sledećih prekida u vašem svedočenju sa nikim ne smete razgovarati o vašem svedočenju sve dok se ono ne privede kraju i nemojte dozvoliti da vam bilo ko nešto kaže o vašem svedočenju. To se odnosi i na pripadnike i na optužbe. Pauza od 20 minuta.

            Molim ustanite.

 

 

Posle pauze

 

NAJS:  

            Gospodine Taniću. Idemo sada na formiranje koalicije i njenu svrhu.

            Koliko se vi sećate koje godine je došlo do formiranja koalicije.

ODGOVOR:

            Tokom 1994 naravno, koalicija nije formirana preko noći nego u jednom procesu pregovora i dogovora. Tada je zvanična politika Srbije i Jugoslavije učestvovala u pripremi Dejtonskog mira kojim će se okončati ratna dejstva u Bosni. Gospodin Milošević je u više navrata i otvoreno i u privatnim razgovorima izjavio da sada Srbija ide u jednu potpunu drugu politiku, u odnosu na prethodnu, da je njegova želja da stvori jednu mirovnu koaliciju u Srbiji koja će podržati Dejtonski mirovni sporazum i da su to motivi zbog kojih nudi učešće u koalicionoj vladi Srbije srankama iz DEPOS.

NAJS:

            Dobro, dobro morate mi dopustiti da vas vodim do izvesnog stupnja kako bi smo vaše svedočenje obavili koncizno. Da li je u bilo kom trenutku formiranja koalicije optuženi bilo šta rekao o budućnosti Kosova onima koji su sudelovali u stvaranju koalcije ili je to bilo samo oko Dejtona.

ODGOVOR:

            U stvaranju koalcije jedno od pitanja je bilo je i kosovsko pitanje, s razlogom što je Beograd želeo da izbegne da kosovsko pitanje bude na dnevnom redu dejtonskog sporazuma, u zamenu zato Milošević je rekao da u više navrata njegovi saradnici da ćemo mi sami u Srbiji kao vladajuća koalicija ući u pregovore sa albancima da bismo politički rešili kosovski problem.

PITANjE:

            Jeste li ga ikada lično čuli da on to kaže, ili vam je to neko rekao.

ODGOVOR:

            Jednom sam ga čuo i lično, a u dva navrata mi je rekao predsednik moje stranke gospodin Mihailović, u pet, šest navrata preko rukovodstva Službe državne bezbednosti to je neosporno. Jednom je to rekao ne meni nego na sastanku kome sam ja prisustvovao, da budem precizan.

PITANjE:

            Da li je bilo što rečeno o njegovoj voljnosti da pregovara direktno sa Ibrahimom Rugovom.

ODGOVOR:

            Da, apsolutno on je pokazivao takvu volju i to mi je poznato i  lično od njega u jednoj prilici i od svih drugih relevantnih faktora domaćih i međunarodnih koji su dolazili u kontakt i sa njim i sa mnom.

PITANjE:

            Prelazimo sada na period vaših pregovora. Vaše naloge za pregovore došli su direktno od koga.

ODGOVOR:

            Pregovori, ili politički dijalog kako kad, nekad je to imalo karakter pregovora nekad političkog dijaloga, reč o periodu od 3 ili 4 godine. Moja ovlašćenja su poticala od predsednika moje stranke Dušana Mihailovića, od rukovodstva Službe državne bezbednosti i u jednoj prilici sa autorizovane od samog gospodina Miloševića zajedno sa platformom na kojoj će se vršiti.

MEJ:

            U redu, molim vas da se tu zaustavite. Znači, ovlašćenje direktno od optuženog kada i kako?

ODGOVOR:

            Bilo je to 1995.g. radni sastanak delegacije Nove demokratije sa gospodinom Miloševićem u zgradi Predsedništva SR Srbije.

PITANjE:

            Paragraf 14, odgovoriti samo sa da ili ne. Jeste li na bilo koji način bili uključeni u sporazum o kojem smo već nešto čuli u vezi sa obrazovanjem.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Kakvu ste vi ulogu igrali u tome.

ODGOVOR:

            U pripremi tog sporazuma pre svega sa Albancima, ali i sa drugim saradnicima Miloševića koji su takođe učestvovali u pregovorima naša stranka je bila faktički odnosno gospodin Mihailović i ja duhovni otac te platforme o merama za uspostavljanje i jačanje poverenja kao u prvoj fazi rešavanja kosovskog problema. Školstvo je bilo jedno od tih u pripremnoj fazi dakle sporazuma.

PITANjE:

            Još jedna ideja koja je spominjana u to vreme model Južnog Tirola možete li nam reći kako je došlo do toga da se o tome govori. Ko je o tome govorio? I o čemu se zapravo tu uopšte radi.?

ODGOVOR:

            Model Južnog Tirola izradio je Institut za međunarodnu politiku, odnosno direktor Instituta za međunarodnu politiku Predrag Simić, Institut za međunarodnu politiku i privredu. Ministarstva inostranih poslova, dakle poluzvanična insitutcija i reč je bila o tome gospodin Simić u svojstvu eksperta ovaj zagovarao ideju da se model kako je rešena autonomija u južnom Tirolu primeni za rešenje za kosovsko pitanje. Ona je bila vrlo visoka u opticaju ta ideja kao jedno od poželjnih rešenja.

PITANjE:

            Jeste li bili privrženik te ideje, da li je tu ideju onda preuzeo i neko bliži optuženom.

ODGOVOR:

            Ja lično nisam baš bio toliko pristalica te ideje jer nisam bio siguran da ona može da funkcioniše. Međutim, poznato mi je da je to o autonomiji Južnog Tirola bila neko vreme sastavni deo zvanične politike pre svega kod gospodina Ratka Markovića, koji je tu ideju zastupao. To znam od gospodina Ratka Markovića a naša platforma je bila nešto malo drugačija ne u direktnom kontrakstu sa autonomijom južnog Tirola ali to su sve stručna pitanja koja mislim da nisu baš.

PITANjE:

            U transkriptu stoji Ratko Mladić, a trebalo bi biti Ratko Marković i on je bio zamenik premijera Srbije u to vreme.

ODGOVOR:

            Jeste, jedan od učesnika u srpsko albanskom dijalogu, kao i Dojčilo Maslovarić, kao i ja.

PITANjE:

            U tom dijalogu ko je bio glavni pregovarač po vašem shvatanju i koja je bila vaša uloga ukoliko vi niste bili glavni pregovarač.

ODGOVOR:

            U formalnom smsilu glavni pregovarač je bio gospodin Slobodan Milošević pošto je on uzimao s vremena na vreme učešće u tom dijalogu. Vrlo retko, ali obično kada je bila pripremljena platforma. Međutim, na radnom nivou kao glavni pregovarač funkcionisao je gospodin Ratko Marković u formalno-pravnom smislu, ja lično i predsednik moje partije Dušan Mihailović bili smo na neki način u suštinskom smislu, ono što se u Engleskoj zove frontmen, ne znam tačan, ne mogu da nađem lako pravi srpski prevod za to, ali predsednik moje stranke i ja smo taj politički dijalog sa Albancima gurali najviše u suštinskom smislu, u formalno pravnom to je bio Ratko Marković.

PITANjE:

            Od samog početka vaš sastanak 95. godine da li je postajao plan za fazni pristup prigovorima.

ODGOVOR:

            Da, taj plan je sadržan u našoj platformi koju smo predstavili gospodinu Miloševiću i koju je on odobrio u principu.

PITANjE:

            Možete li da nam kažete koje su to bile faze onda ćemo pogledati dokument gde se to sve navodi.

ODGOVOR:

            To su bile tri faze, to je takozvani plan korak po korak. Prva faza je jedan kompleks mera za uspostavljanje i jačanje poverenja na Kosovu kojim će se spustiti postojeće tenzije na Kosovu. To su sporazum o školstvu, o zdravstvu, o medijima, o sportu i na kraju krajeva određeni bezbednosni aranžmani koji će sniziti nivo fizičkih tenzija na Kosovu. To je bila prva faza, znači mere za uspostavljanje i jačanje poverenja.

PITANjE:

            A druga faza?

ODGOVOR:

            Druga faza bila je prelazno političko rešenje za Kosovo na kojem implementacija prve faze prelazno političko rešenje za Kosovo, kojim bi se polako počelo ostvarivati reintegracija kosovskih Albanaca u politički život Srbije i Jugoslavije.

PITANjE:

            A treća faza?

 

 

ODGOVOR:

            Treća faza bila je status Kosova nakon ove prve dve faze i taj fazni pristup je bio takođe i stav Evropske unije i Kontakt grupe identičan.

PITANjE:

            I kada se vaša stranka dogovorila o tom faznom pristupu, i kada je to prezentirano optuženom, da li je on postavio bilo kakva ograničenja na rešenje problema sa kosovskim Albancima. Da li je imao neke preduslove.

ODGOVOR:

            Samo jedan, u principu se složio sa tim takođe, u razgovor jedan sa stranim predstavnicima se složio sa identičnim pristupom ali je imao jedan ograničavajući faktor koji je sasvim razumljiv to je da definitivno rešenje statusa Kosova ne stvori uslove za secesiju Kosova od Srbije i Jugoslavije. Naglašavam secesiju, ostale stvari po njegovim rečima direktno je rekao o svemu ostalom se možemo dogovarati. Mislim sa Albancima, ne sa nama iz Nove demokratije.

PITANjE:

            Molim vas da pogledate dokazni predmet. Original je ovde. Možemo da vidimo šta je to.

ODGOVOR:

            Da li mogu da dopunim samo prethodnu rečenicu. Izvinjavam se zbog, malo mi je popustila koncentracija.

PITANjE:

            Da, da izvolite ako želite da kažete nešto da završite odgovor.

ODGOVOR:

            Samo da kompletiram da drugi više nije bio preduslov nego želja, gospodina Miloševića bila je da iz međunarodne zajednice budu prisutne takozvane nevladine organizacije u pregovorima a ne zvanične strukture međunarodne zajednice da se ne bi stvorio utisak kao da Beograd radi nešto po diktatu. Ali to nije bio striktan preduslov nego na neki način više jedno uputstvo.

PITANjE:

            Da pogledamo dokazni predmet, molim broj za dokazni predmet.

SEKRETAR:

            Časni sude ovo će biti dokazni predmet tužilaštva broj 146.

NAJS:

            U redu, možete da vidite taj dokument i možete li ga dati svedoku i staviti ga na grafoskop.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nikakvu težinu nikakvog dokzanog predmeta kao što u ostalom ova osoba koju ja ne poznajem, govori sve do sada neistine ovo nije nikakav dokazni predmet o nekakvoj platformi, ovo su neke istraživanja budućnosti Kosova kosovskih Albanaca i Srba, u dijalogu. Projekat.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, dajte da čujemo svedočenje o tome, ako se ispostavi da je dokument bez ikakve vrednosti mi ćemo ga odbaciti, ali dajte da prvo čujemo svedočenje o tome. Izvolite gospodine Najs.

NAJS:

            Molim vas da pogledate ovaj dokument, to je jedna  knjižica i naslov je "Razmatranje budućnosti za Kosovo, kosovski Albanci i Srbi u dijalogu" i to je izveštaj o projektu. Dokument je na grafoskopu optuženi je izneo neke primedbe o vama, ali molim vas da pogledamo sada predzadnju stranu tj. strana 66

ROBINSON:

            Dokument počinje od strane 68.

NAJS:

            A vidim da ste onda dobili samo jedan izvod. Časni sude, ja se izvinjavam i molim vas da pogledate onda na ovu stranu originala. U knjizi se vidi jedna zbirka članaka i ovde vidimo jedan na strani 66, to je ishod razgovora sa Ratomirom Tanićem u Beogradu.  Ko je Ratomir Tanić koji se ovde spominje, molim vas da pogledate članak.

ODGOVOR:

            Sudeći po članku mislim da sam to ja.

PITANjE:

            Sada pređimo na stranu 68 Knjižica ima datum avgust 97, ali onoliko koliko može da nam pomogne u vezi 95. gledamo unazad ako na članak čiji je naslov "Projekat za rešenje srpskog albanskog pitanja na Kosovu i Metohiji" kaže da predstavnici Srbije i etnički Albanci kao i svi predstavnici koji učestvuju u rešenju ovog pitanja odlučuju se da jedan postepeni fazni pristup rešenju srpsko albanskog spora na Kosovu i Metohiji tj. za političko rešenje poštujući formulu korak po korak. Onda je tu prva rečenica i tu se ukratko navode te tri faze izgradnja poverenja, osnovni politički sporazum i status Kosova, što ste vi već opisali. Da li ovaj članak koji je objavljen 97 odražava Sporazum ili plan o kome ste nam vi pričali.

ODGOVOR:

            Apsolutno on odražava duh razgovora a za sve što postoje sumnje, ja mogu navesti dodatna dva ili tri nezavisna izvora da je zaista tako kako ja govorim. Članak odražava ukupan duh tih pregovora koje je gospodinu Miloševiću bio poznat.

PITANjE:

            Hvala vam, nastavimo. u ime Republike Srbije, Vlade i pored Ratka Markovića da li su i drugi učestvovali u ovim pregovorima i ako jesu možete li da nam date bar neka imena osoba koje su učestvovale.

ODGOVOR:

            U tim pregovorima odnosno u političkom dijalogu kako kad, je bio karakter razgovora učestvovali su samo predstavnici vladajuće koalicije SPS-JUL i Nove demokratije. U tom smislu svaki predstavnik Nove demokratije bio je obavezan da zastupa otprilike usaglašene stavove koalicije a ne svoje lične, pored mene i Ratka Markovića učestvovao je predsednik moje stranke Dušan Mihailović, učestvovao je Dojčilo Maslovarić, član rukovodstva JUL-a u ono doba budući ambasador Jugoslavije u Vatikanu. U dva navrata je bio uključena i supruga gospodina Miloševića kao predsednik JUL-a, stranke JUL, učestvovao je Ratomir Vico član rukovodstva SPS-a, u dva navrata Goran Perčević, učestvovali su ambasadori zemalja Kontakt grupe i albanski predstavnici, ali dobro to govorimo samo o srpskoj strani kako sam shvatio. Oni nisu učestvovali u svim sastancima svako od njih nego uopšte u celokupnom procesu od tri godine.

PITANjE:

            Gospodine Taniću, zamoliću vas da dajete kraće odgovore, tako da smanjimo ukupno vreme vašeg svedočenja. Ko je bio glavni predstavnik kosovskih Albanaca s kim ste vi bili u vezi, po imenu.

ODGOVOR:

            Pokojni Fehmi Agani.

PITANjE:

            Vi ste spomenuli takođe monsinjora Palju, koji je učestvovao i predstavljao je Vatikan. Koliko je bilo sastanaka u okviru ovog dijaloga, otprilike.

ODGOVOR:

            Gospodin Palja sasvim precizno je predstavljao Svetog oca Jovan Pavla Drugog kao njegov lični izaslanik. Bilo je dijaloga mojih pa minimum 10 puta sa Paljom na različitim lokacijama, a sa gospodinom Aganijem minimum 30 do 50 puta, ne mogu se tačno podsetiti za 3 do 4 godine.  

PITANjE:

            Da li je državna bezbednost podržavala to što ste vi radili ili ne.

ODGOVOR:

            Ona je podržavala celokupan proces političkog dijaloga kojim bi se izbegao rat na Kosovu, a pre svega ovaj kurs koji smo zastupali mi i znajući da je to i zvaničan kurs koji je u ono doba odobravao gospodin Milošević.

PITANjE:

            Da li su neke druge zemlje učestvovale u ovim pregovorima odgovorite sa da ili ne. Ako je da, onda kažite koje su to zemlje.

ODGOVOR:

            Da, učestvovale su zemlje kontakt grupe SAD, Engleska, Francuska, Nemačka, Rusija i kasnije se Italija pridružila bila na sastanku u Firenci.

PITANjE:

            Da li su učestvovale i nevladine organizacije.

ODGOVOR:

            Na kraju je učešće uzela veoma aktivno  Nova fondacija čiji dokument se ovde i predstavlja, zato se i pominje ona je delovala veoma jasno u ime nemačke i francuske vlade i, ovaj, to je bilo u skladu sa zahtevom gospodina Miloševića da ne budu zvanične strukture umešane u dijalog, nego ENDžI O grupe. Takođe i gospodina Palju možete shvatiti kao neku vrstu ENDžI O grupe jer je on bio i verski starešina jednog manastira.

PITANjE:

            Da li se o tim pregovorima povremeno pisalo i u novinama.

ODGOVOR:

            Kako da ne, pisalo se redovno.

PITANjE:

            Imam ovde jednu malu zbirku članaka iz novina i ono što želim je da stavim jedan od njih na grafoskop i objasniću zašto. A onda ću da kompletiram tu zbirku sutra. Mi imamo ovde redigovane verzije i prevoda i orginala na taj način što je iz njih izbrisano ime svedoka, a pošto svedok sada svedoči javno, a dovedeno je u pitanje od strane optuženog da on ima ikakve veze sa svim ovim događajima onda nam je bitno da se pojavi njegovo ime, onako kako je to objavljeno u tim novinskim člancima. Tako da ako možemo samo da se pozabavimo ovim pitanjima redosledom. Ja ću da vam predočim jedan dokazni predmet a onda ću sutra dobiti neredigovane verzije. Molim da im se sada da broj, a ja ću sutra onda da upotpunim ovaj dokazni predmet sa drugim člancima iz novina i onda bi bilo dobro da svi imaju isti broj. To će biti dokazni predmet broj.

SEKRETAR:

            Časni sude, to će biti dokazni predmet tužilaštva 147.

PITANjE:

            Želim sada da predam dokazni predmet, u stvari jedan od tih članaka molim da se on stavi na grafoskop. Članak koji mi sada gledamo je neredigovana verzija to se pojavilo u novinama. Mislim da se radi o novinama "Politika". Da li je to tako?

ODGOVOR:

            Da, to je "Politika" zvanični list Vlade Srbije.

PITANjE:

            Naslov je: Kako do rešenja na Kosovu tj na Kosmetu. Možda je smešno da vas to pitam ali molim vas da pročitate podnaslov, a to će nam onda prevodioci prevesti. Molim vas da nam pročitate podnaslov.

ODGOVOR:

            Rasprava o tri moguća scenarija krize u Albaniji delovaće u pravcu  umerenijih zahteva Albanaca sa Kosova, smatra Ratomir Tanić učesnik ovog skupa. To je podnaslov.

 

PITANjE:

            Gospodine Taniću, čuli ste zahtev da govorite sporije, to su vas molili prevodioci.

ODGOVOR:

            Ne, nisam čuo, poštovaću ga ubuduće, izvinjavam se.

PITANjE:

            U redu, molim vas da sporije govorite. Ratomir Tanić koji se pominje u ovom novinskom članku i u drugim člancima koje ćemo uvesti sutra da li ste to vi, ili je to neko drugi sa istim imenom.

ODGOVOR:

            Da, to sam ja.

NAJS:

            Hvala vam, ja ću taj dokazni predmet da kompletiram sutra. Ukratko samo da pređemo na pasus 34 a onda ćemo se vratiti na 29. Kad ste počeli taj dijalog. Da li ste verovali da je optuženi iskren u tome što radi. Odgovorite mi molim vas sa da ili ne.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste verovali da je on iskreno želeo da se obnovi autonomija Kosova.

ODGOVOR:

            Njegove reči su bile da ćemo uraditi sve da se spreči rat na Kosovu, da autonomija Kosova nije problem, da je problem samo eventualna secesija, ja nemam razloga da ne verujem u ono što sam čuo i od njega i njegovih najbližih saradnika u više navrata, u ono doba naravno.

PITANjE:

            Da pređemo sada sasvim brzo kroz uspehe ili dostignuća ovog procesa dijaloga. Da li je došlo do sastanka na grčkom ostrvu Halkidiki, gde je došlo do simulacije pregovora između strana o tom problemu.

ODGOVOR:

Došlo je, da. To je bio nastavak sastanka sa Rodosa. I o oba sastanka izveštena je javnost.

NAJS:

            Želim da uvedem sledeći dokazni predmet koji se bavi time. Časni sude to će biti dokazni predmet tužilaštva 148.

            Vi ste učestvovali lično na ovom sastanku, gospodine Taniću, ili ne?

ODGOVOR:

            Da, učestvovao sam lično.

PITANjE:

            Imam jedan dokument čije je naslov "Naučna fondacija" ja mislim da je to jedna od tih nevladinih organizacija koje ste spomenuli i naslov dokumenta je: Zajedničke preporuke za sukob na Kosovu, datum je 1997. godina. Molim vas da to pogledate, da li se tu iznosi, ja neću detaljno da prolazim kroz to, na raspolaganju je, strane se mogu pozvati na to, ali da li se tu iznosi potreba za zajedničkim dijalogom na str. 1, pasus 1. U pasusu dva se navodi potreba za hitnom akcijom. U trećem se rezimiraju preporuke ili premise na kojima se baziraju preporuke. Takođe ima pismo o namerama koje se nalazi na drugoj strani a onda se iznose mere za izgradnju poverenja i praktična unapređenja i poboljšanja, na drugoj i trećoj strani i tako dalje. Da li je to dokument koji je sačinjen na osnovu ili proistekao iz tog sastanka na Halkiju. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, da, jeste.

 

PITANjE:

            Kao posledica tog sastanaka ili kao rezultat tog sastanka, da li je došlo do drugih sastanaka, naročito u Nemačkoj ili u nemačkoj ambasadi, izvinjavam se, u Beogradu?

ODGOVOR:

            Na osnovu preporuka  došlo je do dve vrste aktivnosti sastanaka. Jedna vrsta je međunarodna aktivnost, u smislu da su nemačka i francuska diplomatija usvojile ove preporuke i zajednički ih branila kod Evropske unije, a druga vrsta su radni sastanci koji su se u Beogradu vršili. U nekima sam i ja učestvovao, jedan od njih je bio u nemačkoj ambasadi. Radnih sastanaka, ne prijema ili.

PITANjE:

            Da, da. Da li je Ratko Marković prisustvovao tom sastanku.

ODGOVOR:

            Apsolutno.

PITANjE:

            Da li je on izneo ikakvo mišljenje Vlade, stranke SPS ili bilo koga drugog u vezi ovog predloga?

ODGOVOR:

            U vezi ovog predloga on je izrazio principijalnu saglasnost u prisustvu britanskog i nemačkog ambasadora. Principijalnu saglasnost sa duhom sporazuma izričito rekavši da je taj duh sporazuma već dve, tri godine prisutan tu. Jedina primedba njegova bila je, kao shodno onoj primedbi kojoj je gospodin Milošević rekao na početku, da se ojača, da to ne bude na neki način međukorak secesije i tada je već i problem albanskog terorizma postojao, tako da su te dve primedbe bile gospodina Markovića na sam duh sporazuma. On je to podržao.

            Kasnije, ako mogu da dopunim, relevantno je za ovu informaciju, kasnije je nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel i mislim da je bio prisutan i gospodin Vedrin. Došli su sa predstavnicima ove naučne institucije  i imali su sastanak sa Miloševićem i razgovarano je o ovoj temi. Tako da apsolutno ona pokazuje duh tih pregovora koji su se vodili. Zbog toga je dato ovde.

PITANjE:

            Uprkos tim zajedničkim preporukama, da li je došlo do jednog govora u junu 1997. godine, ako se sećate tog govora optuženog i ako se sećate, molim vas da nam onda nešto o tome kažete. To je pasus 36.

ODGOVOR:

            Koliko mogu da se setim, optuženi gospodin Milošević je nakon što su te pripremne radnje u tom političkom dijalogu bile praktički gotove, da se moglo krenuti u neki ozbiljan politički sporazum između njega i gospodina Rugove. Nakon toga je naglo reterirao. Meni je poznato je reterirao i u unutrašnjim krugovima. Koliko se sećam održao je jedan govor u Prištini. Međutim, smisao reteriranja nezavisno od govora u Prištini,  bilo je to da sada više nema govora ni o kakvom povratku albanske autonomije, ni najsitnije, ni najmanje, nego da se prvo ide na rešavanje drugih pitanja. To je novi momenat bio zato što je uvek povratak autonomije figurirao kao samo razumljiva činjenica.

PITANjE:

            Da objasnimo vaš razgovor. Vi ste rekli da je on to rekao nezavisno od govora u Prištini. Ali možete li da nam kažete šta je rekao u samom govoru? Možete li da nam pomognete u vezi toga?

ODGOVOR:

            Pa, ja se više sećam onog referiranja unutrašnjeg kruga srpske vlasti nego govora. Ali smisao je isti, da Kosovo ostaje integralni deo Srbije. To znači da nema nikakve autonomije. Formula da ostaje integralni deo Srbije. Da više nema međunarodnih predstavnika u pregovorima. To reteriranje su do tada međunarodni predstavnici bili prisutni, pre svega monsinjor Palja, i učestvovali su u sklapanju sporazuma u školstvu. Tako da te dve činjenice ...

NAJS:

            Gospodine Taniću, molimo vas da usporite. Nisam sasvim siguran, ali mislim da na osnovu brzine prevoda zahvaliće vam se prevodioci ako budete govorili sporije. Moja brzina treba da vas vodi u brzini vašeg odgovora.

SVEDOK:

            Da li treba da ponovim odgovor sporije?

NAJS:

            Nastavićemo.

            Da li ste imali ikakvih kontakata sa optuženim, tokom tih godina i da li je bilo koji od tih kontakata se dotakao pitanja, da li je bilo diskriminacije protiv kosovskih albanaca, to je pasus 38?

ODGOVOR:

            Jedan kontakt koji sam imao sa njim, sa gospodinom Miloševićem, odnosi se na leto, na jul mesec 1997. godine u prilici, na prijemu JUL-a. Pre toga nisam imao između 1995. i autorizacije pratforme do tada nije bilo više, bilo je još jednom kontatakata ali se nije mnogo razgovaralo. Budući da sam već imao informacije o reteriranju, tada sam iskoristio priliku da upitam gospodina Miloševića zbog čega se ne ide u taj politički sporazum kada je sve otprilike završeno u skladu s onim što je on od 1995. govorio. Ne samo nama, Novoj demokratiji, nego i drugim članovima srpske vladajuće koalicije i međunarodnim prosrednicima.

PITANjE:

            Dobro. Molim vas da zadržite brzinu vašeg govora na ovom sporom nivou koji odgovara prevodiocima i da nam kažete da li se sećate šta je optuženi rekao na tom prijemu u julu 1991. godine?

ODGOVOR:

            Prvo, sa gospodinom Miloševićem je bilo vrlo teško smisleno razgovarati oko kosovskog pitanja u to doba. Njegov odgovor je bio u nesumnjivoj ljutini ali reflektovao poziciju koju sam ja već odavno čuo a to je bilo, jednostavno je rekao da ćemo mi pokazati, da ćemo pokazati da Albanaca ima manje od jednog miliona, odnosno manje od 10 % i da stoga ne mogu imati autonomiju takvog obima kao konstitutivni narod. Sada je najedanput to bio problem, broj albanaca.

PITANjE:

            Vi kažete da ste to čuli pre mnogo vremena. Recite nam, gde je to tačno bilo? Da li je to bilo nešto što vam je bilo novost ili je to bio koncept koji se tada spominjao svuda. Ta činjenica, odnosno tvrdnja da njih ima manje od 10%.

ODGOVOR:

            Ja to ipak moram malo opširnije pojasniti, potrudiću se da budem koncizan koliko god mogu. Ta se tvrdnja o broju Albanaca nije uopšte spominjala do vremena do kad otprilike u proleće 1997. godine, kroz razne kontakte, pa i ove u kojima sam ja učestvovao. Nije bila dovršena priprema jednog prilično povoljnog političkog sporazuma za Kosovo. U svakom slučaju dovoljnog da se izbegne rat. Kada je ta priprema bila dovršena i kada se gospodin Milošević suočio s činjenicom da međunarodna zajednica podržava duh tog sporazuma, najednput su počele da stižu primedbe vezane za broj Albanaca. Ne samo od njega nego i od njegovih saradnika. Ja sam konkretno preko rukovodstva službe Državne bezbednosti to primio. Takođe preko naše parlamentarne grupe u Parlamentu Srbije i najedanputa je počelo da se govori da ima Albanaca mnogo manje od jednog miliona, mnogo manje od 10% i da najedanputa oni zbog toga ne mogu da imaju široku autonomiju kao konstitutivni narod. Otprilike, nešto slično sam ovde na kraju krajeva mogao da čujem i od samoga gospodina Miloševića u jednoj verbalnoj ljutnji, ne u nekom zvaničnom sastanku gde je on izlagao neki plan ali je to bilo potpuno kompatibilno sa onim što sam čuo ranije.

            Naravno treba da podsetim da Albanaca je bilo minumum milion i 200 hiljada, a eventualno i 1,5 milion na Kosovu.

PITANjE:

            Rekli ste nam dakle, šta je optuženi rekao o broju Albanaca. Da li se možete setiti da li je na tom sastanku rečeno još nešto o budućnosti Kosova, o poteškoćama i drugim temama? Šta se trebalo dogoditi?

ODGOVOR:

            Gospodin Milošević je najednom kao i njegovi najbliži saradnici počeo da povezuje broj Albanaca sa terorizmom i sa podrškom terorističkim aktivnostima, i na kraju se došlo do definicije koja je ponovljena i od strane samog Miloševića, barem prema mom najboljem sećanju u odnosu na taj prijem, da srpske vlasti treba prvo da jednostavno svedu broj Albanaca na realnu meru, da se obračunaju sa terorizmom, pa da se onda vidi šta će biti tek sa političkim pregovorima. To je moja u ovom trenutku, koliko mogu da se setim, opservacija.

PITANjE:

            Šta je rečeno, kako će se ti brojevi smanjiti?

ODGOVOR:

            To nije ništa rečeno precizno, postoji samo jedan način da se smanji broj stanovnika matične države do jedne populacije sa milion i 200 hiljada, na ispod miliona, ispod 10 odsto, to znači negde oko 800 hiljada. Postoji samo jedan način da se to uradi, a to je etničko čišćenje, to nije nikakva spekulativna teza, ne postoji drugi način da se to uradi.

PITANjE:

            Ranije ste govorili o tome kako je sporazum, jedan sporazum bio dovoljan da se smanji mogućnost izbijanja rata. Da li je optuženi ili neko drugi blizak njemu, rekao bilo šta na tom sastanku ili od prilike u to vreme u vezi sa mogućnošću izbijanja rata?

ODGOVOR:

            Minimalna korekcija, to nije bio jedan sporazum, to je bio čitav pregovarački proces koji je trajao tri godine i on je doveo do takvih rezultata koji su, čiji je duh bio objašnjen u ovom sporazumu. Na kraju ne govorim o jednom političkom sporazumu nego govorim o pregovaračkom procesu između Srba, Albanaca i međunarodne zajednice, koji je trajao 3 - 3,5 godine. To je preciziranje, a inače, a konkretno su jedan od saradnika gospodina Miloševića koji preciznije objasnio potrebu rata bio je gospodin Vladimir Štambuk, na primer, ne samo on, nego recimo on mi je to nažalost najpreciznije objasnio. Na prijemu neposredno pred sastanak Milošević - Holbruk u oktobru 1998. godine gde se takođe pojavljuje isti ovaj dug sporazum o kome govorim.

ROBINSON:

            Gospodine Najs, samo trenutak molim vas. Gospodine Tanić, kada ste maločas odgovarali na pitanje o smanjenju broja Albanaca, rekli ste da je postojao samo jedan način na koji se to može uraditi, to je naravno vaš zaključak, a ono što bih ja želeo saznati je da li je ostalo bilo šta u kontekstu pregovora u okolnostima pod kojima ste vi delovali što vas je navelo da zaključite da je to jedini način na koji se može smanjiti broj stanovnika, etničko čišćenje.

SVEDOK:

            Na žalost, prvo mi smo imali iskustva neposredna iz neposredne prošlosti kako se smanjuje broj stanovnika u određenim delovima teritorije bivše Jugoslavije kroz etnička čišćenja koja su vršila i srpske i hrvatske i muslimanske snage. Dakle to je bilo neposredno iskustvo i za mene. Konkretno iskustvo vezano za sam kosovski problem bilo je to da su saradnici optuženog gospodina Miloševića u više navrata tvrdili kako Albanci zloupotrebljavaju broj stanovnika sa kojim barataju, donekle je to bilo tačno jer su oni govorili o dva miliona, realne cifre su bile oko milion i 200 hiljada, milion i 500 hiljada, realne procene i neki od najbližih saradnika optuženog su u više navrata to ponavljali da se jednostavno ti ljudi trebaju izbaciti napolje da ima mnogo ljudi koji su iz Albanije došli za vreme Brozovog perioda, da im je Brozova vlast dala pasoše itd., Optuženi to nikada nije rekao, odmah da se razumemo, ali je dovoljno dugo tolerisao slične izjave da ja nisam mogao drugačije da pomislim nego nešto slično, jer je optuženi gospodin Milošević po Ustavu obavezan da takve izjave i takvo ponašanje sankcioniše, ukoliko dovoljno dugo vremena ne sankcioniše, onda kakav zaključak može da izvuče nego da se neko novo etničko čišćenje možda sprema, a ne postoji drugi način na koji to može da se reši.

TUŽBA:

            Idemo sada dalje, od ovoga sastanka iz jula 1997. kada ste ga čuli kako direktno govori. Da li se sećate još nečega što je on direktno rekao osim ovoga što ste sada spomenuli o Albancima ili o mogućnosti rata ili nešto slično. Ako se ne sećate, idemo dalje.

SVEDOK:

            On je ako mogu tako da upotrebim taj izraz, a da ne bude uvredljiv ni za koga, on je od prilike promrmljao još nešto da albansko stanovništvo podržava albanski terorizam i da postoji neka vrsta kolektivne krivice, ali kao što sam rekao dosta je teško bilo smisleno razgovarati sa gospodinom Miloševićem u to doba, barem za ljude kao što sam ja i tako da je to jedna primedba koju ja moram radi poštenja da ocenim kao verbalni ispad ali u svakom slučaju se podudara sa činjenicama ali i sa onim što se kasnije dešavalo na Kosovu. Nažalost.

TUŽBA:

            Dobro.

            Možda ste već to spomenuli, ali da zaokružimo stvar. Značaj ovih 10 odsto da li je to nešto što se spominje u Ustavu ili u nekom drugom državnom dokumentu i ako nije, zašto je 10 odsto jedan tako značajan prag?

SVEDOK:

            Ne, to se ne pominje ni u jednom ustavnom i zakonskom dokumentu, međutim, mi smo multietnička država Jugoslavija. U svakoj multietničkoj državi u svetu pa i u našoj postoje različita prava naroda, odmeravaju se u odnosu na to da li je reč o konstituitivnom narodu ili o običnoj manjini. Cifra od 10 odsto, odnosno preko 10 odsto jasno ukazuje da je reč o konstitutivnom narodu i ta se cifra preko 10 odsto, preko 15 odsto ona je figurirala već u ranijim etničkim obračunima u Bosni i u korist i na štetu Srba. Osim toga reč je o apsolutnom broju ne samo o cifri, o procetu od 10 odsto, reč je o apsolutnom broju Albanaca, jedna je stvar znate. Dobro, Mislim da je verovatno dovoljno o toj temi.

TUŽBA:

            Kada je reč o stavu optuženog i ljudi koji su njemu bili bliski o problemu naseljavanja, o rešavanju problema, recite da li je iznesen predlog da se na Kosovu osnuje područni ured Evropske unije, to je paragraf 42. koji bi pomagao u pregovorima sa Kosovskim albancima.

SVEDOK:

            Da, taj predlog je iznešen u više navrata.

TUŽBA:

            Da li je u jednom trenutku to po svemu sudeći bilo postalo službena politika.

 

SVEDOK:

            Oprostite, ne razumem sasvim pitanje.

TUŽBA:

            Moja je greška. Da li je postojao plan da se sa nekim održi sastanak kako bi se se osnovao takav ured, i ako jeste sa kime je trebao biti taj sastanak.

SVEDOK:

            Takvih sastanaka imali su diplomatski predstavnici, diplomate, ambasadori svih zemalja Kontakt grupe sa Miloševićem, ali i ja sam imao jedan takav sastanak sa njegovom suprugom, ne kao sa njegovom suprugom, nego sa predsednikom jedne od tri vladajuće, vođom jedne od tri vladajuće stranke i sa međunarodnim predstavnikom, gospodinom Martinom Lucom, koji je bio predstavnik Karla Bilta, visokog komentara UN za etničke odnose.

TUŽBA:

            Nakon tog sastanka da li je supruga optuženog vama nešto rekla o tome šta će biti sa tim planom za otvaranje područnog ureda evropske unije.

SVEDOK:

            Ja bih samo molio, nije reč o supruzi oputuženog, nije reč o privatnim stvarima, reč je o vođi jedne stranke.  Gospođa Marković je tokom sastanka vrlo lepo primila tu inicijativu, ona je naravno bila upoznata sa njom i ranije nije ona prvi put došla preko mene i u principu se složila koliko može da utiče na gospodina Miloševića u političkom smislu, ne u privatnom naglašavam ponovo, da se zaista taj ured otvori kako bi na neki način pomogao u istraživanju srpskih žrtava. Međutim, nakon sastanka bio sam obavešten od nje sledećeg dana da od toga nema ništa da je to prosto eto, da bi se bilo ljubazno prema jednom stranom predstavniku. Naglašavam da je ured Evropske unije imao pre svega smisao da zaštiti srpske interese a ne albanske na Kosovu.

TUŽBA:

            Naravno vaši pogledi o tome da li su se pregovori vodili ozbiljno ili ne, možda nisu toliko važni, jer sud će na kraju o tome odlučiti. Međutim, recite da li ste kasnije neposredno pre Rambujea imali sastanak sa tim istim Ratkom Markovićem na kojem je on izneo stav o tome da li su pregovori ozbiljni ili ne. Molim da na ovo pitanje odgovorite samo sa da ili ne.

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Molim vas recite nam onda  šta vam je on rekao o ozbiljnosti i neozbiljnosti tih pregovora.

SVEDOK:

            Mi smo imali jedan dosta dug sastanak upravo posle tog sastanka sa britanskim i nemačkim ambasadorom u Beogradu gde je bio prisutan još gospodin Branko Branković, posle toga smo gospodin Ratko Marković i ja otišli u zgradu Predsedništva, u zgradu Vlade Srbije, dugo smo razgovarali uopšte o tome problemu, taj se problem ozbiljno izučavao u Beogradu, ne na nivou tračeva, nego na nivou ozbiljnih analiza. I gospodin Marković je rekao da su, taj ukupan pregovarački proces, ja naglašavam u kome je on učestvovao i ja i već pomenuti koje sam pomenuo da je on sasvim bio ozbiljan na početku, ali izgleda da se sve polako zaglavljuje, da od strane gospodina Miloševića ona prva podrška koja je bila polako se topi, da se izgleda menjaju prioriteti Srbije, nije optuživao nikoga, specifično, ali je izrazio ozbiljne rezerve jer je došlo do zaokreta. To su bile i moje rezerve i onda smo o tome pričali, i onda mi je on rekao da nasuprot duhu pregovora da je dobio instrukcije od gospodina Miloševića, pripremi jednu potpunu drugačiju platformu za pregovore sa Albancima za koje smo svi znali da je unapred osuđena na neuspeh koja je bila bitno drugačija nego što je ova platforma, dakle već je bilo i stvaranje takozvanih dimnih zavesa i za pregovore i već je počela ona situacija koju mi u Srbiji zovemo što gore, to bolje.

            Prebacivanje odgovornosti na drugu stranu, umesto konkretnog napretka.

TUŽBA:

            Paragraf 48. Jeste li godine 97. ili 98. iz vaših kontakata sa obaveštajnim službama drugih zemalja saznali da će postojati podrška za eliminaciju OVK?

SVEDOK:

            Da. Ja opet želim da naglasim to su bili radni sastanci u smislu razmene analitičkih informacija. Dakle ne ono što bi moglo ličiti na špijunažu. Međunarodna zajednica je bila jako zabrinuta za bezbednosni aspekt kosovskog problema, posebno za čitav talav izbeglica, za trgovinu drogom koja je bila povezana sa albanskim terorizmom, trgovinom ljudima itd. Veoma jasno je dat signal da će nove vlasti i gospodin Milošević imati zeleno svetlo za slom terorističke organizacije OVK, naravno legalnim sredstvima sile ukoliko gospodin Milošević obezbedi politički sporazum, sa kosovskim Albancima za mirno rešenje kosovskog problema. Te dve stvari su bile povezane jedna sa drugom, ne u smislu ucene, nego sa jasnim objašnjenjem koje sam ja preko službe bezbednosti takođe priložio sa jasnim obrazloženjem da ako nema političkog sporazuma onda terorizam dobija krila i obični ljudi koji ne žele da budu teroristi postaju teroristi.

TUŽBA:

            Prema tome međunarodna podrška bila je dostupna. Da li je to, koliko znate objašnjeno optuženom? I ako jeste, kakva je bilal njegova reakcija na to, da postoji mogućnost međunarodne podrške za eliminaciju OVK.

SVEDOK:

            Gospodinu Miloševiću je to objašnjeno ne jednom nego ako mogu figurativno da kažem sto puta, pošto je to veoma važno pitanje bilo. Ja imam apsolutnu potvrdu da je to objašnjeno u veoma visokim kontaktima daleko iznad nivoa o kome ja sam spreman da govorim. U svakom slučaju čak na nivoima ministara spoljnih poslova i predsednika Vlade, ali naša služba bezbednosti veoma aktivno radila na tom pitanju i svih izvora informacija uključiv i onaj sa kojim sam ja raspolagao, ta podrška međunarodne zajednice u suzbijanju albanskog terorizma u slučaju političkog rešenja bila je nedvosmislena, bila je predstavljena Miloševiću, on je tu podršku iz početka dočekao sa oduševljenjem, ali se kako sam bio informisan,  veoma brzo počeo sa ponašanjem kao da ta podrška ne postoji, i kao da međunarodna zajednica podržava albanski terorizam. To je bila totalna inverzija istine i tu je reagovala služba državne bezbednosti i tu smo imali razgovor o tom pitanju, tako znam da je gospodin Milošević tu podršku međunarodne zajednice moguće jednostavno prećutao ili izvrnuo u drugom pravcu.

TUŽBA:

            U februaru i martu 1998, to je paragraf 53, da li su uloženi napori da se prikupe tačnije činjenice o situaciji na Kosovu.

SVEDOK:

            Da te napore preduzelli su general Perišić u kapacitetu načelnika generalštaba i Jovica Stanišić u kapacitetu načelnika državne bezbednosti Srbije zajedno sa gospodinom Zoranom Lilićem. Ja sam o tome bio obavešten od službe državne bezbednosti o tom naporu. Od rukovodstva službe državne bezbednosti.

TUŽBA:

            A svrha tog utvrđivanja činjenica je bila šta?

SVEDOK:

            Kako sam obavešten od strane rukovodstva službe državne bezbednosti, a kasnije sam i dopunio znanje iz razgovora sa vojnim rukovodiocima svrha te fak fanding mišn, bila je da se jednom prečiste kontroverzne činjenice oko stvarnog stanja na Kosovu, koliko ima terorista, da li ih ima malo, puno ili osrednje, kakva je njihova logistika, da li stanovništvo zaista podržava terorizam OVK ili ne, da li u tome ima odgovornosti srpske policije ili nema, dali ima odgovornosti Vojske, dakle jedna ozbiljna studija koja bi bila predstavljena gospodinu Miloševiću ii na osnovu čega bi rukovodstvo Vojske i rukovodstvo službe državne bezbednosti zahtevalo od gospodina Miloševića da svoje ponašanje na Kosovu podobi i stvarnom stanju a i zakonomskoj regulativi, a i državnim interesima Srbije i Jugoslavije.

TUŽBA:

            I kao rezultat toga da li su iznesene neke preporuke optuženom?

SVEDOK:

            A prvo, ta misija je kako sam ponovo informisan od strane rukovodstva Službe državne bezbednosti, a kasnije od rukovodstva ta misija je već bila upropašćena u samom izvođenju pošto se u tu misiju uključila osoba bliska Miloševiću čiji je zadatak bio da same rezultate na terenu predstavi u drugačijem svetlu. Ja ne znam da li će mi u sudu biti dozvoljeno da pomenem ime, da li će mi sud dozvoliti da pomenem ime ili ne. Reč je o gospodinu Nikoli Šainoviću. On je na neki način delom sam sebe uključio u tu emisiju, a delom i po odobrenju gospodina Miloševića, gospodin Stanišić, Perišić i Lilić isključivo su gledali da zaobiđu bilo koga od onih Miloševićevih saradnika koji su bili skloni izvrtanju činjeničnog stanja, izvrtanju istine. Želeli su jedan jasan i napristrasan uvid. Međutim, bez obzira na prisustvo toga, na prisustvo gospodina Šainovića, ipak su bili zaključci sa te misije. Ti zaključci su bili u dva ili tri pravca, da li treba da ih pomenem ili ne.

 

PITANjE:

            Da molim, kakve su bile preporuke?

SVEDOK:

            Preporuke su bile, govorimo o proleću 1998. kada već prve borbe počinju, odnosno već su počele između srpskih snag bezbednosti i albanskih terorista. Preporuke su bile:

            Prvo, da se vojska i policija moraju početi upotrebljavati u okviru zakonskih i ustavnih ovlašćenja, a ne kao do tada po liniji privatnih komandi i nedovoljno definisanih ciljeva.

            Druga preporuka bila je da ukoliko se albanski terorizam želi slomiti vojnim sredstvima, u okviru Zakona i Ustava, da mora biti proglašeno vanredno stanje na delu teritorije i da OVK mora biti proglašena zvaničnom terorističkom organizacijom. Vanredno stanje na delu teritorije uvodi Skupšina SR Jugoslavije, a ne predsednik po svojoj želji, i preporuka je bila da pod hitno treba pristupiti političkom rešenju koje već postoji da bi Srbija imala, Jugoslavija, legalni politički osnov da može da primeni silu u razbijanju albanskog terorizma jer u protivnom albanski teroristi postaju borbi za slobodu, to je veoma jasno.

            To su otprilike bile preporuke i one se posle ponavljaju u više navrata kao stav rukovodstva, službe bezbednosti, rukovodstva vojske, a i naše stranke i mene lično.

 

PITANjE:

            Molim vas da i dalje imate na umu brzinu kojom govorite.

            Recite, vi ste na početku vašeg odgovora spomenuli nekakve privatne zapovedne lance, šta ste mislili pod tim?

SVEDOK:

            Pa bilo je poznato već u drugoj polovini 1997. godine da se rukovodstvo Službe državne bezbednosti, rukovodstvo Vojske i jedna grupa političara unutar vladajuće koalicije koja se kolokvijalno zvala reformističko krilo, da se oni suprotstavljaju ili da kažem da se mi suprotstavljamo, pošto sam ja spadao u tu grupu, da se suprotstavljamo voluntarističkoj upotrebi sile na Kosovu, prosto zato što za tim nije bilo potrebe. Ne zato što neko voli više Albance nego Srbe nego nije bilo potrebe za tim. Suočen sa tom činjenicom gospodin Milošević je primenio privatan lanac komande, vaninstitucionalno zaobilazeći Generalštab, rukovodstvo Službe držvne bezbednosti i legalne institucije Srbije i Jugoslavije kao što su Skupština, Vlada itd. I to je bilo locirano kao problem još krajem 1997. a naročito na početku 1998. godine, kad su počele prve ozbiljnije borbe između srpskih snaga bezbednosti i albanskih terorista gde su stradali mnogi civili bez  ikakve potrebe.

NAJS:

            Dobro, hvala.

 

MEJ:

            Sada je došlo vreme da završimo sednicu za danas.

            Gospodine Najs nastavićemo sa svedočenjem ovog svedoka sutra ujutro. Možda bi ste mogli razmotriti tajni ovog svedoka, jer ukoliko je moguće bilo bi dobro da ovog svedoka završimo još ovaj tjedan, on daje dosta opširne odgovore i bilo bi bolje kad bi oni možda bili malo kraći i koncizniji.

NAJS:

            Učiniću što mogu.

MEJ:

            Sada moramo završiti  sednicu za danas. Gospodine Taniću, molim vas da se vratite ovamo sutra ujutro u 9.00 sati.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest