aktuelno-m.gif (3720 bytes)

09. maj 2002. godine

STENOGRAM

 

________:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svih osam razreda ste završili tamo?

SVEDOK:

            Osmogodišnju školu završio sam u Čirezu, srednju školu u jednom drugom mestu, a Univerzitet u Prištini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta ste studirali ____ Prištini?

SVEDOK:

            Ništa nisam studirao, ja sam završio samo srednju školu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa malo pre sam razumeo kad kažete Univerzitet u Prištini, da ste bili na Univerzitetu?

SVEDOK:

            Ne, ne, završio sam osnovnu školu u Čirezu, srednju školu u Prištini. Ta se srednja škola zove Medresa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to verska škola?

SVEDOK:

            Da, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se može zaključiti, znači da vi dobro poznajete selo Ćirez i stanovnike Ćireza?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čime ste se bavili između 86-te do septembra 1998?

SVEDOK:

            Do tada sam radio u građevinskoj industriji, završio sam jedan tečaj za građevinarca i radio sam kao pravnik na gradilištu. A radio sam kao hodža u selu Baks, dakle kao muslimanski sveštenik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, razumem, radili ste u građevinarstvu i radili ste kao hodža? Istovremeno?

SVEDOK:

            U to vreme nisam radio kao hodža, ali sam, nego sam radio kao građevinski radnik. Sve do pre 4 godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u selu Baks ste radili kao hodža, da li ste kao hodža radili još gde osim u selu Baks?

SVEDOK:

            Radio sam i u Jašanici 74-te i 75-te.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Isto kao hodža?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u selu Baks kao hodža koliko ste dugo radili, od kad do kad?

SVEDOK:

            Radio sam kao hodža 25 godina, ali samo tokom meseca ramazana, samo jednu mesecnu godinu. A sada radim kao hodža, jer smo izgradili džamiju u selu Baks i tu sada radim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U izjavi vi navodite da je 80% stanovništva napustilo selo Baks i da ih je ostalo samo nekoliko i to nekoliko muškaraca da se brine o stoci, jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je ostalo muškaraca?

SVEDOK:

            Nekoliko muškaraca, ne mogu reći tačno koliko ih je bilo, ali tokom prve ofanzive u septembru 1998. nakon srpskog napada koji je došao iz ____ Glogovca i Srbice, stanovništvo je isterano na planinu Ćićevica gde se okupilo više od 20 hiljada ljudi. Selo Baks potpuno je spaljeno, možda ne sasvim spaljeno, možda ne 100%, ali 90% kuća je zapaljeno. Nakon te ofanzive koja je trajala 2 dana, dobili smo nešto pomoći od OEBS-a.

SUDIJA:

            Gospodine Salihu morate prekinuti. Molim vas lepo da slušate pitanja, pažljivo i da odgovarate samo na pitanja, tako ćemo brže raditi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, koliko je muškaraca ostalo u selu kada je kažete stanovništvo otišlo iz sela, da se brine o stoci?

SUDIJA:

            Rekao je da ne može tačno reći. Možete li nam reći od prilike gospodine Salihu?

SVEDOK:

            Pa oko 20-30, jer nije bilo mesta gde se stanovništvo moglo skloniti. Rekao sam vam da je 90% kuća spaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja pitam koliko je ostalo u selu? Ovo što ste vi govorili da su ostali muškarci da se brinu o stoci. Znači,

SVEDOK:

            Kažem vam 20-30 muškaraca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, da li su ti muškarci bili naoružani?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ako nisu bili naoružani, kako se može govoriti o napadu nekom na selo?

SUDIJA:

            Šta to pitanje znači, samo trenutak, samo trenutak. Prvo da vidimo da li možemo shvatiti pitanje. Što to pitanje znači, gospodine Miloševiću?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            20-ak ljudi koji nisu naoružani, svedok tvrdi da je izvršen napad na selo u kome nema niko, samo nekoliko nenaoružanih ljudi, jel to tačno?

SVEDOK:

            Rekao sam vam, ofanziva je započela u oktobru 98-me. I oni su spalili sve kuće. Stanovništvo više nije imalo kuda otići. I zato je samo 20-30 ljudi moglo ostati u selu i tamo naći utočište. Ti ljudi nisu bili naoružani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, vi ste rekli da je 80% stanovnika napustilo selo Baks, a da su ostali ljudi koji se brinu o stoci, a posle toga je usledila ofanziva, jel tako ili ne?

SVEDOK:

            Ja govorim o ofanzivi iz godine 98-me. Tada su kuće spaljene i sada mi nije jasno što vi tu ne shvatate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ništa neću, pitam vas, u vezi sa vašom izjavom, to je sve što.

SUDIJA:

            Ovo nema smisla. Predlažem da idemo na sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi navodite da je ubijeno između 180 i 190 ljudi na tom području. Na osnovu čega vi iznosite tu tvrdnju?

SVEDOK:

            To je bilo za vreme ofanzive na Ćićevicu, i to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi govorite znači, o borbama na Čičavici?

SVEDOK:

            Nije bilo nikakvih borbi, samo ofanziva. Od strane srpske vojske. To je bilo granatiranje sa odaljenosti 10-15 kilometara, kada smo se vratili niti je jedna kuća ostrala stajati. Gotovo. Kao što sam rekao, to je došlo iz smera Glogovca i oni su bombardirali Ćićevicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Salihu, samo da razjasnimo nešto. Malo pre ste rekli, ofanziva na planinu Čičavicu. Jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel vi znate da su na planini Čičavici bile jake snage UČK? Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            To nije istina da je bilo snaga UČK na Ćićavici u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda možemo da idemo dalje, vi tvrdite dakle, nije bilo snaga UČK na planini Čičavici. A ko su vam bili izvori informacija u vezi sa ovim što govorite da se dešavalo na Čičavici?

SVEDOK:

            Ja sam bio jedan od onih koji su pobegli zajedno sa mojom obitelj i sa nećacima, susedima, svi zajedno smo otišli tamo. Ja sam to sam iskusio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda to još jednom potvrđuje, ako se ne varam da ste vi dobro informisan čovek o svim događajima, jel to tako možemo da zaključimo?

SVEDOK:

            Ja sam dobro informiran o onome što sam naveo u mojoj izjavi, zato jer sam to sam proživeo i sasvim sam siguran u ono što govorim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SUDIJA:

            Pomozite nam u vezi sa ovim. Ova brojka 180-190 poginulih ljudi u to vreme, na čemu se zasniva taj broj?

SVEDOK:

            Jer najmanje 30-40 ljudi sam ja pomogao pokopati vlastitim rukama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel možemo dalje da idemo?

SUDIJA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je onda poznato da su teroristi UČK bili naročito opasni u svojim napadima i danju i noću, pogotovu u selu Ćirez? Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Ne znam ništa o teroristima, znam da UČK nije bila opasna. Znam da je UČK branila ljude koliko god su mogli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je vaš opis karaktera njihove aktivnosti. Ja vas pitam, da li znate za tu njihovu aktivnost?

SVEDOK:

            Rekao sam da je OVK branila ljude.

SUDIJA:

            Recite nam onda ovo, u vremenskom periodu kojim ste sada ____, a to je znači jesen 98-me, septembar ili oktobar, da li je bilo pripadnika OVK u Čirezu ili ne?

SVEDOK:

            U Čirezu i u Pelazu ih je bilo, ali OVK, i siguran sam u to što govorim, OVK tamo nije bila teroristička organizacija, oni su branili ljude, oni su bili naša jedina podrška.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja vas dakle i ne pitam o karakteru, po vašem mišljenju njihove aktivnosti. Pitao sam vas, da li su bili tu. Vi kažete da. Da li vam je poznato ime Muji Krasnići Kapući?

SVEDOK:

            Čuo sam za njega, ali ne poznajem ga osobno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kad ste čuli za njega iako ga ne poznajete lično, da li znate da je u tom regionu on delovao, da je ubijao policajce na primer, da li znate za to?

SVEDOK:

            To ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ne znate idemo dalje. Kad kažete da ne znate. Dobro, a da li znate ko je Ramuš Hajradinaji?

SVEDOK:

            Znam, on je iz Đakovice, a ja sam iz Drenice. To je nekih 70-80 kilometara daleko, čuo sam njegov glas na televiziji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je ovaj Muji Krasnići Kapući za koga ste čuli zajedno sa Ramušem Hajradinajem delovao na tom terenu i u toj oblasti i da su izvršili niz akcija u kojima je mnogo ljudi ubijeno ili kidnapovano. Da li znate nešto o tome?

SVEDOK:

            Ne, ne, ne znam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste možda videli njegovu knjigu, dijalog.

SUDIJA:

            Rekao je da nema nikakve informacije o tome, idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda da se držimo onoga o čemu ima informacije. Dakle, rekli ste u Ćirezu i okolnim selima, bila je UČK. Šta su oni konkretno radili tamo?

SVEDOK:

            Ljudi su računali na njih. To je bila jedina podrška koju smo imali, nismo imali nikakvu zaštitu osim OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam, molim vas, ja vas pitam za ono što su oni radili, ne govorimo šta su oni fizički radili.

SVEDOK:

            A ja vam kažem. Branili su ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ajte opišite kako su branili ljude?

SVEDOK:

            Ako je bilo potrebe, ali nije čak bilo ni prilike, jer je to granatiranje dolazilo iz udaljenosti, nisu čak ni imali šansu da nas odbrane. Jer OVK nije bio unutar sela, oni su uvek bili 5-6 kilometara dalje, prema tome nisu imali stvarnu vezu sa civilnim stanovništvom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, malo čas ste rekli da su u Ćirezu i pomenuli ste još jedno selo koje ovde u transpektu ima, ali ja ne mogu sada da se setim imena tog sela, da su tu bili UČK. Sada kažete da su bili van sela. Jesu bili u selu ili su bili van sela?

SVEDOK:

            OVK se uvek nalazila dalje od ljudi, uvek na nekoj udaljenosti. Nisu imali kontakt sa ljudima, to je bilo nekih 5-6 kilometara daleko. Oni su se držali dalje od civila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to vam je nešto drukčije od onoga što ste rekli malo čas. U svojoj izjavi vi navodite da niko iz vašeg sela nije ubijen. Da li je to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Što, nisam shvatio pitanje. U to vreme niko nije ubijen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ovih 180-190 navodno ubijenih ljudi o kojima govorite?

SUDIJA:

            Već je odgovorio na to. Rekao je da je pokopao njih 40 sam.

SVEDOK:

            Bilo je barem 40 sela u to vreme obuhvaćenim ofanzivom io njihovi seljani se okupili u Ćirezu. Od Kline do Glogovca, sva sela iz Ćićavice su se okupila na Ćićavici.

ROBONSON:

            Gospodine Salihu, ti ljudi koje ste vi pokopali, da li ste ih vi pokopali u okviru vaših verskih dužnosti, hodže?

ODGOVOR:

            Ne, to su bile grupe seljana i mi smo zajedno pokopali njihove leševe.

ROBINSON:     

            Hvala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste sahranjivali pripadnike UČK koji su poginuli na Čičavici. Da li je to tačno ili nije?

SVEDOK:

            To nije tačno. Ja sam pokopao civile i isto tako tamo je bio i Les Gradica, doktor, on je bio jedan od onih koji su izmasakrirani i unakaženi na Čičavici, odsekli su mu ruku. Ja nisam pokopao niti jednog vojnika OVK, jer niti je jedan poginuo. To su bili samo civili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, nije bilo poginulih vojnika UČK?

SVEDOK:

            Ne, nije bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, u tim svim selima je bila UČK, bila je ofanziva, ali niko od UČK nije poginuo. Ofanziva nije bila na UČK nego na civile, jel to vi tvrdite?

SVEDOK:

            To je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u kojim mestima su ubijeni ti ljudi?

SVEDOK:

            Ti su ljudi ubijeni u selu Grabovac i Dubovac. Ćićavica je duga nekih 13 kilometara i to je bilo područje gde se to dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste li vi videli to kada su oni ubijeni?

SVEDOK:

            Rekao sam vam da sam ih pokopao. Nisam mogao videti sve njih kad su bili ubijeni. To bi bilo nemoguće. Možda sam video njih 3 ili 4. Video sam jednu osobu iz Kožice kada je granata pogodila drvo i otac i sin su poginuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, to je ono što.

SVEDOK:

            Kad je granata pala na njih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste svojim očima videli ta dva poginula, kad je na njih palo drvo?

SVEDOK:

            Radilo se o tome da je granata srušila drvo, nije se radilo o drvetu, kao takvom, i onda su poginuli otac i sin.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, da razume, to je ono što ste vi lično videli?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malo pre ste rekli da UČK nije imala prilike da brani ljude, jer su naše snage pucale iz daljine. Jel tako?

SVEDOK:

            Da, naravno. Granatiranje je dolazilo od udaljenosti sa 10-15 kilometara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači zbog toga.

SVEDOK:

            Glogovac i Srbica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li tvrdite da zbog toga znači pripadnici UČK uopšte nisu pucali, jer nisu imali u koga, jel tako?

SVEDOK:

            Tamo nije bila OVK molim vas, gospodine Milošević. Nemojte molim vas, mešati moju izjavu. OVK je trebala braniti ljude. Tamo nije bilo OVK, to sam vam već rekao. Tamo su bili samo civili, granatiranje je bilo upereno na Ćićevicu, i tamo su čak iskopali rupe, sve je bilo uništeno.

SUDIJA:

            Da li OVK u tom periodu, barem koliko ste vi mogli videti pucala? Da li ste videli bilo kakvo pucanje od strane OVK?

ODGOVOR:

            Ne, oni nisu otvarali vatru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači nisu imali na koga, jer su naše snage iz daljine dejstvovale, tako kažete jel? Jel to vaše objašnjenje?

SVEDOK:

            Ja govorim da su se svi ti ljudi okupili na planini Ćićavici. A ovi su pak došli sa tenkovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malo pre ste pomenuli rovove koje su iskopali. Ko je iskopao rovove?

SVEDOK:

            Tačno da sam ja to rekao. Ja sam rekao da posle ofanzive, dva dana kasnije smo mi te ljude sahranili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao, za ove rovove o kojima ste malo pre govorili. Ko je napravio te rovove?

SVEDOK:

            Nisma to rekao, nije bilo rovova. Odgovorio sam da smo mi posle ofanzive sahranili ljude, nismo mogli da ih ostavimo tek tako da leže na zemlji. Spomenuo sam jednog čoveka koga sam ja video unakažen, dr. Lesi iz Gradice.

ROBINSON:

            Gospodine Salihu, da li znate da je u tom periodu došlo do jedne bitke između OVK i srpskih snaga. Da li je bila ikakva situacija kada su OVK i srpske snage bile u borbi?

ODGOVOR:

            Ne, u tom periodu toga nije bilo. U tom periodu bilo je OVK, ali oni nisu mogli da se bore, ali posel ofanzive oni su bili razbijeni, u to vreme nije bilo sukoba.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vi vršite unakrsno ispitivanje već pola sata i još nismo prešli prvu stranu njegove izjave, a kao što znate u izjavi se iznose prilično ozbiljni navodi o zlostavljanju. On je bio prisutan na jednom pogubljenju i on to sve opisuje ako ćete to da osporite onda to treba da uradite u narednih pola sata, a ne da se bavite ovim preliminarnim stvarima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja to u potpunosti osporavam. Pošto to svakako nije istina. Ali ne očekujem da će svedok da kaže da to nije istina, jer ovde dolaze svedoci koji govore takve neistine da ih je verovatno neko morao istruirati da se tako ponašaju. Naravno, da osporavam. Valjda ne smatrate da.

SUDIJA:

            Molim vas, ne držite govor. Ako ćete vi da osporavate to što svedok govori, vi onda morate njemu to da iznesete, da mu date priliku da on na to odgovori. Ako vi iznosite neke tvrdnje o tome da postoji instrukcija kako svedoci treba da svedoče, onda vi morate to da iznesete svedocima, tako da oni mogu na to da odgovore. A nema nikakve koristi da jednostavno iznosite te tvrdnje nama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro. Malo pre je svedok rekao da je posle ofanzive UČK bila razbijena. Jel to tačno?

SVEDOK:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A pre toga ste rekli da toj ofanzivi UČK nije ni učestvovala. Kako je mogla biti razbijena u ofanzivi u kojoj je nije bilo?

SVEDOK:        

            Moguće je, zato što posle granatiranja od strane srpske vojske OVK nije mogao tome da se suprotstavi. OVK je sačuvao svoj moral i pokušao da se ojača nakon ofanzive. Ja nikada nisam lično bio pripadnik OVK, ali mi je sada žao što to nisam bio. I ljubazno vas molim da pročitate moju izjavu da sam i ja imao pušku.

MEJ:

            Molim vas da govorite jedan po jedan. Koje je naredno pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato, da li vam je poznato da je 98-me godine došlo do veoma intenzivnih akcija, terorista UČK na policiju i druge građane. Upravo u vašem kraju u kojima su pregnačili Selimi, Sultan iz Ovčara, Sahit Jašari iz Donjeg Prekaza, Sabit Gecaj iz Glavuše, čak je taj Gecaj bio ranjen i našao utočište u Baksu u vašem selu. Da li vam je poznato, da li su vam poznati ti događaji, s obzirom na ulogu vašeg sela u tome, da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            To nije tačno da je Sabi Gecaj došao u selu Baks. To nije tačno. I on nije bio ranjen u Baksu. A nisam čuo da je Sultan Salimi, kako ste vi to rekli, nekoga napao, a Jašari nisam dobro čuo to ime koje ste spomenuli, nisam čuo da su oni napali policiju, ja nemam nikakve informacije o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ništa ne znate o tome.

SVEDOK:

Ne, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Da ne gubimo onda vreme ako ne znate ništa. A da li se sećate na primer, evo još 90-te.

SVEDOK:

            Treba da me pitate o onome što znam i onome o čemu sam svedočio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja vas pitam, pošto ste vi vrlo obavešten, vi ste radili kao hodža i znate sve u toj okolini. Da li znate još 94-te godine Šefćeta Dibranija, šumara iz Gradice koga su maltretirali i posle toga ubili pripadnici UČK. Da li ste čuli za njega?

SVEDOK:

            Šerćet Dibrani, jer Šerćeta Dibranija su ubili vaši, a ne OVK. On je ubijen u Srbici. I vi vrlo dobro znate koje njega ubio, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znate znači za ubistvo Šerćeta Dibranija, šumara u državnoj službi?

MEJ:

            On je dao svoj odgovor, nema potrebe dalje o tome govoriti, nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate kad su ti isti teroristi maltretirali Haljima Haljilja i njegov je otac Hasan, zemljoradnik iz Ćireza. Da li znate za to?

SVEDOK:

            Da, znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li možete da mi kažete koliko je u selu Baks i Ćirez UČK regrutovala mladića?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ih je regrutovala?

SVEDOK:

            U Baksu 7, a u Ćirezu četvorica, koliko je meni poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo tih 11?

SVEDOK:

            To su oni za koje ja znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oni su, dobro, oni su regrutovani prisilno od strane UČK. Jel tačno ili nije?

SVEDOK:

            Nije prisilno, kao što sam rekao sada kada gledam unazad i ja bi voleo da sam bio pripadnik OVK, ali nisam bio te sreće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja vas to ne pitam, znači, vi tvrdite da nisu prisilno regrutovani? A da li je tačno da ste kao hodža tim istim vojnicima prenosili poruke Alaha za sveti rat? Jel tako ili nije?

SVEDOK:

Ne, to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da l je tačno, da je 94-te godine među hodžama postignut dogovor da kažu vernicima da mogu lažno da se kunu pred organima vlasti, jer je to u interesu albanskog naroda, da li je tačno da je postignut taj dogovor među hodžama?

SVEDOK:

            Nije, to nije tačno. Mogu da kažem da je ono što je u mojoj izjavi, apsolutno tačno, sve je istina, ali gospodin Milošević me ne pita o mojoj izjavi, zato što kad sam bio zarobljen.

MEJ:

            Molim vas, da pokušate da odgovarate na pitanja ako možete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi u svojoj izjavi, jel ne znate ni za jedan element ovoga da je među hodžama dogovoreno da mogu lažno da se kunu vernici. Nije vam to poznato?

MEJ:

            Rekao je da nije istina, prema tome nema svrhe o tome raspravljati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, u svojoj izjavi uopšte ne objašnjavate period od septembra 98-me godine do marta 99-te. Gde ste bili u tom periodu i čime ste se bavili?

SVEDOK:

Kao što sam već rekao, nas 20-25 smo se vratili u selo sa ju es ejdom i imali smo neke šatore i neke druge zaklone u selu i tamo smo bili. Do 29-30 aprila dok nije došlo do druge ofanzive, a mogu da kažem, da je to bila jedna od najtežih ofanziva na Kosovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači bili ste u selu za sve ovo vreme?

SVEDOK:

            U mestu koje se zove Fušmola.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali vi u izjavi navodite da ste uhapšeni u šumi 29. aprila u trouglu sela Baks, Vrbovac i Ćirovica?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi navodite da je sa vama uhapšeno 11 ljudi, jer su vam svi bili rođaci. Jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad su vam rođaci, kako ne znate imena trojice od njih?

SVEDOK:

            Ta imena nisu spomenuta, zato što oni nisu iz mog sela, i ja nisam spominjao zbog toga njihova imena. Ja sam spominjao imena samo ljudi iz mog sela. Tog dana kada smo bili uhvaćeni u selu Fušmole koje je okruženo selima Baks, Vrbov, Glogovac i još nekoliko sela, to mesto se zove Fuše Emoleš.

MEJ:

            Sačekajte samo trenutak, molim vas. Gospodine Miloševiću, izvolite sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste uhapšeni u selu ili u šumi? Tvrdite da ste uhapšeni u šumi. Sad kažete da ste uhapšeni u selu? Gde ste uhapšeni u selu ili u šumi?

SVEDOK:

            Nisam rekao u selu, rekao sam u mestu koje se zove Fuše Emoleš. Sva ta sela koja sam ja spomenuo iz njih su svi bili proterani. Mi smo se skupili muškarci, žene, deca, starci, mladi ljudi u Fuše Emole.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, odgovorili ste mi na pitanje. Kad ste uhapšeni, gde su vas odveli?

SVEDOK:

            Odveli su nas u džamiju u selu Ćirez koja je sada uništena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, ako ste bili uhapšeni i bili ste odvedei u džamiju u selu Ćirez. Kako ste znali šta se dešava 29. aprila kad ste bili uhapšeni?

MEJ:

             Nisam pratio, ne shvatam to vaše pitanje, kako to mislite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitanje glasi: ako je bio uhapšen i odveden u džamiju kako je znao šta se događalo tog dana kada nije bio tamo?

MEJ:

             Na koji pasus u izjavi se pozivate sada. Samo trenutak da vidimo tačno koje je to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            _______ sa ovim ovde, te izjave on govori o događaju.

MEJ:

            Da li je to pasus na koji mislite: u petak 29. aprila, počela je nova velika srpska ofanziva u čitavom kraju. Ofanziva je trajala tri dana, kraj po kraj iz dana u dan je napadan. Pitanje je sledeće: ako ste vi bili u džamiji kako ste znali šta se dešavalo na drugim mestima?

 

SVEDOK:

            Kad su nas uhvatili tog dana, to je bio 29. april, odveli su nas u džamiju i noć smo proveli u džamiji. Sledećeg dana smo ih videli kako ponovo napadaju to mesto gde su nas uhvatili. Ujutru, došla su tri ili četiri džipa, to su bili džipovi srpske vojske, izveli su 176 ljudi koji su bili u džamiji i odveli su nas u Glogovac. Pre nego što su nas odveli u Glogovac u mestu koje se zove Šavari, došla su tri kamiona i iako je u džamiji ostalo još ljudi 32 osobe od prilike su skinute sa kamiona u Šavarima i video sam da su ih streljali.

MEJ:

            Da li je to ono što ste vi lično videli i iskusili?

ODGOVOR:

            Da, tako je, ja sam bio prisutan.

MEJ:

            Da li vam je poznato još nešto? Rekli ste da je ofanziva trajala tri dana i da su iz dana u dan napadali kraj po kraj. Na čemu se zasniva ta vaša tvrdnja?

SVEDOK:

            Ja sam to čuo kada sam pošao za Šavarinu, a posle kada sam otišao u Glogovac, držali su nas u bioskopu, a odande su doveli još jednu grupu u Glogovac i onda su nam rekli da se još uvek bore i da se ofanziva nastavlja.

MEJ:

            Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko se borio? Hvala da sam došao na red, a ko se borio ______ da su vam rekli da se još uvek bore?

SVEDOK:

            To nisu bile borbe, to su b ili civili, ubijeno je jedno dete od 9 godina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, molim vas.

SVEDOK:

            Beba od pet meseci je ubijena, stariji ljudi su ubijeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Još uvek se bore, a onda čim vas pitam ko, vi kažete nisu bile borbe. Da li su se borili ili se nisu borili? Da ili ne, da ne gubimo vreme?

SVEDOK:

            To nisu bile borbe, to su bile borbe protiv civila. Rekao sam da smo tamo bili sa članovima naše porodice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, po tom objašnjenju UČK se uopšte nije ni borila. Molim vas, vi navodite da su vas odveli do nekog ____

SVEDOK:

            Borili su se kada je za to bilo potrebe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, tada tvrdite da nije bilo potrebe da se oni bore. Dobro, vi.

MEJ:

            Gospodine Salihu, molim vas da sačekate dok se ne završi prevod inače, pravite probleme za prevodioce, jer se govornici preklapaju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ima problem što zna srpski pa želi da odgovori odmah, ne može da čeka celu ovu režiju. Dalje, navodite da su vas odveli do nekog polja, da su vas uz put tukli i da su imali nameru, vi tvrdite da su imali nameru da vas ubiju tenkom, tako što će da vas pregaze tenkom. I onda pošto su, zbog toga što su leteli avioni NATO nisu, nisu pokretali tenk, da su pobegli od NATO aviona. To znači, vi ste onda bili slobodni, jer su vam pobeli naši vojnici. Jel tako ili nije? Kažete da su srpski vojnici razbežali, pobegli u šumu, uključujući ______

MEJ:

            Dozvolite mu da odgovori na to što se naveli.

SVEDOK:

            Bilo nas je 65, morali smo da legnemo na zemlju, oni su nas tukli. Jedan od vojnih starešina je izdao naređenje da nas gurnu nazad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ______ bilo pitanje, to se ne može _____

SVEDOK:

            Gospodine, to je u mojoj izjavi.

MEJ:

            Dozvolite mu da objasni. Šta se desilo, šta se desilo kad su došli avioni?

SVEDOK:

            Kad je naredio tenku da nas pregazi, da pređe preko naših tela, u tom trenutku, hvala bogu i NATO-u tenk je promenio smer i mi smo bili sigurni. Onda su nas odveli u džamiju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da su vojnici pobegli u šumu, vi ste ostali sami na toj livadi.

SVEDOK:

            Ja to nisam spomenuo. Nisam rekao da su nas opkolili vojnici, oni su čuvali stražu. Imali su automatsko oružje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, da razjasnimo. Hteli su da vas ubiju tenkom, pa pošto vas nisu ubili tenkom, pobegli su u šumu. Vi ste bili slobodni tada. Da li to znači da su se vratili pa vas ponovo uhapsili?

SVEDOK:

            Gospodine Miloševiću, nemojte da brkate ono što sam rekao u mojoj izjavi. Rekao sam da je tenk promenio smer, ali vojska je bila tu, bili su blizu nas, neka tri-četiri metra dalje.

MEJ:

            Gospodine Salihu, optuženi da bi bili pravedni navodi sledeće, a ja ću pročitati ono što kaže u vašoj izjavi: osoba koja je bila zadužena za paravojnu jedinicu je naredio vozaču tenka da uključi motor i da nas pregazi. Mi smo se nalazili u dva reda i tenk je manevrisao prema nama. U isto vreme su došli avioni NATO-a i kružii nad tim krajem. Sve srpske snage su pobegle u šumu, uključujući i vozača tenka. Avioni NATO-a su ostali u vazduhu oko 10 minuta. Kada su avioni otišli naređeno nam je da marširamo prema Ćirezu. Tenk je otišao u pravcu Štuca. Da, morali smo da marširamo sa rukama na potiljku.

            Pitanje je bilo sledeće: kako je to bilo ako su srpske snage pobegle u šumu, da su vam naredili da marširate u pravcu Ćireza?

SVEDOK:

            Oni su otišli samo tri metara dalje, tri do pet metara dalje, ne više od toga. Oni su hteli da sakriju tenk od NATO aviona, ali snage vojne snage su bile tu, jako blizu nas. Mi smo tada bili zarobljenici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to bilo pre podne?

SVEDOK:

            To je bilo oko podne, oko jedan - dva sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oko podne znači, u sred bela dana. Tenkovi se srpski kreću, avioni NATO gore lete i nisu uspeli da primete srpske tenkove koji se kreću. Jel to tvrdite?

SVEDOK:

            Da, ja ne znam da li su avioni NATO videli tenk ili ne, to ne mogu da kažem, samo znam da zahvaljujući NATO-u mi smo uspeli da se izvučemo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa očigledno ga nisu mogli videti, jel tako kako vi tvrdite nisu videli tenk u sred bela dana u podne.

MEJ:

            To nije pitanje za ovog svedoka. On je dao svoj iskaz i ne može ništa od toga da kaže.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ne znam šta bi vojni eksperti rekli o ovom iskazu. Koliko dugo ste od mesta Šavarina putovali?

SVEDOK:

            Odatle je oko 5 kilometara do džamije u Ćirezu. Tamo su nas odveli i tu smo proveli noć, džamija je uništena, spaljena je, samo su ostali zidovi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vas ne pitam, moramo da štedimo vreme. Da li ste putovali kamionima ili pešice?

SVEDOK:

            Rekao sam vam kako smo tamo otišli. Od Fuš Mol do džamije smo hodali. Od džamije do Šavarina u kamionima. A od Šavarina ponovo kamionom do Glogovca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, sad smo došli na pitanje koje sam vam postavio pa nikako da na njega odgovorite. Znači, do Šavarine i dalje do Glogovaca ste putovali kamionima. Jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu ti kamioni imali cirade?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bili su otvoreni kamioni?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko je ljudi pored vas bilo u kamionu?

SVEDOK:

            Bilo je osim mene, još nekih, osim mene 23-oje ljudi, a mislim da isto vredi i za druga tri kamiona.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je bilo kamiona?

SVEDOK:

            Tri kamiona. Kad su nas prvog puta odvezli iz Čireza u Šavarine, prvu grupu. Ali još je bilo ljudi koji su ostali iza džamije. Kao što sam rekao ljudi koji su bili na jednom kamionu su pogubljni, mislim da je njih bilo od prilike 32, ustrelili su ih. Video sam kako se na njih puca, to sam video vlastitim očima. Drugi kamion, i treći kamion su otišli za Glogovac, kad je došao džip iz Glogovca, oni su nešto razgovarali među sobom i onda su druga dva kamiona poslana u kino u Glogovcu.

SUDIJA:

            Vreme je ograničeno, pa vas molim da vaši odgovori budu veoma kratki. Izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko su bili udaljeni kamioni jedan od drugog?

SVEDOK:

            Pa kao što obično kad kamioni voze, jedan za drugim. Nisam imao metar da to merim, ali ne znam 10, 15 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u kom ste vi kamionu bili?

SVEDOK :

            Bio sam na trećem kamionu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kažete da je u svakom kamionu bilo po 20-ak ljudi i da su svi kamioni bili otvoreni?

SVEDOK:

            Ja vam kažem da je bilo 20-30 ljudi u svakom kamionu. A ti su kamioni bili otvoreni, nije bilo cirade.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što su upotrebili tako mnogo kamiona, ako su samo po 20 ljudi stavljali na kamion?

SVEDOK:

            Bilo je 176 ljudi. Neki ljudi su ostali u džamiji, to sam vam rekao, bilo nas je od prilike 65 nas koji smo otišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o ljudima ___ kamionima, a sa kog kamiona su skinuti ti ljudi koje vi tvrdite da su streljani?

SVEDOK:

            Iz prvog kamiona. Naredili su im da siđu pored Alihu tri reda, tri srpska vojnika sa minobacačima i automatskim puškama ustrelili su ih jednog po jednog. Video sam to vlastitim očima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Abdulah, pa nije valjda da su ih streljali minobacačima? Pa nije valjda da su ih streljali i nije valjda da su sa kamiona gde je bilo 20-30 skinuli 30 i ne znam koliko? Da li vi shvatate šta vi govorite?

SVEDOK:

            Shvatam, shvatam, ali mislim da vi mene ne shvatate. Ja sam kroz to sam prošao.

SUDIJA:

            Samo trenutak. Jeste li vi pomenuli minobacače? To je došlo do nas u prevodu?

SVEDOK:

            Spomenuo sam minobacače, ali na kraju. Nakon što su ih ustrelili onda su bacili u stvari ručnu bombu. O tome još nisam govorio, to je pri kraju moje izjave.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, vaše vreme je sada isteklo. Možete postaviti još dva ili tri pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ne znam da li posle ovoga uopšte treba postavljati pitanja. Molim vas, možete li navesti imena ljudi koji su streljani. To su sve ljudi iz vašeg sela?

SVEDOK:

            Da, mogao bih vam to reći. Nekih se ne sećam, prva trojica koji su ubijeni, njihova su tela spaljena. Dževad Osmani, Sejdi Osmani i Senzi Ćir, oni su spaljeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je sad nova činjenica. Molim vas, vi u izjavi tvrdite da su ljudi ubijani sa po tri-četiri pojedinačna_____

SVEDOK:

            Nisam ih spomenuo u izjavi, ali sad ste me pitali za selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SVEDOK:

            U mom selu ubijeno je 38 ljudi. Ali ja ih nisam spomenuo u mojoj izjavi, on me je sad pitao o mom selu i sada dajem detalje koliko ih je poginulo iz mog sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od 38 poginulih iz vašeg sela, koliko je njih članova bilo UČK?

SVEDOK:

            Nije bilo članova OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SVEDOK:

            Deca od pet godina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SVEDOK:

            Bebe, stariji ljudi od 90 godina. Kako oni mogu biti pripadnici OVK?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa ovim streljanjem o kome vi govorite. Vi tvrdite u izjavi, molim vas, podsetite se, da su ljudi ubijani sa po tri četiri pojedinačna metka. Jel to tačno? To tvrdite? A malo pre ste rekli da su pobijeni iz mitraljeza, minobacača, itd, a sad ste dodali da su i popaljeni. Da su izgoreli.

SVEDOK:

            Molim vas, ja sam rekao, da su ubijeni pojedinačnim hicima, a ne rafalom. I nakon što je završeno pogubljenje bacili su ručnu bombu na njih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SVEDOK:

            To sam video vlastitim očima, to je 100% istina.

SUDIJA:

            Sudija, sada ćemo završiti ispitivanje. Gospodine Kej, imate li vi pitanja?

AMIKUS:

            Da hvala. Gospodine Salihu, rekli ste sudu da ste 29. aprila kao rezultat srpske ofanzive napustili vaše područje. Da li je to tačno? Recite samo da ili ne?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Želim vam postaviti pitanje, o onome što se dogodilo dan ranije. U vašoj izjavi vi kažete da je u četvrtak 28. aprila NATO avionima napali tvornicu Fera Nikalu u Glogovcu.

SVEDOK:

            Da, tamo su bili Srbi i zato je NATO napao.

PITANjE:

            Jeste li vi tada bili u vašem selu? U selu Baks?

ODGOVOR:

            Ne, bio sam u Fuše Emoles, to je blizu nekih dva ili tri kilometara. Dva ili tri kilometara od Baksa.

PITANjE:

            Da li ste odatle mogli videti avione NATO pakta kako bombardira tvornicu?

ODGOVOR:

            Samo smo videli mlazne tragove na nebu, jer mi smo bili u jednoj dolini. Tvornica se nalazila nekih 7-8 kilometara od nas.

PITANjE:

            Da li je tvornica Fero Nikel blizu centra Glogovca, blizu železničke stanice?

ODGOVOR:

            Ne, nešto severnije, ali relativno blizu.

PITANjE:

            Jeste li bili u stanju videti učinak tog bombardiranja? Kakva je bila šteta u gradu?

ODGOVOR:

            Ne. Mi smo bili u dolini i samo smo videli kako se kasnije diže dim.

PITANjE:

            Jeste li išli blizu tog mesta nakon što ste krenuli 29. aprila?

ODGOVOR:

            Ja sam išao u kamion kada su nas odveli u Fuš Emole do džamije, zatim od džamije dalje.

 

______:

            Hvala nemam više pitanja.

TUŽILAC:

            Gospodine Salihu, gospodin Kej postavio vam je pitanja o 28. aprilu, kada su avioni NATO pakta napali tvornicu Fero Nikela. Vi ste tada rekli nešto što bi želeo da razjasnite. Rekli ste da su u toj tvornici bili Srbi. Šta ste tačno mislili da su tamo bili Srbi?

ODGOVOR:

            Tenkovi, srpska artiljerija, najteža artiljerija koju su imali, koju su držali na raznim mestima u velikim zgradama.

PITANjE:

            Znači, ti tenkovi, artiljerija, bili su u tvornici Fero Nikel koja je bombardirana?

ODGOVOR:

            Kad je NATO bombardirao, ne mogu reći šta je tačno bilo unutra, ali sigurno je da su pre bombardiranja tamo bili tenkovi.

PITANjE:

            Molim sudskog poslužitelja da se dokazni predmet br. 17 stavi na grafoskop. Želim svedoku postaviti pitanja o tome. I dok čekamo na to, gospodine Salihu, recite, optuženi vas je pitao o događajima od 30. aprila, kada ste videli kako se ljudi pogube, jedno pogubljenje u Šavarinama. Spomenuli ste da su tri kamiona došli do džamije i odvezla muškarce u Šavarine, gde više od 30 ljudi skinuto sa kamiona, molim da sudski poslužitelji prvo pokažu svedoku fotografije.

Gospodine Salihu, pogledajte molim vas, ove fotografije sa vaše leve strane. Pogledajte samo fotografije, ne morate gledati na ekranu. Recite molim vas, da li na ovim fotografijama vidite vozilo slično kamionu na kojem su ti muškarci toga dana odvezeni u Šavarine. Tu ima nekoliko stranica, morate pregledati svet stranice.

_______:

            Ovaj.

PITANjE:

            Koji je to broj fotografije.

ODGOVOR:

            Broj 8.

TUŽILAC:

            Hvala, nemam više pitanja.

SUDIJA:

            Gospodine Salihu, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na međunarodni sud, sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala što ste me pozvali ovamo da kažem šta sam proživeo.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Rajnefel.

TUŽILAC:

            Hvala. Sledeći svedok je svedok K4, ja mislim da vam je moj kolega već rekao da ovaj svedok više ne traži zaštitne mere, pa će ovde svedočiti bez zaštitnih mera, naravno, pre toga moramo sudu uputiti zahtev da se njegov iskaz uvrsti kroz pravilo 92 bis. Ja ne znam da li je sud do sada imao priliku doneti odluku o tome, pa pre nego što ga pozovem, želeo bih da se to pitanje razjasni.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Kej.

AMIKUS:

            Časni sude, mi smo sinoć faksom primili dopis od Sekretarijata u kojem stoji da ovaj svedok mora proći kroz proces verifikacije po pravilu 92 bis. Dokument koji je optužba podnela 2. maja u dodatku A koji mislim da vam je poznat, što i veliki broj svedoka to su preostali svedoci optužbi. Preostali svedoci optužbe za ovaj deo optužnice. Ovaj svedok nalazi se na tom popisu kao svedok kojeg oni žele utvrditi po pravilu 92 bis. Amikusi u ovom trnutku još rade na tim ____, za nas je naime to dosta posla da procenimo sve svedoke i da donesemo naš sud o tome da li je to po našem mišljenju prikladno ili ne. Ja sam pročitao izjavu ovog svedoka K4, on je jedan od incajdera, vojnik koji će dati kao što on kaže dosta detalja o tome šta se tada dešavalo na Kosovu budući da je tada bio pripadnik vojske. Možda sud još nije imao priliku pročitati izjavu.

SUDIJA:

            Da, jesmo pričitali smo i istina je da tu ima dosta detalja, većina tih detalja, odnosi se na jedu opštinu i na aktivnosti u toj jednoj opštini. I na jedan konkretan masakr, odnosno pogubljenje, ima tu i naših drugih stvari.

AMIKUS:

            Govori se uopšteno o učešću para-vojnih snaga i drugih u onome što se dešavalo u tom konkretnom kraju. Ako sud dozvoli proceduru o pravilu 92 bis za ovog svedoka, dopustite mi da to tako kažem, onda će sigurno biti mnogo pitanja od optuženog više od jedan sat koji je on obično dobio.

SUDIJA:

            Da, to ćemo naravno morati razmotriti.

AMIKUS:

            Ja sada postavljam pitanje, da li sud želi da ovaj svedok svedoči po pravilu 92 bis? On je naime svedok od daleko veće važnosti u vezi sa navodima koji su u optužnici protiv optuženog. Mi sada postavljamo pitanje da li je prikladno da on ide po pravilu 92 bis. Mi imamo neke bojazni u vezi s time.

SUDIJA:

            Prihvatićemo izjavu ovog svedoka po pravilu 92 bis, budući da se ona odnosi na jednu opštinu. Istina je da ovaj svedok govori i o pitanjima organizacije Vojska Jugoslavije. Međutim, taj je iskaz ipak akumulativne prirode, budući da su i drugi svedoci govorili o istim pitanjima, akumulatian je također i u odnosu na opštinu Đakovica. Međutim, mislim gospodine Rajnefeld da valja reći da ćemo mi pažljivo proučiti ovakve svedoke insajdere i gledati da li je pravilo 92 bis prikladno. Možda biste i vi mogli istu stvar učiniti. Naravno, postoji potreba za ekspeditivnošću, a ovde međutim moramo uravnotežiti dve stvari.

TUŽILAC:

            Svakako. Vi naravno zante da bismo mi željeli dovoditi žive svedoke kad je to moguće, međutim zbog vremenskih ograničenja mi pokušavamo ispuniti našu obavezu, zadanim rokovima i pokušavamo učiniti sve što je odgovarajuće i prikladno da se dokazi pred ovim sudom izvedu na odgovarajući način. Za ovog svedoka smatrali smo da je prikladno da on uđe pod 92 bis, za druge ćemo to možda morati preispitati.

SUDIJA:

            A druga stvar je to da ćemo morati preispitati vremensko ograničenje za unakrsno ispitivanje imajući u vidu opsed izjave ovog svedoka.

TUŽILAC:

            Ja vas takođe molim da mi date nešto više od 5 minuta za preliminarna pitanja, jer neki od dokaznih predmeta se moraju objasniti. Mislim da će vam biti od koristi da se objasni dok su dokazni predmeti priloženi ovoj izjavi kako bi bilo jasno kako je on došao do njih, kako je to napravljeno. Jer bez nekoliko reči objašnjenja moglo bi biti problema u značaju tih dokumenata. Ja govorim samo o ove dve karte.

SUDIJA:

            U redu, dakle, objašnjenje karata. Samo trenutak, samo trenutak. Još jednu stvar treba reći. Sutra ne zasedamo o ovom predmetu. Da li je svedok na raspolaganju i za ponedeljak?

TUŽILAC:

            Da mislim da je.

SUDIJA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Skrećem pažnju da ovo nije prvi put da druga strana drži tajnog svedoka pa onda na dan kada taj svedok treba da bude ispitan, objašnjava da on više nije taj, nego javni svedok, a svako je svestan činjenice koliko su limitirane mogućnosti bilo kakvih podataka o tajnom svedoku. Tako je isto bilo sa svedokom Vetonom Suroijem koji je važio kao K ne znam koji broj, sve do dana dok se nije pojavio ovde da svedoči, a onda je svedočio normalno, kao živ svedok i bez ikakvih ograničenja. Sada imamo istu stvar pošto se ponavlja, dakle, prvi put jednostavno smatrao sam da je to omaška. Pošto se ponavlja, smatram da nije omaška, smatram da je to zlonamerno, jer ograničava mogućnost prikupljanja informacija za tajnog svedoka, posle toga ga na dan kada se ispituje proglašava javnim. Isto tako, taj se svedok uvodi, pre svedoka koji po redosledu ide iza njega. Posle njega po redosledu ide Jusu Flok, a ne on. Rečeno je da će biti u četvrtak, ali četvrtak je puni radni dan. Zašto se preskače ponovo svedok? Ponovo znači promena u redosledu svedoka. Ja insistiram na tome da se imaju, da se ima striktan redosled svedoka, najmanje za jednu nedelju i da se ne dozvoli da se on naružava. A ako je druga strana nesposobna da poštuje svoj redosled makar za jednu nedelju, onda to nek bude na njenu štetu, a ne na štetu elementarnog funcionisanja, čak i ovako jednog nelegalnog suda.

SUDIJA:

            Mi smo se već pozabavili optužbom i problemima redosleda svedoka. Mi smo od njih zatražili da osim ukoliko je to apsolutno neizbežno da se drže popisa svedoka. Vaša tvrdnja da u pozadini leže neke loše namere, nije potpuno utemeljena. Kad bismo mi mislili da oni imaju neki motiv ili da se tu pojavljuje neko slično pitanje mi optužbi ne bi dozvolili da to radi. Svedoci ponekad koliko sam ja shvatio, promene svoje mišljenje o tome da li trebaju zaštitu. Gospodine Rajnefel da li je to situacija?

TUŽILAC:

            Svakako časni sude, dozvolite mi da kažem još samo nekoliko stvari o ovoj potpuno neprikladnoj tvrdnji, nedoličnoj tvrdnji, da optužba na neki način otkriva identitet ovog svedoka zbog nekih nedoličnih motiva. Ne činjenica je da on nije bio tajni svedok za ovog optuženog i za Amikuse. On njegov identitet znaju i znali su već ne, ovde je jedino pitanje da li će on svedočiti sa pseudonimom i skrivanjem lika ili ne. Ovaj svedok je optužbi rekao da sada smatra da želi javno svedočiti i u interesu javnog i transparentnog suđenja mi takav pristup podržavamo kada je to moguće. To je jedan jedini razlog. Ali optuženi zna identitet ovog svedoka, on već neko vreme zna, to njemu nije tajna. Zatim, mi smo također rekli da će ovaj svedok moći svedočiti 9. maja u svim pismima koje smo slali u vezi sa ovim svedokom, mi smo uvek rekli da mi tog svedoka nameravamo pozvati 9. maja. Ukoliko zbog raznoraznih problema sa rasporedom svedoka nismo uspeli ispitati gospodina Lokua ranije, to je nešto što nije u našim rukama. Ali mi smo od samog početka rekli da će K4 svedočiti danas i moram reći da su ove tvrdnje potpuno neutemeljene u činjenicama.

SUDIJA:

            Sada je, ne mislim da je to sad zaključeno. Sada je vreme za uobičajenu pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

 

PAUZA

Posle pauze

 

            Izvolite sesti.

MEJ:

            Neka svedok kaže svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽILAC:

            Gospodine Peraj, molim vas da sudu kažete svoje puno ime.

SVEDOK:

            Zovem se MIK PERAJ.

PITANjE:

            Gospodine vi imate 55 godina i vi ste nekadašnji nastavnik a onda ste u jugoslovenskoj Vojsci dobili čin kapetana. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Ostali ste kapetan sve do juna 1999. godine tri dana pre nego što su snage  NATO-a ušle na Kosovo. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da bio sam kapetan Prve klase.

TUŽILAC:

            Da, koliko sam shvatio gospodine kad ste napustili jugoslovensku vojsku vi ste posle u odsustvu od strane Vojnog suda osuđeni na 15 godina radi dezerterstva.

ODGOVOR:

            Da, tako sam čuo ali ja nisam dobio nikakav zvanični dokument.

PITANjE:

            Vi ste čuli da se to desilo da vam je suđeno u odustvu i da vas je Vojska osudila zbog dezerterstva.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Vi ste po nacionalnosti Albanac, rođeni ste na Kosovu. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Ali vi pripadate katoličkoj veri vi niste Musliman.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I koliko sam shvatio vi ste oženjeni i imate troje dece.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine da li ste vi dali nekoliko izjava predstavnicima Tužilaštva ovog suda od kojih je prva bila 18. aprila 2000. godine. Da li ste vi tada dali izjavu.

ODGOVOR:

            Da, jesam.

PITANjE:

            Da li ste vi posle toga dali još jednu izjavu u februaru 2001. godine takođe, predstavnicima Tužilaštva.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Tada gospodine da li ste vi priložili neke karte uz tu drugu izjavu.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Gospodine posle toga koliko sam svatio vi ste došli na Sud a juče 8. maja imali priliku da pregledate te izjave na jeziku koji je vama poznat i pojavili ste se pred predsedavajućim službenikom dali svečanu izjavu da je izjava koju ste dali sa izmenama koje ste vi uneli je tačna po vašem znanju i sećanju. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Tada kad ste vi pregledali te ijave da li ste vi, pre nego što ste dali svečanu izjavu uneli neke ispravke u te izjave.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:         

            Da li su te ispravke zapisane, i da li ste takođe dali svečanu izjavu da su te ispravke tačne.

ODGOVOR:

            Da.

TUŽILAC:

            Časni sude ja bih sada hteo da podnesem na usvajanje jedan komplet dokumenata u skladu sa pravilom 92 Bih. Taj komplet sadrži sve tri izjave to jest uključena je ispravka od juče kao i karte koje su priložene uz drugu izjavu i želim takođe da kažem sledeće. U dokumentima sa ispravkama od juče, većina naslovnih strana sadrži tačan datum 8. maj 2002. godine, međutim, naslovna prva strana ispravki na njoj stoji 18. april. To je nešto što je propust. To je ... broj K0223426 ta naslovna strana nosi datum 18. april, zato što tu nije greškom izmenjen datum, ali sve druge izjave navode datum kao 8. maj 2002. godine.

            Pre nego što pročitamo sadržaj.

SEKRETAR:

            Časni sude to će biti dokazni predmet Tužilaštva broj 143.

TUŽILAC:

            Hvala vam.

            Pre nego što pročitam rezime izjave možda je prikladno da svedoka zamolim da za Sud razjasni ove karte čisto da bi sud znao o čemu se tu radi. Prvo, molim da ovu veliku kartu stavimo na grafoskop. Molim sudskog poslužitelja da nam pomogne. Nažalost, časni sude kopija koju ja imam je u dve boje, u zelenoj i plavoj boji. Ali kopije koje imaju časne sudije su fotokopije tako da su one u stvari u crnoj boji. Imamo original i dve kopije u boji. Prijatelji suda i optuženi su dobili ovaj materijal u paketu obelodanjenog materijala i te njihove kopije su u boji.

MEJ:

            U redu može da se stavi karta na grafoskop, a onda ćemo joj dati posebni dokazni broj, za dokazni predmet. Gospodine molim vas da pogledate kartu koja se nalazi na grafoskopu. Da li vi prepoznajete taj dokument kao dokument koji ste vi obeležili prilikom davanja druge izjave.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I karta koju vi gledate da li tu ima nekih oznaka zelenim flomasterom i nekim plavim flomasterom.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Šta ste vi pokušavali da opišete kada ste obeležili tu kartu.

ODGOVOR:

            Molim vas da prvo pogledamo gornji deo karte tu se nalazi jedan znak obeležene zgrade koje su obeležene zelenom bojom su lokacije gde su se nalazile komande, gde su bili komandanti garnizona u Đakovici i deo komande Prištinskog korpusa u raznim periodima. To je takođe tu obeleženo, a plave oznake pokazuju gde su bili pripadnici policije, gde su se nalazile policijske komande.

PITANjE:

            Znači zeleno predstavlja Vojsku a zar ne.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            A plavi označava MUP.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Samo kratko molim vas zato što moramo da štedimo na vremenu a časne sudije su pročitali vašu izjavu. Znači treba da potrošimo što manje vremena na ovo. Ako pogledate kartu tu stoji K2 tačka 4 da li vidite to. Molim vas da tu stavite svoj pokazivač, svoj štap da bi mi tačno stali šta vi pokazujete. Da malo u desno pomerite štap da, tu su neke oznake u zelenoj boji.

ODGOVOR:

            Tu je bila jedna privatna kuća a u podrumu se nalazila vojna policija. To su bili vojnici i stražari.

PITANjE:

            A onda krenite na levo, idemo na karti ka niže malo na levu stranu. Šta je to.

ODGOVOR:

            To je jedna zgrada takođe sa podrumom gde se nalazila komanda šakovičke brigade.

PITANjE:

            Tu su napravljene oznake i u zelenoj i u plavoj boji. Šta tu znači zelena boja.

ODGOVOR:

            Oznaka zelenim mastilom nači d se tu nalazilo Udruženje ili institut za socijalna pitanja u Đakovici i tu je u stvari bila policija. Tu je bio smešten MUP u zgradi socijalnog.

PITANjE:

            Takođe na tom mestu ste napravili znak i plavom bojom.

ODGOVOR:

            Plava i zelena to je bio deo prištinskog korpusa ali broj 1 ovde pokazuje da se tamo nalazila jedna policijska ekipa. Znači tu se nalazio i deo policije.

PITANjE:

            Možete li da nam kažete onda malo niže vidimo brojeve K2753 šta je to.

ODGOVOR:

            TO znači da su oni tu ostali dva do tri dana. Oni su tu bili dva tri dana ali sam napisao ovde kog je to meseca bilo. Ja nisam napisao kog je to meseca bilo.

PITANjE:

            U redu, ja ovde koristim 2 tačka 3 da označim jednu lokaciju. Šta se tamo nalazilo tu gde ste nacrtali zeleni krug.

ODGOVOR:

            2 tačka 3 je bila komanda brigade u Đakovici u jednoj privatnoj kući u podrumu.

PITANjE:

            Moraćemo malo da ubrzamo. Možete li na karti da pokažete mesto gde se nalazio prištinski korpus. Ako se uopšte nalazi na ovoj karti kasarna garnizon prištinske komande.

ODGOVOR:

            Ovo je u blizini jednog kafića u ulici Maršala Tita, a sada je to ulica Majke Tereze. Ispred toga je bila jedna stara kasarna ovde u Đakovici. To je obeležno rimskim brojem 1, 2 tačka 5.

PITANjE:

            Da bi nam bilo jasno gde vi to pokazujete. Vi sada pokazujete mesto na karti u blizini legende.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Vi ste ranije spomenuli jednu lokaciju obeleženu rimskim brojem 3 a ispod toga ili pored toga se nalazi broj slova se nalaze A,R,B,R. Šta je to malo niže.

ODGOVOR:

            Tačka rimsko 3 je mesto gde je komanda imala sklonište. Toje bila komanda.

PITANjE:

            I na kraju možete li da nam kažete gde se nalzila 52 raketna artiljerijska brigada.

ODGOVOR:

            A,R,B,R na svim mestima je bila ta brigada to su mesta gde je protiv vazdušna odbrana imala svoje komande.

PITANjE:

            A,R,B,R znači artiljerijska raketna brigada. nači to je skraćenica za to.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Da svatam i na kraju, u donjem desnom uglu karte se vide neke oznake plavom bojom. Šta je to tu se nalazi jedan veliki krug i tu piše Mustafa Bahrije.

ODGOVOR:

            Iz  zgrade MUP-a svi su prešli u novi deo škole Mustafa Bahrije a u starom delu te škole, tamo su bile dve škole a mali plavi krug ovde označava privatne kuće gde su živeli policajci.

PITANjE.

            U redu, sada vas molim da pređemo na drugu kartu to je

MEJ:

            Molim da se karti da broj.

SEKRETAR:

            Da časni sude ovo će biti dokazni predmet tužilaštva 143 tačka 1

TUŽILAC:

            Hvala vam, sada prelazimo na drugu kartu radimo to što brže možemo, koju ste vi takođe obeležili. To je mapa Đakovice vi ste obeležili tokom razgovora da li se sećate ove druge karte.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Ovo je jedan list papira veličine A 4 i on treba da je u kompletu dokumenata 92 BIH. Ova karta je nečitljiva, ja sam sa Prijateljima suda već razgovarao o tome da bi možda sudu bila od pomoći kompjuterska karta. Ja ću o tome postavljati pitanja vi tu kartu još nemate ali ja ću pokušati ovu prvu mapu da razjasnim koristeći ovu drugu kompjutersku kartu. Gospodine ova karta koju vi sada imate ona je obeležena brojem K0223471 da li vidite tu kartu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Šta se vidi na toj karti.

ODGOVOR:

            Ovo je karta Đakovice.

PITANjE:

            Da li ste vi tokom razgovora rukom obeležili ovu kartu, zaokružili neke stvari negde stavili tačke, krstiće ili strelice.

ODGOVOR.

            Da, jesam.

PITANjE:

            Tokom jučerašnjeg razgovora da li su vam pokazali i neke dokumente iz kompjutera i da li ste mogli dokumente da uporedite sa ovom kartom i sa oznakama koje ste vi napravili na ovoj karti.  Možda bi mogli da stranama podelimo ove dokumente i zamoliću Sud da ih prihvati uz odobrenje mog kolege na drugoj strani optuženi i ako je po njima već obelodanjeno to nije obeležno kao dokazni predmet, ali mislim da će taj dokument pomoći sudu da razume svedočenje ovog svedoka. Molim da se kopija svake od ovih karata stavi na grafoskop. Prvo da se stavi karta na kojoj se nalazi jedan crveno narandžasti krug. To je fotokopija karte koja je bila u kompletu dokumenata 92 BIH.

            Kratko gospodine ovo je kopija iste karte koju ste vi ranije obeležili. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            A taj deo koji je zaokružen crvenom bojom na ovoj karti da li je to to taj kraj koji vi u stvari opisujete u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            Molim da se svedoku sada pokaže druga karta. Gospodine molim vas da sada pogledate tu kartu koja se nalazi na grafoskopu. Ovo je uvećan jedan deo karte koju ste vi ranije obeležili. Da li ste juče imali priliku da uporedite oznake koje ste vi napravili sa oznakama koje se nalaze na ovoj karti koja je napravljena iz kompjutera.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Šta možete da kažete sudu da li ova karta verno prikazuje ono što ste vi pokušali da označite na karti koja je uvrštena u dokzani materijal.

ODGOVOR:

            U potpunosti su iste.

MEJ:

            Ovo treba da dobije poseban broj i dajte da to prvo uradim. Prvo pretpostavljam da želite da se prvo razmotri kopija u kojoj se vidi čitava opština i ako je ona nečitka ali bez obzira želite da to bude deo dokaznog materijala.

SEKRETAR:

            U redu to će biti dokazni predmet broj 143 tačka 3 i to jeste uključeno u komplet dokumenata 92 BIH.

MEJ.

            A karta koja ima crveni krug.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet tužilaštva 143 tačka 3

MEJ:

            Da, i ona karta koja ima oznake beleške svedoka.

SEKRETAR:

            Da, to će biti dokazni predmet tužilaštva 143 tačka 4

TUŽILAC:

            Hvala vam.

            Gospodine vi ste u vašoj izjavi ili dok ste davali izjavu takođe obeležili dokzani predmet 143 tačka 4, a taj dokument je sada na grafoskopu. Možete li nam opisati šta označavaju ove crvene strelice.

ODGOVOR:

            Crvene strelice obeležavaju kretanje raseljenog stanovništva u pravcu Đakovice iz doline Saragoj iz sela prevodilac nije čuo ime sela.

PITANjE.

            I možda možete pokazivačem da nam pokažete te dve crvene strelice i kuda se one kreću, počeli ste od početka i sada idete ka dnu.

ODGOVOR.

            Da, najduža crvena strela pokazuje kretanje stanovništva iz doline Saragoj prema Meja i prema Đakovici. Na levoj strani kriva crvena strelica pokazuje raseljeno stanovništvo prema Đakovici.

PITANjE:

            A plava strelica koja je paralelna sa prvom od ove dve crvene strelice šta to znači.

ODGOVOR:

            Plava strelica pokazuje pravac napada specijalnih snaga MUP-a a pored nje se nalazi još jedna strelica koja je zelena i koja prikazuje pravac napada vojnih snaga iz 63 -e padobranske brigade iz Niša. Sa desne i sa leve strane ove zelene crte debele zelene crte, pokazuju blokadu čitave te teritorije od strane vojnih snaga.

PITANjE:

            I to vi navodite u vašoj izjavi, zar ne.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            A ovi kružići ovi zeleni krugovi koji se nalaze u jednoj crnoj kocki na koje je uperena strelica. Šta znači taj krug.

ODGOVOR:

            Komanda operacije koja se sastojala od oficira iz vojske i koja je komandovala operacijama na terenu se nalazila ovde u mestu koje se zvalo Đafa ... Sekot to je brdo to, i odavde možemo da vidimo čitavu teritoriju u kojoj je sprovođena ova operacija.

PITANjE:

            Ja ću vas ovde zaustaviti 27. aprila 99 godine, gde ste vi bili tada, kada ste rekli da u svojoj izjavi da ste videli da se ovo sve dešava. Gde ste se vi fizički nalazili da bi bili u stanju da raspravite sve ove strelice.

ODGOVOR:

            27 ujutru, sam stigao iz Niša i kad sam od svog brata čuo šta se tamo dešava.

PITANjE.

            Gde ste vi fizički stajali, sedeli ili već šta ste radili kada ste mogli da gledate to što se dešava, fizički.

ODGOVOR:

            Fizički kad sam video sve to ja sam bio u Meji i Korenici.

PITANjE.

            Ovo mesto Osek da li ste vi bili tamo 27 aprila, ili 28

ODGOVOR:

            Ne, 27. nisam bio u mestu Ćafalseku ja sam tamo bio 28 ujutru. Isto tako u selu Dužnje i ... istog dana.

PITANjE.

            Kad ste vi bili izvinjavam se kad ste vi bili u Oseku 28. da li ste vi odatle mogli da vidite te stvari koje ste nam opisali.

ODGOVOR:

            Ja sam se nalazio na tom mestu odakle sam imao pogled na to, i ja sam neko vreme razgovarao sa pukovnikom Koturom i pukovnikom Stankovićem. Pukovnik Kotur je bio u komandi prištinskog korupusa, a pukovnik Stanković je bio načelnik armijske vojne brigade u Đakovu koja je rukovodila operacijama na terenu.

PITANjE.

            Jasno mi je s kim ste bili, jasno je ko je to, to je sve u vašoj izjavi. Ono što ja pokušavam da vas navedem da kažete je kada ste vi bili na tom mestu sa tim ljudima šta ste mogli da vidite šta se dešava u dolini. Prvo da li ste mogli da vidite tu dolinu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste vi lično videli kretnje ovih ljudi koje ste opisali.

ODGOVOR:

            28. nije bilo nikakve kretnje zato što su ljudi već bili potpuno raseljeni ujutro 27, mogao se videti samo dim i vatra koji su dolazili iz gotovo svih sela  toj dolini Saragoj i šire.

PITANjE:

            A da li ste 28. mogli da vidite kretanje trupa koje ste vi opisali vojnih i MUP snaga.

ODGOVOR:

            Da, tog dana drugog dana operacije je zato što je operacija pokrivala pola te teritorije i nastavila se sledećeg dana. Imam samo još dva pitanja ... iskaza stoji u vašoj izjavi. Ja znam da vi želite sada reći više. Međutim te informacije su već na raspolaganju sudija.

KON:

            Gospodine Rajneveld, da li je ovo karta na kojoj se svedok poziva u svojoj drugoj izjavi. Vi ste stavili ovde broj 59, paragraf 59 odnosno treći paragraf na strani broj 12.

OPTUŽBA.

            Samo čas da proverim, jer ova izjava naime nije imala brojeve paragrafa pre ... mi smo ... napravili kako bi se lakše mogli pozvati na ... mi smo da ćemo namiriti svaki paragraf pa sad moram proveriti.

SUDIJA:

            59 u novoj verziji.

ODGOVOR:

            Da, 59 to je znači karta operacija u područjima to je to. Paragraf 59.

SUDIJA:

            Hvala.

OPTUŽBA:

            Još dva pitanja vi ste nam objasnili crvene krugove. Što su crveni krugovi na 143 tačka 4.

ODGOVOR:

            Crveni krugovi prvi, prema gore je kontrolna tačka u selu Meja. Drugi, se nalazi na raskršću ceste Meja Korenica.

PITANjE:

            I šta se dogodilo na tim kontrolnim tačkama.

ODGOVOR.

            Na tim kontrolnim tačkama je zaustavljeno više od 500 ljudi ovde kod Meja. To su učinile policijske snage redovna policija, lokalna policija, paravojska i neki rezervisti koji su se takođe tamo nalazili. Mogu li nastaviti.

SUDIJA:

            Bolje da idemo dalje, imamo dosta posla za danas.

OPTUŽBA:

            Opišite nam molim vas gde se nalazi Meja na ovoj karti. Vi u vašoj izjavi spominjete Mej. Da li se ona vidi na toj karti. Da li se to mesto vidi na ovoj karti.

ODGOVOR:

            Meja je ovde s leve strane crvenog kruga, Meja je čini me se pokriven ovim crvenim krugom ali ako dobro pogledate videćete da ja pišem Meja.

PITANjE.

            Znači od ova dva crvena kruga to je gornji crveni krug čiji donji deo prelazi preko reči Meja. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE.

            Ovde u zagradama možete videti napisano Meja.

OPTUŽBA.

            Hvala. To su moja pitanja, i sada ću ako mi dozvolite brzo pročitati kratak sadržaj onog što stoji u ove dve dosta dugačke izjave. Časni sude u svojim izjavama svedok opisuje da je od decembra 1998 godine bio oficir u brigadi protiv vazdušne odbrane i artiljerije, te da je 99. godine general Pavković imenovan za komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije a general Lazarević je preuzeo komandu nad prištinskim korpusom. U svojim izjavama svedok detaljno opisuje strukturu oružanih snaga što obuhvata vojsku Jugoslavije, MUP i strukturu koju on zove teritorijalna odbrana To. On kaže da smatra da su u vreme rata MUP i teritorijalna odbrana potpali pod kontrolu Vojske Jugoslavije. Paravojne grupe među kojima su bili Arkanovi tigrovi, Šešeljovi beli orlovi, i jedinica Frenkcija ... Frenkijevi. On smatra da su oni svi tad operirali pod teritorijalnom odboranom. U svojoj izjavi on kaže da je regularna Vojska Jugoslavije u području Đakovice bila zadužena za operacije protiv OVK, a napade na civilne mete obavljao je MUP.

            U svojoj izjavi on opisuje ogromnu količinu armije i policije koji su došli između februara i marta 1999. godine osim tih jedinica svedok opisuje kako su u raznim selima stvorene lokalne edinice i to u selima gde je regularni MUP imao poteškoća u patroliranju. Nakon što je NATO započeo bombardovanje grupe od 5 do 10 ljudi dolazile bi na Kosovo gde bi se pridružile jedinicama Vojske Jugoslavije. On kaže da su oni izgledali dosta neuredno, i mnogi od njih su imali krivični dosije. Rezervisti Vojske Jugoslavije nosili su iste zelene maskirne uniforme i oznake kao i Vojska Jugoslavije, ali su oni obično bili stariji ljudi. Rezervisti MUP-a su obično bili ljudi koji su ranije službili u vojnoj policiji, ili koji su bili penzionisani iz regularnih jedinica MUP-a. Njih je bilo otprilike 50 do 70 u Đakovici, a još mnogo više došlo ih je iz Srbije.

            Na početku je MUP imao zadatak da se bavi sa OVK oni su nosili plave maskirne uniforme, i oznaku na kojoj su bile boje srpske zastave i reč milicija. U teritorijalnoj odbrani bili su ljudi od 15 do 65 godina. Oni nisu bili vojska Jugoslavije niti MUP, ali su među njima bili ljudi iz civilne zaštite. Njihova je uloga bila da štite civilno stanovništvo. Delimična mobilizacija teritorijalne odbrane započela je negde u oktobru, novembru 98 i završena je negde do januara, februara 99.

            On u svojoj izjavi kaže da su u tom području operirale i paravojne grupe većina su pripadale Arkanu i Šešelju, a otprilike 30 ljudi pripadalo je Frenkijevoj grupi. U teoriji sve oružane grupe bili su potčinjene Vojsci Jugoslavije.Vojska Jugoslavije i MUP sastajali su se svakog dana ali su imala odvojene zadatke. Operativna mapa na kojoj se može videti razmeštaj jedinica. Tu operativnu mapu pripremala vojska i zatim davala MUP-u. MUP se oslanjao na podršku Vojske u velikim operacijama. Svedok dalje kaže da je početkom marta 99. godine isplanirana operacija protiv Albanaca u tom području. Ovaj svedok je bio prisutan na sastanku na kojem je izdato naređenje da treba eliminisati najmanje stotinu glava i da sve kuće treba spaliti kao odmazdu za ubistvo jednog oficira MUP-a u zasedi OVK.

            27. aprila odigrao se masakr u Mej i Korenici, 28. aprila dan nakon tog masakra svedok je bio u zapovjedništvu brigade gde je video izveštaj u kojem Vojska Jugoslavije navodi da je u Korenici ubijeno 74 teroriste, a u Mej 68. Na dan masakra svedok je pomogao otprilike 10 porodica da pobegnu. Pomogao im je da prođu kroz kontrolnu tačku MUP-a. Nakon masakra video je otprilike 20 leševa koji su streljani iz blizine. Primetio je da je video opekotinu od baruta na glavama tih ljudi.

            Sledećeg dana svedok je pomogao još dvema porodicama da pobegnu, time što je uverio MUP da oni nisu pripadnici OVK. Svedok je prepoznao pripadnike paravojnih grupa u Meju u vreme masakra. On takođe kaže, da su u masakru učestvovali Vojska Jugoslavije, MUP, lokalna policija i paravojni vojnici. Svedok je takođe napravi jednu kartu to je dodatak njegovoj izjavi, mi smo već prošli kroz to, te karte pokazuju dolinu Saragoj i Mej. Vojska Jugoslavije nalazila se na zapadu kako bi stvorila otpor prema OVK koji dolaze iz Albanije, a bila je takođe razmeštena i duž puta Đakovica-Dečani. Vojska se kretala niz dolinu spaljujući kuće i terajući civile prema paravojnim grupama koje su bile oko Meje. Te paravojne grupe su delovale kao sila za blokadu. Ta operacija .. iz zapovedništva u Đakovici.

            27. aprila 1999. godine, ljudi su saterani do mesta gde su ih preuzeli lokalni MUP i paravojne formacije istog dana odigrao se masakr, a 28. aprila operacija se nastavila prema jugoistoku. U danima nakon masakra Vojska Jugoslavije i MUP tražili su buldožere navodno za čišćenje puta. Međutim, ovaj svedok smatra da su ti strojevi bili potrebni za uklanjanje tela. On kaže da je razlog tome to što je 29. aprila video dva kamiona kako idu za Đakovicu iz Meje i bili su pokriveni ciradom. Kad se cirada digla zbog vetra svedok je video delove ljudskih tela na kamionima. OVK je prema iskazu ovog svedoka napustila područje Đakovice u to vreme kada je NATO započeo bombardovanje od početka godine 1999 u tom području nije bilo nikakvog stvarnog otpora OVK.

            U svojoj izjavi ovaj svedok takođe navodi ključne pojedince u vojsci, MUP-u, teritorijalnoj odbrani i opštini i objašnjava njihove uloge za vreme bombardovanja NATO pakta. Naravno, ovaj tekst je veoma kratak sadržaj jedne dosta detaljne izjave. Međutim, izjava stoji pred vama. To su bila moja pitanja. Hvala.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste od strane Vojnog suda u Nišu osuđeni na kaznu zatvora. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da čuo sam zato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Osuđeni ste na 15 godina zatvora.

ODGOVOR:

            Da, to sam čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li zbog toga ne smete da se krećete izvan mesta, odnosno regiona u kome se nalazite.

ODGOVOR:

            Ne, ja se mogu kretati gde god želim ići sam otišao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, možete slobodno da se krećete izvan Kosova i Metohije po teritoriji Jugoslavije.

ODGOVOR:

            Mogu ići čak i na teritoriju Srbije, ali ću se otuda vratiti bez glave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali to onda znači s obzirom na osudu da vi ne smete da se krećete po teritoriji Srbije izvan Kosova.

ODGOVOR:

            Samo ja, a i niko drugi ne želi tamo ići i završiti u zatvoru i bez glave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li vas ta okolnost o kojoj upravo sad govorite je okolnost da ste osuđeni na visoku kaznu, da vam je zbog toga određen pritvor i raspisana poternica. Da li vas sve te činjenice koje ste sad spomenuli motivišu da svedočite kao svedok optužbe ovde.

ODGOVOR:

            Ne, mene to uopšte ne rastužuje. Sud može tamo raditi ono što smatra potrebnim. Ja se ne osećam neudobno zbog toga jer nikome nisam naudio. Ja sam izvršavao svoje dužnosti u jugoslovenskoj vojsci prema Ustavu i branio sam ljude i državu i nisam se drugim stvarima bavio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da li vas ta okolnost na koju ste ukazali, da biste završili tamo bez glave ili u zatvoru, odnosno okolnost da ste osuđeni na maksimalnu vremensku kaznu po krivičnom zakonu Jugoslavije od 15 godina motiviše da budete svedok tužbe na ovom suđenju.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kažete da ste vršili svoje ustavne obaveze i branili zemlju kao oficir Vojske Jugoslavije. Od koga ste je branili?

ODGOVOR:

            Mi smo trebali braniti zemlju jer prema Ustavu Vojska je trebala štititi zemlju od vanjskog napada, a nije smela postati aktivna u borbi protiv vlastitih ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je zemlja bila napadnuta spolja od strane NATO agresora ili nije.

ODGOVOR:

            Mi smo se pokušali braniti ali nismo uspeli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dakle, od koga ste branili zemlju.

ODGOVOR:

            U stvari ta je odbrana rekao bi bila besmislena jer, je bilo sasvim besmisleno braniti se predviđena međunarodnom zajednicom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pa ko je napao Jugoslaviju NATO ili Međunarodna zajednica.

ODGOVOR:

            NATO je napao, međutim to je bilo pod super vizijom međunarodne zajednice. Sve što se dešavalo na Kosovu i u bivšoj Jugoslaviji celi je svet mogao videti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li to znači da vi tvrdite da je NATO napao Jugoslaviju po odobrenju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

MEJ:

            To nije pitanje za ovog svedoka, kako je to relevantno mi o tome možemo čuti dokaze. Vi trebate ograničiti svoje ispitivanje na stvari o kojima ovaj svedok može govoriti a posebno što je u njegovoj izjavi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da nije dužnost Vojske da reaguje protiv terorizma, zato što je to unutrašnji neprijatelj. Da li sam vas dobro razumeo. Ako ima terorizma onda ima snaga koje se bore protiv terorizma. Te se snage zovu proto terorističke snage ali to ne radi redovna vojska.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, upravo vas to pitam, vi smatrate da dužnost Vojske nije da se bori protiv terorizma.

ODGOVOR:

            Mi se nismo trebali boriti sa terorizmom tako velikih razmera, da bi to zahtevala angažman velikih jedinica vojske. Jer, u tom slučaju policija i druge snage nisu ništa trebale raditi a one su plaćene da se bore upravo protiv toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li to znači da kada teroristička grupa pošto ste vi bili oficir Vojske Jugoslavije, kad teroristička grupa napadne jedinicu Vojske Jugoslavije onda je njena dužnost da telefonira policiji da dođe da zaštiti od terorista. Je li to vi tvrdite.

ODGOVOR:

            Ne, ali ne možete ceo narod nazivati teroristima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je nazvao ceo narod teroristima. Da li sam ja to rekao?

ODGOVOR:

            Vi to sigurno shvatate rat je objavljen celom albanskom narodu na Kosovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je objavio rat albanskom narodu.

ODGOVOR:

            Taj rat nije bio otvoreno objavljen, ali u stvarnosti kad vidimo šta se sve dogodilo mislim da se to može reći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li tu mislite na albance kao deo naroda Jugoslavije, protiv kojih je NATO vodio rat.

ODGOVOR:

            Nisam siguran da sam shvatio ovo pitanje.

MEJ:

            U redu, idemo na sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste bili oficir Vojske Jugoslavije moja pretpostavka je da vi poznajete pravilo službe Vojske Jugoslavije. Da li je ona tačna ili ne.

ODGOVOR:

            Da, poznato mi je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da po pravilu službe Vojske Jugoslavije vojska može da se upotrebi u miru protiv terorizma.

ODGOVOR:

            Da, jedinice Vojske da ali ne cela Vojska, na Kosovu su iskorišćene sve jedinice Vojske koje postoje u Jugoslaviji samo mornarica nije iskorišćena, brodova nije bilo. Osim toga sve jedinice i vojna oprema i trupe korišćene su tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite dakle da je cela vojska Jugoslavije upotrebljena na Kosovu u borbi protiv terorizma.

ODGOVOR:

            Ja veoma dobro znam slučajno u Nišu u Vranju Kraljevu, Čačku u kasarnama su ostali tek stražari i veoma mali broj vojnika. Svi drugi bili su razmešteni na Kosovo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je vama poznato a rekao bih iz ovoga što ste u svojoj izjavi rekli, da postoje tri armije kopnene Vojske u Jugoslaviji prva, druga i treća.

ODGOVOR:

            Treća armija .. prištinski korupus ja sad govorim o tome jer zato jer iz cele Srbije, iz Vojvodine uz izuzetak minimalnih snaga koje su ostale tamo svi su drugi poslani na Kosovo da se bore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li je vama poznato kao oficiru doduše dezerteru iz jugoslovenske vojske da je Jugoslaviji pretila kopnena invazija.

ODGOVOR:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da je i prva armija i druga armija da su svi išli na Kosovo i cela treća armija.

ODGOVOR:

            Ja sam već odgovorio ako tome  mogu nešto dodati rekao bih da je na Kosovu bilo i jedinica Vojske iz Republike Srpske. Te su jedinice bile stacionirane zapadno od Đakovice u mestu zvanom Erezina. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, rasčistili smo vi tvrdite da je cela jugoslovenska vojska bila poslata na Kosovo, da idemo na dalje pitanje, je li to vaša tvrdnja.

ODGOVOR:

            Više od 150 hiljada vojnika nalazilo se tamo. To su brojke koje sam čuo od mojih bivših kolega oficira na visokim položajima, a vi veoma dobro znate da je veličina vojske bila smanjena i to prema sporazumu koji ste vi lično potpisali. Nakon onog što se dogodilo na Kosovu svi su poslani na Kosovo, a ostali su samo najnužniji brojevi vojnika da izvršavaju uobičajene dužnosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vama dakle nije poznato da se Vojska brojčano uvećava u slučaju rata kao oficiru Vojske Jugoslavije. Vi ništa o tome ne znate.

ODGOVOR:

            Hvala vam što ste me posetili da, izvršen aje i mobilizacija masovna mobilizacija u Srbiji i ljudi koji nisu želeli da se bore bačeni su u zatvor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa da li je vama kao oficiru to nešto strano i čudno, da kad je zemlja izložena agresiji da se vojska mobiliše.

ODGOVOR:

            Nije čudno, međutim, čudno je to sasvim je razumljivo da ljudi odbijaju da idu da se bore na Kosovu u ratu koji je potpuno besmislen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vi ne znate, vi to tvrdite samo je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Tačno je da su ljudi zatvarani zato, jer nisu želeli ići na rat na Kosovo. Isto tako je tačno i istinito i to da su vojnici dezertirali iz redova vojske pa čak i bežali u inostranstvo, kako ne bi bili umešani u rat koji je bio sasvim besmislen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pošto ste vi vojni dezerter i osuđeni na kaznu zatvora da li vi smatrate da postoji u svetu neka vojska koja ne hapsi vojne dezertere.

MEJ:

            Ne, to nije relevatno pitanje vi ste izneli ono što ste želeli reći o zatvorskoj kazni ... vojnog suda nema potrebe da se to ponavlja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste vojsku Jugoslavije napustili svega tri dana pre nego što su NATO snage ušle na Kosovo. Je li tako.

ODGOVOR:

            Bio sam u vojsci sve do tri dana pre nego što se jugoslovenska vojska povukla. Ja sam ostao na Kosovu i nisam imao nikakve potrebe da odem sa njima. Bio sam blizu penzije i rat je bio skoro završen. Nisam se mogao ničemu nadati u Srbiji niti bilo kojoj drugoj zemlji, jednostavno sam samo želeo ostati u mom rodnom mestu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Moje pitanje je, imalo cilj da vremenski situira samo vaš prestanak aktivne vojne službe odnosno, vreme vašeg napuštanja Vojske Jugoslavije. Dakle, vremenski je to tačno, je li tako?

ODGOVOR:

            Nisam nikamo pobegao ostao sam tamo gde je moja jedinica bila, gde je moje rodno mesto, gde moj stan, nisam napustio svoju zemlju. U stvari uopšte nisam napustio moje rodno mesto Kosovo tamo sam ostao.

SUDIJA:

            Kad ste napustili vojsku.

ODGOVOR:

            Tri dana pre nego što je jugoslovenska vojska napustila Kosovo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odmah nakon završetka rata imali ste susrete sa OVK. Je li tako.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A inače do tada ste bili na spisku OVK za likvidaciju. Je li tako.

ODGOVOR:

            To ne znam.     

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ne znate kad imate na strani 14 pasus 4 vaše predposlednje izjave od 12 do 15.02.2001.g. da to piše. Kako ste onda znali, sad ne znate.

ODGOVOR:

            Ja ne znam da sam bio na nekoj listi možda su oni sastavljali neke liste, ali ja to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ja sam vam naveo gde ste u izjavi rekli da znate da ste bili na spisku za likvidaciju UČK, ali neću s vama da se prepirem, nego da vam postavljam pitanja. Bili ste na razgovoru sa UČK nekoliko puta. Je li tako.

ODGOVOR:

            Ja nisam tražio da idem da razgovaram sa OVK. Ali oni su došli meni i tražili su da samnom razgovaraju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ovde ne raspravljam pitanje na čiji se zahtev održavao razgovor nego samo konstatujem bili ste na razgovoru više puta sa UČK. Je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Ne razumem relevantnost ovoga u odnosu na moju izjavu. Mi smo se sastali posle rata.

MEJ.

            Prepustite da mi o tome odlučujemo. Da li ste vi pre rata imali ikakve sastanke sa OVK ili za vreme rata.

ODGOVOR:

            Pre rata nikada nisam imao kontakte sa OVK.

MEJ:

            A za vreme rata.

ODGOVOR:

            Ni za vreme rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imali ste kako sami tvrdite, ali na to ćemo kasnije doći kad ste upozorili OVK da se skloni da ne bi bili uništeni, u jednoj akciji znači, taj kontakt sami pišete u izjavi a govorim o više vaših susreta sa UČK posle vašeg dezertiranja. Bili ste nekoliko puta na tim razgovorima je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Posle rata da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Između ostalih razgovarali ste i sa šefom policije OVK u reonu odnosno na tom području Đakovice.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A razgovarali ste kako stoji u vašoj izjavi i sa Ramušom Hajradinajem. Recite mi koliko puta su razgovarali s vama OVK računajući i taj susret kad ste videli Ramuša ....

ODGOVOR:

            Ja poznajem Ramuša Hajradinaja kao osobu, ali ja nikad s njim nisam razgovarao, niti je on sa mnom razgovarao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imate to na strani 16 pasus poslednji izjave od 12 do 15.02.2001. g. ali ostavimo to na stranu. Recite mi koliko puta ste imali te razgovore sa UČK. Koliko puta ukupno?

ODGOVOR:

            Ovde kad sam se sastao u njihovoj kancelariji posle rata tri puta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tri puta ste se sastali sa UČK posle rata, i da ne govorim sada o onom kontaktu u toku rata. Znači sada da napravimo jedan zbir da vam postavim jedno pitanje. Imate.

MEJ:

            Samo trenutak, nemojte da žurite on poriče bilo kakve kontakte sa OVK za vreme rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            O tome neću postaviti sad pitanje. To će doći na red. Znači samo o ovome što je svedok potvrdio znači, imate osudu na najvišu kaznu zatvora vojnog suda u Nišu, to je jedna činjenica. Druga činjenica bila ste na listi za likvidaciju UČK, a zatim imate tri kako vi kažete razgovora sa UČK. Da li mislite da je iz toga jasno da ste ovde došli da svedočite po nečijem zahtevu recimo UČK. Da ili ne.

ODGOVOR:

            To uopšte nije istina. Ja sam ovde došao zbog žalosti i suza porodica, braće, sestara, majki koji su ostali bez svojih voljenih, koji su došli meni.

MEJ:

            Pustite mu da završi. Nastavite.

SVEDOK:

            Koji su došli meni, mnogi od njih i koji su me pitali, znam li išta o sudbini njihovih voljenih. Ja sam, zbog toga što sam ja bio u vojsci, tako da je moja moralna dužnost da vam kažem nešto, da vam ispričam nešto o ovim stvarima, a ja mogu da se sastajem sa OVK i sa njima da razgovaram. Ja mogu da se sastajem sa kim želim i da razgovaram sa kim god hoću sada posle rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi tvrdite da ovo svedočenje nije vaša polisa osiguranja života za ostatak koji vam predstoji u okolnostima koje sam vam nabrojao?

SVEDOK:

            Nikada neću zaboraviti zločine. I užasne stvari koje sam video. I koje su se desile na onim mestima koje spominjem u svojoj izjavi koje su počinile snage jugoslovenske vojske i MUP-a. I para-vojnih snaga i drugih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vas nisam pitao, ali.

SVEDOK:

            Manje vojska, a više su odgovorni ostali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali da li vi tvrdite dakle, da ste došli ovde da svedočite, a tako da vam niko nije ni pretio, ni ucenjivao vas, ni bilo kakav pritisak na vas vršio? To vi tvrdite?

SVEDOK:

            Ja nisam ovde došao da svedočim pod bilo kakvim pritiskom bilo koga. Nisam došao ovde da lažem. I sve što mogu da kažem, govorim potpuno odgovorno i spreman sam da se suočim sa bilo čijim pitanjima. Ja sam jednostavno došao ovde da kažem istinu, a ne da uradim bilo šta drugo. Došao sam jednostavno da kažem ono što sam sam video svojim očima i čuo svojim ušima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Ove sve okolnosti koje smo nabrojali osuda, spisak za streljanje i razgovori, ne predstavljaju po vama pritisak na vas. Moje pitanje glasi: vas je između ostalih.

MEJ:

            Vi ste već to rekli gospodine Miloševiću, jedan razlog zašto mi gubimo toliko vremena, je to što vi ponavljate stvari, molim vas pođite dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bez brige. Vas je između ostalih, prilikom uzimanja izjave saslušavao Filip Go, kao vojni analitičar koji je inače svedok u ovom predmetu, vidim ga pod rednim brojem 74. Da li u tom svedočenju bio prisutan neko iz OVK?

SVEDOK:

            Ne sećam se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne sećate se, a da li se sećate gde je to saslušanje održano?

SVEDOK:

            Ne znam o kom razgovoru govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O vašem davanju izjave vojnom analitičaru Filipu Gou, koji vas je saslušavo. Gde je to bilo?

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tome da sam dao izjavu nekakvom vojnom analitičaru. Ako govorite o moje dve izjave koje sam dao za poštovani sud ovde, o tome mogu da odgovorim.

MEJ:

            Da izjava, od februara 2001. Gde je to vođeno?

SVEDOK:

            On je tokom davanja izjave bio predstavnik suda koliko se sećam.

MEJ:

            Ne gde ste dali izjavu? Dali ste izjavu, razgovarali su sa vama u februaru 2001. Pitanje je: gde su sa vama razgovarali, gde ste vi dali svoju izjavu?

SVEDOK:

            U zgradi auto škole u Đakovici. Oko pet minuta dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta je sada nisam, da, a šta je sada u toj zgradi auto škole u Đakovici?

SVEDOK:

            To je sada policijska stanica UNMIK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tu i stanica ovog kosovskog tzv. zaštitnog korpusa, pošto su oni zajedno sa UNMIK-om?

SVEDOK:

            Oni nisu na istom mestu, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je prisustvovao tom vašem razgovoru?

SVEDOK:

            Ne sećam se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate bar koliko je bilo osoba prisutno za vreme vašeg razgovora sa Filipom Goom?

SVEDOK:

            Prvo, uopšte mi nije poznato to ime.

TUŽILAC:

            Časni sude, možda bi bilo od pomoći kada bi se ime izgovorilo kako treba naslovne strane izjava navode po imenu ko je bio prisutan.

MEJ:

            Ko je, ko je bio prisutan?

TUŽILAC:

            Filip Ku, Paolo Pastore Stoki i isto tako prevodilac, Iris Rutari Kuen. Mi smo ranije u ranijoj izjavi imali istog istražitelja Paola Pastore Stokija i isto tako jednu drugog prevodioca i ovde se kaže imena svih osoba prisutnih za vreme razgovora. To je izjava od februara 2000. godine, pominje se još jedno ime i to je bio šurak svedoka. Ostali ljudi svi koji su prisutni se navode takođe, na naslovnoj strani tih izjava. Znači, 8. maja juče ponovo se navode sve osobe koje su bile prisutne. Svedok možda ne zna funkciju svih tih ljudi, ali bi im znao imena, bili su mu predstavljeni. Želim da pomognem sudu i da budem fer prema svedoku. Iako to nije moj posao. Znači, pravo ime te osobe je Filip Ku.

MEJ:

            U redu, mislim da je sada dobar trenutak da napravimo pauzu. Prekidamo raspravu na 20 minuta. Molim ustanite.

..............:

Izvolite sesti.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim da pre nego što nastavim da vas zamolim da tužilac ne odgovara na moja pitanja. Jer ja sam imao razloga da svedoka ispitujemo o tome ko je sve prisustvovao, a šta piše na prvoj strani, to i sam mogu da pročitam.

            A drugo, kad već govorimo o tome očekivao sam da ćete i vi sami reagovati, pošto svedok svedoči po vašem pravilu 92 bis. Onda predmet svedočenja i ispitivanja može biti samo o onome predmetu svedočenja koje je sadržano u njegovoj izjavi, a tužilac je uveo u ovom svom uvodnom ispitivanju nekakvu mapu teportacija iako svedok u svojoj izjavi nije svedočio ni o kakvim deportacijama. I čak tvrdi u svojoj izjavi svedok da je dolinu Caragoj video nakon operacije od 28-og. A tužilac ga ispituje o smeru kretanja izbeglica itd. A skrenuo bi vam pažnju, pošto ste i sami naglasili da ste se upoznali sa izjavom, što pretpostavljam da vam je i dužnost da on izričito kaže da je dolinu CAragoj u izjavi video nakon operacije od 28-og. To vam piše na strani 12 pretposlednji pasus izjave od februara. A sada ću da nastavim sa pitanjima.

MEJ:

            Želim samo da se pozabavim ovim pitanjima. Prvo, to što je tužilac prekinuo da bi nešto razjasnio je to samo zbog toga što ime osobe koja je bila prisutna na tom razgovoru nije bilo tačno izgovoreno i tužilac ima pravo da to uradi. A što se tiče deportacija, ima svedočenja, ima materijala o tome u izjavi i svedok ima pravo da uvede ovu izjavu. Izvolite gospodine Rajnevel.

RAJNEVEL:

            Samo sam hteo da pomognem sudu. Pasus 59 druge izjave se bavi tim pitanjem. Ako postoji neka žalba što sam ja to uradio paragraf 59 druge izjave, na strani 19 izvinjavam se, na strani 12 od ukupno 19 je u stvari tu se navodi ono što je rezimirano.

MEJ:

            Da tu se spominje obeležena karta operacija u dolini u kraju Meja.

TUŽILAC:

            Da tu se takođe govori o akcijama vojske i o raseljenom stanovništvu oko Meje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali to ne dovodi u pitanje konstataciju u izjavi da je video to nakon operacije od 28-og, a ja sam vam sad citirao odakle je to u samoj izjavi. Moje sledeće pitanje glasi: da li se sada plašite OVK?

SVEDOK:

            Nikada se nisam plašio OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste veliki deo vaše službe u vojsci bili u transportnoj jednici kao nadzornik ili šef odelenja, zar ne?

SVEDOK:

            Tačno je, da sam ja četiri ipo godine bio odgovoran za prevoz i godinu dana ja sam bio šef koji je bio odgovoran za transportnu jedniciu u kasarni Priština.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko sam ja razumeo vaše zaduženje je u to vreme bilo snabdevanje vozilima, opremom i ostalim što pripada u stvari, u posao, zar ne?

SVEDOK:

            Da, ja sam bio odgovoran za obuku vozača, planiranje i slična pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja razumem da ste od decembra 1998. godine držali obuku vojnicima, a tačnije bili ste zaduženi za planiranje obuke vežbi. Jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakvu ste obuku držali iz čega?

SVEDOK:

            To je uvek bilo vezano za transport.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste zapravo pripremali neke planove, mape za čuvare. Jel to tačno?

SVEDOK:

            Kad sam bio odgovoran za sektor planiranje, za operativno planiranje ja sam u stvari bio rotiran sa jednog, sa mog prvog radnog mesta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To planiranje rasporeda za čuvare, stražare, odnosno, fizičko obezbeđenje zgrade, da li sam to dobro razumeo?

SVEDOK:

            Fizička sigurnost, fizičko obezbeđenje objekta, kasarne, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači da sam vas dobro razumeo. Dakle, vi nikada niste imali položaj u vojsci koji vam je davao mogućnost da raspolažete bilo kakvim podacima koji se odnose na broj, na raspored snaga vojske, na komandovanje, na izveštavanje. Jel tako?

SVEDOK:

            To nije tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi govorite da ste bili zaduženi za bezbednost zgrade. Da li pri tom mislite da ste obezbeđivali ili vozili ljude iz komande, odnosno niste radili u službi bezbednosti vojske, već ste radili na fizičkom obezbeđenju. Jel tako ili ne?

SVEDOK:

            Ja sam bio oficir zadužen za operativnu obuku za taj sektor gde se planira raspored vežbi, pravi se raspored za čuvare, stražare itd. A ne obezbeđenje u ovom smislu u tom smislu u kom vi govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao malo čas, da li možemo da konstatujemo da vi niste bili u poziciji da raspolažete bilo kakvim podacima koji se odnose na broj, raspored snaga, vojske, komandovanja, izveštavanje, vi ste odgovorili da to nije tačno. Recite u kom ste smislu vi raspolagali podacima koji se odnose na raspored, snaga, komandovanje, izveštavanje itd? Ako ste rekli da to nije tačno ovo što sam tvrdio. Na osnovu vaše izjave.

SVEDOK:

            Sektor u kome sam ja bio, ja nisam bio tamo sam, bio je načelnik i još jedan oficir. Ali svi su zapisi bili tu uz izuzetak nekih poverljivih dokumenata, znači, sva evidencija, podaci, broj vojnika, vrsta oružja, vozila, sve je to bilo tamo, sve te informacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi govorite o rezervistima Vojske Jugoslavije. Da li je među njima bilo albanaca?

SVEDOK:

            U početku da. A kasnije vrlo malo. Mogli bi se izbrojati na prste jedne ruke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi tvrdite da su pripadnici MUP-a i rezervisti, čak pominjete i neku para-vojsku da su vršili zločine i da suizmakli kontroli, komandi vojske. Jel to tačno?

SVEDOK:

            Povećan je broj redovne vojske, rezervistima koji su bili na sposkovima, na vojnim spiskovima. Isto tako, policija ima svoje rezerviste koje može povremeno da pozove kada suim potreni, isto tako postoje dobrovoljci. Dobrovoljci, zato što su neki odbili da se priključe vojnim formacijama. Prema tome, su oni bili prisiljeni da mobilizuju bilo koga, nekadašnje teroriste, osuđenike, ljude koji su imali nekakve probleme i da njih regrutuju i dovedu ih na Kosovo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi to sugerirate da je vlast puštala iz zatvora kriminalce da bi oni došli u vojsku? Da li vi znate za jedan takav slučaj?

SVEDOK:

            Imali smo problema non-stop sa takvim ljudima u Đakovici. Vojska je zatvarala takve ljude. A na osnovu informacija koje smo mi imali saznali smo da su te osobe upućene u zatvor zbog raznih dela,naročito zbog krivičnih dela. Imali smo nekoliko takvih slučajeva, oni su pravili probleme u gradu, naročito sa vojnicima redovne vojske, redovnim vojnicima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dajte da rasčistimo jednu stvar. Rezervisti koji su dolazili uključivani su u redovne jedinice. Jel tačno ili ne?

SVEDOK:

            Neki su bili uključivani u redovne jedinice. Rekao sam da su redovne jedinice bile popunjene tim rezervistima, bile popunjavane rezervistima, ali neki su takođe, sami dolazili dobrovoljno. Na primer, iz drugih formacija kao što su bili Arkanovi tigrovi, Beli orlovi itd. Oni su isto se priključivali. Dolazili su dobrovoljno i počinjavali krivična dela, pljačkali, krali itd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li to znači o tome što vi tvrdite rezervista koji su došli, a koji se nisu uključili u normalne i redovne jedinice vojske, nego su bile nekakve posebne jedinice?

SVEDOK:

            Prvo su dolazili u vojne jedinice, a kad su videli da nisu mogli da izdrže tu disciplinu, onda su odlučili da se priključe ovim snagama koje sam ja spomenuo. Tako da je na taj način došlo do tog da vojska ima sa njima problema, a kamoli ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro, recite mi, pošto ste vi bili aktivni oficir i radili u komandi, da li je vama poznata naredba o zabrani para-vojnih formacija koja govori o tome da se one moraju gde god se pojave pohapsiti, razoružati, rasformirati. Da li vam je poznata ta naterdba?

SVEDOK:

            Ja jesam upoznat sa tom naredbom. A zašto ih vi onda niste uhapsili kada ste znali šta se dešava, na osnovu izveštaja koji ste primali sa terena? Šta ste vi uradili, vi i vaša komanda, mi nismo mogli ništa da uradimo osim da se poubijamo.

 

 

SVEDOK:

            Ja jesam upoznat sa tom naredbom. A zašto ih vi onda niste uhapsili kada ste znali šta se dešava, na osnovu izveštaja koji ste primali sa terena? Šta ste vi uradili, vi i vaša komanda? Mi nismo mogli ništa da uradimo osim da se poubijamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da su komandanti Vojske Jugoslavije uhapsili puno vojnika, čak i iz redovnog sastava, iz rezervnog sastava koji su vršili neka krivična dela?

SVEDOK:

            Tačno je da smo mi uhapsili neke, ja sam jako dobro u Đakovici za to. Ali, 13 trećeg dana, najkasnije, dolazila bi naređenja odozgo da ih pustimo. Znam za jedan slučaj o kome mi je pričao jedan stražar  radilo se o jednom starom naredniku, to je bio jedan zatvor u jednoj privatnoj kući u podrumu i rekao je da su došla naređenja da ih mi pustimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A od koga su mogla doći naređenja da ih pustite, ako ste sami malo čas rekli da ste upoznati sa naredbom vrhovne komande da se hapse takva lica?

SVEDOK:

            Na osnovu onoga što sam ja čuo od jedne osobe radi se o osobi po imenu Sergej Perović, oni su primili to naređenje iz Begorada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da su vojnici koji su bili osumnjičeni za silovanje uhapšeni, zatvoreni i na kraju osuđeni? Jel to tačno ili nije?

SVEDOK:

            To je tačno. Bio je jedan takav slučaj u selu Grgovac u Đakovici. To je bilo na početku kada su počela hapšenja, oni su bili rezervisti redovnih vojnih snaga, i to je činjenica, ali ne znam za druge slučajeve da je neko osuđen. Samo znam da su oni kasnije puštani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi niste napisali u svojoj izjavi, da je neko kasnije puštan, a ne govorite o jednom slučaju, nego o više slučajeva, ja vamskrećem pažnju na stranu 4, pasus prvi izjave od 18.04. Pa mi recite sad, dal ste govorili istinu, sada ili onda kada ste davali izjavu?

SVEDOK:

            Rekao sam da su ti ljudi koji su bili zatvoreni osuđeni, ali u drugim slučajevima su bili pušteni, to niste shvatili. Ja nisam rekao, da su ljude zatvorili i osudili i da ih nisu pustili, već govorim za one koji su kasnije uhapšeni, oni su bili puštani. Znači, ne radi se o prvim hapšenjima. Ta hapšenja su se nastavljala, ali nisu preduzimane mere.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako vi znate da nisu preduzimane mere?

SVEDOK:        

            Navečer kad bih posetio stražare u zatvoru video bih istu osobu sa druga dva čoveka kako piju pivo u hotelu Paštrik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da komandanti Vojske Jugoslavije nisu naređivali nikakvo nasilje, pogotovu ne silovanja i da su takve stvari bili veoma izolovani slučajevi? Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Kada je pak reč, o komandantima redovne vojske, istina je da ja nikada nisam čuo da su oni izdali takvo naređenje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ____ tačno. Da li je tačno i ovo što vi tvrdite da je svaka opština morala da ima policijsku jedinicu sastavljenu od albanaca.

SVEDOK:

            U jednom trenutku, su u raznim centrima formirane razne tzv. lokalne policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da su pripadnike tog, te lokalne policije po selima birali sami seljaci?

SVEDOK:

            Ne znam ko je odabirao te ljude, jer ja nisam sudilovao na tim sastancima, odnosno na tim izborima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Trebalo je da oni vode računa o bezbednosti u selima. Jel to tačno?

SVEDOK:

            Nikada se ni na koji način nisam bavio radom policije i sigurnosti snaga, ne.... da su one imale neke svoje zadatke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali upravo o tome govorite na strani 5 u poslednjem pasosu u izjavi od 12-15.02. 2001. godine, prema tome, pitam vas, jel to tačno ili nije? Dakle, vodila računa o bezbednosti u selima. Policajci, albanci. Jel to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Razum tako nešto diktira.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li je tačno da vam nisu poznate bilo kakve naredbe u likvidaciji?

SVEDOK:

            Nikada nisam video neku takvu naredbu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli u izjavi da se mnogo pilo. Da li je tačno da vam je vaš komandant naredio da se onemogući to?

SVEDOK:        

            Da, u selu Paštrik Arkanove snage i snage Šešelja i Frenkija bile su tamo stacionirane i normalno nije bilo dozvoljeno redovnoj vojsci da tamo ide. Oni nikada nisu nikog ništa pitali, stvarali su nered, pucali su iz svog oružja i naređenje je bilo da se ode sa nekoliko stražara i da se tamo zatvori i da se zabrani točenje alkohola jer je bilo nemoguće njih od tamo maknuti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi to naređenje niste izvršili?

SVEDOK:

            Vratio sam se i komandantu rekao kakva je situacija i onda je šef brigade, on se razljutio, rekao da će on to otići i srediti, ali on je lošije prošao. Jer njega su ispratili iz Višnjice i _____ u zrak i on se vratio natrag u svoju bazu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste pomenuli malo čas Šešelja, Arkana, pomenuli ste imena nekoliko pojedinaca. Da li je vama poznato da ni Šešelj ni Arkan uopšte nisu bili na Kosovu za vreme rata?

SVEDOK:

            Za vreme rata, ja njih nikada nisam video na Kosovu. Oni su tamo bili pre rata. Međutim, njihovi ljudi, ljudi pod njihovom komandom, su kao što je dobro poznato, bili tamo. A i oni sami su rekli da su bili u Bosni i Hrvatskoj i dolazili bi u taj hotel svakoga dana, bili u kontaktu sa vojnicima koji su bili tamo i sami bi govorili ko su i šta su.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ako neko sam nešto kaže za sebe, da li to treba da znači da je to tačno?

SVEDOK:

            Pa tamo je bila jedna cela jedinica, nije se radilo o tome da je to bio jedan čovek, i ....... bili tamo ....... Bili su smešteni u hotelu Paštrik, to su bili Arkanovi ljudi i sa njima još i neki drugi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, ja vas to pitam zato što vi ovde govorite neke stvari koje apsolutno nisu moguće. Vi govorite npr. o Frenkijevcima ko je sebe proglasio, zapravo, ko su ti koji su sebe proglasili za Frenkijevce? Šta to znači uopšte?

SVEDOK:

            Frenki je bila najterorističkija moguća jedinica koja je činila teroristička dela zajedno sa Arkanovim ljudima, a čuo sami od mojih drugih bivših kolega da su to bili ljudi bez roditelja, oni koji su odrasli po sirotištima, ljudi bez osećaja koji bi ubijali kao da ubijaju pile.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je vama poznato da to što vi tvrdite uopšte ne bi bilo moguće, zato što Frenki, odnosno Franko nije bio nikakva para-vojna formacija da je to bio jedan od pomoćnika šefa državne bezbednosti koji je svojevremeno rukovodio regularnom antiterorističkom jedinicom. Tako da apsolutno nije bilo moguće da to što vi nazivate razbojnicima budu pripadnici jedne takve jedinice. Da li je to vama poznato kao oficiru?

SVEDOK:

            Mogu samo reći i to sasvim ozbiljno, da je to bila jedna specijalna jedinica sa komandantom iz Beograda koji je sam rekao da sa njima ne treba da imam nikakvog posla i da ih se klonim. Njihov komandir je išao po kućama u gradu i sudelovao je u raznim vrstama mučenja i drugih stvari, ne znam kakva je to bila jedinica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, a da li je jasno da taj čovek nije bio nikakav Frenki, odnosno neko koga su tako zvali?

SVEDOK:

            Ja osobno ne znam Frenkija, ne znam ko je to, ali ta jedinica kao celina bila je poznata po imenom Frenki, odnosno Frenkijevci. Nosili su crne marame oko glave, nosili su različite uniforme vojne, policijske, poluvojne, polupolicijske, specijalne snage, svašta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači u stvari da to nikako nije mogla biti jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno službe bezbednosti. Jel tako ili nije?

SVEDOK:

            Ja mogu reći na osnovu razgovora koje sam vodio sa mojim bivšim kolegama, a sa kojima sam opširno razgovarao o tome da je tim ljudima zapovedao direktno neko iz tajnog ministarstva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je vama poznato kao oficiru Vojske Jugoslavije da je antiteroristička jedinica, služba bezbednosti najdisciplinovanija jedinica koju čine ljudi, sportisti kako bih rekao visokih fizičkih i mentalnih sposobnosti, dakle, izuzetno disciplinovana i izuzetno dobro organizovana jedinica koja nikako ne može da daje sliku toga što ste vi opisali.

SVEDOK:

            Istina je, kao što vi kažete da su oni fizički bili veoma dobro građeni. Veoma mišićavi, veoma sposobni za počinjenje raznih vrsta zločina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

I da li vi tvrdite da je ta jedinica bila upravo to što ste pokušali da objasnite deo službe unutrašnjih poslova?

SVEDOK:

            Siguran sam da su oni počinili zločine i mislim da ne moram sad ulaziti u detalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa veoma je važno da li vi govorite o nekoj rekao bih, grupi kriminalaca ili govorite o jedinici koja pripada organima vlasti Republike Srbije, to je veoma bitno za ovo o čemu vi svedočite. Valjda vam je jasno kao oficiru da takvo svedočenje veoma ružno govori o redovnim snagama organa vlasti kad bi to bilo istina što vi kažete.

SVEDOK:

            Ne znam kako da to opišem, kojim imenom da to nazovem. Ali to je bila jedinica koja je počinjavala zločine i prema meni je to tek grupa kriminalaca, ne znam kako bi ih drugačije zvao.

SUDIJA:

            Šta ste vi videli? Šta je ta jedinica radila?

SVEDOK:

            Ta jedinica je zajedno sa nekim drugima u Đakovici bila stacionirana blizu stadiona Vlaznimi. I oni bi po celu noć podmetali vatru u kuće u raznim delovima grada. A tokom dana negde oko 14 sati okupili bi se u kafiću Rinija koji se nalazio preko puta kuće u kojoj je bila vojska. A kad bi se smračilo nastavili bi te iste operacije. Videli bismo plamen kako se diže iz raznih kuća u gradu. Čuli bismo pucnjavu i sve sam to mogao videti i čuti. Jer su moji stražari bili blizu vojne kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zar niste malo čas rekli da u stvari to nije bila jedinica, nego grupa kriminalaca?

SVEDOK:

            Rekao sam da su pripadali jedinici pod nazivom Frenki.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zar vam nije jasno.

KVON:

            Oprostite. Samo trenutak. Gospodine Peraj, da li ste vi osobno znali Frenkija Simatovića, odnosno ono što on radi u to vreme?

SVEDOK:

            Ja sam znao samo to ime. Znao sam ime, ništa nisam znao možda o tome šta je on uradio.

SUDIJA:

            Hvala. Nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa zar vam nije iz ovoga što sada sami govorite jasno da je nemoguće da takva grupa bude nekakva regularna jedinica, pogotovu ne elitna jedinica snaga bezbednosti. Zar vam nije to jasno?

SVEDOK:

            Nisam rekao da je to bila jedinica redovne vojske ili nešto slično. Rekao sam samo da su oni delovali zajedno kao jedinica i da su se zvali Frenki, tako su bili poznati.
SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, to ih je neko tako prozvao, verovatno, ili su se oni sami tako nazvali, ali to nije moglo imati veze sa službom bezbednosti, da li vam je to jasno kao oficiru vojske? U to vreme.

SVEDOK:

            Bojim se da ne razumem to što govorite.

SUDIJA:

            Da li je ta jedinica imala neke veze koje ste vi mogli videti sa redovnim snagama?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste sad rekli, da nije mogla imati veze sa redovnim snagama, na pitanje gospodina Meja, pošto ste rekli pre toga, da je očigledno bila reč o grupi kriminalaca, i pošto ste vi bili zauduženi za obezbeđenje. Zašto ih niste pohapsili?

SVEDOK:

            Bili su preduzeti koraci da ne samo oni, nego i drugi koji su počinili zločine u gradu nešto sa njima naprave. Međutim, to je bilo nemoguće, već sam vam rekao da je i sam komandant kasarne otišao tamo, međutim, nije uspeo jer ih nije bilo toliko mnogo. Nije, jednostavno nisu znali kakve sve probleme možemo od njih očekivati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da je za MUP bio odgovoran pukovnik Vojske Jugoslavije Došan. Ako sam dobro ovde pročitao ime. Kakve veze ima pukovnik Jugoslavije sa MUP-om, kako može da, kako objašnjavate tu svoju konstataciju?

SVEDOK:

            Pukovnik Milan Došan, bio je zapovednik garnizona i brigade u Đakovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nije bio zadužen za MUP.

SVEDOK:

            U vreme rata komandant garnizona postaje čovek broj 1 u tom garnizonu. To se odnosi i na policiju i na druge snage.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li vam Dušan naredio da pohapsite kriminalce?

SVEDOK:

            Ne da ih uhapsimo. Nego da sprečimo da im se toči alkohol u hotelu i da ih pošaljemo nekome drugom, da ne budu više u hotelu, nego negde gde su trebali biti stacionirani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nema smisla dalje da idem po ovoj temi, ali nadam se da je jasno. Vi pominjete generale: Pavkovića, Lazarevića kako stoji iz vaše izjave, međutim, s ozbirom na vrlo nejasna pominjanja, da li se može konstatovati da se niste vi lično nikad sreli sa Pavkovićem i Lazarevićem?

SVEDOK:

            Susreo sam se sa Pavkovićem barem 200 puta. A sa Lazarevićem nešto manje, jer je on kasnije došao u Prištinu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali daj mu da raspravimo karakter tih susreta. Vi ste bili odgovorni za obezbeđenje zgrade komande, jel to što ste se susreli je kad on ulazi ili izlazi iz zgrade vi ga vidite, ili predajete raport kao šefu obezbeđenja da je stanje redovno itd, dakle, videli ste ga da ulazi i izlazi iz zgrade pa ste u tom smislu se sreli. Jel tako ili ne?

SVEDOK:

            Susreo sam se sa njime, kao što sam već rekao, zato jer sam tokom mog boravka u Prištini bio zadužen za garnizon i svakog jutra bi reportirao o situaciji u garnizonu. On bi me pozvao da mi dade zadatke koje treba izvršiti tokom dana, dakle, imao sam redovne kontakte sa njime, a i sa Lazarevićem. On je bio njegov zamenik u Prištini dok sam ja bio tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu to bili korektni i redovni službeni kontakti koji oficir zadužen za obezbeđenje ima sa svojim sa glavnim komandantom na tom području?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste u izjavi da su stigli dobrovoljci iz Rusije, naknadno sam jutros video u nekim ispravkama koje ste davali, koje je čitao gospodin Rajnerald, da ste popravili tu izjavu, da ste rekli da je bilo 9 ljudi, da je tu bio neki lekar iz Rusije, dakle, ta grupa po ovoj ispravci izjave koju ste dali proizilazi da je bila nekakva humnanitarna grupa. Da ili ne?

SVEDOK:

            Ta je grupa bila naoružana. Nosili su maske i uniforme. To su bili dobrovoljci. Oni su se tamo javili kao dobrovoljci. I mi smo ih prihvatili u podrumu Doma kulture u Đakovici, tamo smo ih registrovali i dodelili ih jedinicama. Ova jedinica bila je odvedena u Košare, na granicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li je tačno da je komandant vaše jedinice odbio da ih primi i zahtev da ostanu u Đakovici?

SVEDOK:

            Komandant im je rekao putem administrativnog oficira, koji je tamo bio, ja sam bio veoma komandanta kada je on to rekao, on je rekao, ne ako ste dobrovoljci, morate ići u borbu, jer mi imamo previše drugih koji idu i pljačkaju po gradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to znači rasporedio ih je kao dobrovoljce na granicu u karaulu Košare, da čuvaju granicu?

SVEDOK:

            Tamo su se u to vreme vodile borbe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorite o Košarama, pretpostavljam da govorite o graničnoj karauli Košare?

SVEDOK:

            Tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Govorite da su tokom NATO agresije održavani sastanci vojske i MUP-a i terotorijalne odbrane. Da li ste vi nekada i u kom svojstvu prisustvovali takvim sastancima?

SVEDOK:

            Bio sam na takvim sastancima nekoliko puta. Oni bi rekli da odem i da proverim stražare ponekad bi došao slučajno i video kako takav sastanak teče.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa iz vaše izjave ne proizilazi da ste prisustvovali bilo kom zvaničnom sastanku takvog sastava.

ODGOVOR:

            To su bili više neka savetovanja konsultacije, brifinzi jer, vreme i mesto nisu dozvolili da se održavaju ... sastanci. To su bili sastanci za davanje informacija i dodelu zaduženja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je logično da u vreme rata odgovorni oficiri Vojske i policije međusobno razmenjuju informacije upravo ovo što ste sad govorili.

ODGOVOR:

            Normalno je to. To je normalni način kako se obavljaju poslovi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, rekli ste da je području  Kosova bilo raspoređeno 150 hiljada vojnika. Taj podatak nikada niste videli  zvanično, ni čuli zvanično, a niste imali takvu funkciju da bi ste pouzdano znali da li je to tačno. Da li je to tako ili nije.

ODGOVOR:

            To su rekle moje kolege, moje starije kolege da je bilo oko 150 hiljada trupa na Kosovu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, govorite da su za operacije protiv OVK bili odgovorni vojsci Jugoslavije. Da li vi time tvrdite da MUP nije imao sukobe sa OVK.

ODGOVOR:

            Ne, MUP je učestvovao u više sukoba od Vojske, to su sukobi sa OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svakako sukobi sa OVK ja sam samo hteo da proverim šta znači to vaše objašnjenje da je protiv OVK bila odgovorna Vojska, niste pomenuli MUP, svakako sa OVK. Idemo na sledeće pitanje, vi pokušavate u svojoj izjavi objašnjavate, odnosno da dajete pojedine podatke o Vojsci Jugoslavije na primer, o načinu informisanja, o tome da su informacije iz Niša tekle prema Ministarstvu odbrane u Beogradu. Ako se već bavite tim podacima ko je kome recite molim vas opišite, ko je kome slao informacije ili za početak ko je tada bio ministar odbrane kome su po vama informacije slate iz Niša.

ODGOVOR:

            Informacije su išle od najnižeg čina do najvišeg čina u skladu sa komandnom strukturom. Naravno, svaka kasarna na Kosovu je slala izveštaj komandi prištinskog korpusa komandant, a  komandir korpusa je slao informacije Vojsci u Nišu a odatle su informacije išle u Beograd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi u stvari sada objašnjavate da su informacije tekle redovnom linijom lanca komandovanja. Je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je u Đakovicu stigla tehnika iz Republike Srpske.Da li je tačno da vi to ne znate pouzdano nego samo pretpostavljate.

ODGOVOR:

            Bilo je osnova što sam tako mislio, zato što u skladu sa Sporazumom o čemu vi više znate od mene oružje je smanjeno i određen je broj jedinica, naročito tenkovskih jedinica kao i teška vojna oprema. Tako da ako bi jedna jedinica slala tešku opremu drugoj, čuo sam da su te jedinice imale opremu koju su same donele.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je vama poznato da je u to vreme o kome vi svedočite kao i u ostalom danas cela teritorija Republike Srpske u vojnom smislu pod kontrolom KFOR-a.

ODGOVOR:

            Nisam siguran da je bilo tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li vi pretpostavljate da u takvim uslovima postoji mogućnost da se takva teška oprema kao što su tenkovi, transporteri borbena oklopna vozila prebacuju iz Republike Srpske na teritoriju Kosova i da KFOR ništa o tome ne može da sazna, vidi onemogući ..

MEJ:

            U redu izvolite.

ODGOVOR:

            Rekao sam da nisam siguran da su oni sa sobom doneli oružje, ja sam sasvim siguran da su oni komunicirali sa jedinicom iz Republike Srpske koja je bila razmeštena u mestu po imenu Rezina istočno od Đakovice .

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to što govorite o naoružanju iz Republike Srpske o toj teškoj opremi i tako dalje dakle, je samo proizvod vašeg razmišljanja a ne proizvod vašeg saznanja. Vi to ne znate je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Znam da je ta jedinica bila iz Republike Srpske da su imali tenkove i drugo oružje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali ja vas pitam nešto sasvim drugo. Vi samo pretpostavljate da su ti tenkovi i drugo oružje došli iz Republike Srpske. Da ili ne. To je vaša pretpostavka a ne vaše saznanje dakle, da ili ne.

ODGOVOR:

            Nisam rekao da sam siguran ja sam dozvolio dve mogućnosti ili su doneli oružje sa sobom ili su ga uzeli od nekih jedinica iz Srbije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to upravo potvrđuje koliko ja razumem ovo što vas pitam. Da je to proizvod vašeg razmišljanja a ne proizvod vašeg saznanja. Je li tako ili nije.

MEJ:

            On tvrdi da on zna i da je siguran da je jedinica došla iz Republike Srpske ali ne zna odakle je oružje došlo. Tu je ta razlika, čini mi se da smo iscrpili ovu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pa i ja mislim da smo iscrpili pošto je tu stvar vrlo jasna. Vi čak iznosite podatak da je na području Đakovice bilo 170 tenkova. Da li je tačno da ni taj podatak ne znate pouzdano nego samo pretpostavljate.

ODGOVOR:

            Za jedan dan jedan stari narednik koji je bio odgovoran za tenkove na terenu, rekao je ja sam samo danas izdao 40 tenkova. Bilo je mnogo tenkova, on mi je rekao ima oko samo 170 tenkova. On je bio odgovoran i za snabdevanje tih tenkova gorivom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam razumeo ili je možda prevod nejasan. Kako je prevedeno on vam je rekao da je danas izdao 40 tenkova. Jeste vi to rekli. Danas sam izdao 40 tenkova.

ODGOVOR:

            Ne, ne došlo je do greške u prevodu. On je rekao da sam ja izdao gorivo za 40 tenkova danas.

SLOBODN MILOŠEVIĆ:

            Da, da razumem, zabuna je u tome što je izostala iz prevoda reč gorivo. Ali vi u izjavi nigde nemate kako vam je on rekao da ima u Đakovici 170 tenkova.

ODGOVOR:

            To ne znači da ja, ja sam to možda spomenuo, ja to jako dobro znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je tačno da vi ne nate pouzdano gde su se nalazila komandna mesta tokom NATO agresije na primer, komandno mesto prištinskog korpusa. Već samo pretpostavljate i pominjete u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            Deo komande korpusa koji je bio smešten u Đakovici se nalazio u staroj kasarni na početku, a kasnije je komanda premeštena u jednu drugu zgradu a to je bilo u blizini kafića Vajči. Tu se nalazio jedan jako dobar podrum i oni su tu ostali do kraja.

MEJ:

            Mi ćemo sada morati da prekinemo raspravu zato što nam je isteklo vreme do koga možemo da budemo u sudnici. A to znači da ćete se vi sutra vratiti gospodine Peraj, u stvari vratićete se u pondeljak ato što nema rasprave u ovom predmetu sutra. Molimo vas da se u ponedeljak u 9 sati vratite u sudnicu da završite vaše svedočenje i molim vas da imate u vidu da za vreme prekida ni s kim ne razgovarate o svom svedočenju, sve dok se ono ne završi, a to uključuje i predstavnike tima tužilaštva. Gospodine Miloševiću, mi smo razmotrili vreme koje je na raspolaganju, ovde se radi o svedoku gde vi treba jasno da imate više od uobičajenog vremena, treba da dobijete još tri četvrti sata u ponedeljak i to bi ukupno za ovog svedoka bilo dva i po sata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, molim vas da imate u vidu da ovo nije svedočenje koje vođeno po pravilu 92 Bis, jer je samo na početku pre nego što je prešao na čitanje sadržaja na koje jedino ima pravo predstavnik druge strane ispitivao svedoka punih 40 minuta. Praktično ovo se ria fakti pretvorilo u regularno svedočenje i ja zbog toga smatram da ne možete da mi ograničite

MEJ:

            Mi ne možemo da nastavimo rasppravu, moramo da prekinemo imamo u vidu za vas za unakrsno ispitivanje tri četvrti sada. Gospodine Rajneveld mislim da treba da razmotrite ostale insajder svedoke za iduću nedelju o tome, da li je prikladno da se oni ispituju po 92 BIS ili ne i Veće će to pažljivo razmotriti. Sada se rasprava prekida do ponedeljka u 9,00 sati ujutru.

            Molim ustanite.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest