aktuelno-m.gif (3720 bytes)

08. maj 2002. godine

STENOGRAM

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

...postavljeno od strane Sekretarijata ovog Suda i vi ste dobili kopiju vaših izjava na albanskom jeziku. Da li je to tačno.

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

OPTUŽBA:

            Vi ste pregledali te izjave tada.

SVEDOK:

            Da, jesam.

OPTUŽBA:

            Časni sude tužilac podnosi te izjave u skladu sa pravilom 92. bis.

MEJ:

            U redu.

SEKRETAR:

            Časni sude to će biti dokazni predmet tužilaštva broj 139.          

OPTUŽBA:

            Sažetak svedočenja ovog svedoka je sledeći: svedok je iz sela Sojevo u opštini Uroševac. On svedoči da počevši sa bombardovanjem NATO-a 24. marta 99. srpske snage su se kretale glavnim putem i pucale u pravcu kuća u njegovom selu. 4,5 dana kasnije srpska vojska je stigla u selo svedoka i zauzela položaje oko škole i kod džamije. Svedok je video 4 velika tenka i najmanje tri oklopna transportera i veliki broj vojnika koji su imali maslinastve uniforme. U roku od 30 minuta po dolasku vojnici su počeli da pucaju u vazduh. Kasnije su im se pridružile paravojne snage i svedok smatra da su vojska i paravojne snage radile zajedno. Dva dana nakon što su ušli u selo vojnici su počeli nasilno da izbacuju ljude iz njihovih kuća. Stigla su tri transportera i vojnici peške u kuću svedoka. Svedok je počeo, krenuo sa svojom familijom prema šumi i pratio ga je jedan oklopni transporter koji je stalno pucao u vazduh. Oko 400 seljana se okupilo u šumi, vojnici su zapalili sve kuće, i meštani su uskoro u šumi bili okruženi, opkloljeni paravojnim snagama koji su opljačkali i otišli. Većina meštana je krenula za Uroševac sporednim putevima.

            Svedok i njegova porodica je nedelju dana boravila u Uroševcu i u tom periodu je vojska strogo kontrolisala grad. Brat svedoka je došao u kuću gde je bio svedok zato što su vojnici ušli u kuću gde se on nalazio, pretukli sve koji su tu bili, postrojili ih da bi ih pogubili i prisilili  da napuste kuću. Svedok je pokušao da se vrati u svoje selo ali mu je rečeno da su njegov stric i njegova žena ubijeni tako da je odlučio da se vrati u Uroševac. 12. aprila svedok i njegova porodica su otišli na železničku stanicu i otišli su u Đeneral Janković. Kada su svedok i ostali sišli sa voza, srpska vojska i policija je bila prisutna. Oni su ih uputili da prugom krenu u Makedoniju.

MEJ:

            Hvala vam. Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj prvoj izjavi tvrdite kako je u vašem selu bilo oko 200 kuća i da je u svakoj od tih kuća kako vi kažete 9 do 10 ljudi. Da li to znači da i u vašem selu živelo dakle između 1800 i 2000 ljudi. Da li je tako?        

SVEDOK:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi tačan datum kada ste sa ostalim seljacima napustili svoje selo.          

SVEDOK:

            Selo sam napustio 6. marta , ne izvinjavam se 6. aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj drugoj izjavi vi tvrdite da je selo  Sojevo toga dana kada ste vi napustili selo da je sa vama pošlo oko 500 meštana. Da li je tačno da ste to izjavili?           

SVEDOK:

            Ne čujem dobro, ne mogu da čujem prevod.

MEJ:

            Molim vas da se proveri mikrofon. Sud čuje. Da li ste čuli prethodno, poslednje pitanje?   

SVEDOK:

            Ne, molim vas da ponovite pitanje.

MEJ:

            Pitanje je bilo da u vašoj izjavi ste rekli da ste napustili selo sa oko 500 drugih meštana. A pitanje je bilo da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Takođe ste izjavili da vam je poznato da je u selu ostalo samo 11 seljaka kad ste vi napustili selo. Je li tako?       

SVEDOK:

            Rekao sam da je 11 stanovnika ubijeno, nisam rekao da su oni ostali. Više ih je ostalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ih je ostalo?       

SVEDOK:

            Neki nisu uspeli da pobegnu, neki su ostali, a 11 ih je ubijeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko ih je ostalo?    

SVEDOK:

            Niko u selu nije ostao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ako niko nije ostao u selu sa vama je otišlo 500. Malopre smo konstatovali da je živelo oko 2.000. Šta je sa ostalih 1.500 seljaka.

SVEDOK:

            Nisam rekao ni 1000, ni 2000, rekao sam da je to bila grupa ljudi koja je otišla. Moje komšije zajedno sa gostima koji su tu bili, bilo nas je ukupno oko 500.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ali    na početku smo konstatovali da je u selu živelo, to ste potvrdili između 1800 i 2000. Ako je 500 otišlo u vašoj grupi i niko nije ostao u selu, šta je sa tih 1300 do 1500 koji nedostaju.

SVEDOK:

            U mom kraju, u mom komšiluku je bilo oko 500 ljudi. Redovna vojska nas je isterala iz naših kuća i morali smo da odemo. Počeli su da pale kuće, mi smo bili udaljeni oko 500 metara odatle. Seli smo nešto dalje odatle.

MEJ:

            Samo da vas prekinem za trenutak da bi bili sigurni da nema zabune. Poena koja se iznosi je sledeća. Vi ste napustili selo zajedno sa oko 500 ljudi, možete li da nam kažete šta se desilo sa ostalim ljudima iz sela?

SVEDOK:

            Selo je raštrkano, ima nekoliko četvrti. Ja svedočim o onome što se desilo u mom komšiluku, ja ne znam šta je bilo u drugim krajevima sela. Mogu da vam kažem ono što se desilo u mom komšiluku.

ROBINSON:

            Da li je iz vašeg kraja bilo ko ostao?

SVEDOK:

            Ostale su samo dve osobe. U obližnjem kraju, u obližnjem delu sela ostalo je dvoje drugih ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro možemo li sada daustanovimo šta je bilo sa onih ostalih 1500 seljaka. Govorite o 11, govorite o dvoje, govorite o 500. U selu je živelo 2000 ljudi, šta je sa ostalih 1500?   

MEJ:

            On je već objasnio da se on bavi samo svojim komšilukom. On će o tome da svedoči, a ne može da svedoči o ostalom delu sela.

KVON:

            Da razjasnimo ovo pitanje. Gospodine Nedihu vi ste u svojoj izjavi rekli da je u ...bilo oko 200 kuća. Koliko je kuća bilo u vašem komšiluku?

SVEDOK:

            Oko 30, 31, 32.

KVON:

            Hvala vam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa opet se ne slažemo sa podacima jer ako je 30 kuća onda je moglo da ode sa njim jedno 300 ljudi, po podacima o kojima svedok govori. Sad smo uzeli da delimo sela na bliska ili manje bliske komšiluke.

SVEDOK:

            Ne možemod a delimo sela, nismo delili sela ali ima takvih sela, sela koja se sastoje od različitih delova, od različitih komšiluka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je tačno da ste prilikom davanja svoje prve    izjave potvrdili da ćete svedočiti samo o onome što se vama dogodilo ili o događajima kojima ste vi bili  svedok. Je li tako?

SVEDOK:

            Svedočiću samo o tome što sam ja preživeo i ono što sam svojim očima video. To ću da uradim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a zbog čega onda svedočite o navodnom ranjavanju Ekrema Etendija i Nasera Etenija kada vi niti ste videli njihovo ranjavanje, niti ste videli ko ih je ranio, niti ste videli na kome su mestu ranjeni.    

SVEDOK:

            Bili smo u selu, oni su ubijeni na glavnoj, na glavnom putu Gnjilane-Uroševac. Zaustavilo ih je vojno vozilo, belo vozilo, osobe unitra su bile u vojnim uniformama, tražili su da im kažu svoje ime. Onda su ih pogodili iz pištolja, meštani koji su bili tu u blizini su uzeli njihova tela. Hteli su da ih odnesu u Makedoniju. Nasera su uspeli da odnesu u Makedoniju, a drugi Ekrem je vraćen u Prištinu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro maločas ste rekli da su ubijeni. U izjavi kažu da su ranjeni, sada ponovo govorite da su ranjeni.   

SVEDOK:

            Rekao sam da su ih pogodili iz vatrenog oružja ali ne na smrt. Ja sam sreo Nasera u Stankovcu nakon što se oporavio od rane i svojim očima sam video metak koji su izvadili iz njegovog tela ali Ekrema više nikada nisam video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali znate gde je on otišao, je li tako?                 

SVEDOK:

            Da. Oni su otišli tog dana, Ekrema su odveli u bolnicu u Prištinu, adrugi čovek je otišao u Makedoniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj prvoj izjavi tvrdite da ste stajali ispred svoje kuće kad su vojnici ušli u kuću vašeg brata. U drugoj izjavi tvrdite da ste stajali u dvorištu gde ste vi u stavri gledali šta se u stavri tamo događa. Gde ste vi u stvari stajali?       

SVEDOK:

            Bili smo u dvorištu kad su ušli u kuću, tu su bila dva oficira, rekla su mu ruke uvis. Mi smo tu bili, gledali smo šta se dešava, onda su iz kuće isterali mog brata i sve nas i svi smo zajedno otišli. Okupili smo se oko 500 metara odatle.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na to ćemo doći kasnije. Gde ste vi dakle stajali. 

SVEDOK:

            Videli smo da su onda zapalili kuće.

MEJ:

            Rekao je da je bio u dvorištu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U svojoj prvoj izjavi, to je na trećoj strani, peti pasus, vi dalje tvrdite da kada ste videli šta se događa u okolnim kućama, ušli ste u svoju kuću i rekli porodici da morate da krenete. Da li je tačno da ste tako izjavili? Da se tako desilo?  

SVEDOK:

            Da. Tako je to bilo. Vojnici su ušli u dvorište i rekli su nam šta čekate, što ne idete. Mi smo ih pitali a gde da idemo, a oni su reklizar očekujete da vam mi kažemo gde ćete da idete. To je bilo sve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da razjasnimo upravo ovo što ste sada rekli. Ja sam vam malopre postavio pitanje da ste u svojoj prvoj izjavi dakle rekli i tvrdite da kad ste videli šta se događa u okolnim kućama, ušli ste u svoju kući i rekli porodici da morate da krenete, je li to tako bilo? Dakle, kad ste videli to tvrdite vi, kad ste videli šta se događa u okolnim kućama, ušli ste u kuću i rekli porodici da morate da krenete. Je li to tako bilo?         

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno. ne, ja to nisam rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Evo pogledajte ovaj pasus, u sredini pretposlednjeg pasusa, pošto napred  opisujete šta se događa i šta vam je brat rekao kad su ga pretresli itd. U neposrednoj blizini moje kuće bilo je 6 drugih kuća, oni su zatim otišli u drugu kuću, vojnici su izbacivali porodice iz njihovih kuća. Sad vam kažem ono što tvrdite da niste rekli: kada sam video šta se događa odlučio sam da ne čekam. Ušao sam unutra i rekao sam porodici da moramo da odemo. Izveo sam porodicu iz kuće i krenuli smo prema šumi. Dakle, tu kažete kad ste videli šta se događa ušli ste u kuću i rekli porodici da treba da odete. To je ovo što vi tvrdite da niste rekli, a u drugoj izjavi vi kažete da su vojnici rekli, došli i rekli šta čekate što ne odlazite iz vaših kuća, šta je tačno. Jeste li vi videli šta se događa pa ušli u kuću i rekli porodici da treba da odete ili su vojnici došli pa vam rekli šta čekate idite. Dve potpuno različite stvari govorite u te dve izjave.

MEJ:

            Neka svedok odgovori na to. Izvolite.

SVEDOK:

            Kad sam video mog brata kako ga isteruju iz kuće, video sam da je ispred dvorišta su parkirana dva oklopna transportera, onda mi je brat došao mojoj kući u pratnji vojnika i jedan oficir mi je rekao zašto si zatvorio vrata. Ja nisam rekao ni reč a on je rekao idi, šta čekaš. Tako je to bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li možete da objasnite razliku između ove dve vaše izjave.

MEJ:

            On je dao svoje objašnjenje. Ako vi želite da date neki komentar možete izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U prvoj izjavi navodite da ste sa svojom porodicom izašli i otišli u šumu, a u svojoj drugoj izjavi navodite da su vas pratili vojnici koji su vam naredili da odete i da su vas odveli do poljane gde se nalazila grupa pripadnika paravojnih snaga. Šta je tačno, ono što ste rekli u prvoj izjavi ili ovo u drugoj izjavi?         

SVEDOK:

            To je bila redovna vojska koja nas je isterala iz kuća i dok su se meštani okupljali, oni su nas pratili transporterima nekih 500 metara odatle, a onda su zapalili naše kuće. Posle odprilike 1 sat došle su paravojne snage i mi smo malo još dalje otišli i odatle gledali kako gore nape kuće. Posle toga su nas podelili u dve grupe, žene i decu u jednu grupu a muškarce u drugu grupu. Uzeli su nam naše dragocenosti: nakit, ogrlice, šta god su žene imale, znate i sami. Mi smo neke od njih poznavali i ja sam se obratio jednom od njih i on nam je rekao nemoj da govoriš sa mnom na albanskom, govori sa mnom na srpskom zato što oni možda mogu da razumeju šta ti govoriš.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro sad ću da vam postavim nekoliko pitanja pošto  ne možemo izgleda da se sporazumemo u vezi sa razlikama u vašim izjavama. Ja ću vam pročitati ono što se odnosi na iste događaje u prvoj i drugoj izjavi pa ćete vi moći da mi odgovorite onda lakše. Mislim da će vam tako biti lakše. Evo na primer u prvoj izjavi kažete: u noći kad je NATO prvi put počeo sa bombardovanjem izašao sam zajedno sa drugim članovima porodice da to gledam. U poseti mi je takođe bilo dosta gostiju.

PREVODILAC:

            Govorite malo sporije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Upozorava me prevodilac da čitam sporije. To je bilo 24. marta, bilo je oko ponoći i mi smo bili u dvorištu. Čuo sam pucnje koji su dolazili iz pravca glavnog puta za Uroševac. Video sam svetleća zrna koja su pristizala iz tog pravca i izgledalo je kao da pucaju iz pravca kuća sa obe strane ulice i u vazduh. Nisam mogao da vidim ko puca. U drugoj izjavi kažete: kada je započelo bombardovanje NATO srpske snage kretale su se glavnim putem i pucale su u pravcu kuća u mom selu. Jedan broj metaka pogodio je kuću mojih rođaka ali nije bilo žrtava. Dakle, u prvoj izjavi opisujete da NATO bombarduje i da vidite svetleća zrna koja idu u vazduh, mislim protivavionsku artiljeriju. Doduše, govorite i o tome da vam je izgledalo da se puca i u pravcu kuća. U drugoj izjavi kažete da su se snage kretale glavnim putem i da su pucali u kuće i da jedan broj metaka pogodio kuću mojih rođaka. Doduše, opet bez žrtava. Šta je tačno od ovoga. Da li ono što ste rekli u prvoj izjavi ili ovo u drugoj izjavi.

SVEDOK:

            Ja tvrdim da su obe izjave iste. Nakon što je počelo bombardovanje NATO pakta oni su celu noć granatirali selo i tako je to bilo.

MEJ:

            Mislim da bi se ovo pitanje možda  moglo postaviti na sledeći način. U vašoj prvoj izjavi vi niste pomenuli da su meci pogodili kuću vašeg rođaka. Ima li razloga za to, zašto vi to niste spomenuli.

SVEDOK:

            Ja mislim da su me u prvoj izjavi pitali samo o onom danu kad smo otišli dakle nakon 24.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pitaću vas sad za drugu razliku koja je čini mi se, mnogo bitnija.

            U prvoj izjavi vi govorite o jednom od vojnika koga identifikujete kao Novicu Mijovića, koji vam je tu pomogao, ali to nije poenta, niti je poenta u tome što ga u ovoj izjavi ne pominjete već evo pročitaću vam iz prve izjave, sa četvrte strane, vi kažete: "Još uvek smo živi zahvaljujući Novici i u tom trenutku bilo nas je oko 400 seljaka. Jedan od vojnika nam je rekao da treba da se razdvojimo na žene i muškarce. Tada nam je Novica rekao na albanskom da ne razgovaramo sa njim na srpskom jer će razumeti šta razgovaramo. Rekao nam je da mu se obraćamo samo na albanskom. Rekli su nam da sednemo na zemlju u veoma sabijenoj grupi. Ovih vojnika je bilo ukupno 30 do 40."

E, sada je ovo moje pitanje, pročitao sam čitav pasus da ...... jasan kontekst.

"Novica je razgovarao sa jednim od vojnika i ubedio ih je da se predomisle oko odvajanja žena i muškaraca. Dozvoljeno nam je da ostanemo zajedno." To kažete u prvoj izjavi. Dakle, u prvoj izjavi uz objašnjenje ko vam je pomogao  i objašnjavate da vas nisu razdvojili i vrlo jasno kažete dozvoljeno nam je da ostanemo zajedno.

U drugoj izjavi, evo poslednji pasus, na prvoj strani druge izjave: "Kad su nas pripadnici paravojnih snaga opkolili i zaustavili bili smo u šumi blizu sela Grlica. Prvo šta su rekli bilo je žena i deca neka se odvoje od muškaraca." Onda kažete: "Kada su nas razvojili", dakle tu tvrdite da su vas razdvojili, "od žena su opljaškali novac i nakit i čak su i od mog brata uzeli prsten. Vojnici su nas tu držali 15 do 20 minuta, pre nego što su otišli itd., nismo znali kuda da idemo", kažete itd.

Dakle, u prvoj izjavi tvrdite da vas nisu razdvojili i da su vas zahvaljujući tom čoveku koga pominjete, Srbinu Novi Mijoviću, ostavili zajedno, nisu vas odvajali, dozvoljeno vam je da ostanete zajedno.

U drugoj kažete da su vas razdvojili i da su onda uzimali nakit i ovo.

Poenta je dakle, jesu vas razdvojili ili vas nisu razdvojili? Je li jasno da u prvoj kažete da vas nisu razdvojili, a u drugoj izjavi kažete da su vas razdvojili. Da li tu može da bude neke zabune o potpuno jasno davanju dve potpuno različite izjave, da li vam je to jasno?

SUDIJA:

            Svedok mora dobiti kopije te dve izjave tako da on može videti o čemu se radi. Vi kažete da je to različito, prema tome njemu treba dati kopije tako da on može videti šta je unutra. Imate li kopije? U redu. Neka mu sudski poslužitelj pomogne da pronađe!

            Prva izjava to sadrži na str. 4, barem u engleskoj verziji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Poslednja rečenica tog drugog pasusa glasi: "Predomisle oko odvajanja žena i muškaraca dozvoljeno nam je da ostanemo zajedno", to piše. A isto tako u poslednjem pasusu, na prvoj strani druge izjave kaže: "kad su nas razvojili"

SUDIJA:

            Samo trenutak, počnimo sa prvom izjavom.

            Gospodine Nebihu, možete li pronaći pasus koji počinje sa rečima "zahvaljujući Novici još smo živi"?

KVON:

            Mislim da je to na albanskom peta strana, drugi paragraf.

SVEDOK:

            Ne znam šta je on mislio ali pomogao nam je onoliko koliko je mogao i ja sam rekao da je on želeo da nam pomogne.

SUDIJA:

            Pročitajte molim vas taj pasus i sledeći pasus koji počinje: "sa tri ili četiri vojnika otišli su do svake osobe u grupi i tražili novac a uzeli su i nakit od žena", da li možete pronaći ta dva pasusa?

            Samo ih pročitajte, samo ih pročitajte u sebi, a zatim ćemo vam postaviti pitanja o drugoj izjavi.

            Jeste li pročitali ta dva pasusa?

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            A sada ćemo vam pokazati vašu drugu izjavu.  Imate li pred sobom drugu izjavu? Dakle, prva stranica te izjave.

OPTUŽBA:

            To je treba strana, časni sude.

SUDIJA:

            Znači, na trećoj strani, na albanskom, molim vas da pronađete pasus koji počinje rečima: "kad su nas paravojnici opkolili i zaustavili bili smo u blizini sela Grlica u šumi". Pročitajte taj pasus molim vas.

            To je prvi paragraf na strani broj 3, na albanskom.

            Molim sudskog poslužitelja da izjavu da optužbi i oni to mogu pronaći, ili možda sekretar može pomoći.

SVEDOK:

            Našao sam, našao sam.

SUDIJA:

            Pročitajte molim vas taj pasus.

            Iznešena je tvrdnja da u prvoj izjavi kažete da je Novica razgovarao sa jednim od vojnika i nagovorio ga da se predomisli o razdvajanju žena od muškaraca i da vam je bilo dozvoljeno da ostanete zajedno. Ali nakon toga kažete da ste nakon toga opljačkani.

            U drugoj izjavi stoji da su oni prvo oni rekli da se žene i deca moraju razdvojiti od muškaraca i kad su vas razdvojili žene su opljačkali.  Dakle, tvrdite da u prvoj izjavi kako kažete da ste svi smeli ostati zajedno, a u drugoj izjavi izgleda da kažete da ste bili razdvojeni.

SVEDOK:

            Da, rekao sam da su nas razdvojili, muškarce od žena, da su opljačkali žene, da su im oteli nakit, da su zatim oteli prsten mog brata. Neko je rekao daj to, ....mogu stvoriti probleme, a zatim smo pitali kuda treba da idemo? I on je rekao da idemo u smeru Uroševca. Nismo mogli ići u Skoplje jer smo bili peške.

SUDIJA:

            Ne, ne. Dajte se molim vas usredočiti na razdvajanje, jeste li ostali razdvojeni ili ne?

SVEDOK:

            Da, bili smo razdvojeni.

SUDIJA:

            Da li ste ostali razdvojeni ili ste se u jednom trenutku ponovo svi okupili?

SVEDOK:

            U jednom trenutku smo se svi ponovo okupili, svi zajedno.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

            Molim sudskog poslužitelja da vrati izjave.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li smo razjasnili ovo? Da li su vas razdvajali ili nisu?

SVEDOK:

            Razdvojili su nas.  Mislim da sam to sad tri puta rekao. Nisam rekao da nas nisu razdvojili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste  "dozvoljeno nam je da ostanemo zajedno".

ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću, mislim da ovo nije fer prema svedoku, imajući u vidu odgovor koji je dao predsedavajućem sudiji, ovde se radi o redosledu. On je rekao da su ih prvo razdvojili a da su se kasnije ponovo okupili. Ja mislim da u ovakvim slučajevima kad postoje nepodudarnosti, da jednom kad se objasni kako je to bilo, da je onda stvar gotova, a raspravno veće će onda kansije odlučiti kakvu težinu valja pridodati svedočenju svedoka u svetlu te nepodudarnosti i objašnjenja koje je pruženo za nepodudarnost. Ali jednom kad se neko objašnjenje da onda mislim da morate  ostaviti to pitanje i ostaviti nama posao da utvrdimo šta ćemo napraviti sa tim svedočenjem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ako je to vama posao onda je sve u redu.

            Imam dalje pitanje. U prvoj izjavi vi kažete, na istoj toj strani samo dole jedan pasus dalje: "Tada su vojnici otišli, Novica nam je dozvolio da odemo do svojih vozila i traktora. Otišli smo odmah nakon toga i zajedno smo sporednim putevima krenuli prema Uroševcu."

            A u drugoj izjavi, na kraju istog ovog pasusa, gde ste rekli kako su vas razdvojili, pa pljačkali, na kraju kažete da ste išli pešice. Da je neka grupa imala vozila a vi ste išli pešice. Šta je tačno, da li ovo da ste otišli do svojih vozila i traktora, jer ovde kažete do svojih vozila i traktor ste otišli i zajedno otišli sporednim putevima u Uroševac. A u ovoj drugoj izjavi kažete da ste orišli pešice. Šta je tačno?

SVEDOK:

            Istina je da ja lično nisam imao vozilo ali neki drugi seljani su imali svoje traktore i prikolice pa su ih uzeli, a neki od nas su išli peške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Na kraju prve, ne počeću od druge, vi kažete: "Toga jutra", to je pred kraj druge izjave, jedan kratak pasus samo: "Toga jutra na stanici nije bilo uniformisanih policajaca ukoliko policija nije bila u civilnoj odeći ali je bilo kretanja vojske i policije na putu blizu stanice. Na stanici nam niko nije govorio šta da radimo." To je ceo taj pasus.

            U poslednjem pasusu, prve izjave, vi kažete: "Rano ujutro smo svi otišli na železničku stanicu, na stanici je bilo puno ljudi, bilo je četiri vagona, niko nije tražio dokumenta ili karte. Bilo je dosta policajaca u uobičajenoj policijskoj uniformi. Nisu radili ništa ljudima koji su išli na železnčku stanicu, ukrcali smo se na voz koji nas je odvezao do Đeneral Jankovića. Kad smo stigli tamo izašli smo iz voza. Policija nas je zatim uputila da hodamo prugom do Makedonije. Ni u jednom trenutku nam nisu tržili dokumenta, .... svoja dokumenta." To je znači taj pasus.

            Moje pitanje je, dakle, u drugoj izjavi vi decidno tvrdite nije bilo uniformisanih policajaca. U prvoj izjavi kažete bilo je dosta policajaca u uobičajenoj policijskoj uniformi. Da li i to možete da objasnite, tu razliku?

SVEDOK:

            Istina je da je bilo policajaca, mislim kad smo došli do voza. No, onda su oni bili na putu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel to vaše objašnjenje ove dve različite izjave, da nije bilo policije i da ih je bilo mnogo!

SUDIJA:

            On je odgovorio, on je objasnio da su policajci bili na cesti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tako ne piše u izjavama.

ispravka: na vlaku!

SUDIJA:

            Da, ali to je njegovo objašnjenje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, da, jasno. U prvoj izjavi tvrdite da kad ste se kretali ka šumi sa svojom porodicom da vas je pratio jedan transporter iz koga je pucano u vazduh. Iznad vaših glava, jel to tačno?

SVEDOK:

            To se dogodilo kad smo napustili naše kuće. Tada su oklopna vozila bila iza nas. Mislim da ne trebate mešati selo sa gradom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ga ne mešam ja vam postavljam samo različita pitanjea, ovo pitanje sam rekao, u izjavi tvrdite kad ste kretali ka šumi sa svojom porodicom da je se to desilo.

SVEDOK:

            Kad smo napustili kuće pratila su nas ta vozila sve dok nismo izašli iz sela, zatim smo tamo stali spremni da se vratimo a onda je došla paravojska, onda nam je pomogao Novica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vezano za ovo što vas je oklopni transporter pratio, i onda ste vi napustili, a u drugoj izjavi ne pominjete nikakav transporter, vi u drugoj izjavi izjavljujete da kada su vas izbacivali iz kuća da je u selo stigla grupa pripadnika paravojnih snaga u tri autobusa, jel tako?

SUDIJA:

            On tu govori o različitoj stvari, on je sad dao svoj iskaz, ovo je druga izjava, osim ukoliko nema nepodudarnosti predlažem da idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi tvrdite da ste videli iz šume kako vojnici pale vaše kuće, da li je to tačno ili ne?

SVEDOK:

            Mi nismo bili tamo na licu mesta gde su spaljivali kuće ali smo to videli iz daljine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi tvrdite da ste videli kako kuće pale nekakvim oružjem koje izbacuje vatru. E sad vas pitam upravo s obzirom na ovo što ste sada konstatovali da ste iz daljine videli da kuće gore iako ih niste mogli videti direktno. Kako izjavljujete onda da ste videli čime vam pale kuće, kad nikuće niste videli?!

MEJ:

            On nije rekao da nije mogao da vidi dobro kuće, ono što je rekao da on nije bio prisutan na tom mestu gde su oni podmetnuli požare, rekao je da su to videli iz daleka.

            Gospodine Nebihu da li ste mogli da vidite kako oni pale kuće, ili ne?

SVEDOK:

            Nakon što su nas oterali ih naših kuća bili smo daleko samo 500 metara odatle. Da smo mi bili u kućama i nas bi spalili, ja mislim.

MEJ:

            Molim vas da saslušate pitanje!

            Da li ste mogli da vidite kako su srpske snage palile kuće?

SVEDOK:

            Nismo mogli to da vidimo zato što nismo bili na tom mestu ali smo mogli da vidimo dim i plamen kako obuhvata kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko vam je rekao da idete u Uroševac?

SVEDOK:

            Novica nam je rekao da je najbolje da odemo u Uroševac i da idemo tamo u grupi da se ne razdvajamo zato što ćemo tako biti sigurniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Deo Uroševca u kome ste vi boravili je bio miran, da li ste tako rekli?

SVEDOK:

            Da, tu gde smo mi borvili bilo je mirno. Mi smo tamo ostali nedelju dana. Žene su izlazile po hranu i druge stvari zato što smo se mi muškarci plašili i onda posle šest dana smo rano ujutro krenuli vozom za Makedoniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, koliko je taj deo grada udaljen od centra Uroševca, taj mirni deo u kome ste vi bili?

SVEDOK:

            Oko kilometar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oko kilometar. Vi tvrdite da je tih dana NATO bombardovao, da li ste čuli NATO bombe iz grada?

SVEDOK:

            Da, celo vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je NATO bombardovao u Uroševcu?

SVEDOK:

            Ne znam šta su bombardovali u Uroševcu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate koliko je ljudi tih dana u Uroševcu poginulo od NATO bombardovanja?

SVEDOK:

            Mislim da niko nije poginuo od bombardovanja NATO, bar ja tako mislim. Mislim da niko nije poginuo od bombardovanja NATO-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste napustili Uroševac? Da li se sećate datuma?

SVEDOK:

            12. marta.

MEJ:

            Marta!

SVEDOK:

            12. aprila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vaše selo ste kažete napustili 6. aprila.

SVEDOK:

            Selo smo napustili 6. aprila, šest dana smo bili u Uroševcu, a onda smo 12-og pošto više nismo mogli tamo da ostanemo, morali da napustimo Uroševac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle 6. aprila ste, kako sam ja razumeo, napustili selo pošto su vas naše snage izbacile i palile vam kuće. Je li tako? To je ukratko ono što ste vi tvrdili.

SVEDOK:

            Rekao sam da smo selo napustili 6. aprila, a 12. aprila smo ušli u Makedoniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate za selo Miroslavlje?

SVEDOK:

            Da, znam da su tamo spaljene neke kuće ali ne mogu da dam nikakve podatke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je udaljeno od Sojeva Miroslavlje?

SVEDOK:

            Mi smo komšije. Naše selo je prilično raštrkano kao što sam rekao ranije, nije baš jako blizu rekao bih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo vas pitam zato što je juče svedok iz Miroslavlja tvrdio kako je prvi put video požar iz vašeg sela 7. aprila.

MEJ:

            Svedok ne može da komentariše o iskazu drugog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne tražim da komentariše nego je moje pitanje, da li vi tačno znate kad se ovo dogodilo što tvrdite?

SVEDOK:

            Istina je da su kuće zapaljene 6-og, ali isto tako je tačno da je taj požar trajao dan, dva. Nije samo to da su te kuće gorele sat, dva. Dosta dugo se video plamen i dim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da idemo dalje. U svojoj prvoj izjavi tvrdite kako ste bez ikakvih problema otišli vozom za Đeneral Janković, međutim u drugoj tvrdite kako ste morali da platite 10 maraka za svakoga. Šta je od toga tačno, jeste plaćali ili niste?

SVEDOK:

            Ja to nisam spomenuo u prvoj izjavi zato što me to nisu pitali, ali u drugoj izjavi sam rekao da su neki ljudi morali da plate do 10 nemačkih maraka, a neki nisu morali da plate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kome su to oni plaćali, je li im izdao karte kondukter ili nije? Kome su ti neki ljudi koji su platili 10 maraka za prevoz, kome su to platili?

SVEDOK:

            Bilo je mnogo ljudi, ne znam ko je dobio katrte, da li su dobili karte, ali što se mene tiče ja nisam dobio nikakvu kartu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi platili?

SVEDOK:

            Da, jesam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kome ste dali tih 10 maraka?

SVEDOK:

            Platio sam na stanici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kome ste platili, kažete niste dobili kartu, kome ste platili?

SVEDOK:

            Platio sam na stanici.

MEJ:

            Kome ste dali novac kad ste platili na stanici?

SVEDOK:

            Osobi koja prodaje karte.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vi ste sada prekoračili vreme, osim ako nemate još jedno pitanje za ovog svedoka?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja imam još samo par pitanja, pa mislim da mogu da završim jer nisam prekoračio vreme, za minut ili dva.

MEJ:

            Imate minut ili dva, ali ne više od toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam jedan prigovor pa se nadam da se to neće računati, ali prvo ću onda s tim prigovorom. Naime, kad je uvođen ovaj svedok objašnjeno je da je dao dve izjave. Jednu 2. maja 1999, jednu 20.11.2001. Međutim ova druga izjava koja je citirana kao 20.11.2001, na prvoj strani se vidi da je bila još jedna izjava 29. 8. 2001. Znači tri meseca ranije. Kako je moguće da ova strana preko puta spaja različite izjave u jednu izjavu, da ne upozorava kad predstavlja svedoka da su bile tri izjave i koliko je uopšte bilo izjava i ko je pravio to spajanje i kombinovanje izjava koje se ovde daju? Evo pogledajte prvu stranu gospodo Mej, Robinson, Kvon. Piše na drugoj izjavi 29.8.2001. i 20.11.2001. Dve izjave u razmaku od tri meseca spojene u jednu izjavu.

MEJ:

            Da, da. Izvolite gospođo Romano.

GOSPOĐA ROMANO:

            Časni sude da razjasnimo. Druga izjava je rezultat razgovora koji su vođeni 29. avgusta i 20. novembra 2001. Ne postoji treća izjava.

MEJ:

            U redu, hvala vam gospođo Romano. Gospodine Miloševiću vi sada imate još dva minuta za pitanja za ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li ste svoje izjave davali tako što ste sami pričali šta vam se dogodilo ili ste odgovarali na pitanja?

SVEDOK:

            Ja sam ispričao samo to što se desilo, a onda sam napravio ispravke ako je to bilo potrebno, a oni su me pitali da li je to istina ili nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Oni vam nisu dakle postavljali nikakva pitanja osim da li je to istina?

SVEDOK:

            Postavljali su mi pitanja, a onda su mi rekli da treba da kažem istu stvar u svim izjavama i to je tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vas je istražitelj pitao zbog čega ste napustili Kosovo?

SVEDOK:

            Mi smo Kosovo napustili po vašim naređenjima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam da li vas je istražitelj pitao da li ste napustili Kosovo? Taj što je s vama razgovarao, kome ste dali izjavu, da li vas je on pitao zbog čega ste napustili Kosovo?

SVEDOK:

            Da pitao me je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vas je pitao jeste li bili zadovoljni zbog NATO bombardovanja? Da li vam je to pitanje postavio?

SVEDOK:

            Mi smo ustvari pozdravili NATO bombardovanje zato što nije bilo drugog načina da ostanemo u našim kućama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Moje pitanje je bilo da li vas je ovaj s kojim ste razgovarali pitao da li ste bili zadovoljni u NATO bombardovanju?

SVEDOK:

            Pitao me je i rekao sam da, da, jesam sretan zbog toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, hvala vam.

MEJ:

            Gospodine Kej?

KEJ:

            Nemamo pitanja.

KVON:

            Samo trenutak molim vas. Gospodine Ibihu ja sam malo zbunjen u vezi datuma. Kada ste vi napustili Uroševac ili Ferizaj?

SVEDOK:

            12. aprila.

KVON:

            Ali čini mi se da je u obe vaše izjave naveden 2. april.

SVEDOK:

            To je greška. Ja sam im rekao 12. april. Kad su mi pročitali izjavu ja sam rekao morate da ispravite tu grešku zato što je to bio 12. april, ali oni verovatno to nisu ispravili.

KVON:

            Hvala vam.

TUŽILAC:

            Gospodine Nebihu, želim da razjasnim događaj kada ste vi bili u svojoj kući, a kada su došli vojnici, prišli kapiji vašeg brata, a to su događaji koji su vas naveli na to da vi napustite svoju kuću. Kada vas je gospodine Milošević o tome pitao da je bilo malo zabune u vezi toga zašto ste morali da napustite kuću. Možete li da se vratite na to i da objasnite sudu ponovo kako je došlo do toga.

SVEDOK:

            To se desilo kada su oni ušli u dvorište bratove kuće. Ja sam bio napolju i video sam sve. Oni su isterali napolje porodicu mog brata, nisu sa sobom oni mogli d aponesu ništa, ni odeću, a onda sam zajedno sa svojim bratom otišao zato što su nam rekli: "Zašto ne idete, šta čekate"?

TUŽILAC:

            Kad kažete oni na koga mislite?

SVEDOK:

            Govorim o mom bratu, njegovoj porodici, o mojoj porodici, zato što mi živimo u istom kompleksu.

TUŽILAC:

            Hvala gospodine Nebihu.

            Časni sude imam još jedno pitanje.

            Gospodine Nebihu kad ste bili u šumi i kad ste odatle videli vojnike kako pale vaše kuće, kada su vas pitali da li ste mogli da vidite kako su to uradili. Vi ste rekli da niste mogli da vidite. U prvoj izjavi ste rekli da ste videli nekakvo oružje koje su vojnici nosili i koje je ustvari izbacivalo plamen. Da li je to greška ili ste videli to oružje?

SVEDOK:

            Ja sam video oružje kada su nas zarobili, ali nisam video oružje koje su koristili pri paljenju kuća.

TUŽILAC:

            Hvala vam gospodine Nebihu.

MEJ:

            Gospodine Nebihu ovim se zavrašava vaše svedočenje. Hvala vam što ste došli pred Međunarodni krivični sud da svedočite. Sada ste slobodni i možete da idete.

SVEDOK:

            Hvala vam.

MEJ:

            Izvolite gospodine Najs.

NAJS:

            Časni sude možemo li nakratko da pređemo na privatnu sednicu da bi se bavili temom kojom smo se bavili juče pre podne.

MEJ:

            Uredu, izvolite.

NAJS:

            ... uručili izjavu na odgovarajući način. Ne očekujemo nikakve formalnosti od optuženog, ali ne možemo govoriti u njihovo ime. Do sada oni advokati koji njemu pomažu još nisu stupili u kontakt samnom. Zato mislim da bismo trebali znati i pozivam veće da nam pomogne da to saznamo, da li optuženi želi da taj svedok dođe na unakrsno ispitivanje ili ne. Ukoliko se pokažu valjane osnove onda treba napraviti aranžman da on dođe ovamo i da mu se omogući da razmotri materijal pre unakrsnog ispitivanja. Sve će to biti prilično komplikovano, ako ne njegov izveštaj možemo jednostavno pročitati 21-og.

SUDIJA:

            On je veštak za ekshumacije.

NAJS:

            Tako je.

SUDIJA:

            Svedočenje dr Bakara, stručnjaka za ekshumacije, nalazi se pred ovim većem u vidu pismenog izveštaja. Da li vi želite unakrsno ispitati tog svedoka ili ne gospodine Miloševiću?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema potrebe da se to pitanje postavlja u vezi s bilo kojim svedokom jer sam ja ovde javno više puta isticao da svedoci koje ne mogu da ispitam, tajni svedoci itd. ne mogu da budu prihvtljivi što se tiče mog stava. Prema tome ...

MEJ:

            Uredu, dobro. Kakva je situacija s njime? On je veštak. Ukoliko se on bude unakrsno ispitivao onda mislim da sud nema mnogo ovlašćenja s tim u vezi.

TUŽILAC:

            Da, mislim da se tu radi o pravilu 94. Unutar 14 dana od podnošenja izjave veštaka, a to je vreme već isteklo, protivna strana mora podneti obaveštenje o tome da li prihvata izjavu veštaka ili želi unakrsno ispitivati. Ukoliko strana prihvati tu izjavu onda veće može uvrstiti u spise bez ispitivanja svedoka. To je pravilo i to čini mi se nije menjano u zadnjim izmenama i dopunama pravilnika.

SUDIJA:

            Uredu, vi ćete onda nama dostaviti njegov izveštaj i on mora doći ovamo na unakrsno ispitivanje pretpostavljam.

TUŽILAC:

            Izuzetno je nesretna činjenica to da optuženi nije spreman razmotriti svakog svedoka zasebno od slučaja do slučaja, nego da želi izjaviti jednu ovakvu blanko zabranu pismenih svedoka. Međutim da, moj odgovor je mi ćemo da dovesti ovamo. Još jednom ponavljam da bi bilo od velike pomoći kada bi advokati koji njemu pomažu pustili u kontakt sa mnom. Oni imaju neke dužnosti prema ovome sudu.

            Druga stvar, koliko sam ja shvatio veće i drugi ljudi u ovom postupku naišli su na probleme u vezi sa promenom ... svedoka i moram reći da mi je žao ako je to zaista tako. Radi se u velikoj meri, ako ne i u potpunosti o okolnostima van naše kontrole. Mi činimo sve što možemo da vas i vaše osoblje stalno informišemo  o novim razvojima.

Ja ću sad uvesti jednu novu proceduru. Mislim da ćemo to uraditi već danas ili sutra. Postojaće stalna lista svedoka do kraja suđenja i kad dođe do promene, makar i svakoga dana, mi ćemo tu listu ažurirati, odnosno podneti novu verziju. Ja se nadam da će to pomoći da se izbegnu problemi sa kojima ste ranije bili suočeni.

            Sutra K 4. Da. Zapravo gospođica Romano me je podsetila da se taj svedok nalazi na popisu svedoka za koje se tražilo da uđu po praivlu 92 B, meni se čini da bi on sada mogao biti prvi svedok iz te grupe na kojeg se odnosi naš zahtev.

SUDIJA:

Još jedna stvar kad već govorimo o tome. Formalnosti pravila 92 Bis ne smeju se prevideti.

TUŽILAC:

            Svakako ne, ja mislim da sam to već objasnio. Moraćemo naravno možda skratiti neke rokove, ali ne znam na koje druge formalnosti vi mislite. Upravo zbog tih odredbi i zbog potrebe da se skrate vremenski rokovi, mi skrećemo vašu pažnju i pažnju optuženog da će on dobiti izjave unapred. Dovoljno unapred kako bi on mogao pročitati kako mu ne bi bila naneta nikakva šteta. Mi smo vam već čini mi se u našem zahtevu rekli da je takav pristup usvojilo još jedno raspravno veće na ovome sudu i mi taj pristup preporučujemo i vama.

ROBINSON:

            Gospodine Najs želim vas pitati  o jednoj stvari. Kad je reč o svedočenju velike većine svedoka obično imamo dve izjave. Prva izjava i zatim druga izjava koja obično napravljena mnogo kasnije nakon prve. Obično nešto bliže ovome suđenju. Optuženi je sa punim pravom unakrsno ispitivao u vezi nepodudarnosti između dveju tih izjava. Želeo bih da mi kažete kakva je strategija, na šta istražitelji ciljaju, koja je uopšteno govoriti želja tužilaštva kada se nakon prve uzima i druga izjava.

NAJS:

            Mislim da bi vam to mogao bolje objasniti neki od istražitelja ili naš glavni istražitelj kad ovde dođe. To nije nešto što je meni poznato u mnogo detalja. Međutim mislim da je odgovor otprilike ovakav. Na ranije izjave, možda su bile uzete u okviru opšte istrage, a kada se donese odluka da se neki konkretni svedok dodeli nekom predmetu onda ga oni ponovo idu posetiti i vrlo često ne samo stvari koje treba razjasniti iz prethodne izjave uđu u tu drugu izjavu, nego se i sam svedok seti nekih detalja koji onda uđu u drugu izjavu. Prema tome radi se o jednom procesu u dve faze. Osim toga kao što smo to otkrili kod svedoka po pravu 92 Bis, priroda stvari je takva da kad svedoci prvi put razgovaraju sa istražiteljima, vrlo se retko sete svih stvari. Tek kasnije kada dođu na sertifikaciju prava 92 Bis ili kada dođu ovde na sud, onda se sete još drugih stvari i drugih detalja. Čak i uz najbolju moguću istragu mislim da će se to i dalje dešavati. Dakle uvek je stvar takva da se tu radi o kombinaciji razjašnjenja prve izjave i traženja novih informacija.

            Gospođica Romano me je upravo podsetila da se prve izjave najčešće uzimaju raznim logorima, u okolnostima kada je veoma teško ako ne i nemoguće očekivati da će se svedoci setiti svega, svedoci koji u tom trenutku brinu o sasvim drugim stvarima koje su za njih tada važnije.

ROBINSON:

Hvala.

MEJ:

            Oprostite gospodine Kej, još samo jedna stvar kad već govorimo o tome. Sledeće nedelje mi imamo vaš najnoviji dokument o predlozima za ostatak suđenja, broju svedoka itd. za ovaj deo suđenja, mi to razmatramo i trebalo bi zakazati sednicu o tim pitanjima negde sledeće nedelje kada će biti praktično da o tome razgovaramo.

TUŽILAC:

            Mislim da sledeće nedelje ne zasedamo u petak nego samo u ponedeljak, utorak, sredu, četvrtak i mislim da ćemo biti ovde celu sledeću nedelju. Imamo svedoke za ponedeljak, utorak i sredu i to one koji će verovatno dugo trajati jer su značajni po sadržaju i možda bi bilo dobro da te svedoke ne prekidamo. Dolazi Vevenkijevič natrag samo na nekoliko sati i zatim dolazi jedan svedok koji će verovatno potrajati  neko vreme. On počinje odmah nakon njega.

MEJ:

            Dobro nećemo prekidati svedoke i ukoliko ne bude moguće raspravljati o tome sledeće nedelje, učinićemo to one nedelje nakon toga. Međutim moramo to držati i dalje na umu. Gospodine Kej izvolite.

AMIKUS:

             Tek jedna opservacija. Radi se o izjavi dr Erika Bakara koja je uručena kao izjava veštaka. Prema mojoj evidenciji to nam je uručeno 16. aprila. Sada je 8. maj, prema tome period od 30 dana tokom kojeg optuženi ima pravo govoriti o tome još nije istekao. Mislim da bi raspravno veće to trebalo znati, jer sam već uputio neke kritike u vezi sa dovoljno ranim uručivanjem obaveštenja o svedocima.

MEJ:

            Hvala. Molim da se uvede svedok.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jedno pitanje. Maločas ste konstatovali da sutra ide svedok K 4 i kako vidim on je po predlogu zaštićeni svedok. Ja uopšte ne vidim razlog da jedan Albanac koji živi na Kosovu treba da bude zaštićeni svedok u ovom slučaju.

MEJ:

            Samo trenutak. Pre nego što taj svedok počne svedočiti mi ćemo razmotriti situaciju u vezi sa njim i vi ćete imati priliku da tada iznesete svoje opservacije.

TUŽILAC:

            Koliko ja znam K 4 više ne traži zaštitne mere. Nadalje mogu reći, osim ako se pravilnik nije promenio, mislim da je rok 14 dana po pravilu 24 i taj rok je već istekao.

MEJ:

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽILAC:

            Časni sude, iskaz ovog svedoka odnosi se na sela koja ćete pronaći na stranici 10 i 11 atlasa Kosova. On će pomenuti nekoliko malih sela.

            Gospodine koje je vaše puno ime i prezime?

SVEDOK:

            Zovem se Hasman Tači, ja sam iz Demijana, rođen sam 28. marta 1941.

PITANjE:

            Jeste li oženjeni?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Šta ste po zanimanju?

ODGOVOR:

            Poljoprivrednik.

PITANjE:

            Gde živite?

ODGOVOR:

            Demjan.

PITANjE:

            Gde se nalazi Demjan?

ODGOVOR:

            Demjan se nalazi u području Has koje graniči sa Dedajom, Ramajom i Kušnikom. To je na jugu Kosova.

PITANjE:

            Da li je to u opštini Prizren?

ODGOVOR:

            To je u opštini Đakovica.

PITANjE:

            Gospodine Taći, sa vama su razgovarali pripadnici tužilaštva tokom perioda od 10. do 13. novembra 1999. godine, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I tada ste im dali izjavu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            9. marta ove godine pojavili ste se pred predsedavajućim službenikom kojeg je imenovao sekretar ovog suda, da li se sećate toga?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I tada ste imali priliku da pregledate svoju izjvau. Dobili ste kopiju vaše izjave na albanskom jeziku, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Nakon što ste pregledali tu izjavu, mogli ste potvrditi da je sadržaj te izjave tačan?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

OPTUŽBA:

            Nudimo ovu izjavu da se uvrsti po pravilu 92 bis.

SUDIJA KVON:

            Dok čekamo ovo, pomozite mi, molim vas, da pronađem selo Demjan na atlasu.

OPTUŽBA:

            Časni sude, svedok je rođen u tom selu, međutim, on će svedočiti o selima kroz koje je prolazio kada su ga deportovali. Ta su sela spomenuta ovde u sažetku. Međutim, mogu vam pomoći da pronađemo i gde je rođen. Samo trenutak, molim vas, a prvo ću pročitati sažetak.

SEKRETAR:

            Časni sude, ovo će nositi dokazni broj 140.

OPTUŽBA:

            Svedok je u svom iskazu rekao sledeće. 30. marta 1999. svedok je poslao svoju obitelj u Albaniju jer se bojao za njihovu sigurnost. Sledećeg dana otišao je u selo Kojoš, a to selo možete videti na strani 11. Kako bi pokušao nagovoriti svog svekra da takođe ode. Međutim dok su razgovarali, selo su opkolili vojnici Vojske Jugoslavije i pripadnici paravojnih grupa. Ušli su u kuću i rekli svima da napuste kuću. Svedok je video kako su pripadnici paravojnih grupa uhvatili njegovog svekra, odvezli ga u jedan štagalj i zapalili ga minobacačem pre nego što su ga ustrelili. Svedoku i još jednom rođaku, naređeno je da iskopaju grob i pokopaju telo. Pripadnici paravojnih grupa oduzeli su seljanim osobne dokumente i predmete od vrednosti. Svedok je takođe video jednog čoveka koji je pripadnicima paravojnih grupa dao novac da ga ne ubiju. Svedok se pridružio jednom konvoju, ali je odlučiio da napusti konvoj i pešaka otišao do sela Ljubića koje se nalazi na strani 11 kosovskog atlasa. Tamo je naišao na veliku grupu raseljenih osoba koja se krila u šumi. Svedok je ostao tamo do 17. aprila 1999. kada su ih vojnici Vojske Jugoslavije opkolili pucajući iz svog oružja. Vojnici Vojske Jugoslavije pogubili su 17 muškaraca. Izdvojili su 50 do 100 žena i dece iz te grupe, odveli ih na udaljenost od 30 metara i zatim ih silovali pred raseljenim osobama. To je trajalo, otprilike, dva sata. Tokom tog vremena žene i devojke su udarane i verbalno vređane. Svedok je takođe video kako se jednu 14. - godišnjakinju siluju pred njenom obitelji. Vojnici Vojske Jugoslavije zatim su tu grupu odveli u selo Dedaj gde su razdvojili žene od muškaraca. Muškarci su držani u štalama dva dana pre nego što su odvedeni na albansku granicu kod Morine, u autobusima koje je organizovala vojska. Na granici im je naređeno da predaju svoje osobne dokumente. 

            Nemam više pitanja.

SVEDOK:

            To je tačno.

TUŽILAC:

            Hvala gospodine.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi ili meštani vašeg sela imali bilo kakvog kontakta sa pripadnicima Vojske Jugoslavije u periodu od 24. marta do 30. marta?

SVEDOK:

            Ne. U našem selu nije bio ni štab niti je bilo pripadnika OVK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas nisam pitao za pripadnike OVK-a.

SVEDOK:

            Oni su bili oko 700 metara daleko. Bilo je 73 tenka. Bilo je vojnika, bilo je vojnika u onom delu oko Peneša.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada?

SVEDOK:

            Došli su krajem maja 98. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Krajem maja 98.?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači bili su već 10 meseci u blizini vašeg sela pre događaja koje opisujete?

SVEDOK:

            I pre, zato što 20. septembra 98. godine su oni spalili Demjan, Lećin i još jedno selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I znači, vi tvrdite da od maja 98. godine, tu je bila vojna jedinica koja je imala 73 tenka i sve ovo dalje što ste nabrojali?

SVEDOK:

            Bili su tamo celo vreme. Spremali su se za sukob, a nije bilo sukoba. I u ta dva sela u našem kraju nikada nije bilo nikakvih sukoba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Dakle, u tom periodu niste bili očevidac bilo kakvih sukoba između vojske, policije i bilo koga drugog? Da li sam vas dobro razumeo?

SVEDOK:

            U ovom kraju su isključivo Albanci. Nije bilo vojnika, niko nije ubijen. Niti je bilo vojnika ili policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li je u tom periodu, u ovom periodu od 24. do 30. marta 99. godine vaše selo i njegova okolina bilo bombardovano od strane NATO?

SVEDOK:

            Nije bilo NATO bombardovanja dok smo mi bili tamo. Nije bilo bombardovanja od strane NATO.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste videli nešto u blizini ili u daljini, ili čuli nešto od bombardovanja koje se događalo 24.?

SVEDOK:

            Kada smo otišli 17. aprila, čuli smo kada smo bili blizu granice sa Albanijom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste onda čuli?

SVEDOK:

            Čuli smo bombardovanje NATO na položaje koje sam ranije spomenuo, vaše položaje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, to koliko vidim ovde, do 17. aprila vi niste čuli nikakvo bombardovanje?

SVEDOK:

            Da li govorite o mom selu?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o vama. Vi kažete da ste prvi put čuli bombardovanje 17. aprila 99.?

SVEDOK:

            Kada sam bio u Albaniji?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za vreme do 17. aprila, dakle, hteo sam samo da pojasnim da li sam vas dobro razumeo. Da li tačno da ste sada rekli ni za kakvo NATO bombardovanje niste čuli do 17. aprila?

SVEDOK:

            Ja sam rekao jasno, vrlo jasno da u mom selu nije bilo bombardovanja dok sam ja bio tamo i čak i kada sam otišao od 17. aprila nadalje svi su ljudi bili oterani od strane vaše policije, mi smo bili u Albaniji i nije tamo bilo nikoga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da se vratimo na vašu izjavu. Rekli ste da ste poslali dva mlađa sina i žene druga dva sina u Albaniju već 30. marta i da su oni ostali kod vaših rođaka u Albaniji u Krumi. Je li to tako?

SVEDOK:

            Od momenta kada su došli vaši četnici 29. marta, priključili su se vašim snagama i spalili su kuće u Grečinu i gađali su četvrt Muhadeja kada je ubijeno jedno tromesečno dete.

MEJ:

            Moraću da vas prekinem. Mnogo ćemo brže napredovati ako se skoncentrišete na pitanje, a pitanje je da li je tačno da ste vi svoja dva mlađa sina i ženu poslali u Albaniju 30. marta da budu sa rodbinom, da li je to tačno?

SVEDOK:

            Ja sam ih poslao ujaku ili stricu mog oca u mesto Golja u Albaniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada se vaša porodica iz Albanije doselila na Kosovo?

SVEDOK:

            Do oslobođenja. Posle, nakon što je Kosovo oslobođeno, oni su se vratili, ne znam kada smo se vratili ali to je bilo nakon što je došao NATO.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, moje pitanje je drugo. Vi imate rođake, kažete stric vašeg oca i druga rodbina koji žive u Krumi u Albaniji, je li tako?

SVEDOK:

            Goljaj?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. Pitam vas, tamo živi, znači, stric vašeg oca i druga rodbina u Krumi u Albaniji. Ja pitam, kada se vaš otac, vaša porodica iz Albanije doselila na Kosovo ranije, ne mislim u ovom ratu. Kada su se doselili na Kosovo?

MEJ:

            Koja je relvantnost toga, kakve to ime veze?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim da utvrdim precizniji identitet svedoka, s obzirom da mu očev stric živi u Albaniji, da ima porodicu

MEJ:

            Da, da, imamo to, ali zašto je to bitno kad je njegova porodica došla na Kosovo?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To želim da bi utvrdio neka druga pitanja. Da čujem taj odgovor ako mogu da ga dobijem, ako ne mogu kažite da ne znate pa da idemo dalje.

MEJ:

            Možete li da nam pomognete u vezi toga?

SVEDOK:

            Posle 1949. godine kada je zatvorena granica nismo imali kontakte sa našom rodbinom u Albaniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A kad ste ponovo uspostavili kontakte?

SVEDOK:

            Prvi kontakt je uspostavljen toga dana kad smo isterani iz svoje kuće, kad smo otišli u Albaniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, od 49. do 99. niste imali kontakt sa porodicom u Albaniji?

SVEDOK:

            Apsolutno nikakvog kontakta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A zašto ostali deo porodice niste poslali u Albaniju kada ste odlučili da pošaljete jedan deo?!

SVEDOK:

            To je napisano vrlo jasno. Moji sinovi su bili u Crnoj Gori, tamo su radili u jednoj pekari. Njegova žena je došla ali je ona bila blokirana i moj sin nije se osećao dovoljno sigurno da bi došao zato što se plašio da će biti masakriran, imajući u vidu da je to nešto što se obično dešavalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je neko od članova vaše porodice bio član UČK?

SVEDOK:

            Rekao sam još ranije da u ta 52 sela nije bio nijedan pripadnik OVK niti je bila tamo bilo kakva baza.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste živeli u opštini Đakovica?

SVEDOK:

            Da, u Opštini Đakovica.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I, dakle, u ta 52 sela Opštine Đakovica tvrdite da nije bilo UČK?

SVEDOK:

            Hase je podeljeno tako da se pola nalazi u Opštini Đakovo, a pola u Opštini Prizren.

SLOBODAN MILOŠEVEĆ:

            A koliko je selo Kojoš daleko od vašeg sela, koliko je udaljeno od vašeg sela?

SVEDOK:

            Moja žena je iz sela Kajuša, moja supruga, selo je oko 25 km daleko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, na koji način ste stigli od Damjana do Kojuša?

SVEDOK:

            U Demjanu sam sklonio porodicu u Golaju, onda sam se vratio otišao sam kod jednog prijatelja kad se dogodila ta tragedija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, pitao sam vas za put od Damjana do Kojuša, na koji način ste stigli?

SVEDOK:

            Kad su nas proterali iz ta tri sela po naređenju jednog potporučnika 30. marta sam ja svoju porodicu odveo u Albaniju a onda sam se kradom vratio u Kojuš da budem sa sinom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste na tom putu od Damjana do Kojuša imali kakvih problema?

SVEDOK:

            Iz Albanije do Kojuše sam ja išao kradom, nelegalno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste stigli u Kojuš da li je u selu bilo pripadnika OVK?

SVEDOK:

            Ne, nikoga nije bilo u ta 52 sela Hesa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je u Kojušu, po vašoj proceni, bilo stanovnika u trenutku kada su ušle snage vojske Jugoslavije?

SVEDOK:

            Kajuša je malo selo, možda ima oko stotinak stanovnika, ne više od toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je toga dana poginuo još neko osim vašeg tasta?

SVEDOK:

            Moj tast je imao 80 godina. Onda je bila još jedna starija žena, kao i jedan čovek od 100 godina koji nisu hteli da odu i oni su ubijeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste vi lično videli ubistvo tog starca i starice koje sada pominjete?

SVEDOK:

            Bio sam tamo, ja sam to svojim očima video. Video sam kako meci lete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Dobro, znači da.

            A da li ste prilikom događaja koji opisujete razgovarali sa nekim pripadnicima Vojske Jugoslavije?

SVEDOK:

            Čuo sam šta su govorili među sobom zato što smo se i suviše plašili da bi se usudili da s njima razgovaramo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste pomenuli neke Ruse.

SVEDOK:

            Da. Zato što ja znam nešto ruskog.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi govorite ruski?

SVEDOK:

            Da, govorim ruski.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dajte molim vas prepričajte nam, u najkraće, u par rečenica, samo razgovor koji ste vodili na ruskom jeziku sa ruskim vojnicima.

SVEDOK:

            To je smešno, kad neko zna srpski onda je vrlo lako razumeti i ruski, zar ne?

MEJ:

            U vašoj izjavi gospodine Tači, vi kažete Rusi su izdavali naređenja vojnicima jugoslovenske vojske kao i pripadnicima paravojnih snaga. Možete li da nam pomognete i da nam kažete kakva su to bila naređenja?

SVEDOK:

            Oni su bili struženi. Bilo ih je mali broj, oni su međusobno komunicirali na ruskom i čuo sam to svojim ušima. Ta tri čoveka koji nisu hteli da napuste svoje kuće, ja sam video kad suih ubili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za Ruse pošto vi tvrdite da su tamo bili Rusi i to je nešto novo što prvi put ovde čujem pa vas pitam za Ruse. Šta ste čuli iz tog razgovora pošto tvrdite da znate ruski jezik, šta ste čuli, šta se tu govorilo.

SVEDOK:

            Rekli su, Rusi su rekli ubićemo ostale ili ubićemo druge, a vojska im to nije dozvolila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li sam vas ja dobro razumeo da ste rekli da su to bili oficiri koji su izdavali naređenja.

SVEDOK:

            Nisam video njihove činove, video sam samo njihove uniforme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali rekli ste izdavali su naređenja na ruskom, je li to tačno ili ne. Da li sam vas dobro razumeo.

SVEDOK:

            Pogrešno su vas obavestili. Oni nisu izdavali naređenja na ruskom već na srpskohrvatskom. A razgovor koji je vođen između nekoliko osoba, tu se pojavilo ruski kao što sam rekao ranije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tako dakle, a koliko je bilo tih osoba koje su govorile ruski.

SVEDOK:

            Oko 4 osobe, 4-5 osoba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi kažete da su neki od tih vojnika imali nameru da ubiju Murata Asanija, je li tako.

SVEDOK:

            To je tačno. Kad smo mi otišli 30. aprila 1999. u selo pored reke Drim zaustavio nas je jedan policajac, a onda su oni uzeli tog mladića Murata Asanija, ostale su maltretirali, a onda na razdaljini na jednom zavoju na putu čuli smo i videli smo kako su se neki ljudi izvadili novac i tako spasli život tog mladića. A to je bio Murat Atani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi bilo kome iz bilo kog razloga davali novac.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je ljudi bilo u konvoju koji je napustio selo Konjuša.

SVEDOK:

            Rekao sam da Konjuša ima oko 100 stanovnika, okolo je bilo drugih sela. Mi smo krenuli za Albaniju tog dana, a kad smo došli do graničnog prelaza kod Morine oni su nam uzeli sve isprave.

MEJ:

            Možete li da nam kažete odprilike koliko je ljudi bilo u konvoju, to je bilo pitanje.

SVEDOK:

            Konvoj u kome su bili meštani iz drugih sela je bio veoma dugačak, bio je dugačak nekoliko kilometara. Ne mogu da kažem koliko je u stavri bilo ljudi iz drugih sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ni vojnici ni pripadnici paravojnih snaga kako ih vi nazivate nisu pratili konvoj. Je li tako?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto tvrdite da ste bežali iz konvoja kada je tačno da niko nije pratio konvoj. Čemu bekstvo onda?

SVEDOK:

            Pobegao sam zajedno sa svojim sinom zato što su drugi rođaci bili sakriveni u brdima Zemal Tači, Hašim Tači i moj sin Rustin.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi ti rođaci koji su bili u brdima jesu li oni bili članovi UČK?

SVEDOK:

            Kako su mogli biti pripadnici OVK. Bilo je oko 3000 ljudi, žena, staraca, dece.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam govorio o ovim muškarcima koje ste pomenuli da su ostali u brdima, a ne o ženama i deci.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste u svojoj izjavi rekli da ste iz šume došli ponovo u svoje selo i da ste tamo videli da vam je kuća izgorela. Je li tako?

SVEDOK:

            Kuća je bila spaljena, ne samo moja kuća već i sve druge kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a tada odlazite u šumu dakle iz koje se ponovo vraćate kažete u svoju kuću narednog dana. Da li je to tako.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto se ponovo vraćate već sutradan kad je ona izgorela.

SVEDOK:

            Da vidim gde su mladići, mladi ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi tvrdite da ste sreli svog sina u planinama 13. aprila i da je bio sa vaša dva nećaka, je li tako?

SVEDOK:

            Tu je bilo dosta ljudi i slučajno sam tamo video svog sina, susreo sa njim zajednom sa zenelom i sa mojim drugim nećakom Baškimom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi tvrdite da ste prema planinama krenuli zato što ste videli da se diže dim. Je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako ste znali da nisu bili pripadnici VJ ili policije ili paravojnih snaga, to je granični pojas.

SVEDOK:

            Vojska je obično patrorirala oklopnim vozilima i tenkovima, no bilo je jako teško da bilo ko prodaje tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tu na planinama ste 17. aprila kažete sreli 2000 izbeglica kako se u konvoju kreću prema Albaniji. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zbog čega kad su se kretali prema Albaniji pitali gde je put za Albaniju.

SVEDOK:

            Zato jer su došli iz raznihpodručja Kosova i nisu znali gde se nalazi, nisu znali kuda da idu, nisu poznavali taj teren.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je od tog mesta udaljena albanska granica.

SVEDOK:

            Dosta daleko jer to područje brda Prašt je prilično veliko područje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko vas je tom prilikom opkolio, vojska ili paravojne snage koje vi pominjete ovde.

SVEDOK:

            Vojska i paravojne snage su nas opkolile. 17 ljudi je tada ubijeno. 5 iz mog sela a druge nisam poznavao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je vojska imala kakve gubitke.

SVEDOK:

            Kad su vaše snage došle, došao je vaš potpukovnik i ubio 2 vojnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi opisujete situaciju da su 2 vojnika streljala 17 Albanaca iz konvoja, da je onda došao potpukovnik VJ ubio iz pištolja ta dva vojnika, a onda da su iz konvoja izvukli 50 devojaka i žena i tu ih sve pred vama silovali. Je li takvu situaciju opisujete. Sve se to desilo jedno za drugim što govorite.

SVEDOK:

            Da, naterali su nas da jedemo travu tokom nekih 5 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A odakle je došao taj oficir koji je kasnije ubio tu dvojicu vojnika.

SVEDOK:

            Taj potpukovnik se nalazio od udaljenosti od 1 km.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa te udaljenosti hoćete da kažete da je došao kod vas.

SVEDOK:

            Odakle je on došao, kuda je išao ja vam i sada mogu reći ko je da bih ga prepoznao kad bih ga video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A je li bilo kakvih vojnika sa njim.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je ovo sad što vi objašnjavate se sve desilo jedno za drugim. Dakle, ta dva vojnika streljaju kako kažete 17 civila, potpukovnik dolazi, ubije njih dvojicu, odmah zatim vade 50 žena, izdvoje ih nekoliko metara iz konvoja, tu ih na lice mesta kolektivno siluju, vas teraju da pasete travu. Znači sve to zajedno ste opisali kao događaj koji se tu desio na tom mestu. Je li tako?

SVEDOK:

            To se dogodilo pre, a zatim ubistva, silovanje i jedenje trave. Bilo je jako vruče, tamo se nalazila velika gomila ljudi i kad je došao taj potpukovnik on je ubio tu dvojicu groznih ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da niste malo preterali u tom opisu svega toga što se dogodilo. Da li bi mogli da razmislite još jednom?

SVEDOK:

            Nisam tu ja nipta preterao. Sve se dogodilo onako kako sam rekao. Ubistvo dvojice vojnika je došlo nakon ovoga što sam opisao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nakon čega?

SVEDOK:

            Odveli su nas u neku štalu i nakon nekog vremena stavili su nas na autobuse. Od 17. aprila kad smo otišli za Albaniju ja ne znam ništa šta se dogodilo mom sinu ili 62 ljudi koji su ostali u rukama vojske.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi tvrdite da ste vi gledali i ta ubistva i tog oficira koji je ubio te vojnike i ta masovna silovanja

MEJ:

            Već smo prošli kroz to. Svedok je dao svoj iskaz, vi ste njemuizneli vaše tvrdnje. Vi ste sugerisali da on preteruje, on je to porekao i mislim da tu nema smisla da se više time bavimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li je još neko osim vas i ovoga koga pominjete Hadžija Ćerima video masovno silovanje.

SVEDOK:

            Tri hiljade ljudi je to iskusilo. hadži Ćerimi je izgubio svog sina i sam je ranjen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate kako se zvala ta 14-šnja devojčica koju je silovao Sali Tafa.

SVEDOK:

            Ne, znam da je bila duševno zaostala. Nakon tog događaja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je Sali Tafa?

SVEDOK:

            On je iz Kabaša.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je on?

SVEDOK:

            Albanac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, Albanac koji je silovao tu 14-šnju devojčicu.

SVEDOK:

            Da. On je radio za vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li su silovanju  albanskih žena i devojaka koje vi opisujete učestvovali i drugi albanski civili. Da ili ne?

SVEDOK:

            Oprostite ovo su vaše lukave fabrikacije. Ja ne sakrivam ništa.

MEJ:

Molim vas da odgovorite na pitanje. Postavljeno vam je pitanje da li su u tome učestvovali drugi Albanci ili ne.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači samo Salih Tafa.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro Salih Tafu znate po imenu, a da li imate neki bliži podatak o bar jednom jedinom srpskom vojniku koji je učestvovao u silovanju?

SVEDOK:

            Ne, ja sam to video mojim očima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li tvrdite da ste srpsko-albansku granicu prešli autobusom na graničnom prelazu Morina.

SVEDOK:

            Već sam rekao 17. aprila su nas odveli zajedno sa tim ljudima s amesta gde se taj događaj odigrao do prelaza Morina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako autobusima.

SVEDOK:

            Da autobusima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je daleko prelaz Morina od Đakovice.

SVEDOK:

            Mora da je to nekih 50 ili 60 km, ne mogu tačno reći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim u pravoj liniji, ne mislim putem. U pravoj liniji kad se ide preko brda.

SVEDOK:

            Nisam upoznat sa tim da znam kolika je ta udaljenost.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da ste do kraja rata ostali na Kosovu ili ste se ponovo vratili u Albaniju.

SVEDOK:

            Već sam vam rekao. Sa tim ljudima iz Ljubišta iz  opštine Prizren mi smo izašli 17. aprila, proterani smo. Ostali smo u Golaju, tamo smo boravili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vi se više niste vraćali na Kosovo pre nego što se rat završio, da li sam vas dobro razumeo.

SVEDOK:

            Nisam se vratio sve dok nije završeno bombardovanje NATO-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste prešli granicu na Morini jeli vam neko tražio dokumenta.

SVEDOK:

            Svima su tražili dokumenta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa jesu li vam uzeli dokumenta ili ste ih zadržali.

SVEDOK:

            Oduzeli su dokumenta svima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kad ste se vi konačno ponovo vratili na Kosovo.

SVEDOK:

            Već sam vam tri puta rekao. Rekao sam vam tri puta, nakon što je ušao NATO.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, hvala vam.

MEJ:

            Gospodine Kej, amikus nemam pitanja.

OPTUŽBA:

            Da časni sude imam nekoliko pitanja. Mogu li sada nastaviti.

MEJ:

            Da.

OPTUŽBA:

            Prvo da razjasnimo pitanje o lokacijama. Sva sela koja su spomenuta nalaze se pri dnu strane 10. Pronašli ste to, dobro. Gospodine Tači maločas ste rekli da su neki od vojnika govorili ruski. Jesu li oni nosili uniforme?

SVEDOK:

            Nosili su iste uniforme kao što ih je nosila i srpska vojska.

OPTUŽBA:

            Da li ste prepoznali bilo koga od ljudi. Jeste li poznavali bilo koga od tih koji su govorili ruski.

SVEDOK:

            Tada sam ih po prvi put video i nikada ih više nisam nakon toga video.

OPTUŽBA:

            Salih Tafa, koji je silovao 14-šnju devojčicu, on je bio Albanac civil. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            On je bio sa srpskim snagama iako  je bio Albanac.

OPTUŽBA:

            Da li je on radio sa srpskim snagama, da li je on pomagao srpskim snagama.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            A u kom svojstvu je on tamo bio, šta je on tamo radio?

SVEDOK:

            On je radio za srpsku tajnu službu.

OPTUŽBA:

            Gospodine Tači rekli ste takođe da ste autobusom došli do albanske granice. Ko je organizovao taj prevoz autobusom.

SVEDOK:

            Srpska vojska je dovezla taj autobus do nas.

OPTUŽBA:

            I kad su dovezli autobus šta se onda dogodilo.

SVEDOK:

            Nismo imali nikakvih problema, otišli smo ravno do graničnog prelaza do Albanije.

OPTUŽBA:

            Hvala, nemam više pitanja.

MEJ:

            Gospodine Tači time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli na Međunarodni sud da svedočite, sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala.

MEJ:

            A sada idemo na pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

pauza

posle pauze

 

MEJ:

            Izvolite sesti. Molim svedoka da pročita svečanu zakletvu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti. Gospođice Romano raspravno veće koje radi ovde posle podne zamolilo nas je da danas završimo na vreme i ubuduće takođe. Naravno, mi smo to primili na znanje i morali bi pokušati da ovaj svedok završi ako je ikako moguće pre 13.45.

OPTUŽBA:

            Učiniću šta mogu. Za ovog svedoka svedočenje ove svedokinje se odnosi na opštinu Vučitrn i Glogovac, to je strana na kosovskom atlasu broj 6. Gospođo molim vas koje je vaše ime i prezime.

SVEDOK:

            Ja se zove Dževahira Rahmani.

OPTUŽBA:

            Koliko vam je godina.

SVEDOK:

            Rođena sam 1966.

OPTUŽBA:

            Da li ste udati.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Imate li dece.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Gde ste rođeni.

SVEDOK:

            U Dubovcu.

OPTUŽBA:

            U kojoj opštini.

SVEDOK:

            Vučitrn.

OPTUŽBA:

            Gde ste živeli godine 1999.

SVEDOK:

            U Bukošu.

OPTUŽBA:

            Da li je to takođe u opštini Vučitrn.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Gospođo Rahmani, sa vama su predstavnici tužilaštva razgovarali između 14. i 20. oktobra 2000. godine, da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li se sećate da ste tada dali izjavu?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            A 8. marta ove godine pojavili ste se pred predsedavajućim službenikom međunarodnog suda i imali ste priliku pregledati vašu izjavu. Da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Dobili ste kopiju te izjave na albanskom jeziku, da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Optužba moli da se ta izjava uvrsti u spis.

            Svedokinja će svedočiti o sledećem. Ona je kosovska albanka, živela je u selu Bukoš u opštini Vučitrn. 26. marta 1999. godine svedokinja i njena porodica otišli su u selo Kozica u opštini Srbica. Srpski vojnici granatirali su selo i počeli paliti kuće. Muškarci su pobegli u brda a žene su svi saterali u jednu sobu u jednoj kući gde su ih opljačkali. Svedokinja je zatim otišla u Glogovac, tamo je provela 10 dana pre nego što se vratila u Kozicu gde je ostala sve dok selo ponovo nisu granatirale srpske snage. Vojska Jugoslavije ušla je u selo i sakupila je žene i decu koji su se tamo nalazili. Držani su u jednoj kući, prije nego što je grupa od prilike 27 žena, prije nego što su tu grupu srpski vojnici otpratili u Čirez. Po dolasku u Čirez žene su predane vojnicima koji su ih odveli u jedan štagalj. Vojnici su opljačkali te žene i zatim ih izvodili jednu o jednu kako bi ih pretraživali. Svedokinja je razgovarala sa prvom ženom koja je pretražena i ona je svedokinji rekla da su je vojnici skinuli do gola. Jedan od vojnika odveo je svedokinju iz štaglja. Pipao je po prsima i tražio je od nje da odabere kuću gde mogu otići i imati spolni odnos. Vojnik je zlostavljao svedokinju nedoličnim pitanjima i pokazivao svoj penis. Svedokinja se mogla na kraju vratiti u štagalj, a da joj se ništa nije dogodilo. Svedokinja veruje da su mnoge žene i devojke silovane. Pet mladih žena i tri starije žene, jedna od njih je bila majka, nisu se vratile.

            Tih osam žena koje se nisu vratile sa njima kasnije su pronađene mrtve u bunarima u Čirezu. To je sve.

SEKRETAR:

            Časni sude izjava će biti označena sa brojem 141.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od kada živite u selu Bukoš?

SVEDOK:

            Od kako sam se udala, to je bilo pre 13 godina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je brojalo kuća vaše selo pre NATO agresije?

SVEDOK:

            Neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakva je bila situacija u pogledu bezbednosti tokom 98. godine i prva tri meseca 99 u vašem selu i selima u neposrednoj blizini?

SVEDOK:

            Nikada nas nisu ostavili na miru. Pobegli smo kako bi izbegli još nešto gore.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao za 98. i prva tri meseca 99. godine. Da li je bilo pripadnika UČK pre NATO agresije u vašem selu i da li su oni napadali na stanovnike vašeg sela.

SVEDOK:

            Nije bilo OVK u selu Bukoš.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate događaja od 22. februara 99. godine u vašem selu dakle Bukošu da su pripadnici UČK ubili dva mladića Srbima, braću Miloševića na kućnom pragu pred njihovim roditeljima. Da li se sećate tog događaja?

SVEDOK:

            Za to sam čula na televiziji, ali nisam bila tamo i neznam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to je sve u vašem selu, da li se onda bar sećate da sutradan po tom ubistvu posmatraći OEBS-a kosovske verifikacione misije i brojni novinari posetili to mesto uz obezbeđenje policije. Da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Ne sećam se tih stvari. Šta se dogodilo ja to neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To se dogodilo 22. februara ubistvo ova dva mladića koja su stanovnici vašeg sela, sutradan kosovska verifikaciona misija je bila tamo i UČK je pucao i na misiju, da li se sećate toga? Da li ste čuli uopšte pucnjavu u vašem selu i 22. i 23. februara?

SVEDOK:

            22. februara mi smo otišli iz kuće, zato jer su se u selu odigravale borbe, tamo su bile neke snage ali nismo znali šta se dešava.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            22. je UČK ubila ova dva mladića u vašem selu, vi ništa o ...

SUDIJA:

            Nema potrebe da to ponašvljamo, ona kaže da je o tome čula na televiziji i to je sve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za srpkinju koja se zove Velika Vučetić iz susednog sela Taradža koja je kidnapovana, silovana, od strane UČK i umrla spaljivanjem zajedno sa svojom ćerkom Milicom. Da li znate za taj događaj?

SVEDOK:

            Ne neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za događaj kada su pripadnici UČK

SUDIJA:

            Ne. U čemu je stvar, ova svedokinja dala je veoma ozbiljan iskaz o događajima koji su se njoj dogodili, ona tvrdi da su nad njom počinjeni teški zločini, a vi nju unakrsno ispitujete o nečem sasvim različitom. Zašto?

            Vi verovatno možda pokušavate po sistemu milo za drago tu nešto sada dobiti. Ali vi se morate usresrediti na ono što ja ta svedokinja rekla u svom iskazu, a njezin iskaz sadrži veoma ozbiljne navode.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas u njen iskaz spada i navod da je 13 poslednjih godina pred agresiju NATO živela u selu Vukoš. A pošto su se u selu Vukoš odigrali vrlo ozbiljni zločini, pošto je ona živela tu 13 godina, pošto je reč o selu, a ne o nekom velikom mestu, logično je da je pitam za okolnosti u kojima se događalo to što ona tvrdi da još se događalo.

SUDIJA:

            Meni se čini da vi njoj ... iznosite neke navode o drugim zločinima umesto da se koncentrišete na zločine koje je ona spomenula. Iznesena je tvrdnja da su u selu počinjeni zločini prije događaja koje ste vi opisali u vašoj izjavi, da li vi nešto znate o tim drugim zločinima?

SVEDOK:

            Ne. Ja sam se brinula za moju decu i nisu me te stvari interesovale.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, to je odgovor, vi ako kasnije želite o tome izvoditi dokaze, možete, ukoliko su te druge stvari relevantne, ali sada morate unakrsno ispitivati ovu svedokinju o onome o čemu ona zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vam rekao da je ona navela trinaestogodišnji staž u selu Vukoš. Prema tome to je dovoljna osnova da je pitam za događaje u selu Vukoš.

            A da li ste poznavali Đamilja Planu albanca iz vašeg sela iz sela Vukoš, Alanac Đamilj Plana.

SVEDOK:

            Ne neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste li čuli možda da je taj čovek ubijen od strane UČK 4. aprila upravo u vašem selu u selu Vukoš.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je daleko selo Mijalić od sela Vukoš?

SVEDOK:

            Neznam.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću mi smo zabrinuti zbog ove linije unakrsnog ispitivanja. Da li vi pokušavate da kažete da ono o čemu je svedokinja dala izjavu i o čemu će da svedoči protiv žena. Da li vi pokušavate da kažete da su te akcije na nekakav način bile iz samoodbrane, a da li to pokušavate da kažete, a ako ne, zašto je to onda relevantno u vezi njenog iskaza ili da li je ovo mogućnost da te akcije protiv tih žena iz celine su bile preduzete iz odbrane zbog onoga što kažete da se desilo. Zbog odmazde, ispravka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naravno da ne. Navodne akcije nisu mogle biti sigurno nikakav akt samoodbrane, ali ja govorim o događajima u selu u kome je svedokinja živela. I podsetio bih vas i svedokinju na deo njene izjave koji se odnosi na primer, na postojanje pripadnika "crne ruke"da je došlo, čula sam da je neko spominje "crnu ruku" kada je došlo do ubistva u selu Likošane u opštini Glogovac u februaru 1998. godine. Govori o događajima u susednoj opštini, a maločas govori da nezna ništa ni o svom selu, jer se brinula o svojoj porodici. Ako nezna ništa ni o svom selu jer se brinula o svojoj porodici ...

MEJ:

            Zašto je onda ne pitate o "crnoj ruci", o tome je možete pitati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ovde navodim da svedokinja na jednoj strani kaže da nezna ništa osim o svojoj porodici, a istovremeno izjavljuje, zna i šta se događalo u susednim selima.

MEJ:

            Nema veze. Zašto je ne pitate o "crnoj ruci",  i da jednostavno pređete dalje od iznošenja ovih navoda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne razumem gospodine Mej da li ja vama smetam ovde, ako ja obavljam unakrsno ispitivanje, ili vi treba da mi kažete šta ću ja da pitam svedoke?

MEJ:

            Ne vi možete da ispitujete unakrsno, ali po propisu i na to ste ograničeni, molim vas nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vašoj izjavi navodite, to vam je na prvoj strani. Dva dana nakon što je NATO započeo sa bombardovanjem 26.3.1999. godine napustila sam svoju kuću zajedno sa suprugom i decom  kao i sa mojim deverom Bajramom i njegovom suprugom Mihrije i njihovo petoro dece. Svi smo otišli u selo Kožica i tu smo boravili 3 noći. Moje pitanje glasi.

            Zbog kojih NATO dejstava ste odlučili da napustite vaše selo i sigurnost potražite u selu Kožice?

SVEDOK:

            Da, tog dana smo mi bili u Vučitrnu, bombardovan je grad, neki ljudi su ubijeni, otišli smo odatle, otišli smo kući, plašili smo se da ostanemo tamo zbog srpske policije i milicije koji su bili u blizini naše kuće i otišli smo u selo Kožice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste videli bombardovanje Vučitrna?

SVEDOK:

            Bilo je granatiranje, Vučitrn je granatiran.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A naveli ste u izjavi kod granatiranja srpskih jedinica poginulo je 7 ljudi oni su pokušali da pruže prvu pomoć ranjenima, s njima je bio doktor. Ko je pokušao da pruži prvu pomoć ranjenima, koji doktor, čiji doktor?

SVEDOK:

            Ne znam, znam da su to bili srpski vojnici, ali ne znam ime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li možete da identifikujete poginule?

SVEDOK:

            Bila je tu jedna žena koja je sa sobom vodila jedno malo dete iz sela Kožica, neznam kako se zvala. Bilo je tu još i drugih osoba, jedna starica, jedan mladić. Bilo je oko 7-8, deset ljudi sve zajedno. Nisam htela da moja deca vide šta se dešava i ja sam otišla malo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ovi srpski vojnici koji su pokušali da pruže pomoć ranjenima, jesu pružali pomoć ranjenim Srbima ili ranjenim Albancima?

SVEDOK:

            Prvo su nas granatirali i onda su onima koji su ostali živi pokušali da pruže prvu pomoć.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vašoj izjavi rekli ste nakon tri dana srpske snage su granatirale selo pa su svi muškarci otišli na planinu Čičavicu. Da li biste mogli da objasnite zašto su svi muškarci otišli na planinu Čičavicu, a žene i decu ostavili u selu Kožice?

SVEDOK:

            Zato što su se plašili da ako ih tamo zateknu, da će ih ubiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su se u narednih 10 dana sa planine Čičanice čule detonacije ili puščana paljba.

ODGOVOR:

            Granatirali su ali ne znam da li je to bilo sa Čičavice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nakon boravka u Glogovcu u kom ste se zadržali kažete 10 dana, izjavili ste: nakon toga smo se vratili za Kornicu jer nismo imali hrane. Kada sam se vratila Kozicu našla sam svog supruga i dalje kažete a svi muškarci su sišli sa planine i tu se sastali sa nama. Moje pitanje glasi: da li vam je suprug Džavid rekao šta je radio tih 10 dana sa svim muškarcima na planini Ćićevici. Da li ste ga vi to pitali.

ODGOVOR:

            Tamo su bili zato što su se tamo osećali sigurnije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A šta ih navelo onda da se vrate iz te sigurnosti u kojoj su kažete bili ponovo u selo Kožica.

ODGOVOR:

            Da dođu po zalihe hrane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani dva vi govorite o uniformama Vojske Jugoslavije kažete tamno zelene, neke svetlo zeleno verovatno se radilo o redovnim vojnicima Vojske Jugoslavije, to je citat vašeg navoda. Da li ostajete pri ovom  opisu uniforme Vojske Jugoslavije.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani 4 navodite da su vojnici sa vama lepo postupali dok ste bili u ... kući, da su vam donosili hranu suvu odeću i da su vam dali lek za bolesnu ćerku. Je li tako.

ODGOVOR:

            Da, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Opišite uniforme koje su nosili tih 25 vojnika otprilike ste toliko rekli da ih je bilo.

ODGOVOR:

            Vojnici su nosili zelene uniforme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šarene, ili čisto zelene.

ODGOVOR:

            Nisam razumela pitanje, da li mislite ... ili kožice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo mislim na te vojnike koji su vam pomogli donosili hranu, suvu odeću i dali lek za ćerku kakve su uniforme nosili. Rekli ste da su nosili zelene. Pitao sam vas da li čisto zelene ili su imale neke šare na sebi te uniforme.

ODGOVOR:

            Zelene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je vojnik koji vam rekao da idete prema Ćirezu to vama savetovao, na srpskom ili na albanskom jeziku.

ODGOVOR:

            Bila je jedna devojka ona je znala jezik, ona se zvala Mirdita ona je s njim razgovarala, a onda je ona nama rekla da će oni da nas pošalju u Ćirez. Mi smo sedeli u dve prostorije u prizemlju, i odatle su nas oni odveli u Ćirez. Oni koji su bili u drugoj sobi su krenuli nakon 3 do 4 dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je ta devojka rekla da je to što vam je sugerirao da idete u Ćirez, zvučalo kao neka pretnja ili kao jedan dobro nameran savet. Da li možete da napravite tu razliku.

ODGOVOR:

            Ne, ona nam je jednostavno rekla da ćemo mi biti prvi koji ćemo da krenemo, a oni će onda za nama krenuti par dana kasnije, dva tri dana kasnije, zato što je njoj jedan srpski vojnik rekao da će biti rata u Ćićevici i da ćemo tamo biti sigurniji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste za ta dva dana, osim vojnika primetili i bilo kog oficira.

ODGOVOR:

            U dvorištu kuće gde smo mi boravili bilo ih je imali su neke činove, ali ja ne znam kakve su imali činove, ali bilo e osoba sa činom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ne biste mogli da procenite šta su bili po činu ti oficiri.

ODGOVOR:

            Ne, ne mogu, ali činjenica je da su imali epolete sa zvezdicama imali su neke trake oko ruke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste vi u vezi sa saopštenjem vojnika o premeštanju vaše grupe u Ćirez i izostanka objašnjenja od vaše sunarodnice Merdite o razlozima premeštanja tražili objašnjenje od nekog od vojnika ili oficira koji je imao komandu nad tim oficirima. Kad kažem vi, ne mislim samo na vas lično nego na nekog iz vaše grupe ili na vas.

ODGOVOR:

            Ne, nismo znali sa njima da razgovaramo sa tim vojnicima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na strani pet navodite da su vas tri vojnika dopratila do sela Ćirez i da je tamo bilo 10 vojnika u smeđe crvenim maskrinim uniformama i da jedan od njih imao pet zvezdica na ramenu. Je li tako.

ODGOVOR:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste sigurni da se radilo o smeđe crnim maskirnim niformama i da je taj nosio 5 zvezdica na ramenu.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li vam je neko ikad rekao da ne postoje takvi činovi u Vojsci sa pet zvezdica i ove crno smeđe uniforme, makar i naknadno kad ste razgovarali o tome. Da li vam je neko rekao to.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi u izjavi na 6 strani opisujete da su vas jednu po jednu na pretres izvodili, svakog ko je bio u amboru osim ... i Ademi i za jednog od vojnika dajete nekakav opis veoma visokog oko 2 m obrijana glava, ali je bio plav, nosi istu uniformu kao ostali. Nisam primetila bilo kakvo oznake i ambleme. Da li je taj plavi vojnik, isti onaj vojnik koga opisujete na strani 7 kao plavog koji je sa vama stalno govorio na albanskom jeziku. Za njega ste izjavili pravio se da to nije on, ali smo mu prepoznali glas i plavu kosu. Da li je to taj isti.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam siguran šta je vaš odgovor da, šta, je li to taj isti vojnik?

ODGOVOR:

            Da, isti vojnik.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li on bio albanac.

ODGOVOR:

            Ne, nije bio Albanac, ali je govorio albanski.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi sad po čemu ste zaključili da su pet devojaka koje vi nabrajate Lumina, Zahidu, .... , i tako dalje silovane, kad su ih izvodili iz ambara i ako kažete ja navodim ovde vaše reči: nisam čula nijednu od njih kada su je izveli nisam mogla ni da vidim šta im se događa. Kako ste to zaključili kad vam niko od njih nije to rekao po vašoj sopstvenoj izjavi.

ODGOVOR:

            Na osnovu toga što su nam one rekle, i na osnovu toga kako su izgledale. Svatila sam da su ih na taj način zlostavljali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali vam one to nisu rekle.

ODGOVOR:

            A neke od njih su kasnije ubijene. Nisu mi rekle ali devojka Zahida Džema  s kojom sam razgovarala pošto su se vratili vojnici koji su nas doveli u tu štalu. Rekla je o bože šta nam se desilo, u čije smo to ruke upali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Recite mi molim vas zar vas nisu vojnici u selu Kozica gde se kasnije uputili, zar vas nisu pitali ništa u vezi s tim čudnim navodnim vojnicima iz Ćireza. Zar vas nisu pitali ko su bili ti vojnici kakvu su uniformu imali i tako dalje.

ODGOVOR:

            Pitali su nas ali znali su čije su nas ruke stavili vojnici koji su nas pratili do Ćireza, su još uvek bili tu kad smo se mi vratili iz Kožica. Oni su bili ispred jedne kuće, ali ne ispred Aberinove kuće već nešto niže i rekli su ženama da su vojnici koji su ih dopratili nisu hteli da se sretnu s njima. Ja sam htela samo da mu kažem šta se s nama desilo, ali on je otišao unutra i nije hteo sa mnom da razgovara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa vi ste maločas rekli da niste mogli s njima da razgovarate jer niste znali jezik. Na kom ste jeziku želeli da razgovarate s njim.

ODGOVOR:

            Htela sam da mu kažem putem znakova, mimikom na bilo koji način na koji sam mogla da su nas oni poslali tamo i da im kažem šta se desilo sa tim devojkama kao i sa mojom majkom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ja sam razumeo iz vaše izjave to imate na strani 8, da su vas pitali ko su bili ti vojnici i kakve su uniforme imali, to je, da li znate zbog čega su vas to pitali.

ODGOVOR:

            Da, pitali su nas po podne su nas odveli drugi vojnici, ne oni prvi, i ponovo su nas odveli u Ćirez. Kad smo stigli tamo ja sam pozvala jednog od vojnika i rekla mu tu su oni odveli te devojke ali on mi je rekao idi, idi dalje znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dajte molim vas da ovde budemo pažljivi zar, i to nije odgovor da su i vojnici regularne vojske Jugoslavije dakle, sad o ovome o čemu govorimo, bili u kontaktu posumnjali u to kakva je ta formacija u selu Ćirez koja se navodno predstavljala kao Vojska i da su iz tog razloga ponovo sa vama otišli u Ćirez da bi videli šta se dogodilo sa ženama i devojkama. Je li tako ili nije.

ODGOVOR:

            Da, vratili su se ali oni nisu hteli da im mi kažemo tačno šta se desilo, niti gde su te devojke odvedene. Oni su nas odveli u jednu drugu kuću koja je pripadala osobi po imenu Šerif, i ne znam prezime te osobe u selu Ćirez.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zar vam ti vojnici nisu tokom tri nedelje boravka u Ćirezu kako vi navodite, donosili hranu i brašno da pečete hleb, pelene za decu. Je li tako ili ne.

ODGOVOR:

            Doneli su nam hleb, donosili su nam pelene za decu. Bio je jedan magacin u blizini sa humanitarnom pomoći tako da oni jesu nama donosili zalihe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E sad, nakon tri nedelje provedene u Ćirezu, vojnici su vam rekli da odete u Glogovac, jer će Ćirez biti napadnut. Je li tako.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od koga su vam rekli da će Ćirez biti napadnut, od koga se očekivao napad.

ODGOVOR:

            Rekli su nam da će biti granatiranja i da hoće da nas odvedu u Glogovac, a odatle u Makedoniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vam rekli tada da je tu na susednoj Čičevici velika koncentracija UČK i da će tu da budu intenzivna ratna dejstva u tom vašem području. Da li su vam to objasnili?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste napustili to mesto da ne bi bili izloženi ratnim dejstvima koja su se očekivala.

SVEDOK:

            Da. Rekli su nam da će nas navodno poslati u Makedoniju, to se i desilo. Neznam kako su išli autobusi u našoj grupi, ali mi nismo otišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Nemam više pitanja.

MEJ:

            Gospodine Kej, gospođo Romano?

ROMANO:

            Samo jedno pitanje časni sude. Gospođo kada su vas pre izvesnog vremena pitali o tome, rekli ste da 26. marta kada ste otišli iz svog sela, plašili ste se da ostanete kod kuće zbog srpskih snaga i milicije koji su bili smešteni u blizini. Čega ste se vi plašili, zašto ste se bojali da ostanete.

ODGOVOR:

            U Bukušu u dvorištu jedne kuće, ubili su osobu po imenu Islam. On je imao oko 50-55 godina neznam kako se preziva, a isto tako su ubili i osobu po imenu Husein. Ubili su isto tako jednog sina jedinca, ubili su ga u dvorištu jedne kuće, tako da smo se onda zbog toga plašili.

PITANjE:

            Bojali ste se da se tako nešto može i vama desiti.

ODGOVOR:

            Da tako je.

TUŽILAC:

            Hvala časni sude, nemamo više pitanja.

SVEDOK:

            Hvala.

MEJ:

            Gospođo Rahmani, hvala vam što ste došli pred međunarodni krivični sud da date svoj iskaz, on je sada gotov i možete da idete.

SVEDOK:

            Hvala vam.

MEJ:

            Gospodine Sakson izvolite.

TUŽILAC:

            Hvala časni sude. Tužilaštvo poziva gospodina Abdulaha Salihu.

MEJ:

            Gospodine Sakson imamo 15 minuta. Mogli bi da počnemo, mogli bi da ga predstavite, a onda da krenemo sa unakrsnim ispitivanjem, sutra ujutru.

SAKSON:

            Časni sude hvala vam. Mislim da i gospođa Romano želi da vam se obrati u vezi jednog pitanja.

ROMANO:

            Časni sude želim samo potvrditi da svedok K4 neće zahtevati nikakve zaštitne mere. Njegove izjave se upravo sada verifikuju po pravilu 92B i mi ćemo ih vama uručiti negde sredinom ili krajem poslepodne.

            Svedok kada je danas došao, dao je još neke dodatne informacije koje potkrepljuju činjenice iznesene u prve dve izjave. Taj novi materijal će u okviru neke izjave ili u obliku beleške isto tako biti uručene što je moguće ranije.

MEJ:

            Hvala. Izvolite gospodine Sakson.

SAKSON:

            Možda mi možete skrenuti pažnju na atlas.

OPTUŽBA:

            Izvinjavam se nisam uključio mikrofon.

            Sledeći svedok govoriće o događajima koji su se dogodili na stranama 5 i 6 kosovskog atlasa.

MEJ:

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

OPTUŽBA:

            Da li se vi zovete Abdulah Salihu.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste rođeni 17. januara 1954. godine.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste rođeni u opštini Uroševac. Ispravka, u opštini Skenderaj.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li je selo Baks od prilike 11 kilometara istočno od grada Skederaja, odnosno Srbice.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine Salihu da li ste pripadnicima tužilaštva, 24. oktobra 2000. godine dali izjavu.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste o toj izjavi opisali događaje koje ste iskusili na Kosovu godine 1999?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste 12. marta ove godine u selu Baks dobili kopiju izjave koju ste dali u oktobru 2000. godine i to u prisutnosti pripadnika tužilaštva i predsedavajućeg službenika kojeg je imenovao sekretar ovog suda.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li tom prilikom potvrdili da je izjava koju ste dobili istinita i tačna.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste nedavno tokom razgovora sa pripadnicima tužilaštva uočili jednu grešku u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            Da. Video sam da u izjavi postoji jedna greška. Pisalo je 200 hiljada, umesto 20 hiljada.

OPTUŽBA:

            Gospodine Salihu dozvolite da vam postavim nekoliko pitanja, tako ćemo bolje i brže raditi.

            Dakle da nešto kažemo o toj grašci. Greška je čini mi se na strani br. 2 vaše izjave, to je prva strana teksta izjave u četvrtom paragrafu na toj stranici pri sredini tog paragrafa stoji sledeća rečenica. Nakon ofanzive koja je trajala 2 dana od prilike 200 hiljada ljudi okupilo se na Čičavici. Da li bi ta brojka trebala biti 20 hiljada umesto 200 hiljada.

ODGOVOR:

            Da, trebalo bi biti 20 hiljada.

PITANjE:

            Znači ta rečenica trebala bi glasiti nakon dvodnevne ofanzive oko 20 hiljada okupilo se u području Čičavice.

ODGOVOR:

            Da.

OPTUŽBA:

            Časni sude, kažu mi da u ovom trenutku nemamo kopije za vas, tako da ovaj čas još neću ovu izjavu ponuditi kao dokazni predmet pa ću učiniti sutra ujutro. Ali dozvolite mi da iskoristim preostalo vreme da pročitam sažetak svedočenja ovog svedoka.

SUDIJA:

            Da.

OPTUŽBA:

            Gospodin Salihu je hodža u selu Baks, tamo je živeo celog života, oženjen je i ima četvoro dece. U svojoj izjavi gospodin Salihu opisuje prvu dvodnevnu srpsku ofanzivu u njegovom kraju u septembru 1998. godine a koja se odigravala na području od Glogovca do Srbice. Tokom te ofanzive zapaljene su mnoge kuće u selu Baks. Većina seljana otišla je na Čičavicu. Od prilike 20 hiljada ljudi iz sela u tom području okupilo se na Čičavici.

            Svedok procenjuje da je 180 do 190 ljudi iz tog područja izgubilo život u toj ofanzivi. Gospodin Salihu procenjuje da je 80 odsto stanovnika iz tog područja provelo zimu u smeštaju koje su obezbedile međunarodne organizacije. Nakon što se u martu 1999. OEBS povukao sa Kosova, paravojne snage i redovne postrojbe Vojske Jugoslavije razmeštene su zajedno sa teškim naoružanjem u salima Čirez i Bak i tamo su ostali do juna 1999. godine. Gospodin Salihu opisuje kako je granatiranje od strane srpskih snaga prisililo ljude da potraže utočište u šumi. 29. aprila 1999. Srbi su u tom kraju započeli novu ofanzivu. Oni su opkolili i granatirali šumu na mestu po imenu Fuš i Mole, gde su se krili mnogi civili.

            Gospodin Salihu opisuje kako su njega i 11 drugih pripadnici paravojnih grupa uhapsili, pretukli ih i prisilili ih da legnu na zemlju i zapretili da će preko njih prevesti tenk. Budući da su u tom trenutku nebom leteli avioni NATO pakta taj tenk se povukao i grupa u kojoj se nalazio gospodin Salihu na kraju se pridružila drugim zarobljenim muškarcima i oni su odvedeni u džamiju u selu Čirez. U dvorištu džamije gospodina Salihua su pretukli zajedno sa drugima. On je bio jedan od 176 muškaraca civila koji su zatim sterani u džamiju koja je spaljena tokom ranije ofanzive. 30. aprila 1999. godine zatovorene muškarce su pretukli i poređali. Jedan srpski oficir koji je imao neke ovlasti, rekao je da traži izvesnog Bosanca po imenu Mersad, on je optužio gospodina Salihua, da je on ta osoba, te ga je pretukao i preti mu pištoljem, u to vreme su pretučeni i drugi zatočenici.

            Zatim je gospodinu Salihuu naređeno da se ukrca na jedan od tri kamiona te je odveden na mesto zvano Šavarina. Tamo je gospodin Salihu video izmenju 27 i 30 osoba koje su iskrcane iz prvog kamiona poređane i mitraljeskom paljbom pobijene, oni su pali u iskopanu jamu. Nakon tog pogubljenja došao je jedan vojni džip i dva preostala kamiona sa zarobljenim muškarcima nastavili su put za Glogovac. Po dolasku u policijsku stanicu u Glogovcu gospodin Salihu je teško premlaćen što je rezultiralo slomljenim rebrima, nateklim kolenima i nogama. Njegova grupa je zatim smeštena unutar Kina u Glogovcu. Gospodin Salihu opisuje kako je drugog dana boravka u Kinu jedan muškarac iz njegove grupe pogubljen od strane pripadnika jedne paravojne grupe koji je odabrao po svojoj volji i nahođenju jednog muškarca da ga ubije.

            Sledećeg dana gospodin Salihu je dok je bio okrenut prema zidu čuo pucnjeve iza sebe, a kasnije mu je naloženo da jedan leš odveze u jednu kuću. Gospodina Salihua držali su u policijskoj stanici 6 dana i svakog dana su ga tukli i ispitivali informacijama o OVK. Oni i druge koji su bili zatvoreni sa njime nisu dobili nikakvu hranu tokom 6 dana. Sedmog dana vojni kamioni pokupili su gospodina Salihua i druge zarobljene muškarce i odveli ih u selo Vukovc gde su on i drugi bili prisiljeni da rade za rezervne snage Vojske Jugoslavije. Mogao se vratiti kući kada su se srpske snage povukle sa Kosova. Hvala.

SUDIJA:

            Gospodine Salihu sada moramo prekinuti zasedanje za danas.

            Molim vas da se vratite ovamo sutra ujutru u 9 sati kako bi završili vaše svedočenje.

            Molim vas da imate na umu da tokom ove pauze sa nikim ne razgovarate o vašem svedočenju, to se odnosi i na pripadnike tima optužbe.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Rasprava sa prekida i nastavlja sutra ujutru u 9 sati. Molim ustanite.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest