aktuelno-m.gif (3720 bytes)

02. maj 2002.

STENOGRAM

MEJ:

            Gospodine Miloševiću izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sledećeg vedoka želeo bih da razjasnim jedno pitanje. Vi ste me juče pitali u vezi sa svedokom K21 kada se pojavio predlog za 92 bis i ja sam vam odgovorio da očekujem da dobijem izjavu tog svedoka  juče popodne i dobio sam je juče popodne. Pročitao sam tu izjavu i želeo bih da vi razmotrite neke činjenice koje ukazuju na to da nema nikakvog razloga, apsolutno nikakvog razloga da taj svedok bude zaštićen svedok. Taj svedok nije

MEJ:

            Bavićemo se time kasnije. Razmotrićemo to blagovremeno u vezi svedoka K21, a sada ćemo nastaviti sa svedočenjem. Neka svedok kaže svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti. Gospodine Sakson izvolite.

SAKSON:

            Hvala časni sude. Gospodine da li se vi zovete dr Šukriger Geržaliju?

SVEDOK:

            Da.

SAKSON:

            Doktore Geržaliju da li ste rođeni 23. avgusta 1953. godine.

SVEDOK:

            Da.

SAKSON:

            Da li ste rođeni u selu Donja Studimlja u opštini Vučitrn u Kosovu.

SVEDOK:

            Da.

SAKSON:

            Da li se to selo sada zove Martije.

SVEDOK:

            Da, Martiret.

SAKSON:

            Doktore Geržaliju od 17. do 19. februara 2000. godine da li ste vi dali izjavu predstavnicima tužilaštva o događajima  koje ste vi videli i iskusili na Kosovu 1999. godine.

SVEDOK:

            Da.

SAKSON:

            4. februara ove godine 2002. u selu Martiret u opštini Vučitrn na Kosovu da li ste dobili kopiju izjave koju ste dali u februaru 2000. u prisustvu predstavnika iz tužilaštva, kao i predsedavajućeg službenika koga je naimenovao Sekretarijat ovog suda.

SVEDOK:

            Da.

SAKSON:

            Da li ste tada potvrdili da je kopija izjave koju ste dobili tačna i ispravna.

SVEDOK:

            Da.

SAKSON:

            Časni sude ja tu izjavu sada podnosim u dokazni materijal u skladu sa pravilom 92. bis.

SEKRETAR:

            Časni sude to će biti dokazni predmet tužilaštva 122.

SAKSON:

            Časni sude dr Šukli Geržalil je veći deo svog života živeo u selu Donja Stubilja ili Martiret u opštini Vučitrn na Kosovu. On je oženjen i ima 4 dece. Radio je kao lekar u bolnici u Vučitrnu, a trenutno je specijalista za radnu terapiju. Početkom oktobra 98. godine je takođe lečio ranjenike OVK bilo u svojoj kući ili po selima koje je držao OVK. Isto tako je lečio civilno stanovništvo u tim selima u kojima je bila potrebna lekarska pomoć. Dr Geržaliju opisuje kako nakon što je počela kampanja NATO-a srpske snage su počele ofanzivu iz sela Rašice sa početkom 28. ili 29. marta. Ofanziva je uključivala granatiranje sela gde je doktor Geržaliju živeo sa svojom porodicom. Porodica doktora Geržaliju

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija nema prevoda ni ovde, a nema prevoda izgleda niko od gospodina Miloševića, nema prevoda na srpski.

MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću sedite sad ćemo da vidimo u čemu je stvar. Da li sad čujete prevod?

TAPUŠKOVIĆ:

            Da.

MEJ:

            U redu.

SAKSON:

            Od 7. do 10. aprila 1999. godine porodica dr Geržalija se vratila u svoje selo ali su stigle srpske snage i tražile su dr Geržalija. U to vreme dr Geržaliju je odlučio da svoju porodicu odvede u krajeve u brdima koje je kontrolisao OVK. Svedok opisuje kako su on i njegova porodica bili izloženi vatri od srpskih snaga dok su pešačili do sela Gornje Studimlje. Sledeće dve, tri nedelje dr Geržaliju je nastavio da radi u terenskim bolnicama OVK. Dr Geržaliju opisuje kako je 2. maja 1999. godine nakon proboja srpskih snaga na linijama fronta kod sela Lak i Meljanica civili koji su tražili utočište u brdima su odlučili da naprave konvoj i da krenu niz brdo  u pravcu Vučitrna. Dr geržali procenjuje da je u tom konvoju bilo oko 40.000 ljudi. konvoj je krenuo popodne 2. maja i dr Geržaliju opisuje kako se konvoj kretao jako sporo i bio izložen srpskoj vatri. Video je mnogo ranjenih ljudi. Svedok se sakrio ispod plastičnih folija u prikolici u kojoj se nalazio da bi izbegao to da ga prepoznaju srpske snage koje su se približavale konvoju. On opisuje kako su srpski vojnici i paravojne snage, pripadnici paravojnih snaga stalno prilazili ljudima iz konvoja tražeći novac od ljudi i pucajući u one koji nisu imali novca. Ženi dr Geržaliju su pretili da će je silovati sve dok nije predala nekoliko stotina nemačkih maraka jednom od Srba.

            Dr Geržaliju je čuo kako su Srbi ispitivali i tukli njegovog zeta Halila i videli i čuli kada su srpske snage pucale i ubile jednog čoveka koji je vozio traktor iza traktora porodice Geržaliju. Dr Geržaliju je čuo kako dva čoveka  govore srpski odmah pored njegove prikolice, jedan je rekao koliko si ih već ubio, a drugi glas je odgovorio oko 50. Prvi glas je rekao ajde da nastavimo sve dok ne dođemo do 100. Srpske snage su ubile ljude iz konvoja koji nisu ispunili njihove zahteve za novac. Plašeći se za svoj život dr Geržaliju i njegov zet Halil su pobegli iz konvoja i sakrili se u obližnjem potoku. Žena  dr Geržalija je ubedila srpske snage koji su prišli njihovom traktoru i prikolici da su muškarci iz njihove porodice već ubijeni. negde oko 11.45 te iste noći preživeli iz konvoja su nastavili put. Sa mesta gde su se krili dr Geržaliju i njegov zet Halil videli su da oko 10 vozila dolazi sa puta sa juga iz pravca Donje Studimlje. Dr Geržaliju je video da su dva, tri vozila srpske policije a ostatak su bili oklopni transporteri. Vozila su imala upaljene farove i  izgledalo je kao da pretražuju teren. Na kraju dr Geržaliju je čuo jedan glas kako viče na srpskom: vojnici ajde da se vratimo, nemamo više benzina i ovde je sve čisto.

            Nakon što su srpske snage napustile taj kraj dr Geržaliju i njegov zet su otišli do sela Gornje Studimlje a onda u selo Slakoc koje je bilo potpuno spaljeno. Posle toga dr Geržaliju i njegov zet su se vratili nizbrdo u Donje Studimlje gde je došlo do pokolja. Tada su neki vojnici OVK pomagali da se sahrane mrtvi. Dr Geržaliju je video neke od žrtava, mnoge od kojih su imale rane, zbog kojih su bili neprepoznatljivi. Dr Geržaliju  su pokazali spisak mrtvih, atada je taj spisak imao 97 imena. Na zahtev OVK dr Geržaliju se vratio da radi u njihovoj terenskoj bolnici u Slakovcu. 29. maja vratio se svojoj kući da obiđe porodicu. 31. maja 1999. godine srpska policija je viđena u obližnjem dvorištu rođaka dr Geržalija, Seladina Geržalija. Dr Geržaliju je pobegao da bi izbegao hapšenje. Dok je bežao dr Geržaliju je čuo glasove kako psuju i viču na srpskom i čuo je pucnje. Druge komšije su rekle da su videle 7 srpskih policajaca u tom kraju, kao i 3 leša. Dr Geržaliju je kasnije video da su ta tri tela njegovih rođaka i izvinjavam se ako pogrešno izgovorim imena: Kemal Geržaliju, Seladin Geržaliju i Seladinov sin Šaban. Dr Geržaliju je video rane od metaka na ta  tri tela. Jedan drugi rođak Fatabarta Geržaliju je doneo kameru i slikao leševe i pozvane su srpske vlasti.

Nakon što su sudija i jedan doktor i neki srpski policajci izašli na lice mesta, a potom otišli dr Geržaliju je ušao u kuću svog rođaka Seladina. Tamo je otkrio mrtva tela 9 članova svoje šire porodice uključujući i nekoliko dece koji su bili mlađi od 12 godina. Svi su bili ubijeni iz vatrenog oružja. Dan, dva kasnije 4. ili 5. juna ostatak porodice Geržaliju uključujući i ovog svedoka su otišli za Crnu Goru gde su ostali dve nedelje sve dok snage NATO-a nisu ušle na Kosovo, kasnije u junu 1999. godine.

SVEDOK:

            Izvinjavam se časni sude ja pred sobom nemam svoju izjavu.

MEJ:

            U redu, možete da dobijete kopiju izjave.

SVEDOK:

            Hvala vam.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću izvolite.

MILOŠEVIĆ:

            Počeću od ovog, radi mikrofon ja mislim. Počeću od ovog  događaja koji je opisao svedok kao napad na civile. Vi ste u svojoj izjavi, to vam je na 1 strani, poslednji pasus rekli da je 80% teritorije opštine Vučitrn bilo pod kontrolom UČK. Je li tako?

SVEDOK:

            Ja mislim da je to tako.

MILOŠEVIĆ:

            Govorite dalje na drugoj strani o velikim koncentracijama na Bajgori, je li to tako?

SVEDOK:

            Ko u Bajgori?

MILOŠEVIĆ:

            Na Bajgori je takođe bila UČK i bio je jedan štab UČK takođe.

SVEDOK:

            Mogu da govorim o opštini Vučitrn ali Bajgora ne pripada toj opštini.

MILOŠEVIĆ:

            Dobro da ne gubimo vreme na tome. Vezujem se samo za vašu izjavu. na drugoj strani u poslednjem pasusu govorite o tome da vam je stiglo naređenje, odnosno piše precizno 2. maja naređenje da se OVK prebaci tako piše. Pretpostavljam da je trebalo da piše povuče je li tako, jer su Srbi probili liniju fronta. Koliko su trajale te borbe?

SVEDOK:

            Ja nisam vojno lice i tada nisam bio na frontu. Ja sam bio u bolnici ali znam da je tamo bilo borbi iz 2. maja zbog proboja fronta i zbog nedostatka hrane i drugih stvari. 2. maja suočeni sa paljbom koja nam je išla iznad glave mi smo otišli u pravcu Secelije i posle toga prema Vučitrnu.

MILOŠEVIĆ:

            Dakle, prema vašoj izjavi 80% teritorije je bilo pod kontrolom UČK, vođene su borbe na kojima je  prema vašoj izjavi bio front. Prema vašoj izjavi naše snage su probile liniju fronta i onda vi se povlačite, UČK i vi koji ste neborbeni deo ali svakako takođe UČK ste radili kao lekar za UČK. Povlačite se u nekom pravcu u ovom trenutku nije bitno u kom. Je li tačno?

MEJ:

            On je sve to rekao u svojoj izjavi,a to je već uvršteno u sud tako da vas molim da pređete na nešto drugo.

MILOŠEVIĆ:

            ...koja opisujete dejstva prema UČK među kojima se nalazio i dr koji ih leči a ne dejstva prema civlinom stanovništvu. Je li tako ili nije?

MEJ:

            Vi tvrdite da bi nam bilo sve jasno da su operacije srpskih snaga bile protiv OVK,a ne protiv civlinog stanovništva. To hoćete da kažete?

MILOŠEVIĆ:

            Pa ja sam mislim vrlo jasno rekao šta je. Opisao je situaciju

MEJ:

            U redu. Nema potrebe ponovo to da kažete. Neka svedok odgovori. Ono što se tvrdi ili možete to da odmah odgovorite na osnovu vašeg iskustva je sledeće. Ona operacija je bila operacija protiv OVK i nije bila protiv civilnog stanovništva. Možete li da nam pomognete da li je to tačno ili nije. Ako ne možete onda vas molim da to i kažete.

SVEDOK:

            Operacija nakon što je probijen front je počela popodne protiv civila zato što oni nisu ciljali na vojsku koja se nalazila u istočnom delu već su precizno gađali konvoj civila. Govorim sad o ovome šta su radile srpske snage.

MILOŠEVIĆ:

            Naše snage su pretraživale konvoj posle tih borbi i prodora fronta, to ste vi rekli je li tako?

SVEDOK:

            Srpske snage kad su odlazili iz ... sa severa su pratile konvoj, a bilo je drugih snaga tako da jekonvoj bio opkoljen sa svih strana sve do 4, 5 sati popodne, a onda je počela noć terora.

MILOŠEVIĆ:

            Sa konvojem se povlačila i grupacija OVK, je li tako ili nije. Hoćete da kažete da ste vi bili jedini član OVK u konvoju.

SVEDOK:

            Ne. Ja sam tamo bio sam, bio sam nenaoružan bez uniforme. Imao sam samo svoj skalpel i medicinsku opremu, to je jedino oružje koje sam ja imao.

MILOŠEVIĆ:

            Moje pitanje je da li ste vi bili jedini predstavnik OVK u tom konvoju od 40.000 koji su se povlačili.

SVEDOK:

            Da, ja sam bio jedini.

MILOŠEVIĆ:

            ...OVK nije povlačila sa civilima i da nije po svojoj praksi uzimala civile za živi štit. Da li i to tvrdite?

SVEDOK:

            To je apsolutno netačno. OVK je bio prema istoku kod Dumnice, a civili su bili nezaštićeni. Ja sam bio sa njima, sa svojim ...drugovima

MEJ:

            Ovde se tvrdi da je OVK uzimao civile kao žive štitove. da li je to OVK radila?

SVEDOK:

            Ne, nije to radila. Ja nikada tako nešto nisam video, to je sasvim netačno.

MEJ:

            Takođe se tvrdi da je to bila njihova uobičajena praksa. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno. Vojnici su vodili ranjenike na sigurna mesta, a civili  zato što nisu imali hrane i drugih stvari, a i zbog granatiranja su bili prisiljeni da idu u ... tom pravcu u nadi da će moći da odu negde u inostranstvo.

MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej molim vas nemojte da mi prekidate unakrsno ispitivanje pošto ono ima svoju logiku i ja želimd a mi svedok odgovara pitanje za pitanje.

MEJ:

            On će odgovarati na pitanja i pojaviće se ta logika ako se uzdržite od  toga da postavljate više pitanja. Vi ste u stvari  u jednom pitanju koje vi nazivate jednim pitanjem uputite nekoliko poenti kao ova o tome da OVK je uzimao žive štitove i da je to njihova uočibajena praksa. dakle, ako postavljate bukvalno jedno po jedno pitanje ići će nam brže ...

MILOŠEVIĆ:

            Onda ćemo ići brže. Sada ste rekli da je to bio konvoj nezaštićenih civila jer je UČK otišla na drugu stranu. Moje pitanje je dakle sasvim jednostavno i sadrži samo jedno pitanje, a zašto je UČK ostavila civile bez zaštite?

SVEDOK:

            OVK je otišla na jednu drugu stratešku tačku. Nije štitila ranjene i bolesne ali civila je bilo toliko mnogo da mi nismo imali ni hrane ni lekova, da smo jednostavno bili prisiljeni da ih puste da odu ukoliko su želeli ...

MILOŠEVIĆ:

            A jel to znači da su oni imali još neke ranjene i bolesne civile, uz te civile koje ste vi  u konvojima. Jesu li bili još neki drugi civili.

SVEDOK:

            ...da su bili drugi civili.

MILOŠEVIĆ:

            A UČK?

SVEDOK:

            Nije bilo civila sa OVK. Meni su rekli ako želite ostati sa ranjenicima, mi ćemo također biti sa njima i ... (ništa se ne čuje, loš snimak) i ja sam otišao  svojoj porodici, vratio se njima i otišao u pravcu Vučitrna nadajući se da ćemo preživeti.

MILOŠEVIĆ:

            Da li su u konvoju bili, da li ste sa sobom poveli i te ranjenike UČK i poginule UČK ili ste ih ostavili na ledini.

SVEDOK:

            Ne, jedna osoba je poginula. Ona je pokopana ujutru, ja sam tamo bio. Međutim, među civilima nije bilo ranjenih i nije bilo bolesnih sve dok nisu došle srpske snage.

MILOŠEVIĆ:

            A da li ste možda vi ostavljali usput ove poginule sklanjale UČK dok se vaš konvoj kretao. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Ne, ne, ne. Morate pročitati ono što jasno stoji u izjavi. Samo jedan pripadnik OVK je pokopan tog jutra. Celi konvoj sve dok nisu došle vojne i policijske snage u Studimlje nijedan pripadnik konvoja nije bio povređen, ranjen ili bolestan.

MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a taj jedan pripadnik OVK, da li to znači da je samo taj jedan bio u konvoju?

SVEDOK:

            Ne, ne. Taj pripadnik OVK pokopan je ujutru. OVK tamo ....svi drugi su bili civili. A ja sam takođe bio ...

MILOŠEVIĆ:

            A taj što je pokopan je li on bio takođe civil?

SVEDOK:

            On je bio vojnik i pokopan je ujutru. Pre nego što su došle srpske snage, on je bio vojnik i pokopan je ujutru. To stoji u mojoj izjavi.

MILOŠEVIĆ:

            Kako je bio vojnik sa vama kad kažete da sa vama nije bilo vojnika?

SVEDOK:

            Vi tu mešate stvari. Taj je vojnik pokopan ujutru i to zato jer je podlegao ranama koje je zadobio na frontu. Konvoj je krenuo nakon 1 sat popodne i prošao kroz nekoliko sela. Taj čovek je pokopan u selu, a mi smo prošli kroz Seceliju, prošli i otišli do Gornje Studimlje a srpske snage su došle kasnije.

MILOŠEVIĆ:

            A to znači vi ste se tog jutra razdvojili od UČK.

SVEDOK:

            Ne.

MILOŠEVIĆ:

            Kad je pokopan taj vojnik, to je bio samo UČK. Posle ste se razdvojili pa su krenuli civili. Je li tako ili ne?

MEJ:

            Već smo prošli kroz to. Već se bavimo time nekih 5-10 minuta. Mislim da nikuda nećemo doći. On je objasnio gde i kada je taj vojnik pokopan.

MILOŠEVIĆ:

            Dobro mislim jasna je stvar. Sad se vidi upravo ovo što vi kažete 88. teritorije znači frontalne borbe i onda su to civili. Ali da se vratimo na početak događaja. Vi ste živeli sve vreme u Vučitrnu, je li tako?

SVEDOK:

            Na koje vreme mislite?

MILOŠEVIĆ:

            Mislim na vreme do rata.

SVEDOK:

            Živeo sam u mom selu Donja Studimlja, a radio sam u zdravstvenom domu u Vučitrnu.

MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, radili ste u Vučitrnu a Donje Studimlje je na teritoriji Vučitrna, je li tako?

SVEDOK:

            Veoma blizu.

MILOŠEVIĆ:

            Kada su počele te tenzije i nasilje u vašem kraju?

SVEDOK:

            Nasilje je počelo još pre nekog vremena.

MILOŠEVIĆ:

            Kada ste čuli, kada se desio prvi događaj da je neko ubijen u opštini Vučitrn.

SVEDOK:

            Mene to nije interesovalo, ja to nisam proučavao, ja sam bio doktor. Nisam se bavio pitanjima ko je ubijen, i kada i gde.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate kada je sredinom 98. godine ubijen šumar Milan Živić, i to ubijen nekim tupim predmetom? Vi ste lekar, morali ste imati neke veze s tim, bar što se tiče informacije. Da li se sećate toga, samo kažite da ili ne, da ne bi gubili vreme?

SVEDOK:

            Pa, istinito govoreći, ja ga nisam lečio tako da ne znam. To nije prezime ili ime koje bi poznavao iz mog sela, tako da ništa o tom slučaju ne mogu reći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate kada je ubijen krajem 98. Momčilo Živić, da ili ne, u dvorištu svoje kuće je ubijen?

SVEDOK:

            Nikad nisam čuo za tog čoveka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate na dan Bajrama, pre agresije NATO kada je grupa maskiranih UČK-a pred porodicom otela Fehnija Muljanua, službenika Republičke uprave javnih prihoda u Vučitrnu? Da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Nikada nisam čuo za to. Niti mi prezime nije poznato, nikada nisam čuo to prezime, ja mislim da taj čovek uopšte ne postoji, pogotovo ne na način na koji ga vi opisujete. Mi poznajemo sve obitelji, barem u Vučitrnu, ali ja ne znam niti jednu obitelj s tim prezimenom. To nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Službenih Republičke uprave javnih prihoda u Vučitrnu je ubijen samo zato što...

SUDIJA:

            Trošimo nepotrebno vreme na stalno ponavljanje, on to ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SVEDOK:

            Iskreno govoreći ne znam. Ja mislim da je to prezime ili krivo pročitano ili ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pročitao sam prezime Fehni Muljanu.

SVEDOK:

            To je prvi put da čujem za takvo prezime. Ja znam mnoge ljude koji se zovu Fehni, ali ne ovo prezime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A je li znate nekog Fehnija koji je tako otet od UČK-a?

SVEDOK:

            Ne znam da je OVK-a ikada ikoga kidnapovala, iskreno govoreći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dovoljno, dovoljno. Ne znate da je bilo ko kidnapovan, ali da li znate da je UČK-a bilo koga ubila pre agresije NATO?

SVEDOK:

            Na koga mislite da ga je OVK-a ubila?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, vi kažete da ne znate nikoga, mislim i na Srbe i na Albance, da li znate za nekog Srbina ili za nekog Albanca koga je UČK-a ubila pre agresije NATO?

SVEDOK:

            Ne, ne, ne, ja znam da se OVK-a borila na frontu. Ja ne znam koga je OVK-a tamo ubila. Nije trebala tamo nikoga ubijati. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A osim fronta, a recite da li su vam poznati teroristički napadi UČK-a i na Srbe, i na Albance, i na Rome, i na druge stanovnike Kosova, da li vam je išta o tome poznato?

SVEDOK:

            Mislim da je sve to neistinito. Ja znam nekog u Mitrovici ko je radio sve do 3. juna 2000. Slušajte dobro šta govorim. Ja znam da je srpska državna bezbednost....

SUDIJA:

            Obojica, stanite. Ne možemo raditi na ovakav način ako prekidate. Svedok je rekao da to nije tačno, prema tome, nema smisla dalje o tome raspravljati. To je njegov iskaz, mi se ovde bavimo njegovim iskazom, a sada ....

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste radili u Domu zdravlja u Vučitrnu, je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Radili ste skraćeno po tri sata u Fabrici "Lamok-sartid", je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste pregledali i radili sa radnicima, da li znate da je od 520 zaposlenih bilo 270 Albanaca u Sartidu? Je li vam to poznato?

SVEDOK:

            Ja sam tamo radio tri sata na dan, tamo je bilo Albanaca i Srba, i ja sam na njih sve gledao na onaj način na koji je otac medicine Hipokrit rekao da trebamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam samo da li su većina zaposlenih bili Albanci, od 520 zaposlenih radnika ........ Sartid?

SVEDOK:

            Mislim da to trebate pitati nekog drugog, a ne mene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, zar vi niste vodili zdravstvene kartone svih zaposlenih u ..... vi ste bili jedini lekar koji se brine o njihovom zdravlju?

SVEDOK:

            Da. Ja sam imao zdravstvene kartone, ali nisu svi oni bili bolesni i dolazili me posetiti. Ja te kartone imam i danas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ne možete da potvrdite da je većina zaposlenih u ..... da su bili Albanci?

SVEDOK:

            Možda je bilo, ali to je nešto što mene nije interesovalo, za mene je bilo važno to da ih sve jednako tretiram i da se brinem o njima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste napustili svoj posao kada je počela agresija NATO na Jugoslaviju, je li tako?

SVEDOK:

            26. marta bio sam tamo. Nekad je počelo bombardovanje NATO-a, koje smo mi pozdravili, nego 26. marta toga dana direktor koji je inače bio silovit čovek, došao je u moj ured i rekao: "Odlazi", i ja sam ga pitao zašto. On je rekao:"Treba da to uradiš zato jer imam naređenje odozgo iz Beograda".

SUDIJA:

            Samo trenutak, ovo moramo razjasniti. Gde se to odigralo. Kamo je to došao taj direktor i rekao vam da odete?

SVEDOK:

            On je bio u svojoj kancelariji, došao je u moju kancelariju, u moju kliniku, ja sam tamo radio, došao je na vrata moje ordinacije i rekao mi da odem.

SUDIJA:

            Već govorite tu o ....... a ne o bolnici.

SVEDOK:

            Časni sude, ...... je bila nekih kilometar, dva od bolnice i ja sam tamo odlazio raditi na tri dana, ja sam celo vreme radio u bolnici.

SUDIJA:

            Da li je to bio direktor bolnice koji vam je rekao da morate ići?

SVEDOK:

            Da. To je bio direktor bolnice. On je bio stomatolog i on mi je to rekao, Branko Milanković se zvao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jer imate vi rešenje o otkazu?

SVEDOK:

            Nije mi dao nikakav dokument, samo nam je rekao da moramo ići jer su pripadnici paravojnih snaga i policija u hodnicima ....... u podrumu i morali smo jednostavno otići. Bilo je ...... ljudi i na gornjim katovima, mi smo morali otići.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemate, nemate rešenje o otkazu, a tvrdite da vam je otkaz dao direktor bolnice? A da li je možda OVK-a vama naredio da napustite posao jer ste im bili potrebni već 26. marta 99. godine.

SVEDOK:

            Ne. U to vreme OVK-a me nije trebala. No, OVK-a i svi su nam rekli: "Nemojte napuštati radna mesta osim ukoliko vas silom ne oteraju", a to se meni dogodilo. Policija je bila po hodnicima i direktor je, kao što sam rekao, meni naredio da odem. A kad sam ga tražio da mi da neki razlog on mi je rekao da je za to dobio naređenje odozgo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro. Koliko je lekara radilo u Vučitrnskoj bolnici?

SVEDOK:

            Oko 20, 30, nisam siguran.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znate koliko je lekara radilo u bolnici u kojoj ste vi radili godinama?

SVEDOK:

            Brojka se menjala periodično. Kad bi, kad je bilo Albanaca na vlasti onda je bilo nekih 40 doktora. A zbog nasilja i zbog drugih faktora broj Albanaca se smenjivao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je od lekara u Vučitrnskoj bolnici bilo Albanaca, koliko njih su bili Albanci?

SVEDOK:

            Oko 80%.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, 80% lekara u bolnici, ja imama podatak da je i više od 80, ali sasvim dovoljno, znači 80% lekara u bolnici su bili Albanci i vi tvrdite da se direktor bolnice u vreme ratnog stanja i bombardovanja i stalnih terorističkih napada UČK-a odrekao 80% kadra bolnice. I rekao vam da idete. Je li to što vi tvrdite? Praktično, direktor bolnice otpustio je 80% kadra bolnice. Je li to vi tvrdite?

SVEDOK:

            Da. On je prodirao samo Albance.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako se zvala Srpskinja koja vas je navodno upozorila na to da se nalazite na nekakvom spisku za likvidaciju? Kažete u svojoj izjavi da vas je upozorila da treba da bežite. Kako se zvala ona?

SUDIJA:

            Zašto je to relevantno, kakve to veze ima?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Relevantno je zato što želim da pozovem tu osobu da svedoči ovde pošto smatram da svedok govori potpunu neistinu. Zato je relevantno.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Sekson.

OPTUŽBA:

            Časni sude, u drugom paragrafu izjava ovog svedoka, takođe stoji, u vezi te osobe, u zagradama ne mogu se setiti njenog imena.

SVEDOK:

            Časni sude, mogu li, molim vas.

SUDIJA:

            Da li se možete setiti tog imena?

SVEDOK:

            Ja sam tada rekao i sada kažem. Ja sam doktor, ja se moram baviti sa jako mnogo ljudi. Ne mogu se setiti svakog od njih. Ja se sećam da se radilo o jednoj starijoj srpskoj osobi.

SUDIJA:

            U redu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li ste vi otišli onda iz bolnice zato što ste se plašili ili zato što vas je otpustio upravnik Srbin?

SVEDOK:

            Rekao sam to već jedanput. Direktor Srbin došao je na vrata i naredio nam da odemo. Rekao je: "Imam naređenje da svi Albanci moraju otići", a ja sam bio jedan od njih. Policija se nalazila tada u hodnicima, rekao sam to već, i bili su naoružani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da ste ......  počev od oktobra 98. godine odlazite da lečite ranjene pripadnike OVK-a. Je li tako?

SVEDOK:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko vas je pozvao da im pružate lekarsku pomoć?

SVEDOK:

            Oni bi često dolazili u moju kući ili bi me odveli tamo gde je bilo bolesnih, i ja sam im pomagao u skladu sa Hipokratovom zakletvom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste vi završili Medicinski fakultet?

SVEDOK:

            Diplomirao sam 1982. godine u Prištini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada ste završili specijalizaciju?

SVEDOK:

            96.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            96.? Gde ste završili specijalizaciju medicine rada?

SVEDOK:

            U Beogradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde su bile školovane vaše druge kolege Albanci, znači 96. ste specijalizirali u Beogradu. A gde su ostali se školovali kolege Albanci?

SVEDOK:

            Pa, gde god su mogli. Onaj ko je imao više novaca išao je na bolju školu, itd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, rekli ste ovde u izjavi kada ste počeli da lečite da niste smeli da ih, odnosno da nisu smeli da ih dovode u bolnicu jer bi Srbi njih ubili, tako kažete. A da li vi znate povodom toga što kažete da bi Srbi ubili bolesnika koji je došao u bolnicu, da li znate da li je bilo ko, ko je došao na lečenje u bolnicu ubijen?

SVEDOK:

            Policijske kontrolne tačke oko Vučitrna, poviše od moje kuće i drugde su sprečavale svakoga da prođe kroz one zone na severu koje su oni kontrolisali. I tako sam ja prema potrebi išao i nudio pomoć. Lakše je bilo da jedna osoba prođe kroz takvu kontrolnu tačku neko da se neko bolestan ili ranjen tamo vozi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, jer vi tvrdite da su kontrolne tačke bile barikade kroz koje niko ne može da prolazi ili samo kontrolne tačke gde se proveravaju dokumenti?

SVEDOK:

            Te kontrolne tačke na raznim mestima, stanovnici tih mesta koji su bili u OVK-a bojali su se tražiti lekarsku pomoć u Vučitrnu i to tokom dužeg vremena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako bi uopšte bilo koji lekar u bolnici mogao znati da li je neki civili koji je došao na lečenje pripadnik OVK-a ili nije?

SVEDOK:

            Mislim da tu mešate stvari, ne znam da li me shvatate ili ne. Rekao sam da stanovnici okolnih sela koji nisu mogli koristiti cestu Priština-Mitrovica, bojali su se da će biti zlostavljani i premlaćeni, itd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, maločas ste rekli da kroz te kontrolne tačke niko nije mogao da uđe.

SVEDOK:

            Naravno. To su bili stanovnici sela koji su bili pod kontrolom OVK-a. Oni su bili mnogo maltretirani i premalaćeni na tim kontrolnim putevima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zato nisu prolazili kroz te tačke?

SVEDOK:

            Naravno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to znači, stanovnici Albanci koji su živeli na područjima pod kontrolom OVK-a su se lečili krišom, a oni koji su živeli na područjima koja ne kontroliše OVK-a su se lečili u bolnici. Je li to ono što vi tvrdite?

SVEDOK:

            Da. Oni koji su bili u zoni OVK-a, bez obzira da li su bili Albanci ili Srbi, su imali isti tretman. Ali, drugi su imali lekarsku pomoć sa ove strane, tako da, postojala je razlika ili nekakvo razvajanje što se tiče lekarske pomoći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači, na kontrolnim tačkama su pregledani svi bez obzira da li su Albanci ili Srbi. Jeste to rekli?

SVEDOK:

            Gde su kontrolisali, međutim Albance su maltretirali a Srbe nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste u toku 98. i 99. lečili i ranjene vojnike i policajce?

SVEDOK:

            Čije vojnike i policajce?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vojnike Vojske Jugoslavije, policajce Policije Srbije koji su bili ranjeni na tom području, da li ste ih lečili, bili ste na svom radnom mestu u bolnici. Kažite da ili ne?

SVEDOK:

            Jesam ih kontrolisao, ali nije bilo ranjenih. Bilo je nekoliko njih koji su bili bolesni, jer kao što sam rekao po Hipokratovoj zakletvi, ja sam svakoga lečio bez ikakve diskriminacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, to znači da vi tvrdite da nije bilo ni ubijenih, ni ranjenih vojnika i policajaca na području opštine Vučitrn. Je li to vi tvrdite?

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Ono što je on rekao je sledeće. Nemojte pogrešno da prikazujete njegov odgovor. Rekao je da on nije nikoga lečio, samo one koji su bili bolesni, ako želite da ga pitate da li je u opštini ubijen neki policajac ili vojnike u opštini Vučitrn, naravno, onda to možete da učinite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo, pitam ga da li je ubijen neki policajac ili vojnik u opštini Vučitrn?

SVEDOK:

            To bi možda mogla da zna Mitrovička bolnica, ali mi u Zdravstvenom centru u Vučitrnu smo samo lečili bolesne, a vojnici, pripadnici srpskih snaga i koliko se sećam 8. januara 99. godine, od strane snaga operativne zone Šala, bilo je 8 vojnika koji su zarobljeni sa svim svojim oružjem, oni su tražili, pitali su oficire da li im je potrebna bilo kakva medicinska pomoć, da li imaju ikakvih zdravstvenih problema. Oni su rekli da nemaju nikakvih problema, i koliko je meni poznato, pušteni su nekoliko dana kasnije u dobrom zdravlju uz pomoć međunarodnih posrednika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja sam vas pitao da li vam je poznato, dakle, ne da li ste rečili, nego da li vam je poznato da su neki vojnici i policajci ubijeni, da li znate za to pre agresije NATO pakta na području vaše opštine?

SVEDOK:

            Naglasio sam da sam video tih 8 vojnika koji su bili naoružani i koji su bili pušteni u dobrom zdravlju. Pustio ih je OVK-a i to zna ceo svet.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste ih, znači, u svojstvu lekara OVK-a obišli u zatvoru u koji su ih smestile grupe OVK-a?

SVEDOK:

            Ne, ja nisam otišao da ih obiđem zato što nije bilo potrebe za to, ali oficiri su ih pitali da li im je trebala lekarska pomoć a oni su rekli ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vam poznati slučajevi ubistva ili ranjavanja Albanaca od strane UČK-a?

SVEDOK:

            Ne, to je sasvim netačno. OVK-a nije nikoga ubio, a rat koji se vodio je bio čisto frontalni rat i možda su Albanci bili ranjeni ali nesumnjivo su to učinile srpske sigurnosne snage zato što, na primer Jeti je radio u Srpskoj državnoj bezbednosti do 3. januara, do 3. juna 2000. a srpske snage su ubile njegovog sina, i to je primer onoga principa da revolucija jede sopstvenu decu.

            Srpske snage bezbednosti su ga ubile u Mitrovici, a njegov sin je živ i on može da dođe i lično da svedoči. On živi u Prištini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su ga ubile srpske snage?

SVEDOK:

            Ne. On je ranjen, a do 3. juna je radio u službi Unutrašnjih poslova srpskih snaga bezbednosti. Ranile su ga srpske snage i sin njegov je bio ranjen. On je ostao invalid, a njegov sin je ubijen prema tom komunističkom principu koji sam naveo da revolucija jede svoju sopstvenu decu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi znate ko je stvarno napao na Jetija, ili ne znate? Ili ste točuli?

SVEDOK:

            Jeti je sam rekao da su napad izvršile srpske policijske i vojne snage.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li mislite da neko ko sad živi u Prištini sme da izjavi nešto drugo?

SVEDOK:

            Tako je to bilo, jer do juna je on radio u srpskoj policiji. Preživeo je i otišao je tamo i nema nikakvih problema. Priština je sada demokratsko mesto pod nadzorom demokratske Evrope i ja govorim istinu. On govori istinu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ......... A da li je broj ubistava u Prištini, u odnosu na stanje pre agresije NATO, prema podacima ovih službi demokratske Evrope?

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

Ovo prelazilazi okvire svedočenja ovog svedoka.

SVEDOK:

            Izvinjavam se časni sude.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Pređimo na sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za sve vreme od vašeg odlaska od kuće, dakle od 28. marta do vašeg povratka u periodu 7. do 10. aprila kuća vam je bila prazna, je li tako?

SVEDOK:

            Da, bila je prazna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da je veliki broj kuća u Donjem Studemlju bio zapaljen, oštećen, je li tako?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali sa vašom kućom je bilo sve u redu kada ste ono vratili, je li tako?

SVEDOK:

            Ne. Moja kuća je bila zapaljena na dva mesta, ali srećom požar se nije proširio, ali je bila potpuno opljačkana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, vi ste napisali da vam kuća nije bila zapaljena, napisali ste u izjavi bilo je tragova da su pokušali da je zapale ali ne znate zašto je nisu zapalili. Tako ste rekli u izjavi. Prema tome, vaša kuća nije bila zapaljena.

SVEDOK:

            Pokušali su da je zapale, ali su je samo opljačkali i pokušali da je zapale ali nisu uspeli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovde ste rekli ne znate zašto je nisu zapalili. Kako to da je vaša kuća ostala cela kad tvrdite da ste bili prvi ili drugi na spisku za likvidaciju?

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            On ne može da odgovori na to, on može samo da kaže u kakvom je položaju bio ali morate za to da pitate one koji su odgovorni za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da se stalno pucalo u okolini vaše kuće? Je li tako?

SVEDOK:

            Da, tako je. Od policijskih i vojnih snaga koje su bile na brdu iznad moje kuće i na brdu Svračka bilo je neprekidne vatre od tih snaga.

MILOŠEVIĆ:

            Prema kome vatre?

SVEDOK:

            Na naše kuće u Studimlju. Sa brda Rašica i ispod.

MILOŠEVIĆ:

            Radilo se o borbama OVK vojske i policije, je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Ne, razdaljina od moje kuće do zone OVK je bila oko 5 km vazdušnom linijom. Znači oni su samo pucali da bi nas prepali i da bi nas naterali da mi odemo, da nas oteraju.

MILOŠEVIĆ:

            A dobro sledećeg dana ste sa porodicom napustili kuću i otišli u brda koja su bila pod kontrolom OVK. U to selo Salkovce, da li je to bilo tako?

SVEDOK:

            Da.

MILOŠEVIĆ:

            I tvrdite da su se u to vreme svakodnevno vodile borbe između OVK, vojske i polcije. Je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Da, bilo je sukoba u Velenici iznad Bajgore sve do linije fronta, daleko u Lapu ali ne u Slakovcu gde su oni bili smešteni.  Sve do Slakovca.

MILOŠEVIĆ:

            Znači, ....smeštena nije vodila borbe.

SVEDOK:

            OVK je imao položaje daleko od mene, ja sam se nalazio u bolnici.

MILOŠEVIĆ:

            Ali vi kažete da su se vodile borbe između OVK vojske i policije. Dakle, morali ste to videti, konstatovati ili na neki drugi način da saznate. Kako ste saznali za sve to kad ste bili tako daleko.

SVEDOK:

            Mogli ste da čujete pucnjavu, a onda su bolesni i ranjeni dolazili i ja sam ih lečio. Naravno da nisam bio na liniji fronta, ja sam bio deo logistike.

MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato koliko je na vašem području bilo bombardovanja NATO. Da li vam je išta poznato o žrtvama tog bombardovanja.

SVEDOK:

            U našem kraju NATO bombardovanje je bilo veoma precizno i gađali su samo srpske, jugoslovenske vojne položaje tako da mislim da nije ni bilo žrtava. Bilo je to neverovatno precizno bombardovanje, bilo je divno. Mislim da nije bilo žrtava uopšte ali mislim da je oštećena oprema jugoslovenske armije.

MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da su u dva navrata kad ste bili u traktoru dolazili do vašeg traktora i tražili, pretraživali. Zbog čega ste tek drugi put vi i vaš rođak Halil odlučili na bekstvo. Što niste već prvi  put kad su dolazili.

SVEDOK:

            Nisu dolazili dva puta već 4 puta. Prvo smo mogli možda da pobegnemo da smo im dali marke. Međutim, kad smo potrošili marke videli smo da su sve koji nisu imali marke ubijali tako da smo zbog toga pobegli.

MILOŠEVIĆ:

            A vi tvrdite da posle tog proboja linije fronta oni nisu tražili članove OVK u vašem konvoju nego su tražili marke. Je li to ono što vi tvrdite?

SVEDOK:

            Srpske snage zajedno sa drugim snagama su došle i opkolile nas. Prvo su tražile od nas nemačke marke, a kad nismo imali više maraka onda su nam pretili i rekli da će nas ubiti. Kad sam video šta se oko mene dešava, batine i ubistva, kada nisam više imao nemačkih maraka otišao sam u obližnji potok tako da bih mogao da pobegnem od tog terora.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću sada se polako približavamo pauzi. Imali ste sat vremena, ako želite možete da postavite još dva pitanja.

MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste čuli ogromne eksplozije 31. maja kada je bombardovano u blizini vaše kuće, je li tako? Rekli ste da je bombardovana kasarna ili tako nešto.

SVEDOK:

            Da, bombardovana je kasarna, vojna kasarna i čitava kuća je čula tu eksploziju, to bombardovanje nije bilo daleko od nas, nekih 3-4 kilometara, a posle rata sam video tragove tog bombardovanja.

MILOŠEVIĆ:

            Iz onoga što ste vi rekli proizilazi da vas niko nije oterao iz vaše kuće i da ste samoinicijativno otišli od kuće. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno. Ja sam napustio svoju kuću zbog granatiranja i napada prvo na moje komšije, moje prve komšije. Snage su ušle u njihovu kuću i rekli su im da odu.

MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi dakle niste bežali od NATO bombardovanja nego ste bežali od Srba. Jesam ja dobro vas shvatio? Dakle, bežeći od Srba vi ni manje ni više ste pobegli kroz Srbiju, je li tako ili ne gde kako kažete niste imali nikakvih problema, pa onda u Crnu Goru gde takođe niste imali problema?

MEJ:

            To je onda poslednje pitanje. Da li ste vi imali problema u Crnoj Gori?

SVEDOK:

            Ne, časni sude. Usput smo morali ponovo da plaćamo u markama. A visoki komesarijat se brinuo o nama.

MILOŠEVIĆ:

            Samo još jedno pitanje.

MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću da li vi imate pitanja za ovog svedoka.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala časni sudija. Ja ću pokušati da završim za 5 minuta, do pauze.

            Dr Geržaliju, ja sam sasvim siguran da vaš posao nije ni dopuštao da upotrebite bilo kakvo drugo oružje sem skalpela. Ja sam sasvim siguran da ste vi radili samo svoj posao ali bih vam postavio nekoliko pitanja vezanih samo za događaje posle 25. marta. Prvo što bih hteo da vas pitam to je pošto je sasvim jasno, to ste već kazali da je 88% teritorije Vučitrna gde ste vi živeli i radili svoj posao bio pod kontrolom OVK. Da li to znači da se vi, sva ta sela gde je trebalo da se leči obilazili, a pre svega ove poljske bolnice o kojima ste govorili u svom iskazu OVK.

SVEDOK:

            Da, ja sam obišao sve te poljske bolnice OVK. Išao sam tamo zahvaljujući potoku kod sela. Nalazi se na vrlo niskom terenu tako da srpske snage koje su bile malo razmeštene po brdima okolo nisu mogle da me vide.

TAPUŠKOVIĆ:

            Možda vas ja za potok ne bih ni pitao da ga niste spomenuli ali kad ste ga već spomenuli u engleskoj verziji časni sudija na strani 6, treći pasus: vi ste tu rekli da je to taj potok koji se nalazi tu gde se nalazi, da je taj potok bio čuvan od vojnika OVK i da je to bio put kojim ste mogli da stignete do planine. Da li je on bio čuvan od OVK? Je li tako.

SVEDOK:

            U Gornjem delu Studimlja potok su čuvali pripadnici OVK ali od Rašice na dalje potok je bio pod apsolutnom kontrolom srpskih snaga. Znači OVK je bio samo u gornjem delu, a po vazdušnoj liniji to je nekih 6 km od moje kuće. Potok je veoma dugačak.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dobro ali ovde ste kazali na jednom mestu u vašem iskazu da je upravo kod tog potoka često dolazilo do toga da su ljudi stradali.

SVEDOK:

            O kom danu govorite.

TAPUŠKOVIĆ:

            Niste ni vi u vašem iskazu govorili o bilo o kom danu nego ste govorili o tome da se često događalo toko m tih meseci da je kod potoka dolazilo do okršaja i da su ljudi onda tu gubili živote.

SVEDOK:

            Duž potoka u delu Donjeg Studimlja nije bilo nikakvih sukoba tamo ali 14. maja u potoku je ubijeno 109 nevinih civila u donjem delu potoka gde su bile raspoređene srpske snage sa obe strane. 6 albanskih civila je tu ubijeno, 24. maja tu je ubijeno 8 albanskih devojčica od strane srpske policije. 31. maja moji rođaci, moj ujak i stric i njegova čitava porodica sve zajedno pripadnika porodice su ubijeni. Troje su izvedeni iz kuće i ubijeni, a njegov sin je ranije ubijen od strane policajca 27. marta. Mi tog policajca znamo od ranije.

TAPUŠKOVIĆ:

            To je uglavnom bilo oko tog potoka, je li tako?

SVEDOK:

            Da, policijske i vojne snage su zajedno došle iz Rašice i oni su vrlo često vršili ono što su nazivali proverama i ubijali nevine civile bez ikakvog razloga. Imamo fotografije, dokumente, dokaze da dokažemo, otkrijemo dokaze o teroru koji smo preživeli.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dobro doktore interesuje me kad ste obilazili sela ta, brojna sela jer u tim selima bilo seoskih straža koje su nosile oružje ili su bili samo pripadnici OVK i ako ih je bilo da li bi mogli da kažete u pojedinim selima koliko bi odprilike bilo pripadnika OVK.

SVEDOK:

            Nisam video patrole, nije to bio moj problem koliko je pripadnika bilo OVK. Moj jedini problem je bio da vodim računa i da lečim ranjene i bolesne osobe. To je bio osnovni motiv, glavni motiv mog rada.

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li je bilo među pripadnicima OVK ljudi koji su bili u civilu.

SVEDOK:

            Ja sam bio jedini koji je imao civilnu odeću a ne znam za druge. Mislim da ne.

TAPUŠKOVIĆ:

            Još samo dva pitanja. Prvo je ovo ono što se tiče ovih višednevnih borbi pre 2. maja kada je probijen front. rekli ste da je priličan broj ranjenih ljudi koje ste mogli da lečite bio doveden u vašu bolnicu. Koliko  odprilike ranjenih ljudi je stiglo na mesto gde ste vi morali da ih lečite.

SVEDOK:

            Imali smo tri sobe, mislim da je bilo oko 35, 36 ranjenih. 80% njih su bili civili a 15 do 20% su bili ranjeni ili povređeni vojnici.

TAPUŠKOVIĆ:

            Su bili civili kad su stigli kod vas u bolnicu, jer ni jedni ni drugi nisu imali oružje. Ni pripadnici, ni oni koji su bili u uniformama i ovi koji su bili u civilu.

SVEDOK:

            Ne, oni koji su bili vojnici su imali uniforme, bili su deo jedinice, a ostali su bili žene, deca, neka od dve godine, devojke, devojčice neke od 15 godina. Mislim na obične civile koji su ranjeni u granatiranju ili od nekog zalutalog metka ili od vatre koja je bila na njih usmerena. Znači kako sam rekao 70 do 80% njih su bili civili.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dolazili kod vas sa fronta? U tih nekoliko dana. Ja govorim o vremenu posle 25. marta, to je ovih dana kada su bile ove borbe. Ja ne pitam za pre 25. marta.

OPTUŽBA:

            Časni sude

MEJ:

            Da.

OPTUŽBA:

            Možda bi gospodin Tapušković mogao razjasniti na koga misli kada u svom pitanju kaže oni, na koga on misli, koji su to oni koji su došli sa linije fronta.

MEJ:

            Odgovorite molim vas gospodine Tapuškoviću.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja mislim časne sudije upravo na ono o čemu je govorio svedok. Da je linija fronta bila probijena i da

MEJ:

            Mislim da nas to neće daleko odvesti. Imate li još nešto što želite pitati.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja sam hteo da pitam ovo časni sudije na kraju. Da li ste čuli naliniji fronta da li je bilo žrtava između pripadnicima OVK? Jer smo juče čuli od jednog svedoka da je bilo teških gubitaka na strani OVK. Da li je bilo žrtava sem one jedne jedine osobe koja je doneta na mestu gde je probijen front.

SVEDOK:

            Sigurno ih je moralo biti jer da nije bilo žrtava front ne bi propao.

MEJ:

            Ima li dodatnog ispitivanja.

OPTUŽBA:

            Mislim da će mi trebati 10 ili 15 minuta.

MEJ:

            Stvarno gospodine Sekson.

OPTUŽBA:

            Dajte mi bar 5 ili 10 minuta.

MEJ:

            Damo sada 5 minuta pa da onda to završimo.

OPTUŽBA:

            Dobro. Dr Geržaliju rekli ste da vam je direktor vaše bolnice 26. marta rekao da odete  i da su albanski doktori u toj bolnici svi poslati kući. Rekli ste da se direktor zvao Branko Milanković.

SVEDOK:

            Ranko.

OPTUŽBA:

            Hvala. Znači ime mu je Ranko Milenković. Hvala. Da li znate šta je direktor bolnice gospodin Milenković bio po nacioonalnosti.

SVEDOK:

            Bio je Srbin.

OPTUŽBA:

            Sada vam želim pokazati jednu kartu. Želeo bih da razjasnimo ovaj koncept linije fronta. Časni sude imam ovde kopiju dokaznog predmeta, to je karta broj 10, dokaznog predmeta broj 4. To je znači već u spisu. Imam to i kolor-kopije i crno-bele kopije i molim sudskog poslužitelja da kolor-kopiju stavi na grafoskop a ostale kopije podeli sudijama, amikusima i optuženom. Gospodine Geržaliju pogledajte molim vas kartu sa vaše leve strane, dakle na toj karti za vreme unakrsnog ispitivanja govorili ste o tome kako je odprilike 2. maja stigla vest da su srpske snage probile liniju fronta i da je to bilo u području Lapa. Mislim da se to zove Milenica. Pitam se dr Geržaliju da li biste mogli uzeti olovku, možda bi vam sudski poslužitelj mogao dati tu olovku ili flomaster i dajte molim vas da nam odprilike obeležite gde su se nalazile te linije fronta u odnosu na mestogde ste vi bili 2. maja ujutro.

SVEDOK:

            Vidim ovde Lapov. To je ovde.

OPTUŽBA:

            Dajte to molim vas zaokružite.  Dr Geržaliju molim vas zaokružite mesto gde ste vi bili. A sada molim vas da povučete crte koje označavaju linije fronta koje su prema vašem saznanju toga dana probijene. Ako se to vidi na karti.

SVEDOK:

            Da, mislim da je linija fronta bila negde ovde. Melenica skreće tu negde na velikoj udaljenosti.

OPTUŽBA:

            A područje Lapa.

SVEDOK:

            Lap je ovde ali ne mogu to dobro videti na ovoj karti. Samo čas da pogledam bolje. To je bilo mislim negde ovde.

OPTUŽBA:

            Možete li povući crtu linije fronta blizu Lapa.

SVEDOK:

            Ovde je selo Segaš, druga sela, to sigurno pripada područja Lapa. Tu je pak Nevanica i Trepča. Prema tome, jedna linija fronta jedna ovde, jedna ovde. I ovde dve linije su probijene i snage su se spojile.

OPTUŽBA:

            Gospodine Geržaliju molim vas da podvučete crtu gde je bila linija fronta kod Lapa.

SVEDOK:

            Tu je bila linija fronta, a ovde je mislim bila druga linija fronta ali to izlazi sa ove karte.

OPTUŽBA:

            Hvala, molim da se to uvrsti u dokazni materijal.

SEKRETAR:

            To će biti dokazni predmet broj 123.

OPTUŽBA:

            Hvala. Idemo sada na moju zadnju temu. Postavljeno vam je pitanje da li je, iznešena vam je tvrdnja da sui drugi pripadnici OVK bili u konvoju koji je napadnut 2. maja navečer. Želeo bih sada pokazati 20 sekundi insert video trake koja je već uvrštena u spis, to je dokazni predmet 13/1. Molim naše tehničare da puste traku od 5 i 30 i da onda to gledamo traku do 5.50 i onda ću imati nekoliko pitanja za svedoka. Dakle, pustite tih nekoliko sekundi. Ovde zaustavite. Dr Geržaliju da li prepoznajete ovog čoveka.

SVEDOK:

            Da, poznajem ga.

OPTUŽBA:

            Ko je to?

SVEDOK:

            To je Fatmir Ljub Geržaliju.

OPTUŽBA:

            Da li je on bio vaš rođak?

SVEDOK:

            Da. Bio mi je to bratić.

OPTUŽBA:

            Da li je on bio mlađi ili stariji od vas.

SVEDOK:

            Bio je nekih 10-12 godina mlađi od mene.

OPTUŽBA:

            Da li je imao dece?

SVEDOK:

            Da, bio je oženjen i njegova žena je iz Saračka i za sobom je ostavio  2 sina.

OPTUŽBA:

            Za potrebe zapisnika gledamo mrtvo telo  muškarca koji je na licu imao krv. Gde je taj čovek živeo?

SVEDOK:

            Živeo je bliže gradu u poređenju sa mojom kućom u Donjem Studimlju.

OPTUŽBA:

            Da li je bio bogat, siromašan ili prosečan?

SVEDOK:

            Pa rekao bih da je bio prosečnih prihoda.

OPTUŽBA:

            Šta je bio po zanimanju?

SVEDOK:

            Budući da nije mogao raditi u državnim službama, uglavnom se bavio poljoprivredom.

OPTUŽBA:

            Da li je Fatmir Geržaliju pre 2. maja 99. bio pripadnik OVK?

SVEDOK:

            Ne, on nikada nije bio pripadnik OVK.

OPTUŽBA:

            Hvala, nemam više pitanja.

MEJ:

            Dr Geržaliju time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli svedočiti na Međunarodni sud. Sada možete ići.

            Sada ćemo svi napraviti pauzu koja će trajati do 11.40.

SVEDOK:

            Mogu li reći nešto. Dve reči.

MEJ:

            Dve reči.

SVEDOK:

            Želeo bih se zahvaliti u moje osobno ime i ime moje porodice koja je bila jedna od najviše teroriziranih porodica jer na današnji dan pre tri godine 2. maja 1999. pripadnici moje porodice su ubijeni i ja vam se zahvaljujem što ste mi pružili priliku da dođem ovamo i svedočim i kažem istinu i samo istinu.

MEJ:

            Hvala. Molim ustanite.

pauza

posle pauze

 

MEJ:

            Izvolite sesti.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i nipta osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti. Izvolite gospodine Sekson.

OPTUŽBA:

            Gospođo da li se zovete Sebrije Đafa.    

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Gospođo Đafa jeste li rođeni 16. juna 1964.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            jeste li rođeni u selu Donji Svračak u opštini Vučitrn na Kosovu.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li se to selo sada zove Monza.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Gospođo Đafa da li ste 26. februara 2000. godine  dali izjavu predstavnicima tužilaštva o događajima koje ste iskusili na Kosovu godine 1999?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li ste 11. oktobra 2001. dali dodatnu izjavu predstavnicima tužilaštva.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li ste 15. marta 2002. u selu Donji Svračak, odnosno Monza u opštini Vučutrn na Kosovu dobili kopije izjava koje ste dali u februaru 2000. i oktobru 2001. u prisutnosti predstavnika tužilaštva i predsedavajućeg službenika kojeg je imanovao sekretar ovoga suda.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Jeste li tom prilikom potvrdili da su  kopije izjava koje ste dobili tačne i istinite.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Časni sude molim da se kopije ovih izjava uvrste u dokazni materijal na osnovu pravila 92. bis.

SEKRETAR:

            Ovo će nositi dokazni broj 124.

OPTUŽBA:

            Časni sude i gospođo Đafa išla je u osnovnu školu i srednju školu za matematiku u Vučitrnu. Ona je krojačica. Pre rata 1999. godine nije radila van svoje kuće. Gospođa Đafa u svojoj izjavi opisuje kako su 28. marta 1999. godine ona i njena porodica bili prisiljeni napustiti njihovu kuću u selu Svračak nakon što su srpske snage počele paliti kuće u tom selu. Porodica je prvo pobegla u selo Dumnica, zatim u selo Samodreža, a nakon toga u selu Vesekov gde su ostali 5 dana. Oko 30. aprila 1999. porodica je otišla od Vesekova do Slakovca gde su proveli dve noći. Borci OVK samo su ih obavestili da je slomljeno otpor OVK u selu Melenica u opštini Mitrovica na severo-zapadu i da srpske snage napreduju sa severa. Porodica gospođe Đafa pridružila se velikom konvoju ljudi koji se kretao prema Vučitrnu. Gospođa Đafa bila je na jednoj prikolici zajedno sa još 13 pripadnika njene porodice. Gospođa đafa opisuje kako su srpske snage u nekoliko navrata dolazile do njezinog dela konvoja. Ona opisuje kako su srpske snage prvo pretukle  njenog nećaka i njenog brata i opljačkale sve dragocenosti koje je porodica imala sa sobom. Nakon toga oko 11 sati i 30 minuta uveče jedna druga grupa od 6 policajaca koji su nosili maske prišla je traktoru gospođe Đafa. Oni su pucali i ranili njezinog brata i ustrelili njenog  oca. Gospođa Đafa opisuje kako je njena porodica nastavila hodati niz planinu i kako su ih na kraju usmerili da idu do poljoprivredne zadruge u Vučitrnu. Sledećeg jutra srpska policija odvojila je muškarce između 15 i 60 godina starosti od drugih. Muškarci su odvedeni u zatvor Smrekovnica a svi oni koji su imali traktore upućeni su da idu u Albaniju. Gospođa Đafa i preživeli pripadnici njene porodice hodali su do sela Kitić i na kraju otišli u selo Dobra Luka.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.     Mikrofon nije uključen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo sada je uključen. Recite mi kako se živelo do rata u vašem kraju.     

SVEDOK:

            U mom selu pre rata živelo se teško. A svakog dana bivalo je sve teže i teže.

MILOŠEVIĆ:

            U selu Bare koje je centar Šaljskog regiona preduzeće "Partizanka" iz Užica je napravilo fabriku kožne galanterije i tu je nekoliko stotina mladih Albanki dobilo posao. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Znam da je tamo bila neka tvornica ali ko je tamo radio to ne znam.

MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je ta fabrika poslala tokom 98. godine utočište tzv. UČK, operativna zona Šalja.

SVEDOK:

            Ne, to ne znam.

MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da su među tim snagama UČK koje su se nalazile u tom njihovom centru

MEJ:

            Ona ne zna o toj tvornici, prema tome nema potrebe da je pitate.

MILOŠEVIĆ:

            Ja je pitam drugo pitanje gospodine Mej. Da li zna da u tim sastavima UČK su bili članovi njene porodice.

SVEDOK:

            Ne, nisu. Sin mog brata je bio pripadnik ali se povukao.

MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato ime Veselj Đafa od oca Ahmeta rođen 58. godine.

SVEDOK:

            Ne.

MILOŠEVIĆ:

            To dakle nije vaš rođak iz tog kraja.

SVEDOK:

            Mi živimo u selu Svračak.

MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je u toku 98. godine parama funkcionisao i zatvor UČK.

SVEDOK:

            Ne, o tome ništa ne znam. Nemam nikave obavesti o tome.

MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da su u tom zatvoru početkom januara bili zatvoreni vojnici Vojske Jugoslavije koje je zarobila UČK u blizini starog trga, da li znate za taj događaj.

MEJ:

            Nema nikakve informacije o tome.

MILOŠEVIĆ:

            Nikakve informacije nema dakle. A da li znate da je u kući bivpeg funkcionera Kosova Azema Azemija takođe bio smešten  deo snaga UČK kao i u kući Bajrama Šalje jednog od ovih direktora kombinata "Trepča".

MEJ:

            Da li znate nešto o tome?

SVEDOK:

            Ne, ne znam.

MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da je vaš bratanac Ismet i sin vašeg brata Jetiša sve do samog rata bio član OVK ali da je baš sada istupio iz njihovih redova. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da.

MILOŠEVIĆ:

            Koliko je godina tada imao?

SVEDOK:

            20 godina.

MILOŠEVIĆ:

            A zbog čega je istupio iz OVK?

SVEDOK:

            Zato jer su ih gonile srpske snage, policajci u našem selu, Dušan Tijanić ili Šijanić posebno se interesovao za njega. On se bojao da će se nešto loše dogoditi porodici i zato je napustio OVK.

MILOŠEVIĆ:

            I ostao je u selu sa vama? Sa porodicom?

SVEDOK:

            Da.

MILOŠEVIĆ:

            Ako se policajac interesovao za njega zbog njegove pripadnosti UČK kako to da se osećao siguran da ostane u selu?

SVEDOK:

            Nikada nismo zaista bili sigurni jer ako se neki policajac zainteresovao za neku porodicu nešto loše bi se uvek dogodilo.

MILOŠEVIĆ:

            A šta se njemu loše dogodilo?

SVEDOK:

            Ne, ostao je sa porodicom.

MILOŠEVIĆ:

            A šta je radio po istupanju iz OVK?

SVEDOK:

            Nije imao nikakav posao, jednostavno je bio sa porodicom.

MILOŠEVIĆ:

            A da li znate koliko je dugo bio pripadnik OVk pre nego što je istupio.

SVEDOK:

            Tri ili četiri meseca.

MILOŠEVIĆ:

            Da li ste kod njega viđali oružje?

SVEDOK:

            Imao je oružje ali je predao.

MILOŠEVIĆ:

            A da li znate možda kako je on stupio u OVK.

SVEDOK:

            Svi mladići bili su mobilizovani u to vreme. Ali on je odlučio napustiti OVk jer se bojao da će se nešto loše desiti njegovog porodici. Bojao se progona.

MILOŠEVIĆ:

            To znači on je bio mobilisan. Dakle, nije dobrovoljno pristupio OVK.

SVEDOK:

            Ne, otišao je dobrovoljno, isto tako se povukao dobrovoljno.

MILOŠEVIĆ:

            U svojoj prvoj izjavi tvrdite kako ste 28. marta sa svojom porodicom bili primorani da napustite kuću u kojoj ste živeli. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Da.

MILOŠEVIĆ:

            Ko vas je na to primorao?

SVEDOK:

            Srbi su počeli spaljivati kuće u našem selu.

MILOŠEVIĆ:

            A da li možete da mi objasnite zbog čega u svojoj prvoj izjavi tvrdite da ste to učinili jer ste videli kako Srbi pale albanske kuće, kako ste sad rekli. A onda u svojoj drugoj izjavi kažete da ste to učinili jer su se neke vaše komšije Srbi iselili pa ste se plašili da vam se nešto ne desi.

SVEDOK:

            Istina je da su kuće počele goreti i da su seljani napustili selo, a Srbi su otišli jedan dan ranije. Otišli su u selo Nadakovo.

MILOŠEVIĆ:

            Da, to ste napisali ali vi ste rekli u drugoj izjavi, to vam je treći pasus na prvoj strani: iselili smo se iz sela jer su se i neki od naših suseda Srba iselili i otišli u selo Medakovac.

MEJ:

            Pročitaćemo i sledeću rečenicu: mislili smo da se nešto dešava, pa smo odlučili da odemo. Te dve stvari možda nisu toliko nelogične. Možete li da kažete da li ste to rekli u vašoj izjavi ili ne.

SVEDOK:

            Razlog je bio to što su kuće počele da gore, mi smo se uplašili da će nam se desiti nešto strašno. Svi stanovnici sela su napustili selo i krenuli prema Dumnici. Bio je to dugačak konvoj, bilo je ljudi iz Vučitrna koji su otišli u Duvnicu i mi smo jednu noć proveli u Duvnici, a sledećeg dana smo nastavili put do Samodreže. Onda smo tu stali samo pet minuta...

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Moje pitanje je dakle ...

MEJ:

            Ona je odgovorila na pitanje najbolje koliko je mogla i ako želite od toga nešto da pravite kasnije ili to ponovo da pokrenete možete, ali ona je dala svoje objašnjenje i nema svrhe tražiti dodatno objašnjenje od nje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali objašnjenja su kontradiktorna pa sam hteo da razjasnim šta je bio pravi razlog. Međutim kad vi to tako kažete onda verovatno treba postupiti kako sugerirate.

            Vi u svojoj prvoj izjavi tvrdite da ste prvo otišli u selo Duvnicu. Da li sam vas ja dobro razumeo da vi kažete da ste otišli u selo Medakovac, moje pitanje je u stvari gde ste vi otišli iz svog sela?

SVEDOK:

            Nismo bili u Medakovcu. Iz našeg sela smo prošli kroz Novo selo i Mađunid i onda smo samo jednu noć proveli u Duvnici, to kaže u mojoj izjavi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da ste, to kažete u prvoj izjavi da ste iz Duvnice otišli u Samodrežu, dok u drugoj izjavi navodite kako su se ljudi bojali da odu u Samodrežu jer je policija kod Lazovića postavila kontrolne punktove. Dakle da li ste vi otišli u Samodrežu ili ne?

SVEDOK:

            Pre nego što smo otišli iz sela niko nije mogao da ide u Samodrež zato što je u okolini, u kraju Lazovići bio policijski kontrolni punkt. Onda smo otišli iz sela i otišli u Duvnicu, odatle smo otišli u Samodrež. Prošli smo pored policijskog kontrolnog punkta da bi ga izbegli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste izbegli policijski kontrolni punkt i otišli u Samodrež mimo kontrolnog punkta.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su se u selima Duvnica i Samodreža nalazili pripadnici OVK-a?

SVEDOK:

            Bili su u Ceceliji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je to daleko od Samodreže i Duvnice?

SVEDOK:

            Oko sedam kilometara, po meni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle u Samodreži i Duvnici vi niste videli nikoga od OVK-a?

SVEDOK:

            Ne. Mi smo tamo bili samo jednu noć.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako ste znali da se OVK-a nalazi u Ceceliji?

SVEDOK:

            To su svi znali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su za to vreme pripadnici OVK-a, koji su se kako kažete nalazili u Ceceliji, vodili borbe sa pripadnicima Vojske Jugoslavije i policijom Srbije?

SVEDOK:

            To ne znam, nemam o tome nikakvih podataka. Znam da smo mi otišli iz naših kuća da bi izbegli najgore, ali osim toga me nije interesovalo ništa drugo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste se vi na tom svom putu od kuće kretali ustvari onim pravcima gde se inače kretala OVK-a?

SVEDOK:

            Mi smo se kretali po krajevima gde nije bilo ni OVK-a ni srpske policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li to zna da ste nastojali znači da izbegnete krajeve u kojima bi moglo doći do sukoba policije i OVK-a?

SVEDOK:

            Mi se nikada nismo plašili niti smo bežali od OVK-a, zato što smo smatrali da su oni naši zaštitnici. Ali put je prolazio kroz takav kraj gde nije bilo ni OVK-a ni srpske policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nisam sugerirao da ste vi bežali od OVK-a, nego sam vas pitao pošto ste rekli u kraj gde nije bilo ni policije ni OVK-a, da li ste to činili zato da izbegnete mogući sukob između policije i OVK-a, da ne budete na tom prostoru gde je sukob?

SVEDOK:

            Hteli smo da odemo na mesto gde nije bilo srpske policije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko vam je rekao da iz Samodreže morate da krenete za Vesekovce?

SVEDOK:

            Otišli smo tamo svojom slobodnom voljom. Znali smo da je taj kraj bio slobodan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko se nalazio tamo u tom kraju?

SVEDOK:

            Tamo su bili meštani Albanci, meštani iz sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zbog čega ste onda napustili Vesekovac?

SVEDOK:

            Ne razumem vaše pitanje

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zbog čega ste napustili Vesekovac? Malopre ste rekli da ste išli u taj kraj koji je bio bezbedan koliko sam ja razumeo, zašto ste ga napustili?

SVEDOK:

            Mislite li na 30. april kada smo otišli iz Vesekovaca?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, da, zašto ste napustili Vesekovac, rekli ste da je tamo bilo mirno?

SVEDOK:

            Otišli smo zato što je u Nelenici pao, probijen front i na zapadu takođe, kod Kačan Dola je počelo granatiranje iz pravca Lapa. Stanovništvo je počelo da se povlači nazad u Slakovce.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da su vam borci OVK-a rekli da se probijete do Vučitrna, da li je to tačno?

SVEDOK:

            Nije, borci OVK-a su se povukli iz tog kraja, ali ljudi su otišli u pravcu Vučitrna gde su formirali taj konvoj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je deo OVK-a takođe krenuo sa vama sa tim konvojem?

SVEDOK:

            Ne, OVK-a je otišao u suprotnom pravcu, mi smo otišli u pravcu Vučitrna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste se vi sa svojom porodicom nalazili u prvom delu konvoja?

SVEDOK:

            Mi smo bili u sredini konvoja zapravo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su se u prvom delu konvoja nalazile pre svega žene i deca?

SVEDOK:

            Bili smo zajedno, muškarci, žene i deca. Verovatno je bila još jedna grupa koja je ranije pošla za Vučitrn, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ta grupa koja je ranije pošla, jesu li to uglavnom bile žene i deca? Gde je ta grupa otišla?

SVEDOK:

            Da. Ta grupa je otišla u Vučitrn.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu li oni imali kakvih problema na svom putu do Vučitrna?

SVEDOK:

            Ne znam, možda jeste, možda su i njih opljačkali. Otišli su tamo pre nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je muškaraca bilo u vašem konvoju pošto kažete da ste bili zajedno?

SVEDOK:

            Ne razumem vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda s druge strane vas pitam, koliko je ispred vas otišla ta grupa u kojoj su bile žene i deca?

SVEDOK:

            Otišli su u neko doba pre podne, prema nekim očevicima, zato što ih ja nisam lično videla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada ste vi krenuli posle njih, koliko posle njih ste vi krenuli?

SVEDOK:

            Ne znam tačno kada su oni krenuli, znam samo da su oni otišli ujutru, a da smo mi otišli negde oko četiri sata popodne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle ovi koji su ispred vas otišli ujutru, to su bile žene i deca i ne znate da im se bilo šta desilo, a u ovom konvoju u kojem ste bili vi, tu su bili osim vas muškarci i vi ste bili izmešani. Dakle niste bili podeljeni na neki prvi i drugi deo konvoja, jesam vas dobro razumeo?

SVEDOK:

            U našem konvoju je bilo žena, muškaraca, dece, staraca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kada ste naišli na policiju sa vašim konvojem?

SVEDOK:

            Posle četiri sata smo odlučili da se malo odmorimo u Studimlju i posle, negde oko devet sati stigla je policija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oko devet sati noću?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz ovoga što ste rekli, da li je tačno da su policajci poslali jedan deo muškaraca u zatvor u Smrekovnici?

SVEDOK:

            Oni su ih tamo odveli 3. maja, nakon što su nas odveli u dvorište Poljoprivrednog dobra u Vučitrnu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se, pošto su ih odveli u zatvor, sumnjalo da se tu radi o pripadnicima OVK-a?

SUDIJA MEJ:

            To nije pitanje za ovog svedoka? To je za one koji su ih odveli u zatvor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A po vašem znanju koliko su dugo oni ostali u zatvoru u Smrekovnici?

SVEDOK:

            Da, neki su tamo ostali dve nedelje, neki su ostali deset dana. Onda su ih poslali u Albaniju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bilo ko zadržan od njih posle tog ispitivanja od dve nedelje ili deset dana?

SVEDOK:

            Da, neki su bili zadržani. Ja sada govorim o članovima moje porodice. Moj rođak i moj nećak ili sestrić su ostali tamo nekih deset dana, a moj brat je zadržan trinaest dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to ste i rekli, neko deset, neko četrnaest dana ili trinaeset svejedno, ali osim tih deset ili četrnaest dana da li je neko još zadržan tamo posle ispitivanja?

SVEDOK:

            Da, mnogi su zadržani tamo. To vi bolje znate od nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne znam bolje od vas, ali vas pitam da mi kažete tu informaciju. Koliko je njih zadržano tamo?

SUDIJA MEJ:

            Svedok nije među tim osobama koje su zadržane, tako da je vrlo teško da ona odgovori na to pitanje. Možete li da nam kažete šta se desilo sa članovima vaše porodice u vezi s tim ili ne?

SVEDOK:

            Ne. Bojim se da ne mogu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vaši su pušteni posle deset ili trinaest dana, jedan posle trinaest, drugi posle deset. Da li su vam pričali šta su ih pitali tamo istražni organi u zatvoru?

SVEDOK:

            Da, svaki od njih je optužen da je pripadnik OVK-a. U stvari svi Albanci koji su tamo zadržani su optuženi da su članovi OVK-a.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to mogu da shvatim da su pitani u vezi s tim, pošto sami kažete da su ih posle toga pustili?

SVEDOK:

            Izvinjavam se, ne razumem pitanje.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, mi smo čuli iskaz jedne od osoba koja je bila zatvorena i on nam je ispričao o saslušavanju i mislim da je već ta poenta izvučena. Prema tome imate li još nešto za ovog svedoka osim onoga što je čula u vezi tih hapšenja?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dobro, neću dalje da je pitam za to.

U svojoj izjavi, to je ova druga izjava, navodite kako ste oklopna vozila videli prvi put u Drenici, a posle kako kažete ubistva porodice Jašari. Je li to tačno?

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Koje je tu pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste prvi put oklopna vozila videli u Drenici, kako ste vi opisali posle ubistva porodice Jašari? Dakle u Drenici. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Ja sam zapravo videla oklopna vozila na televiziji, posle pokolja nad porodicom Jašari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle videli ste vozila na televiziji, a ne tamo. Dakle  vi niste bili u Drenici?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste poznavali nekoga iz porodice Jašari?

SVEDOK:

            Ne, ne znam, nisam ih poznavala.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, to ste pomenuli samo ono što ste videli na televiziji?

SVEDOK:

            Mislim na boju, posebnu boju tih vozila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li je tačno da ste izjavili kako ste ista ta vozila videli u Beogradu kad ste bili u poseti kod svoje sestre?

SVEDOK:

            Uvek mislim na boju tih vozila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vaša sestra živi u Beogradu?

SVEDOK:

            Ne, ona je tamo u Beogradu bila u bolnici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li imate rođaka i prijatelja koji žive u Beogradu?

SUDIJA:

            Zašto je to relevantno?

SVEDOK:

            Ne, nemam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste u Beogradu kada ste bili imali bilo kakvih problema?

SVEDOK:

            Ne, nismo imali nikakvih problema. Otišli smo tamo da posetimo našu sestru u bolnici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko Srba ili srpskih porodica je živelo u Donjem Svračku do dolaska KFOR-a?

SVEDOK:

            Ne razumem vaše pitanjem bojim se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je bilo srpskih porodica u vašem selu do kraja rata, pred rat, do kraja rata i pre rata?

SVEDOK:

            Da bilo je, a do kraja rata Srbi su ostali u selu. Otišli su nakon što je stigla NATO pešadija. Ne znam gde su otišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li sad bilo ko od Srba živi u tom vašem kraju?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su vam poznata ili ste videli, čuli, saznali za ubistva i otmice Srba i Albanaca pre početka NATO agresije 24. marta, u vašem kraju?

SVEDOK:

            Ovo je bilo dugačko pitanje. Ne razumem vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato na, primer 1998. godine, bilo šta o zločinima, ubistvima ili o otmicama koje je u vašem kraju kzvršila tzv. UČK-a?

SVEDOK:

            Niko nije počinio nikakve zločine takve vrste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle smatrate da OVK-a nije vršio nikakve terorističke akte ...

SUDIJA:

            Ne, ne, ona je rekla da OVK-a nije počinio nikakve zločine i onda se time zaključuje ta tačka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemam više pitanja.

_________________:

            Časni sude nemamo ni mi pitanja nikakva.

TUŽILAC:

            Mi imamo jedno ili dva pitanja časni sude.

            Gospođo Džafa, spomenuli ste da kad ste bili u konvoju, u vašem delu konvoja koji je 2. maja silazio niz brdo, bilo je muškaraca, žena, dece i staraca. Molim vas da se na trenutak skoncentrišete na traktor i prikolicu gde ste bili vi i članovi vaše porodice. Da li je ijedan član vaše porodice ili bilo ko ko je bio u tom traktoru ili prikolici u to vreme bio pripadnik OVK-a?

SVEDOK:

            Ne, nije.

TUŽILAC:

            Koliko puta su grupe srpskih policajaca prilazile traktoru i prikolici vaše porodice to popodne i to veče?

SVEDOK:

            Tri puta.

TUŽILAC:

            I u ta tri navrata, kada se srpska policija približila traktoru i prikolici vaše porodice, da li su ti srpski policajci pokušali da pretresu traktor i prikolicu?

SVEDOK:

            Prvi put su prišli vozaču i tražili njegove isprave i njegovu vozačku dozvolu. Onda su počeli da tuku mog bratića Ismeta koji je bio blizu i koji je stajao blizu mog brata u traktoru. Onda su tražili novac. Dali smo im novac i oni su otišli. Onda je došla jedna druga grupa i uzeli su mog brata Jetiša i pretukli ga, a onda je moj otac njima prišao i zamolio ih da ga puste.

__________________:

            Časni sude ne dobijamo prevod odgovora.

SUDIJA:

            Pitanje koje su vam postavili je sledeće: Da li su pretresli traktor?

SVEDOK:

            Na početku ne.

TUŽILAC:

            Da li su onda pretražili traktor u bilo kom drugom trenutku?

SVEDOK:

            Ne.

TUŽILAC:

            Da li je bilo ko na tom traktoru i prikolici bio naoružan ili u uniformi?

SVEDOK:

            Ne.

TUŽILAC:

            Vaš je otac te večeri ubijen. Koliko je njemu tada bilo godina?

SVEDOK:

            71 godina.

TUŽILAC:

            Da li su na traktoru i prikolici bila i deca?

SVEDOK:

            Najmlađem je bilo 13 godina.

OPTUŽBA:

            Hvala, nemam više pitanja.

SUDIJA:

            Gospođo Džafa time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli na sud da svedočite. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Dozvolite mi da se zahvalim sudu što mi je omogućio da ovde svedočim istinu. Hvala vam časni sude.

SUDIJA:

            U redu.

OPTUŽBA:

            Sledeći svedok je Isa Raka.

            Časni sude, svedok će govoriti o Kačaniku. To se može pronaći u atlasu na strani 12.

SUDIJA:

            Gospođice Romano ne znam gde vam je svedok. Možda se neko iznenadio tempom našeg rada, ali sad čekamo već nekih pet minuta.

OPTUŽBA:

            Časni sude, ni ja ne znam ali pokušaću videti ima li problema.

SUDIJA:

            Molim vas lepo.

OPTUŽBA:

            Časni sude, izgleda da je došlo do nesporazuma oko toga koji svedok treba biti sledeći svedok, pa su ga upravo hteli odvesti natrag, a sada ga vraćaju ovamo moramo još malo pričekati, još par minuta da li želite ići na kratku pauzu.

SUDIJA:

            Možda bi sada bilo pametnije otići na pauzu. Da u redu, krenućemo dakle, 15 minuta ranije sa pauzom i nastavićemo sednicu u 14,15 minuta.

OPTUŽBA:

            Hvala, izvinjavam se zbog zabune.

            Gospodine Raka, kad ste rođeni.

ODGOVOR:

            17. septembra 1971. godine

PITANjE:

            Gde ste rođeni?

ODGOVOR:

            U Kačaniku.

PITANjE:

            Da li čitav život živite u Kačaniku?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste oženjeni?

ODGOVOR:

            Da, sada sam oženjen.

PITANjE:

            Ovo je vaš drugi brak?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

PITANjE:

            A šta se desilo vašoj prvoj ženi?

ODGOVOR:

            Moja prva žena je prvo ranjena od strane srpskih snaga 27. marta 1999. godine, a onda je posle nekoliko dana podlegla povredama.

PITANjE:         

            Hvala vam, gospodine Raka da li se sećate da ste razgovarali sa predstavnicima iz Tužilaštva 26. novembra 1999. godine?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I tada ste dali izjavu. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, tačno je.

PITANjE:

            A 31. januara, ove godine, ste bili na jednom sastanku gde ste razgovarali sa predstavnicima Tužilaštva kao i sa predsedavajućim službenikom iz Sekretarijata i dobili ste kopiju izjave koju ste dali na albanskom jeziku.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste imali prilike da pregledate tu izjavu i da utvrdite da je ono što se nalazi u izjavi tačno.

ODGOVOR:

            Da, jesam ja sam uneo neke manje ispravke koje u stvari ne prave veliku razliku.

TUŽILAC:

            U redu časni sude ja bi htela da se izjava uvrsti u dokazni materijal kao dokazni predmet tužilaštva u skladu sa pravilom 92.

SEKRETAR:

            Časni sude to će biti dokazni predmet tužilaštva broj 125

PITANjE:

            Rezime svedočenja ovog svedoka je sledeći. On je albanski musliman iz Kačnika, star 32 godine. Pre 27. marta 99. godine bio je oženjen i očekivao je dete. Živeo je u porodičnoj kući u Kačaniku sa suprugom, majkom, sestrama, bratom i snajom. Od tada se ponovo oženio jednom ženom koja ima dete čiji muž ubijen. Izjava svedoka opisuje da od početka marta 99 godine, došlo je do pojačane policijske aktivnosti u Kačaniku.

            27. marta 1999. godine svedok je primetio dva vojna džipa i belo vozilo Lada niva kako ulaze u Fabriku krečnjaka koja se nalazi na drugoj obali od njegove kuće oko 20 do 30 policajaca, kao i dva oficira u uniformama Vojske Jugoslavije su izašla iz vozila. Svedok je prepoznao osobu koja se zove Ljubiša zamenik komandira policije u Kačaniku i ta osoba je drugima izdavala naredbe. Svedok je primetio kako vojnici zauzimaju položaje na gornjem spratu Fabrike, nose automatsko oružje i minobacač. Vojnici su počeli da pucaju na kuće na drugoj strani reke. Jedna granata je pala na krov njegove kuće. Dva stražara u Fabrici su kasnije pronađena mrtva. On takođe opisuje smrt drugih ljudi koje poznaje. U neko doba kasnije kada je trudna žena svedoka izašla napolje, nju je pogodio metak u desni kuk.

            28. marta 1999. godine svedok i jedna velika grupa ljudi su počeli da pešače kroz šumu prema Makedoniji. Svedok se nalazio u grupi od 13 do 14 ljudi koji su pomogli da nose njegovu ranjenu ženu u nosilima. Kada su stigli na granicu jedan makedonski vojnik je blokirao granicu i oko 700 ljudi je moralo da provede 2 dana u šumi. Svedok i njegova grupa su uspeli da stupe u vezu sa nekim lokalnim stanovnicima iz Blaca koji su im pomogli da pređu granicu u Makedoniju.

            Supruga svedoka je bila upućena u bolnicu u Skoplju. Doktori su morali hiruški da uklone dete koje je umrlo kao posledica ranjavanja, a posle toga je supruga asvedoka umrla 5. aprila 99. godine zbog gubitka krvi. On se u Kačanik vratio 16. juna 1999. godine to je sve časni sude mi nemamo pitanja više za ovog svedoka.

MEJ:

            U redu, hvala vam gospodine Miloševiću izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na prvoj strani vaše izjave vi konstatujete da se do početka 99. godine u vašoj optšini živelo prilično normalno. To su upravo vaše reči. Je li to tako?

ODGOVOR:

            Donekle, da

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Inače, u Kačaniku koji broji 40 hiljada stanovnika, bilo je tada 98 odsto Albanaca. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            2 posto drugih nacionalnosti pretežno Srba i Roma. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da, tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je u Skupštini opštine Kačanik, znači u organima lokalne vlasti u Kačaniku od 85 odsto zaposlenih, 62 njih bili su Albanci sve do rata. Da li vam je poznata ta činjenica?

ODGOVOR:

            Ne, ja nikada nisam radio u opštini Kačanik bio sam nezaposlen, tako da me te stvari nisu interesovale.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li vam je poznato da u susednom đeneral Jankoviću znači u Fabrici Šar gde je ukupno bilo 1700 radnika, 1700 zaposlenih, da je preko 1500 njih takođe bilo albanske nacionalnosti.

ODGOVOR:

            Rekao sam da nisam radio u Fabrici Šar u đeneral Jankoviću ja sam je samo video spolja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ste stanovnik Kačanika, pretpostavljam da ste imali neku predstavu o životu u Kačaniku.

MEJ:

            Možda jeste ali nije znao ništa o stanju zaposlenosti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato, ovo je javno pitanje dakle, nije vezano ni za fabriku, ni za opštinu nego za javni život u Kačaniku da su ... u toku 98. godine u Kačaniku sami građani izabrali svoje lokalne policajce i svi su oni bili Albanci i nekoliko Roma. Da li vam je to poznato?

ODGOVOR:

            Molim vas da ponovite pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorim o lokalnim policajcima u Kačaniku koje su birali sami građani. Dakle, oni nisu bili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova nego lokalni policajci koje su građani birali a država im dala uniforme i pištolje i ostalo što imaju inače policajci. Da li vam je poznato da su građani sami izabrali jedan broj Albanaca i nekoliko Roma da budu lokalni policajci.

ODGOVOR:

            Nije bilo albanskih policajaca u Kačaniku svi su bili Srbi osim jednog ili dvojice nisam siguran. Ali nije bilo Albanaca nisam siguran da li je 90 i 91.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o 98 godini, kad su građani sami birali lokalne policajce.

ODGOVOR:

            O kojim stanovnicima govorite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O stanovnicima Kačanika, dakle njih 98 odsto su bili Albanci. Sami su birali svoje lokalne policajce iz svojih redova ... bili Albanci i Romi njih je bilo mnogo manje pa je bilo par policajaca Roma. Da li znate zato?

ODGOVOR:

            Ne, albansko stanovništvo Kačanika je izabralo srpsku policiju da tamo rade, 40 ili 50 hiljada stanovnika vi kažete da su izabrali srpske policajce ja nikad nisam čuo zato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne kažem da su izabrali srpske policajce nego nego da su izabrali Albanske policajce.

MEJ:

            Gospodine Raka, molim vas da dogovorite na pitanje. Da li su bili ikakvi izbori da se imenuju policajci u Kačaniku.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato Isem Tuša, otac mu se zove Alji.

ODGOVOR:

            Ne znam to ime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate Osmana Kuka, a otac mu se zove Đeljadin.

ODGOVOR:

            Znam ga iz viđenja. On je bio stražar na mestu gde su prodavali građevinski materijal to je bio jedan stariji čovek neobrazovan, on je bio iz tog kraja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate B.. Gardišta, otac mu je Maljuš.

ODGOVOR:

            I on je radio u ... kao neka vrsta stražara kao i Osman i on je bio neobrazovan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate ime Selim Topoljani.

ODGOVOR:

            Ne znam ga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A Šaip Reka?

ODGOVOR:

            Imao sam priliku susreti Šaipa jer je njegov brat bio moj sused. Onoga dana kad je naša kuća granatirana on je došao bio je naoružan, poznajem ga ... jer je tamo u blizini bio jedan kafić.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, njega znate, a da li znate za ime Riza Kiki.

ODGOVOR:

            Nisam rekao da ga znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Videli ste ga naoružanog kažete.

ODGOVOR:

            Šaip je došao naoružan odveo je porodicu svog brata i otišao onog dana kad je počelo granatiranje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A nate li za Bedri Beriša ime.

ODGOVOR:

            Ne.

MEJ:

            U čemu je svrha čitanje ove liste imena. Šta je tu relevantno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svrha je u tome što je svedok iz Kačanika što su ova imena nesumnjivo albanaca iz Kačanika, što su oni bili pripadnici lokalne policije koje su sami stanovnici Kačanika izabrali da brinu

MEJ:

            On je rekao da oni nisu bili izabrani. Prema tome, nema smisla da idemo kroz ...svedok bi trebo imati priliku da vam odgovori i da kaže da li su ta imena koje ste vi pročitali imena policajaca ili ne. Gospodine Raka da li prepoznajete ta imena koja su vam pročitana?

ODGOVOR:

            Znam dvojicu ili trojicu onih koje sam spomenuo. To su uglavnom bili ljudi koji su radili fizičke poslove. Osman je radio tamo gde se prodavao građevinski materijal,Vektaš je bio lugar, ili šumar dakle, bili su to obični ljudi.

MEJ:

            Izneta je tvrdnja da su to bili policajci. Da li su oni bili policajci ili ne?

SVEDOK:

            Koliko ja znam ne, nikada ih nisam video da nose policijske uniforme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oni nisu nosili uniforme državne policije, nego nešto bleđe plave uniforme lokalne policije da se razlikuju od državne policije. Jeste ih videli u takvim uniformama.

ODGOVOR:

            Nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli da jedan broj njih ja imam ovde još dosta drugih imena ali kao što vidim nemam priliku da ih pročitam, da li ste čuli da je jedan broj tih lokalnih policajaca ubijen i kidnapovan od strane UČK?

ODGOVOR:

            Ne, ne znam ništa o tome. Možda su ih vaši kidnapovali ja ne znam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li znate da je u Kačaniku bila formirana i partija Albanaca, Albanska demokratska inicijativa. Da li znate za tu partiju?

ODGOVOR:

            Kakva je to bila partija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Albanska demokratska inicijativa, partija albanaca u Kačaniku čiji je predsednik bio Faik Jašari.

ODGOVOR:

            Ne, nisam čuo zato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate Faika Jašarija?

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je Faik Jašari bio član državne delegacije u Rambujeu, u svojstvu predsednika te partije.

MEJ:

            On njega ne poznaje nema potrebe da odgovorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A svedok poznaje i čuvara na stovarištu a ne poznaje u malom Kačniku jednu tako uglednu ličnost kao što je Faik Jašariji. To mi se čini krajnje nelogično.

MEJ:

            Ali on to kaže, to je njegov iskaz.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ah, ovde smo čuli mnogo toga što se kaže više nego igde drugde. Dakle, stanje bilo kao što ste sami rekli normalno ste živeli 98 odsto albanaca ogromna većina zaposlenih u administraciji i privredi albanci zašto je bilo potrebno nasilje u Kačaniku. Da li znate da mi odgovorite.

ODGOVOR:

            Prvo pitanje ja nisam radio u upravi, to sam vam već rekao. Molim vas da mi ponovite drugo pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam nabrojao ono kroz šta smo prešli dakle, 98 odsto albanaca to ste rekli znate u svim javnim službama i vlasti albanci. U svim preduzećima albanci, rekli ste sami da je stanje bilo redovno. Pitanje je dakle, a zašto je onda potrebno bilo nasilje u Kačniku. Ko je doneo nasilje u Kačnik?

ODGOVOR:

            Policija je donela nasilje u Kačnik. Srpska policija i vojska.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A nije vam poznato ništa o o dejstvima terorističkih grupa UČK u Kačniku i okolini.

ODGOVOR:

            Srpske snage počinile su zločine i teror u Kačaniku i ne samo u Kačniku nego ... Kosova.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, tvrdite da kada je NATO započeo bombardovanje Srbi su odgovorili pucnjavom. To ste rekli je li tako?

ODGOVOR.

            Da, upravo tako.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na koga su Srbi pucali pošto kažete NATO je bombardovao Srbi odgovorili pucnjavom. Na koga su Srbi pucali.

ODGOVOR:

            Na početku bombardovanja NATO pakta u vreme dok sam ja bio u Kačniku, nije bilo bombardovanja NATO pakta. Međutim, oni su počeli pucati iz policijske stanice i to nasumice ... su pucali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je Šaim ... bio tamo.

ODGOVOR:

            To pre nego što je počelo bombardovanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li Šaim  ... bio pripadnik OVK?

ODGOVOR:

            Šaim Dema nije bio pripadnik OVK verifikacijska misija OEBS-a je odsela u njegovoj kući. Nije njegova kuća je dignuta u zrak razorena minobacačkom vatrom iz policijske stanice ujutro 27. marta. Šaip Dema je jedan stariji čovek mora da mu je oko 70 godina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zbog čega su srpski policajci kako vi tvrdite 27. marta kad su izašli iz automobila počeli da ... oko te Fabrike. Rekli ste oni su izašli iz vozila i puzali prema fabrici.

ODGOVOR:

            Puzali su to nije neka velika udaljenost, a onda su pošli uz stepenice u ..

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi smatrate da su oni puzali prema praznoj fabrici?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači fabrika je bila prazna a oni su puzali prema toj fabrici.

ODGOVOR:

            Nisam rekao da su pucali na praznu tvornicu. Pucali su na tvornicu nisam rekao da su ušli unutra. Oni su zauzeli položaje. Rekao sam da su ušli. U tom delu grada bili su samo civili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je vatra na policajce otvarana sa strane reke Lepenac na kojoj se nalazi vaša kuća.

ODGOVOR:

            Možete li ponoviti pitanje molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je otvarana vatra na policiju od reke Lepenac tamo gde se nalazi vaša kuća.

ODGOVOR:

            Nije bilo pucnjave u četvrti u kojoj se nalazi moja kuća niti bilo kom drugom mestu u gradu. Osim pucnjave srpskih snaga nije bilo nikakve druge pucnjave pucala je samo srpska policija u tom času.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle vi tvrdite da policija nije bila napadnuta od strane pripadnika UČK, koji su bili u kućama oko vaše kuće.

ODGOVOR:

            U našem susedstvu nije bilo OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa na koga su onda pucali policajci?

ODGOVOR:

            Oni su pucali na sve što se micalo, oni koji su to radili sigurno bolje znaju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi tvrdite da je pucnjava trajala oko jedan sat. Je li tako?

ODGOVOR:

            Pucnjava je trajala otprilike od 10 do 10,30, možda malo duže.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, nešto kraće da li to znači da tvrdite da su policajci iz zaklona eto to vreme koje ste rekli, pucali bez ikakvih razloga na kuće s druge strane reke Lepenac.

ODGOVOR:

            Počeli su pucati na našu stranu iz sela Bob i iz njihovih položaja u fabrici nije bilo nikakvog razloga da to rade.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim da ste maločas rekli da ste čuli za ime Riza Kiki, je li tako. On je bio šef službe obezbeđenja u Fabrici kreča u Kačaniku.

ODGOVOR:

            Već sam odgovorio na to pitanje mislim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da li znate da je 99 on otet od strane pripadnika UČK i odveden u pravcu sela Gajre da ili ne. Samo kažite znam, ne znam.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li vam je poznato da je policija pokušala da oslobodi otetog ...

ODGOVOR:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li vam je poznato da su 28. februara znači, dan kasnije pripadnici OVK upravo u selu Garije napali policajce koje je išla da oslobodi Rikija.

ODGOVOR:

            Već sam vas molio da mi ne psotavljate pitanja poput tih, poput ovog jer ja ne znam odgovor na njega.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda kažite ne znam. Ja vas pitam da li znate.

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato ime Bogoljub Staletović on je bio komandir policije u Kačaniku.

SUDIJA:

            Ovo je besmisleno ako svedok ne zna te ljude. Gospodine da li znate bilo što o policiji u Kačniku i da li znate tog čoveka.

SVEDOK:

            Mogu vam reći da u 10 godina nikada nisam bio u policijskoj stanici u Kačaniku. Samo sam poznavao nekoliko policajaca i to iz viđenja i samo po njihovim nadimcima a ko je njima zapovedao to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste čuli, pošto je to bio značajan događaj za Kačanik, svakako da on komandir policije, eto ne znate ni ime, ali funkcija komandir policije radi se o Bogoljubu Stoletoviću ubijen prilikom pokušaja oslobađanja Rize Kikije, Albanca koga je otela UČK, da li znate da su onda ubili komandira policije.

            Da li ste čuli za taj događaj?

SVEDOK:

            Ja sam čuo samo glasine iz druge ruke, i nisam čuo ništa konkretno i nikada nisam bio u selu Gaira. Čuo sam samo da je taj komandir policije ubijen u Gairi, ali ja u tom selu nisam nikada bio, jer ja sam rođen i odrastao u gradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tom prilikom teško ranjena još tri policajca koji su bili u grupi za oslobađanje Rize Kikije.

SVEDOK:

            Neznam kako se to odigralo, nisam bio tamo da to proverim, neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli za ime Asaj Hetem?

SUDIJA:

            Ovo je   potpuni gubitak vremena, postavljati ovom svedoku pitanja o tim događajima. Koja je svrha toga. Gospodine Miloševiću vi možete izvoditi svoje dokaze iznositi svoje teze kada za to dođe vreme, ali maltretirati svedoke na ovaj način nema smisla i nikome nije od pomoći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to vi meni uskraćujete postavljanje pitanja unakrsnom ispitivanju gospodine Mej.

MEJ:

            Imate li još mnogo pitanja za ovog svedoka. Ono što ću ja prekinuti i u čemu ću vas zaustaviti je to da postavljate pitanja koja nisu relevantna i da svedoke maltretirate dugim popisima imena, jer to nema smisla. Vi ovog svedoka možete pitati o njegovoj izjavi. On je došao vama odgovoriti na pitanja o tome, a ne na pitanja o nečem sasvim različitom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo pitanje sasvim konkretno, ja mislim da su i ova pitanja u njegovoj izjavi i da su relevantna ali evo pitanje sasvim konkretno. Na osnovu čega tvrdite da su policajci 27. marta ubili stražare, Halila Nikocija i Šefćet Ademi?

SVEDOK:

            Zato jer su članovi njihovih porodica rekli da su Halil i Šefćet bili u tvornici kritičnog dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da ih je policija upravo tamo pronašla mrtve kada su bili napadnuti od strane UČK.

SVEDOK:

            To nije istina. Prosto tamo nije bilo nikakve OVK. To sam već rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako znate da je Ilijaz Nika ubijen takođe 27. marta?

SVEDOK:

            On je bio moj sused i to mi je rekao njegov sin na putu za Blac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako znate da je ...

SVEDOK:

            On je sedeo u podrumu i pogođen je mecima dok je bio u podrumu. Nikog drugog nije bilo tamo osim policije i dvojice vojnika. Nije bilo nikakve pucnjave sa druge strane, samo su oni pucali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da razlikujete municiju za automatsku pušku od one za snajpersku puku. Da ili ne?

SVEDOK:

            Kada sam se vratio iz Skoplja, našao sam čaure. I neko mi je rekao o tome kakva je to bila vrsta čaure i da je došla od snajperskog metka. Na moju kuću je pucano veoma precizno i uz veoma veliku preciznost, neznam kako su to uspeli učiniti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Objasnite mi ako je neko snajperom pucao na vašu kuću je li to moralo biti iz daljine?

SVEDOK:

            Hoćete li ponoviti pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ste mogli da nađete čauru u vašoj kući, kada čaura ostaje u oružju, a mogli ste samo da imate metak koji je stigao. Gde ste našli čauru?

SVEDOK:
            Da metak, metak, pa o tome govorim. Pronašao sam komadiće metka kada su oni pucali na moju ženu. Metak je udario u beton i pao na pod.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je taj metak koji je pogodio vašu ženu je li tako?

SVEDOK:

            Da to je tačno.

            To je taj metak i još jedan malo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I to su ta dva metka koja su ispaljena na vašu kuću?

SVEDOK:

            Jedan je bioi nešto više, a bila je tu jedna čaura.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako može čaura da bude sa metkom kada se puca iz daljine?

SVEDOK:

            To je bila nezgoda, sve se može dogoditi i to se slučajno dogodilo da je to ostalo tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle vi ste našli u svojoj kući metak i čauru iz snajpera kojim je pogođena vaša žena?

SVEDOK:

            Nisam rekao da sam našao čauru, rekao sam da sam našao samo komadiće metka, nikada nisam bio vojnik, nikada nisam bio u vojsci i nisam stručnjak za oružje, ali mogu vam reći šta sam pronašao i to su bili komadi metka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malopre ste pomenuli čauru.

SUDIJA:

            Čini mi se da je ponovo došlo do konfuzije. Jeste li vi rekli da se pronašli čauru? Ne, ne tako je bilo prevedeno. Recite da li vi to zaista rekli?

SVEDOK:

            Neznam, možda je to pogrešno prevedeno, neznam našta mislite kada kažete čaura, kada kažete metak. Ja sam mislio da sam reći, da sam tamo pronašao komadiće metka.

SUDIJA:

            Mislim da smo iscrpeli tu temu. Objasnio je šta je mislio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, mi izgleda imamo samo problem u albanskom prevodu. Juče smo imali problema da li se razlikuje februar od aprila, iako je svedok kasnije nekoliko puta ponovio april. A znate dobro da i deca na prva tri časa jezika nauče mesece i da broje do 10 i dane u nedelji.

            Nemoguće je da vaši prevodioci za albanski, ne znaju šta je februar, šta je april, šta je čaura, šta je metak.

SUDIJA:

            To se može proveriti, nećemo više trošiti vreme na to. Imate li još pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam još dosta pitanja. Zbog čega je vaša supruga, dakle teško ranjena u drugom stanju morala da ostane u kući?

SVEDOK:

            Gde sam mogao da je odvedem, osim svojoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi to niste smeli

SVEDOK:

            Niko ne može od svoje volje slobodnom voljom da ostavi svoju kuću. To je bilo nemoguće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zbog čega niste smeli ranjenu suprugu da odmah odvedete u bolnicu? Ranjenu suprugu u drugom stanju, zbog čega niste mogli da odvedete u bolnicu?

SVEDOK:

            Kada su ubili Nuzija došla je hitna pomoć i odvela ga, prvih osam pomoćnika i neko vreme je radila telefonska veza. Mi smo zvali hitnu pomoć i rekli su nam da mi ne možemo da dođemo i da je pokupimo zato što vozač ima problema u opasnosti je bio kada je došao da pokupi Jonuza.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Često se dešava da hitna pomoć ne može da dođe. Zar vam nije bilo lakše da odnesete vi svoju ženu u bolnicu, da je odvedete u bolnicu. Vi ste je kasnije nosili na nosilima preko makedonske granice. Zar vam nije bilo logičnije da je odnesete u bolnicu. Ako nije mogao da dođe vozač.

SVEDOK:

            Situacija je bila opasna. Vozač hitne pomoći je zamalo pogođen, zato što je odveo Jonuzovo telo i mi smo se plašili i zbog toga smo onda krenuli u Blace.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da je lekar  koji je vašoj pokojnoj supruzi ukazao pomoć došao negde iz šume. Je li tako?

SVEDOK:

            Došao je iz svoje kuće iz Vađajra. Došao je okolnim putem da ga ne bi otkrile srpske snage, došao je po noći 28. Dao joj je inekciju i infuziju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ste stupili u vezu s njim?

SVEDOK:

            Ne znam, moj rođak ga je pozvao preko telefona. Prvo je zvao hitnu pomoć i oni su mu rekli da će da vide i da pokušaju da pronađu doktora koga bi onda poslali našoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali onda ga nisu našli oni, nego ga je našao vaš rođak. Je li tako?

SVEDOK:

            Doktori su ga našli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, doktori su ga našli. Ja bih vam skrenuo pažnju na vašu izjavu, strana 4, drugi stav gde kažete mogu da pročitam ceo pasus, da mi se ne bi zamerilo da sam nešto namerno preskočio.

            Moja je žena dva dana morala da ostane u kući, nismo joj obezbedili nikakvu pomoć. U našoj kući se krio veliki broj ljudi i neznam ko je to bio uspeo da stupi u kontakt s lekarom. Dva dana kasnije 28. marta u 02 sata negde iz šume došao je lekar koji je mojoj ženi mogao da pruži pomoć. I do kraja pasusa kaže, lekar se zvao Lur Raka, on je lokalni lekar iz klinike u Kačaniku još uvek tamo radi. Dakle napisali ste u svojoj izjavi da je on došao negde iz šume. Sada kažete da je bio u svojoj kući i da su ga obavestili telefonom. Gde je on to bio u šumi, šta je radio u šumi?

SVEDOK:

            Neznam kako je došao, rekao nam je da je našao jedan sporedni put, zaobilazni put kroz šumu, on živi daleko od mesta gde ja stanujem. Tako da ako je, da je mogao da joj pomogne u tom pravom trenutku, možda ne bi ona umrla, ali u stvari on nije mogao da joj pomogne, samo joj je dao inekciju da se smiri.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je svakako žalostan događaj, ali moje pitanje je bilo, ovde ste napisali da je on došao iz šume, zbog čega je on bio u šumi?

ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću kakve ima veze da li je došao iz šume ili svoje kuće. Šta zavisi od toga, zašto je to bitno?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zavisi od toga da li je to bio lekar koji je u šumi lečio UČK.

ROBINSON:

            Onda možda možete direktno to da ga pitate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo direktno pitanje. Da li je to bio lekar koji je u šumi lečio ranjene pripadnike UČK?

SVEDOK:

            U mestu gde smo mi živeli okruženi smo šumama, a on živi u jednom novom naselju i on je došao iz svoje kuće, a morao je da prođe kroz šumu da bi došao do nas i da nam ponudi svoju lekarsku pomoć.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da je radio u Klinici u Kačaniku.

SVEDOK:

            Da.

            U tom kritičnom momentu kada ga je pozvao moj rođan on nije bio tamo i on je onda mogao da dođe tek oko 2 ujutru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada se to dešavalo da li ste bili svesni šta rizikujete kada ste vašu teško ranjenu suprugu prvo dva dana držali bez lekarske pomoći, a potom je poneli na put za Makedoniju.

SVEDOK:

            Da, na osnovu onoga što sam saznao od nekoliko ljudi i doktora iz Doma zdravlja, 28. u toku dana su oni poslali ambulantna kola.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je onda bilo sa tim ambulantnim kolima?

SVEDOK:

            Ne znam. Ljudi su počeli da odlaze.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U ovom pasusu koji sam citirao, da ne bih gubio vreme da vam ga ponovo citiram vi kažete da se u vašoj kući krio veliki broj ljudi. Ko su bili ti ljudi?

SVEDOK:

            To su bile izbeglice ili bolje da tako kažem, to su bili gosti iz general Jankovića, moji rođaci, žena moga ujaka, muž moje ujne, .. u čitavom komšiluku su po kućama bili ljudi po 15-20 ljudi po kućama zavisno od toga koliko je ko mogao da pomogne i da priušti, to su bili ljudi koji su pobegli zbog rata. To su nam rekli, neznam više od toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle pobegli zbog rata.

            Je li tako? Tvrdite da ste put Makedonije krenuli u grupi od 14 muškaraca.

SVEDOK:

            Bilo nas je 14 možda nešto više ili nešto manje, to je grupa koja je nosila moju ženu, bila je još jedna grupa, bilo je drugih grupa takođe. Mi smo išli peške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su to bili ti isti vaši rođaci koji su sa vama bili u kući ili neki drugi ljudi?

SVEDOK:

            Morali smo da nosimo moju ženu do kuće mog rođaka, a odatle onda u Blace.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To dakle nisu bili ljudi koji su bili u vašoj kući koje ste maločas opisali.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Zašto je ovo sve bitno gospodine Miloševiću, ko je bio na tom putu itd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bitno je zato što je malopre opisao da su tamo bili njegova sestra, deca itd., a onda ide preko granice 14 muškaraca. Želim da ga pitam, jesu li oni bili članovi OVK.

SUDIJA:

            Onda možete to da pitate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam ga, evo pitam ga. Tih 14 muškaraca, da li je među njima bilo članova OVK?

SVEDOK:

            Rekao sam još ranije da ne, to su bili nenaoružani civili, neki su bili stariji, neki su bili mlađi, oni su mi jednostavno pomogli da svoju ženu prenesem do Blaca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde se nalaze sela Ivaja i Kotlina?

SVEDOK:

            Negde u brdima oko Kačanika, ali nikada tamo ja nisam bio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste bili tamo, ali da li ste znali da se u tim selima nalazili logori OVK u koje su odvođeni Albanci iz opštine Kačanik?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je možda poznat događaj kada je policija uspela da oslobodi 15 albanaca iz zatvora UČK u Ivaji?

            Da li ste čuli za taj događaj?

SVEDOK:

            Ne neznam. Da sam ja bio pripadnik OVK i da sam se sa njima borio, ja bih vam to rekao, ali ja nisam nikada bio član OVK, ništa neznam, ništa nisam čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To razumem, zato vas pitam, da li nešto znate, ne kao pripadnik OVK nego kao stanovnik Kačanika, a da li vam je poznato za događaj u decembru 98 u blizini vašeg sela na granici sa Makedonijom kod sela Dimče, kada je zaplenjena velika količina oružja koja je švercovana tu da, iz Makedonije. Da li vam je poznato za taj događaj?

SVEDOK:

            Nije.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Ovo ne proizilazi iz njegove izjave i nije relevantno za njegov iskaz, i ako nemate relevantna pitanja ja ću onda da privedem kraju ovo unakrsno ispitivanje. Vi traćite dragoceno vreme ovim pitanjima, i sasvim dobro znate da ćete vi kada za to dođe vreme moći da izvedete svoje dokaze ako želite, ali sada nema svrhe da o tome pitate svedoke koji o tome ništa ne znaju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro ja ga pitam, on je stanovnik Kačanika, govori o prilikama u Kačaniku, ja mislim da su relevantna pitanja. Da li vam je poznato da je 24. aprila 1999. g. u ataru sela Doganović, petoto albanske dece poginulo od NATO kasetne bombe, a još dva teško ranjena, da li vam je poznat taj događaj?

SVEDOK:

            Ne, tada 24. aprila sam ja bio u Skoplju. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro onda ću vas pitati za 28. mart. Da li znate 28. marta oko 22 sata na stari Kačanik je bačena NATO kasetna bomba koja je zahvatila površinu od 2 hektara i napravila preko 80 manjih kratera. Da li znate za taj događaj?

SVEDOK:

            28. marta sam se ja brinuo za zdravlje moje zdravlje moje žene i ja o tome ništa nisam čuo.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Mi nećemo ništa postići ovim unakrsnim ispitivanjem i ja ću ga privesti kraju.

            Uopštena pitanja o opštinama ne pomažu kada su u pitanju svedoci  koji imaju svoj iskaz i ne treba takve svedoke da pitate o tim opštim stvarima.

            Gospodine Tapuškoviću da li vi imate pitanja za ovog svedoka?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Još jedno pitanje da ga pitam. Da li zna koliko se Albanaca iselilo iz Kačanika od 24. marta kada je počela NATO agresija. Da li mu je poznato da su gotovo svi u starom Kačaniku ostali u svojim kućama?

SVEDOK:

            Molim ponovite pitanje, nije mi jasno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je poznato da su gotovo svi stanovnici starog Kačanika ostali u svojim kućama za sve vreme rata od 24. marta pa do juna. Znači za sve to kritično vreme. Da li mu je poznato to?

SVEDOK:

            Ne neznam to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da su svih 40 kuća u starom Kačaniku spaljene i opljačkane?

SVEDOK:

            Ja nikada nisam bio u starom Kačaniku, ja sam ceo život bio samo u Kačaniku, tamo sam 90 odsto svog života proveo, samo u Kačaniku.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            U redu.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija nemam pitanja za svedoka.

TUŽILAC:

            Časni sudija nemam pitanja, ali želim da pokažem tri fotografije koje je svedok doneo sa sobom u Hag. To su fotografije kuće svedoka i fabrike, pošto ... vreme unakrsnog ispitivanja došlo do razgovora o tome kolika je udaljenost između fabrike i šume, ja bih htela da se fotografije stave na grafoskop i da nam svedok objasni sve te lokacije.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            U redu.

TUŽILAC:

            Gospodine da li ste ove fotografije doneli sa sobom u Hag.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste vi napravili te fotografije?

SVEDOK:

            Da. Fotograf je to uradio.

PITANjE:

            Možete li da nam objasnite svaku fotografiju jednu po jednu.

ODGOVOR:

            Ovo je mesto gde su se zaustavila vozila. Onda su došli ovde i izašli ovamo, a odavde su oni počeli da se penju uz stepenicu.

PITANjE:

            Ko su oni?

ODGOVOR:

            Srpska policija i dva vojnika koja su bila sa njima.

PITANjE:

            A koja je to zgrada ispred vas. Koja je zgrada prikazana na fotografiji.

ODGOVOR:

            To je fabrika kreča u Kačaniku. Ovo je novi deo, ali ta fabrika još nije popravljena.

PITANjE:

            Možete li da nam pokažete gde se nalazi vaša kuća?

            Možete da uklonite ovu prvu fotografiju.

ODGOVOR:

            Ja sam napravio ovu fotografiju iz fabrike gde se vidi moja kuća. To je moja kuća.

PITANjE:

Molim vas da ponovo pokažete vašu kuću.

ODGOVOR:

            Ovde je.

PITANjE:

            I to je mesto odakle je dolazila pucnjava?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I poslednju fotografiju molim vas pogledajte.

ODGOVOR:

            Ovi prozori ovde, tu su bile smeštene srpske policijske snage, ovde na gornjem spratu fabrike. Tu su se nalazile te dve osobe koje su imale vojnu uniformu.

PITANjE:

            A krov koji se vidi ispred vas.

ODGOVOR:

            To je krov moje kuće. Oni su tu gađali. Sa tih viših položaja.

TUŽILAC:

            Hvala gospodine.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospođo Romano da li želite da se ti dokazi uvrste u spis.

TUŽILAC:

            Da.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            U redu. Molim da im se da broj sekretar.

SEKRETAR:

U redu, to je dokazni predmet broj 126.

TUŽILAC:

            Nemamo više pitanja.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Raka sada je vaše svedočenje završeno, hvala što ste došli pred Međunarodni sud i sada ste slobodni i možete da idete.

SUDIJA:

            Gospodine Rajneveld da li imate još jednog svedoka.

RAJNEVELD:

            Da časni sude imamo jednog svedoka ovde.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Ako nećemo moći sa njim da završimo danas.

RAJNEVELD:

            Zavisi od toga koliko dugo budemo radili.

            U pravu ste doduše, vidim da po današnjem rasporedu imamo 35 minuta.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Imamo manje zato što smo počeli u 2,15 tako da nam nije ostalo toliko vremena, ali mi ćemo sada da se posavetujemo u vezi toga.

SUDIJA:

            Gospodine Rajnveld mi mislimo da je bolje da sada prekinemo raspravu umesto da pokušamo da završimo sa sledećim svedokom, a to može trajati više od sat vremena. Osim ako ne želite da pokušate da nas ubedite u suprotno.

GOSPODIN RAJNVELD:

            Časni sude imaju u vidu koliko nam je malo vremena na raspolaganju ne bih želeo da traćimo vreme, ali zavisim od vas, od vaše odluke, ja bih više voleo da počnemo.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Mislim da, pošto sutra nećemo nastaviti ne bi bilo dobro da svedok počne sa svedočenjem pa da se onda to prekine. Znači, bolje je da onda počnemo sa svedokom u ponedeljak kad budemo sveži.

GOSPODIN RAJNVELD:

            Ali ne želim da se na to gleda kao da mi traćimo vreme.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Naravno, to je nama jasno ali mi smo juče imali raspravu do 16,45, sada prekidamo raspravu do sutra u 9,30. Molim ustanite!

 

Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest