aktuelno-m.gif (3720 bytes)

26. april 2002. godine

STENOGRAM

 

 

            Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju danas zaseda.

            Izvolite sesti.

SUDIJA:

            .... ostavili da čekate, ali izgleda da je bilo nekih problema ... iz pritvorske jedinice. A sada vas molim da pročitate svečanu izjavu i to stojeći.

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

            Izvolite sesti.

OPTUŽBA:

            Hvala.

            Gospođo da li se vi zovete Afredita Harjrizi.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste rođeni 29. juna 1964. godine

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li rođeni su selu Peran, na opštini Podujevo na Kosovu.

ODGOVOR:

            Da, ali sada se ta opština zove Besijana.

PITANjE:

            Gospođo Hajridi da li ste 3. juna 99. godine, dali izjavu predstavnicima Tužilaštva o događajima koje ste videli na Kosovu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste 20. avgusta 2001. godine dali još jednu izjavu predstavnicima Tužilaštva o događajima koje ste videli na Kosovu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste 31. januara ove godine 2002. u Mitrovici dobili kopiju izjave koju ste dali 3. juna 1999. u priustonosti predstavnika Tužilaštva i predsedavajućeg službenika kojeg je imenovao sekretar ovog suda.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li tom prilikom potvrdili da je izjava koju ste dali 3. juna 1999. godine tačna i istinita.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE:

            Da li ste 9. marta ove godine u Mitrovici dobili kopiju izjave koju ste dali 20. avgusta 2001. u priustnosti predstavnika Tužilaštva i predsedavajućeg službenika kojeg je imenovao sekretar ovog suda.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste li tom prilikom potvrdili da izjavom koju ste dali 20. avgusta 2001. tačna i istinita.

ODGOVOR.

            Da.

OPTUŽBA:

            Želeo bi da se te dve izjave sada uvrste u spisak po pravilu 92 ...

Sekretar:

            Dokazni predmet broj 115.

OPTUŽBA:

            Časni sude Afredita Hajrizi odrasla je u Mitrovici na Kosovu, gde je diplomirala albanski jezik i književnost na prištinskom Univerzitetu. Njen pokojni suprug Adem Hajrizi bio je aktivista za prava kosovskih albanaca i predsednik nezavisne Skupštine kosovskih sindikata. U izjavi gospođe Hajrizi opisuju se zlostavljanja i pretnje koje su srpski zvaničnici uputili njnoj porodici pre početka međunarodnog oružanog sukoba 1999. U izjavi gospođa Hajrizi takođe opisuje događaje koji su se odigrali naveče 24. marta 1999. kad je srpska policija provalila u njenu porodičnu kuću i ustrelila njenog supruga Agima, njenog najstarijeg sina Ilira kome je tada bilo 11 godina i njenu svekrvu.

            Tokom sledećih nekoliko dana gospođa Hajrizi i preživela deca krila su se u 4 ... u Mitrovici sve dok srpske snage nisu počele spaljivati kuće i proterivati kosovske albance iz te četvrti 28. marta 99. Gospođa Hajrizi i njena porodica pridružili su se koloni ljudi i pobegli u selo Žabare. Nakon tri dana provedenih u selu Žabare srpske snage prisilili su kosovske alabance u tom selu da se vrate u Mitrovicu. Nakon nekoliko dana u Mitrovici gopođa Hajrizi i njena porodica ukrcali su se u autobuse koje su srpske vlasti organizovale da bi se kosovski albanci prevezli u Crnu Goru. Hvala.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću imate li pitanja za ovu svedokinju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospođo Hajrizi s obzirom na stvari ... tragičan gubitak koji vas je zadesio ja ću ograničiti svoja pitanja samo na nekoliko najnužnijih. U .. izjavi na strani tri 3 i 4 pasusu vi govorite o tome pročitaću deo pasusa i jednog i drugog. Trebalo mi je oko 10 minuta da dođem do mesta susreta. To se događalo posle ovog tragičnog događaja.... srpski mi vojnici nisu učinili ništa nažao. Ali sam ponekad morala da čekam i da se sakrijem kako bi propustila da prođu to je već subjektivno, suština je srpski vojnici mi nisu učinili ništa nažao. Tačnije u sledećem pasusu govorite o svom brtu koji je tu došao po vas taksijem. Na kraju tog pasusa kažete na oko 10 metara otprilike udaljenosti između mene i vas u ovom trenutku. Na oko 10 metara udaljenosti nalazili su se neki policajci ali nam oni nisu učinili ništa nažao. Dakle, vojnici policajci po vašem opisu se ponašali normalno, niko vam od njih nažao nije učinio a opis događaja koji ste dali koji je tragičan jer ste u njemu izgubili i sina, i muža i njegovu majku da li je jasno da su to učinili kriminalci. Da to nije učinila nijedna ni vojna ni policijska jedinica.

ODGOVOR:

            Vaše prvo pitanje nije mi jasno da li ga možete ponoviti. A zatim ću odgovoriti na ovo drugo pitanje. O tome da mi trebalo 10 minuta nije mi sasvim jasno našto ciljate u vezi tih 10 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            To nije bitno ja sam to citirao vaš tekst izjave. Preskočiću tu rečenicu ona je počela ja sam je radi identifikacije pasusa pročitao. Suština koju sam pročitao je: srpski vojnici mi nisu učinili ništa nažao to stoji u trećem pasusu a u četrvtom pasusu na 10 metara su se nalazili neki policajci ali nam oni nisu učinili ništa nažao. Dakle, vi ovde govorite i o vojnicima i policajcima koji vam nisu učinili ništa nažao. Imajući dakle to u vidu pošto pretpostavljam.

Izvolite gospodine Seksun:

OPTUŽBA:

            Želeo bi da budemo sigurni da je to jasno svedokinji. Gospodin Milošević ovog časa govori o drugoj izjavi ove svedokinje.

SUDIJA.

            Da, ajde da pokušamo to ovako formulisati samo trenutak molim vas. Prema mom, svatanju vama je iznešena sledeća tvrdnja. Vojnici i policija vam nisu naudili, kada ste odlazili sa lica mesta. Da li je to tačno.

SVEDOK:

            Optuženi kaže nešto što je utopija. Činjenica da smo zlostavljani i napadnuti u našem vlastitom domu kao nedužni građani. Činjenica da je dete od 11 godina i starica od 65 godina koja nikome nije učinila ništa nažao, i nije bila odgovorna za ništa što se dogodilo na Kosovu za genocid počinjen nad našim ljudima to pokazuje da srpska policija nije došla da nas spase.

SUDIJA:

            Dozvolite mi da vas prekinem bez obzira na to da li ste vi slažete ili ne iznešena je tvrdnja da u vašoj izjavi stoji da vam ti ljudi nisu naudili, to je znači nakon ubistava i vama se sugeriše i mislim da je to poenta pitanja da zločine nisu počinili policijske niti vojne jedinice. Sugerirano je da se radilo o nekoj vrsti kriminalaca. E sada, možete li identifikovati ljude odgovorne za ubistva. Da li možete reći ko su oni bili.

ODGOVOR:

            Da, odgovorno kažem da mogu identifikovati počinitelje jer 10 minuta pre nego što je počinjen zločin moj muž ih je veoma dobro prepoznao, jer smo pred našom kućom videli parkirana dva crna vozila. Videli smo šestoricu Miloševićevih pulena u automobilu a još 6 ih je došlo u dvorište. Moj muž ih je prepoznao njih četvoricu, Nenada Pavićevića našeg prvog komšiju, Dejana Bobana i Ratka Antonijevića. Znači, moj muž je prepoznao tu četvoricu, ostale nije prepoznao. Dvojicu od njih ja dobro poznajem. Kad je reč o Dejanu i Ratku njih ne znam.

SUDIJA:

            Spomenuli ste četvoro ljudi Dejana, Bobana recite što su ti ljudi bili, šta su oni radili.

ODGOVOR:

            Nenad Pavićević je sin Dragice, on je bio bez oca, neko koga sam poznavala još od 79. godine kad je bio tek dečak. Dobro sam ih poznavala jer sam živela u toj četvrti u toj kući 15 godina u kontinuitetu. Ja dobro znam ko su oni bili i kakav im je mentalitet. Mi smo bili komšije, oni bi po kraj nas prolazili a ne bi nas pozdravljali.

SUDIJA:

            Ali recite nam šta su oni bili po zanimanju.

ODGOVOR:

            Njegova majka radila je kao prodavačica u jednom dućanu u Mitrovici. Pavićevićeva majka Dragica bila je prodavačica, a Nenad je bio učenik srednje škole. Nakon što je maturirao svi Srbi koji nisu mogli naći posao i koji nisu imali ništa bolje da rade regrutirani su u srpsku policiju sa jedinim ciljem da počinjavaju zločine nad nedužnim albancima. Nenad Pavićević bio je jedan od takvih.

SUDIJA:

            A drugi kojeg ste spomenuli šta su oni bili.

ODGOVOR:

            Ovaj drugi Boban njega nisam dobro poznavala sve dok ga moj muž nije pokazao ko je on. Znači, zadnje dve ili tri godine on se bavio kriminalnim aktivnostima. Boban je bio Nenadova desna ruka. Ja sam vlastitim očima videla kako su oni usred tržnice malteretirali albance zatvarali ih, uvek su se bavili takvim stvarima, čak i mala deca u Mitrovici znaju Nenada i Bobana. Kao što sam rekla nisam ga poznavala lično kao što sam poznavala Nenada koji je bio moj komšija, ali gledala sam šta rade svakog dana Albancima. Ja sam sa svog balkona mogla videti kako iz automobila iznose stvari koje su opljačkali albancima i unose ih u Nenadovu kuću.

SUDIJA:

            Hvala.

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja želim da se razjasnimo oko činjenica. Svedokinja je u svojoj izjavi opisala događaj. Da li sam ja dobro razumeo ovo što ste vi opisali ubistvo u vašoj kući prema onome što vi sami kažete to su izvršili vaši susedi. Je li tako ili nije.

ODGOVOR:

            Da, moj komšija zajedno sa 7 drugih kriminalaca koji su saučesnici a po naređenjima optuženog. Ja mislim da su oni delovali po naređenjima svojih nadređenih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne ulazimo u to šta je mišljenje ja, želim da utvrdim činjenice. Dakle, potvrdili ste da su to učinili vaši susedi uz još nekoliko kriminalaca tako vi tvrdite. To je očigledno ono što sam vas i pitao. A pitao sam vas da li ste svesni činjenice da to nije učinila nikakva policijska niti vojna jedinica, već kriminalci.

SUDIJA:

            Svedokinja je odgovorila na pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u vašoj izjavi dakle, kada pominjete policijsku jedinicu ili vojnu jedinicu vi pominjete kasnije na ulici i u kontaktima koje ste imali sa svojim bratom vi kažete da vam ni vojnici ni policajci nisu učinili ništa nažao. Je li tako ili ne.

SUDIJA:

            Već smo kroz to prošli.

SVEDOKINjA:

            Molim vas časni sude ako mi dopuštate Nenad Pavićević bio je policajac u to vreme, u vreme kada je počinjen zločin u mojoj kući. Optuženi ne može reći da policija nije to uradila jer to je urađeno u saradnji sa srpskom policijom i drugim kriminalcima. Nije istina da policija nije to učinila. Nenad i Dejan su obojica u tom trenutku bili policajci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Gospođo Hajrizi, da li možda znate da je i policija i vojska u toku tog rata od 78 dana imala naredbu i izvršavala tu naredbu da je hapsila ljude koji su činili takve zločine uključujući.

SUDIJA:

            Nije na svedokinji da o tome govori. Ona opisuje ono što je videla i čula.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, ja sada moram da je pitam stvari koje sam dobio kao informaciju dakle, pitam vas ovo zbog toga što u izveštaju koji sam ja dobio od svojih saradnika piše da policajci koje ste vi naveli kao odgovorne za ubistva, da su toga dana bili na Gazivodama da sačekaju iz Crne Gore rodbinu poginulog kolege Maraša, to piše, i u toj ekipi su nabrojani veliki broj njih na čelu sa svojim komandirom. Da li ste vi sigurni kada tvrdite da su upravo ovi ljudi koje ste pominjali bili istovremeno u vašoj kući.

ODGOVOR.

            Vaši doušnici su prilično slabi, poslali su vam vrlo netačne informacije. Ja sam sto posto sigurna da su ti ljudi bili tamo u mojoj kući. Ja to mogu dokazati videla sam pred mojom kućom Nenada Pavićevića koga poznajem 20 godina, i njegovog prijatelja Bobana. Ja vam kažem videla sam i Dejana i Ratka Antonijevića koga nisam poznavala i ne poznajem ga ni danas. Tako da i dalje tvrdim da su vaše informacije netačne. Mogu to dokazati i nekom drugom činjenicom. Ja sam bila na tavanu moje kuće sa ... dece i jasno sam čula glas moje svekrve kako kaže Nenade pa kako možeš ubiti mog sina. Možete me pitati da li su oni bili maskirani i ja vam mogu reći da su oni ljudi koji su stajali ispred moje kuće i 6 policajaca da oni nisu bili maskirani. Imali su crne beretke lica sam dobro mogla videti. Svi se oni mogu identifikovati ... ulica te noći bila osvetljena. Vaši doušnici su vam sigurno rekli gde se nalazi moja kuća. Moja kuća je u centru grada preko puta moje kuće su neki dućani koji su takođe bili veoma dobro osvetljeni te noći. Sa mesta gde sam stajala kod prozora mogla sam veoma dobro videti ko su ti ljudi. Tako da ponavljam da su vaše informacije netačne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam samo tražio odgovor na to pitanje, dobio sam ga. Da li ste vi bili prisutni sutra kada je istražni sudija Vesna Ristić izašla na lice mesta i napravila istragu u vezi s tim ubistvom. Iz informacija koje sam ja dobio juče piše: da je istražni sudija Vesna Ristić da je s njom bio jedan lekar Albanac da je na istragu izašao i taj pomenuti Pavićević.

SUDIJA:

Samo trenutak, dozvolite da svedokinja prvo odgovori na to. Da li ste bili prisutni kada je došao istražni sudija u kuću.

SVEDOK:

            Ne.

MEJ:

            Sledeće pitanje. Ona nije bila prisutna prema tome ne može vam pomoći oko toga. Dakle, sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato posle toga, dakle da su u istrazi nađeni veliki broj čaura kalibra 7,62 kineske proizvodnje za automatsku pušku i par čaura pištoljske municije 7,65. Da li vam je neko dao izveštaj istražnog sudije?

SVEDOK:

            Gde je nađeno to oružje?

MEJ:

            Molim vas samo odgovorite na pitanje, brže ćemo napredovati. Da li ste vi dobili izveštaj, bilo kakav izveštaj bilo kakvog istražnog sudije?

SVEDOK:

            Ne, nikada.

MEJ:

            Sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je ovaj slučaj prijavio ujak vaš ili vašeg supruga Plana i to predsedniku Okružnog suda ovde piše M. Jovanoviću. Da li je tako prijavljen ovaj zločin?

SVEDOK:

            Vi imate pogrešne informacije. Meni nije ujak, on je sin moje tetke Skender Plane i on je sledećeg dana obukao uniformu i od 8 sati ujutru je patrolirao pred našom kućom. Kada je došao istražni sudija i pitao da li bi neko od rođaka porodice mogao da uđe i identifikuje leševe, dakle da uđe treći put jer prvi put se ušlo kada je počinjen zločin, drugi put kada je posle toga Nenad Pavićević ponovo ušao usred noći, opljačkao, uzeo sve vredne stvari i ukrao dokumenta i treći put kada je on promenio uniformu, patrolirao pred vratima u nadi da ću se ja pojaviti. Onda je došla istražni sudija i pitao ko je rođak ove porodice i želi da identifikuje leševe. Tada je Skender Plana rekao ja sam, a onda je Nenad Pavićević odgovorio: zašto si došao i pretvaraš se da si blizak rođak. A on je rekao, Nenad Pavićević je pitao gde je Dita i njeno dvoje dece, a onda je ovaj  odgovorio zato što je Agin HAjrizi moj blizak rođak. To je istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne ulazim u to da li je ujak ili sin ujaka. Dakle, on je bio prisutan tamo tokom istrage. Još jedno pitanje u vezi sa tim. Da li se taj istražni postupak vodi pred okružnim sudom u Kosovskoj Mitrovici.

SVEDOK:

            Sve što radi Okružni sud u Mitrovici je čista formalnost jer sudija na okružnom sudu u Mitrovici je jako dobro informisan kao što zna i optuženi jako dobro da sve što se desilo u mojoj kući nije slučajnost. Oni su posle toga došli samo iz formalnih razloga jer oni su jako dobro znali ko je trebao da bude ubijen te noći. Dva najuglednija aktivista u Mitrovici su ubijeni zato što su se zalagali za svoj narod i za radne ljude, a nikada nisu nikome naudili. Tako da je pojava sudije bila najobičnija formalnost.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E, niste razumeli moje pitanje. Pitao sam da li se sada vodi postupak u vezi sa tim ubistvom  u okružnom sudu u Kosovskoj Mitrovici.

MEJ:

            Možete li nam pomoći oko toga vrlo kratko molim vas.

SVEDOK:

            Jako sam dobro shvatila pitanje i dala sam odgovor na prvo pitanje.

MEJ:

            Možete li nam reći, možda vi to ne znate ali da li znate da li se nastavila istraga ili nije?

SVEDOK:

            U avgustu 2000. godine bila sam prisutna kada je izricana presuda Lazaru Gligorovskom i Nenadu Pavićeviću koji su bili odsutni. Znači u njihovom odsustvu je izrečena presuda. Nakon 2,5 sata rekla sam i ponovo kažem da je ubistvo koje je počinio Gligorovski u odnosu na moju porodicu, a bili smo prisutni ja i moj svekar on je pokušao da ubije i nas ali policija je došla. Posle 3 sata u kuću Lazara Gligorovskog i rekla mu jasno kada si koristio pušku i zašto nisi obavio svoju dužnost. Ja sam bila prisutna tokom tog suđenja 2000. Bila sam tamo i bio je prisutan švedski istražitelj i po njegovim tvrdnjama Lazar Gligorovski je proglašen nevinim, a Nenad Pavićević je osuđen na 20 godina zatvora. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zato sam i pitao da li je vođen postupak pred sudom u Kosovskoj Mitrovici.

ROBINSON:

            Da li je vođen bilo kakav drugi postupak u vezi sa bilo kojom drugom osobom koja je učestvovala u ovom ubistvu?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...(mikrofon gospodine Milošević).

MEJ:

            Ne mogu vas čuti, molim vas uključite mikrofon.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad se valjda čuje jel.

MEJ:

            Čuje se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U izjavi datog 3. juna 99. godine opisujući prvi dan NATO bombardovanja navodite: odvela sam porodicu u sklonište ispod stepeništa koje smo ranije pripremili. Kada ste pripremili ovo sklonište o kome govorite?

SVEDOK:

            Nisam rekla da smo otišli u sklonište. Ostali smo u svojoj kući, a napravili smo sklonipte pod stepenicama naše kuće. Dakle, ispod prvog sprata. Nigde nismo išli, bili smo u svojoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa nisam ni rekao da ste negde išli, pročitao sam vam vašu izjavu i pročitao vam upravo rečenicu: odvela sam porodicu u sklonište ispod stepeništa.

MEJ:

            Na kojoj  ste stranici gospodine Milošević?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kod mene to je na strani 5 u prvom pasusu, u sedmom redu. Odvela sam porodicu u sklonište ispod stepeništa koje smo ranije pripremili. A moje pitanje je bilo samo kada ste pripremili ovo sklonište o kome govorite. Sad ste ga ponovo pomenuli.

SVEDOK:

            Reći ću vam kako smo sklonište imali. Moj sin Iliri je uzeo tepih iz kuće iz sobe i prostro ga jer on se kao dete bojao i mislio je da mu je bezbednije da bude ispod stepenica. I tu je stavio nekoliko komada drveta tako da deca mogu da se podvuku pod stepenice prvog sprata. To je sklonište o kojem sam govorila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam razumeo da se o tome radi jer ste govorili o skloništu. Pisali ste o skloništu. Gospođo Hajrizi vi ste intelektualka, vaš muž je bio intelektualac. Da li ste vi svesni ko je gurnuo građane Kosova u rat koji je proizveo ove tragične događaje?

MEJ:

            Ne, ne, ovo nije pitanje za svedokinju. To je  pitanje o kojem će odlučiti ovo raspravno veće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro gospodine Mej, nemam više pitanja.

MEJ:

            Da gospodine Kej izvolite.

KEJ:

            Ako mogu da postavim nekoliko pitanja u vezi, samo u vezi sa Nenadom Pavićevićem.  On je bio vaš komšija je li tako?

SVEDOK:

            Da.

KEJ:

            Njegova majka je živela u susednoj kući, je li to tačno?

SVEDOK:

            Delio nas je samo jedan zid.

KEJ:

            Njegova porodica je živela tamo mnogo godina. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Porodica moga muža je došla pre 100  godina i oni su dobro znali odakle su oni jer su mnogo godina živeli zajedno.

KEJ:

            Majka Nenada Pavićevića nije održavala prijateljske odnose sa vašom porodicom.

SVEDOK:

            Nikada nismo imali loše odnose ili dobre odnose.

KEJ:

            Da li je njegova majka bacala otpatke i đubre na vaše imanje.

SVEDOK:

            Ne. Nenadova majka ne, ali Dragica dakle njegova majka je kako mi je pričala moja svekrva jer ja tamo nisam bila u to vreme dakle, Dragica je podučavala svoga sina, šestogodišnjeg sina da to radi i njen sin je bacao nekakve lekove u moje dvorište i u bunar u dvorištu zato što nije mogla da pije vodu.

KEJ:

            I vi govorite o Nenadu Pavićeviću.

SVEDOK:

            Da. Nenad Pavićević i njegova majka.

KEJ:

            Dakle, od najranijeg doba Nenad  Pavićević je stvarao probleme vašoj porodici, je li to tačno.

SVEDOK:

            Osoba koja postane zločinac i počini zločine kakve je on činio mora da ima takvu majku jer mi imamo izreku: gde počinje obrazovanje dece, počinje 20 godina pre nego što se rode da bi ste imali dobro vaspitano dete morate imati dobro vaspitane roditelje, a ovaj  čovek je bio poreklom iz porodice koja je prirodno imala krivične zločinačke tendencije. Majka je bila takva i na taj način je vaspitala ovo dete.

KEJ:

            Dakle, može se reći da je Nenad pavićević kao vaš komšija imao loše odnose sa vašom porodicom i izazivao nevolje vašoj porodici.

SVEDOK:

            Ne mogu to reći. Nikada se nismo uplitali u njihove poslove niti smo na bilo koji način provocirali. Pre toga nikada nismo imali nikakve međuporodične probleme. Oni su se tako ponašali , oni nisu razgovarali sa svojim komšijama, nisu ih pozdravljali ali nismo imali nikakav sukob između naše dve porodice.

KEJ:

            Nemam više pitanja.

OPTUŽBA:

            Gospođo Hajrizi nekoliko pitanja za vas. Molim vas da pokušate da odgovarate kratko ako je to moguće da bismo mogli još efikasnije da napredujemo. Samo da pojasnim neke stvari na kojeje ukazao gospodin Kej. Gospodin Kej vas je pitao da li je Nenad Pavićević živeo odmah pored vaše porodice. Dakle, u komšiluku. Vaš odgovor je bio da. Želim da pojasnimo, ko je porodice, da li je reč o porodičnoj kući u kojoj ste živeli sa svojim mužem i decom ili u porodičnoj kući u kojoj je odrastao vaš muž pre nego što se oženio sa vama. Dakle,  u kojoj je živela vaša svekrva pre nego što je umrla.

SVEDOK:

            Izvinite nisam shvatila pitanje, da li možete da ga ponovite.

OPTUŽBA:

            Gospodin Kej vas je pitao da li su Nenad Pavićević i njegova majka živeli u komšiluku u kući do kuće vaše porodice i vaš odgovor je bio da.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Međutim, kada ste rekli da su gospodin Pavićević i njegova majka živeli u komšiluku prve komšije vaše porodice da li ste pri tom mislili na kuću u kojoj ste živeli vi, vaš muž i vaša deca ili ste mislili na kuću u kojoj je živela šira porodica vašeg muža i u kojoj je on odrastao.

SVEDOK:

            Govorim o kući u kojoj smo živeli moj muž i ja.

OPTUŽBA:

            Pomenuli ste da je gospodin Nenad Pavićević još kao dete ubacivao neke stvari u bunar, vaše porodice.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Kao što je rekao gospodin Kej, on je izazivao nevolje. Vašoj porodici.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            I onda kada je taj mladić odrastao i završio školu on se zaposlio u srpskoj policiji. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da govorimo o noći kada su ubijeni vaš muž, vaš sin i vaša sverkva. Pomenuli ste čoveka po imenu Boban koji je bio prisutan zajedno sa Nenadom. Da li je taj čovek kojeg ste poznavali pod imenom Boban takođe bio policajac.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            A pre nego što je došlo do ubistva te noći. Da li ste tog čoveka kojeg ste znali po imenu Boban videli kako stoji pred vašom kućom pored dva automobila.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            U odgovoru na jedno od pitanja koje vam je postavljeno vi ste rekli da su dva najuglednija aktivista u Mitrovici ubijeni, te noći. Vaš muž je ubijen odmah nakon početka NATO bombardovanja, da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            To je bilo uveče 24. marta ili rano ujutru 25. marta 99. godine.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:       

            Pored vašeg muža a na njega ćemo se vratiti za par trenutaka. Dakle, pored vašeg muža koji je drugi ugledni aktivista u MItrovici koji je ubijen te noći.

SVEDOK:

            Drugi aktivista u Mitrovici koji je ubijen iste noći bio je nastavnik ili profesor Latif Beriša koji je bio predsednik Kosovske demokratske lige za Mitrovicu.

OPTUŽBA:

            Koliko je udaljena kuća gospodina Beriše od vaše kuće.

SVEDOK:

            Mogu reći da je u istom pravcu kao naša kuća, deli nas reka. On je živeo u selu Suvi Dol nedaleko od Mitrovice. Dakle, u predgrađu grada.

OPTUŽBA:

            Recite nam odprilike u kilometrima ili u stotinama metara.

SVEDOK:

            Ne bih rekla da je bilo više od dva kilometra.

OPTUŽBA:

            Pre nego što je ubijen vaš muž Agim Hajrizi te noći šta je on bio po zanimanju.

SVEDOK:

            Profesija moga muža 1985. godine je bila vezana sa kompjuterskim delom u tvornici akumulatora u Mitrovici. 1989. godine svi Albanci su otpušteni sa posla masovno, otpustio ih je srpski režim Miloševića, dakle Miloševićev režim. Nakon 1989. godine došla je glad, bila je vrlo teška društvena situacija u našem grau jer Mitrovica je industrijski grad, živi od industrije, a sve tvprnice su zatvorene i ljudi nisu imali od čega da žive.

MEJ:

            Gospodine Sakson moramo da idemo dalje.

OPTUŽBA:

            Pre nego što je vaš muž ubijen šta je radio, kako je provodio vreme. Dakle, 1998. i u prvoj polovini 99. godine.

SVEDOK:

            1998. i 99. godine je bio na čelu Skupštine nezavisnih sindikata Kosova. Dakle, bio je u službi radne klase i siromašnih slojeva albanskog stanovniptva.

OPTUŽBA:

            Moje poslednje pitanje, pre npoći kada je ubijen koliko puta je otprilike vaš muž bio pritvaran, koliko puta su ga pritvarale srpske vlasti.

SVEDOK:

            Bilo je mnogo slučajeva, nije moguće da to izbrojim. Mnogo puta su ga odvodili od kuće, zatvarali su ga na ulici i tukli, držali u zatvoru do 18 sati, tukli su ga pred našom decom. Jednom u avgustu 98. godine zajedno sa mojim mlađim sinom koji je u to vreme imao 5 godina oko 5 kilometara od kuće, 4 policijska vozila koje je predvodio Nenad Pavićević zaustavili su moga muža, uhapsili su ga i rekli mu da svoje petogodišnje dete stavi u policijski auto takođe, a pošto je on to odbio moje dete je ostavljeno na milost i nemilost na sred puta, moj muž je uhapšen a naše isprepadano dete se samo vratilo kući i rekao mi je mama Nenad je odveo tatu. To je bio jedan slučaj a bilo je mnogo slučajeva kada su ga hapsili i maltretirali.

OPTUŽBA:

            Nemam više pitanja.

KVON:

            Gospodine Sekson, pitam se da li bi tužilaštvo moglo u dogledno vreme da dostavi veću presudu koju je pominjala gospođa Hajrizi ranije. Presudu protiv Nenada Pavićevića.

SEKSON:

            Da mi ćemo se pobrinuti za to.

MEJ:

            Gospođo Hajrizi pomozite nam oko sledećeg ako možete.

SVEDOK:

            Da, časni sude. Da se vratimo na noć ubistva. Rekli ste da su na ulici gorela ulična svetla, je li to tačno?

OPTUŽBA:

            I takođe da li je tačno da su prodavnice ...takođe bile osvetljene.

SVEDOK:

            Da, tačno je.

SUDIJA:

            Rekli ste da ljudi nisu bili maskirani i da su imali crne beretke.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Možete li nam reći da li su nosili uniforme ili nisu. Kako su bili obučeni.

SVEDOK:

            Bili su uniformisani.

SUDIJA:

            Kakve su bile uniforme?

SVEDOK:

            Bile su tamno-plave uniforme sa maskirnim uzorkom i crne beretke na glavi.

MEJ:

            Hvala vam. Hvala vam što ste došli pred Međunarodni sud da svedočite. Gospođo Hajrizi sada možete ići.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li mogu da pitam gospodine Mej

MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naknadno ispitivanje tužioca koje

MEJ:

            Ne čujemo vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Interesuje me šta znači ovo naknadno ispitivanje svedokinje od strane tužioca, ispitivanje koje nema nikakve veze sa mojim unakrsnim ispitivanjem. Da li to znači da on posle unakrsnog ispitivanja sprovodi deo glavnog ispitivanja koji ne želi da sprovodi zbog specifičnosti tretmana ovih pismenih izjava.

MEJ:

            Pravilo je da tužilaštvo ima pravo kao i uvek za dodatno ispitivanje i oni imajupravo da dodatno ispituju svedoka nakon vašeg unakrsnog ispitivanja. vaše unakrsno ispitivanje bilo je usmereno tako da pokaže da su oni koji su učestvovali u tom ubistvu bili zločinci. Dodatno ispitivanje je bilo usmereno da pokaže da je suprug svedokinje koji je ubijen bio aktivista i da je ubijen još jedan aktivista noći. To je relevantno i za nas će to biti bitno da razmotrimo kada za to dođe vreme. Dakle, odgovor je tužilaštvo ima pravo na dodatno ispitivanje po pitanjima koja su pokrenuta tokom unakrsnog ispitivanja i može da postavlja relevantna pitanja koja su u vezi sa tim.

            Molim sledećeg svedoka.

OPTUŽBA:

            Hvala. optužba poziva Mehmeta Halila.

SUDIJA:

            Moram reći da ćemo raditi do nešto iza 11 sati i imati jednu pauzu. Nakon toga nastaviti rad do 1 sat.

OPTUŽBA:

            Časni sude ne znam da li ste dobili naš sažetak.

SUDIJA:

            Ne, dobićemo ga kasnije.

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

SUDIJA:

            Izvolite sesti.

OPTUŽBA:

            Gospodine Alija da li je vama  56 godina.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            I vi ste musliman po veri, a Albanac po nacionalnosti.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Gde ste živeli u martu 1999. godine?

SVEDOK:

            U Prištini. U četvrti Oldrajt Primale.

OPTUŽBA:

            Jeste li oženjeni.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Koliko dece imate?

SVEDOK:

            Imam 6 vlastite dece i još jednog usvojenog.

OPTUŽBA:

            Šta ste po zanimanju.

SVEDOK:

            Ja sam građevinski inženjer.

OPTUŽBA:

            Vi imate svoj vlastiti, vlastitu firmu u zadnjih 20-tak godina.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li su pripadnici tužilaštva uzeli od vas izjavu 3. jula 2001.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li ste vi videli prevod te izjave na albanski jezik 2. februara 2002.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            U vašoj izjavi vi spominjete i neke fotografije i druge dokumente.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Da li ste se pojavili pred predsedavajućim službenikom ovoga suda i svečano izjavili da je sadržaj vaše izjave tačan i istinit po vašem najboljem izdanju i sećanju.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Molim da se izjava zajedno sa dodacima da i uvrsti u spis. Vi ste rekli da ste živeli u KODRA ETERMALE. Da li je to selo ili je to neki deo Prištine.

SVEDOK:

            To je jedna četvrt u Prištini. Zove se Kodra Etrimave.

OPTUŽBA:

            Znači to nije zasebno selo.

SVEDOK:

            Ne.

OPTUŽBA:

            Vi ste inače iz opštine Podujevo zar ne.

SVEDOK:

            Da iz sela Hertic u opštini Podujevo.

OPTUŽBA:

            I onda ste iz Hertica preselili se u Prištinu. Izvinjavam se nismo još dobili dokazni broj.

SEKRETAR:

            Dokazni broj 116.

OPTUŽBA:

            Hvala. Časni sude Priština se može naći u dokaznom predmetu 83, karta broj 7. Evo vrlo se jasno vidi. To je veliki žuti grad, a Hertica se nalazi na istoj karti. Negde pri sredini, malo ispred brojke 3, znači 3 i 10 su kordinate i tu možete naći Hertice.

            A sada dozvolite mi da ukratko ispričam najvažnije delove izjave ovog svedoka. Časni sude u izjavi koja je uvrštena u spis ovaj svedok opisuje opresiju koju su nad Albancima vršili Srbi tokom 90-tih. To obuhvata i izbacivanje Albanaca iz škola. To je dovelo do toga da se osnivaju kućne škole. Jedna takva škola bila je organizovana u kući ovog svedoka. Srpska policija pokušala je tu školu zatvoriti u više navrata. Svedok opisuje kako on, učitelji i učenici su proživljavali zlostavljanja srpske policije. Takođe, opisuju incidente u kojima je pretučen. Kao rezultat tih incidenata svedok je poslao svoju užu porodicu, osim svoje supruge u Nemačku kako bi tamo bili na sigurnom. Svedok takođe kaže da se pridružio OVK godine 1991. neposredno pre početka bombardovanja NATO pakta on se nalazio u brdima u blizini Podujeva kao pripadnik OVK. Dobio je informaciju da srpske snage proteruju ljude iz sela i gradova oko Prištine, a zatim odprilike 25. marta i ovde moram reći da se ovde radi o jednoj ispravci. U izjavi se govori o datumu 28. mart. Svedok se dakle vratio svojoj kući sa još 9 pripadnika njegove porodice koji su takođe imali veze sa OVK. Međutim, odprilike 26. marta a ne 30. marta kao što to stoji u izjavi video je srpske snage i policiju kako proteruju albanske civile iz Prištine.

            Oko njegove kuće i njegovog dvorišta nalazilo se odprilike 10.000 civila iz sela u okolici Prištine. Ti civili tražili su od svedoka da im pomogne u potrazi za drugima koji su se izgubili, bili ubijeni ili ranjeni u tom području. 28. marta svedok je video srpsku policiju kako tera civile i puca na njih. On kaže da je tom prilikom streljano najmanje 12, 13 civila. On opisuje kako je policija okupila civile na jednoj livadi gde su bili prisiljeni da leže. Kasnije su pušteni i upućeni da idu na prištinsku željezničku stanicu. To im je rekla policija. Svedok u svojoj izjavi opisuje da su ljudi u njegovom dvorištu bili uplašeni onime šta su videli. Neki od njih su otišli, odprilike 300 ih je ostalo. Srpske snage opkolile su tu četvrt i svedok je video kako policija ubija dvojicu ljudi. Policija je zatim pokušala na silu ući u svedokovo dvorište, a svedok i grupa drugih pripadnika OVK uzvratili su vatru. Kasnije tog poslepodneva došla su dva srpska tenka i prošla kroz vrata što je prouzrokovalo  povlačenje OVK. Njegova kuća je u potpunosti srušena. Te noći svedok je rekao civilima da idu prema železničkoj stanici. Svedok je nastavio sa svojim aktivnostima OVK do kraja rata. Ovo je veoma kratak sažetak svedočenja ovog svedoka kako bi se unakrsno ispitivanje stavilo u kontekst. Hvala.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Vaša aktivnost je počela kako tvrdite od škola.

SVEDOK:

            Na terenu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da su albanska deca izbačena iz škola!

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto to tvrdite kad znate da to nije istina?!

SVEDOK:

            Kako možete reći da to nije istina!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu da kažem da nije istina zato što činjenice govore drugo, da li je vama poznato da su vaši političari naredili da izađu deca iz škola jer nisu hteli da uče škole po programu koji je važio za svu decu u Srbiji, da li znate to?!

SVEDOK:

            Znamo da je 90-tim, godine 1991. došlo do toga da ste vi počeli menjati školski program i niste ga dali na albanskom nego se moglo učiti samo na srpskom. Tačno je to da naši učenici nisu želeli učiti po srpskom školskom programu. Ja to znam na svojim ... i doveo sam međunarodne posmatrače.

            Ne razume se, istovremeno ide prevod svedoka i govor S. Miloševića!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            .......... zato što nisu želeli da uče po srpskom školskom programu.

SVEDOK:

            Oni su silom uklonjeni iz škole od strane policije i zatim su sprečili da uđu natrag u školu. U junu 1991. godine kad su učenici došli na ispite policija je zatvorila vrata škole, pretukla ih i nije im dopustila da uđu u školu, niti učenicima niti učiteljima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Opredelite se šta je istina, da li je istina da nisu hteli da uče po, kako kažete, srpskom školskom programu ili da ih je neko izbacio iz škola. Da li jedno ili drugo?!

SVEDOK:

            Istina je da su oni napustili školu zato jer nisu želeli učiti srpski školski program, a vaša srpska vojska i policija i režim nije im dozvolio da se vrate u školu pre nego što prihvate nastavu na srpskom jeziku i po srpskim programima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da ne postoji nikakav program poseban za Kosovo, da su sva deca u Srbiji učila školu po istom programu?

SVEDOK:

            Mi znamo da smo mi imali naš vlastiti školski program. Ja sam u školi učio po školskom programu za Kosovo. Ali 1991. godine ti su programi ukinuti i vi ste pokušali nas prisiliti nas da prihvatimo vaše srpske školske programe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto Mađarima nije smetalo da uče po tom programu koji su za svu decu, ili Slovacima, ili nekoj drugoj, ili Bugarima, nego samo vama?

SUDIJA:

            Nije na svedoku da odgovara na to pitanje.

Ne morate odgovarati na pitanja!

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle napustili su Albanci škole jer nisu hteli da uče po srpskom školskom programu. Da li znate da je do 23. marta 1999. koliko bilo učenika u vašem gradu Prištini na srpskom, a kolikona albanskom jeziku, u državnim školama?

SVEDOK:

            Nije mi to pitanje jasno, možete li ponoviti?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su se Albanska deca na Kosovu sva školovala na albanskom jeziku, sva koja su išla u državne škole školovala na albanskom jeziku?

SVEDOK:

            Do godine 1991. oni su išli u državne škole. Od juna 1991. nadalje sve su škole zatvorene, profesori su otpušteni. Mnogi su otišli u zatvor, policija ih je maltretirala i progonila. Mi imamo dokumente da to dokažemo ukoliko časni sud to želi ja vam mogu dostaviti dokumente.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate li da su na tom vašem mestu na kome visedite sedeli ljudi koji su radili u školama sa 1.200, 1.500 đaka, sa 800 đaka itd. i koji su potvrdili da su radili u

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću nema smisla tu tvrdnju iznositi svedoku, ovaj svedok ne zna šta su rekli drugi svedoci. Ukoliko postoji neka protivurečnost vi, naravno, kada budete iznosili svoje argumente to možete istaknuti, ali to govoriti ovom svedoku nema smisla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema smisla zbog toga što je razlika između neznanja i neistine gospodine Mej, i to velika.

Da li vam je poznato da je u Opštini Priština do 23. marta 1999. godine, dakle, ne govorim o 90-toj godini, ni 91-oj, samo u Opštini Priština ima u osnovnim školama 6.535 đaka koji su učili na srpskom jeziku, a da je na albanskom jeziku u državnim školama, znači Albanci, učilo u osnovnim školama 23.511 đaka, u opštini u kojoj vi živite. Da li znate taj podatak?

SVEDOK:

            Ne, to mi nije poznato, osim toga to nije istina. Taj broj učenika to je broj učenika koji su polazili školu u privatnim kućama. Istina je da se nastava nastavila ali u privatnim kućama i to pod veoma teškim uslovima. Tu se učenici vrlo često pretraživali i na autobusima pretraživali im da li imaju albanske knjige.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi znate za neku albansku decu koja su išla u državne škole posle 90-te, i 91, 92, 93, 95. i 99., da li znate da su albanska deca išla u državne škole?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da albanska deca nisu išla u državne škole?!

SVEDOK:

            Oni su išli u osnovnu školu, osmogodišnju, ali ne u srednje, više ili Univerzitet.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sad ste već napravili jedan ustupak, znači išla su albanska deca u osnovne škole?

SVEDOK:

            Ne, niti jedan učitelj, niti jedan profesor nije dobijao platu od države, svi oni dobijali su platu iz fonda koji je finansiran dobrovoljnim pirlozima, niko od njih nije radio za državu.Nisu imali zdravstveno osiguranje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vas nisam pitao vi odgovarate ovde na moja pitanja.

             Da li su, dakle, išla albanska deca u državne osnovne škole, to vas pitam, samo kažite da ili ne.

SVEDOK:

            Već sam vam rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa da ili ne, da li su išla ili nisu išla?

SVEDOK:

            Ne, nisu išli u državne škole, išli su na nastavu u privatne kuće. Pa zašto smo im mi omogućili da rade u našim kućama ako su to bile državne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, odgovorili ste mi.

            Zato što ste sami rekli da vam nije odgovarao, pojedinima naravno ne svima, jer videli ste koliko hiljada je išlo u škole, nije vam odgovarao programa koji je važio za svu decu u Srbiji. Nije vam odgovarao program iz političkih razloga, zato.

SVEDOK:

            To nije istina, nisam to rekao! Rekao sam da ste vi pormenili program, a mi nismo želeli ići u te škole sa tim programima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koji vam je program bio promenjen, jer bio promenjen program matematike, ili biologije?

SVEDOK:

            Školski program je promenjen u celini, obrazovni program. Prisilili ste nas da govorimo srpski kao službeni jezik na Kosovu, a u školskom programu došlo je do mnogih izmena, ne mogu vam reći koliko izmena ali bilo je mnogih i značajnih izmena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su se albanska deca školovala na srpskom ili albanskom?

SVEDOK:

            Albanskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I po Zakonu i po programu na albanskom su se školovala albanska deca.

SVEDOK:

            Na albanskom jeziku u kućnim školama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I u državnim su se, pročitao sam vam malopre podatak koliko se školovalo na albanskom jeziku, samo u Prištini.

SUDIJA:

            Svedok je osporio ove brojke, samo trenutak molim vas.

            Mi smo već mnogo vremena potrošili na pitanjea obrazovanja, mi smo već vama dali do znanja da smatramo da je to periferno pitanje u ovom predmetu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U ovom konkrentom se veoma mnogo odnosi na škole, a drugo, kako kažete svedok je osporio cifre on nije osporio samo cifre on je osporio uopšte prisustvo albanske dece u školama. On tvrdi da albanska deca nisu išla u škole.

SUDIJA:

            Da, on je rekao gde su oni polagali u škole, idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da ste član OVK, jel tako?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste tačno postavi pripadnik OVK?

SVEDOK:

            To je moja tajna, nema razloga da vam to kažem.

SUDIJA:

            Ima li nekog posebnog razloga zašto je to tajna?  Da li postoji neki razlog da nam vi to ne kažete?

SVEDOK:

            To nije tajna za vas ali je za njega.

SUDIJA:

            Pa recite onda nama.

SVEDOK:

            Od trenutka kad je počelo nasilje na Kosovu. Od trenutka kada je masakrirana porodica Jašari, ne samo ja nego celo albansko stanovništvo mobiliziralo se i odlučilo da nema više života na Kosovu osim ukoliko se ne dignemo na ustanak, jeste li zadovoljni mojim odgovorom?

SUDIJA:

Nemojte nas to pitati, vi ste ovde da govorite istinu i siguran sam da ćete govoriti istinu.

            Samo trenutak. Rekli ste masakr obitelji Jašari, to je bilo 1998. godine, o tome smo čuli iskaze, da li je to tačno? Negde početkom godine, ako se dobro sećam.

SVEDOK:

            U martu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mi smo čuli u ovom sažetku koja je druga strana iznela, da ste vi postali član OVK 1991. godine, jel to tačno?

SVEDOK:

            OVK je započela u martu 1998. i nastavila sa aktivnostima do godine 1999. do oslobađanja Kosova.

OPTUŽBA:

            Časni sude, ako sam ja rekao 1991. to je greška, radi se o tipfeleru, to je moja greška.

KVON:

            A to se nalazi u drugom paragrafu. Svedok kaže da se otprilike 1991. odlučio pridružiti OVK.

OPTUŽBA:

            Da, to bi se možda moglo razjasniti. Ja sam svoju brojku kopirao iz izjave, a mislim da se u izjavi nalazi tipfeler.

SUDIJA:

            U redu, razjasnićemo kad za to dođe vreme, kad je OVK postala operativna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uprvo je to i bilo pitanje, kako ste mogli postati član 91. kad je ova teroristička UČK organizovana mnogo kasnije?

SUDIJA:

            Svedok je odgovorio na to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na koji način ste pristupili UČK?

SVEDOK:

            Pridružio sam se OVK kao načelnik logistike. Moje dužnosti bile su da snabdevam OVK sa svom robom koja  mu je bila potrebna ...... resursa koje smo imali, dakle nije se radilo samo o meni nego o grupi drugih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ste dakle bili glavni čovek zadužen za logistiku, kako kažete, načelnik logistike.

SUDIJA:

            Pa on je to upravo rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je podrazumevalo postavljanje logistike OVK?

SVEDOK:

            Snabdevanje, to je obuhvatalo snabdevanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Čime?

SVEDOK:

            Svim što je bilo potrebno. Svim što sam ja mogao da obezbedim, bilo je mnogo potreba ali nije bilo moguće zadovoljiti sve potrebe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste naveli da ste za OVK nabavljali i neke obaveštajne poslove na teritoriji Prištine u vezi s policijom. Kakve ste obaveštajne poslove obavljali?

SVEDOK:

            Ne zna našta mislite pod tim obaveštajnim poslovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim samo na one koje ste vi spomenuli u svojoj izjavi. Prema tome, pretpostavljam da vi znate našta ste mislili kad ste to rekli.

MEJ:

            Pročitajte taj deo iz izjave tako da svedok zna o čemu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pokušaću da ga nađem pretpostavio sam da svedok zna šta je izjavio, pa ne obeležavam.

MEJ:

            To je na prvoj stranici izjave, drugi paragraf.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Takođe sam mogao da obezbeđujem informacije obaveštajne prirode u pogledu onoga što se događalo sa srpskom policijom u i oko Prištine. To piše u vašoj izjavi.

SVEDOK:

            Kada sam bio u štabu tamo mi smo pratili radio veze srpske policije i čuo sam naređenja iz Beograda da sva sela oko Prištine kao što su Obilić, Orlović, Bavi Mav, sve do Vučitrna, iz sva ta sela treba proterati stanovništvo u pravcu Prištine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite kako su policajci u Prištini preko radio-veze komunicirali sa policajcima u Beogradu?

SVEDOK:

            Ne sa policajcima u Beogradu već Miško Laković je rekao da su naređenja stigla iz Beograda da iz svih sela oko Prištine svo stanovništvo treba proterati u pravcu Prištine. Ne, on je bio načelnik policije u Prištini.

MEJ:

            Vratićemo se na to posle pauze. Samo trenutak.

            Sada ćemo napraviti pauzu. Sad je vreme za pauzu, ... pauzu do 11,30.

 Gospodine Aliu vi vodite računa da tokom pauze ne razgovarate nisakim o svom svedočenju, sve dok ne završite sa svojim svedočenjem, a to uključuje i predstavnike tužilaštva.

 

Pauza

Posle pauze

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta ste vi čuli da je taj komandir koga pominjete rekao?

SVEDOK:

            Nemam ovde traku, ali to je to ono što sam čuo i mislim da sam bio jasan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ste rekli koliko razumem da je on upotrebljavao nekakve šifre.

MEJ:

            On nije rekao šifre.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi tvrdite da je on preko radio stanice obaveštavao policijska odelenja o nekakvim naredbama iz Beograda.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste vi čuli ta ...

SUDIJA:

            Samo trenutak gospodine Miloševiću. Gospodine Aliju, na stranici 5 vaše verzije, u vašoj izjavi u prvom paragrafu vi kažete "naređenje je bilo svim srpskim snagama da albanske civile iz područja Kosovog polja treba proterati. Razgovor je bio na srpskom, međutim mi smo imali šifre koje su Srbi koristili za imena gradova i sela". To je ono što ste vi rekli u vašoj izjavi. Dakle, vama je postavljeno pitanje, šta ste vi tačno čuli i možete li nam pomoći oko ovih šifri?

SVEDOK:

            Pokušao sam da objasnim da putem radio veze smo znali koje su šifre koristili za Prištinu i za Obilić kada su mislili na te gradove. Dakle kada su oni međusobno komunicirali putem radio veze mi smo tačno znali o čemu govore. Dakle izdato je naređenje i ja sam shvatio da je moja kuća ugrožena, jer sam mnogo godina bio meta policijskih napada. Ja sam čak podigao optužnicu protiv policajaca koji su to učinili. To su bili policijci u Miloševićevom režimu. Nikada nisam dobio odgovor. Tako sam znao da sam u opasnosti, poveo sam deset članova svoje porodice, dakle moja porodica se sastojala od deset članova i mi smo krenuli u pravcu Prištine.

SUDIJA:

            Gospodine Aliju da li vi razumete srpski?

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Dakle, ono na šta vi mislite je da su srpska policija, pripadnici srpske policije komunicirali na srpskom, a da su onda imena gradova i sela, za imena gradova i sela koristili neka šifrirana imena koja ste vi razumeli.

SVEDOK:

            Da, imali su šifru za Prištinu. Kada su izdali naređenje policijskim stanicama, to je bilo naređenje da sve stavnovništvo treba biti proterano iz sela u pravcu Prištine i onda su koristili tu šifru za ime grada Prištine.

SUDIJA:

            Hvala vam. Gospodine Miloševiću izvolite nastavite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo ste maločas rekli da ste slušajući razgovor zaključili da vam je porodica ugrožena, a onda ste u sledećoj rečenici ili u istom kontekstu rekli da ste zaključili da vam je porodica ugrožena zato što je vaša kuća ranije bila predmet nekakvih napada. Moje pitanje glasi, jeste li vi zaključili iz onoga što ste čuli u razgovoru da vam je porodica ugrožena ili ste zaključili, kao što ste maločas rekli, da vam je porodica ugrožena zato što je vaša kuća bila predmet napada više puta pre toga? Šta je od toga tačno?

SVEDOK:

            Nije mi jasno vaše pitanje bojim se. Mislim da sam ja jasno objasnio.

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, bilo bi lakše svedocima i uštedeli bismo vreme i vi biste uštedeli vreme ako ne biste ponavljali svedoku odgovor koji je on već dao. Samo postavite svedoku sledeće pitanje. Ljudi to često rade u unakrsnom ispitivanju, ponavljaju odgovore, ali to uzima puno vremena i dovodi do zabune. Dakle imajući to na umu samo mu postavite pitanje na koje želite odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste dakle da je vaša porodica ugrožena zato što je vaša kuća ranije bila više puta predmet napada. Je li to tako?

SVEDOK:

            Da, tačno.

MEJ:

            Ako se ja dobro sećam on je rekao sledeće. On je čuo da je izdato naređenje i došao je do zaključka da je njegova kuća ugrožena. Dakle nakon što je čuo to naređenje to je zaključio, a u prethodnim slučajevima on je bio meta napada. Da li je to tačno gospodine Aliju?

SVEDOK:

            Da to je tačno.

MEJ:

            Dakle on je čuo naređenje, ali zbog tog prethodnog iskustva je zaključio da postoje dobri izgledi da mu se kuća napadne.

SVEDOK:

            Da to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je vaše objašnjenje gospodine Mej, a ne objašnjenje svedoka jer je svedok rekao ...

MEJ:

            To je svedok rekao. Nema svrhe da pokušavate da zbunite svedoka postavljanjem daljih pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne pokušavam da ga zbunim, ja samo pokušavam da dobijem odgovore na svoja pitanja. Od koga ste vi dobili te šifre za koje tvrdite da ste imali za razgovore koje je vodila policija?

 

SVEDOK:

            Mi smo bili profesionalna  vojska. Imali smo pripadnike iz svih profesija, iz svih segmenata života i kao sve druge vojske mogli smo da dođemo do tih šifri i bili smo u stanju da se branimo i da vodimo napade i mi smo znali sve to. Mi nismo ono što vi možda mislite, samo gomila nesposobnih ljudi. Mi smo imali celu hijerarhiju ljudi tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vi o sebi kažete, to ja nisam rekao. Recite mi onda ako ste znali šifre, koje su to bile šifre  na primer za Podujevo, Vučitrn, Suvu Reku, Lapašticu, koje su to bile šifre?

 

SVEDOK:

            To je bilo pre četiri ili pet godina, mislim da se ne sećam šifri sada, jer su se šifre svake sedmice menjale, ponekad i svakog dana.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo što vi tvrdite nije bilo pre četiri, pet godina, nego je bilo pre tri godine. To što vi tvrdite  da se dogodilo.

 

SVEDOK:

            Desilo se tokom 1998-99. godine.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoćete da kažete da ste čuli 98-me godine kako je komandir izdao naređenje za proterivanje Albanaca iz Kosova polja, Obilića, sela Kruševa i Orlovca kako vi pominjete?

 

SVEDOK:

            To je bilo u martu 1999. godine. Ne 98-me, to je bilo u martu 1999.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro i 99-te, pa ipak tada ti građani nisu proterani iz tih mesta. Kako onda povezujete naređenje sa činjenicom da se to nije dogodilo.

 

MEJ:

            Nije na ovom svedoku da odgovori na to. On je svedočio o onome što se desilo. Vi možete da iznesete svoje komentare kada za to dođe trenutak, ali on je rekao ono što on zna i što se desilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekao ne ono što se desilo nego ono što je rekao, a to što je on rekao se nije desilo. U tome i jeste stvar.

 

MEJ:

            Mi ćemo saslušati dokaze o tome kada za to dođe trenutak. Molim da se sada vratimo na svedočenje ovog svedoka.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle vi ne znate ni jednu od tih šifara za koje ste tvrdili da ste ih koristili, upotrebljavali i koje su se menjale kako kažete.

 

MEJ:

            Gospodine Miloševiću, on je rekao da se ne seća. To je rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to i đak kaže kad odgovara pa ne zna, ne znam da li učitelj onda pravi razliku da li se ne seća ili ne zna.

            Recite mi kakve ste aktivnosti vi kao UČK-a preduzimali na području Prištine do 98-me godine?

 

SVEDOK:

            Nije mi jasno vaše pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bili ste član UČK-a. Pitam vas kakve je aktivnosti vaša UČK-a vršila na području Prištine do 98-me i 1998. godine, da kažem.

 

SVEDOK:

            Nismo preduzimali nikakve akcije u podurčju Prištine. Ustvari ni u jednom gradu, jer OVK-a nije htela da dovede stanovništvo u opasnost. OVK-a je bila stacionirana u planinskom području da ne bi dovela stanovništvo ni u kakvu opasnost, sve do trenutka kada je pokrenuta ofanziva na Kačanu i onda je stanovništvo zatražilo pomoć OVK-a i onda je OVK-a došao da pomogne stanovništvu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle sve do tada OVK-a nije vršila nikakve aktivnosti. To vi tvrdite, jesam li vas dobro razumeo?

 

SVEDOK:

            Šta mislite pod aktivnostima?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ono zbog čega ste se organizovali kao OVK-a. Dakle zašto ste se organizovali kao OVK-a?

 

SVEDOK:

            Mi smo osnovali OVK-a i počeli da delujemo protiv okupatorskih srpskih snaga. Zato smo osnovali OVK-a, da odbranimo vlastitu zemlju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To što kažete delovanje protiv srpskih snaga, to kažete, takve aktivnosti, znači to delovanje su aktivnosti. Kakvo je bilo delovanje, šta je predstavljalo te aktivnosti, šta je predstavljalo to delovanje?

 

SVEDOK:

            Akcije koje je preduzimao OVK-a su se nazivale pobunom, revolucijom. Mi smo počeli da mobilizujemo i angažujemo sve što je neophodno i to je krenulo od masakra porodice Jašari. Pre toga smo bili u ilegali, nakon masakra u Čirezu, masakra porodice Jašari stanovništvo je moralo da se brani i zato je krenula pobuna stanovništva, revolucija.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas samo kratko mi odgovarajte na pitanja jer ćemo potrošiti vreme.

            Ko je bio vaš komandant OVK-a?

 

SVEDOK:

            Hustim Mustafa, Sandon Uremi su bili moji komandanti u OVK-a.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ste održavali sastanke?

 

SVEDOK:

            Oni su vodili tu operativnu zonu u Lapištici. Mi smo održavali svoje sastanke u štabu u Kačanovu, u školi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na koji način ste regrutovali nove članove?

SVEDOK:

            Kao i sve druge vojske, isto smo radili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da ste i prisilno regrutovali pojedine pripadnike albanske nacionalnosti?

 

SVEDOK:

            Mi nismo imali prave mogućnosti da mobilizujemo ljude već su dolazili dobrovoljno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, dakle vi tvrdite da ste dobrovoljno?

 

SVEDOK:

            Čak su i jedini sinovi dolazili i pridruživali se OVK-a.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od čega se finansirao OVK-a?

 

SVEDOK:

            Narod ga je finansirao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je vrlo opšti odgovor. Da li ste vi lično finansirali OVK-a?

 

SVEDOK:

            Da, velikim sumama novca, svim što sam mogao da dam. Takođe su finansirale albanske žene koje su davale svoj nakit, svoje zlato. Davale ga OVK-au i govorile "Uzmite moje zlato sve dok se Kosovo ne oslobodi". Bilo je slučajeva u kojima bi se ljudi venčali, ali ne bi održali svadbu, ne bi kupili nameštaj već bi sav taj novac dali OVK-a.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su vam poznati prilivi, pošto ste se vi bavili logistikom, da li su vam poznati prilivi iz Nemačke, Švajcarske itd?

 

SVEDOK:

            Da i novac i ljudi su dolazili. To su bili Albanci koji su tamo bili imigranti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kojim putem je taj novac dolazio?

 

SVEDOK:

            Vrlo jednostavno. Kada ima volje ima i načina.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali ja vas pitam konkretno. Kojim putem je dolazio taj novac?

 

SVEDOK:

            Mogu vam reći, ja sam lično bio u Mađarskoj i ja sam dovezao svojim kolima kroz Srbiju do Kosova pomoć.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uključujući novac?

 

SVEDOK:

            Da novac, devize.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakvom vrstom naoružanja je raspolagala vaša jedinica u sklopu OVK-a?

 

SVEDOK:

            Svim vrstama oružja koje imaju policija i vojska vašeg režima. Dakle lako naoružanje, to smo imali i veliki deo smo ustvari dobijali od policije i vojske vašeg režima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ste dobijali oružje, oružje kako sam shvatio dobijali ste od naše policije i vojske. Jeste li to rekli?

 

SVEDOK:

            Kupovali smo od njih novcem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da ste kupovali oružje od vojske i policije?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa naša policija nije imala oružje kineske proizvodnje, nije imala municiju kineske proizvodnje. Kako ste onda to mogli kupovati od njih?

 

SVEDOK:

            Izgleda da me ne slušate. Rekao sam 80% našeg naoružanja došlo je od policije i vojske i ja mogu da izvedem i dokaze o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To bih voleo da vidim. A na koji način ste finansirali nabavku oružja?

 

SVEDOK:

            Devizama.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na ovaj način koji ste malopre opisali?

 

SVEDOK:

            Šta mislite pod tim? Mi smo kupovali oružje u Podujevu, u Prištini, oni su to donosili u Medveđu u Rudu kamionima, dolazili su u Peć i Kragujevac. Mi bismo sačekali sedam dana da oni izbrišu serijske brojeve i onda bismo mi posle toga kupili to oružje. Ja mogu da donesem dokaze o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko su bili ti ljudi koji su vam prodavali oružje?

 

SVEDOK:

            Deo oružja je došao od vojske. Pripadnici vaše policije i vojske.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A možete li da kažete koji su to pripadnici policije i vojske koji su vama prodavali oružje?

 

SVEDOK:

            Jedan od njih je bio arkanovac. On je dovezao kamion pun oružja sve do Rudara. Kamion je bio pun oružja i onda smo se sastali u hotelu i vodili dug razgovor o vašem položaju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam razumeo odgovor. Vodili ste dug razgovor o kakvom položaju?

 

SVEDOK:

            Vašem ličnom položaju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O mom ličnom položaju?

 

SVEDOK :

            Naravno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vodili ste razgovor sa tim koji vam je prodavao oružje?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako se zvao taj čovek?

 

SVEDOK:

            Iz razloga sigurnosti oni nisu svoja imena nama rekli. Ipak su bili Srbi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A na šta se odnosio taj razgovor koji ste vodili?

 

SVEDOK:

            Ako mi sud dopušta ja mogu objasniti ceo taj razgovor.

 

SUDIJA:

            Može ali kratko.

 

SVEDOK:

            Oružje je došlo. Imali smo dogovor u Rudaru, čekali smo u kafiću sve dok oni nisu došli. Tog istog dana predsednik Milošević i predsednik Rugova, pitali su nas šta mislimo o njima i rekli su: "Nas se ne tiče ni Milošević ni Rugova, nama je važno da zarađujemo novac. Oni su se dobro pobrinuli za svoje porodice, a našim porodicama je drugačije. Ubijaju ljude bez ikakvog razloga" i rekli su da će Arkan napraviti i završiti Miloševićev posao i da će ga dugoročno gledajući zameniti. Naravno razgovor je trajao duže, trajao je dva sata. Trebalo bi nekoliko dana da vam ispričam sve što je tamo rečeno. Nakon što su otišli policija ih nije zaustavila. Nas su otpratili do sela Štedine gde je čekao kamion. Tu je bilo i 5.000 metara platna za uniforme, neki minobacači 12,07 milimetara, velika količina metaka, 35.000 metaka, stotinu snajperskih pušaka, kalašnjikovi. Oni su me otpratili do tamo i ja sam ih odveo do naših položaja u Kačanuru.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je njih bilo?

 

SVEDOK:

            Četiri. Vozač kamiona, još jedan, mene su pratila trojica, mi smo bili u našem automobilu i ni na jednom policijskom kontrolnom punktu nismo imali problema, jer sun imali odgovarajuća ovlašćenja i niko ih se nije usudio zaustaviti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I to su bili, kako vi tvrdite, neki ljudi od Arkana?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li po onome što ste razgovarali ste zaključili da su oni bili protiv njega ili uz njega?

 

SVEDOK:

            Sa Arkanom, a protiv vas. Rekli su da je jedina važna osoba u Srbiji Arkan. Arkan koji drži svoju porodicu u Srbiji, koji se bori sa svojom porodicom, a svi drugi koji su na vlasti sklonili su svoje porodice na sigurno u inostranstvo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači oni su bili na njegovoj strani, protiv mene, kako vi tvrdite sada?

SVEDOK:

            To je njihova tvrdnja, nisam to ja utvrdio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, da li je vama poznato da je moja porodica sve vreme bila u Jugoslaviji, da nije nigde bila u inostranstvu?

 

SUDIJA:

            Sada se udaljavamo od optužnice. On je opisao razgovor, a sada idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ja sumnjam u to objašnjenje, ali možemo da idemo dalje.

            Da li ste vi lično bili zaduženi nekom vrstom oružja, jeste li imali svoje lično oružje?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čime ste bili naoružani?

 

ODGOVOR:

            Sve do vremena kad sam se bavio logistikom nisam trebao nikakvo oružje. Imao sam samo jednu batinu. Ali, kad sam se pridružio vojsci, nakon početka vazdušnih udara NATO pakta i nakon što je vaša vojska započela sa svojim napadima, ja sam dobio oružje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste od oružja nosili?

 

ODGOVOR:

            Pitate me koje sam oružje imao?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da.

 

ODGOVOR:

            To je moja osobna tajna.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A gde su se članovi OVK obučavali za upotrebu oružja?

 

ODGOVOR:

            Imali smo naš poligon.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko terorističkih akcija ste preduzeli na području Prištine i okoline?

 

ODGOVOR:

            Vi to možda zovete terorističkim akcijama, ali ja se s time ne slažem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas ne pitam za kvalifikaciju, nego koliko ste toga preduzeli na području Prištine?

 

ODGOVOR:

            To nije nešto na šta bi ja trebao odgovoriti. Neko drugi može odgovoriti na to.

 

SUDIJA:

            Zašto ne možete odgovoriti?

 

ODGOVOR:

            Zato jer nisam učestvovao u tim stvarima. Ja ne znam za te operacije.

 

AMIKUS:

            Časni sude, dozvolite mi. Ovo je sasvim jasno očiti iskaz budući da se radi o nekim pitanjima iz odbrane optuženog. Ako je ovaj svedok u stanju dati informacije o tome, budući da je bio insajder unutar OVK, to bi bilo od velike pomoći optuženom. On bi trebao, dakle, odgovoriti na to.

 

SUDIJA:

            On je dao odgovor na poslednje pitanje. On kaže da ne zna. Imamo tu još jedan problem sa vremenom. Sat vremena koji optuženi obično ima na raspolaganju za unakrsno ispitivanje je istekao. Da li želite, gospodine Kej, da se produži vreme za ovog svedoka?

 

AMIKUS:

            Svakako. Želeo sam zatražiti da se daleko više vremena da za ovog svedoka, imajući u vidu njegov iskaz, a isto tako i konciznost ispitivanja optuženog. A to je, zaista, takođe važan faktor kad je reč o ispitivanju svedoka.

 

SUDIJA:

            U redu. Uzećemo to u obzir.

            Odlučili smo produžiti vreme za unakrsno ispitivanje. Gospodine Miloševiću, očekujemo da završite do jedan sat.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre nego što nastavim, recite mi samo kada se tačno odigrao taj događaj koji ste opisali, kad ste kupili kamion oružja od ovih ljudi, od te četvorice koje ste pomenuli?

 

ODGOVOR:

            To je bilo negde u januaru, februaru, ne sećam se tačno, godine 1999.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U januaru, februaru 1999. godine?

 

ODGOVOR:

            Ne sećam se tačno, jer bio sam na mnogo takvih stvari. Ne sećam se tačno koja je to. A imam i činjenice.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste predali te činjenice ovoj instituciji ovde?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda možemo da idemo dalje. Da li vam je poznato koliko je ljudi pod oružjem UČK imala 1998. godine?

 

ODGOVOR:

            Ne, nije bilo na meni da znam takve stvari. Moj posao bio je da ih snabdevam hranom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... da štedimo vreme. Kažete da je bilo na vama samo da ih snabdevate hranom?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas ste rekli da ste ih snabdevali oružjem.

 

ODGOVOR:

            Oružje, hrana, vozila, što god sam im mogao nabaviti, što god sam mogao kupiti za OVK, kad god sam imao priliku. Kupovao bih stvari i slao ih tamo kao što su to radili svi u mojoj grupi. Na primer, Ahmet Aljeti, mehaničar, u Podujevu, on je radio kao mehaničar i on je servisirao vaša vozila. Oni su mu slali oružje, a govorili da mu šalju vozila. To je bila jedna ruta za snabdevanje. I negde godine 1992. kad je počeo rat u Hrvatskoj ja sam imao svoj biznis i ljudi koji su želeli dezertirati iz vojske, kada je počeo rat u Hrvatskoj pitali su me i ja sam im poslao civilnu odeću. Oni su ostavili svoje oružje, a ja sam to oružje pokupio i iskoristio toriju. To je bilo godine 1992, 1993-će, za vreme rata u Bosni. Samo jednom prilikom 11 dezertera došlo je sa svojim oružjem. Ja sam im pomogao...

 

OPTUŽBA:

            Časni sude, ja znam da je ovo dosta neuobičajena stvar, ali ovde se radi i o neuobičajenoj situaciji. Svedoku je postavljeno pitanje o ovom konkretnoj temi, o prodaji oružja, itd, a sve to nije u njegovoj izjavi i nije u dodacima njegovoj izjavi. Ovaj svedok je ovamo doneo dokument koji ovde imamo u ruci i to nije dokument koji bi mi normalno mogli podastriti i u okviru pravila 92 bis. Obično bih ja mogao, dodatno ispitivao o tom dokumentu, mislim da bi bilo važno da se taj dokument sada raspodeli, budući da je to pitanje otvoreno za vreme unakrsnog ispitivanja. Ja sam želeo skrenuti pažnju i sudu, a i optuženom, na to, jer ako budem čekao do dodatnog ispitivanja, mislim da to možda neće biti prikladno.

 

SUDIJA:

            U redu. Stavite to onda na grafoskop, pa ćemo videti. To je to.

 

OPTUŽBA:

            Na žalost, ne mogu vam reći šta tu piše, ali znam da se taj dokument time ove teme o kojoj se sada razgovara.

 

SUDIJA:

            Gospodine Aliju, pogledajte molim vas, ovaj dokument. Da li je to dokument o kome ste vi govorili?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde piše 12,7, to je kalibar mitraljez, se može obezbediti tri komada po ceni od 8.000 DM. A onda piše - obe vrste pušaka. Ne znam na koje se "obe" odnose. Za sada po 100 komada po dogovorenoj ceni. Pa onda piše - "municije za mitraljez 12,7 - 30.000 komada po dve marke nemačke. Municije", nešto je malo izbrisano, ali pretpostavljam da piše "municije, za puške 7,62 će biti pripremljeno oko 150.000 komada. Po planu je da se ova krupna roba odradi za kraj meseca, jer se pre sve ovo ne može nabaviti na sigurno i neće se pre izvršiti dorade na kamionu za prevoz", onda je nešto izbrisano, "odgovara ona varijanta do", ne mogu da vidim ovde je izbrisano, da li piše Mališeva ili Mitrovice, to se ne može videti, ali verovatno na originalu se može videti, jer veliko je slovo, pretpostavljam da predstavlja ime grada, "za vas lično na poklon će stići hekler 9 mm automatik". Podignite još, podignite list, još može, "jedino treba potvrditi što pre da se uradi još jedan tura plastičnog eksploziva i onih upaljača", ne mogu da pročitam, "glavni uslov".

 

SUDIJA:

            Donji deo stavite sada.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            "Glavni uslov", ne mogu da pročitam tu reč, "bar 80 kg, a onda 100 kg pristaje da vrate u skladište tako da bi onda ovu ostalu robu pristao dati na odloženo", pretpostavljam da se radi na odloženo plaćanje, "za vožnju kamionom. Ja bih morao", na ekranu se ne vidi dobro, "dopasti ovo", pominje telegram, "telegramom kad vam kažem da se čujemo". U nedelju gore piše, da. "Ja bih mogao", valjda koristio, "ovu  nedelju telegramom kad vam kažem da se čujemo". I više nema dalje, dalje je kraj ove stranice.

            Dakle, to je vaša pismena komunikacija sa vašim dobavljačem oružja.

 

SUDIJA:

            Samo još trenutak, ima još nešto s druge strane. Ajde da to dovršimo, ajde da pročitamo i ovo što je s druge strane. Ima li druga stranica? Dobro, to je to. Hvala.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uglavnom je čitko sve, verovatno se na originalu i one zamrljane reči ne mogu videti. Ko vam je poslao to? Da li su to ti isti ljudi koji su prodali?

 

ODGOVOR:

            Ne, drugi ljudi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko su ti ljudi koji su vam isporučili, dakle, eksploziv, mitraljeze, puške itd, koji su vam poslali taj papir, s kojima ste sarađivali?

 

ODGOVOR:

            Ne radi se ni.. do Mališeva, nego do Medveđe, do Medveđe.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, do Medveđe? Dobro. To se može ustanoviti preciznim čitanjem, nije problem. Zabrljano, pogotovo ovde na ekranu. Ko su ti ljudi?

 

ODGOVOR:

            Iz sigurnosnih razloga morate .. da su ti ljudi u Srbiji, ja ne mogu reći ko su oni. Na to pokazuje da su nam snabdevali vaši ljudi. To su dokazi koje ja imam.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude, budući da je sad ovaj dokument pročitan u transkriptu, mogao bi biti označen kao dokazni predmet.

 

SUDIJA:

            Da, a prijavu ćemo nabaviti kasnije.

 

OPTUŽBA:

            Osim toga, želeo bih primetiti da se to čini da je to faks na kojem je datum 20. mart 1999. Gotovo da se i ne može pročitati, ali stoji u gornjem desnom uglu.

 

SUDIJA:

            U redu. Molim da se to uvrsti u spis. Molim da se dokument pokaže optuženom i da se dokumentu da dokazni broj.

 

SEKRETAR:

            Dokazni predmet 116.1 ter.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde se sad vidi da piše Medveđe. Na ekranu se to ne može pročitati. Tačno je da piše Medveđe, mart 20-ti 1999, u 11,20, sudeći po faksu. Ja sam mislio da je original, ovo je faks. Ali, očigledno da vi znate s kim ste komunicirali. Da li je to tačno ili nije? Možete da uzmete ovo.

 

SUDIJA:

            Da li znate otkuda je došao taj faks?

 

ODGOVOR:

            Da, znali smo to. Od onih ljudi koji su nas snabdevali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači da vi možete da identifikujete učinioce tog krivičnog dela?

 

SUDIJA:

            Rekao je da iz razloga sigurnosti ne želi odati ta imena. I ja se slažem sa takvim odgovorom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali je on dužan da ta imena da.

 

SUDIJA:

            Ne nužno. Razmotrićemo to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde je reč o...

 

SUDIJA:

            Samo trenutak. Da, gospodine Kej? Kakva je, uostalom, dokazna vrednost toga?

 

AMIKUS:

            Ukoliko to ima neku dokaznu vrednost, a možda bi moglo imati, možda bi se ta imena mogla napisati na komadu papira i ostaviti pod pečatom, obelodaniti optuženom na uobičajeni način, a onda on može razmisliti da li se tim imenima mora koristiti ili ne. Ali tako će imena ostati zaštićena.

 

ROBINSON:

            Ja mislim da bi mene prvo trebalo uveriti u dokaznu vrednost tih imena, jer ovde postoji sasvim jasna mogućnost nanošenja štete.

 

AMIKUS:

            To možda nije u interesu tih ljudi, ali moglo bi naškoditi odbrani optuženog ukoliko se njemu ta informacija ne dostavi. Zato ja sugeriram da se to zapečati. Znači, to će biti dokument koji neće odlaziti u javnost i mislim da se to može razmotriti.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Ali koja bi mogla biti dokazna vrednost tih imena? Stvar je u tome da bi se ti ljudi mogli naći u opasnosti.

 

AMIKUS:

            Ja, odnosno mi u ovom trenutku ne znamo da li su imena važna ili ne. Ako se ta informacija zadrži u poverljivom obliku, u obliku na koji je ovaj sud navikao, vrlo često se zaštitne mere pružaju optužbi kad je reč o informacijama koju optužba izvodi i po našem mišljenju isti se kriterijum mora primeniti i na optuženog. Ja ta imena ne znam. Niko ne zna ta imena osim ovog svedoka. Tako da se značaj tog pitanja ne može oceniti u ovom trenutku.

 

SUDIJA:

            Gospodine Rajnelveld?

 

OPTUŽBA:

            Časni sude, ja isto tako ne vidim u čemu je dokazna vrednost tih imena. Jedini razlog zbog kojeg sam ja to pokazao je činjenica da i taj dokument postojao i moja je dužnost bila da sud upoznam sa postojanjem tog dokumenta. Međutim, po našem mišljenju, imena ljudi koji su sačinili taj dokument nisu uopšte važna za činjenicu koju je ovaj svedok izneo u svom iskazu. A za to postoje i potkrepljujući dokazi. A sada izložiti opasnosti nepoznate osobe, obelodanjivanjem takve informacije meni se to, uz sve dužno poštovanje, čini sasvim nekorisnim. Ukoliko sud odluči usvojiti proceduru koju je predložio gospodin Kej, ja bih zatražio da se o tome razgovara na zatvorenoj sednici i da to bude pod prećutom, ali to je tek sekundarna opcija. Primarna opcija je da to nema nikakve vrednost za sud.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, čuli ste šta je rečeno, rečeno je da je to irelevantno. U čemu je relevantnost tih imena?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ne bi bila relevantna imena. Ako je tačno to što ovaj svedok govori, kako ne bi bila relevantna imena zločinaca koji su snabdevali terorističku organizaciju oružjem. Ona su vrlo relevantna.

 

SUDIJA:

            Relevantna za ovaj postupak. U čemu su relevantna za ovaj postupak i za pitanja kojima se mi bavimo, u tome je suština.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, valjda se vi bavite zločinima na području Jugoslavije, to bar vi tvrdite. Ako je snabdevanje oružjem terorističke organizacije nešto što vi smatrate legalnim, onda ne znam šta bi trebalo da vam objašnjavam. Tu počinje čitav niz zločina, dakle. I verovatno krađe ili, u svakom slučaju nezakonito raspolaganje oružjem, a onda to oružje, municija, eksploziv i druga sredstva kojima se seje smrt prodate terorističkoj organizaciji na Kosovu.

 

ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću, mi se bavimo zločinima, to je tačno, ali mi se bavimo zločinima koji su navedeni u ovoj otpužnici. Mi se ne bavimo zločinima uopšte koji su počinjeni u Jugoslaviji. A vi tražite, odnosno mi od vas tražimo da pokažete relevantnost ove konkretne informacije. Kakve to veze ima sa pitanjima koja su pokrenuta na ovom suđenju? Što se mene tiče, vi niste bili u mogućnosti da nam demonstrirate značaj te informacije, a s druge strane jasno je da to može da našteti osobama o kojima bi se dala ta informacija. A veće mora i to da razmotri.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zar nije jasno da su te osobe saučesnici u izvršenju terorističkih napada, ubistava, eksplozija? Ovde vidite da kupuju 80 kg eksploziva, a znate da su podmetali eksploziv po pijacama, autobuskim stanicama, prodavnicama, kafeima, itd? Zar se ne radi, dakle, o saučesništvu u ubistvima koja su nastala zločinima ove terorističke organizacije čiji pripadnik svedoči?

 

MEJ:

            Nećemo tražiti od svedoka da odgovori na to pitanje. Pošto je to važno pitanje koje je prvi put pokrenuto u ovom postupku, želimo da objasnimo i zašto. Veće ima ovlasti da zaštiti one koji bi mogli biti ugroženi zbog odgovora koji daju. Ako se pokrenu pitanja koja su značajna za suđenje za koje je potrebno da se daju odgovori, veće takođe može da zahteva da se daju takvi odgovori uz odgovarajuće zaštitne mere kao što su sugerisali amikusi.

            Međutim, pre nego što se takvo pitanje uopšte može razmotriti, mora se pokazati da postoji relevantnost za konkretni postupak u tom odgovoru. U ovom slučaju odgovor, po našoj proceni, nema takvu relevantnost. Nema uopšte relevantnost. Značaj svedočenja ovog svedoka je u tome na kakav je način se dolazilo do oružja. On je to objasnio. Doneo je dokument koji potkrepljuje njegovo svedočenje o tome, a to je da se snabdevao oružjem na način koji je opisao. Ko je individualno radio to snabdevanje je pitanje koje za nas nije uopšte relevantno i u svakom slučaju čak i kada bi bilo, činjenica da ako bi se dao identitet tih koji su snabdevali oružjem bila bi dovedena u pitanje njihova bezbednost i to je za nas dovoljno da donesemo odluku da ne treba obelodaniti njihov identitet. Zbog toga ne tražimo od svedoka da odgovori na to pitanje.

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, treba da imate u vidu i moju tvrdnju da su u podršci terorističkoj organizaciji UČK učestvovale tajne službe jednog niza zemalja. Imena tih ljudi koji su ih snabdevala oružjem mogu biti direktno.....

 

SUDIJA:

            Ne, ne, mi smo doneli odluku o tom pitanju. I više o tome nema rasprave. Da li vi imate još pitanja za ovog svedoka?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam ja mnogo pitanja. Nastojaću da uradim koliko mogu od toga.

            Da li vam je poznato da je u Prištini i okolini u toku 1998. došlo do povećanog broja eksplozija na javnim mestima koja je postavila UČK? Molim vas odgovarajte sa da i ne, da bih mogao da iskoristim vreme.

Svedok:
            Nije mi jasno šta me pitate. Šta znači to pitanje?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitao sam vas da li vam je poznato da je u gradu Prištini i okolini u toku 98-me postavljeno više eksplozija na javnim mestima od strane UČK.

 

Svedok:

            To mi nije poznato i to nije istina da su podmetane. To nije radila OVK, to je radila vaša policija i vojska.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi tvrdite da nije istina jel? Koliko ljudi je izgubilo živote u tim terorističkim akcijama, podmetanjima bombi po Prištini i okolini? Da li vam je to poznato?

 

Svedok:

            Mi znamo da u terorističkim operacijama srpske policije i vojske znamo za to, ali za ostalo ne znamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pretpostavljam takav odgovor zato ste i kupovali oružje, eksploziv i ostalo da ga ne bi upotrebili koliko razumem, isto u vašem odgovoru. Iz okoline Podujeva ste u Prištinu, tačnije u svoju kuću u kojoj _____ vratili 28. marta 1999. u društvu još desetorice vojnika OVK, jel tako?

 

SUDIJA MEJ:

            Imamo problema sa prevođenjem, zamoliću Sekretarijat da proveri šta je sa kanalima. Izgleda da ima uplitanje između različitih prevodilačkih kanala. Prevodioci kažu da čuju albanski na VHS kanalu.

 

GOSPODIN KEJS:

            Dok čekam časni sude možda je pravi trenutak da pokrenem pitanje prevoda. Skrenuta mi je pažnja na to tokom dana. Odnosi se na prevod na albanski raznih pitanja koja su danas postavljena, ja ne govorim ni VHS ni albanski kao što veće zna, ali su pokrenuta različita pitanja i ja sam imao priliku da pogledam transkript, da proverim kako to izgleda da čini se da svedoci ne razumeju pitanja kojem se postavljaju, čini mi se kao da nemaju nikakve veze između pitanja i odgovora. Možda bi bilo dobro pogledati trancept današnjeg postupka. To proveri naša prevodilačka služba, da se vidi da li je bilo problema u onome što je preko albanskog kanala preneseno.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Možda je u pitanju i priroda samog pitanja, ali uradićemo to. Možemo nastaviti.

 

Svedok:

            Mogu li ja nešto pitati časni sude?

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Samo trenutak.

 

SUDIJA MEJ:

            Rečano mi je da će sve biti u redu.

 

Svedok:

            Imam pitanje za Veće. Da li mogu da postavim pitanje?

 

SUDIJA MEJ:

            To nije uobičajeno, ali šta želite da pitate?

 

Svedok:

            Reč koju je upotrebio Milošević u odnosu na mene, prozivajući me teroristom, to nije u redu. Ja sam došao kao svedok, on je tu kao optuženi. Nije u redu da me tako naziva.

 

SUDIJA MEJ:

            On ima pravo da postavlja pitanja u određenim okvirima. Mi imamo na umu to što je on rekao i imamo na umu što ste vi rekli. Da gospodine Milošević, izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, došli ste kući sa 10 ljudi, sa 10 vojnika UČK. Koliko je veliko vaše dvorište?

 

Svedok:

            Otišao sam kući sa 10 članova moje vlastite porodice koji su bili u gradu. Moje je dvorište oko 40 ari, okruženo je zidom, visokim oko 3 metara.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            40 ari, 40 ___ ili, recite mi u hektarima da znam ili u arima.

 

Svedok:

            Dva hektara.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dva hektara.

 

Svedok:

Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Jel ograđeno vaše dvorište?

 

Svedok:

            To je zid od izgrađen od jakog materijala, time je ograđeno moje dvorište.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ograđeno zidom od jakog materijala. Koliko je visok taj zid?

 

Svedok:

            Oko 3 metara. A na nekim mestima viši, a negde niži.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači vaše dvorište opasan od zidom, visokim 3 metara. Jel to pravljeno kao tvrđava ili kao dvorište imanju?

 

Svedok:

            To je moje pravo da uradim šta hoću sa svojim imanjem da izgradim šta hoću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne dovodim u pitanje pravo da izgradite, nego vas pitam, tvrdi zid 3 metra visine oko toga pitam jel to tvrđava ili je dvorište? Šta ste hteli da napravite sa tim?

 

Svedok:

            To je dvorište i to je moje imanje, rekao sam.

 

 

SUDIJA MEJ:

            Da li ste vi pokušali da stvorite jednu vrstu utvrde ili ne, to je suština ovog pitanja?

 

Odgovor:

            Ne, ja nisam hteo da napravim utvrdu, ali naša tradicija je da opasamo naša dvorišta, ne samo mi, već svi albanci koji su to mogli. Mi ogradimo dvorišta zidom, to je naša stara tradicija.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je ono što sam ja upravo tvrdio u drugim prilikama. Kako možete da tvrdite da se kod vas u dvorištu nalazilo 10 hiljada ljudi? Kad kažete da je dvorište veličine 2 hektara?

 

Svedok:

            Bilo je moguće da bude čak i veći broj ljudi u manjem području, jer na tom mestu oko 3 hiljade 600 učenika su održavali nastavu. Recimo Ekonomska škola u Prištini u kojoj je bilo ukupno 1 500 učenika, a recimo kod mene je bilo 3 500 učenika koji su pohađali nastavu samo na mom imanju. A ako govorimo o izbeglicama koje su tu okupljene, one su tu boravile i došli su tu u panici, tu ih je bilo 10 hiljada.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo sam vas to pitao. 2 hektara, to je prostor 100 metara sa 200 metara da kažemo, to je jasno, 100 metara sa 200 metara. A na tom prostoru se nalaze i zgrade. Prema tome, to nije prazan prostor 100 sa 200. I vi tvrdite da je na tom prostoru bilo 10 hiljada ljudi? Samo da ili ne, ništa drugo.

 

Svedok:

            Već sam rekao da ih nisam mogao brojati jednog po jednog, ali bilo je oko 10 hiljada ljudi koji su bili proterani iz Bele Crkve iz Obilića iz Kosova Polja i tog kritičnog dana čak iz Dragobrana.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Rekli ste da ste 28. marta vi i neki vaši saradnici ili članovi porodice ili vojnici OVK, više nije ni bitno, spavali u skloništu nedaleko od vaše kuće? Da ili ne?

 

Svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to bilo neko ukopano sklonište?

 

Svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od čega je bilo sagrađeno?

 

Svedok:

            Da, to je bila rupa iskopana u zemlji i bila je sakrivena. Srpske snage, paravojne snage su boravile tu i ovo je bilo dobro sakriveno mesto i niko ga nije mogao otkriti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Preskočiću neka pitanja, jer vidim da je ostalo svega 11 minuta za ispitivanje. Opisujući sukob sa policijom koji ste vi iz vaše kuće vodili 31. marta 1999. da li vi ste tom prilikom na policiju bacili ručne granate? Vi po onome što kažete, ubili ste 6 policajaca. Jel tako?

 

Svedok:

            Nije tačno. Mi njih nismo videli vlastitim očima, jer su nas neka železna vrata u tome sprečila. Međutim, kada su se približili vikali su na srpskom, otvarajte vrata, jebem vam majku, vikali su u našem pravcu i mi smo takođe, vikali na njih i to je bilo to. Mi smo ih videli kada su pogubili 13 ljudi. To je nešto što smo videli vlastitim očima, ne samo ja, već i mnogi drugi ljudi koji su bili tamo. Mogu vam pokazati mesto gde se to desilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo pitam drugo. Vi ste tu koliko policajaca ubili?

 

Svedok:

            5 ili 6 je ostalo ubijeno. Tako su rekli svedoci, vi možda imate bolje podatke, jer vi ste sigurno dobro informisani, s obzirom da ste bili na vrhu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da vas pitam, koliko ste vi lično njih ubili?

 

Svedok:

            Rekao sam jasno. Ja ih lično nisam ubio. Mi smo se branili. Znam da smo uzvratili vatru, jer smo odgovorili na njihovu vatru i neko je poginuo, neki su poginuli tokom te raznene vatre i ja ne znam tačno koliko. Možda vi imate precizne podatke.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja gledam vaše podatke. Vi kažete da ste bacali bombe, sada kažete da ih je poginulo 5 ili 6, pitam vas samo. Koliko ste ih vi lično ubili?

 

SUDIJA MEJ:

            On je odgovorio i mi možemo i da pročitamo ono što je u njegovoj izjavi. On je rekao, mi smo uzvratili vatru, bacili nekoliko ručnih bombi, mislim da je 5 ili 6 policajaca poginulo. To piše u njegovoj izjavi i on je odgovorio na pitanje u vezi sa tim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Koliko je na vašoj strani ljudi učestvovalo u sukobu sa policijom u tome što vi nazivate razmena vatre?

 

Svedok:

            Nisam ih mogao izbrojati, jer ih je bilo puno ljudi tamo. Ne mogu vam reći tačan broj, bilo nas je mnogo, bili smo uplašeni. Rekao sam u svojoj izjavi, bojali smo se, jer je bilo oko 300 žena, jeste i za njih smo se bojali. Ako srpske snage dođu i masakriraju ih, tu su bile žene i deca iz moje porodice iz drugih porodica, tako da nismo imali vremena da mislimo, već samo šta da radimo u samoodbrani.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro znači, sa vaše strane, sa strane UČK učestvovalo je mnogo ljudi u tom sukobu? Kako kažete niste ih brojali, ali ste rekli mnogo, jel tako?

 

 

 

Svedok:

            Nisam rekao da nas je bilo mnogo, na tom konkretnom mestu, već da je okolo bilo puno ljudi, ja sam bio sa članovima svoje porodice. A ljudi su ubijani čak i dok su bili u kamionima, zaustavili su ih kod groblja i pogubili, azustavili bi ih kod tvornice pločica i pogubili. Mnogo stvari se dešavalo u isto vreme, nije se moglo sve pratiti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi, da li je Šenđe Vani koji je dolazio kod vas poreklom albanac?

 

Svedok:

            Molim vas da budete precizniji u svom pitanju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam za ličnost koju pretpostavljam da je organizovao posetu italijanskih parlamentaraca vašoj kući?      

 

Svedok:

            To se desilo u vreme kada je tamo tekla nastava. To nije bila samo ta grupa, mnoge grupe su dolazile. Tu je takođe bila jedna žena cimerman koja je posetila školu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada je Kristofer bio američki ambasador bio kod vas?

 

Svedok:

            Ne sećam se datuma. Ne mogu da pamtim sve datume.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel bio jednom ili više puta?

 

Svedok:

            Ja sam ga lično samo jedom video. Došao je i posetio školu. Možete ga lično to pitati. Znam da je posetio tu školu kod kuće i vaša policija je došla i video sam takođe predstavnike OEBS-a i to sam takođe sve naveo u izjavi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A rekli ste da vas je i posećivala supruga američkog ambasadora Cimermana u vašoj kući? To je bilo početkom 90-tih godina.

 

Svedok:

            Ona nije došla mojoj kući, već je došla u tu kućnu školu, jer je kada sam ja dao od svojih kuća, da se koristi kao škola, ja sam onda živeo na drugom mestu, drugoj kući. A svi su znali za ubistvo direktora škole.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Škola je bila povod njihovog dolaska i pretpostavljam da ste se sa njima sretali?

 

Svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tada u tim susretima sa vama učestvovao još neko od istaknutih predstavnika UČK ili političkog života ili nekih albanskih političkih partija ili javnih funkcionera?

 

Svedok:

            Molim veće da ima na umu da sam ja rekao da su oni posetili školu, a ne mesto.

 

SUDIJA MEJ:

            Mi smo to uzeli k znanju. Vama je postavljeno pitanje, da li su drugi ugledni predstavnici bili prisutni ili nisu, ako se toga sećate, ako se ne sećate, recite da se ne sećate.

 

Odgovor:

            Ne sećam se. Ali rekao sam, oni nisu posetili mene, već školu.

 

SUDIJA MEJ:

            Da gospodine Milošević.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da vi ste se sa njima viđali, to ste malo pre odgovorili kad su posećivali školu. Da li su oni znali, da li ste im vi rekli da ste član UČK?

 

Svedok:

            Mora da ste zaboravili da ja nikada nisam rekao da sam se ja sa njima sreo i razgovarao sa njima. Ja sam jasno rekao, oni su posetili školu, a ne mene. Možete naći relevantnu dokumentaciju Veće za ljudska prava, oni nisu došli da posete mene, nikada. Oni su posetili školu. U mojoj kući, kada je moja kuća korištena kao škola, a ne mene lično.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, da li imate još pitanja?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste dobili neko priznanje za svoje učešće u UČK?

 

Svedok:

            Da, ne samo ja, već svi albanci, celi albanski narod je dobio priznanje, zato što su danas slobodni. U prošlosti oni se nisu usuđivali da napuste ni svoje dvorište, a danas su slobodni, to je nama najbolje priznanje.

 

SUDIJA MEJ:

            Sada je jedan sat, gospodine Kej,samo kratko.

           

GOSPODIN KEJ:

            Mislim da ispitivanje ovog svedoka je značajno, s obzirom na značaje njegovog svedočenja. Ja gledam stranicu 6 njegove izjave, paragraf 4. Tu su pitanja kojih se nismo ni dodirnuli, možda bi bilo mnogo priličnije kada bi optuženi razmotrio ove stvari sa svojim savetnicima, i možda mogao da razbije strategiju u vezi sa tim.

 

SUDIJA MEJ:

            To je pre svega pitanje vremena. Da li ovaj svedok može biti ovde sledeće srede?

 

GOSPODIN RAJNERALD:

            Iskreno govoreći, ja nisam predviđao da on ostane ovde toliko dugo i nisam ga to pitao, možda ga možete to pitati. Ja nisam, meni nije dozvoljeno da sa njim razgovaram, ja sam mislio da će se to danas završiti.

 

SUDIJA MEJ:

            Svi smo mislili da će se danas završiti, ali su se stvari drugačije razvijale. Gospodine Aliju, da li možete ostati ovde do srede, mi nećemo zasedati do srede ili možda možete doći kasnije da vama bude zgodnije da biste završili svedočenje?

 

Svedok:

            Ja mogu doći drugi put. Ja sam zauzet i mislio sam da ću danas da završim.

 

SUDIJA MEJ:

            Svi smo to mislili. Mislim da smo saznali ono što je bitno u vezi sa onim što ste hteli da istaknete, ako želite još nešto da istaknete, vi to možete uraditi, ne kroz ovog svedoka, već direktno nama, a ako vam je potrebno, ako možete da završite u 10 minuta, onda to možete da uradite sada.

 

GOSPODIN KEJ:

            Pokušaću da vidim da li mogu to da uradim. Gospodine svedoče, sada ću vam postaviti neka pitanja u vezi sa vašim aktivnostima tokom sukoba na Kosovu 1999. godine. Da li to shvatate?

 

Odgovor:

            Da.

 

GOSPODIN KEJ:

            U vašoj izjavi da je nas 10 zajedno sa 12 civila koji su nam se odlučili pridružiti obišlo u brda i nastavilo sa našim dužnostima vezanim za rat. Da li se sećate da ste to rekli?

 

Odgovor:

            To je bilo nakon onoga što se dogodilo u mojoj kući. Morao sam napustiti svoju kuću, jer sam znao da ako me srpske snage tamo pronađu, a neki ljudi su se dobrovoljno javili da mi se pridruže pa smo otišli u brda i pridružili se vojsci. Ja, za mene nije bilo drugog izlaza. Jer znao sam da ako me negde spase, znao sam šta će mi se dogoditi.

 

Pitanje:

            U kojim ste se to području pridružili vojsci?

 

Odgovor:

            U području Lapa.

 

Pitanje:

            Jeste li sudilovali u bitkama sa jugoslovenskom vojskom ili policijom?

 

Odgovor:

            Nismo imali prilike sudilovati u okršajima, zato jer je vojske i policije bilo mnogo i oni su isterali celo stanovništvo u jednom danu. Otišli su u smeru _______ i _____ i kad smo mi bili u Topčicu putem radio veza čuli smo od naših nadređenih da je komandir stanice Ložar po imenu Zoran obavestio svog nadređenog, rekao svom nadređenom da će oni Slobovsko jezero zacrveniti krvlju albanaca. Nismo bili obučeni u civilnu odeću, dobili smo naređenje da stanovništvo usmerimo u pravcu Prištine kako bi se spasili. Pratili smo ih do Koliša, ali ne i dalje, jer smo bili u opasnosti. Kad su oni došli u Makof___, došlo je do masakra stotinu ljudi. Mislim da je tamo ubijeno nekih 360 ljudi.

 

Pitanje:

            Ja vam postavljam pitanja samo o onome što ste vi radili i želeo bi da odgovorite na ta pitanja, a ne da govorite o drugim stvarima, jer imamo malo vremena na raspolaganju. Da li razumete to?

 

Odgovor:

            Mi ništa nismo sami radili, mi smo samo izvršavali naređenja. Kažem vam šta su nam naši komandiri rekli da učinimo.

 

SUDIJA:

            Odgovarajte na pitanja. Da li ste vi sudilovali operacijama ljudima iz vaše jedinice i pre rata? Jesu li to bili isti ljudi sa kojima ste vi radili?

 

Odgovor:

            Nisam vas shvatio.

 

Pitanje:

            Rekli ste nam da ste se vi bavili logistikom, da ste imali komandira?

 

Odgovor:

            Da.

 

Pitanje:

            Da li ste vi onda operirali sa istom grupom ili sa nekom različitom grupom ljudi?

 

Odgovor:

            U području Lapa, bio je samo jedan kamandir i mi smo svi, ili komandant i mi smo svi delovali _____ jednim komandantom, mnogo jedinica, ne znam kako to ne razumete. Mi nama, je komandat bio Mustafa sa nadimkom Remi, on je bio komandant područja Lapa, ja sam bio odgovoran za logistiku, drugi su bili odgovorni za druge jedinice. Itd.

 

Pitanje:

            Koliko je jedinica tamo bilo?

 

Svedok:

            Molim? Imali smo mnogo jedinica. Nije bio moj posao da znamo koliko jedinica je bilo. Ja sam bio ______, bio sam zadužen za snabdevanje i imao sam svoje sunarodnike.

 

ROBINSON:

            Ako ste vi bili zaduženi za logistiku, onda biste vrlo dobro trebali znati koliko je tamo bilo jedinica.

 

Odgovor:

            Da jesam, bio sam.

 

ROBINSON:

            Da li onda možete reći koliki je bio broj jedinica?

 

Svedok:

            Mislim da je to bila sve jedna jedinica. Mi smo sudilovai u pobuni da se oslobode naši ljudi. Ja sam radio svoj posao u logistici i i to je sve što znam.

 

Pitanje:

            Da li su to bili naoružane jedinice?

 

Svedok:

            Mislite na jedinicu za logistiku ili na druge jedinice OVK?

 

Pitanje:

            Da li su i druge jedinice bile naoružane?

 

Odgovor:

            Ne, samo OVK. Nije bilo nikakve druge vojske tamo. Nismo imali tenkove i avijaciju, ali mi smo bili narodni ustanak, imali smo lako oružje.

 

Pitanje:

            Bilo je jedinica OVK koje su bile naoružane i koje su sudilovale u oružanim bitkama. Da li je to tačno?

 

Odgovor:

            Da, da to je bio OVK.

 

Pitanje:

            Da lis te vi kao čovek zadužen za logistiku njih snabdevali oružjem tokom bitaka?

 

Odgovor:

            Mi smo ih snabdevali oružjem pre bitaka, jer tokom bitaka to nismo mogli uraditi. Ništa nismo mogli učiniti dok su se oni borili. Zato smo im davali oružje pre bitaka. Nije bilo dosta mesta da se okolo krećemo, mi smo imali samo to jedno područje.

 

Pitanje:

            Koliko je ljudi radilo u vašoj jedinici za logistiku?

 

Odgovor:

            Oko 20 i to ne samo u području Lapa, mi smo bili zaduženi za celu OVK, nas ukupno 20.

 

Pitanje:

            Tih 20 ljudi u logistici, da li su oni bili raspoređeni u raznim bazama dinjem Kosova?

 

Odgovor:

            Mi smo bili civili, mi nismo mogli ići u gradove, ponekad bi se pokušali prerušiti pred vojskom i policijom i mi smo OVK snabdevali odećom, obućom, hranom itd.

 

Pitanje:

            Vi ste organizovali jedno područje, da li su drugi oficiri za logistiku njih 20, da li su radili za druge komandante na drugim područjima Kosova?

 

Odgovor:

            Da. U Denici je bio Šalja iz prafkaza područje Drenice za područje Šalje za druga područja, mi smo sve njih snabdevali. Svi smo se time bavili.

 

Pitanje:

            Rekli ste nam da ste primili pošiljku oružja. Da li su drugi oficiri za logistiku radili iste poslove kao i vi tj. primali oružje i zatim ga distribuirali?

 

Odgovor:

            Gospodine, mi nismo imali nikakve činove, mi smo bili tek jedna grupa koja je pokušavala da primeti što je više mogla. Ko god je mogao na neki način pribaviti oružje, od vojske ili policije, ja sam ih to snabdevao, ali samo područje Lapa. Jer da je područje Lapa imalo oružje, a druga područja nisu imale oružje, kako bi se mogao voditi rat? Tako smo mi sistematski pripadnike OVK snabdevali oružjem. Nismo imali jasnu podelu odgovornosti.

Mi smo na primer, ja sam jedanput doneo oružje i u Gođane. Jednom drugom prilikom neko je iz Gođana dao oružje nama, tako je to funkcioniralo.

 

Pitanje:

            Ako mi dozvolite još samo jednu temu?

SUDIJA:

            Da.

 

AMIKUS:

            Nije u kontekstu u vezi sa ovime ali tiče se nečega što sam primetio u transkriptu. Gospodine, vi ste spomenuli da ste se time počeli baviti još godine 1992. u vreme sukoba u Hrvatskoj. Da li je to tačno?

 

Odgovor:

            Ja nisam rekao da sam sudilovao u sukobu u Hrvatskoj, ja sam rekao da kad je u Hrvatskj počeo sukob, molim vas da pratite ono što govorim, kad je u Hrvatskoj izbio sukob, srpska vojska stacionirana u Prištini, oni su poslani u taj rat. Vojnici se nisu želeli boriti u Hrvatskoj i u Bosni, pa su dezertirali. Ja sam poznavao neke srpske građane iz tog kraja i oni su se meni obratili, oni su me nazvali telefonom i tražili da pomognem njima i njihovoj deci, da ih prevezem sa druge strane granice i postojalo je mesto gde smo se sastajali, ja bih im pomagao. Ja sam smatrao da je to moja ljudska moralna i politička obaveza, da im pomognem.

SUDIJA:

            Hvala. Gospodine Rajnefeld, nemamo baš vremena za dodatno ispitivanje.

 

Optužba:

            Ja znam da je tako iako imam neka pitanja, od njih moram odustati.

SUDIJA:

            Gospodine Aliju, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli u međunarodni sud svedočiti. Sada možete ići.

Sednica se prekida, sa radom nastavljamo u 9, mislim da je u 9 sati u sredu. Molim ustanite.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest