aktuelno-m.gif (3720 bytes)

25.04.2002. godine

STENOGRAM

 

 

_____:

            Međunarodni sud o bivšoj Jugoslaviji zaseda.

            Izvolite sesti.

MEJ:

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

SUDIJA:

            Hvala vam lepo. Izvolite sesti.

OPTUŽBA:

            ... vaše puno ime i prezime.

ODGOVOR:

            Da, ja se zovem ... Konaj.

PITANjE:

            Gospodine Konaj i kada ste rođeni.

ODGOVOR:

            Rođen sam 8. oktobra 1954. godine u N... u Đakovici.

PITANjE.

            U kojoj opštini ste živeli.

ODGOVOR:

            Opština Đakovica.

PITANjE.

            Možete li nam reći gde se ona nalzi, opština Đakovica i sela koja okružuju vaše mesto.

ODGOVOR.

            Opština Đakovica se nalazi oko 36 km od Peći, otprilike 82 km od Prištine, okolna sela ili naselja su ... Brekoci, Bištežini.

OPTUŽBA:

            Hvala lepo.

SVEDOK:

            Ja sam građevinski inspektor.

PITANjE:

            Konaj ... predstavnici Tužilaštva razgovarali 19. aprila razgovarali 99. godine. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Sa ... razgovarali 12 juna 2001. godine. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, to je takođe tačno.

PITANjE:

            I vi ste dali dve izjave.

ODGOVOR.

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Vi ste takođe prisustvovali sastanku 3. januara ove godine, u Peći i na tom sastanku vam je imenovani službenik Međunarodnog suda predočio vašu izjavu na albanskom jeziku. Da li je to tačno.

ODGOVOR.

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Na tom sastanku ste takođe imali mogućnost da pogledate tu izjavu i da potvrdite da je sadržaj vaše obe izjave, istinit.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

OPTUŽBA:

            Prilaže ove dve izjave kao dokazne predmete.

Predsedavajući Sekretarijata:

             Ovo će biti dokazni predmet 112.

OPTUŽBA:

            ...svedočenje ovog svedoka je sledeći. Svedok pominje incidente u 98. godini gde prema ovom svedoku srpska policija uništila i opljačkala njegove dve kuće. 27. marta 99. godine svedok je boravio u kući svoga oca u Peći sa ostalim rođacima i prijateljima. Oko dva sata posle podne 15 naoružanih pripadnika paravojnih jedinica ušli su u njihovo dvorište. Nosili su automatsko oružje ručne bombe i puške sa bojonetima. Oni su pucali u kuću, opljačkali svedoka i svima koji su bili u toj kući dali 5 minuta da napuste u pravcu Crne Gore. Usput svedok je primetio vojsku i policiju na svakoj raskrsnici koji ih sprečavaju da skrenu sa svog puta. Grupa u kojoj je bio svedok zaustavljena je nekoliko puta. Jednom prilikom svedok i njegov ujak bili su zaustavljeni i premlaćeni. To je učinila grupa od 9 ljudi koji su imali obojena lica. U jednoj drugoj prilici svedoku je rekao jedan srpski policajac ovde nije mesto za vas. Vi morate da idete u Crnu Goru. Srpska policija vojska i paravojne grupe su se nalazile na ulazu u svaku ulicu da spreči da se one vrate.

            28. marta 99. godine jedna grupa ih je zaustavila na ulazu u Peć, i to je bila grupa u kojoj su bile mešovite srpske snage i naredila da se vrate u centar grada. Tamo je bilo oko hiljade ljudi ali i oni su bili raspođeni širom centra Peći. Oko 20 kamiona i autobusa je bilo puno raseljenih lica i oni su krenuli u pravcu Prizrena. Svedok je ušao na autobus koji je vozio jedan naoružani pripadnik paravojnih grupa u Prizrenu ... licima je rečeno da izađu iz autobusa i prema Albaniji. Vozač je rekao idite u Albaniju ovo nije mesto za vas ovo je velika Srbija. Drugi autobusi su stigli i povezli raseljena lica do .. oko 7 km do granice prema Albaniji. Svedok je onda pešačio do granice njegova grupa je morala da da vozačke dozvole, pasoše i sve druge isprave i to sve da ubaci u jednu veliku kutiju.

            Svedok je video vozila takođe je video u toj kutiji registarske tablice vozila. To je sve mi nemamo više pitanja.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Koliko dugo živite u Peći.

ODGOVOR:

            Od 1956. godine

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ste bili zaposleni u vreme na koje se odnosi vaša izjava dakle, 98 i početkom 99. godine.

ODGOVOR:

            Nisam zaposlen bio od 1990. dakle bio sam bez posla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U vašaoj izjavi vi navodite da su se odnosi između Srbije i Kosova pogoršali 1990. godine.

ODGOVOR:

            Da, pogoršali su se tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je vama poznato da je Kosovo u Srbiji,

ODGOVOR:

            Nikad nije bilo i neće biti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je i sada Kosovo u Srbiji.

ODGOVOR:

            Po vašem mišljenju možda, ali po našem nije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zbog čega je kako kažete došlo do pogoršanja tih odnosa.

ODGOVOR:

            Zato što smo loše tretirani godinama. Napadali su nas na svaki mogući način tukli i slično.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato koliko se Srba iselilo sa Kosova od na primer 1980 godine pa eto do 90. g., kad su se ti kako kažete odnosi pogoršali pod pritiskom i upravo takvim tretmanom koji su srpski stanovnici imali na Kosovu. Da li vam je poznato.

ODGOVOR.

            Pitanje nije jasno. Ne, je li mislite tokom rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ja vas pitam da li vam je poznato od 1980. godine dakle, da ne idemo dalje kolko se Srba iselilo sa Kosova pod takvim tretmanom o kome vi govorite samo u suprotnom pravcu.

ODGOVOR:

            Da li sam ja pomenuo loš odnos prema njima, prema kome nije mi jasno ko je koga loše tretirao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pa ja vas upravo zato pitam što ste pomenuli činjenicu koju ja osporavam dakle, pitam vas da li vam je poznato koliko se Srba pre 90. godine samo za 10 godina znači, od 80. do 90. godine iselilo sa Kosova zbog terora Albanaca nad njima. Da li vam je to poznato.

ODGOVOR:

            Ne, to je smešno. Tvrditi da su Albanci terorisali srpsko stanovništvo ja nikad nisam čuo za tako nešto. Čak ako je i neka osoba otišla, otišla je iz vlastitih interesa, otišla je zbog ekonomske situacije da popravi svoju verovatno da popravi svoju ekonomsku situaciju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vama nije poznato dakle da su se Srbi iseljavali sa područja eto na primer, vaše opštine Peć.

ODGOVOR.

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da o tome postoje čak podaci čak knjige, statistike, pojedinačni slučajevi, grupni i tako dalje.

MEJ:

            Ne, on je rekao da ne zna prema tome, nema svrhe da nastavljate sa tom temom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste živeli u svojoj izjavi kažete, živeli ste i posle 90. godine naši .. Srbi su se javljali, zajedno smo pili pivo, kafu i kad se situacija promenila. Kad se situacija pogoršala. Je li to bilo tada kad.

 

ODGOVOR:

            Kada je reč o tome da smo pili kafu. Ne, ne to je sve počelo 90. godine ta cela kampanja i pogoršanje situacije. Kada je reč o našim komšijama tačno je da smo mi bili komšije oni su imali svoju zemlju, pre 90. godine smo se pozdravljali. Ali mi nismo znali za namere koje su imali i da će do najgoreg doći kasnije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad se dakle situacija pogoršala.

ODGOVOR:

            Od 1990 pa na dalje, a između 98 i 99 došlo je do egzodusa celog stanovništva na Kosovu a posebno u Peći i to je vreme kada se odnos prema nama pogoršao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je bila sredina 1998. godine kako vi kažete najranije pa kad to je sredina 98 je li tako.

ODGOVOR:

            Ne, od sredine 98. godine, već u samoj Peći situacija se izuzetno pogoršala od trenutka kada je Lođa bila napadnuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dakle, Lođa je ta tačka prekretnica koja obeležava pogoršanje situacije. Kad je to bilo.

ODGOVOR.

            Situacija je uvek bila napeta, ali ako mi dozvolite da izvadim jedan dokument iz svoje ...

MEJ:

            Kakav je to dokument na koji želite da se pozovete gospodine Konaj.

SVEDOK:

            To su moje zabeleške, to su moje vlastite beleške. Zabeležio sam stvri ... zbog terora i maltretiranja zbog toga je teško setiti se stvari ako dozvoljavate da pogledate zabeleške da iznesem tačan datum optuženom.

MEJ:

            Kada ste vi napravili te beleške.

ODGOVOR.

            Tokom vremena ... na Kosovu nakon rata.

MEJ:

            U redu, možete.

SVEDOK:

            5. jula sam napustio svoju kuću u naselju koje se zove Belo Polje a 6. ujutro napadnuta je Lođa. Koliko se sećam kriminalac Šešelj je dolazio da obiđe Goražde i jedno od njegovih vozila je išlo u pratnji konvoja i ušlo u Lođu i izazvalo problem koji je rezultirao ubistvom nekoliko građana. U 5 i 45 ujutro, 6. jula vojni avioni su napali Lođu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A što nazivate Šešelja kriminalcem. Je li vam on poznat kao neki kriminalac.

ODGOVOR:

            To je opšte poznato da prema njegovim naređenjima i vašim naređenjima došlo je do ovog zločinačkog događaja. Ja se izvinjavam što se ovako izražavam ali to je istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto to nije tačno jer kako je on šta mogo naređivati ići ćemo dalje. Vi ste dakle obeležili, ovo što nazivate napad nas Lođu kao tačku prekretnicu stanja u Peći. Da li sam vas dobro razemeo. Prekretnicu na gore, na pogoršanje.

ODGOVOR:

            Situacija je bila loša sve vreme ali tog konkretnog dana kada je napadnuta Lođa situacija je postala još gora jer je došlo do maltretiranja i drugih stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, pošto ste dali pismenu izjavu ja ne razumem zašto sad opet morate da čitate tu vašu izjavu. Ako ste je vi dali valjda znate šta ste rekli.

MEJ:

            To je komentar. Svedok se pozivao na svoje beleške da bi pogledao detalje. Molim vs da idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam pitao za jedan detalj, taj sam detalj dobio ovo što on sad dalje čita to nisu detalji nego takođe komentari. Dakle, vi ste

SVEDOK:

            Ja imam svoju izjavu evo sada je stavljam sa strane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Vi ste izajvu istražiteljima Tribunala dali aprila 99. je li tako.

ODGOVOR:

            Tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači aprila 1999. godine tada ste tvrdili da se situacija pogoršala pre otprilike 16 meseci, odnosno da je to bilo prve subote jula meseca 98. godine. Tako piše u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            Molim vas pojasnite mi to nije mi sasvim jasno. Kada je reč o Peći situacija je uvek bila loša, ali kao što sam već rekao 5. jula je napadnuta Lođa i u tom trenutku celi grad se našao u situaciji tri puta goroj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Znači grad se našao u situaciji

ODGOVOR:

            Zbog toga što se našao u opsadi srpskih snaga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tri puta goroj zbog toga napda na Lođu, kako vi kažete.

ODGOVOR:

            Pa, došlo je tri puta više srpskih snaga i maltretiranje, premlaćivanje, tajanstvena ubistva, sve se to dešavalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Čuo sam za te izraze i od drugih ali mene interesuju činjenice. Da li znate mora vam biti poznato kao stanovniku Peći pretpostavljam da je napad na Lođu, organizovalo rukovodstvo UČK i da je to bilo

SUDIJA:

            Samo trenutak, dozvolite svedoku da odgovori. Da li znate da je taj napad organizovalo vođstvo OVK?

SVEDOK:

            Časni sude to uopšte nije tačno. Veoma dobro je poznato da su policijska vozila kao što sam već ranije rekao pratila Šešeljev konvoj. Jedno od tih vozila došlo je na cestu kod raskršća od Goraždevca za Lođu, tamo su na cesti bili neki dečaci koji su se igrali loptom i oni su svedoci onog što se zatim dogodilo. Oni su zatim maletretirali te dečake i Tahija Šalja je ubijen. Tog istog dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato ime Tahir Zemaj?

SVEDOK:

            Časni sude da li da objasnim.

SUDIJA:

            Kako glasi pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato ime Tahir Zemaji?

SUDIJA:

            U čemu je značaj tog imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Značaj tog imena što je Tahir Zemaj bio glavni komandant jedinica koje su izvršile napada na Lođu, njegov zamenik je bio onaj poznati bandit Ramuš Radinaj i redom

SUDIJA:

            Svedok je rekao da se to nije dogodilo na način na koji vi to opisujete. Preme tome, nema smisla da mu to dalje govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u vašim izvorima UČK ova kako oni zovu lođanska bitka opisana kao jedno od najprofesionalnijih borbenih dejstava UČK. Da li znate to?

SVEDOK:

            Ja to ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u toj bici učestvovala 134 brigada po izvorima upravo komande UČK. Da li to znate?

SVEDOK:

            Ne, ne znam.

SUDIJA:
            Ovo o čemu vi govorite nije iz njegovog iskaza. To sada dolazi kao vaše unakrsno ispitivanje. Vi biste trebali unakrsno ispitivati o njegovoj izjavi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa valjda smo čuli ovde svi da je  bitka u Lođi bila prekretnica pogoršanja stanja. A ovo je jedno

SUDIJA:

            To smo čuli. Ali to je došlo kao rezultat vašeg unakrsnog ispitivanja. Vi ste svedoka ispitali, vi ste mu izneli vaše tvrdnje. Međutim, čini mi se da je sada gubljenje vremena da se dalje bavimo tom temom. On tamo nije bio i on kaže samo ono što je čuo. Ja predlažem da idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro pošto ste vi čuli da se vodila bitka. Između koga se vodila bitka u Lođi?

SVEDOK:

            Srpska policija i vojska borili su se prtiv nedužnih civila u selu Lođa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da vaši komandanti koji pišu sada javno o toj bici govore o

SUDIJA:

            Moram ovo zaustaviti. Svedok jednostavno ponavlja ono što je čuo. To nije od nikakve pomoći raspravnom veću. Ako je to relevantna tema vi o njoj možete izvoditi relevantne dokaze kada za to dođe vreme. Međutim, sada ste potrošili više od 20 minuta. Imate samo sat vremena na raspolaganju. Bilo bi boje da se skoncentrišete na ono što je u izjavi svedoka.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim  vas da imate u vidu i ja to želim ovde da naglasim pošto je on rekao da je ovo ključno bilo pitanje prelomno za pogoršanje situacije, a pošto se radi o jednom najfragmantnijem izvrtanju činjenica o čemu postoje nepobitni dokazi uključujući knjige objavljene od komandanata UČK koji su

 

SUDIJA:

            Ovo su sve srgumenti ovo o čemu vi govorite. Svedok je dao svoj iskaz, on je rekao šta on kaže da je istina, šta on kaže da se dopgodilo, vi ste imali priliku da ga o tomeispitate, a sada bolje da idete na drugu temu. da li vam je poznato ime Ramabaja?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato ime Stojkaj.

SVEDOK:

            Znam da su oni negde iz Dečana, iz opštine Dečani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato ime Hadro  Đonaj.

SVEDOK:

            Ja sam iz opštine Peć, ne iz opštine Dečani i ja samo znam moj kraj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o Peći, ne ko je rođen tamo nego ko je nešto učinio u Peći. A da li vam je poznato ime Faruh Tać.

SVEDOK:

            To mi pitanje nije jasno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pitam da li vam je poznato to ime tog čoveka, da li znate tog čoveka Faruha Taćija.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate ime čoveka koji se zove Salji Čeku.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate ime Rustem Buć.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli Šabana Šalju.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A za Hasana Kamaja jeste li čuli.

SVEDOK:

            Ne.

SUDIJA:

            Dosta s tom listom. On te ljude ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To su imena komandanata jedinica UČK koji su tada upravo kad ovaj svedok govori ove neverovatne stvari napadali Lođu sa velikim snagama sa namerom

SUDIJA:

            Ne, ja sam vam rekao da idete dalje. Ako nemate neka drugačija pitanja za ovog svedoka završićemo vaše ispitivanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imamo ja još mnogo drugačijih pitanja za to se nebrinite, samo imam jedno pitanje pošto je svedok bio građevinski inspektor, završio je školu, da li vam je poznato da je izašla jedna knjiga izdaje Mergini 2000. godine. Ovo je doduše samo fotokopija koja se zove kako je govorio Tahija Zemaj kazivanje o ratu, autori su Ahmetaj, Arber, Krasnići i Sefedin. Da li vam je poznata ta knjiga 2000. godine koja je izašla koju ste vi objavili.

SUDIJA:

            Samo trenutak, samo trenutak. Da li vi tvrdite da je svedok objavio tu knjigu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne tvrdim nego kažem da su objavili oni isti koji su ga poslali ovde. Da ovako predstavlja događaje.

SUDIJA:

            Ne, ovo je bio komentar. Gospodine da li znate nešto o toj knjizi?

SVEDOK:

            Ja znam da je ta knjiga izdata ali je zapravo nikada nisam video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da se unatra nalaze uneti podaci o stvari od strane vaših komandanata u kojima se navode bestrzajni topovi, teško naoružanje i sve to drugo s čim

SUDIJA:

            Ne, ne. On o tome ništa ne zna.  Isto tako sasvim je neprilično upotrebljavati izraze kao što su vaši komandanti. O tome nismo dobili nikakve dokaze. Ako želite vi možete tu knjigu nama podastreti uz spis kada za to dođe vreme. A u međuvremenu treba da nastavimo ovo ispitivanje i to io drugačijoj temi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja to naglašavam zato pominjem bestrzajne topove i teško naoružanje koje oni pominju ovde upravo zato što je svedok maločas rekao kako se vojska i policija sukobila sa nenaoružanim civilima, a ovde su  učestvovale brojne jedinice UČK koje su napale na Lođu i u toj knjizi se nalazi i način na

SUDIJA:

            Ja ću ovo ispitivanje prekinuti ukoliko vi ne pređete na drugu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ako je potpuno jasno da svedok govori totalnu neistinu onda se ne može

SUDIJA:

            Nije jasno, nije jasno. To je na nama da odlučimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je isto ko kad bi odlučivali da li je danas subota. Kad ste tačno svog starijeg sina poslali u Švajcarsku?

SVEDOK:

            Pre jula, negde mislim početkom februara ako se dobro sećam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste juli mesec označili kao pogoršanje a rekli ste da je u aprilu sledeće godine ste znači posle nepunih 10  meseci, 8 meseci konstativali da se stanje naglo pogoršalo pre 16 meseci. Kako je to moguće? Da li je to vaša izjava iz aprila ili neka kasnija izjava.

SVEDOK:

            Časni sude, optuženi meša stvari. Ja sam vrlo jednostavno i jasno rekao ono što sam rekao. Rekao sam da je do napada na Lođu došlo 5. jula, 6-oga su izvršeni napadi helikopterom, ja sam svog sina u Švajcarsku poslao ranije.

SUDIJA:

            Mi smo čuli vaš iskaz o tome. Gospodine Milošević sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je osoba koja se zove Lorens Konaj? ...

SVEDOK:

            To je moj brat.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde on živi?  

SVEDOK:

            Zar vas to stvarno interesuje, da mu kažem časni sude.

SUDIJA:

            Ne, osim ako to nije relevantno. Gde je on živeo godine 98. i 99. možete li nam to reći?

SVEDOK:

            Naravno. Živeo je u Nemačkoj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je on radio u vezi sa UČK?  

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za neku njegovu aktivnost povezanu sa organizovanjem UČK i povezanu sa njegovim životom u Nemačkoj.           

OPTUŽBA:

            Časni sude, mislim da porodica optuženog nije relevantna.

AMIKUS:

            Časni sude dozvolite mi da nešto kažem o ovome.

SUDIJA:

            Ako se radi na uticaju ovog svedoka to bi moglo biti sasvim legitimno pitanje. Zato bismo želeli to naglasiti u njegovo ime.

            Dopustićemo ta pitanja pod uslovom da se dokaže relevantnost. Izvolite gospodine Miloševiću. Dakle, morate prvo postaviti pitanja kojima ćete uspostaviti relevantnost vaše teme, a zatim možete postaviti direktna pitanja o bratu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, moje direktno pitanje da li mu je poznato učešće njegovog brata u organizovanju UČK povezano sa  njegovim boravkom u Nemačkoj.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste u izjavi u vezi sa ovom prvom subotom u mesecu da je supruga vaša predosećala da će nešto loše da se desi. dakle, pa ste vi po njenom predosećanju poslali majku i dve ćerke kod oca čija se kuća nalazi u centru Peći. A posle ste i vi supruga napustili svoju kuću i takođe otišli kod oca. To se sve dogodilo u istom danu koliko razumem.     

SVEDOK:

            To nije baš sasvim tačno. Istina je sledeća. Ja sam pre dva meseca poslao moju ženu i dve ćerke u četvrt Karagač, a žena i ja smo ostali tamo gde smo bili u četvrti Dardanija 1. I to do 5. jula. I zato jer je to područje bilo opkoljeno i svi su ostali negde oko groblja. Tog istog dana 5. jula moja žena nije tamo želela provesti noć i ona je insistirala da se pridružimo majci i ćerkama i tog dana je došlo do napada na Lođu. Čuli smo za napad na Lođu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste dakle to se slaže sa ovim podacima, vi ste dakle napustili svoju kuću neposredno pred napad. Praktično nekoliko sati pred napad ako ste prethodnog dana otišli, a napad bio rano ujutru, to je može se reći nekoliko sati pred napad. Je li to tako?

 

SVEDOK:

            Da, ranije ali nama nije bilo poznato da će Lođa biti napadnuta, nije bilo nikakve borbe. Mi smo otišli na insistiranje moje žene, prošli smo kroz muslimanska groblja i katolički deo u donjem delu groblja i to je bilo prepuno naoružanih civila i paravojnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi niste bili obavešteni da će biti napad na Lođu nego ste napustili neposredno pred napad prema predosećanju vaše žene. To je ono što vi tvrdite?

SVEDOK:

            Nije mi bilo poznato, želim to ponoviti. Ja nisam imao nikakve kontakte, nikakve razgovore, mi smo bili u kući unutra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jel niste znači imali nikakve kontakte i nikakve razgovore ni sa kim iz UČK.        

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je Šaćir Studenica rekao ko je oštetio i opljačkao vašu kuću?

SVEDOK:

            Šaćir Studenica mi je rekao da je moja kuća napadnuta i da je on tamo poslao leš pokojnog Nađija Hotija. Pokojnice, to je majka mojeg suseda koje g je policija ubila na objektu Petan, tamo gde su proveravali vozila. To se dogodilo u utorak a ne 5. jula. Ona je ubijena u ponedeljak, a u utorak mi je Šaćir Studenica o tome rekao jer policija je došla u kuću mog ujaka, tražila je tamo mog sina, onda sam ja sam tamo otišao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto je policija dolazila kod vašeg ujaka da traži sinove ukoliko su oni prijavljeni na vašoj adresi?         

SVEDOK:

            Ta žena koja je poginula i koju su  ostavili na balkonu moje kuće  iznešena je tvrdnja da ju je ubio moj sin. Međutim, moj sused je došao da kaže da nije istina. On već dugo nije ovde. Onda su oni prisilili mog ujaka da identifikuje žrtvu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako to da je na vašeg sina pala sumnja da je ubio tu ženu, a on nije bio nigde u blizini.

SVEDOK:

             Optuženi bi to trebao pitati policiju jer to su oni rekli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ja razumem policija je vršila po nalogu istražnog sudije istragu povodom ubistva te žene za koju je osumnjičen vaš sin. Da li je to vama poznato ili nije?      

SUDIJA:

            Ne morate odgovoriti na to pitanje. Gospodine Miloševiću potrošili ste tri četvrt sata na događaje u julu 1998. Ti su događaji tek periferni u iskazu ovog svedoka. Ukoliko želite osporiti njegov iskaz, suštinu njegovog iskaza o događajima iz marta 1999. to morate učiniti u ovih četvrt sata koji su vam ostali na raspolaganju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej mislim da ja ne treba da ponavljam da ja apsolutno osporavam  sve to što je ovaj svedok rekao kao i drugi svedoci koji govore neistinu. I od početka ove rasprave ovde, ova

 

SUDIJA:
            Nema potrebe da držite govor o tome. Ako ga želite pitati o martu 99. godine vreme je sada da to učinite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Drugo što hoću da  razjasnimo. Pretpostavljam da nije zabranjeno da nekog svedoka pitam duže, a nekog kraće ali da u zbiru bude vreme koje ste vi planirali. Pretpostavljam da vam to ne smeta.

SUDIJA:

            Uzećemo to u obzir. Međutim, uobičajeno pravilo je maksimum 1 sat.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste planirali ako je to maksimum 1 sat da danas ovde prođu ova svedoka po 92. bis. Je li tako?

SUDIJA:

            Nema nikakvih planova o tome koliko  svedoka treba proći ali hajde da idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa mislio sam da u tom vremenu koje ste mi odredili izekonomišem na racionalniji način ali dobro. Recite mi da li su vaši sinovi kažnjavani ili krivično gonjeni na području SRJ.     

SUDIJA:

            To nije relevantno pitanje.

SVEDOK:

            Nikada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi onda zbog čega je policija toga dana odvela vašeg strica        Antona Kuana u vašu kuću.

SVEDOK:

            Oni su od njega zatražili da identifikuje leš koji su ostavili na balkonu moje kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto ste vi onda s obzirom da ste čuli da vam je kuća oštećena i opljačkana otišli kod strica pa tek potom u policijsku stanicu gde biste videli kako kažete šta se dešava.        

SVEDOK:

            Ne zbog onog što se dogodilo. Policija je došla po danu i napravili su ono šta su napravili. To nije istina. ja sam otišao u moju kuću da se raspitam šta tamo radi policija zato jer oni nisu mogli stupiti u kontakt sa mnom. Oni su stupili u kontakt sa Šaćirom Studenicom, on je došao do mene i onda smo nas obojica došli u kuću. Kad smo tamo došli moj stric mi je rekao da ako ne odem u policiju da će oni sigurno ponovo doći i to u bilo kojem času, po noći, ujutru i zato sam odlučio otići i javiti se na policijsku stanicu, a moj stric je išao sa mnom. Kad smo došli tamo jedan od policajaca je rekao  niste trebali, mi znamo ko je to uradio. Ne treba da se vraćate u svoju kuću. Tada ga je stric upitao šta sa našom kućom. Tada ga je policijac napao i onda smo mi otišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako ga je napao policajac.

ODGOVOR:

            Vređao ga je psovao majku najviše.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znači opsovao ga je.

ODGOVOR:

            Da, opsovao mu je albansku majku i tada sam ja poveo svog ujaka i izašli smo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste tačno napustili Kosovo i otišli za Crnu Goru.

 

ODGOVOR:

            1998. godine sam dva puta napustio Kosovo, tj. 9. ili 10. ujutro bio je petak pre nego što sam otišao policijske patrole su došle i pitale za mene i moga oca, a pre odlaska smo moja supruga i ja otišli na groblje i onda je jedan od komšija rekao na idite svojim kućama. U tom trenutku moja žena sa ženom tog komšije otišla je u jednu drugu kuću gde je živeo jedan Makedonac oženjen srpkinjom, ili makedonka udata za srbina, i onda je ona ih je otpratila do moje kuće tako da bi se videlo šta se dešava. Tako da u to vreme sam još uvek bio došao do kuće i sa balkona su se pojavili i pitali su kuda će, ona je rekla idem svojoj kući i onda je ušla i videla da je sve bilo uništeno, da je sve bilo ispisano po koje kakvim porukama na zidu grafitima na kojima je pisalo"Niste dobro došli u Srbiju idite u Tiranu" i tako dalje, i tada smo mi otišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi kažete da su vam pre odlaska kuću zaposeli snajperisti.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno druge dve kuće su bile uništene i ... ima fotografije pred sobom tih uništenih kuća. Lokacije snajpera su bile u jednoj jednospratnici i oni su imali iz te jednospratnice još dve ili tri kuće pregled nad celom Peći i takođe teritorijom Lođe u Peći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko su bili ti ljudi u vašoj kući ti snajperisti što su zaposeli vašu kuću.

ODGOVOR.

            Mi nismo mogli da uđemo da vidimo ko su oni jer da smo se sreli s njima ne bismo znali kakav bi bio razultat. Zvali su ih Frenki.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste vi maločas rekli da je vaša žena u kući samo našla grafite ispisane. Jeste to govorili o svojoj kući ili sam ja pogrešno razumeo.

ODGOVOR:

            Grafiti su bili na zidovima i na vratima kuće i bili su na srpskohrvatskom. Jasno je na fotografijama da je srpska policija ili vojska ko god je bio tamo to napisao. Ja nisam bio tamo tako da ne mogu da kažem ko je od te dve strane to napisalo ali bilo je jasno šta je napisano. Pisalo je odavde do Tirane Srbija, Ovo je Srbija. Mi ćemo se vratiti i tako dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mi ćemo se vratiti, pa šta znači to mi ćemo se vratiti. Znači da je to napisao neko ko je otišao odatle.

MEJ:

            Nije na svedoku da spekuliše šta je značilo. Šta je značio taj grafit.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste videli tada mnogo kuća zapaljenih oštećenih od dejstava tamo u Lođi, u tom delu.

ODGOVOR:

            6. jula mogli smo da vidimo stvari sa udaljenosti dakle, izdaleka od kuće mog oca, videli smo samo dim videli smo kako se dim izdiže iznad grada. Jer, bilo je mesta koja su napadnuta iz vazduha. Ja ne znam zašto mi postavljate takva pitanja. Sigurno da je čitav niz kuća bio spaljen. Jer Lođa je potpuno sravnjena sa zemljom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upotrebili ste isti izraz koji ste upotrebili i ovi komandanti UČK jer kažu da su naredili da se sve sravni sa zemljom i zapali u ovoj knjizi.

MEJ:

            To je komentar.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja pitam da li ima veze ta činjenica da ste upotrebili isti izraz koji oni upotrebljavaju, sravnjeno sa zemljom.

ODGOVOR:

            Helikopteri i vojni avioni su nosili srpske oznake. Ko je drugi to mogao da uradi. Ko drugi osim vaše vojske i policije koji su bombardovali celo selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovi vaši komandanti pišu da su njihovi borci u tuči sa srpskim snagama to uradili.

MEJ:

            Ne, vi insistirate da nastavite sa unakrsnim ispitivanjem za koje vam je rečeno, da ako se nastavi tim putem nije relevantno. Prema tome ja moram da privedem kraju ovo unakrsno ispitivanje. Vi stalno se vraćate na istu temu prema tome molim vas nema više pitanja. Da li prijatelji suda imaju pitanja.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija, za ovog svedoka nemamo pitanja.

MEJ.

            Da li ima dodatnih pitanja.

Gospođa Romano:

            Ne, časni sude samo jedno pitanje a ako su veću potrebne fotografije na koju se poziva svedok. Tužilaštvo nije htelo da ih prilaže jer su oni izvan perioda na koji se odnosi optužnica, ali ako vam je potrebno za pojašnjenje grafita mi možemo da ih priložimo.

MEJ.

            Hvala lepo. Hvala što ste ih doneli gospodine Konaj. Mi smo čuli vaše svedočenje i ono je dovoljno. Hvala vam što ste došli. Možete se povući.

SVEDOK:

            Hvala lepo časni sude.

OPTUŽBA:

            Pre nego što dovedemo sledećeg svedoka, htela bi da pojasnim samo jednu stavr. Htela bi da veće zna da jedan od svedoka, to je treći svedok, Mahmut Alimi je odveden u bolnicu na pregled ovog jutra. Znači on je jutros u bolnici.

MEJ:

            U redu.

OPTUŽBA:

            Izvinjavam se, upravo sam obaveštena da se on vratio iz bolnice tako da nećemo morati da menjamo redosled svedoka.

MEJ.

            Ko je sledeći svedok.

OPTUŽBA:

            Edison Zatrići.

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu, i ništa osim istine.

MEJ.

            Izvolite sesti.

            Da izvolite.

OPTUŽBA:

            Svedoče, molim vas recite ime i prezime.

ODGOVOR:

            Ja se zovem Edison Zatrići.

PITANjE:

            Gde ste rođeni.

ODGOVOR:

            Rođen sam 5. decembra 1956 u Peći.

PITANjE.

            U kojoj opštini se nalazi Peć.

ODGOVOR:

            Peć je opština za sebe.

PITANjE:

            A možete li opisati sela koja okružuju Peć.

ODGOVOR.

            Ima mnogo sela u opštini Peć, Lođa, Raušić, .. Pavljan, Rad....

OPTUŽBA.

            Hvala.

            Šta ste po zanimanju.

ODGOVOR:

            U ovom trenutku ja sam vozač za regionalnu kancelariju OEBS-a u Peći.

PITANjE.

            Da li ste vi Albanac.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE.

            Gospodine Zatrići, predstavnici Tužilaštva su s vama obavili razgovor 20. juna 2001.g. Da li je to tačno.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE.

            Da li ste vi tada dali izjavu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE.

            29. januara ove godine vi ste prisustvovali sastanku u Peći, zajedno sa predstavnicima Tužilaštva i predsedavajućim službenikom Međunarodnog suda i tom prilikom vam je predočena kopija vaše izjave na albanskom jeziku. Da li je to tačno.

ODGOVOR.

            Da.

PITANjE.

            Vi ste pogledali vašu izjavu i takođe ste napravili jedan dodatak da bi se ispravile manje greške u vašoj prvoj izjavi. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno. Ja sam ispravio greške u to vreme i bilo je grešaka u prevodu.

PITANjE.

            Hvala. Rezime svedočenja ovog svedoka je sledeći. Svedok je celi život živeo u Peći i bio je direktor ... kampanje koja se zvala Flamingo turs, koja je imala 3 autobusa u svom vlasništvu.

            23. marta 1999. godine srpska policija je naredila svedoku da izađe u dvorište tog preduzeća i oduzela im je ta tri autobusa. Kada je svedok zatražio potvrdu jedan od policajaca je uperio svoju pušku u svedoka i zapretio mu. On nije više video ta vozila sve dok se nije vratio u Peć akon oružanog sukoba. Svedok je kasnije saznao da su njegovi autobusi korišćeni za transport kosovskih albanaca iz Peći. Svedok takođe opisuje da 27. marta 1999. godine je bio u svojoj kući kada je video srpsku vojsku kako ispaljuje rakete iz dvorišta srednje škole i bolnice u pravcu ... svedok se preselio kod rođaka u drugo naselje a sledećeg dana 28. marta svedok i njegova porodica su se odvezli do Rožaja u Crnoj Gori u jednoj dugoj koloni vozila. Usput su prošli pored policije i civila koje policija usmeravala. Svedok je napustio Kosovo jer se bojao za svoju bezbednost i bezbednost svoje porodice. Vratio se u Peć 26. jula 1999. godine i našao svoju kuću, svoje preduzeće i autobuse potpuno spaljenim. To je rezime. Nemam više pitanja.

MEJ:

            Izjave bi trebale da budu uvedene kao dokazni predmet.

......?

            Izvinjavam se, mi ćemo sada da dostavimo izjave.

Predstavnik Sekretarijata:

            To je dokazni predmet 113.

OPTUŽBA:

            Hvala.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ceo život proveli u Peći, samo pitam konstatujem.

MEJ:

            Molim vas počnite od početka jer prevodioci nisu čuli od početka kad je mikrofon bio isključen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom da ste ceo život proveli u Peći da ste se bavili transportom, dakle komunicirali u toj sredini veoma mnogo. Da li se može pretpostaviti da dobro poznajete prilike u peći i da ste ih dobro ponavali u vreme pred rat.

ODGOVOR:

            To je tačno. Ja sam proveo ceo život u Peći ali nisam se uvek bavio transportom. Počeo sam se baviti transportom nakon što sam otpušten iz Ljubljanske banke, a to se desilo 92. godine i onda sam počeo da radim kao vozač. A tačno je da sam mnogo putovao i to širom Balkana i sve do Austrije i Italije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Poenta mog pitanja je bila da vi dobro znate prilike u Peći i da ste ih dobro poznavali pred rat.

ODGOVOR.

            Da, relativno dobro, relativno sam dobro informisan.

ODGOVOR:

            Da, i to što ste pre ovog transporta radili u Slovenačkoj banci takođe je bio posao gde se komunicira s ljudima i dosta toga sazna. Je li to tako.

ODGOVOR.

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakvi su bili u tim godinama pred rat odnosi u Peći. Da li možete najkraće u rečenici ili dve da kažete kakvi su bili odnosi.

ODGOVOR.

            Mogu da odgovorim, ali molim vas budite precizni na koji vremenski period mislite. Da li mislite na period pre vašeg dolaska na vlast ili posle.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o ovom periodu pred rat, a vi možete d agovorite o svakom o kom želite ali ja vas pitam zanči, za neposredni period pred rat kakvi su bili odnosi. Znači 1998 i 1999. godina, da preciziram pitanje.

 

ODGOVOR.

            Iako je taj period bio jako težak jer je naše kretanje bilo jako ograničeno u to vreme odnosi između albanaca i Srba su zahladili posebno su zahladili nakon misterioznih ubistava sa kojima se počelo u Peći 98. godine, kada su ubijena braća Đukaj. Zatim, ubijen je dr ... zatim, dr Đevad Gaši, i Emir Gaši. To je dovelo do značajnog zahlađenja odnosa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi znate ko je ubio albance koje ste sad pomenuli.

ODGOVOR.

            U tom periodu posebno u Peći to je bila javna tajna. Ova ubistava je naložila i izvela zloglasna organizacija koja se zvala Crna ruka, i ona je delovala obično u sumrak i u zoru. Kidnapovala Albance koji su slučajno bili na ulici i posle toga se više ništa ne bi čulo o njima ili bi se često našli sledećeg dana mrtvi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ne znam o kojoj organizaciji Crna ruka govorite. Mi znamo za jednu organizaciju Crna ruka od pre sto godina. Pa je davno prestala da postoji pripada istoriji. Kakva Crna ruka.

ODGOVOR:

            Ja ne znam ništa o organizaciji Crna Ruka koja je osnovana pre 120 godina, ali znam da je nastavila sa radom u Peći i da su pripadnici te organizacije bili redovni policajci koji su tokom dana obavljali policijske poslove, a noću su počinjavali okrutna ubistva u našem gradu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta to tražite po papirima ispred vas, jel Crnu ruku.        

SVEDOK:

            Ne. Srećom ja nisam bio izložen radu Crne ruke u Peći pre rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dajte molim vas ispričajte nam bar ko vas je obavestio o toj Crnoj ruci?

SVEDOK:

            Mnogo se govorilo o Crnoj ruci u Peći u to vreme i ja mogu da kažem da sam ja u ovim svojim beleškama zabeležio nekoliko pripadnika ove organizacije i to uključuje i neke od mojih komšija. Bilo je mnogo govora o toj organizaciji u mom gradu.

MEJ:

            Gospodine Patrići pomozite nam oko sledećeg. Kakve su to beleške koje imate ispred sebe?

SVEDOK:

            Te beleške su o periodu pre rata i o mojoj deportaciji  zajedno sa mojim sugrađanima.

MEJ:

            A kada ste vodili te beleške?

SVEDOK:

            Vodio sam te beleške u vreme kada su se te stavri događale. Sve beleške koje imam sam uneo u kompjuter i odštampao.

MEJ:

            Da izvolite.

KEJ:

            Mogu li da pomognem veću, beleške koje se nalaze pred svedokom izgledaju kao beleške u rukopisu. Čini se da sada nam se smenjuju svedoci koji donose beleške sa sobom i postavlja se pitanje da li je to poželjno s obzirom da je ovo unakrsno ispitivanje optuženog. Svedok je imao izjavu, izjava je uvedena kao dokazni predmet. Rezime je podeljen veću i svim stranama. Možda bi bilo korisnije kada bi on odgovarao na pitanja ne služeći se beleškama koje možda imaju drugačiju istoriju, drugi kontekst koji bi trebalo onda pojasniti.

ROBINSON:

            Ali ovim će se zadovoljiti vaš zahtev da se te beleške vode, vođene su u vreme kad se to dešavalo.

KEJ:

            Ali mi nismo detaljno ispitali kada je to napravljeno, nismo pažljivo ispitali dokument, zatim nismo se pozabavili time da li se te beleške koriste samo da se osveži njegovo sećanje. ja mogu da prihvatim tvrdnju veća, odnosno uvaženog sudije da to može da se koristi nešto kao osvežba njegovom sećanju na dati trenutak, međutim ovo je nešto što se dešava nakon što su te beleške vođene tako da ja želim da pokrenem ovo pitanje pred većem da bi to bilo korisno da se ovakvi dokazi uvedu pred većem.

ROBINSON:

            Ja pokrećem to pitanje zato što čak i kada beleške ne ispunjavaju zahteve koje ste vi postavili koji su uobičajeni u sistemu iz kojeg vi dolazite, mi ponekad dozvoljavamo svedocima da osveže svoje sećanje gledajući u beleške koje su vođene nakon događaja ali smo mi na kraju ti koji pridajemo određenu težinu u određenim dokazima. Međutim, mi ćemo se konsultovati u vezi sa tim.

SUDIJA:

            Gospodine Petrići mi ćemo vam dozvoliti da koristite svoje beleške i ako možete da svedočite bez pozivanja na beleške pošto smo mi pre svega zainteresovani za vaše svedočenje. Mi vas molimo da to učinite ali ako je potrebno da osvežite vaše pamćenje nekim konkretnim stvarima možete to da uradite. Gospođo Romano  kada je reč o svedocima možda bi najvolje bilo ubuduće da ako žele da se pozovu na svoje beleške onda treba da čitaju, da li mogu to da urade. A u celini naravno svedoci bi trebali da svedoče bez pozivanja na beleške. Prema tome, ako bi tužilaštvo to uzelo k znanju i ubuduće upozorilo svedoke da ako želi da koristi beleške treba to da pomenu.

OPTUŽBA:

            Želim samo da kažem kada dođu u Hag, oni dođu sa dosta materijala i mi uvek njima dajemo instrukcije da treba samo da svedoče jer je važan njihovo svedočenje. Međutim, oni to ponekad donose u sudnicu jer se boje da će nešto zaboraviti da bi im pomoglo, a mi ćemo voditi računa o tome.

MEJ:

            Ako oni žele da se oni pozivaju na to oni treba da pitaju da li to mogu.

OPTUŽBA:

            Mi ćemo voditi računa o tome.

MEJ:

            Sada ćemo napraviti pauzu. Gospodine Petrići mi ćemo sada napraviti pauzu na pola sata, molim vas da tokom pauze vodite računa da sa ni sa kim ne razgovarate o svom svedočenju dok se ono ne završi, a to uključuje i predstavnike tužilaštva. Sada pravimo pauzu od pola sata. Ustanite molim.

 

pauza

posle pauze

 

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom da ste pauzu napravili posle ovog konferisanja o beleškama želeo bih samo da skrenem pažnju da nigde u izjavi svedoka, ovoj pismenoj, odnosno dve koje je dao nije konstatovano da je prilikom davanja izjave koristio beleške tako da ako to tada nije radio ne razumem zašto bi to sad radio. To važi i za druge svedoke.

MEJ:

            Ako ga želite o tome pitati možete to napraviti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja konstatujem da u izjavi ne pišem, valjda bi službenik vaš kad uzima izjavu morao da konstatuje da je svedok koristio belešku.

MEJ:

            To nije važno. Idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste dakle o atmosferi koju su opterećivali zločini, nabrojali ste nekoliko nerasvetljenih ubistava. Moje pitanje glasi da li vi znate da je ta ubistva izvršila UČK.

SVEDOK:

            Ne, pogrešili ste. Ta ubistva nije izvršila UČK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako vito znate da nije izvršila UČK kad kažete nije, to  znači znate da nije.

SVEDOK:

            Prvo, nemojte me prekidati slušajte me. Slušajte moje odgovore do kraja.

SUDIJA:

            Gospodine morate imati da ste ovde na sudu, molim vas  da odgovarate na pitanje.

SVEDOK:

            Moj odgovor je kao što sam  već rekao da je bila javna tajna da ta organizacija radi u Peći godine 98. i 99. U to vreme nismo se uopšte usuđivali izlaziti iz kuća, odnosno kada biste izlazili brzo  bi se vraćali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je tu glas          inu o navodnoj Crnoj ruci upravo lansirala UČK.

MEJ:

            Mi se jako udaljavamo od suštine ovog iskaza i predmeta pogotovo kad govorimo o glasinama. Hajde da idemo na nešto relevantnije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam se osvrnuo na glasine zato što je svedok govorio o njima. Da idemo dalje dakle. Vi ste poznavali ljude na rukovodećim funkcijama u Peći. Da li je na rukovodećim funkcijama u Peći bilo mnogo Albanaca?

SVEDOK:

            Od vremena kad ste vi došli na vlast ti su se ljudi mogli nabrojati na prste jedne ruke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja imam dakle od tog vremena i to ne samo od tog vremena nego vas pitam za 99. godinu, 98. i 99. godinu. Da li znate Albance u Peći koji su bili u funkcijama zvaničnim u strukturi vlasti u Peći. Samo mi kažite da ili ne da bi štedeli vreme.

SVEDOK:

            U tom periodu 98. i 99. ne znam niti za jednog Albanca koji je imao neki značajni položaj u Peći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za ime Džafer Đuka.       

SVEDOK:

            Da. On je bio moj profesor fizičkog vaspitanja u gimnaziji u Peći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je on bio načelnik društvenih službi u opštini Peć, a istovremeno kasnije i član Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije.

SVEDOK:

            Nisam znao ništa o položaju Džafera Đuke. Znam da je on sudelovao u radu stranke po imenu JUL ili tako nekako ali ne znam kakve je on položaje imao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On je jeste bio član rukovodstva Jugoslovenske levice ali je bio na ovim položajima. Vi ne znate da je bio član Privremenog izvršnog veća i da je bio načelnik društvenih  službi u Peći.

SVEDOK:

Ne. Nisam to znao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate  Albanca takođe Dem Muhaj koji je bio zamenik načeknika Državne bezbednosti u Peći. Da li njega znate.

SVEDOK:

            Znao sam ga kao čoveka ali vi ste pogrešili u njegovom prezimenu. To nije Muhaj nego Munjaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam potpuno siguran kad pročitam albansko ime da je tačno ali bitno je da smo ga identifikovali. A da li znate za Šaćira Nikći koji je bio predsednik suda za prekršaje u Peći.      

SVEDOK:

            Ne, ne znam tog čoveka. Sad prvi put čujem to ime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Andulji, ko je Mazum Andulji?    Direktor specijalne škole

SVEDOK:

            Ne sećam se njega.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate ko je Rizo Demaj, direktor osnovne škole   

SVEDOK:

            Recite mi koje osnovne škole jer ne sećam se tog imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Osnovne škole u Rugovi kod Peći.         

SVEDOK:

            Ne, ne sećam se tog čoveka, ne znam ga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato ime pošto ste bili preivrednik verovatno vam je poznato ime Fatmir Gaši         koji je bio zamenik direktora SDK u Peći.

SVEDOK:

            Da, znam Fatmira Gašija poznajem ga lično. On je bio moj kolega kad smo radili u banci. Ne samo Fatmir nego tamo je bilo i mnogo drugih ljudi u SDK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Takođe Albanaca je li tako?                  

SVEDOK:

            Ne razumem ovaj komentar.

SUDIJA:

            Samo trenutak. U čemu je relevantnost svega toga. Ovaj svedok je u svom iskazu rekao da je bio direktor autobusne firme. Ti su mu autobusi oduzeti i korišteni prema tvrdnjama optužbe za deportacije izbeglica. On je takođe rekao da je on sam u martu 99. godine kada se nalazio u Peći bio dok je trajalo granatiranje i zatim je napustio grad u svom vozilu i otišao u Crnu Goru. Dakle, njegov iskaz je to, vi sad pokušavate njegov iskaz proširiti koji se meni čini, ali ako budem ...pokušavate ga proširiti na potpuno nerelevantne stvari. U čemu je relevantnost činjenice, da čak i ukoliko neki Albanci jesu bili na nekim položajima u Peći u čemu je to relevantno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Relevantnost je u tome što svedok tvrdi da su se Albanci na položajima nalazili ranije i da su se mogli izbrojati na prste jedne ruke, a takođe tvrdi da ih neposredno pred rat 98. i 99. nije bilo na položajima da on zna. Ja ovde imam veliki broj Albanaca na vrlo značajnim položajima u Peći. On je bio direktor firme, Peć nije Njujork nego mali grad, prema tome morao je znati sve te Albance. Prema tome, pitanje kredibiliteta iskaza kada svedok tvrdi da nije bilo Albanaca a sada kada mu se predoče podaci mora da se s njima suoči da ih je bilo i to ne mali broj, ne na prstu jedne ruke, ne na prste dve ruke nego veliki broj Albanaca na vrlo značajnijm položajima u Peći uključujući i člana Vlade kao što ste videli. Prema tome, to je vrlo relevantno jer se stalno stavra ovde utisak kako Albanci nisu imali nikakva prava a ovde se vidi da na primer, na primer jedne opštine Peć jedan veliki broj Albanaca zauzima funkcije društvene, političke, javne, državne itd. Zato je to relevantno. Ako vi tvrdite  da sve to nije relevantno

MEJ:

            Čak i ako ste vi u pravu o tome ovaj sud bavi se raseljavanjem i ubijanjem godine 1999. Neki iskazi o događajima pre tog vremena, naravno mogu biti relevantni. Međutim, nama se čini da te stvari nisu jako važne. Ovde se troši mnogo sudskog vremena na upravo te stvari. Slučaj na primer poslednjeg svedoka, a sada evo i ovoga. Ukoliko vi želite osporiti nešto od onoga pto je svedok izneo u svojoj izjavi onda sada morate to izneti, izneti vašu tvrdnju u vezu sa time.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim da je relevantnost ovih pitanja i u tome što ove činjenice dovode potpuno u sumnju priču o deportacijama jer ove ličnosti  na značajnim funkcijama da li je bilo deportacija morali bi biti angažovani na tim deportacijama jer se nalaze na vrlo značajnim funkcijama. A ko može da veruje da će Albanci koji čine strukturu vlasti u jednoj opštini da organizuju deportacije Albanaca. čak i kad bi se podrazumevalo da su Srbi to hteli da urade što je takođe neistina.

SUDIJA:

            Da li vi osporavate iskaz ovog svedoka o okolnostima pod kojima je on napustio Kosovo. Ako to osporavate onda mu to morate reći. Vi morate reći da osporavate činjenicu da su mu konfiskovani autobusi. Ako to osporavate to mu morate reći. To su stvari o kojima on može govoriti i to su stavri koje su u ovom predmetu relevantne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je jasno da osporavam, a nadam se da je i vama ako pažljivo pročitate obe njegove izjave, jasno je da i njegove izjave to osporavaju ali na to ćemo doći na kraju. Koliko mi još dajete vremena za ovog svedoka molim vas da bih mogao da reduciram pitanja pošto očigledno nemam mogućnosti da postavim sva pitanja.

SUDIJA:

            Imate uobičajeno vreme na raspolaganju. Do sada ste potrošili čini mi se 25 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro znači imam još 40 minuta za njega.

SUDIJA:

            Odprilike toliko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači do pola jedan. A da li su vam poznata onda ću kratko da pređem pa ćete vi reći koga poznajete od ovih ljudi. Da li vam je poznato, da li su vam poznata imena Skendera Nurboja, direktora preduzeća "Žito promet", Osima Haskaja, zamenika načelnika tržišne inspekcije za Pećki okrug, Muhamed Čorkadiju, koji je bio predsednik opštine Peć, a onda šef odeljenja za plan i analizu opštine Peć, Skender Ajdini, načelnik Kadrovske službe u Peći. Dakle, taj koji je primao i otpuštao službenike. Dr Drita Selmanaj, načelnik Odeljenja u Gradskoj bolnici, dr fadilj Kurmenhaj, direktor Infektivne bolnice

SUDIJA:

            Prestanite molim vas. Gospodine Zatrići iznešena je tvrdnja da je bilo Albanaca na važnim položajima u Peći. Da li nam možete biti od pomoći u vezi sa ovom tvrdnjom.

SVEDOK:

            Da. Sva tri imena koja je pomenuo optuženi su imena ljudi koje ja znam. Međutim, moram reći da se ti položaji ne mogu upoređivati sa položajem Fatmira Agašija. On je bio ekonomist i to se ne može upoređivati sa položajem Džafera Đuke jer to su krajnje suprotnosti. Ja ne znam mnogo toga o tome kako funkcioniše opština jer ja se nisam sa opštinom puno ni bavio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne razumem objašnjenje suprotnosti. Jer Džafer Đuka isto Albanac.       

SVEDOK:

            Džafer Đuka je Albanac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bio je član Privremene vlade Kosova dakle. U kakvoj je to suprotnosti sa ovim drugim Albancem koji je direktor SDK.           

SVEDOK:

            Nije mi bilo poznato na kojem je položaju Džafer Đuka. Ali ja nisam znao da je on imao tako visok položaj i ja sam ga jednostavno znao kao zamenika direktora SDK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro recite mi sve ove Albance koje sam vam pročitao da li ste ih poznavali.   

SVEDOK:

            Ne sve, ne sve. Neke od njih sam poznavao ali jednostavno kao lica, kao ljude koji žive u Peći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A hoćete da kažete da niste znali šta su radili, nisu znali na kojim su funkcijama bili. Je li to tvrdite.         

SVEDOK:

            Ne, nisam znao koje su oni poslove imali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A  dobro pročitaću vam evo da ne bih gubio još vremena mnogo, još samo 10 imena Albanaca da mi kažete da li njih znate. Dr Mitkad Jakupi, načelnik ortopedije Gradske bolnice, onda Pepaj, sekretar Kosovo-trans, Granit Tetaj, istražni sudija okružnog suda u Peći

SUDIJA:

            Usporite molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Adem Grapći, sudija opštinskog suda u Peći, Šaban Nukaj, koordinator za obrazovanje u Peći. Inače obrazovanje se stalno tvrdilo da se Albanci ne obrazuju, čak i šef za obrazovanje u Peći je Albanac. Salih ...direktor Zadruge u Kućištu. Da ne nabrajam sve, imate 5 direktora Zadruga u selima preko Peći i svi su Albanci. Na čelu vojnog odseka u Peći bio je takođe Albanac. Znalči spiskovi vojnih obveznika i pozive Hetidže Beriša, ...Hoti i Ekrem Zara, inspektori za

SUDIJA:

            Svedok ne može sve ovo sad obrazložiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ga pitam

SUDIJA:

            Gospodine Zatrići postavljeno vam je pitanje o jednom nizu imena, možete li nam nešto reći o tome ili ne.

SVEDOK:

            Neke od njih znam ali ne mogu znati ko je bio na kom položaju, na primer ko  je bio direktor zadruge. ja sam se bavio transportom. Nisam se bavio poljoprivredom. On može pročitati jako puno imena ali ja ne bih znao na kojim su položajima oni bili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A dobro da li bar znate za Hatidže Beriša, vojni odsek Peć. Znači vojni obveznici, spiskovi, pozivanje u vojsku itd. albanske nacionalnosti. Dakle,  da li znate za to.

SVEDOK:

            Ne, ne znam ništa o njemu, ja sam svoj vojni rok završio pre mnogo vremena i ne znam ništa o opšte narodnoj odbrani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali bavili ste se saobraćajem. Da li znate da za imena Feti Hoti i Ehrem Zara koji su obojica radili upravo kao inspektori za saobraćaj u opštini Peć? Znači u vašem poslu. Takođe albanci.

SVEDOK:

            Da, znam ga dobro ga znam. ----- poznajem. Znam da su njegove ovlasti bile veoma ograničene. On je bio inspektor godinama, bio je tamo jedan drugi inspektor po imenu Antić i Ati Hoti je imao veoma, veoma malo ovlaštenja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro sad o ovlašćenjima, to je vrlo relativno pitanje. A da li vam se čini, ne mogu dalje da vam čitam, jer bi bilo besmisleno, ali pročitao sam vam do sad najmanje 30 funkcija na kojima su bili albanci. Da li vam se čini da sa tom strukturom funkcija na kojima su bili albanci nekakva vlast može da se bavi organizovanjem, deportovanjem albanaca iz Peći?

SUDIJA:

            To nije stvar za ovog svedoka, o tome ćemo mi odlučivati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da su u selima oko Peći postojali lokalni policajci baš u albanskim selima koje su birali sami meštani i koji su u njihovo ime bili dakle, na tim funkcijama loklanih policajaca nosili uniforme i nosili oružje izabrani dakle, od seljaka u tim selima. Da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Ne, toga se ne sećam, jer u Peći i okolini nikada nisam naišao na nekog albanskog policajca, a imao sam kontakte sa mnogo ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate imena Hadža Beriša iz sela Kruševac?

SVEDOK:

            Ne, ne sećam se tog imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On je bio lokalni policajac, albanac u selu Kruševac. A da li se sećate imena Gaci Keljmendi?

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo ničije ime, nikoga za koga biste vi tvrdili da je policajac.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za ime Bušataj? Bušataj, policajac lokalni za sela Ljubenić i Raušić, to vam je neposredno pored Peći, njega su ubili pripadnici UČK. Upravo zato što je bio policajac. Da li znate za taj slučaj?

 

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo za taj slučaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za policajca čije je ime Nikolići za selo Dragovan, Milovanac i Počešće? Da li to znate?

SVEDOK:

            Ne, nisam ga poznavao i kao što dobro znate, živeo sam u Peći. Tokom 1998-99 nisam prolazio kroz ova sela i ta mi imena nisu poznata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato, pošto ste eto bili samo u Peći da je i jedan srbin, civil, policajac ili vojnik u ovom periodu npr. između oktobra 1998 i 24. marta 1999. ubijen ili otet od strane UČK sa područja Peći?

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo za tako nešto.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste vi uopšte čuli za OVK dok ste bili u Peći?

SVEDOK:

            Da, mnogo sam čuo i ponosan sam na to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste dali odgovor. A da li vam je poznato za ubistvo višestruko ubistvo dece u kafiću Panda u Peći, dečaka 17-19 godina?

SVEDOK:

            Da, čuo sam za taj incident. To je jedno od spornih ubistava do kojih je došlo u mom gradu.

MEJ:

            Da li vi znate bilo šta o tome direktno ili samo znate stvari koje ste čuli?

ODGOVOR:

To su stvari o kojima se govorilo u Peći i ja sam čuo za to. Mogu li nastaviti?

SUDIJA MEJ:

            Koje je vaše sledeće pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

            Dobro. Da li vam je poznato ime Sadriju Komoni?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato kakvi su bili njegovi odnosi?

SVEDOK:

            Ne, ne mogu se setiti tog imena. Rekao sam da ga nisam poznavao, prema tome ne mogu da znam u kakvim je on odnosima bio sa Srbima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznat albanac po imenu Tači Uka?

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo za njega.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznat albanac po imenu Bušati Jahu?

SVEDOK:

            Ne, nisam ga poznavao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste bar čuli da je Bušati Jahu kao pripadnik OVK ubio Tači Uhu? To se moralo čuti u Peći.

MEJ:

            Rekao je da ga nije poznavao, prema tome nije mogao on to znati. On ne zna za takve stvari. Možemo li preći na nešto što ima više relevantnosti?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa u Peći svako zna šta ko kuva za ručak, a ne kad neko nekoga ubije.

MEJ:

            Da li je to tačno za Peć?

ODGOVOR:

Ne, to uopšte nije tačno, jer Peć nije tako malo mesto kao što ga oslikava optuženi. Pored toga moramo imati na umu ograničeno kretanje i nemogućnost da se dođe do informacija o svemu što se ovde tvrdi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da je u Peći bilo ograničeno kretanje kad su se ovi događaji dogodili?

SVEDOK:

            Da. To je tačno. Naše kretanje je uvek bilo ograničeno na 3-4 sata dnevno, a ostatak dana smo provodili kod kuće, a u određenim trenutcima, u određenim periodima nismo čak smeli da izlazimo ni na balkon. Recimo mene je jedan od mojih komšija savetovao da ostanem kod kuće, jer su snajperi na takvim pozicijama da mogu da mi dovedu život u opasnosti i zbog toga mogu da kažem da je naše kretanje bilo izuzetno ograničeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vaše kretanje je bilo ograničeno time što vam je komšija rekao da je opasno, a ne time što vam je neko zabranio da se krećete? Ja sam tako razumeo. Da ili ne?

SVEDOK:

            Ne, mislim da ste me pogrešno razumeli. Ja sam rekao da pored toga što nam je kretanje bilo ograničeno, nismo mogli čak ni da izađemo na balkone ili krovove vlastitih kuća, zbog snajperista.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To naravno, nije tačno, ali recite mi molim vas ko vam je ograničio kretanje, čime je bilo ograničeno vaše kretanje?

SVEDOK:

            Tačno je da mi niko nije došao lično i rekao: ne možeš da izađeš u grad  ili tome nešto slično, ali činjenica da je dolazilo do misterioznih ubistava bila je dovoljan razlog za građane da ograniče svoje kretanje i izlazili smo napolje samo kada smo zaista morali, a ne u svakoj prilici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, moje pitanje je bilo, da li vam je neko ograničio kretanje nekom zapovešću, nekom naredbom, nekim nalogom? Vi kažete, ne. Idemo dalje da ne gubimo vreme. Da li ste čuli za albanca Beriša Zumber?

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo za njega. Tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate je u svim ovim ubistvima izveštavala štampa, radio, televizija u Peći ste imali i lokalnu radio stanicu, a i primali programe Radio televizije Srbije i Prištine itd. Da li to znači da vi niste pratili čak ni sredstva informisanja?

SVEDOK:

            Ne, nisam pratio sredstva informisanja, ova sredstva informisanja  koja su bila u Peći kao što jako dobro znate, mi smo pratili druge programe putem satelitske televizije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste pratili programe samo televizije i radija iz Albanije i zapadnih medija, jel tako?

SVEDOK:

            Programe iz Albanije vrlo malo, uglavnom smo pratili SNN, Euro NENjS i druge programe koji su emitovani iz Evrope. Jer tu smo mogli dasaznamo istinu, da saznamo šta se dešava u našoj blizini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vi ste preko Euro NENjS-a saznavali šta se događa u gradu u kome vi živite? Da li vi to tvrdite?

SVEDOK:

            Nisam govorio samo o svom gradu, već o Kosovu o celini. To su programi koje smo mi slušali, pratili i ja sam pomenuo i druge medije ako se dobro sećam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro preko Euro NENjS-a i drugih medija. Dakle, vi tvrdite da ništa niste znali šta se događa u vašem gradu?

SVEDOK:

            Nisam rekao da ništa nisam znao, samo sam odgovorio na pitanje u vezi sa imenima koja ste vi naveli i rekao sam da nisam čuo za njih, niti za bilo kakve programe koji bi prenosili incidente o kojima ste vi govorili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato ime albanca Kući Skender? Kuci ili Kući, ne znam kako se čita Kuci možda Skender?

SVEDOK :

            Ne, ne znam to ime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate takođe za albance Adema i Bakira Đuku?

SVEDOK

            Izvinite, da li možete ponoviti prezime?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Đuka Adem i Bakir?

SVEDOK:

            Da, čuo sam za njih i poznavao sam ih lično, oni su kidnapovani i pogubljeni su 23. nađeni su mrtvi.

MEJ:

            23 kojeg meseca gospodine Zatrići?

ODGOVOR:

            23. jula 1999. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            1998. godine. 1998. godine kidnapovani i ubijeni od strane UČK. Tačno jula, krajem jula 1998. A da li vam je poznato ko je bio Nure____?

MEJ:

            Niste postavili pitanje, vi ste to izneli kao tvrdnju. Besmisleno je da postavljate pitanja svedoku o stvarima koje on ne zna. Da li znate šta se desilo sa tom dvojicom na primer?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad je rekao da su kidnapovani.

MEJ:

            A da li znate šta se desilo nakon što su kidnapovani?

ODGOVOR:

            Da, braća Đuka su odvedeni, odvela ih je srpska policija u uniformama oko 21 sat i očevici su svedočili o tome, ja ______ su rekli da su pogubljeni. Nađeni su mrtvi i unakaženi na raskrsnici puteva koji vode do dvornice piva i dvornice šećera. I radnici koji su išli u jutarnju smenu su ih pronašli.

MEJ:

            Da li ste vi razgovarali sa nekim od svedoka lično?

ODGOVOR:

            Da, oni su ti  koji su mi to ispričali, jer ja sam poznavao ne samo te svedoke već sam poznavao i braću Đuka i njihove porodice, tako da sam razgovarao i sa porodicama i sa svedocima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi dakle, tvrdite da njih nisu ubili pripadnici UČK? Nego tvrdite da su ih policajci odveli negde masakrirali i bacili? Jel to vaša priča?

SVEDOK:

            Da, to je istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dovoljno je to kao odgovor. Da li vam je poznato ko je bio Nuredin Zenjuahu? Zenuah Nuredin?

SVEDOK:

            Da. On je bio lekar, dobro sam ga poznavao. Njegovo ubistvo je šokiralo grad Peć.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da i njegova ćerka je tada lakše povređena, ubili su ga pripadnici UČK na kućnom pragu. Jel to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Grešite, ubili su ga maskirani ljudi na pragu njegove kancelarije, njegove ordinacije, oni su govorili srpski i ja to dobro znam, a to što vi tvrdite da ga je ubio OVK nema uporišta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa znate li da o tome postoji čitava istraga i potpuni dokazi šta se dogodilo? To je šokiralo sve ljude, on je ubijen zato što je radio u bolnici, zato što je radio kao normalan građanin Srbije na svom radnom mestu. To zna cela zemlja.

SVEDOK:

            Da, tako je rečeno, ali vi ignorišete činjenicu da je to uradila vaša vlastita policija, niko ne osporava da je on radio u bolnici, on je bio lekar, on je obavljao svoj posao kao i svaki drugi albanac koji je bio zaposlen u  bolnici. Njegova profesija je bila takva da je on bio na službi narodu i tako smo ga svi poznavali tog pokojnog doktora.

MEJ:

            Da li ste vi razgovarali sa nekim ko je bio očevidac tog konkretnog događaja?

 

Odgovor:

            Nakon tog događaja razgovarao sam sa mnogim njegovim kolegama i jedan od mojih rođaka je njegov kolega i tako sam dobio neke informacije o tom događaju, mislim da su one tačne.

MEJ:

            Možete li nam reći kada je to bilo?

Svedok:

            To se desilo oko novembra 1998. godine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To se desilo 18. novembra 1998. godine. A svedok je bila njegova ćerka Aida koja je tada lakše povređena, postoje zapisi o svemu tome i nesumnjivo svirepo ubistvo grupe UČK.

 

SUDIJA MEJ:

            To vi tvrdite, a svedočenje ovog svedoka je drugačije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svi to tvrde. To tvrde svedoci događaja uključujući njegovu ćerku.

 

SUDIJA MEJ:

            Vi možete sami da dođete na mesto za svedoka i da svedočite, ali u ovom trenutku vi niste u toj poziciji, sada samo postavljate pitanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, pa požuriću sa još nekoliko pitanja koja se tiču njegove izjave, jer očigledno za 10 minuta ćete mi oduzeti reč pa da ne dovedem sebe u situaciju da ne postavim neka pitanja koja su takođe za čini mi se kredibilitet cele te izjave.

            Samo mi recite sa da ili ne na ovih nekoliko pitanja, jer nemamo vremena. Da li je bilo NATO bombardovanja Peći? Da ili ne?

 

Svedok:

            Do 28. marta nije bilo. 28. sam ja deportovan.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Odgovorite mi na pitanje koliko Srba sada živi u Peći?

 

Svedok:

            Ne znam. Ima ih u okolini Peći, ali ne znam u samom gradu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ne znate dakle. Da li znate da uopšte ima srba u Peći? Da ili ne?

 

Svedok:

            Bilo ih je u Pećkoj patrijaršiji i neki su išli tamo u crkvu, ali inače ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li je tačno da ste prvu izjavu tužiteljima dali 20. juna 2001. godine?

 

Svedok:

            Da, tačno je, 20. juna sam dao izjavu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            _______ izjava pročitana na albanskom i da ste svojim potpisom potvrdili da je ona istinita i da je data po vašem najboljem znanju i sećanju?

 

Svedok:

            Da, pročitana mi je i sve u toj izjavi je bazirano na ono što sam rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja molim samo da ili ne mi odgovarajte da bi uštedeli vreme. Da li je tačno da ste izjavili da ste se u Peć vratili 26. juna 1999. godine pošto ste prethodno napustili Peć 28. marta 1999. da ili ne?

 

Svedok:           

            Da, to je tačno, ja sam se vratio 26.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste tada izjavili da ste svoja tri autobusa pronašli na istom mestu na kojem su vam i navodno oduzeli 23. marta, ali da su bili spaljeni? Da ili ne?

 

Svedok:

            Kada sam se vratio prvo sam otišao na mesto gde su bili parkirani autobusi i našao sam ih spaljene i uništene i to ne samo svoje autobuse već i autobuse svojih kolega.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam da mi odgovorite sa da ili ne, jer su pitanja tako sasvim kratka. Da li je tačno da ste drugu izjavu istražiteljima ove institucije dali sedam ipo meseci kasnije 29. januara 2002. godine?

 

Svedok:

            To je tačno, ali to nije bila druga izjava, to je bio više dodatak prvoj izjavi koju sam dao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li ste i ovu izjavu dali po svom najboljem znanju i sećanju?

 

Svedok:

            Objasnio sam, opisao sam u izajvi stvari koje sam doživeo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A odgovorite mi koje od ove dve izjave ste dali po boljem znanju i sećanju? Prvu ili drugu?

 

Svedok:

            Kao što sam rekao u drugoj izjavi sam jednostavno popravio neke greške u prevodu u prvoj izjavi, jer ja sam i neke stvari sam dodao, pojasnio. Jer sam recimo u prvoj izjavi rekao da su moji autobusi korišteni za deportacije, a u drugoj izjavi sam dodao da sam ja to video vlastitim očima, da su autobusi korišteni za deportaciju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U drugoj izjavi to je kasnija ova izjava, vi kažete: nisam saznao da su se moji autobusi koristili za prevoz stanovnika Peći. U stvari video sam svoje autobuse pune ljudi pre nego što sam deportovan iz Peći. Jel to tako? To vam piše upravo u ovoj maloj kratkoj izjavi svedoka.

 

Svedok:           

            Rekao sam kada sam deportovan, video sam svoje autobuse pune građane koji su putovali mojim autobusima, ali ne dobrovoljno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odgovorite mi šta je od ovoga tačno: da li vi niste saznali da se vaši autobusi koristili za prevoz stanovnika Peći ili ste videvši svoje autobuse pune ljudi saznali da se koristili za prevoz stanovnika Peći. Šta je od toga tačno?

 

Svedok:

            Moji autobusi su komfiskovani, oduzela mi ih je policija 23. to je dan pre NATO bombardovanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, moje pitanje glasi: da li vi niste saznali da se vaši autobusi koristili za prevoz stanovnika Peći ili ste videvši svoje autobuse pune ljudi saznali da su se koristili za prevoz. Da ili ne? Niste ili jeste?

 

SUDIJA MEJ:

            Ja ne sledim to pitanje, ne shvatam šta hoćete, on je rekao da ih je video pune ljudi i ne može dalje ništa o tome da kaže.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda ja idem dalje. Da li je tačno da ste 26. i 27. marta proveli u podrumu svoje kuće u Pećkom naselju Sahat Kula? To tvrdite u izjavi.

 

Svedok:

            Tačno.To je bio petak uveče.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. A da li je tačno da ste 28. marta napustili Peć?

 

Svedok:

            Ja sam deportovan 28. marta nisam otišao dobrovoljno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je vaše objašnjenje, kažem napustili ste peć, znači 26. i 27. marta proveli ste u podrumu svoje kuće u Pećkom naselju Sahat Kula, a 28. ste napustili Peć. Kada ste dakle, vi to videli odnosno, saznali da se vaši autobusi koristili za prevoz? Kada ste to videli 26 i 27. ste bili u podrumu, 28. ste napustili Peć. Kada ste videli da se vaši autobusi koriste za prevoz?

 

Svedok:

            Ja sam napustio svoju kuću 27. i rekao sam u svojoj izjavi, proveo sam noć 27. na 28. u kući svoje tetke. A 28. kada je policija došla dolazila kućama, ja sam napustio vlastitim vozilom, vlastitim autom krenuo sam glavnim putem, video sam veliku kolonu ljudi kako se kreće i posle nekoliko stotna metara naišao sam na svoj autobu s koji je bio pun ljudi, građana Peći.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li to znači da vi želite da ubedite onoga ko čuje šta govorite da su se vaši, da su Srbi koristili vaše autobuse za deportaciju Albanaca prema vašoj znači izjavi, a potom ih vratili parkirali na identičan način kao i kad su vam ih navodno oduzeli, a potom zapalili. Dakle, to je vaša tvrdnja.

 

Svedok:

            Da, to je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nemam više pitanja.

Svedok:

            Ljudi su deportovani  mojim autobusima.

SUDIJA:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija, samo na nekoliko stvari bih se zadržao kod gospodina Zatrićija. Već ste kazali gospodine Zatrići da ste 28. napustili deportovani, šta ste kazali da ste deportovani sa Kosova, ovde ste kazali, malo pre je navedeno, a mene interesuje 26. marta proveli ste u podrumu. 27. je bilo granatiranje o kome ste govorili, ali 26. ste proveli u podrumu. 26. zašto ste 26. da li bi mogli da objasnite, jer meni je poznato to moram da kažem da je toga dana zaista cela Jugoslavija bila u podrumu, ali zašto ste vi 26. bili u podrumu ceo dan?

Svedok:

            U noći 26. u noći od petka na subotu meni i mojoj obitelji je bilo teško. Bilo je mnogo kretanja policije i vojske u mojoj četvrti. Zato smo bili u podrumu. Tenkovi su bili stacionirani u dvorištu bolnice i u dvorištu škole što se sve može videti sa mog prozora. Oko 2 sata ujutru na nekih 10 metara od moje kuće video sam taj tek, ja sam to gledao, moja obitelji je bila u podrumu, ja nisam bio. Došao je jedan, neki zeleni kombi iz kojeg je izašlo ____ policajaca i oni su počeli pucati na moju kuću. Razbili su prozore i još neke stvari na kući, a zatim su svoje puške uperili prema dole i počeli trčati. Ja sam mislio da će pobiti moju obitelj, ali na svu sreću, ništa se nije dogodilo. A zatim u subotu ujutro, moram još spomenuti da je kombi koji se zaustavio pred mojom kućom, i iz kojeg su izašli policajci koji su nemilosrdno pucali po mojoj kući, taj je kombi negde oko 6 ujutro kad sam bio sa stražnje strane kuće video sam taj isti kombi parkiran u dvorištu mojih suseda, Srba.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            To gospodine Zećiri niste ni jednom reči spomenuli ranije. Vi ste ranije spominjali samo da je 27. počela pucnjava na naselje Kapešnica i da ste to videli svojim očima? To ste tada kazali, a ovo što danas govorite niste spominjali, no dobro. Rekli ste da je tog istog dana, znači 27. da ste 27. videli da se ljudi kreću okolo i nismo znali šta se dešava. Da li je to tačno?

 

Svedok:           

            Da, tačno. 27. marta video sam da se granatira Kapešnica. Taj događaj koji se dogodio tokom noći, koji sam proveo u mojoj kući video sam da se bombardira Kapešnica i to me je navelo da napustim kuću.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Rekli ste da ste sutra dan ukrcali porodicu u svoja kola i tek onda izašli na glavni drum, ako bi mogli da objasnite sudu vaše motive i zbog čega ste spomenuli da je bilo ko na vas uticao, na bilo koji način da krenete od kuće. Ako možete da objasnite okolnosti pod kojima ste se odlučili na kretanje od svoje kuće.

 

Svedok:

            Prvo, moje prezime je Zatrići, moram vas ispraviti.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Izvinjavam se.

 

Svedok:

            Meni se čini da sam imao dovoljan razlog da napustim Peć, jer kuća moje tetke nalazila se u četvrti Jarina i policija je počela tamo stizati i počeli su ići od kuće do kuće i davali ultimatum od 5 minuta da se kuća napusti. Zato sam napustio moju kuću i moj grad. Zajedno sa obiteljima moje tetke.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja ću završiti gospodine, svoje pitanje u vezi toga time što moram da vam kažem, da vi to tako niste opisali, već ste nakon onoga što ste upisali u svojoj izjavi objasnili da ste se u jednom momentu ukrcali u svoja kola. Zašto to niste i ranije ovako kako ste danas govorili, zašto tako niste i ranije govorili?

 

Svedok:

            Mislim da sam to spomenuo, ali možda nešto kraće, pa ste vi to možda tako shvatili. Ja ne mogu sada iskriviti stvari koje su se dogodile, ja sam to uvek govorio sasvim jasno.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Pitao bih vas samo još jednu stvar. 1998 i 1999. godine pre 25. marta, da li ste uoššte čuli da je bilo oružanih sukoba između vojske i UČK u vašem kraju?

 

Svedok:

            Nisam siguran, ali mislim da je bilo sukoba, možda se to i ne bi moglo nazvati sukobima, ali na primer Lođa, jedno selo blizu Peći je granatirano, ali ne mislim da je bilo sukoba između OVK i vojske. Sela su granatirana.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li su ljudi bilo albanci, bilo srbi silazili u Peć sklanjajući se od tih sukoba da ne bi stradali. Da ili ne?

 

Svedok:

            Ako govorite o Lođi, nije bilo potrebe da se silazi u Peć, jer je Lođa u dolini u kojoj se nalazi i Peć, ali da ljudi jesu došli potražiti utočište.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

 

MEJ:

            Da gospođice Romano.

 

Optužba:         

            Samo jedna stvar ako mi dopuštate. Gospodine Zatrići, rekli ste sudu da ste po povratku u Peć, našli ne samo vaše autobuse, nego i autobuse vaših kolega koji su bili u potpunosti uništeni. Koliko ste autobusa tom prilikom videli?

 

Odgovor:

            Kada sam se vratio i zatekao autobuse koji su bili parkirani, tamo je bilo od prilike 12 drugih autobusa, zajedno sa moja 3, dakle, ukupno 15 autobusa uništeni-spaljeni.

 

Pitanje:

            Gospodine Zatrići, da li vi znate što se dešavalo sa tim autobusima ranije? Da li su ti drugi autobusi takođe oduzeti kao i ovi vaši?

 

Odgovor:

            Ti su autobusi konfiscirani 23. i nisam ih video sve do 28. kada sam deportiran. Tamo su bili i drugi autobusi koji su pripadali mojim kolegama. Neki od njih išli su na albansku granicu, a drugi koje sam video vlastitim očima išli su u smeru Rožaja.

 

Pitanje:

            Kako to znate gospodine Zatrići? Jeste li razgovarali sa vlasnicima tih autobusa?

Odgovor:

            Nije bilo potrebe da razgovaram sa vlasnicima, jer sam mogao prepoznati te autobuse prepune ljudi iz grada žene, deca, staraca i njih sam video u tim autobusima, oni su tamo bili protiv svoje volje.

 

Optužba:

            Hvala gospodine Zatrići, nema više pitanja.

 

SUDIJA:

            Gospodine Zatrići, vaše je svedočenje završeno, hvala vam što ste došli na međunarodni sud svedočiti. Sada možete ići.

 

Svedok:

            Hvala.

 

Optužba:

            Časni sude, pre nego što dovedemo sledećeg svedoka. Sledeći svedok je Mahmud Halini, sledeća svedokinja je Asterdita Airizi, ali mislim da još treba doneti odluku o njezinoj pismenoj izjavi.

 

SUDIJA:

            Da li neki amikusa želi reći nešto o privatljivosti te izjave po pravilu 92 bis izgleda da je ta izjava prihvatljiva i svedokinja će doći unakrsnim ispitivanjem.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ako ja mogu da kažem, časni sudija je ______ Hurija da je to diskrecioni pravo vaše to vi treba da procenite, ja mislim da nema razloga da ne bude eventualno korišćeno u to.

 

SUDIJA:

            Gospodine Milošević, da li vi nešto želite reći o tome?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne.

 

SUDIJA:

            Hvala, u redu. Onda se ta izjava uvrštava u spis. Optužba, hvala. Izvolite gospodine Sek__.

 

Optužba:

            Časni sude, optužba poziva Mahmuta Halinija.

 

________:

            Molim vas da pročitate svečanu izjavu gospodine Halini.

 

Svedok:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

 

SUDIJA:

            Izvolite sesti.

 

Optužba:

            Da li se zovete Mahmut Halini?

 

Svedok:

            Da.

 

Pitanje:

            Da li ste rođeni 07. aprila 1954?

 

Odgovor:

            Da.

 

Pitanje:

            Da li ste rođeni u selu Žabar, u opštini Mitrovica na Kosovu?

 

Odgovor:

            Da.

 

Pitanje:

            Da li ste 24. avgusta 2001. godine dali izjavu predstavnicima tužilaštva i to o događajima kojima ste bili svedok na Kosovu?

 

Odgovor:

            Da.

 

Pitanje:

            Da li ste 31. januara ove godine 2002. u Mitrovici na Kosovu dobili kopiju te izjave koju ste dali 24. avgusta 2001. i to u prisutnosti predstavnika tužilaštva i predsedavajućeg službenika kojeg je imenovao sekretar ovog suda.

 

Odgovor:

            Da.

 

Pitanje:

            Jeste li u to vreme potvrdili da je izjava koju ste pročitali, ona izjava koju ste vi dali 24. avgusta 2001. i da j ona tačna i istinita?

 

Odgovor:

            Da uz nekoliko izmena. I uglavnom to se odnosilo na prevod.

 

Optužba:

            Časni sude, želim da se izjava gospodina Halimija uvrsti u spis.

 

Sekretar:

            Dokazni predmet 114.

Časni sude, ukratko rečeno, gospodin Mahmud Halimi, diplomirao je pravo na Univerzitetu u Prištini 1977. Više godina bio je sudac u Mitrovici. Takođe, imao je i privatnu advokatsku kancelariju. U izjavi gospodina Halimija, opisuju se razne srpske snage u Mitrovici koji su počinile teške zločine pre izbijanja međunarodnog oružanog sukoba 1999. Također, u izjavi se opisuje zlostavljanje kojem su on i njegova obitelj bili izloženi tokom tog vremena.

Gospodin Halimi opisuje ubistvo dvojice uglednih kosovskih albanaca u Mitrovici Latifa Beriše i Agima Hirizija i to ne dugo nakon početka bombardiranja NATO pakta u martu 1999.

25. marta gospodin Halimi je primio anonimni telefonski poziv na srpskom. Osoba koja ga je zvala, rekla mu je, citat: moraš pobeći, jer je na tebe red. Tebe ću ubiti na kraju.

Gospodin Halimi opisuje kako su on i njegova obitelj pobegli iz svoje kuće. Prvo, u selo Žabar, ne dugo nakon što je obitelj pobegla, njihova kuća u Mitrovici napadnuta je i opljačkana. Nakon dva dana u Žabaru pripadnici OVK rekli su gospodinu Halimiju da treba napustiti selo, zato jer njegova prisutnost ugrožava ostatak sela. Gospodin Halimi proveo je 6 noći u brdima pre nego što se na kraju vratio u Žabar.

14. aprila 1999. srpske policijske i paravojne snage približile su se Žabaru, gospodin Halimi i njegova obitelj pobegli su u susedno selo Žabar eper. Odnosno Gornje Žabare.

15. aprila gospodine Halimi i njegova obitelj promatrali su srpske policijske i vojne jedinice kako teraju od prilike 25-30 hiljada ljudi iz Mitrovice prema selu Žabare. Srpske snage su na kraju u veliku masu ljudi razdvojile u dve grupe. Jedna grupa je na početku poslana u školu u selu Šipol, nekoliko mladića pogubljeno je tokom tog procesa. Druga grupa je takođe poslana na Šipol.

Ujutro 16. aprila gospoin Halimi gledao je kako je ta grupa od prilike 30 hiljada ljudi poslana prema gradu Peć. Od prilike u 11 sati tog istog jutra srpske snage ušle su u selo gde su se sklonili gospodin Halimi i njegova obitelj. Pucali su iz svog oružja i spaljivali kuće. Gospodin Halimi i njegova obitelj pokušali su pobeći iz Gornjih Žabara u automobilu. No njihov automobili sprski vojnici su im oduzeli i naredili im da nastave peške. Rečeno im je da hodaju do autobuske stanice u Mitrovici. Obitelj se uputila natrag u selo Žabare gde su proveli noć u nekim praznim kućama.

Sledećeg dana 17. aprila gospodin Halimi i njegov brat uspeli su nabaviti 2 automobila kako bi prevezli svoju obitelji. Pridružili su se koloni vozila koju su srpske snage opetovano zaustavljale i pljačkale. Ta kolona na kraju je od Mitrovice kroz Klinu došla do Đakovice i zatim kroz Prizren do granice sa Albanijom.

 

SUDIJA:

            Gospodine Milošević, da li želite sada započeti sa unakrsnim ispitivanjem ili želite sada da odemo na pauzu i da nastavite nakon pauze?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je vaša stvar. 

 

SUDIJA:

            U redu, onda možete sada početi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste postali odmah po završetku  studija, odmah sudija Opštinskog suda, a nešto kasnije sudija Okružnog suda. Vrlo u mladim godinama koliko vidim ovde ste bili najmlađi sudija Okružnog suda na Kosovu.

 

Svedok:

            Pre svega, nakon što sam diplomirao morao sam stažirati od prilike godinu dana prema tadašnjim propisima. Nakon toga položio sam pravosudni ispit i nakon toga postao sam sudija Okružnog suda. Da, činjenica je da sam bio jedan od najmlađih sudija, no, u isto vreme, samnom su bila još dvojica mojih kolega koja su diplomirali u isto vreme i takođe su bili sudci na Okružnom sudu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi pišete na početku svoje izjave, početkom 82. postao sam sudija Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici. Pa onda kada mi je odobren zahtev za penzionisanje, završio sam karijeru krajem 85. 86. otvorio svoju privatnu advokatsku kancelariju itd. Zašto ste se penzionisali tako rano 85-te, praktično 3 godine pošto ste postali sudija u Okružnom sudu u Kosovskoj Mitrovici? Vi ste 85-te godine, vi ste rođeni 54-te, jel tako?

 

Svedok:

            Ja nisam podneo ostavku, nisam podneo molbu za to. Zatražio sam da prestanem sa radom kao sudac, jer sam želeo raditi kao advokat odbrane.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da vam je odobren zahtev, to je da li je zahtev, molba ili bilo šta za penzionisanje. Dakle, da li ste vi penzionisani kao sudija Okružnog suda, pa posle toga poslali advokat ili ne?

 

Svedok:

            Ne, ne, to nije tačno. Ja sam zatražio da me se razreše dužnosti. I po isteku tromesečnog roka u koliko skupština koja imenuje sudca ne donese odluku o tome, po isteku tog tromesečnog roka njegov mandat se završava i to je procedura koja je primenjena i u mom slučaju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam zato što, ovde piše u vašoj izjavi, odobren je vaš zahtev za penzionisanje, dakle, ovo što piše u izjavi, to je netačna interpretacija od toga što ste vi rekli, koliko sada razumem.

 

Svedok:

            Možda je to nesporazum ili krivi prevod sa engleskog na albanski ili na srpski. Istina je ono što sam upravo rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Rekli ste u svojoj izjavi da ste interese vaših klijenata mogli da ostvarujete samo putem novca, da li je to tačno?

 

Svedok:

            Da to je tačno. U većini slučajeva.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači da ste vi kao bivši sudija najpre Opštinskog suda, a zatim Okružnog suda, a zatim kao advokat dakle, s tom karijerom iza sebe kao advokat da ste se vi bavili podmećivanjem?

 

SUDIJA:

            Nisam ovo shvatio. O čemu se to radi? Zašto je to važno? Kako glasi vaše pitanje gospodine Milošević? Kako glasi pitanje?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam prvo pitao u vezi sa izjavom svedoka, da je svoj posao ili kako je kaže interese svojih klijenata završavao putem novca. Pitao sam ga da li je to tačno? On je rekao da je tačno. Ovo pitanje mi je dakle.

 

SUDIJA:

            Možda bi bilo bolje da dobijemo objašnjenje odgovora. Da nam se objasni šta to tačno znači. Gospodine Halimi, samo trenutak, samo trenutak. Sada ćemo to razjasniti. Gospodine Halimi, pomozite nam. Rečeno je da ste vi bili uključeni u davanje ili primanje mita. Možete li nam to objasniti?

 

ODGOVOR:

            Da dozvolite mi da vam to ukratko objasnim. Za vreme Miloševićevog režima na Kosovu pravda se na Kosovu prodavala i kupovala. Trebalo se platiti za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste se bavili kao advokat podmićivanjem. Jel tako?

 

Svedok:

            Jedini način da se ishodi nečija sloboda, bio je to jedini način da ishodim slobodu za moje klijente.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste sad malo čas, naglasili da je tako bilo za vreme Miloševićevog režima. Međutim, vi ste postali advokat 85-te godine ili početkom 86-te.

            Da li je to nešto kontradiktorno ovom što vi izjavljujete?   

SVEDOK:

            Ove reče koje ste vi citirali odnose se na 90. Nisam govorio o 1985.

ROBINSON:

            Gospodine Milošević dopustiti da postavim jedno pitanje svedoku. Bojim se da nisam shvatio celu ovu temu mita, a pogotov nisam shvatio na koji je način svedok kao advokat bio uključen u to mito. Možete li nam dati neki praktičan primer, na koji način ste vi kupovali slobodu vaših klijenata. Dajte nam primer jer meni to uopšte nije jasno o čemu vi govorite.

SVEDOK:

            Dobro. 1994. godine jedna osoba je optužena  za posedovanje velike količine oružja. Prilikom glavnog ispitivanja u Okružnom sudu u Mitrovici preostale su optužbe za tri puške i zato je taj čovek osuđen na tri godine zatvora. Da bi se smanjila kazna na srpskom vrhovnom sudu, Vrhovnom sudu Srbije morali ste pronaći vezu. I plaćeno je 5.000 maraka i mom klijentu smanjena je kazna na godinu dana zatvora. A za jednu pušku, vojnu pušku automatsku pušku Opštinski sud u Mitrovici i drugi sudovi izrekli bi minimalno 6-8 meseci. Mislim da to mnogo toga govori.

SUDIJA:

            Nastavićemo sa radom posle pauze, a sada idemo na pauzu do 14.30. Gospodine Halimi molim vas da imate na umu da tokom ove pauze i eventualnih sledećih pauza ne smeti ni sa kim razgovarati o vašem svedočenju.

 

pauza

 

ROBINSON:

            Gospodine Halimi, pre pauze vi ste nam govorili o praksi uticaja novca u pravnom sistemu ili pravosudnom sistemu. Ono što bi ja želeo da saznam koliko je bila raširena ta praksa mita.

ODGOVOR.

            Mogu slobodno da kažem da ova praksa posebno od 93. na dalje, do kraja 98. godine bila je javna tajna poznata svakom građaninu Kosova.

ROBISNON:

            Da li ste vi lično učestvovali u toj praksi.

ODGOVOR.

            U svojoj prethodnoj izjavi kada sam pomenuo slučaj u odgovoru na pitanje optuženog rekao sam da je dato 5.000 DEM to je potvrdio brat mog klijenta, a ja mogu sa puno odgovornošću da kažem pred časnim sudcima da u celoj mojoj karijeri, karijeri advokata odbrane ja sam moro samo jednom da obezbedim te nemačke marke da bi se nešto uradilo u vezi sa slučajem kojim sam se ja bavio. A ovo ostalo sam čuo od drugih ljudi.

 

MEJ.

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pa da nastavimo s tim s obzirom da ste vi u svojoj izjavi bili objasnili vrlo jasno da je to bila praksa odnosno da ste se vi tom praksom bavili. Da li vi to sada povlačite tu svoju izjavu tvrdnjom da ste to samo jednom učinili, ili ostajete pri izjavi da ste svoj posao obavljali putem novca kao što to piše u vašoj izjavi.

ODGOVOR:

            Izgleda da niste dobro svatili moj odgovor. Dozvolite da pojasnim da bude savršeno jasno. Rekao sam posebno kada je reč o periodu između 1993 i 1998. godine srpska pravda koja je odlučivala o sudbini Albanaca posebno kada je bio u pitanju život Albanaca često je značila i mi smo to međusobno komentarisali ja i moje kolege, često smo govorili da je srpska pravda roba na tržištu. Prodaje se kao roba na tržištu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ja mislim, bez obzira na grubost reči ne može da se poništi ono što piše u vašoj izjavi. Ja ću je sad cirtirati: dakle, na trećoj strani na početku strane u prvom pasusu preskočiću nebitno, citiraću od druge rečenice morao sam da iznalazim stotine načina da održim dobre odnose sa srpskim vlastima u Kosovoskoj Mitrovici. Uvek sam morao da postupam u skladu sa interesima svojih klijenata. A najteže trenutke u svojoj karijeri doživeo sam kad sam shvtio da je sve neizvesno osim novca. To se nažalost, prilično često dešavalo.Bilo mi je veoma teško kada sam morao da se vratim kod svojih klijenata i da kažem da moraju da plate zato što srpska pravda vredi samo ako su spremni da plate. Dakle, vaša kvalifikacija srpske pravde na to ćemo doći kasnije. Ali da li je iz ovoga i vama i onima koji ovo prate jasno da kažete da se nažalost, upotrebljavate reč nažalost, prilično često dešavalo. Prema tome apsolutno se ne može prihvatiti dakle, da li sam u pravu ili ne. To što kažete da vam se desilo jednom jeste ne na moje pitanje nego na pitanje Robinsona ispričali kako ste dali 5.000 DEM da bi se smanjila kazna vašem klijentu. On vas je pitao za jedan primer. Vi ste ispričali jedan primer. A da li je jasno da ovde kaže to se nažalost prilično često dešavalo. Bilo mi je teško .. i tako dalje, prema tome, to se dešavalo često. Moje pitanje dakle glasi vi ste se bavili podmićivanjem je li tako ili nije.

ODGOVOR.

            Mogu da kažem delimično da, jer sam morao to je bio jedini način da rešim budućnost svojih klijenata.

MEJ.

            Ovde što je ukazano je sledeće vi ste u svojoj izjavi rekli da se to nažalost dešavalo prilično često. A ono što ste nama rekli da se desilo jednom. Možete li objasniti ovu ...

ODGOVOR:

            Kada sam objašnjavao te slučajeve mogao sam da govorim o tome najmanje četri sata. Međutim, dozvolite da sada ponovim. U većini slučajeva na Vrhovnom sudom i na okružnim sudovima širom Srbije gde sam ja branio različite stranke dakle na Vrhovnom sudu pošto je to drugostepeni sud ne samo ja već i moje albanske kolege viđali smo ljude pred ovim sudom Vrhovnim sudom Srbije i morali smo da branimo svoje vlastite ljude, a tehnički personal tih sudova je bio zadužen za proceduru i određene stvari i oni su meni lično prilazili i tražili novac ako želim da rešim sudbinu svog klijenta i to je poruka koju sam ja trebao da prenesem porodici svog klijenta da im kažem kome treba da se obrate ako žele da se to reši.

MEJ:

            Da li se to desilo jednom ili više puta.

ODGOVOR.

            Rekao sam da sam ja lično morao samo jednom da dam taj novac i svog džepa tih 1.000 DEM.

MEJ.

            Vi ste u svojoj izjavi takođe rekli da samo u političkim slučajevima nije bilo moguće koristiti mito. Da li je to tačno.

ODGOVOR.

            Da, to je tačno. Jer, državna bezbednost čiji pripadnici su bili jedna strana ovog postupka bili su pod striktnom kontrolom državne bezbednosti. Zato je situacija bila drugačija nije bila moguće podmititi nekoga da se pusti na slobodu neko ko j optužen na osnovu političkih optužbi.

MEJ.

            Da, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Prema tome, vi ste se bavili podmićivanjem, da ili ne.

ODGOVOR.

            Mislim da sam odgovorio na to i mislim da ne moram dva puta da odgovaram na isto pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pa odgovor je očigledan. Da li sam ja dobro razumeo vi ste kako ste rekli ovde, često davali novac a jednom ste čak dali iz svog džepa. E, sad pošto ste pravnik da li vam je jasno da je svejedno da li ste davali svoj novac, ili novac klijenta u krivičnom delu podmićivanja.

ODGOVOR.

            Ja sam u celosti svestan posebno ako ste vi svesni postojanja ekstremne potrebe u kojoj da bi se sačuvala budućnost ili sloboda nekoga, onda je to prioritet u odnosu na novac. Svaki kriminalac kad izvrši krivično delo daje to isto obrazloženje da je to morao da učini da bi postigao neki cilj. Međutim, da li ste vi svesni da je upravo razlika između onoga što se mora i čini zakonito i onoga što se mora i čini protiv zakonito u stvari razlika između zločina i poštenog posla.

MEJ.

            Ne svatam pitanje. Pretpostavljam da se može preformulisati na sledeći način. Da li vi mislite da ono što ste uradili kada je plaćen mito, ili kada je ugovoren mito da je to bilo nešto nepošteno.

ODGOVOR:

            Da sve vreme i ja sam se jako loše osećao zbog toga.

MEJ.

            Onda nam možete reći zašto ste to ipak uradili.

ODGOVOR.

            Časni sude, rekao sam sloboda jedne osobe je svetinja. Ljudi su teretili bez ikakvih dokaza samo zbog njihove etničke pripadnosti kada je donešen zakon o oružju i municiji, ako ne grešim to je bilo 91. godine, on se primenjivao samo u odnosu na Albance.

ROBINSON:

            Ako su njih teretili zbog njihove etničke pripadnosti da li bi se to onda sve stalo u političke predmete za koje ste vi rekli da su bili izuzetak u odnosu na ovu praksu podmićivanja.

ODGOVOR.

            Mogu ovde slobodno reći da su krivična dela političke prirode bila konstruisana kao deo Miloševićevog režima. Kada bi policija teretila Albanca da poseduje oružje. Albanac je morao da ode negde da kupi oružje da bi ga pokazao policiji jer bi ga u protivnom policija maltretirala svakodnevno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da li je vama jasno da ste i na primeru koji ste nasumice izabrali u odgovoru na pitanje sudije Robinsona izneli primer svog klijenta koji je optužen za posedovanje velike količine oružja.Da li je on optužen za posedovanje velike količine oružja u okolnostima dakle, na Kosovu i da li vam je jasno da je i to moralo biti smatrano i kao veza sa političkom pozadinom. Posedavanje velikih količina oružja. Dakle, ne pištolja, ili lovačke puške ili nečega što neko od nekoga kupi. Nego velike količine oružja na Kosovu. Kako ste onda ako se za takve stvari nije moglo ništa učiniti vi uspeli da podmitite. Ili možda nije tačno da je ono prvo što ste rekli. Da kod političkih stvari niste mogli da podmićujete istina ili jeste.

ODGOVOR:

            Oprostite ja nisam svatio ovo pitanje.

ME.

            Pokušajte da postavljate kraća pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da u primeru koji ste naveli sudiji Robinsonu da je vaš klijent optužen zbog posedovanja velike količine oružja. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Kolika je kazna za posedovanje velike količine oružja predviđena krivičnim zakonom. Prema članu 33 paragraf 3, podparagraf 1 zakona o oružju i municiji kako se tad nazivao bilo je moguće izreći kaznu do 15 godina zatvora u slučaju da se poseduje više od 3 komada oružja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A vaš je štićenik, iako kažete da se nepravedno sudilo Albancima koji je posedovao veliku količinu oružja osuđen na jednu petinu maksimalne kazne. Rekli ste na 3 godine. Je li tako.

ODGOVOR.

            Da, zato što je to platio njegovim vlastitim novcem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ne, vi ste rekli da je on osuđen na 3 pa ste onda te 3 uspeli potplaćivanjem da mu skinete na jednu godinu.

ODGOVOR:

            Izgleda da niste svatili moj odgovor. Ili je to vaše lično gledište. Bilo je kazna od dve godine i Vrhovni sud je smanjio na jednu godinu.

MEJ.

            To je ono što je on rekao ranije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Bila je kazna dve godine, pa ste smanjili na jednu godinu tako što ste platili.

ODGOVOR:

            Zato što je klijent platio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zato što je klijent platio preko vas. Je li tako.

ODGOVOR.

            Ne, ne preko mene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam mu pokazao vezu. Ja sam mu rekao idi na ulaz Vrhovnog suda i idi kod te i te osobe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste rekli da ste to radili zbog svetinje slobode. Da li ste smatrali kad je taj vaš štićenik osuđen dakle, kažete na dve godine u krivičnom delu na koje zbog velike količine oružja može da bude osuđen 15 godina da je on nepravedno osuđen. Znači, kada je dobio samo jednu osminu propisane kazne.

ODGOVOR.

            U kojem je pravda kupljena, u kojem je sloboda kupljena, pomenuo sam samo jedan slučaj.A mogao bi objasniti mnoštvo drugih slučajeva mogao bi govoriti 4 sata o tom pitanju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, za tih dosta godina vaše prakse vi ste sigurno izvršili to krivično delo podmićivanja bezbroj puta. Ja vam i ne tražim da navedete koliko puta jer to verovatno ne bi mogli.

MEJ.

            Ne možete na taj način iznositi stvari pred svedoka a da mu pri tom nedate mogućnost da odgovori. Ovo što je sugerisano je da ste vi učestvovali u podmićivanju bezbroj puta. Gospodine Halili da li je to tačno ili nije.

ODGOVOR.

            Kao što sam rekao tako je i od toga se ne može pobeći jer, takav je bio režim bilo je nemoguće raditi na bilo koji drugi način u tom režimu. Da li je vama kao advokatu i bivšem sudiji poznato koliko je nije važno broj, ali da je bilo dosta slučajeva gde su pred sudom odgovarali sudije i drugi pravnici upravo za krivično delo podmićivanja o kome vi govorite za to vaše krivično delo.

ODGOVOR.

            Da, kada režim pokuša da sakrije svoje vlastite tragove onda uvek uspe da nađe ovakve slučajeve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ne znam šta to ima veze sa tragovima režima a da li vam je poznato pošto znate za to da je za svaku prijavu kao na primer, sudija prima mito vođena vrlo pažljiva operacija od strane organa istrage. Da li vam je poznato da bi u tom slučaju bile snimane novčanice, te novčanice date sudiji on uhapšen, pronađene kod njega novčanice kao korpus delikti i tako dalje. Da su organi radili sve što mogu da to mito iskorene i da je bilo suđenja takvim slučajevima podmićivanja upravo sudu. Da li vam je to poznato.

ODGOVOR:

            Iskreno da kažem ne znam za takve slučajeve, bar ne na Kosovu. Ne znam da je iko u kancelariji sudije bio razrešen zato što je primao mito. Nikada nisam čuo za takav slučaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, taj odgovor mi je dovoljan. A da li možete da mi odgovorite na pitanje pošto ste maločas rekli da nate da je bilo pokretanja odgovornosti za primanje mita. Zašto niste ni za jedan slučaj prijavili i jedno lice koje je primalo mito.

ODGOVOR.

            Zato što sam radio u interesu svog klijenta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Hvala vam na odgovorima ovim, ja ću sad da pređem dalje ali pre nego što pređem dalje, ja bih vas zamolio da mi samo date jedan odgovor gospodine Mej, Robinson, gospodine ... Da li svedok pogotovu pravnik, advokat koji se bavi podmićivanjem može na bilo kom redovnom sudu da se smatra verodostojnim svedok za ono što tvrdi.

ROBINSON.

            O tome ćemo mi odlučiti. Vi možete na to da ukažete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam sada.

MEJ.

            Ne, ne sada ovo nije trenutak za govore vi treba d apostavljate pitanja. Kada dođemo do izvođenja vaših dokaza vi možete na to da ukažee.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Gospodine Mej, vi svako moje pitanje koje vam se ne dopada nazivate govorom. Ja sam vam postavio pitanje koje se

MEJ:

            Ali ovo je govor nije na vama da postavljate pitanja sudskom veću. Na vama je da pitanja postavljate svedoku. Idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro.

SVEDOK:

            Dozvolite mi da odgovorim.

SUDIJA:

            Možete nešto reći na kraju, idemo sada dalje sa ispitivanjem neka druga tema.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi kupili od ... ne znam tačno 97 ili 98 godine kuću u severnom delu Kosovske Mitrovice, pošto koliko ja ovde mogu da pročitam vi posedujete porodičnu kuću u Donjim Žabarima a kupili ste i kuću u severnom delu Kosovske Mitrovice 97 ili 98 od Seljiki ... Da li je to tačno.

ODGOVOR.

            To je tačno. Kupio sam kuću 1997.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tu ste kuću 1997. godine platili 250 hiljada DEM. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Odakle vam toliki novac.

ODGOVOR:

            Lako, nasledio sam to imanje od mog oca i to je nekih valjda hiljadu hektara u blizini Mitrovice, ja sam to prodao i kupio kuću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, šta ste tada govorili zašto ste kupili kuću u srpskom delu Kosovske Mitrovice. Da li treba da vas podsetim.

ODGOVOR:

            Prema vama to bih trebalo tumačiti vi ste protumačili da je to srpski deo Mitrovice, ali to nije srpski deo Mitrovice. To je deo Mitrovice koji pripada svim građanima Mitrovice. Ako želite znati sastav tog područja nakon što se odvojila opština Zvečani ostatak Srba u Mitrovici bio je 4 posto. Prema tome, ne možete reći da je to srpski deo Mitrovice bez obzira na nacionalne podele to pripada svim građanima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas ne pitam zato što pripada svim građanima ta činjenica nije sporna. To vas pitam zbog vašeg obrazloženja. Naime, da li je tačno da kad ste kupovali kuću u tom delu Kosovske Mitrovice govorili da to radite da bi vam se deca vaspitavala zajedno sa srpskom decom i da bi naučila da dobro govore srpski jezik kao što to govorite vi i vaša supruga. Je li to tako ili nije.

ODGOVOR.

            Meni se ovo čini pomalo čudnom situacijom. Ja nikome nigde, i nikada u jednom delu moje izjave nisam rekao da sam otišao živeti u taj deo grada da bi deca učila srpski.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ja ne kažem da ste to rekli u svojoj izjavi datu ovoj instituciji nego kažem da ste to rekli priličnom broju ljudi s kojima ste bili u kontaku u vreme kad ste tu kuću kupili i posle toga naravno. Pitam vas samo da li je ta činjenica tačna ili ne, a ne da li se nalazi u ovoj vašoj pisanoj izjavi.

ODGOVOR:

            To je vaša fabrikacija, i fabrikacija ljudi koje

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, bojim se da to uverenje može da bude prilično klizavo. Rekli ste da ste zastupali srpsku porodicu koja vam se zahvaljivala za vašu uslugu. Da li ste mislili na porodicu Mijatović, Branislava i Suzanu.

ODGOVOR.

            Mijatović, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Vas je toj porodici preporučio vaš dobar prijatelj Dragan Đurić, inače policajac MUP-a Srbije. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li je tačno i to da to suđenje još nije ni završeno, da na ročištu nisu bili članovi porodice pa prema tome, oni nisu ni mogli da vam se zahvaljuju. Je li to tačno ili nije.

ODGOVOR:

            To nije tačno, ja ću vam sasvim iskreno reći. Nakon, što mi se Suzana sama predstavila žena Branislava Mijatovića, slučajno smo se sreli pred zgradom UNMIK-a i ona mi je tamo potvrdila da je osoba koja je ubila njihovog sina jedinca, u prometnoj nesreći osuđena na 8 meseci zatvora. Ali da još uvek ta osoba još uvek nije počela izdržavati kaznu. To je bilo nekih 10 dana pre, nego što sam došao ovamo. Prema tome, presuda je izrečena, presuda je uručena i čeka se na izvršenje. Tako da ne bi bilo nesporazuma. To je bio njegov sin jedinac, u međuvremenu je dobio kćer po imenu Maja, a nakon pogibije njegovog sina u prometnoj nesreći dobio je još jednog sina. Tako da sad ima dvoje dece.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste vi tog vašeg prijatelja Dragana Đurića iz MUP-a zvali iz Žabara telefonom, i tražili da vas prebaci u severni deo Kosovske Mitrovice.

ODGOVOR.

            Ne razumem pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Pitanje je vrlo jednostavno bilo. Da li ste vi vašeg prijatelja Dragana Đurića zvali iz Žabara zvali telefonom gde tražite da vas prebaci sa tog meta u drugi deo gore u severni deo Kosovske Mitrovice. Tada ste dobili njegovu suprugu jer on nije bio kod kuće.

ODGOVOR:

            Kada o kom vremenu govorite, kada je to bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O ovom vremenu o kom vi svedočite.

ODGOVOR:

            Ne, sećam se da sam jednom s njim razgovarao i tada je situacija bila sledeća. Jedan nakon nakon 5. marta kada je pobijena cela porodica Adema Jašarija, otišao sam u ured tog čoveka kako bi intervenisao o vezi s tim slučajem. Dakle otišao sam u ured Dragana Đurića. Činjenica je da smo mi imali sasvim ... odnos zato jer smo ista generacija. Međutim, mi smo bili bliski prijatelji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, malopre sam vas pitao da li ste bili prijatelj s njim. Vi ste rekli da je tačno. To nije

ODGOVOR.

            Ne odgovaram na to pitanje. Koliko sam ja svatio Dragan Đurić je intervenisao u predmetu Mijatović kako bi mogao zastupati u sudu, pred sudom. Ja sam rekao da. Ja nisam rekao ... prijatelj mi smo imali korekte odnose. Isto tako posledeg puta kad smo razgovarali 5. marta to je bio moj zadnji kontakt sa Draganom Đurićem i on mi je tada rekao molim te nemoj dolaziti u moj ured jer, u vreme rata nema prijateljstva, ne možemo se družiti dok je rat.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li poznajete Ismet Hodžu.

ODGOVOR:

            Ismet Hodža, recite odakle je on. Jer, znam više od jednog Ismeta Hodžu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja mislim na ovog Ismeta Hodžu što ste ga zastupali inače, on je kao lopov i razbojnik deportovan iz Nemačke u Jugoslaviju, a to je taj isti koji je 22. decembra 97. godine, u kafiću Zeta ubio Halita Tranvia zvani Lapo. Pravo ime Šabani ... tada je bilo 400 gostiju tamo i on je pucao izpraznio dva okvira iz automatske puške u kafiću, a posle pobegao odatle. Na tog Hodžu mislim vi ste ga zastupali. Na tog što je kao kriminalac deportovan u Jugoslaviju iz Nemačke i što je to napravio u tom kafiću gde bilo 400 gostiju. Da li sad možete da ustanovite na kog Ismet Hodžu mislim.

ODGOVOR:

            Njegovo ime nije Ismet Hodža, to nije taj. Ismet Hodža dolazi iz Vučitrna, on je bio pripadnik OVK u području Ćićevica, a sada je pripadnik kosovskog zaštitnog korpusa u Mitrovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa upravo o tome govorim. To je onaj koji je odgovoran za ubistvo radnika bezbednosti Dejana Price. Je li tako ili nije.

ODGOVOR.

            Ne znam, nemam pojma o tome ne znam za taj incident. Ja dobro poznajem Ismeta Hodžu ali nije mi pznato da je ikada došlo do takvog incidenta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije vam poznato da je posle tog incidenta pobegao u vozilu vlasništvo Fatmira koga zovu Gulji.

SUDIJA:

            Rekao je da ne zna za taj incident idemo dalje na nešto što je više ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da li vi tvrdite da vi niste bili advokat Ismeta Hodže i da niste posredovali prilikom predaje puške i municije koja mu je ostala i koji je vas angažovao za advokata. Da li vi tvrdite da to nije tačno.

ODGOVOR:

            Ismet Hodža ne, meni nije poznato da je on ikada pucao na bilo koga u nekom kafiću. On je tih čovek, on je druželjubiv, nikada nije bio u inostranstvu do 1990 bio je policajac, u Vučitrnu i Prištini. Nakon 1990. godine kada je režim optuženog otpustio albanske radnike među njima i policajce izdržavao se radeći razne fizičke poslove u Vučitrnu. Nije mi poznato da se Ismet Hodža bilo kada bavio takvim poslovima u mutnom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi ovim vašim usputnim objašnjenjem tvrdite da posle 90. godine nije bilo Albanaca u policiji, u državnoj bezbednosti dakle, da li i to tvrdite.

ODGOVOR.

            Nakon 1990 broj albanaca koji su primljeni da rade u organima unutrašnjih poslova bio je veoma mali. Možete ih nabrojati na prste jedne ruke. Da li nate koliko stotina albanaca na primer, je bilo u redovima policije 98 godine, da ne kažem 90 ili 91. Eto 98. godine da li imate neku predSTAVU.

ODGOVOR.

            ja samo znam da je taj broj bio veoma mali, ali nemam tačna broj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi ste rekli gotovo tačan broj za koji vi tvrdite a koji je ravan nuli, jer ste rekli da se može nabrojati na prste jedne ruke. Dakle, to je vaša tvrdnja. Jesam vas dobro svatio.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li poznajete Fatmira Delića, brata Ismeta Delića. Da ili ne.

ODGOVOR:

            Znam mnoge građane Mitrovice, znam Ismeta Delića, ... mogao biti sin, ali ne znam on bi možda previše bio mlad zato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Da li je tačno da je Delić Ismet zajedno sa Ismet Hodžom i Nedžatom .. bio UČK .

ODGOVOR:

            Nije mi poznato, to za Delića. Ismet Hodža i ovaj drugi oni jesu bili u OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A da li je tačno da je Fatmirov nadimak ...Gika i da ga juri policija po Evropi kao dilera droge. Da li znate nešto o tome, i on je vaš klijent. Je li tako ili nije.

ODGOVOR:

            Doušnici koji su vam dali tu informaciju nisu u pravu. On je sin Ismeta Delića mučenik čija je smrt nedavno proslavljena pre nekoliko dana po nadimku ..

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Nisam dobro razumeo odgovor. Samo da vidim na ovom ... pre nekoliko dana poginuo kažete.

ODGOVOR:

            Ne, nisam to rekao vi to kažete. Ja sam rekao da sam ponosan što sam ga znao jer je on mučenik koji izgubio život 1999 godine boreći se protiv vaših snaga.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću idemo na neke relevantne stvari. Skoro ste potrošili svih tih sat vremena. Ovo je važno svedočenje pa ćemo mi razmotriti da li vam treba više vremena. Mi bi želeli da ovaj svedok završi danas, budući da smo se neko vreme bavili ednim konkretnim ... pitanjem daćemo vam još pola sata vremena do 15,45.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Dobro, sasvim je u redu. Da li poznajete Ismeta Osmanija zvanog Curi koji ima više firmi u Češkoj.

ODGOVOR:

            Da, znam ga to mi je rođak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da je on glavni snabdevač droge na liniji Istanbul-Priština-Češka-Nemačka.

SUDIJA:

            Ako želite možete odgovoriti na to pitanje. Ali ako ne želite nama se čini da to pitanje uopšte nije relevantno.

ODGOVOR:

            Ja samo znam da je on predsednik Kluba Račak 1989 za Mitrovicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate Šefćeta Dobroluku zvanog ... koji sa svojim bratom ... čija je žena inače, brazilijanka zajedno sa ... protura drogu na relaciji Istanbl-Priština-Rim. Vi ste koliko ja znam njegov advokat.

SUDIJA:

            Sasvim ilevarantno. Idemo dalje.

            Ne, ne nemojte odgovoriti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kad ste bili u Žabarima tamo je bila OVK. Da li je tako.

ODGOVOR:

            Ne, u Žabarima nije bilo OVK, u Žabaru je bila bolnica gde su ranjenici dolazili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A koje ste selo napustili zato što su oni to od vas tražili. Koje selo.

ODGOVOR:

            Ono u kojem sam živeo. Mislim da u mojoj izjavi stoji da sam rekao da sam 25. marta napustio kuću u severnoj delu grada otišao u moje rodno selo Žabare, koje je nekih 2 km od centra Mitrovice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Ali čuli smo o ovom rezimeu koji je druga strana iznosila da su od vas tražili da napustite selo, i da ste vi onda otišli u planine na njihov zahtev.

ODGOVOR.

            Da, to se dogodilo 27. marta 1999. godine to je bio drugi dan nakon što sam potražio utočište u Donjim Žabarima. Tamo su bila dvojica članova nenaoružanih u civilu predstavili su se kao pripadnici OVKi rekli da imaju naređenje da me otprate u brdo Grmovo, u Gornjim Žabarima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam upravo reko u Žabarima nisam preciziro Donje i Gornje ali tačno je da moja je nepreciznost Žabari dakle, Donji. Od vas su OVK zahtevali da napustite selo. Zašto niste spomenuli ranije da su bili nenaoružani i da li su inače članovi OVK išli nenaoružani, ili naoružani. 

ODGOVOR:

            U najvećem delu slučajeva bili su naoružani. Ali za Žabare ... je merilo nešto specifično. Cela se Mitrovica tamo sklonila, sva okolna sela i stanovnici same Mitrovice. Pa je u cilju zaštite stanovništva, kako stanovništvo ne bi postalo metom policijskih snaga odlučilo da ne bude nikakvih pripadnika OVK u samom selu. Tamo je bila samo bolnica gde su lečeni samo ranjeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači upravo ovim što ste rekli da policija nije napadala nenaoružane civile vi ste sada objasnili da policija nije napadala nenaoružane civile i da zbog toga ovi nisu imali oružje. Je li tako ili nije.

ODGOVOR:

            Ja sam govorio o pripadnicima OVK. Kada je reč o pripadnicima policijskih vojnih snaga i paravojnih grupama ne znam šta sve tu ima oni nisu nikome pokazivali nikakvu milost.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ali objasnili ste da je OVK donela odluku da u Donjim Žabarima ne budu naoružani, da ne bi bili predmet pritiska ili napada policije. Iz toga pretpostavljam proizilazi zaključak da policija nije napadala ili

vojska nenaoružane civile. Je li tačan taj zaključak ili nije.

.............?

            Izvolite gospodine ....

OPTUŽBA:

            Časni sude želeo bi samo nešto razjasniti za zapisnik. Rečeno je na engleskom prevodu da u selu nije bilo nikakvih vojnika OVK, ali da su dva enaoružana pripadnika OVK došla u to selo, toga dana sa specifičnim zadatkom da razgovaraju sa svedok.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću, sledeće pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            Nisam dobio odgovor na ovo prethodno.

MEJ:

            To je nepotrebno. Toje bio taj komentar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kad ste izlazili iz Prizrena vojnik Vojske Jugoslavije vam je tada rekao da budete oprezni sa svetlom, jer bi NATO mogao da vas bombarduje. Da li ste nakon toga držali ugašena svetla.

ODGOVOR.

            Bilo je jako mračno. 18. april 1999. godine bilo je negde nakon 8 sati uveče, tačno je da mi je nakon što smo napustili Prizren jedan vojnik rekao da ugasimo svetla zbog mogućnosti napada NATO pakta, ali na taj način po mraku je bilo nemoguće voziti bez ikakvih svetla. Dakle, bilo je nužno uključiti svetla jer bilo bi nemoguće voziti bez svetla. Auto koji sam ja vozio nije bio baš u dobrom stanju, pa sam onda uključio ... i spuštena svetla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vam vojnici rekli kad ste išli da se ne plašite i da vodite računa da ne naletite na postavljene mine.

ODGOVOR:

            To se dogodilo 18. aprila kad smo prelazili granicu kod Morine, blizu Prizrena. Zaustavili smo se pred podgraničnim prelazom zgradom ... kod mostara albansko ... granici. Oni su nam rukom pokazali da ne idemo na levu stranu puta ato jer je ...jedne porodice i ... Kosova nastradalo naišavši na minu, kada su dan ranije prelazili granicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da ste tada oko 22,00 časa čuli snažnu eksploziju i da ste pomislili da je NATO bombardovao granicu.

ODGOVOR:

            Da, rekao sam negde oko 8 ili 8,30 stigao sam ... Žur to je bila jako duga kolona kolona koja se rastezala od Žira do granice mora da je bila duga 8 do 10 km, ja sam bio na začelju kolone na izlazu iz sela Žur, oko 8,30 kada smo stigli ostali smo u koloni u tom položaju i kolona se vrlo sporo kretala. Nismo znali šta se dešava na čelu kolone i na granici jednostavno smo čekali u redu da pređemo u Albaniju i onda u jednom trenutku možda negde posle 10 sati približno u to vreme došlo je do eksplozije. Čuli smo eksploziju granica je zatvorena i ... nismo imali šansi idemo napred da vidimo šta se desilo. Te noći mi smo pretpostavljali da je moguće da je došlo do NATO napada na toj strani granice. Međutim, kada smo se približili kada smo tu prelazili videli smo da je došlo do teške tragedije i da je 5 članova jedne porodice iz Kosova Polja ubijeno i da su ostali samo ostaci njihovog vlastitog vozila.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to znači da su naišli na minu neku.

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.

            A zašto ste savetovali grupi intelektualaca iz Kosovske Mitrovice da ne idu u Crnu Goru.

 

SVEDOK:

            Zato što sam znao da će doživeti istu sudbinu kao i ja, znao sam da neće moći da prođu tamo da ih ne primete srpske vojne snage, ja sam bio s njima. Među njima su bili dr Adem Ademi i mnogi moji prijatelji koji se sada vode kao nestali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, koliko njih ste sreli posle svega toga?

            Iz te grupe, rekli ste da ih je bilo 15-tak, koliko se sećam ili koliko je bilo u toj grupi?

 

SVEDOK:

Od te grupe sa kojom sam bio niko nije ostao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam shvatio da je nekolicina se vratila, a jedan deo se ne zna gde su?

 

SVEDOK:

            Ne znam gde su, nestali su. Ja i moj prijatelj Adem Nura, doktor u Mitrovici i jedan od novinara u "Rilindiji" i nekoliko drugih intelektualaca su dva dana pre toga odlučili da se vrate u Žabar i u Mitrovicu u deo Tamnik gde se situacija bila smirila. Oni su ostali tamo, međutim, nisu se vratili kućama jer su negde naišli na zasedu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, recite mi, još koliko je članova Vaše porodice, ne mislim samo Vaše najbliže porodice, na suprugu i decu, nego na širu porodicu, rodbinu po majci itd,  bilo u UČK?

 

SVEDOK:

            Nijedan. Svi su oni u inostrantstvu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da se vratimo na Vašu izjavu, citiraću samo jedan pasus koji se odnosi na Vaša objašnjenja kako su pojedini ljudi koji su nosili uniforme, ne mogu sad da vidim, rekli ste - vojnici, a onda, pripadnici paravojnih snaga, što nije isto, jel tako, da su izimali novac, zaustavljali Vas itd. E, sad ima jedan pasus posle toga iz Vaše izjave koji kaže: "ili su već prešli na sledeća dva automobila, pljačkali" itd, i onda ovaj pasus Vaš, to je na strani, koliko vidim 14: "video sam da nam se iz pravca Đakovice približava jedan beli policijski automobil marke Lendrover", to je jedan, dva, tri, četiri, na mom odozdo na strani 14. na srpskom prevodu. "Video sam da nam se iz pravca Đakovice približava jedan beli policijski automobil, marke "Lendrover". Kada su pripadnici paravojnih snaga videli da nam se približava policijski automobil odmah su prestali s tim što su radili, uskočili su u svoj automobil, marke "opel kalibra" i žurno se odvezli. Policijski automobil se nije ni zaustavio kod nas, već je nastavio prema Prizrenu. "

            Da li je iz toga jasno da ovo razbojništvo o kome govorite, njegovi učesnici koji su pobegli od policije, pokazuje bar dve stvari - da to nisu pripadnici nikakvih snaga, već obični razbojnici koji se plaše od policije i, drugo, da policija proganja takve razbojnike? Da li je to zaključak koji vi kao pravnik, advokat i sudija nekadašnji možete iz ovoga izvući ili ne?

 

SVEDOK:

            Prvo, od najvišeg do najnižeg nivoa vojne i političke strukture može se reći da je sve bilo koordinirano. I to svakog trenutka. Ako su ti policajci hteli da se bore protiv zločina i pljačkanja stanovništva, ja se, recimo, sada sećam da je to bila "opel kalibra", da su ti pripadnici paravojnih snaga imali puške sa dugačkim cevima. Ja sam bio drugi, ne, treći u redu i kad nam je policija prišla, to je bio "lendrover" koji je prošao vrlo blizu nas. Da je policija želela da nam pomogne, oni bi to uradili. Oni su videli šta se desilo. A oni su se samo parkirali i posmatrali to sa udaljenosti od 200 metara. To je bilo selo u blizini Prizrena. Manje-više zadnje selo pre ulaza u Prizren.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... potpuno drugo. Iz ovoga što sam citirao vašu izjavu pripadnici toga što vi nazivate paravojne snage koji su, po vašem navodu, pljačkali, kada su ugledali da se iz pravda Đakovice približava beli policijski automobil "lendrover" su žurno se odvezli. I kažete - policijski automobil se nije ni zaustavio kod nas, već je nastavio putem Prizrena. Oni su videli policijski automobil, pobegli od policije. Ovi su prošli. Sad tvrdite da policija se zaustavila na parkingu, pa je gledala kako vas oni maltretiraju ili bilo šta rade. To je potpuno suprotno ovome što piše ovde, što ste vi napisali. Je li to jasno ili nije?          

 

SVEDOK:

            Vi ste tražili komentar i ja sam to komentarisao. Zašto policija nije išla za tim automobilom u kome su bili ljudi koji su opljačkali druge ljude? Oni su jednostavno nastavili svojim putem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Otkud znate da nije išla, pa u tom pravcu je otišao i onaj automobil. On je pobegao pred policijom. To više pišete ovde u izjavi.

 

SVEDOK:

            Ne, nisam to rekao. Rekao sam da su se dva automobila mimoišla. Automobil u kojem su bili oni koji su pljačkali otišao je u pravcu Đakovice, onda je kada je automobil koji je došao iz pravca Đakovice krenuo svojim putem prema Prizrenu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi to niste rekli. Ne. Ovde piše, samo...

 

MEJ:

            Mislim da smo iscrpeli ovu temu. Vidimo šta piše. Čuli smo odgovore svedoka.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda imam još samo nekoliko pitanja.

            Pošto vi živite dugo i imate to zanimanje koje imate, u Kosovskoj Mitrovici, pretpostavljam da ste vrlo dobro upoznati sa stanjem u Mitrovici. Da li se sećate prvih nasilja, ubistava koje je počinila UČK već u prvoj polovini 1998. godine na vašem području. Na primer, da vas podsetim, na autobuskoj stanici je izvršen napad na patrolu policije, 6. maja 1998. godine. To je u samoj Mitrovici. Ubijen je policajac Milovan Nikolić, teško ranjen policajac Darko Ivaz i Jovica Jović. I tada je poginuo i jedan od terorista Jašari Arti iz Kosovske Mitrovice. Na žalost, od zadobijenih povreda je ovaj policajac Darko Ivaz preminuo istog dana u Beogradu na VMA. Može se reći da su obojica ubijeni. Da li se sećate tog događaja?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to bio akt terorizma, pucanje na policiju na autobuskoj stanici, 50 minuta posle ponoći?

 

SVEDOK:

            Ja to smatram gerilskom akcijom, gerilskom operacijom OVK. Kao odgovor na nasilje u odnosu na albanskog stanovništvo svakog dana, a posebno u Drenici.

 

MEJ:

            Ovo je sada trenutak kada je 15 do četiri. Isteklo je vreme koje smo vam odvojili, a to je normalno vreme. I to više od uobičajenog vremena.

            Gospodine Tapušković, da li vi imate pitanja?

            Gospodine Sakson?

SAKSON:

            Ja ću biti kratak.

            Gospodine Halimi, sudija Robinson vam je postavio pitanje tokom unakrsnog ispitivanja u vezi sa određenim predmetima. Da li su oni političke prirode ili nisu, a nisam siguran da ste vi pojasnili to pitanje. Možete li nam pomoći i to vrlo kratko time što biste nam naveli ukratko jedan ili dva poznata slučaja, politička slučaja, u odnosu na kosovske Albance tokom perioda od 1990. godine, samo jedan ili dva primera?

 

ODGOVOR:

            Jedan primer je jako poznat optuženom, to je slučaj Azema Vlasija i trepčanskih rudara 1990. Ja sam bio advokat odbrane u tom predmetu pred sudom. Takođe, 1996. godine branio sam grupu Avni Klinaku u Prištini.

 

PITANjE:

            Šta su bile optužbe protiv gospodina Avni Klinakua?

 

ODGOVOR:

            Teretili su ga za neprijateljske aktivnosti u odnosu na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

 

PITANjE:

            Da li bi to bila vrsta predmeta koji ste vi pomenuli koja je bila pod kontrolom Državne bezbednosti i, prema tome, tu nije dolazio u obzir mito?

 

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

 

PITANjE:

            Kasnije, vi ste pomenuli da ste razgovarali sa čovekom po imenu Dragan Đurić i da je vaš poslednji kontakt sa gospodinom Đurićem bio nakon 5. marta, kada vam je gospodin Đurić rekao - "Nemoj molim te dolaziti u moju kancelariju. Ne možemo se družiti kada je rat".

 

PITANjE:

            Koje godine je to bilo? Mart, koje godine?

ODGOVOR:

            1999-te. Početak marta, to je bio 5. ili 7. mart 1999. godine. Još nisu bili počeli napadi NATO-a.

 

SAKSON:

            Hvala lepo. Nemam više pitanja.

MEJ:

            Gospodine Halimi, u jednom trenutku tokom vašeg svedočenja je dovedena u pitanje vaša verodostojnost kao svedoka. Vi ste hteli nešto da kažete i ja sam vas zaustavio. Ako želite nešto da kažete o toj temi sada je prilika za to.

SVEDOK:

            Mislim da nema potrebe. Hvala vam lepo.

MEJ:

            U redu. Ovim je završeno vaše svedočenje. Hvala vam što ste došli pred međunarodni sud da svedočite. Možete poći.

SVEDOK:

            Hvala.

MEJ:

            Gospođo Romano ili gospodine Sakson, umesto da počinjemo sa sledećim svedokom, pošto je kasno, mi ćemo sada prekinuti sa radom i počinjemo sutra ujutro u 9,00 sati. Treba da kažem, radićemo od 9,00 do 13,00 sutra. Završićemo u 13,00 zato što posle podne imamo jedan drugi predmet.

            Gospođo Romano, hvala.

            Dakle, u 9,00 sati sutra ujutro.

            Molim ustanite.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest