aktuelno-m.gif (3720 bytes)

22. april 2002. godine

STENOGRAM

 

 

MEJ:

            Gospodine Najs saznali smo da ste imali problema s dovođenjem svedoka jutros. Takođe da je bilo neke gužve u saobraćaju.

NAJS:

            Da. Tako sam i ja shvatio. Ali, da iskoristim vreme u vezi sa zahtevom ...

MEJ:

            Da.

NAJS:

            Mi smo podneli zahtev u skladu sa pravilom 92. zahtev od 22. marta 2002. godine da se prihvati njegovo svedočenje.

MEJ:

            Da.

NAJS:

            Mi bismo podsetili  veće i svakoga ko posmatra ovo suđenje da se u izjavi nalaze različiti statistički podaci, humanitarne organizacije koje se bave ljudskim pravima i da je tu reč o broju raseljenih lica. Ispunjeni su formalni zahtevi tako da veće može da primeni svoje pravo u skladu sa faktorima navedenim u stavu 92.  sa stanovišta da je reč o svedočenju koje je bilo kumulativne prirode. Mi smo već imali druge svedoke koji su davali opšti pregled. Činjenica, a i gospodin Patrik bavio se statističkim podacima i to široko kad je reč o tom materijalu, tako da ovo potkrepljuje dve vrste svedočenja koje je veće već saslušalo, razmatralo i prihvatilo.

            Kada je reč o unakrsnom ispitivanju, mi uz puno poštovanje molimo da iako je to vaše diskreciono pravo, odlučite da unakrsno ispitivanje ne bude u vezi sa činjenicom raseljavanja ili motivacijom i uzrokom za raseljavanje jer to ne bi ni na koji način davalo automatski pravo da testira tu činjenicu u vezi sa ovim svedokom. Međutim, to je diskreciono pravo ovog veća. Ovo bi ukratko bio stav tužilaštva.

MEJ:

            Hteo bih da se pozabavimo pre svega nekim drugim stvarima a to su dodatak broj 5. To je izjava gospođe Ogata i to izjava data radnoj grupi 6. aprila 1999. godine. Nisam siguran da nam to mnogo pomaže ili da dodaje bilo šta bitno u svakom slučaju. Naravno, govori o raseljavanju prisilnom raseljavanju i pre svega nema potrebe da to na bilo koji način prihvatamo kroz ovog konkretnog svedoka.

NAJS:  

            Tek nedavno predložena u vezi sa uvođenjem dokaza.

MEJ:

            Možda je još važnije kada je reč o bavljenju svedocima, činjenica ne samo podatak o izbeglicama i raseljenim licima već od činjenice zašto su ta lica raseljena. Dodatak broj 4. to je jedna aktuelizacija ali mislim da je ovde reč o svakodnevnim izveštajima.

NAJS:

            Da.

MEJ:

            Taj svedok je u Kolombu, u Šri Lanki.

NAJS:

            On je na raspolaganju, ja ne tvrdim da ne može da dođe.

 

MEJ:

            Znači, ako bi morao da svedoči morao bi da pređe jedan veliki put.

NAJS:

            Da,  zaista bi morao.

MEJ:

            Pa to baš nije sasvim praktično.

            Hvala vam lepo. Čućemo stav amikusa.

VLADIMIROV:

            Hvala časni sude. Ja nisam identifikovao ni jedno drugo pitanje koje bi pomoglo veću osim možda jednog a to je da mi smatramo da optuženi ima pravo da unakrsno ispituje ako to želi i to je jedino zapažanje koje želimo da iznesemo.                      

MEJ:

            Da. Gospodine Miloševiću mi se bavimo izjavom gospodina Mil Rajka. Njegova izjava je dostavljena, on je svedok iz UNHCR koji se bavi raseljavanjima i ono što je istaklo tužilaštvo kada je zatražilo da se ta izjava uvede kao dokazni predmet bez unakrsnog ispitivanja je da ono čime se on bavi su statistički podaci o raseljavanju, on se ne bavi razlozima za raseljavanje jer, a ovo drugo je u stvari bitno za ovaj predmet. Da li vi želite nešto da nam kažete u vezi sa tim pitanjem:

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nisam imao priliku da vidim njegovo svedočenje s obzirom na to da on nije naveden u narednih 30-tak najavljenih svedoka i toliko daleko unapred svakako ne idem. Ne znam ništa o njegovom svedočenju.

NAJS:

            Njegova izjava je dostavljena zajedno sa podneskom tužilaštva od 21. marta.

MEJ:

            U redu. Gospodin Milošević se nije pozabavio ovim pitanjem i rekao je da nije pročitao ta dokumenta, ali činjenica je da je taj podnesak dostavljen davno, još 22. marta. Mi imamo na umu da on sam sebe zastupa i da ima ogromnu količinu papira i zbog toga je to teže nego da je reč o jednostavnom predmetu ili da je reč o optuženom koji ima svog zastupnika. Sve to imamo na umu, ali bez obzira na to on je znao da ćemo se baviti ovim  pitanjem, obavešten je o tome u petak da ćemo se time baviti jutros. Prema tome imao je mogućnost da pročita te materijale i da bude u poziciji da nam se obrati u vezi sa tim. On nije iskoristio tu mogućnost. Mi se bavimo time na osnovu pretpostavki da bi njegova reakcija bila slična njegovoj reakciji na ostale takve podneske sa uvođenjem izjava svedoka. Prema tome da bi on želeo da unakrsno ispituje svedoka, pa na toj osnovi razmatramo i ovaj podnesak. Mi ćemo dozvoliti usvajanje izjave u skladu sa pravilom  92. ona je kumulativne prirode jer se bavi statističkim podacima o raseljavanju. Bilo je dokaza od strane mnogih svedoka o činjenicama ovog raseljavanja, bilo je dokaza koji su uvedeni putem doktora Bola o statističkim podacima o raseljavanju. Prema tome ovo svedočenje je kumulativno u odnosu na ostala svedočenja, prema tome prihvata se.  Mi ne smatramo da je unakrsno ispitivanje neosporno u ovom slučaju i time koristimo svoje diskreciono pravo pošto se svedok bavi čisto činjenicama raseljavanja a ne razlozima za raseljavanje. Nije uopšte bilo sporno da su ljudi raseljavani, sporno je zašto su raseljavani, pa se izajva prihvata kao dokaz o statističkim podacima o raseljavanju i činjenici da su ljudi raseljavani. Ne prihvata se kao dokaz zašto su raseljavani. U svakom slučaju dodatak 5 izjava gospođe Ogato se isključuje, ona nije prihvatljiva da se uvede putem ovog svedoka u svakom slučaju, jer se bavi mnogo bliže pitanjem koje smo identifikovali, odnosno razlozima raseljavanja. A to je pitanje koje je jako sporno. U skladu s tim prihvatamo izjavu prema pravilu 92. isključujemo dodatak 5. izjavu, odnosno govor gospođe Ogata.

NAJS:

            Zahvaljujem. Nisam siguran da li je svedok već stigao, ako nije, pošto još jedno proceduralno pitanje koje bismo mogli da se pozabavimo.

MEJ:

            Da li je svedok ovde?

SEKRETAR:

            Da. Stigli su svedoci.

MEJ:

            Gospodine Milošević izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Statistikama o kojima ste govorili. Statistika može nečemu da služi ako obrađuje unete podatke koji su tačni. To međutim ovde, u dosadašnjoj praksi uopšte nije bio slučaj, jer imali smo i ono svedočenje koje ste sad pomenuli Patrika, koje sam ja u potpunosti osporio. A drugo, ovde nije pitanje raseljavanja. Ne znam šta pod tim podrazumevate, jer je samo jedna stvar nesumnjiva - da je bilo izbeglica koje su izbegle iz svojih mesta stanovanja zbog rata. Ako je statistika o izbeglicama, onda se podrazumeva da se radi samo O tačnim podacima a ne podrazumeva se nikakvo raseljavanje koje nije povezano sa izbeglicama. Izbeglice i rat su dve pojave koje su uvek povezane i dosad nije postojao rat bez izbeglica niti je bilo izbeglica bez rata koliko ja o tome išta znam. Prema tome ovde je reč o jednom rekao bih nastojanju da se razlozi nekakvog raseljavanja pripišu nekim drugim elementima, momentima, nemerama, planovima o kojima slušamo sve vreme, ali nikada ništa osim, rekao bih, glasina da je neko o tome nešto čuo. Zbog toga mislim da se ovakve statističke prezentacije, po mom mišljenju, mogu kvalifikovati isključivo kao bezvredne.

MEJ:

            Mi smo doneli odluku gospodine Miloševiću i vi ste čuli razloge za takvu odluku. Molim da se uvede svedok.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da kažem pošto već vidim da ima vremena. Ponovo mi ne radi telefon, ja ne znam koji je ovo put da telefon koji mi je navodno stavljen na raspolaganje ne mogu da koristim.

MEJ:

            Da, pogledaćemo o čemu je reč. Gospodine Salihi, sada ćemo da završimo sa vašim svedočenjem. Vi se sećate da ste dali svečanu izjavu u petak, ta izjava i dalje važi.

            Gospodine Milošević, vi ste na redu da nastavite svoje unakrsno ispitivanje. Ostalo vam je još oko 40 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Neće mi biti potrebno to vreme. Gospodine Salihi, u vašoj izjavi piše kako ste vi čuli prilikom događaja koje opisujete, da na srpskom jeziku neko kaže ovde su teroristi, je li to tako.

SVEDOK:

            Da.

MILOŠEVIĆ:

            Vi ste koliko sam razumeo rekli da u vašem selu nije bilo pripadnika UČK.

SVEDOK:

            Ne. Nije ih bilo.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da u neposrednoj blizini uz vaše selo, u selima Bela Crkva, Mala Kruša, Pirane, Studenčane, Zočište da ima pripadnika OVK i njihovih grupa.

SVEDOK:

            Nije mi poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli za bilo kakav događaj u vašoj okolini - otmice, ubistva, ili bilo šta drugo što se desilo u tim selima.

SVEDOK:

            Da. Čuli smo za to kada smo čuli da su srpske snage odlazile tamo i ubijale ljude, činili im sve što su hteli. Klali ih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam da li ste čuli za događaje koje su pripadnici OVK vršili zločine upravo u tim selima u vašoj okolini koje sam nabrojao.

SVEDOK:

            Nije bilo OVK u celini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne govorim o celini, nego govorim o ovome o čemu ste vi čuli iz okoline vašeg sela. Govorim dakle o tom elementu koji se  zove UČK.

SVEDOK:

            Nisam čuo ništa ni o kakvom OVK ili o nečemu sličnom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li pretpostavljate da je moglo da se desi da su se oni sukobili u jednom od tih sela i da je grupa OVK pobegla prema vašem selu, i da su oni došli u poteru za tom grupom OVK.

MEJ:

            Svedok je rekao da ne zna ništa o OVK u okolnim selima i to je njegov odgovor. On ne može ništa više o tome dodati.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, svedok ne zna ništa što se tiče OVK. Zna samo jednu stranu, to je jasno. Rekli ste u ovoj svojoj pisanoj izjavi da su policajci nosili, kako ovde piše, jurišne puške. Šta su to jurišne puške?

SVEDOK:

            Srpske snage su došle u selo ... i sve su  nam radili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za puške. Rekli ste da su nosili jurišne puške.

SVEDOK:

            Da, ne mogu da kažem kakvo su oružje imali, ali selo je bilo izloženo granatiranju, nismo mogli da izađemo napolje da nas granatiraju jer to je ono što su oni radili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vam postavljam sasvim  konkretno pitanje. Na 2. strani, u sredini pasusa, pošto ja imam smo engleski tekst, pročitaću tu rečenicu "ne sećam se ničega o oznakama, o njihovim uniformama, ti policajci bili su naoružani jurišnim puškama".. Ja vas zato pitam po čemu se te puške razlikuju od drugih pušaka i šta su to jurišne puške, pošto vi tvrdite da su oni nosili nekakve jurišne puške.

SVEDOK:

            Imali su ono što zovemo automatskim puškama. Ovo o čemu vi govorite to je obrtanje reči, ja nisam dobar u rečima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ništa ne okrećem, ja samo čitam ono što ovde piše. Dakle vi ste mislili na ...

MEJ:

            Gospodine Milošević vidimo šta piše u ovoj izjavi. Svedok je odgovorio najbolje koliko je mogao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Dakle, sve se svodi na sledeće. Vaše selo do 25. marta, kada opisujete ovaj događaj  bilo je mirno i nije bilo nikakvih inncidenata. Je li tako?

SVEDOK:

            Do 25. nije bilo ničega, nakon toga našli smo se pod opsadom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je 24. marta počela agresija NATO pakta na Jugoslaviju? Da je počeo rat.

SVEDOK:

            I to je razlog zbog kojeg su srpske snage nas stavile pod opsadu. I počeli se svetiti  nama. Jer mi smo bili jako sretni da je NATO pakt došao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, do početka rata je bilo mirno i niste imali nikakve probleme, a kad je počeo rat počeli su događaji koji inače prate rat. Da li to što se događa prepisujete ratu ili nečem drugom.

SVEDOK:        

            Ono što se dogodilo civilima, što su im učinile neke snage, to se može prepisati samo tim snagama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali nadam se da smo načisto sa zaključkom da do rata nije bilo nikakvih događaja, sve nevolje su počele pošto je počeo rat. Da li je tako ili nije?

SVEDOK:

            Da.

TUŽBA:

            Gospodine, rekli ste nam da u vašem selu ubijeni neki ljudi. Koliko je otprilike ili ako znate tačno ljudi ubijeno u vašem selu.

ODGOVOR:

            Ne znam tačno. 25. ili 28. mogu sve objasniti sve mi je u glavi.

TUŽBA:

            I koliko ljudi da li znate?

ODGOVOR:

            75. ljudi starosti od jedne godine do 90 godina. Oni su svi ubijeni i izmasakrirani u svojim kućama.

TUŽBA:

            Hvala. Nemam više pitanja.

            Časni sude, želeo bih takođe objasniti da je ovaj svedok kao i mnogi drugi svedoci na sud doneo neke fotografije i dokumentaciju i uvek treba razmišljati o tome da li bismo trebali potrošiti vreme da uzmemo taj materijal ili ne. Iako je ovaj svedok doneo neki materijal ja mislim da je sve objašnjeno u njegovoj izjavi, tako da mislim da ne treba gledati te fotografije. Međutim, mnogi svedoci donose takve stvari sa sobom

MEJ:

            Hvala gospodine Salihi. Hvala što ste došli svedočiti na ovom sudu.

            Vaše je svedočenje sada završeno i možete ići.

 

SVEDOK:

            Hvala.

TUŽBA:

            Časni sude, pre nego što dođe sledeći svedok, budući da ja više neću biti ovde nakon pauze pa sve do idućeg tjedna, želeo bih objasniti par proceduralnih stvari kako bi mogao objasniti način na koji ćemo se od sada baviti nekim stvarima. To je nekih 5 minuta ili duže.

            Časni sude, tužioci u ovom predmetu koji se sastoji od tri optužnice sada su u stanju uzeti u obzir sve odluke koje su do sada donešene od strane ovoga veća ali i od strane žalbenog veća ... isto tako imajući u vidu vreme koje je potrebno da se ispituju svedoci uključujući i svedoke po pravilu 92. došli smo do zaključka da postoji nekoliko stvari koje bi trebalo razrešiti.

            Prvo, izgleda da postoji razlika u pogledima koliko dugo bi trebalo trajati ovo suđenje i osobito koliko bi vremena trebalo potrošiti na izvođenje dokaza o zločinIMA. Iako naravno optužba i dalje stoji na stajališštu o tome šta je prikladno, a to  u popisu i vama dostavili, ipak bi naravno bilo od nas dobro da uzmemo i poglede drugih i da prepoznamo ponekad da možda naš stav nije sasvim tačan. Mi mislimo da jeste tačan, ali trebamo uzeti u obzir i druge stvari. Sada možemo tačno videti koliko će trajati izvođenje dokaza za Kosovo. Mi smo napravili naše proračune i došli smo do zaključka da ako izvedemo sve dokaze koje su ušle u popis i to pod najboljim okolnostima, ukoliko svedoci  zločina budu trajali jedan dan, eksperti i međunarodni svedoci dan ipo, vreme koje je potrebno za to dovelo bi nas negde do oktobra. Nama se čini da je preostalo nekoliko pitanja koja bi mogla uticati na ukupan zbir vremena i pitanja koja bi ipak trebalo na neki način konačno razrešiti. Dozvolite mi da nešto kažem o tome.

            Tu su prvo dosijei, zatim unakrsna ispitivanja od strane optuženog i amikusa, mi smo o tome p odneli poseban podnesak i konačno situacija sa sumarizurajućim svedocima. Međutim, imajući sve ovo na umu, imajući na umu da su ovi proračuni u skladu sa onim što je optužba ranije predviđala mi smo odlučili promeniti redosled svedoka kako bi dali prioritet ne svedocima zločina nego kad je to moguće drugim svedocima. To znači međunarodnim svedocima i svedocima koji svedoče o zločinima.  Prema tome naša namera je da što je moguće pre počnemo dovoditi što je moguće više takvih svedoka. To će u izvesnoj meri narušiti redosled svedoka kako je sada utvrđen, međutim, mi mislimo da je to nužno. Mi ćemo držati u rezervi izvestan broj svedoka po 92.  jer mi trebamo njih da nam popunjavaju rupe između drugih svedoka. Znamo isto tako da nije lako njih stalno dovoditi ovamo iz celog sveta. Ne znamo kakva je sada situacija sa albanskom prevodilačkom kabinom i hoćemo li je još imati. Nadamo se da ćemo je imati, međutim, moramo sve ove stvari imati na umu. E sada, činjenica da ćemo te svedoke pozvati ranije sama po sebi neće rešiti problem da postoji razlika između vremena koje nama treba i onoga ko je veće dozvolilo. I zato ja nameravam u vezi sa ovim, delu suđenja i svedocima u drugim delovima suđenja preduzeti korake da kad god je to moguće da se njihovi glavni iskazi uvrste po pravilu 92. Juče ste pozabaviti detaljima tog plana. Međutim, pre nego to učinim moram izneti sledeće. Optuženi s vremena na vreme kaže da nit jedan pravni sistem ne poznaje to da se pisane izjave uzimaju umesto glavnog ispitivanja. Ja se nisam hteo gnjaviti s tim da mu to protivurečim ali ... Da navedem primer samo jednog pravnog sistema, pravnog sistema u Engleskoj. U svim predmetima koji nisu krivični uključujući i velike privredne predmete u kojima se parniči po celom svetu, što vi sigurno znate, glavno ispitivanje pripada prošlosti već godinama. Svi dokazi u takvim predmetima uvode se samo putem pismenih izjava.

            Naravno, postoji mnogo argumenata koje bismo mogli da kažemo da ovaj predmet liči na građansku parnicu u kojoj se  i manji sudovi u Engleskoj i manji sudovi koji se bave problemima banaka i drugim stvarima. Prema tome potpuno je pogrešno reći da takav rad ne poznaje ni jedan pravni sistem u svetu. To je tehnika uštede vremena koje koriste mnogi pravni sistemi širom sveta. I naravno ono što se onda dešava je upravo ono što ste vi dozvolili ovde u vezi sa svedocima 92.

            Svedok preda svoju izjavu, postavi mu se nekoliko pitanja na početku da se uvede u situaciju i nakon toga kreću unakrsna ispitivanja. Zato se nama čini da ukoliko dođe do problema sa uvođenjem dovoljne količine dokaza u vremenu koje nam je odobreno mi ćemo koristiti sve moguće tehnike da uštedimo na vremenu. Naravno, odustajanje od glavnog ispitivanja nije nešto što se nama jako sviđa, međutim, to je nešto s čim ćemo verovatno morati živeti. Međutim, u tu vrhu trebalo bi na konstruktivan način tumačiti odredbu pravila 92. kao što vi znate pravilo 92. može se primeniti samo na iskaz svedoka kojim se dokazuje nešto što nisu dela i ponašanja optuženog. Prema tome svaka izjava koja se bavi takvim stvarima ne može kvalificirati za 92. Međutim, onda postoji jedan drugi deo ovog pravila umesto da će veće nakon što sasluša strane, odlučiti da li će prihvatiti izjavu u celini ili delimično i da li će tražiti od svedoka da dođe na unakrsno ispitivanje.

            Prema tome ako postoje izjave svedoka koje se delom bave ispitivanjem optuženog a delom drugim stvarima, onda bi bilo sasvim moguće da se takva izjava podeli,  paragrafima od 1-10 prihvata se pod 92. Naravno, optuženi ima pravo na unakrsno ispitivanje a paragrafi 11-20 u kome se govori o delima i ponašanju optuženog to trebamo uzeti kroz glavno ispitivanje, na uobičajeni način. Prema tome nama se čini da ukoliko bismo mogli iskoristiti pravo 92. za sve svedoke, da bismo na taj način mogli uštedeti mnogo vremena. Naravno, neće biti moguće da idemo okolo po svetu i da svakog svedoka 92. dovodimo pošto to sada obično obećavamo reći. Međutim, kad je reč o postojećim izjavama koje su već uručene, a ukoliko svedoci jednostavno prihvate te izjave kao svoje onda se Sekretarijat može odvojeno pozabaviti stepenicom u celom procesu, a to su izjava. Ukoliko svedok želi izmeniti ili dopuniti svoju izjavu onda se od njega može uzeti druga izjava i takva druga izjava bi se onda mogla predočiti. Ako se to dogodi, naravno biće nekih potencijalnih teškoća koje proizlaze iz 92. E budući da se te izjave moraju dati na 14 dana ranije, pa onda suprotna strana još ima neki rok da uloži prigovor itd. Naravno, veće uvek među svojim oblastima ima oblast da skrati bilo koji rok. Ukoliko je neka izjava ili barem suštinski deo te izjave dati optuženom, njemu ne bi mogla biti pričinjena šteta ukoliko veće odluči da se takva izjava delom uvrsti u spis i da se naravno unakrsno ispituje. Prema tome mi smo sada ponovo, odnosno mogli bismo ponovo naći u situaciji da kažemo kao što smo predvideli svedok "H" je na raspolaganju za danas i za sutra, njegove su izajve potvrđene po pravilu 92. i tražimo da se cela njegova izjava uvrsti kao glavno ispitivanje uz unakrsno ispitivanje koje će dozvoliti veće. Alternativno ukoliko se neki paragrafi i izjave ne mogu svesti pod osnovne odredbe prava 92. onda veće može reći da se to ne može na taj način napraviti, međutim, mi ćemo 92. primeniti na onaj deo izjave koji se direktno ne tiče postupaka optuženih. Postoji još jedan potencijalni problem - ja sam nastojao razmišljati koji bi problemi mogli doći i to unapred a to je problem jezika i problem prevoda s kojim smo stalno suočeni. Što se sada dešava, sada svedoci dolaze ovamo, njihove se izajve uruče  optuženom i na  engleskom, nakon toga mi prolazimo kroz prethodnu pripremu i pripremamo sažetak. Taj sažetak se radi samo na engleskom zato jednostavno nije moguće to praviti i na ono kratko vreme koje nam stoji na raspolaganju. I naravno mi taj sažetak dajemo čisto dobrovoljno, to nije deo naših dužnosti iz pravilnika.

Mi znamo da ovaj optuženi veoma dobro govori engleski i mi zato pozivamo veće da zaključi da ukoliko se njemu uruči na engleskom da time njemu neće biti nanešena nikakva šteta.

Časni sude, još moramo videti na koji način će ova stvar operirati u praksi, možda se vi nećete složiti sa nama u vezi sa tim pitanjem, međutim, mi smatramo da će vam ovakva tehnika uštedeti mnogo vremena, pa i u skladu sa modernom sudskom praksom i da će dati na raspolaganje optuženom više vremena za unakrsno ispitivanje, što je od važnosti za njega. I ako će optužba izgubiti ono što optužba obično želi, a to je da svoje teze javno iznosi ipak smatramo da je ova metoda poželjna.

Prema tome ja vam sada dajem usmenu obavest o tome da imamo takvu nameru da se oslanjamo na 92. za svakog budućeg svedoka. A kad je reč o detaljima za svakog svedoka o tome ću govoriti detaljno kasnije, kad budemo dali revidirane liste svedoka. Nadam se da ova usmena obavest će biti od koristi veću.

ROBINSON:

            Gospodine Najs, ja mislim da je ovo što vi predlažete dosta interesantno. Međutim, čini mi se da bi tužilaštvo trebalo napraviti neku oštriju proveru. Tj. ne bi trebalo sve ostaviti veću, svakog svedoka. Optužba bi sama trebala napraviti neku selekciju, jer nema smisla da se svaki svedok baci na pravilo 92.  ukoliko neke osnovne odredbe tog pravila nisu ispunjene. Znači, taj iskaz mora se ticati stvari koja nisu dela i ponašanje osuđenog, a isto tako to pravilo navodi neke inicije prihvatljivosti. Prema tome, ako imate svedoka čiji iskaz ne ispunjava te osnovne kriterije zašto onda primenjivati 92 bis na takvog svedoka. Prema tome, iako ja smatram da je vaš predlog interesantan ja mislim da optužba ima dužnost da napravi tu neku osnovnu selekciju. Jer, ovo što vi predlažete je zapravo jedan nasumični mehanizam prema kome će svaki svedok ići na pravilo 92 bis. Ja mislim da biste trebali biti selektivniji.

TUŽBA:

            Ja, naravno, nisam očekivao da vi danas donesete odluku o tome, ja sam veće samo hteo unapred obavestiti o tome o čemu razmišljamo, kao što to uvek činim, da treba. razmisliti. Naravno, sigurno će možda biti svedoka koji se uopšte ne mogu kvalifikovati za B 92 bis, zato oni govore samo o delima optuženog i mi, naravno, nećemo staviti na 92 bis. Kada je, pak, reč o selekciji, naravno, mi itekako imamo na umu dodatni teret koji će ovakav mehanizam staviti na sve nas ovde. Prema tome, mi to nećemo prebaciti na kompletnu sudnicu, mi ćemo prebaciti to svakog svedoka slučaj po slučaj. Međutim, u ovom trenutku to je moj okvirni plan. Dakle, kada vam kažem da vam dajem obavest o tome, ja vam samo želim reći da bi svaki svedok mogao podpasti pod pravila 92 bis. Međutim, mi ćemo, naravno, preispitati svakog individualnog svedoka. Ovo se, naravno, odnosi ne samo na Kosovo nego i na druge delove predmeta. Mi još ne znamo kakav će biti  raspored za te delove predmeta, mi ne znamo da li ćemo biti pod istim pritiskom, na primer, za Hrvatsku, ili bi bilo moguće kao što bi svakako bilo poželjno u svim predmetima da barem neki svedoci u celosti budu ispitani kroz glavno ispitivanje. Međutim, dokle god delujemo pod vremenskim ograničenjima pod kojima radimo, moramo pogledati sve moguće operativne mehanizme i ja sam vas sada želeo obavestiti o tome da ćemo mi za svakog svedoka razmotriti mogućnost 92 bis. Imam još nekoliko stvari za reći kako bi vam tačno objasnio kakvi su naši planovi, pa bih i sada želeo još vratiti na ono što mi se čini da je i jedini potencijalni mehanizam za uštedu vremena koji još nije u potpunosti razrešen. Kao što sam rekao, unakrsno ispitivanje amikusa je tema mog pismenog podneska. Dosijei za lokacije, nama se čini na početku vaše odluke od prošlog tjedna, iako to vi niste eksplicitno rekli, da vi verovatno ne želite koristiti dosije kako bi se sa optuženim odlučivalo o tome šta je prihvatljivo a šta nije.

MEJ:

            Tako je.

TUŽBA:

            I isto tako, verovatno možda ne želite koristiti dosije da se ustanovi koji bi iskazi mogli biti od vrednosti za ovaj predmet. Ako je tome tako, onda rezidovna vrednost dosijea postaje nešto više ograničena. I mi, naravno, ne želimo reči zasipati materijalima osim ukoliko ne postoji veoma dobar razlog za to. Prema tome, mi možemo nastaviti sastavljati te dosijee ukoliko veće smatra da je to korisno, mi možemo nastaviti s time, međutim ukoliko veće želi uterati da smatra da to nije mehanizam koji je od velike koristi, onda se time više nećemo koristiti. Onda ćemo ranije uvoditi dokaze na osnovu onih naloga koje ste do sada doneli.

MEJ:

            Govoreći u svoje ime, mislim da je to pogodan način da se svi dokazi o jednom selu stave na jednom mestu. Dakle, da se ne bavimo nizom svedoka.

TUŽBA:

            U redu, onda ćemo s time nastaviti i to malo ćemo ih skresati na način na koji ste nam predložili. Imamo još jedno nerazrešeno pitanje u kojem nije donesen celoviti nalog. A to je pitanje sumanizirajućih svedoka. Mi znamo da iz dosijea kojim smo se bavili prošlog tjedna, sumanizirajući svedok je isključen. U ovom trenutku nismo sigurni da li to predstavlja opšte pravilo za sumanizirajući svedoke ili ne.

MEJ:

            Ja mislim da mi do sada nismo odobrili nijednu vašu molbu o sumanizirajućim svedocima. Međutim, vi možda imate na umu i neki drugi pristup.

TUŽBA:

            Ja vas samo želim unapred obavestiti. Meni se čini da ne postoji odluka žalbenog veća o sumanizirajućim svedocima. Postoje praksa, razne prakse u raznim većima o čemu sam ovo veće već obavestio. Bilo bi poželjno, da ukoliko vi u ovom predmetu se ne opredelite za sumanizirajuće svedoke, da se možda poslužimo eventualnom jurisprudencijom žalbenog veća. Barem kao smernicom. Jer bilo bi jako loše da se u žalbenoj fazi zaključi da treba uvesti još neke dokaze, da žalbeno veće kaže možemo ih uključiti tek sada. Dakle, zato ja predlažem da verovatno sledećeg svedoka, da verovatno sledećeg tjedna ovamo dovedem svedoka koji će biti sumanizirajući svedok za Račak. To je jedan veliki lokalitet. Mi ćemo vam dostaviti izjavu i našeg istražitelja o tome, to je istražitelj koji je bio na licu mesta, koji je tamo sproveo istragu. Mi smo već videli neke karte generala Drevenkijeviča koje govore o tome, međutim njegova izjava, dakle, sadrži i sažetak onoga što su mu svi svedoci rekli o tome. Dakle, mi ćemo sada tražiti od vas da donesete nalog o tome kako bi se formirala neka politika o korišćenju takvih svedoka. Ukoliko se vi s time ne budete složili, ukoliko odbijete našu molbu u vezi s time, onda ćemo od vas tražiti da se tu radi o jednoj izoliranoj temi za koju se može izjaviti žalba kako bismo onda zatražili možda ubrzano rešavanje žalbe za to izolirano pitanje. Dakle, imajući na umu sve te promene, ne promene nego predloge koje sam izneo, naći ćemo se, bez obzira na to koji će biti konačni rok za kosovski deo suđenja, naći ćemo se u situaciji u kojoj ćemo imati najbolje dokaze na rukama. Naravno, mi ćemo izvoditi dokaze o lokalitetima ubijanja iz baze zločina, verovatno jedan ili dva svedoka po lokalitetu. Međutim, naći ćemo se u jednom trenutku u situaciji u kojoj ćemo znati koliko je to moguće izvesti. Imaćemo na svom raspolaganju one dokumente koje sam odmah na početku suđenja još predložio, dokumente u kojima stavpve optužnice koje pokrivaju neki svedoci. Sećate se da sam ja bio predloži da se to možda može zajednički pripremiti, to ste odbacili, međutim, vi ste  zatim predložili da bi to moglo biti korisno. Mi smo ih pripremili, mi to možemo dati na raspolaganje amikusima i optuženom, mi možemo prihvatiti njihove komentare ili ispravke, dakle, u tom trenutku možda ćemo videti gde nam postoje rupe u našim dokazima i onda ćemo moći  ostatak dokaza koje nismo uspeli uvrstiti u spis i u tom trenutku ćemo mi verovatno zatražiti produženje roka, onako produženje roka koje bi moglo obuhvatiti sve preostale svedoke koje mi smatramo važnim za ovaj predmet. Dakle, mi ćemo se u toj situaciji naći nakon što smo učinili sve što možemo da u spisu najveću moguću količinu dokaza koju možemo. Budući da  veći prioritet, ili da veće smatra da ono ima veći prioritet na kraju ćemo da ti dodatnu molbu odnosno zahtev da nam se odobri produženje. Nadamo se, ako stvari budu išle dobro da nećemo uopšte morati postavljati takav zahtev. To zavisi od toga kakva će situacija biti tada. Međutim, sve je, dakle, to sada jedno otvoreno, transparetno objašnjenje naših namera odnosno mojih predloga za vođenje ovog predmeta. Isti postupak možemo, zatim, primeniti za Hrvatsku i Bosnu. Ja uopšte ne oklevam, niti sam oklevao prilikom donošenja odluke da za ovaj predmet prvo moramo izvoditi dokaze o zločinima. Ako ništa drugo zato jer će biti proceduralnih problema koje treba razrešiti, jer radi se o drugim stvarima. Prema tome, ukoliko izjave o bazi zločina stavimo na kraju, to bi moglo biti prekasno imajući u vidu poteškoće s kojima s kojima smo suočeni. Prema tome, za Hrvatsku i Bosnu verovatno ćemo dokaze o bazi zločina izvoditi kasnije, a druge dokaze ranije. No, u svakom slučaju svaki segment ovog predmeta kada dođemo do kraja onog roka koji nam je dodeljen za taj segment, videćemo koje dokaze nismo uspeli izvesti i zatim ćemo doneti odluku o tome da li ćemo tražiti neko produženje roka ili ne. Za Bosnu, kao što veće dobro zna, već postoje mehanizmi za smanjenje potrebnog vremena i vi znate šta ćemo morati dokazivati u potpunosti, isto tako znate da postoje i drugi mehanizmi o kojima mi razmišljamo za vremenske uštede i to ne samo za ovo suđenje nego za sva bosanska suđenja uključujući i suđenje Krajišniku i Plavšićkoj i, naravno, za Bosnu imamo i druge mehanizme ukoliko putem 92 bis budemo mogli uvrstiti dokaze iz drugih predmeta koji se odnose na Bosnu. To su mogućnosti koje se ne pružaju ovom kosovskom segmentu ili u vrlo maloj meri u Hrvatskoj. Dakle, nadam se da ćemo biti od pomoći da to unapred znate. Mi ćemo ovog tjedna nastaviti sa svedocima 92 bis, a onda ćemo verovatno sledećeg tjedna, ja ne znam tačno koliko ćemo brzo druge svedoke uspeti ovamo dovesti, mi ćemo onda sledeće nedelje preurediti naš prioritet.

MEJ:

            Dva pitanja se pokreću u vezi sa rasporedom. U ovom trenutku imate nalog za 19 svedoka, tako da ako želite da to proširite morate da podnesete zahtev da se to uradi. Možda je, što je brže to uradite bolje za vas, da bismo znali koliko svedoka pripremate. Drugo, kada se pogleda raspored za leto, ono što smo mi imali umu je sledeće. Vi ste rekli da ćete pozivati svedoke u julu, one koji dokazuju postojanje veze. Mi se nadamo da ćete do tada već da završite i Kosovo, ali mislimo da i optuženi i  veće treba da imaju barem još dve sedmice pored letnje pauze, da bi mogli da se pripreme za sledeći deo suđenja, tako da smo imali na umu da pravimo pauzi u ovom suđenju 19. jula, tako da tu ostavljamo još jednu ekstra sedmicu pre nego što počne ...... odnosno dve sedmice.

NAJS:

            To je vrlo korisno znati jer naše procene u vezi s tim koliko dugo će nam trebati za svedoke su pravljene na proceni da bi 19. juli trebao da bude rok do kojeg treba da uvedemo dokaze na jedan ili drugi način. Verovatno pre nego što uvedemo svedoke koji će povezivati optužnice međusobno, odnosno  jednu optužnicu sa sledećom optužnicom mi ćemo imati na umu taj datum da završimo sa svim ostalim postupkom da pozovemo ostale svedoke odnosno da rasporedimo pozivanje tih ostalih svedoka na taj način da bismo mogli da zadovoljimo rokove i ako bude neophodno da podnesemo zahtev za preostale svedoke.

            Veće se verovatno seća da je tužilaštvo, koliko se ja sećam uvek predviđalo da će suđenje po optužnici za Kosovo trajati  duže nego što je vreme koje nam je sada na raspolaganju od februara do jula, čak i bez unakrsnog ispitivanja koje sada uzima mnogo više vremena nego što smo mi očekivali.

            Veće se, takođe, seća načina na koji su stvAri funkcionisale do sada, jer je optuženi uzimao oko 50% sudskog vremena dok je na nas ostajalo oko 45% vremena, ali to je naravno nešto što je pitanje specifičkih podataka.

MEJ:

            Ima još jedno pitanje koje želim da pokrenem, a to je izveštaj OEBS-a. Bilo bi nam korisno kada bi smo dobili taj izveštaj što pre.

NAJS:

            Dobićete ga u pauzi, verovatno i ja sam u stvari planirao da pozovem svedoka koji bi svedočio o metodologiji pravljenja tog izveštaja, ona je već obaveštena i ona će doći. Dakle, mi ćemo nju pozvati, ako nam bude dozvoljeno pozovemo dodatne svedoke, tako da bismo mogli da objasnimo i metodologiju pravljenja tog izveštaja.  A ovi izveštaji će biti na raspolaganju posle pauze.

MEJ:

            Dobro, onda ćemo imati taj izveštaj na raspolaganju čim bude spreman, a da li imate svedoka u međuvremenu.

            Da, kao što ste shvatili mi danas ne donosimo nikakvu odluku o ovoj fazi,  ne donosimo nikakvu odluku o budućnosti ovog postupka o uvođenju dokaza. Mi smo jednostavno, saslušali tužilaštvo koje je iznelo svoje planove i mi ćemo razmotriti te planove i na koji način oni utiču na ovaj postupak. Dakle, nije doneta nikakva odluka niti je tražena nikakva odluka da bude data.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja razumem da niste doneli odluku, ali pretpostavljam da za donošenje odluke neće biti suvišno ako ja kažem nekoliko reči o onome što smo čuli da je maločas govorio gospodin Najs.

            Naime, prvo pitanje koje se odnosi na pismene izjave. On je sam objasnio da se pismene izjave upotrebljavaju u predmetima koji nisu krivični. Meni je drago da to čujem jer ja inače tvrdim da ovo nije krivični nego politički predmet, pa čak dakle, nije ni sudski predmet u smislu prava i suđenja. Ali pošto ga vi tretirate kao krivični, onda pretpostavljam da je potpuno neprihvatljivo da se uvodi praksa koja za tu vrstu razmatranja i tu vrstu predmeta nije nigde primenjena. Uostalom, kao što ste više puta naglasili, ja i nisam stručnjak za ta pitanja, ali usput, u pauzi, pitao sam gospodina Keja, koji je istaknuti engleski advokat, da li ta praksa postoji u anglosaksonskom pravu? Odgovorio je - ne! Verovatno to zna i ova druga strana i mislim da ta vrsta nametanja ideja o primeni takvih pravila...

MEJ:

            Mora da je došlo do nesporazuma, gospodine Miloševiću, jer u engleskom pravu, u krivičnim predmetima, pisane izjave se mogu prihvatiti kao dokazi u određenim okolnostima. I to se odnosi na veliki broj sudske prakse da se prihvataju pisane izjave. Pravo pitanje u predmetu ovakve vrste, pitanju koje ćemo morati da razmatramo kad dođemo i do izvođenja vaših dokaza. Pravo pitanje je da li postoje sporne stvari u takvim izjavama pa da si pri tome treba dozvoliti unakrsno ispitivanje koje bi se bavilo tim spornim pitanjima. Dakle, to je pitanje na koje moramo da damo odgovoro. Jer ako nema u tim izjavama ništa što je sporno zašto se onda ne bi te izjave vodile kao dokazi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ovde je sve sporno što ova tužba iznosi, ali upravo ovo  nastojanje da se pređe sa svedoka redovnih na ovu vrstu svedoka je neka vrsta i otkriva,  rekao bih recept gospodina Najsa ili te njegove strane da izbegne slabosti koje su se pokazale kod čitavog niza svedoka u njegovom glavnom ispitivanju, da ih učini neranjivim, da ih veže za pismene izjave, čije se poreklo ne može tačno identifikovati i da onda na taj način administrativno i papirno reši ustanovljavanje navodnih činjenica koje želi da ustanovi.

            Posebno želim da vas upozorim da je on maločas ovu glavnu prevaru koja se zove Račak najavio kao predmet koji će dokazivati na osnovu nekakvih zbirnih svedoka i na osnovu nekakvih ekspertskih mišljenja, to znači na osnovu svedoka koji ništa sami ne znaju ali su skupljali tuđe iskaze, odnosno na osnovu iskaza njegovim sopstvenih činovnika.

MEJ:

            Prekinuću vas jer je on jednostavno izjavio da će on podneti zahtev da to uradi. Mi nismo ni videli taj zahtev niti smo doneli odluku o tome. I nema svrhe da sada o tome dalje raspravljamo i da uzimamo vreme. Mi ćemo se time baviti kad se taj podnesak uloži i onda kad vidimo kakav je to podnesak onda ćemo doneti odluku o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čuo sam ovde objašnjenje da ću dobijati sve informacije i svedoke na engleskom jeziku, što odbijam! Ako je to način da se onemogući normalno funkcionisanje mojih saradnika i u svakom slučaju podobniji način informisanja, onda je to potpuno neprihvatljivo. Dužan je da mi daje papire na mom jeziku i ne mogu da prihvatim drugačije! I neću da prihvatim! To vas obaveštavam unapred.

Iz dobre volje sam uzeo da čitam sad ove izjave ovih na engleskom jer ni meni nije u interesu da ovo traje predugo, ali to što su oni dužni da dostave moraju dostaviti na srpskom jeziku.

MEJ:

            To je pitanje o kome ćemo morati da donosimo odluku razmatrajući svaki slučaj. Danas radimo od 9,00 do 1,45, dakle, normalno radno vreme od 9.00 sati.

            Gospodine Vladimirov, pošto se bavimo proceduralnim pitanjima da li vi želite nešto da dodate?

VLADIMIROV:

            Ne u ovoj fazi. Mi ćemo se baviti tim pitanjima kada dođe do konkretnih predloga.

MEJ:

            Molim da se odvede svedok.

            Gospodin Najs nije uključio mikrofon.

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

            Predsedavajući sudija ja se izvinjavam što ste čekali, mi smo se bavili nekim proceduralnim pitanjima, molim vas izvolite sedite.

PITANjE:

            Gospodine Hoti, sa vama su predstavnici tužilaštva razgovarali 18. i 19. maja 1999. godine, da li je to tačno?

            Imamo problema sa prevodom!

            Da li nas sada čujete?

MEJ:

            Molim vas puno ime i prezime ovog svedoka.

TUŽBA:

            Ali Hoti.

SVEDOK:

            Ne čujem prevod!

            Sada je bolje, sada je u redu.

TUŽBA:

            Gospodine Hoti, za zapisnik, vaše puno ime Ali Hoti.

ODGOVOR:

            Da, zovem se Ali Hoti.

PITANjE:

            S vama je napravljen razgovor 18. i 19. maja, razgovarali su predstavnici tužilaštva, je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da, tačno je.

PITANjE:

            I u to vreme vi ste dali izjavu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            3. februara 2002. godine vi ste bili na sastanku sa predstavništvom tužilaštva i tu ste dobili kopiju na albanskom jeziku, i tad ste imali mogućnost da pogledate tu izjavu i da potvrdite da sadržaj izjave je tačan prema vašem znanju i sećanju.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Sada bih želela da zvanično uvedemo ovu izjavu kao dokazni predmet.

MEJ:

            Da, molim da dobijemo broj dokaznog predmeta.

SEKRETAR:

            Ovo je dokazni predmet tužilaštva 105.

PITANjE:

            Gospodine Hoki, gde ste rođeni?

ODGOVOR:

            Rođen sam u Kruša e madej, ili Velika Kruša, 6. novembra 1961. godine.

PITANjE:

            Da li ste oženjeni?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li imate dece?

ODGOVOR:

            Da, imam četvoro dece.

PITANjE:

            Šta ste po zanimanju?

ODGOVOR:

            Ja sam doktor.

PITANjE:

            Da li ste ceo život živeli u Velikoj Kruši?

ODGOVOR:

            Da. Ceo život sam živeo u Velikoj Kruši.

TUŽBA:

            Hvala gospodine Hoti. Ja ću izneti kratak sažetak svedočenja ovog svedoka.

            Svedok opisuje napad na selo Velika Kruša, gde je svedok živeo 25. marta 1992. godine. On je video oklopna vozila, tenkove, prage, kako prilaze selu. Selo je granatirano. Policajci i vojnici su pljačkali imovinu. Njegova vlastita kuća kao i kuće u okolnim selima su spaljene i uništene. Svedok opisuje da je njegova porodica krenula iz sela tog dana i krenula prema brdu koje je istočno od sela, krenula u pravcu Nagavaca, drugog sela. Nakon što je otišao ostatak stanovništva iz sela je takođnj otišao. Stanovništvo je krenulo u različitim pravcima. Kada je svedok stigao u jednu dolinu video je oko 20.000 ljudi zajedno. To su bile izbeglice koje su bile iz okolnih sela.

            Svedok opisuje kako su im srpski policajci i vojnici naredili da se vrate u selo Nagavac, gde su ih rasporedili po kućama i tu su ostali nekoliko dana. Dok su bili u Nagavcu 28. marta, svedok i njegova porodica su morali da daju novac i bili su pretreseni pod uperenim puškama u njih.

Svedok je razgovarao sa nekoliko svedoka i opisuje nekoliko incidenata kako su ljudi tretirani na Nagavcu. Jedan od njih, Mahmut Krasnići, je bio spaljen zajedno sa 109 drugih muškaraca. To su učinili srpski policajci i paravojne snage.

1. aprila 1999. godine svedok opisuje da je Nagavac bombardovan iz aviona i on misli da su to bili srpski avioni.

2. aprila 1999. godine on se priključio konvoju kosovskih Albanaca koji su krenuli prema Albaniji. Usput su ih srpski vojnici ponižavali. Kad su stigli na granicu oduzeti su im dokumenti. Dok su im oduzimali dokumente rekli su im idite u Albaniju, vi više ne pripadate ovde, vi ne treba da budete u Jugoslaviji. Više niste državljani Jugoslavije.

MEJ:

            Pomozite nam samo kada je reč o opštini. Gospodine Hoti, u kojoj opštini živite?

SVEDOK:

            U opštini Orahovac, ili Rahovec.

MEJ:

            Da.

TUŽBA:

            Nemam više pitanja.

MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaše selo je neposredno uz sela Bela Crkva, Celine, Zrze, jel tako?

SVEDOK:

            Ne razumem prevod dobro!

            Sad je u redu! Da, blizu je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, onda se dalje nadovezuju sela Mala Kruša,  Pirine, Medveđa, Samodraža, Studenčane, Zočište.

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno. Mala Kruša i Klina jesu blizu, ali Zočište je na potpuno drugoj strani i udaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro ova ostala.

 

SVEDOK:

            Ostala da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je u svim ovim selima koje sam naveo bilo značajno prisustvo OVK i da su sve vreme bile visoke tenzije da je bilo mnogo kidnapovanja, ubistava i drugih zločina, prebijanja ljudi i tako dalje od strane OVK. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Znam da je OVK bio prisutan ali ne u selu u kojem smo mi bili, to je bilo puno seljana i izbeglica OVK je koristio svoje baze koje su bile izvan, a u samom selu nije bilo nikakve aktivnosti OVK niti u selima koje ste vi pomenuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znate, vi ste malopre odgovorili na pitanje gospodina Meja da ste u opštini Orahovac, vi ste lekar, imali ste svoju kliniku u Velikoj Kruši, a logično je da znate šta se dešava u okolnim selima i u vašoj opštini. Orahovac je mala opština, je li tako.

SVEDOK:

            Da, odgovoriću na to pitanje. Ja jesam bio doktor vi mi nikad niste dali dozvolu da obavljam praksu nikada nisam radio u državnim bolnicama ili ambulantama imao sam svoju vlastitiu praksu i lečio sam stanovništvo u selu i okolnim selima koliko god sam mogao, a pri tome nisam imao dozvolu vaših organa vlasti, i takođe mi je bilo ograničeno kretanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, iz ovoga što ste rekli jasno je da ste držali ambulantu i lečili stanovništvo po okolnim selima znači, širem području na kojem ste živeli u opštini Orahovac. Da li, prema tome, može da se smatra da vi znate za događaje na terenu na kome ste radili i lečili stanovništvo.

SVEDOK.

            Da ponovim, ja sam lečio ljude iz Velike Kruše, Male Kruše i Nogavca i Seline, a ne iz ostalih okolnih sela jer ljudi nisu dolazili u moju ambulantu zato što su bili drugi lekari a inače odgovor na ostala pitanja da, ja sam bio doktor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste završili medicinski fakultet?

SVEDOK:

            U Prištini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste završili medicinski fakultet?

SVEDOK:

            Diplomirao sam 1994.g. nakon što je zatvoren Prištinski univerzitet.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Meni nije jasan ovaj odgovor. Vi ste završili 94.g. Medicinski fakultet u Prištini. Da li ste to rekli?

SVEDOK.

            Da, srpska vlada zatvorila je Medicinski fakultet 1992. godine. i ja tada nisam uspeo završiti moju zadnju godinu. Zato sam se upisao na naš vlastiti Univerzitet koji smo mi otvorili bez vaše dozvole i diplomirao sam na Univerzitetu Kosova.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste to diplomirali na Univerzitetu Kosova, u Prištini.

SVEDOK:

            Već sam jedanput, rekao ponoviću ako treba, u Prištini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi znate da je sve vreme o kome vi govorite funkcionisao Medicinski fakultet u Prištini i da su mnogi studenti studirali na Medicinskom fakultetu u Prištini. Da li vam je poznato to?

SVEDOK:

            Znam to veoma dobro, ali znam isto tako da je Medicinski fakultet funkcionisao samo za Srbe sa Kosova, ne i za Albance.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali na tom Medicinskom fakultetu Prištinskog univerziteta za koji tvrdite da je funkcionisao za Srbe školovani su i Albanci.

SVEDOK:

            Ne, nakon zatvaranja Fakulteta mi smo studirali na drugim lokacijama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas objasnite je li Fakultet zatvoren ili su na njemu samo studirali Srbi. Ne razumem šta tvrdite. Da li tvrdite, dakle, da na Prištinskom univerzitetu nije više postojao Medicinski fakultet ili tvrdite da je postojao Medicinski fakultet ali da Albanci na njemu nisu studirali.

 SVEDOK:

            Nisam rekao da Medicinski fakultet nije postojao. Rekao sam da je fakultet u Prištini postojao samo za srpske studente, zato jer su Albanci izbačeni i profesori i studenti, i mi smo otvorili naš novi vlastiti Fakultet na jednoj drugoj lokaciji. A fakultet o kojem vi govorite tamo su studirali samo Srbi ne i Albaci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A recite mi da li vi tvrdite da je Albancima bilo zabranjeno da se upišu na taj Fakultet ili, da budem blaži da li se Albanci nisu mogli upisati na taj Medicinski fakultet Univerziteta u Prištini.

SVEDOK:

            Na prištinskom Medicinskom fakultetu nakon što ga je vaša Vlada zatvorila studirali su samo Albanci koji su pristali govoriti govoriti srpski, i studirati na srpskom a ne na albanskom. Dakle, samo tim Albancima bilo je dozvoljeno da studiraju na vašem fakultetu.

MEJ:

            Već je isteklo vreme za pauzu. Gospodine Hoti, molim vas da sada, kad budemo na pauzi, imate na umu da ni sa kim ne smete razgovarati o vašem svedočenju. To se odnosi i na pripadnike optužbe.

            Gospodine Miloševiću, mi smo se informisali kod naše službe za komunikaciju u vezi sa vašim problemom sa telefonom. Po svemu sudeći problem je na vanjskoj vezi sa Beogradom i to je van kontrole ovoga suda. Naša služba za komunikacije nije u ovom trenutku u mogućnosti proceniti kada će linija ponovo raditi. To je dakle odgovor.

 

Pauza.

           

            Molim ustanite.

            Izvolite sesti.

            Gospodine Rajnefeld dobili smo kopije izveštaja OEBS-a.

TUŽBA:

            Da, to su kopije koje imamo ovde na raspolaganju, i nadamo se da će one biti od pomoći veću.

 

MEJ:

            Optuženi takođe ima kopiju pretpostavljam, ako je nema morate i njemu dati.

TUŽBA:

            Da mislim da je i on dobio kopiju ali proveriću kako bi bio apsolutno siguran. Da, evo on ima kopiju. Evo, on sam i pokazuje. U redu.

MEJ:

            Dobro, molim dokazni broj.

SEKRETAR:

            Dokazni broj optužbe 106.

MEJ:

            Hvala.

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hteo bi prethodno samo da mi date jedno razjašnjenje ja sam nastojao da skratim unakrsno ispitivanje prethodnog svedoka da bih ostavio više vremena za ovog svedoka, jer svi svedoci nisu isti. Da li ja mogu da računam na to vreme ili ne?

MEJ:

            Dobro, videćemo kako napredujemo pa kad vam istekne ovo vreme onda ćemo to razmotriti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Drugo, telefon ne radi ni sa Hagom, a ne samo sa Jugoslavijom. Dobijam odgovor da nije ovlašćen telefon.

MEJ:

            Razmotrićemo to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, da nastavimo sad smo došli donekle do činjenica dakle postojao je Medicinski fakultet prištinskog univerziteta i kako vi kažete na njemu su studirali osim Srba samo oni Albanci koji su prihvatili da slušaju nastavu na srpskom jeziku. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Već sam to objasnio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nije bilo ograničenja Albancima da studiraju medicinu na Univerzitetu u Prištini. Da li je tako ili nije?

MEJ:

            Rekao je da su oni morali pristati uz srpski školski nastavni program. Ako sam to dobro shvatio.

SVEDOK:

            Da, tačno je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to je nastavni program koji važi u celoj zemlji. Da li vam je poznato da se inače diplome jugoslovenskih medicinskih fakulteta vrlo lako nostrifikuju u svim zemljama upravo zbog takvog programa.

SVEDOK:

            Znam zato, međutim, te diplome bile su prihvaćene i kad su tamo bili albanski profesori. Uklanjanjem albanskih profesora sa Fakulteta nama je uskraćeno pravo da studiramo na albanskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je vama poznato da je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini bilo i albanskih profesora.

SVEDOK:

            Da, tu i tamo je neki ostao. Ja ne kažem da nije bilo baš nijednog. Međutim, to su bili oni koji su pristali predavati i pisati izveštaje na srpskom a ne na albanskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A to znači da albanski profesori nisu izbačeni sa  fakulteta?

SVEDOK:

            Već sam to objasnio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa odgovorite mi na direktno pitanje, da li su albanski profesori izbačeni sa fakulteta ili nisu izbačeni sa fakulteta?

SVEDOK:

            Velika većina predavača izbačeni su sa univerziteta, osim jednog ili dvojice koji su pristali raditi pod uslovima koje sam maločas opisao.

MEJ:

            Proveli smo 15 minuta na ovoj temi a to nije ključni deo njegovog svedočenja. Ključni deo njegovog svedočenja ono što se dogodilo u njegovom selu. Predlažem da pređete na sledeću temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda ću prvo da pređem na najuži deo te teme, ali mislim da je ovo bilo važno zbog toga što bi da je ovo što je na početku tvrdio da je to istina to značilo da su povređena ljudska prava albanaca kao što ste videli nisu, i da studiraju i da predaju.

MEJ:

            Čuli smo iskaz o tome nemojmo ponovo kroz to prolaziti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj izjavi govorili ste o dečaku u koga je pucano. Vi niste bili prisutni kada su pucali u njega. Je li tako ili nije?

SVEDOK:

            U trenutku kad je pucano, ja sam bio unutra u kući. Međutim on je donešen u dvorište, ja sam se tad nalazio u kući i onda sam izašao i pružio mu prvu pomoć.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste bili prisutni kada je pucano u njega? Vi niste bili, je li tako?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste o navodnim ubistvima s druge strane Velike Kruše, vi to takođe niste videli, zar ne?

SVEDOK:

            Mogu posvedočiti da je u Velikoj Kruši ubijeno 241 čovek, 206 je bilo iz Velike Kruše, a 35 su bile izbeglice koje su došle iz drugih sela. Od tih je 171 leš pokopan. Od njih je 86 identifikovano imenom a ostali su i dalje neidentifikovani, zato jer su spaljeni i pronađene su samo kosti. Ima još 120 drugih za koje ni do današnjeg dana nismo uspeli prikupiti nikakve detaljnj, nikakve informacije ne znamo jesu li živi, ili su mrtvi. Oni su još uvek nestali i vi morate biti odgovorni za to što se dogodilo tim ljudima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je drugo pitanje. Moje je pitanje bilo da ta navodna ubistva s druge strane Velike Kruše, vi niste videli, ili ste možda videli?

SVEDOK:

            Nisam mogao videti sve u isto vreme, zar ...

 

MEJ:

            Dovoljno je samo da kažete da to niste videli.

SVEDOK:

            Video sam ono što sam opisao u mojoj izjavi, ali nisam video sve.

MEJ:

            Jeste li bili prisutni na bilo kojoj od sahrana ovih ljudi koje ste spomenuli.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste i o tome šta se desilo Fahredinu, vi ni to niste videli. Je li tako ili ne? Možete da odgovorite sa da ili ne?

SVEDOK:

            Ne mogu odgovoriti sa da ili ne zato jer je on bio lekar i ubijen je u prisustvu članova njegove porodice. Ja mogu reći da je moj rođak i moj kolega. On je ubijen u prisustvu članova njegove porodice.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali vi ni to niste videli.

SVEDOK:

            Nisam video samoubistvo, ali bio sam na njegovoj sahrani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste o događaju u Maloj Kruši i to u vezi Mehmetija Krsnićija ni to niste videli, zar ne.

SVEDOK:

            Ja sam to jako dobro objasnio u mojoj izjavi. Ja nisam bio tamo prisutan ali nakon što je Mehmed Krasnići otišao sa mesta gde 117 ljudi ubijeno i spaljeno on je došao k meni tražeći pomoć, to stoji u mojoj izjavi, i taj opis događaja koji stoji u mojoj izjavi je njegov.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nije vaš.

MEJ:

            U kakvom stanju je bio Mehmed Krasnići kad vas je došao videti.

SVEDOK:

            Mehmed Krasnići  došao je u selo  tražiti pomoć, bio je spaljen po celom telu pun opekotina. Njegova odeća još uvek je bila natopljena krvlju ljudi koji su pali na njega. Bio je potpuno spaljen i imali smo mnogo poteškoća da mu skinemo odeću sa tela toliko je bio spaljen, i njegovo lice je bilo opečeno. Pokušali smo pokriti njegove noge drugom odećom, međutim, kad smo počeli skidati njegovu odeću sa odećom je počelo se skidati i meto toliko su mu bile teške opekotine.

MEJ:

            Šta vam je on rekao šta se dogodilo?

SVEDOK:

            Detaljno nam je opisao nakon što sam mu pružio prvu pomoć da je u Maloj Kruši da su tamo srpske snage zajedno sa lokalnim Srbima koje je on poznavao sakupili sve muškarce koje su mogli naći i zatvorili ih u kuću koja je pripadali porodici Batuša. Zatim su doneli slamu i suvu kukuruzovinu i zatim su spalili te ljude. Ispravka prevodioca zatim su počeli pucati na ljude. Ljudi su popadali, dvoje ljudi palo je na Mehmeda tako da je on ležao pod njima a i zatim su ih zapalili one koji su bili ubijeni i ranjeni. Mehmed mi je rekao da je nakon kratkog vremena zbog dima u toj prostoriji povratio se svesti da je usto da je video da u blizini nema nikog drugog ko je preživeo i izašao je kroz prozor, pobegao preko polja i došao do Nogavca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste i o slučaju Selani, i to niste videli, je li tako.

SVEDOK:

            Selami  bio je povređen opekotinama na drugom emstu u Maloj Kruši u vreme kad su srpske snage razdvojile 17 ljudi od ostalih seljaka zatvorili ih u jednu sobu i zatim učinili isto ono što su učinili u Velikoj Kruši. Na svu sreću Selani nije bio pogođen metkom bio je samo spaljen iako su njegove opekotine bile mnoge teže od Memetovih. Nakon nekog vremena on se povratio svesti i došao u Nogavac gde su se nalazile druge izbeglice i tamo je tržaio pomoć. Ja sam mu pružio onu pomoć koju sam mogao. No, njegovo stanje je bilo mnogo gore od stanja u kojem se nalazi Mehmed on je bio gotovo u potpunosti opaljen. Sve ono što sam ja to rekao i ono što je rekao Selami.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, moje pitanje je bilo da li ste vi to videli li ne. Dakle, vi to niste videli. Vi govorite.

MEJ:

            On ni u jednom slučaju nije rekao da je to video. On je ispričao ono što su mu drugi ljudi rekli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa upravo sam to hteo da konstatujem, ovde sam nabrojao sedam, osam  navoda za koje očigledno stoji da nijedan sam nije video. Dalje, o navodnim zločinima u Beloj Crkvi ste govorili o Celinama, ali ništa niste  videli. Je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Odgovoriću vam na ovaj način ako mi to sud dozvoli. Svi ti ljudi koji su se nalazili na licu mesta svi su oni bili ubijeni. Jer oni koji su zarobljeni na mestu zločina svi su oni izgubili život. Zato niko o tome ne može direktno pričati.

MEJ:

            Što vam je rečeno, šta se dogodilo u Celini?

SVEDOK:

            Mi smo se sklonili kod rođaka u Nogavcu, začuli smo pucnjave, zvuke bombi, dim kako se diže iz pravca Selina niko nam ništa nije rekao međutim, svatili smo da se događa nešto veliko.

            Nakon Celine srpske snage došle su do Nogavca, spalile deo Nogavca ali ne celo selo. Prošli su kroz naše selo dolinom i otišli u Veliku Krušu. Nogavac gleda na obe Kruše. U to vreme počeo je padati mrak, a srpske snage obično ne operiraju noću i obično prestaju sa akcijom prestaju preko noći osim tu i tamo neki put.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli u izjavi da su vojnici palili kuće nekakvim pištoljima. Da li ste to videli, da pale kuće pištoljima?

SVEDOK:

            Da, video sam sa izvesne udaljenosti. Iz onog dela odakle se mogla videti cela aktivnost. Kao što sam rekao nakon što su opljačkali selo, pucali su iz pištolja na kuću i kuća  je odmah planula.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, nakon ovih biza vaših navoda ja bih sad želeo da vam pročitam ono što ste vi lično videli pošto takođe nemam, čitaću ono što imam na engleskom i maločas sam inače dobio za ovog svedoka.

MEJ:

            Na kojoj je stranici to što čitate, gospodine Milošević.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Strana 7, od druge trećine. "Prvog aprila 1999. godine odigrao se najstravičniji dan za ljude koji su bili toga dana u Nogavcu. Nogavac je bombardovan rano ujutru. Bio je to pravi pakao. Toga jutra dok sam spavao oko 2 sata ujutru probudio me zvuk aviona. Čuo sam da je on morao biti veoma blizu sela i zato je stvarao tako snažnu buku. Nedugo nakon što sam čuo taj zvuk, čuo sam velike eksplozije. Prozor kuće u kojoj sam boravio razbio se i komadi  tropa su počeli padati. U kući u kojoj sam ja boravio ranjena je samo jedna žena. Pružio sam joj prvu pomoć i zaustavio krvarenje. Ljudi iz sela pozvali su me da pomognem ranjenima. Kad sam izašao video sam da kuće gore i čuo sam ljude kako vrište. Na putu u selo naišao sam na ranjene, unakažene čije su ruke i noge bile odsečene. U prvoj kući u kojoj sam se zaustavio ranjena su petorica muškaraca. Jedan od njih je imao posekotine na leđima a neka od njegovih rebara bila su slomljena. Drugi je imao posekotinu na čelu, jednom drugom je  slomljena ruka zbog zida koji je pao na njega. Na dvojicu drugih takođe su pali zidovi, imali su problema sa disanjem. Čovek po imenu Gaši Sinan je umro. To je bio otac onoga kome je bilo posečeno čelo. Kuća u kojoj su oni boravili bila je kuća Sinana Gašija. Dao sam im prvu pomoć uz malo lekova i nastavio sam ići u druge kuće kako bih video da li mogu pružiti neku pomoć. Video sam dvogodišnje dete kome je otečena noga, video sam jednog muškarca od 40 do 50 godina čija je glava u potpunosti uništena i čiji se mozak rasuo po zemlji. Čuo sam krikove kako dolaze iz jedne kuće i kad sam stigao tamo video sam da je sto pao, a ljudi su mi rekli da je u toj kući boravilo 20 ljudi. Kad sam se približio kući čuo sam da unutra ima još živih ljudi, mogao sam čuti njihove krikove. Ljudi u mojoj okolini su takođe vrištali. trebalo bi više sati da se oni iskopaju. To je bilo nemoguće učiniti jer su svi ljudi u selu bili preplašeni i želeli su napustiti Nogavac što je moguće ranije. Svi su se bojali da bi Nogavac mogao ponovo biti bombardovan. Ljudi su zato u svojim automobilima napustili Nogavac. 20-ro ljudi u toj kući mora da su izgubili život.

            Dakle, vi opisujete bombardovanje što je nesporno iz ove vaše izjave. Da li je vama jasno da srpski avioni nisu bombardovali, da je ovo bilo NATO bombardovanje?

SVEDOK:

            Moramo tu nešto razjasniti. Nema potrebe da ponovo prolazimo kroz ono što sam ja već opisao. Sve to stoji u mojoj izjavi. Rekao sam da smo spavali na početku, da je to bilo noću i tada smo se već privikli na zvuk aviona NATO pakta, bombardovanje je trajalo već 10 dana. Avioni NATO pakta obično bi leteli na velikoj visini. Nikada ranije nismo čuli tako snažan zvuk uz takvu jeku. U Nogavcu su avioni leteli veoma nisko za razliku NATO pakta, avion je prvo otišao sve do planine Paštrik a zatim je na putu natrag započeo bombardovanje. Kasnije su pronađeni komadići bombi sa ćiriličnim napisima. To pokazuje da su to bili vaši avioni, a ne avioni NATO pakta. Ja sam u potpunosti uveren da nas je vaša policija namerno držala danima u Nogavcu gde je samo nekoliko kuća ostalo netaknuto. Bilo je kuća u kojima je bilo 300 ljudi. Prema tome, možete samo zamisliti u kakvom su se, u kakvoj su situaciji oni živeli u kući. Vaše snage su nas namerno zadržale na tom mestu iz tog veoam jednostavnog razloga. Oni su želeli pokazati da će se tu raditi o grešci NATO pakta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakve su bile namere snaga to može da bude pretpostavka ali da li vi znate da naši avioni zbog ogromne premoći u vazduhu tu uopšte nisu leteli. Da li je to vama poznato?

SVEDOK:

            Ja sam ukazao na razliku između NATO aviona koji su već 10 dana nadletali i nismo ih videli, a videli smo tu noć i tu istu noć kada smo videli taj drugi avion koji je leteo vrlo nisko, mi smo prethodno videli avione NATO-a koji su bili visoko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali da li vi razumete što vam se prevodi da je vrlo proverljivo i jasno da naši avioni tu uopšte nisu leteli, pa vas nisu mogli bombardovati.

SVEDOK:

            Pre svega molim časne sudije da me optuženi ne vređa jer ja razume m svoj maternji jezik jako dobro. Da li su avioni ili nisu, ja nisam u vojsci i ja ne mogu to da kažem, to su vaši avioni i ja mogu ovde da kažem samo ono što sam čuo i šta sam video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa nesumnjivo je da ste videli bombardovanje samo u tome i jeste pitanje, da li vi shvatate da je to bilo NATO bombardovanje, a ne bombardovanje

MEJ:

            Svedok je svedočio o tome. Gospodine Hoti nema potrebe da odgovorite na ovo pitanje. On je već svedočio o tome, rekao je šta je video i šta je čuo i ne može nipta više o toem da kaže. Ako vi imate suprotne dokaze, vi možete da iznesete te dokaze kada za to dođe trenutak ali nema potrebe da raspravljate sa ovim svedokom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je jasno da su ti avioni upotrebljavali zapaljiva sredstva iz ovoga što vi tvrdite jer ste rekli da su mnoge kuće gorele?

MEJ:

            Možete li odgovoriti na to pitanje ili ne?

SVEDOK:

            Pokušaću vrlo kratko. Na početku rekao sam, nakon bombardovanja našene su komadi raketa na kojima je bilo nešto ispisano ćirilicom prema tome ne mogu da zamislim da je NATO ispisivao ćirilicom. Bilo na svojim raketama i po tome ja zaključujem da to nije bilo NATO bombardovanje.

MEJ:

            Na osnovu onoga što ste videli da li možete da nam pomognete u odgovoru na pitanje da li su korištene zapaljive rakete ili ne?

SVEDOK:

            Bilo je 2 sata ujutru, svi smo bili u kući a ne napolju. Možete samo da zamislite kakvom brzinom su preletali avioni. Dakle, ja nisam u situaciji da tako nešto znam u vezi te noći u tom konkretnom trenutku. Mislim da se kuće nisu mogle srušiti samo plamenom, morala je biti neka eksplozivna naprava, a dosta kuća je srušeno do temelja.

ROBINSON:

            Ti ostaci raketa na kojima je bilo nešto ispisano ćirilicom, da li je to nešto što vam je neko rekao.

SVEDOK:

            Rekao sam da je to nađeno kasnije i predati kompetentnim organima, ne znam kome tačno ali znam, to sam čuo od ljudi koji su mi to ispričali da je to predato međunarodnim predstavnicima da to verifukuju i provere.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, upotrebljena su i razorna i zapaljiva sredstva po tome što vi tvrdite?

MEJ:

            Svedok je već svedočio o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je možda to što ste maločas govorili o ljudima koji su pretpreli velike opekotine takođe bilo posledica bombardovanja, u kome su, pored razornih, upotrebljena i zapaljiva sredstva.

 

 

SVEDOK:

            Još ranije kada sam govorio o ljudima koji su bili spaljeni u Maloj Kruši, to se desilo pre bombardovanja. Dakle, nekoliko dana pre bombardovanja bilo je 68 ljudi koji su spaljeni u Maloj Kruši pre bombardovanja. Prema tome, ja ne vidim nikakve sličnosti između ta dva događaja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi verujete da je ovo bilo jedino bombardovanje ili je i pre toga bilo kakvo bombardovanje?

SVEDOK:

            U selima u blizini Mala Kruša, Velika Kruša, Nogavac to je bilo jedino bombardovanje i poslednje koje smo mi videli pre nego što smo otišli za Albaniju, ne znam šta se desilo posle toga. To ne mogu da kažem ali to je bilo prvo bombardovanje do tog dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A bombardovanje je počelo 24. marta. Mart ima 31 dan, znači to je bio 9 dan bombardovanja. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            To je tačno ali civili nisu nikada gađani. Tamo je bilo 20.000 ljudi, a ovo je bilo do tada je bilo bombardovanje vaših snaga, one su bile meta a ne civilno stanovništvo. Znači sve do tog trenutka civilno stanovništvo nije bila meta, do tog bombardovanja do kojeg je došlo u Nogavcima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, kao što vidite, ovde je bila meta civilno stanovništvo, a da li vam je poznato, da li su vam poznati drugi slučajevi, na primer bombardovanja kolona albanskih izbeglica koje je izvršio NATO

MEJ:

            To je izvan raspona njegovog svedočenja. To nije pomenuto u njegovoj izjavi. Ono što on kaže da je ovo prvo bombardovanje što se njega tiče.

SVEDOK:

            Bez obzira na sve časni sude ako mi dozvoljavate ja ću odgovoriti. Ja nisam to video ali sam čuo da su srpske snage koristile civile kao živi štit.

MEJ:

            Nema potrebe da raspravljate o tome. Gospodine Milošević, izvolite nastavite, idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi smatrate da je kolona albanskih izbeglica, koju je NATO bombardovao bila ...

MEJ:

            Ne, to  nije relevantno kada je u pitanju ovaj svedok i ja moram da zaustavim taj pravac ispitivanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je jasno iz izjave ovog svedoka, bar ovo što on kaže, da je najtragičniji dan od svega što on u svojoj izjavi tvrdi upravo taj 1. april kada se to bombardovanje dogodilo u 2 sata ujutru.

MEJ:

            Nema potrebe da odgovarate na ovo pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je jasno pored toga što naši avioni nisu leteli, da ste pre toga u izjavi objasnili veliko prisustvo vojske i policije na tom području. Je li tako?

 

SVEDOK:

            Da, rekao sam u svojoj izjavi da 25. aprila, dakle jednu noć nakon početka bombardovanja NATO-a sela Mala Kruša, Velika Kruša, Celine, Nogavac  i Bela Crkva su bili sa svih strana opkoljeni i mi smo čuli da su to snage koje dolaze iz Đakovice iz Prizrena, iz Hotemale i čuli smo da smo sa svih strana opkoljeni policijskim i vojnim snagama.

MEJ:

            U transkriptu je greška, trebalo bi da bude 25. mart a ne 25. april.

SVEDOK:

            Izvinjavam se, to je moja greška.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko dugo su držale te snage vaše selo, i ta druga sela koja ste spomenuli, opkoljena tako kako vi tvrdite. Koliko dana?

SVEDOK:

            Rekao sam u svojoj izjavi da nakon te opsade i pucnjave  u međuvremenu ljudi su se povukli iz Velike Kruše zato što je vrlo blizu  puta, glavnog puta Prizren-Đakovica. I ranije sam rekao da su ove snage došle iz sela Celine prema Nogavcu, zatim Velikoj Kruši, a pošto smo mi bili u koritu reke, u suvom koritu reke mi smo mogli da vidimo šta se dešava ali sledećeg dana smo čuli od samih srpskih snaga ne možemo da idemo u Veliku Krušu, tamo snage, vojne snage. Mi smo bili potpuno izolovani u kući sve do onog dana kada smo krenuli za Albaniju tako da ne mogu da kažem šta se dešavalo posle toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sve vreme ste dakle bili izolovani od strane vojske i policije, odnosno ovoga što vi nazivate srpske snage.

SVEDOK:

            Srpske snage su bile sve vreme na brdima oko nas. ja sam to i rekao u mojoj izjavi, a 28. su ušli u selo i opljačkali su nas. Vojnik ili policajac je došao do mene i rekao mi, mi smo na brdima okolo i tako su nas oni u stavri ograničavali u našem kretanju. Dali su nam do znanja da su tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oni su vas, dakle, blokirali. A da li vam je osim ove činjenice da naši avioni nisu leteli palo na pamet da noću u 2 sata i kad bi leteli ne bi mogli da bombarduju teren na kome se nalaze i naše snage.

MEJ:

            On ne može dati taj odgovor, odgovor  na to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja se nadam da je potpuno jasno o kakvom se bombardovanju radi i bez toga.

MEJ:

            Vi ćete moći u odgovarajućem trenutku da iznesete svoje argumente.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je jedino selo sa većinskim srpskim stanovništvom u vašoj okolini bilo Velika Koča, u vašoj opštini Orahovac.

SVEDOK:

            Da, Velika Hoča je zaista bila jedino selo u kojem je živelo većinsko srpsko stanovništvo ali u tom selu je takođe bilo i najviše oružje i najviše policije i to znam.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je tokom leta 98. u vašoj opštini bilo mnogo nasilja i da je bar kako se može videti u izveštajima misije OEBS-a u tom kraju vladala velika napetost kako oni navode?

SVEDOK:

            Postojala je napetost ne samo u ovim selima već širom Kosova. situacija je bila vrlo napeta ali koliko ja znam nije bilo nikavih vojnih aktivnosti u odnosu na Veliku Hoču, nije bilo nikakvih  aktivnosti OVK u odnosu na Veliku Hoču.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za ovo područje vašeg sela opštine Orahovac, vi kažete da znate i situaciju širom Kosova. Pretpostavljam da zato u opštini Orahovac znate još bolje situaciju. Je li tako?

SVEDOK:

            Nisam govorio o situaciji na Kosovu. Rekao sam samo da je postojala napetost širom Kosova u to vreme.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u vašoj opštini, tokom februara 99, došlo ponovo do velikih sukoba između vojske i UČK?

SVEDOK:

            O kojem vremenskom periodu govorite? Možete li to ponoviti molim vas?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo da ponovim. Tokom februara 99, znači neposredno pred događaje koje vi opisujete, ponovno sukobi između UČK i vojske.

SVEDOK:

            Uz punu odgovornost mogu da kažem Veću da u selima o kojima sam do sada govorio, to je Mala Kruša, Velika Kruša, Nogavac, Celine nije bilo nikakve vojne aktivnosti. Ono što se dešavalo na liniji fronta između vaših snaga i OVK, o tome ne mogu da govorim ali o selima o kojima sam govorio mogu da kažem da nije bilo nikakvih vojnih operacija, nije bilo nikakvih provokacija nikakve vrste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ma ja govorim o vašoj opštini, dakle opštini u kojoj ste vi živeli. Pretpostavljam da kao građanin, lekar koji komunicira sa mnogo ljudi, znate situaciju u toj opštini. Orahovac je mala opština.

MEJ:

            Svedok je odgovorio da ne zna ni za kakvu aktivnost OVK u okolnim selima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa u ovoj knjizi, koju ste maločas dobili, upravo  piše da je došlo do ponovnih sukoba u opštini Orahovac. Ali da idemo dalje.

MEJ:

            Možete svedoka da pitate o tome. Dakle, pitanje da li znate bilo šta o sukobima u opštini uopšteno gooreći?

SVEDOK:

            Mi nismo imali slobodu kretanja, bili smo izolovani. Kako smo mogli da znamo šta se dešava u celoj opštini. Bili smo potpuno odsečeni.

MEJ:

            U redu. Gospodine Miloševiću, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od kog datuma ste bili izolovani?

 

 

SVEDOK:

            To nije pitanje datuma već godina. Mi godinama nismo imali pravo da se slobodno krećemo jer ako bismo izašli na glavni put, tu je bio policijski kontrolni punkt i tu su nas maltretirali tako da smo mi ograničavali svoje kretanje na minimum i izlazili smo samo ako smo morali, inače uopšte nismo putovali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A od kad je bio taj kontrolni punkt policije na tom glavnom putu iz vašeg sela?

SVEDOK:

            Uvek su bili kontrolni punktovi. I u pravcu Prizrena i u pravcu Orahovca. Ali se povećao broj kontrolnih punktova i povećalo se maltretiranje nakon sukoba između vaših snaga i snaga OVK.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je još leta 98. godine, znači u leto 98, bio veliki sukob između OVK i naših snaga i da je 17. jula 98. OVK preuzela kontrolu nad Orahovcem. Da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Čuli smo to od mnogih izbeglica koje su tog dana došle u naše selo i okolna sela. Došli su iz straha, čuli smo za to od njih a inače nisam u stanju da dam neki širi odgovor na to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jer to je bila borba u kojoj je UČK preuzela Orahovac, pucalo se mnogo dakle. Pošto  je OVK zauzela Orahovac, šta mislite od čega su se plašili vaše izbeglice koje su došle u vaše selo.

MEJ:

            To je komentar. Svedok je rekao ono što zna o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je Mališevo, koje je takođe u vašoj opštini, bilo mesto gde je bio štab UČK.

SVEDOK:

            Hteo bih da vas popravim jer Mališevo nije u našoj opštini, ono ima svoju vlastitu opštinu i ona je udaljena od nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi niste znali ništa o štabu UČK u Mališevu?

SVEDOK:

            Čuo sam da je tamo bio štab OVK ali ja nikada nisam bio u Mališevu u to vreme jer da bih išao tamo morao bih da prođem kroz sam Orahovac, a Mališevo je bilo jako udaljeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u vašoj opštini Orahovac bilo mnogo slučajeva, možda znate za bar po neki, otmica i ubistava Albanaca za koje OVK procenjivao da su bili skloni srpskim vlastima.

SVEDOK:

            Ne znam ni za jedan konkretan slučaj ali jako dobro znam da još uvek 120 ljudi iz mog sela se vode kao nestali. Moj rođak, profesor na Univerzitetu je nestao. Ne znam gde su ti ljudi, a vi ste za to odgovorni. Prema tome, vi nam možete reći gde su ti ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja sam vas pitao za mnogo slučajeva otmica, ubistava Albanaca koje je OVK...

MEJ:

            On je dao svoj odgovor.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Usput samo to isto piše u ovoj knjizi, upravo ovo što ja pitam.

MEJ:

            Da vi možete  sve to da nam iznesete kada za to dođe trenutak ali  u ovom momentu nema nikakve svrhe da nastavljate raspravu sa ovim svedokom. Vi ste iskoristili puni sat ali možete da iskoristite još 10 minuta pošto ste bili kraći sa prethodnim svedokom ukoliko vam je to potrebno za ovog svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali prethodnog svedoka sam skratio za punih 30 minuta, kao što znate.

MEJ:

            Dakle, imaćete do pauze, dakle 15 minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je juna 98. godine u vašoj opštini otet Albanac koji je bio sklon srpskoj vlasti, koga su iz njegove kuće u Brestovcu otela tri pripadnika OVK i držala ga u zatvoru u Ratkovcu. Da li znate za taj slučaj? To je isto navedeno u dokumentima OEBS.

SVEDOK:

            Žao mi je ja nisam pročitao taj dokument, ne znam zašto vas toliko brine taj Albanac a ne brinu vas toliki drugi Albanci koji su nestali.

MEJ:

            Gospodine Hoti, molim vas samo odgovorite na pitanje onda ćemo brže napredovati.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas da imate u  vidi da vas ja ne pitam kao čitaoca knjige, već kao građanina Orahovca i to kao lekara koji je morao znati u svojoj opštini šta se događa. A da li znate kada je OVK u vašoj opštini ubila dvojicu Albanaca koje je ...

MEJ:

            On je svedočio o tome, rekao je da ne zna ni za jedan konkretan slučaj. Nema svrhe da mu ovo iznosite ako on kaže da ne zna. Kao što sam već rekao vi ćete moći da izvedete svoje dokaze kada za to dođe trenutak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su vam bar poznati svakodnevni protesti porodica nestalih i otetih građana koji su u razna vremena oteti od strane OVK, mnogi posle toga nađeni mrtvi.

SVEDOK:

            Nikada nisam čuo za te proteste i mislim da do njih nije ni došlo. Čuo sam za proteste Albanaca zbog hiljada Albanaca koji su nestali i vi ste sigurno za to takođe čuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate, pošto je to bilo veoma glasno, nije  moglo da se ne čuje, o napadu minobacačima OVK na selo Zočište koje je takođe  u vašoj opštini. U martu 99.

SVEDOK:

            U martu 99. godine kao što sam već ranije rekao i sada ću to ponoviti nismo mogli da se krećemo. Bilo nam je ograničeno kretanje. Znam da je u to vreme selo Zočište bilo selo u kom uopšte nije bilo Albanaca, kuće su bile spaljene. Albansko stanovništvo je otišlo u izbeglištvo tako da mi nismo mogli da odemo u Zočište da vidimo šta se dešava i nismo znali šta se dešava. Kao što sam već rekao mi uopšte nismo znali šta se dešava izvan našeg sela bilo u Zočištu ili u Mališevu jer ja ne mogu ništa o tome da kažem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali su izbeglice iz Zočišta dolazile u vaše selo, ako sam vas dobro razumeo. Pominjali ste izbeglice iz Zočišta.

SVEDOK:

            Nisam rekao u martu 99. godine. Albanske izbeglice iz tih sela su bili sa nama više od godinu dana. Oni su napustili svoje selo pre mnogo vremena zato što su njihove srpske komšije spalile njihove kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je daleko Bela Crkva od vašeg sela?

SVEDOK:

            Bela Crkva je oko 15 km od nas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste znali bilo šta o događajima u Beloj Crkvi?

SVEDOK:

            Ponovo na koji period mislite?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa upravo na period od početka 99. jer je u to vreme bilo poznato prisustvo OVK u tom selu.

SVEDOK:

            Ne znam da je OVK ikada bio u Beloj Crkvi ili da je bio štab OVK u Beloj Crkvi. Moguće da nemate tačne informacije o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ta informacija je tačna, ali nećemo na to da trošimo vreme . Da li vam je poznato za bilo koje od ovih ubistava koje je izvršila OVK u vašoj opštini, evo pročitaću vam pa mi vi recite da li znate za bilo koje.

MEJ:

            Ranije ste rekli da vam nije poznata ni jedan konkretan specifičan slučaj. Ako vam optuženi pročita listu da li ćetebiti u stanju odgovoriti ili ne.

SVEDOK:

            Ne, jer nikoga ne znam. Nemam nikavu predstavu o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja vas pitam da li ste čuli za neko od tih ubistava jer ovde ima mnogo ubistava koja su počinjena od strane OVK.

MEJ:

            Nema smisla da mu čitate tu listu ako vam on ne može dati odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, on unapred zna da mu nije poznato nijedno od tih ubistava.

MEJ:

            On ne zna ni za jedan  konkretan slučaj. Gospodine Miloševiću vi te dokaze možete nama izneti kad za to dođe vreme. Nema smisla da se o tome svađate sa svedokom, imate li još neko pitanje, nešto novo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate, na primer za ime Muharem Beriša, Albanca rođenog 1951. godine iz Brestovca, iz vaše opštine. Da li ste čuli za njega?

SVEDOK:

            Kako bih mogao poznavati sve ljude u svim drugim selima. Vi sada govorite o selu koje je 4 sela dalje od moga. Ja ne znam ni sve u mom selu. 6.000 ljudi, a kamo li nekoga ko živi 4 sela dalje.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali kad neko bude ubijen onda se obično čuje bar u njegovoj okolini da je ubijen. Vi dakle niste čuli za njega? A da li ste čuli za Albanca Marka Gašija, rođenog 1927. godine, iz sela Dobri Do, takođe iz Orahovca?

SVEDOK:

            Da li vam je poznato koliko je daleko Dobri Do od mog sela. Ja tamo nikada nisam bio, čak ni ne znam gde je to tačno. Ako me počnete pitati o svim poštenim Albancima, kao što ih vi zovete, onda vam moram reći ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A zašto ove ubijene Albance tako kvalifikujete?

MEJ:

            Ovo nikud ne vodi, nema potrebe da odgovarate gospodine Hoti. Ovo nikuda ne vodi. Gospodine Miloševiću, imali ste gotovo kompletno vreme na raspolaganju. Ako imate neku novu temu ja ću ovo ispitivanje prepustiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa imam mnogo pitanja koja se tiču počinjenih zločina od strane OVK ali vi očigledno niste raspoloženi da mi omogućite postavljanje tih pitanja. Imam nekoliko stranica tih pitanja.

MEJ:

            Vi ste te tvrdnje izneli, vi ste odgovore svedoka čuli i ja sam vam rekao da to nikuda ne vodi. Vi vaše dokaze trebate izvoditi u vreme za izvođenje vaših dokaza. Gospodine Tapuškoviću, imate li vi pitanja za ovog svedoka?

TAPUŠKOVIĆ:

            Časne sudije, hvala. Imam nekoliko pitanja vezanih za iskaz koji je ovde pročitan. U drugom pasusu na prvoj strani vi ste gospodine Hoti kazali da je u Velikoj Kruši živelo 6.000 ljudi. Posle jula 98. godine taj broj se povećao jer su stigle izbeglice iz Zočišta i Opteruše. Da li je tako?

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li bi mogli da mi odgovorite koliko je došlo ljudi tog jula 98. godine, u leto 98. godine. Koliko ljudi je došlo u vaše selo?

SVEDOK:

            Kao što ste rekli i kao što tamo piše tamo je bilo nekih 3 do 4.000 izbeglica koji su boravili u našem selu. Otprilike, ne mogu vam dati tačnu brojku. Otprilike 4.000.

TAPUŠKOVIĆ:

            Pre nego što pitam sledeće pitanje, časne sudije, ja bih vas upozorio na stranu 9 engleske verzije, 6 pasus. Gospodine Hoti u vašoj izjavi stoji da je prva srpska ofanziva se odigrala u proleće 98. godine. Da li je tako? U proleće 98. godine.

SVEDOK:

            Mislim da je možda pogrešno prevedeno. U leto 98. i u ofanzivi na Orahovac, ja govorim sada o letu, to znači jun i jul, a ne proleće 98.

TAPUŠKOVIĆ:

            Možda je prevod. Neka bude, a je li to ono vreme kada su tih 3, 4.000 došli kod vas u vaše selo. Je li to to vreme?

SVEDOK:

            Da, da.

 

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Pa ako se razumemo, ja vas ovde pitam samo ova ofanziva koju ste vi spomenuli , da li se ta ofanziva tiče sukoba između OVK i VJ ili policije, pa da su onda ti ljudi uglavnom zbog toga došli u vaše selo?

SVEDOK:

            To je pomenuto nekoliko puta. Nekoliko puta je rečeno da je postojala ofanziva na Orahovac i Belu Crkvu. Stanovništvo je iz straha pobeglo i došlo u naše selo. Sve što ja znam da su izbeglice došle do naših sela i da su celo vreme ostali sa nama.

TAPUŠKOVIĆ:

            To sam razumeo, ali ta ofanziva je bila usmerena na šta. Na to da te ljude izmesti iz njihovih sela ili je bila usmerena na neke aktivnosti prema OVK?

SVEDOK:

            Ne, ne protiv OVK.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala. Druga tema, ja se neću vraćati na ovo što je gospodin Slobodan Milošević čitao, ali opet je to strana 7 engleske verzije. Pored svega onoga što ste potvrdili u ispitivanju od strane gospodina Slobodana Miloševića, sad sledeći pasus. Znači treći pasus odozdo, ovde stoji da ste vi posle tog bombardovanja koje se dogodilo te noći, odmah u toku te noći: naišao sam na spaljeni kombi u kome je bilo zaspalo 7 mladića. Mladići su takođe izgoreli. Da li to znači da kombi uopšte nije bio pogođen, a da su mladići u kombiju izgoreli?

SVEDOK:

            Požar nakon što je taj kombi raznesen eksplozijom uzrokovao je kompletno pougljenje celog kombija i ti su mladići pokopani tek nakon što smo se vratili iz Albanije.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dobro, ja sam zadovoljan vašim odgovorom. Niste tako kazali ali sad ima i ovo da ste sutradan, vi ste sutradan napustili, časni sudija Mej imam li vremena još malo?

MEJ:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste rekli, da   kada ste došli za Prizren poveli sa vama 15 ranjenih "Stavili smo ih na kamion i poslali u Prizren. Većina ih je bila osakaćena od gelera", da li je tako?

SVEDOK:

            To je opet ili pogrešan prevod ili je netačno rečeno. Jer ja sam rekao da  je one noći kad smo krenuli prema Prizrenu jedan kamion koji je vozila jedna starija osoba bila prepuna ranjenika koji su došli iz nekoliko sela i koji su išliza prizrensku bolnicu. Dakle, u Nogavcu su se u taj kamion ukrcali ranjeni i vozač je zatim ranjene odvezao.

TAPUŠKOVIĆ:

            Tako ovde nije objašnjeno. Nije u redu, vi to sada tako objašnjavate. Ja nemam nipta protiv takvog objašnjenja ali rekli ste da je te noći u Nogavcu poginulo 40 do 50 ljudi.  Da li je to tačno?

SVEDOK:

            To mogu potkrepiti činjenice o ponovnoj sahrani svih njih nakon što smo se vratili iz Albanije.

TAPUŠKOVIĆ:

Ja vas molim samo jedno da objasnite. Vi te noći ste čuli samo zvuk aviona ali avion niste videli.

SVEDOK:

            Ne, jer po noći se avion ne može videti.

TAPUŠKOVIĆ:

            To je prvo. Drugo, bili ste u kući,  čuli ste detonacije prozor se razbio i pali su delovi plafona. Ta kuća nije pogođena, je li tako? Kuća sama nije pogođena bombom.

SVEDOK:

            Kuća u kojoj smo se sklonili ja i moja porodica zajedno sa još nekih 80 ljudi se zbog podrhtavanja tla od granata  ili već šta je to eksplodiralo neposredno u blizini, došlo je do toga da je krov bio u potpunosti uništen, prozori su bili razbijeni. Međutim, ništa nije spaljeno.

TAPUŠKOVIĆ:

            I to se dogodilo i sa mnogim drugim kućama. Od vazdušnog udara?

SVEDOK:

            To se dogodilo sa mnogim kućama u Nogavcu. Sav Nogavac je te noći uništen.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li ste videli sutradan pre nego što ste pošli kako ste objasnili ovde u strahu, da li ste sutradan videli kratere u selu od tih bombi i jesu li oni bili veliki po nekim mestima, bilo ih je 10-ak, 10 metara dugački a 7 metara široki. da li ste videli to?

SVEDOK:

            Ti krateri, naime bila je noć kada sam otišao pomoći ranjenima i tada sam te kratere video  u svetlu plamena kuća koje su gorele. Sledećeg dana još pre zore otišli smo za Albaniju.

TAPUŠKOVIĆ:

            Jesu li te grupe bile velike?

SVEDOK:

            Da, bile su tako velike.

MEJ:

            Ima li dodatnih pitanja.

TUŽBA:

            Ne.

MEJ:

            Gospodine Hoti, time je vaše svedočenje završeno. Hvala vam što ste došli na međunarodni sud svedočiti. Sada možete ići.

            Sada ćemo ići na pauzu od 20 minuta.

 

Pauza

 

MEJ:

            Molim da svedok pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu, i ništa osim istine.

MEJ:

            Izvolite sesti.

TUŽBA:

Gospodine , vi ste rođeni u Pirani blizu Prizrena na Kosovu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Jeste tamo proveli najveći deo života?

ODGOVOR:

            Da, celi život.

PITANjE:

            Molim vas pogledajte kartu koja je na grafoskopu ne znam da li se vidi na ekranu. Da li vidite svoj gradić Piranu, na toj karti koja se sad nalazi pred vama.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Dakle vi sada pokazujete Piranu na ekranu. Hvala lepo, i to je u opštini Prizren. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da, opština Prizren.

PITANjE:

            Hvala. Koliko sam svatio vi ste završili srednju školu u Prizrenu a studirali ste poljoprivredu neko vreme na Univerzitetu u Prištini. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Da li ste oženjeni?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li imate dece?

ODGOVOR:

            Četvoro dece.

PITANjE:

            1999. i 1998. godine da li ste živeli sa svojim roditeljima i drugim bratom u istoj kući u mestu Pirana?

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Sada bih predložio da iznesem ukratko rezime onoga što se nalazi u izjavi ovog svedoka ali pre toga bi hteo da mu postavim neka pitanja o toj izjavi. Gospodine da li su predstavnici Tužilaštva s vama razgovarali 28. aprila 99.g.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I vi ste tu dali izjavu, da li je ta izjava kasnije prevedena na albanski i dala vam da je pogledate 29. januara 2002.g.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste se vi u to vreme pojavili pred predsedavajućim službenikom i potvrdili da je sadržaj te izjave istinit, onako kako se vi sećate i znate.

ODGOVOR:

            Da, tačno.

PITANjE:

            Može li se ta izjava sada uvesti kao sledeći dokazni predmet u ovom postupku.

SEKRETAR:

            To je dokazni predmet Tužilaštva 107.

RAJNVELD:

Dok se ova izjava deli ja bih pročitao kratak rezime i ja sam dostavio kopiju toga i prevodiocima a mislim i da su sve ostale snage dobile kopiju. U izjavi svedok opisuje događaje u proleće 1998.g. kada je našao 3 mtrva seljaka. Svi su bili pogođeni u potiljak. Jednom su ruke bile vezane metalnom žicom iza leđa, telo drugog je bilo crno i modro od premlaćivanja svi su bili civili. Otišao je 24 marta 1999.g. uveče. NATO počeo vazdušno bombardovanje i u oko 4 sata 25. marta 99.g. njegovo selo je bilo opkoljeno od strane jedinica Vojske i policije, tenkovima raznim ... vozilima i sa mnogo pripadnika Vojske i policije. U 8 sati ujutro prve kuće u Pirani su zapaljene, a otprilike u isto vreme Srbi su počeli granatiranje sela. Kasnije policija je spalilacelo selo do temelja.

            Prema izjavi kada je počeo napad na selo stanovnici su počeli da se evakuišu. Bio je otvoren koridor prema selu Mamuša pa je oko 80 posto stanovnika sela, a on procenjuje da je to oko 1900 ljudi počelo da se kreće prema Mamuši. Ostatak stanovništva uključivši i svedoka otišao je prema Srbici. Na putu do Srbice jedan snajperista je ubio jednog seljaka i ranio drugog. U selu Srbica neke srpske porodice su se srele s izbeglicama i tražile od policije da ih ne nevode ali sledećeg dana oko 70 policajaca je počelo da puca u njihove traktore, neki Srbi stanovnici tog mesta su pokušali da ih zaštite od policije porodica ovog svedoka je ostala tamo mesec dana ali oko tri sedmice kasnije načelnik policije ... je došao ko god nije iz sela Srbicve treba da napusti selo i ide u Albaniju.

            Lokalni Srbi iz Srbice su onda organizovali 6 autobusa za izbeglice ali svedok i njegova porodica od 86 članova su ostali u Srbici još 10 dana jer za njih nije bilo mesta u autobusima. 25. aprila 1999. Srbi su počeli sa velikom ofanzivom u području Srbice, iz područja Srbice oni su granatirali selo Pirana .. 26 aprila njegova porodica je iznajmila autobus ta oko 2000 DEM i lokalni Srbi su ih ispratili iz sela. Oni su produžili sa automobilima i iza autobusa sve dok nisu stigli do sela Žur. Na graničnom selu Morina uzete su im isprave. Svedok takođe opisuje nekoliko incidenata u svojoj izjavi o leševima koje je video to je oko 8 incidenata.

            Prvo u koritu blizu Pirane policajci su sahranili nekoliko leševa buldožerom. Drugo, jednog dana je video dva policijska kamiona na putu prema Krušici sa mnogo leševa unutra a nije znao kuda ih vode. Tri, opisuje incident gde je ponovo iskopavao tri tela u Pirani. Četiri opisuje incident u ... gde je granata pogodila traktor u konvoju i svih 6 članova jedne porodice su ubijeni. Pet u istom selu je našao telo jednog čoveka starog 45 do 47 godina kome su odsečeni prsti i rasečen stomak. Šest u selu. Opisuje jedno groblje jednu grobnicu gde je pomogao da se sahrani 25 ljudi koji su takođe bili iz sela Velika Kruša. Sedam, on je takođe našao još 12 tela u ... koji su sahranjeni u jednom polju i na kraju osam, on opisuje da je pronašao 52 ubijenih u jednoj kući u selu Velika Kruša i to većina su ubijena puščanim mecima u glavu.

To bi bilo sve, ja nemam ništa više za ovog svedoka.

SVEDOK:

            Izvinjavam se da li mogu nešto da popravim.

MEJ:

            Da.

SVEDOK:

            Srbica ... ovde naziva se to je Srbica, a ne Skederaj nije blizu mesta gde ja živim.

RAJNEVELD:

            To mora da je greška u prevodu, jer ja se ne sećam da sam koristio reč Skenderaj i to se svako ne nalazi u ovom rezimeu iz kojeg sam ja čitao sažetak izjave svedoka.

 

MEJ:

            Izvolite, gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste srednju školu završili u Prizrenu, a 2 godine poljoprivrednog fakulteta u Prištini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koje godine ste išli u srednju školu?

SVEDOK:

            1987.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            87.g. ste završili srednju školu.

SVEDOK:

            1989.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koje godine ste se upisali na Poljoprivredni fakultet?

SVEDOK:

            1990. u septembru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste napustili Poljoprivredni fakultet?

SVEDOK:

            1992.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što ste napustili studije na Poljoprivrednom fakultetu?

SVEDOK:

            Zato što je naš Univerzitet zatvoren, i nisam imao uslove da nastavim da studiram privatnoj školi jer nakon što je Univerzitet zatvoren održavani su časovi dalje u privatnim kućama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali da li vam je poznato da je na Univerzitetu u Prištini sve vreme postojao Poljoprivredni fakultet.

SVEDOK:

            To je tačno, postojao je, ali samo za Srbe i ljude koji su prihvatali vaš režim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su Albanci mogli slobodno da studiraju na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Prištini.

SVEDOK:

            Kad, o kojem periodu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O tom periodu od 92. godine pa nadalje, otkad ste vi napustili Fakultet.

SVEDOK:

            Ne, nije bilo slobodno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je veliki broj Albanaca studirao Poljoprivredni fakultet u Prištini i posle 92. godine.

SVEDOK:

            Da, u privatnim kućama, ne na fakultetu, ne u zgradi fakulteta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, samo da to razjasnimo. Vi tvrdite da Albanci uopšte nisu bili studenti redovnog Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Prištini.

 

SVEDOK:

            Ovo pitanje mi nije jasno.  Ja sam pokušavao da studiram na fakultetu da bih mogao da studiram u pravim uslovima, ali istina je u tome da smo mi isterani sa fakulteta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači koliko ja razumem, vaš odgovor je da su Albanci isterani sa Fakulteta za poljoprivredu u Prištini i od 92. godine, vi kažete da nije bilo albanskih studenata na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Prištini.

SVEDOK:

            U zgradi fakulteta ne. U privatnim kućama u prostorijama od 4 km bilo je studenata ali oni nisu imali pristup biblioteci ili bilo čemu drugom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, mogu da podrazumevam, dakle, da ste rekli da na redovnom Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Prištini od 92. godine nije bilo albanskih studenata. Da li sam vas dobro razumeo?

SVEDOK:

            Mogu opet da ponovim u zgradi fakulteta nije bilo albanskih studenata bilo ih je po privatnim kućama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, hvala vam, to po privatnim kućama nije pripadalo tom fakultetu. To je bila neka paralelna nastava. Znači, nije studirao niko na fakultetu više.

SVEDOK:

            Ne možete to nazvati paralelnom nastavom, mi smo pokušavali, to jest naši studenti, naši profesori pokušavali su da studenti ne ostanu na ulici. Vi ne možete studirati u privatnim kućama kao što možete u zgradi Univerziteta, pa čak i u privatnim kućama su studenti zaplašivani i progonjeni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su progonjeni ti što su studirali u privatnim kućama.

SVEDOK:

            Svuda su progonjeni, na ulici, u kući, stanovima, autobuskoj stanici, autobusu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko ih je proganjao?

SVEDOK:

            Uniformisani policajci uglavnom i civili. Nije postojao način na koji smo mogli da se zaštitimo od policije. Niste mogli doneti svoju studentsku kartu kući jer ako vam pronađu tu studentsku kartu imate problema.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je uhapšen neki student? U čemu se sastojalo to proganjanje?

SVEDOK:

            Sve različite vrste stvari su se dešavale to uopšte nije sporno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali opišite bar neke vrste, koje kažete različite vrste stvari da su studenti proganjani u Prištini ili na Kosovu.

SVEDOK:

            U aprilu 92. godine,  7 studenata mojih prijatelja je uhapšeno, maltretirano dok nisu izgubili svest, to se dešavalo na ulici i u policijskoj stanici. Eto to vam je jedan kratak opis jednog događaja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko su oni zadržani u policijskoj stanici?

 

SVEDOK:

            24 sata, samo zbog ta 24 sata morali su da prekinu svoje studije na dva meseca zbog posledica tog premlaćivanja i zlostavljanja. Uopšte nije bilo pitanje da li ste muškarac ili žena. Pitanje je bilo da li ste student, da li studirate. Oni su hteli po svaku cenu da nam isperu mozak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi dakle tvrdite da je policija zabranjivala albanskim studentima da studiraju.

SVEDOK:

            Policija je dobijala naređenje odnekud i oni su nas ....

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je, da li znate, u to vreme o kome vi govorite, albanskih studenata studiralo na redovnom državnom univerzitetu u Prištini.

SVEDOK:

            Jedino znam za svoj fakultet, u prvoj godini bilo je 120 studenata, u drugoj je broj smanjen. Samo u odelenju zemljoradnje, a u ostatku ne mogu da govorim jer o tome ništa ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na drugoj godini je broj reduciran kao svuda na Univerzitetu kad neko ne završi prvu godinu. Je li to bio razlog ili neki drugi razlog.

SVEDOK:

            Ja sam bio dobar student, sve ispite sam položio na vreme. Ja govorim o sebi i to kao jednom primeru. Međutim, ono što je nas najviše zabrinjavalo bio je postupak prema devojkama. One nisu mogle putovati iz Prizrena u Prištinu zbog zlostavljanja. Mi smo ih morali štititi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je zlostavljo devojke?

SVEDOK:

            Policija, pa ko drugi civili nisu bili ovlašćeni za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A imate li kakav primer da je policija zlostavljala devojke.

SVEDOK:

            Na primer, dve devojke iz Suve Reke sišle su u Štimlju i tamo su ih maltretirali. One se nisu vratile autobusom sa nama, morali smo ih tamo ostaviti. Ne znam šta im se dogodilo. Ne znam ni ko su one bile. Znam samo da dolaze iz kraja u okolini Suve Reke, niti ne znam na kom su fakultetu studirale.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste živeli, u Prizrenu, u kome su bili Albanci, Srbi i Turci i takođe jedan broj Roma. Je li tako?  Da li je u to vreme, o kome vi govorite, u opštini Prizren bilo na funkcijama i Albanaca i Srba i Turaka i Roma? 

SVEDOK:

            Ne znam da je u nedavanim godinama bilo nekih Albanaca, bio je smanjeni broj Turaka i mislim da nije bilo Roma, većina su bili Srbi. Svi direktori u to vreme bili su promenjeni. Svi zaposleni i svi nadzornici,svi šefovi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, znate li Sokolja iz Prizrena?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On je Albanac, pretpostavljam da znate pošto, u ime samo kaže, on je bio direktor u Prizrenu, na primer,  u sve to vreme, sve do rata. Da li vam je to poznato?

SVEDOK:

            Iz njegovog imena proizlazi da je Albanac, međutim ja nisam radio u upravnim službama, nisam imao nikakav način da ga poznajem, ovo je prvi put da čujem za to ime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam se sad eto setio njega a imam dosta drugih imena i albanskih i turskih koji su bili na tim funkcijama. Da li vam je palo napamet, dakle, s obzirom na strukturu vlasti u opštini Prizren, koja se sastojala i od Srba i od Albanaca i od Turaka da za te incidente o kojima ste govorili tražite od njih pomoć. Dakle, od vlasti u opštini u kojoj su bili predstavnici i Srba i Turaka i Albanaca.

SVEDOK:

            A kakvu sam to pomoć trebao tražiti, to mi nije jasno. Nije mi jasno vaše pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ako je bilo tih incidenata prema vama prema Prizrencima koji studirate ili bilo šta drugo, da li vam je palo na pamet da odete u svoju opštinu Prizren pa se obrtite nekom od funkcionera opštine koji je Albanac ili Turčin, ili Srbin svejedno, i da prijavite da vam se nešto dešava što nije normalno, što nije u redu.

SVEDOK:

            Razmišljali smo o tome ali na kraju to nismo napravili. Otišli smo u policijsku stanicu i rekli su nam ako bog da vratiće te se živi, ako ne pokopaće vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam razumeo ko vam je to rekao.

SVEDOK:

            To su stvari koje su dešavale, ovo nije glasina. Svako ko je otišao u policijsku stanicu svakome se, meni se čini, to događalo. Nismo se nikome mogli požaliti. Mi smo imali paralelne opštinske vlasti u kojima su bili Albanci. Mi nismo imali nikakvog razloga da idemo u tu policijsku stanicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da pređemo na dalji deo vaše izjave, mada da li razumete da mi je nerazumljivo ako vam se nešto događa da se ne žalite nikome.

SVEDOK:

            Tako je bilo. Tako su stvari izgledale nikome se nismo mogli žaliti a ako biste se žalili niko na vas ne bi obraćo nikakvu pažnju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, vi se niste žalili pa ne znate da li bi neko obratio pažnju ili ne.

MEJ:

            On je o tome dao svoj iskaz.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kažete u izjavi, da ste u proleće 98. pronašli 3 seljaka mrtva i njegovog sina Afrima i njihovog radnika Salija ...

SVEDOK:

            Da, to je tačno, pronašao sam ih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su oni likvidirani od strane UČK.

SVEDOK:

            Ne znam ko ih je ubio, ja samo znam da smo ih mi pronašli mrtve, ali ne znam ko ih je ubio, to se dogodilo noću. Oni su ubijeni negde oko 10 sati naveče, čuli smo pucnjeve ali nismo smeli izlaziti iz kuća po noći.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, rekli ste da se od jeseni 98. godine, koliko razumem, situacija  relativno smirila i da nije bilo većih incidenata.

SVEDOK.

            I vojne i policijske snage su se pripremale i  razmeštale, pogotovu Vojska, oni se nisu bavili lokalnim stanovništvom. Bilo je sasvim jasno da su se pripremali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A za šta su se pripremali?

SVEDOK:

            Ne znam, to biste vi trebali znati. Vi sigurno znate tu taktiku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su uveče 24. marta počeli vazdušni napadi i da su vas već u ranim časovima 25. okružile jedinice armije i policije tenkovima, raznim vojnim vozilima i mnogo ljudstva kako kažete. Gde su vas to okružile?

SVEDOK:

            Opkoljeni smo 25. marta. Mogli smo čuti još od ranog jutra još u 4 sata zvukove tenkova i drugih teških vozila. Pokret na selo počeo je negde oko 8 sati. Tada je počelo spaljivanje, granatiranje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A o kom selu govorite?

SVEDOK:

            Pirane.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je Pirane daleko od Prizrena?

SVEDOK:

            11 km.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste mogli videti iz Pirana bombardovanje Prizrena.

SVEDOK:

            Prizren nije bombardovan iz Pirana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne mislim iz Pirane nego iz vazduha od strane NATO aviona.

SVEDOK:

            Mogli smo samo malo videti. Da razumem, međutim Prizren se nalazi na uzvisini tako da ga je teško videti odatle.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da se vratimo na ovaj događaj koji opisujete. Vi kažete "istovremeno su počeli da pale kuće i da granatiraju selo". Kako je moguće da budu u selu, da zapale kuće i istovremeno da bacaju granate na to isto selo u kome se nalaze, da pale kuće, kako vi kažete.

SVEDOK:

            Kuće su zapalili lično na licu mesta, ne iz Prizrena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne govorim iz Prizrena nego tu na licu mesta, vi kažete "istovremeno pale kuće i granatiraju selo". Ako pale kuće, znači da su u selu, ako granatiraju selo znači da gađaju selo u kome se oni nalaze, pošto kažete da istovremeno pale kuće. Kako je to moguće da budu istovremeno i u selu, i da pale kuće i da granatiraju to selo u kome se nalaze?

 

 

SVEDOK:

            Granatiranje se nije odvijalo u isto vreme kad su vojne i policijske snage ušle u selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao za ovo jer ste vi napisali ovde u izjavi da je to bilo u isto vreme. Kasnije ste govorili...

MEJ:

            Ovo se mora pročitati u kontekstu. Citat: prva kuća  u Piranama zapaljena je u 8 sati. To je bila kuća toga i toga navodi se. Odprilike u isto vreme Srbi su započeli granatirati selo. Dakle, to je kontekst. Zatim se dalje u izjavi kaže: nije bilo štete, kasnije sam video kako je policija spalila celo selo do temelja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Možemo dalje?

MEJ:

            Da, ali morate izjavu dati, celi kontekst iz izjave, tako da  pravično odgovara na pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ja se nadam da sam dao onu suštinu jer upravo u izjavi se kaže "zapaljena kuća i granatiranje sela događaju se u isto vreme". A meni je to bilo pitanje. Ali to je komentar. Rekli ste da ste otišli sledećeg dana u Donju Srbicu i da su vas srpski stanovnici sela pomogli da se snađete, da uđete u kuće. Kažete da je vaša porodica u tom selu ostala mesec dana.

SVEDOK:

            Ne, sutradan. Sutradan je bio 26, a ovo je bilo 25. Mi smo kuću napustili u 8, hodali smo prema Srbici i tom konvoju je poginuo Džafer Ašani, Mehmed Ašani ranjen. Mi smo više od 2 sata ležali na zemlji i tek smo onda pošli prema selu.  Lokalni Srbi su nam omogućili da ostanemo u tom selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas upravo to pitao. Dakle, vaša porodica je ostala punih mesec dana u tom selu kako vi tvrdite ovde.

SVEDOK:

            Da, mesec dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vas je neko za to vreme maltretirao, bio grub prema vama ili bilo šta vam učinio nažao?

SVEDOK:

            To se nije dogodilo u Srbici. Toga nije bilo kao što je toga bilo na drugim mestima kao na primer u Kruši gde su takođe živeli Srbi. U Maloj Kruši. U Srbici je bilo nekih delimičnih provokacija ali ne takvog intenziteta da bi nam ugrožavalo život. Ali ima Srba i Albanaca koji bi mogli živeti zajedno i danas ali rat je na neki način doveo do toga da smo se razišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To što ste rekli je svakako tačno da je rat uzrok ovoga što govorite. rekli ste policija je stalno dolazila ali nas nisu dirali. Već ste odgovorili na to pitanje. Kažete da su Srbi iz Donje Srbice posle organizovali za vas 6 autobusa da bi  vam pomogli da na pristojan način potražite sklonište.

SVEDOK:

            Ne znam kako je došlo do toga. Iz opštine Prizren došlo je 6 tih autobusa u Srbicu i rečeno nam je da moramo otići jer nam se životi nalaze u opasnosti. Vaša policija i vaša vojska su nam to rekli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I gde ste onda otišli?

SVEDOK:

            Prva grupa otišla je u Albaniju, krenula prema Albaniji. Kasnije smo saznali da su uspeli stići tamo, a mi smo u Srbici ostali još 3 dana, dakle nas ostatak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Opisali ste u izjavi  da je 25. aprila počela velika ofanziva, naime kažete "Srbi su započeli veliku ofanzivu na području Donje Srbice i sa područja Donje Srbice granatirani Pan Dubravu". Da li su vam poznata prisustva OVK na tom prostoru i da li vam je poznato šta se događalo na tom prostoru u vezi sa sukobima vojske i policije sa OVK.

SVEDOK:

            Ne, nije nam bilo poznato šta se tamo dešavalo. Samo smo mogli videti granatiranje, srpsku policiju i pešadiju kako napadaju ta sela. Onaj deo sela koji nije bio spaljen 25. i 27. marta spaljen je tog dana. Meni nije poznato koji je bio izgovor za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne govorim o izgovoru, nego vas pitam da li vam je poznat tadašnji tok aktivnosti i napada OVK na vojsku i policiju u tom kraju?

SVEDOK:

            Ne, nije mi poznata nikakva aktivnost OVK tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste vi iz tog kraja, da li vam je poznato kad je u oktobru 98. godine od strane OVK ubijen vojnik Srđan Simonović, upravo u tom vašem kraju?

SVEDOK:

            Ne znam. Nisam čuo za taj slučaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za slučaj kad je 17. marta 99, znači još je bila i verifikaciona misija OEBS tada, da je ubijen vojnik Vladimir Marković, takođe u tom vašem kraju.

SVEDOK:

            Nemam o tome nikakve informacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je  upravo u selu Pirane 27. marta 99. ubijen vojnik Bojan Jovanović?

SVEDOK:

            U to vreme nisam bio u selu i ne znam ko je tamo ubijen.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A odmah u susedstvu, u Landovici, dan pre toga ubijen je vojnik Slobodan Gašparić. Da li ste za to čuli?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde ima za vreme dok ste vi bili još  u svom selu i opštini Prizren jedan prilično veliki spisak ubijenih vojnika, ali  neću da vam ga čitam. Da vas pitam pojedinačno, pa vas pitam zbirno da li ste čuli za sve to vreme dok ste bili tamo, na tom terenu, za ubistvo bilo kog vojnika ili policajca u opštini Prizren, u vašem selu, u susednim selima ili za bilo šta  slično. Jeste li čuli za bilo koji od tih događaja. O tome je pisala i štampa i radio i televizija, govorilo se, bilo je na Radio Prizrenu i na albanskom i na turskom i na srpskom itd. Da li ste čuli za bilo koji od tih događaja?

 

SVEDOK:

            Mediji su u to vreme radili u ograničenim uslovima. Nije bilo nikavih informacija o stvarnim događajima. Emitovali su samo dezinformacije ono što su emitovali mi nismo smatrali istinom. Mi smo smatrali da su to dezinformacije. To nisu bili naši mediji jer da su bili naši mediji bili bi onakvi kakve imamo sada. U to vreme mi medije nismo pratili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato, opet u selu Pirine, za ubistvo policajca Zvezdana Tasića, upravo u aprilu o kome vi govorite. Jeste li tada bili tamo?

SVEDOK:

            Ja sam  poznavao Zvezdana, on je bio jedan neobičan kriminalac u našem kraju, ne samo u našem kraju nego i drugde. Međutim, kad je on pokopan mi smo bili u Srbici i plašili smo se jer kada smo videli policiju u 4 autobusa nismo znali zašto su došli. Tek kada smo čuli da je on poginuo onda smo shvatili šta se dogodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači samo za to jedno ubistvo znate?

SVEDOK:

            U to vreme mi smo boravili u selu. Ja sam živeo blizu groblja tako da smo mi na neki način učestvovali u to, čuli smo za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Osim njega niste čuli za ubistvo bilo kog drugog Srbina bilo vojnika, bilo policajca.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ubijeni Zvezdan Tasić je bio policajac, zašto ga nazivate kriminalcem?

SVEDOK:

            Pa zato jer je on to bio. Mi smo čuli da je u sukobu kod Orahovca on  sejao strah i trepet, zato su ga zvali kriminalcem. Da je preživeo bio bi sad tu ovde sa vama. Znali su ga  i ljudi među Srbima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da isto tako svi ti sadašnji lideri Tačija, braće Selimi, Čehua i ostalih takođe spadaju u kriminalce.

MEJ:

            Ovo je opšti komentar, nema potrebe da odgovarate na to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ne znate za ubistvo nijednog Srbina, ja ću vam pročitati. Upravo u vašem kraju nekoliko ubijenih Albanaca, pa mi recite da li znate bar za jednog. Evo ovoga ste slučajno znali lično, a da li nekoga od ovih Albanaca znate ili ste čuli za njegovo ubistvo. Znači, Marjan Donđonas, Bojađi Fatmir, Dečaj Dinak, Ponik Arsi, Kemaj Behar, Likaj Hani, Rajazit Avdulj, Morina Sali...

MEJ:

            To je dovoljno. Svedok treba da odgovori.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate li za bilo koje od ubistva od ovih lica, koja sam pročitao, koje je izvršila OVK. Reč je Albancima, pre svega. I to u vašem kraju.

SVEDOK:

            Nikada nisam poznavao nijednog od tih ljudi. Nisam ih poznavao niti imam informacije o tome kako su ubijeni ili bilo šta tome slično.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja ne postavljam pitanje da li ste ih poznavali, pitam da li ste čuli za ubistva tih ljudi.

MEJ:

            On je rekao da nema nikakve informacije o tome kako su oni ubijeni. Samo trenutak. Tvrdi se da ih je ubio OVK, nema sumnje da i druga imena koja bi vam bila pročitana bi sa sobom nosila istu tvrdnju. Možete li nam pomoći oko toga. Da li znate išta o tim tvrdnjama?

SVEDOK:

            Ništa ne znam o tome.

MEJ:

            Nema svrhe da nastavite sa čitanjem tih imena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači da ne pitam više ni za jedno od ovih ubistava koja su se desila tamo gde je svedok boravio. A da li vam je, ovo vas pitam s obzirom na vašu tvrdnju  da vi apsolutno ništa niste znali, poznat bilo kakav događaj ili o bilo kakva aktivnost UČK?

SVEDOK:

            U našim selima u mestima gde smo mi boravili u Pirani i Srbici nije bilo vojnika OVK, ja ih nisam video. Ja ne mogu da iznosim kementare o stvarima koje nisam video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pitam vas da li vam je poznato ili da li ste čuli, pošto o mnogo toga govorite da ste čuli  iako niste videli, za aktivnosti UČK?

SVEDOK:

            Nije tačno da sam govorio o stvarima koje sam čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro evo ja vas pitam da li ste čuli za neke aktivnosti OVK?

SVEDOK:

            Ne, ne. Nemam nikakve veze ni direktne ni indirektne sa OVK i nikada nisam čuo za te stvari.

MEJ:

            Nema svrhe da nastavljate da ovog svedoka pitate o OVK. Prema toem, pređite na drugu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo još jedno pitanje vezano za to da li ste čuli baš za brojčano veliki događaj 13. na 14. decembar 98. godine, kada je grupa od blizu 150 pripadnika UČK, upravo u reonu Prizrena na granici, ušla u sukob sa vojskom koja je čuvala granicu, kad je jedan broj stradao, a nekoliko njih uhapšeno i kad je zaplenjena velika količina municije, oružja, materijala itd. Da li se sećate bar tog događaja u vezi sa  aktivnostima u vašem kraju?

SVEDOK:

            Pogranično područje nije blizu mog sela, to je jako udaljeno i nije postojala mogućnost da ja čujem za tako nešto.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to je bio događaj o kome se govorilo veoma mnogo. Pretpostavljao sam da ste čuli.

MEJ:

            On je odgovorio na pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Rekli ste da ste zajedno sa 20 ljudi pokopali tela ubijenih iz Velike Kruše. Ko su ti ljudi s kojima ste vi zajedno to uradili?

SVEDOK:

            Uveče kad se to desilo čuli smo glasove dece i pomislili smo da su deca ostavljena na polju i onda smo otišli i videli smo leševe u polju u blizini u Velikoj Kruši i Rando Bravi. Bili su u užasnom stanju, bili su spaljeni, nije bilo nikoga da ih sahrani, to je bilo mojih rođaka i civila koji su ostali u Rando Bravi i Velikoj Kruši i onda smo mi svi zajedno obavili taj posao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi niste videli ko je i kako ubio te ljude?

SVEDOK:

            Znali smo ko ih je ubio. To su bile vaše trupe, vaše snage, videli smo leševe ljudi koji su ubijeni na najokrutniji način.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da je OVK snimao grobove i tela.

SVEDOK:

            Tog dana uveče mi smo slučajno u Rando Bravi sreli dva uniformisana vojnika naoružana. Oni su došli u to područje sa istom idejom da ne treba ostaviti nesahranjene leševe. Mi smo im ispričali za taj događaj i mi smo im predali ove fotografije jer smo se bojali da ih držimo kod sebe zato što smo tim fotografijama rizikovali živote celih svojih porodica. prema tome, kako smo to mogli da uradimo zbog fotografija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas to ne pitam nego jednostavno postavljam pitanje da ste vi bili u kontaktu  sa predstavnicima OVK. Do sada ste tvrdili da niste nikada imali nikakav kontakt, da nikad niste čuli za bilo kakvu aktivnost OVK. da li ste još koga sreli, razgovarali ili  imali bilo kakav kontakt sa OVK, osim ta dva koje ste sada pomenuli?

SVEDOK:

            To je bio kratak kontakt, slučajan susret. Tog dana, kada se to desilo, ali nikada se ponovo nije desilo. Kada sam se vratio iz Albanije ponovo sam ih video ali tog dana to je bio jedan vrlo kratak susret.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja sam to samo hteo da razjasnim, s obzirom na ono što ste napisali. A u Velikoj Kruši niste videli ko je i kako ubio te ljude.

SVEDOK:

            Ko ih je ubio, već sam vam rekao. To su bile vaše snage jer ovo je bio revanš, ovo je bila osveta zbog NATO-a. nakon što je bombardovanje počelo ovakve osvete od strane vojske i policije su počele jer mi smo bili bespomoćni, mi nismo imali vojsku.

Već sam vam rekao to su bile vaše snage. Jer, ovo je bila osveta zbog NATO-a. Nakon što je bombardovanje počelo ovakve osvete od strane Vojske i policije su počele jer mi smo bili bespomoćni. Mi nismo imali Vojsku, to su bile osvete nad civilnim stanovništvom, ubistva silovanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas ste tvrdili da ne govorite ništa što ste samo čuli, a za ovo o čemu govorite ste samo čuli to niste videli. Je li tako ili nije?

SVEDOK:

            Ovo su stvari koje smo doživeli, a ne čuli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitao sam vas da li ste videli ko je ubio te ljude, vi ih niste videli. Nego tvrdite da su  ih ubile, kako vi kažete, srpske snage.

 

 

MEJ:

            On je odgovorio na ovo. Gospodine Miloševiću, trebali bismo da pokušamo da danas završimo sa ovim svedokom pošto sutra ne radimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Možemo da završimo sa ovim svedokom pošto ja imam ostala pitanja vezana za žrtve na tom terenu, ali pošto je svedok odgovorio da apsolutno ništa ne zna o njima. Mislim da je besmisleno da ga pitam, pošto je odgovorio da ništa ne zna o bilo kakvim aktivnostima UČK. Takođe nemam potrebe da ga pitam.

MEJ:

            U redu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas ste rekli da ste sreli ta dva vojnika. Da li su ta dva vojnika, koja ste vi sreli, pripadali toj vojsci UČK koju vi smatrate svojom vojskom ili su pripadali nekom drugom.

MEJ:

            Ne, on se time već bavio. Gospodine Tapušković da li vi imate pitanje za ovog svedoka. Hvala. Da li ima dodatnih pitanja.

RAJNVELD:

            Samo jedno pitanje ako mogu.

            Gospodine svedoče, optuženi vas je pitao za organizovanje 6 autobusa kojima ste napustili Srbicu. Da li ste vi želeli da odete u Albaniju.

SVEDOK:

            Niko, nikada ne napušta svoju kuću dobrovoljno. To je bilo pitanje spašavanja naših porodica jer, naše bi kuće bile spaljene. Kuće su već bile spaljene počela su ubistva, isto bi se i nama desilo. Mi smo smatrali NATO našim spasom, a onda su počele da se dešavaju ove stvari.

RAJNVELD:

            Hvala.

MEJ:

            Sada je završeno vaše svedočenje i možete se povući.

SVEDOK:

            Hvala.

MEJ:

            Gospodine Rajneveld da li ćete svedoke pozivati u skladu sa ovim spiskom koji ste predložili.

RAJNEVELD:

            Da, to je naša namera. Mi imamo nameru da pozivamo svedoke prema ovom rasporedu.

MEJ:

            Dakle, možemo da se pripremimo sutra nećemo raditi zbog plenarnog sastanka sudija. Radićemo ponovo u sredu i ako sam u pravu počinjemo u 9,30.

RAJNEVELD:

            I radimo do 4 sata, je li tako?

MEJ:

            Da, radimo i posle podne, a sada ćemo prekinuti sa radom.

            Ustanite, molim vas.

 

KRAJ DANA

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest