aktuelno-m.gif (3720 bytes)

19. april 2002. g.

STENOGRAM

 

................:

..... bio je na uspostavljanju sigurnosnog okvira i na pokretanju jednog efikasnog pregovaračkog procesa što je delegacija kosovskih albanaca uvek bila spremna primeniti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Vi dakle tvrdite da tada nije glavna odluka bila da se primeni sila nad Jugoslavijom?

 

...............:

            Apsolutno, ne. Ali ja zaista ne vidim kako je ta situacija povezana sa činjenicom da je na Kosovu u to vreme došlo do eskalacije nasilja od strane srpskih snaga sigurnosti i do nastavka ubijanja civila među njima ima i dece, trudnih žena i nenaoružanih civila.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Taj sastanak je označio praktično prestanak komunikacije sa delegacijom Srbije i pripreme za Rambuje, a kasnije za rat. A kada je reč o vremenskom sledu događaju, da ili ne?

 

...............:

            Ne, vi stalno zaboravljate da ste nakon sastanka sa predsednikom Klintonom, vi osobno susreli njegovog izaslanika Hila koji je vama preneo stavove kosovske strane i kosovske delegacije, jer se kosovska delegacija sastala sa gospodinom Hilom i prenela mu njihove stavove, to je bio pregovarački proces oko kojeg smo se dogovorili i vi isto.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali nakon toga na 11 sastanaka na koje je dolazila delegacija Vlade Srbije, vi niste odgovorili niti došli da s njima razgovarate.

 

...................:

            Delegacija srpske vlade došla je kako bi sudilovala o nekim demonstrativnim sastancima i oni su to rekli urbi er orbi. Meni i Albancima. Oni nikada nisu uputili poziv delegaciji i to nema nikakve veze sa događajima koji su se odvijali u to vreme. Taj poziv delegacije sprske vlade, prema tom pozivu, su čak i neka sasvim nevažna društva sudilovati u sastanku što nikako nije predstavljalo više od malog delića kosovskog društva.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li po tim nevažnim društvima podrazumevate predstavnike ostalih nacionalnih zajednica. Samo da ili ne?

 

..............:        

            Rečeno je da je poziv upućen albancima.

 

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to što su radili Tači, Selimi, Hajradinaji i drugi u otmicamal, ubijanju vojnika, policajaca, civila, Srba i Albanaca, po vašem mišljenju predstavlja zločin ili ne?

 

...............:

            Mislim da smo o tome već jučer govorili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            A da li predstavlja zločin ili ne?

 

SUDIJA:

            Tačno je da smo o tome već govorili i nema smisla da se o tome dalje raspravlja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            A da li napad NATO na Jugoslaviju smatrate zločinom ili ne?

 

SUDIJA:

            Radi se o mišljenju i to je nešto o čemu će ovo veće odlučivati, a ne svedok.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Svedok uglavnom govori svoja mišljenja. Ne vidim zašto ne bi rekao svoje mišljenje o tome. Da li smatrate.

 

SUDIJA:

            Vi ste jedini koji od njega traži njegova mišljenja i ta mišljenja je relevantna. Vi njega možete pitati o njegovom stavu prema napadu, ali to nije ista stvar.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O tome ga i pitam. Da li smatra da je to zločin ili ne?

 

SUDIJA:          

            Ne, ne. ne radi se o tome. Ono što je on rekao uglavnom ......... možete pitati, je da su Albanci sa olakšanjem dočekali bombardovanje. Po tom iskazu ga možete pitati.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, povodom srpsko - albanskog sastanka u Minhenu koji je organizovala nemačka organizacija bertesman rekli ste ideje EU u integraciji demokratske i moderne i da bi albancima omogućile da u postojećim okvirima ostvare svoje težnje da žive zajedno. Da li pod tim da žive zajedno mislite zajedno sa albancima u Albaniji? Samo da ili ne.

 

...................:

            Ne, ja sam govorio o više nacionalnom suživotu na Kosovu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li je ideja koja je bila suština te Bertesmanove koncepcije o kojoj ste razgovarali bila u suštini nezavisno Kosovo?

 

 

..................:

            Ne, radilo se o tome da budemo u stanju ustanoviti proces. Ako taj proces bude rezultirao nezavisnošću Kosova super, ali mi smo govorili o protestu koji je pre svega trebao rezultirati normalizacijom situacije u tom času što bi onda omogućilo da se otvore pregovori o statusu Kosova.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Rekli ste da ste u tome imali podršku ministra unutrašnjih poslova sadašnjeg Dušana Mihajlovića. Da li ste imali podršku još kakvih političara srpskih aktuelnih?

 

................:

            Jesam imao podršku, međutim, rekao sam da je jedan od učesnika došao, to je bio sadašnji ministar unutrašnjih poslova Mihajlović i celo vreme, tokom celih razgovora sa gospodinom Mihajlovićem on je bio privržen traženju miroljubivog rešenja. Na tom popisu se tokom dugog vremenskog perioda nalazilo mnogo pripadnika tadašnje srpske opozicije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            U toj istoj emisiji, pomenuli ste napetosti na Kosovu su izazvane veliko-srpskim hegemonizmom. Smatrate li time da je Kosovo izvan Srbije i može li uopšte biti reči o hegemonizmu jedne države na teritoriji te iste države?

 

..................:

            Ja nikada nisam video Kosovo kao deo Srbije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            A da li se po toj logici i s tim u vezi može govoriti o veliko-španskom hegemonizmu u Baski ili veliko grčkom hegemonizmu u zapadnoj Trahiji gde žive Turci i Muslimani itd. po toj istoj logici po kojoj vi govorite.

 

SUDIJA:

            Ne, mi se ovde bavimo Kosovom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Decembra 1997 učestvovali ste u raspravi u Karnedžijevoj zadužbini u međunarodni mir u Vašingtonu između ostalog ocenili, politika ne nasilja koju na Kosovu zagovaraju Ibrahim Rugova predstavlja u suštini politiku nečinjenja. Jel tako?

 

................:

            U njegovoj interpretaciji da, čak bi bila Rugovina interpretacija miroljubive politike. To je bila politika pasivnosti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li ste pod tim podrazumevali da na KiM je potrebno početi sa politikom nasilja albanaca do kojeg je došlo posle mesec dana početkom d1998-me.?

 

 

 

 

...............:

            Mislim da sam izneo svoj stav. Što znači da miroljubivi otpor uključuje neke aktivnosti, ali nikako ne i nasilje. Ja mislim da neaktivnost dezavuira miroljubivu politiku. I dovodi kao što je do toga i došlo do slučajeva manifestacije nasilja.

 

SLOBODNA MILOŠEVIĆ:         

            Vi ste potpisnik tzv. memoranduma grupe od 23 albanska intelektualca kojima između ostalog generalnog sekretara NATO pakta, Havijera Solane, tražite međunarodnu vojnu intervenciju na Kosovu. Jeli tako ili nije?

 

.....................:

            Nije mi poznat taj dopis. Da ali moj zahtev je uvek bio eksplicitan. I to u smeru vojne intervencije kako bi se zaštitili građani Kosova.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na konferenciji Kosovo i Metohija u Atini, mislim da je bilo 27. marta 1998. rekli ste da proces raspada Jugoslavije treba da se završi odlaskom Crne Gore i Kosova, a možda i raspadom Srbije. Da li je tako ili nije?

 

....................:

            Ja ne mislim da sam rekao bilo šta o Srbiji. Ali mislim da je prirodni tok događaja u dezintegraciji socijalističke Jugoslavije nešto što bi do kraja dovelo do nezavisnosti Kosova i Crne Gore.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I pomenuli ste i rasprad Srbije, odnosno, da li je kao što vidite to plan koji se sada sprovodi uz podršku ove marionetske vlade u Beogradu. Da li znate čiji je to plan?

 

SUDIJA:          

            Mi se ne bavimo time, svedok kaže da ništa nije rekao o tome, o Srbiji.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li je Morton Abramović bio Tačijev savetnik u Rambujeu?

 

................:

            Gospodin Avramović, bio je savetnik delegacije Kosova i to na moj poziv.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to bio samo on pojedinačno ili ste imali u vidu celu tu međunarodnu grupu u kojoj se nalaze i Olbrajt i Klark, Ež Daun koji je svedočio neki dan pred vama, dakle, međunarodnu kriznu grupu koja je igrala tu ulogu. Ili njega samo pojedinačno.

 

...................:

            Gospođa Olbrajt, nikako nije mogla biti savetnik nama zato je ona bila ministar ........... poslova general Klark je zapovednik NATO-a, prema tome, niti on nije mogao biti savetnik. Gospodin Avramović je pozvan u privatnom svojstvu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznat susret Tačija i Klarka upravo za vreme konferencije u Rambujeu?

 

................:

            Ne samo gospodin Tači, nego i drugi članovi delegacije koji su došli iza redova OVK.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoćete da kažete i drugi osim Tačija su se sastali sa Klarkom u Rambujeu?

 

................:

            Oni su se sastali van Rambujea i glavni napori generala Klarka bili su usmereni prema nagovaranju tog dela delegacije da ne samo potpišu sporazum, nego i da poduzmu korake kako bi se OVK transformirala u civilni život.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Na sastanku 1997. godine u Minhenu izjavili ste da je neophodna obnova, ja vas civiram, legalnih, albanskih institucija. Da li ste smatrali da institucije KiM treba da budu samo albanske?

 

................:

            Gledano na ovaj način, mislim da nisam rekao ništa od ovoga što ste vi citirali, ja sam govorio o legalnim kosovskim institucijama na Kosovu gde su većina Albanci.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Pa po onome što se sada događa i gde je očigledno na sceni etničko čišćenje, da li smatrate da je to ideologija etničkog čišćenja i proterivanja?

 

SUDIJA:          

            Ne, ne, mi se ne bavimo tim događajima. Nas zanima iskaz svedoka o onome što se  dogodilo godine 1999 i ranije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            1999. i kasnije pretpostavljam da hoćete da kažete. Dobro, da preformulišem pitanja, a da li je to .......?

 

SUDIJA:

            Ne, ranije. Ranije, pa o tome se i radi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to ideologija na osnovu koje se sada uspostavlja najveći koncentracioni logor za Srbe u severenom delu Kosovske Mitrovice?

 

SUDIJA:          

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Dobro, rekli ste, decembra u Vašingtonu 1997. godine u Karnegijevoj zadužbini, Dejtonski mirovni sporazum otkrio je nešto perverzno u ljudskoj prirodi, on pokazuje da se pažnja može privući samo nasiljem. Čim dođe do nasilja počnu da stižu avioni puni diplomata. Zato male nasilničke grupe pokušavaju da dinamizuju situaciju i privuku međunarodnu pažnju.

 

SUDIJA:          

            Gospodine Milošević, prevodioci vas mole da sporije čitate.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li je to bilo vaše pravdanje terorizma na Kosovu?

 

.................:
            To nije bilo opravdanje za bilo šta, radilo se samo o komentaru tadašnje situacije. Činjenica je, da je konferencija u Dejtonu dovela za pregovarački sto one koji su se koristili nasiljem i da ih je nagradila stvaranjem dražve. To je bio jedan pokret koji je bio fašistički i genocidan.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da je Republika Srpska stvorena fašističkim genocidnim pokretom?

 

................:

            Republika Srpska je stvorena proterujući Muslimane i Hrvate i njihovei obitelji. Stvorena je ubijanjem žena i dece i uništavanjem celih sela. Kao što to ovaj sud sada i potvrđuje u BiH izvršen je zločin genocida.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            I smatrate da su Srbi izvršili taj zločin?

 

SUDIJA:

            To su stvari o kojima će morati odlučiti ovaj sud, a ne svedok.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            A da li su vam poznati da se vratimo na Kosovo događaji koji su povezani sa isterivanjem stotina hiljada Srba, par hiljada, najmanje 1 300 u ovom trenutku nestalih, 1 000 ubijenih, da li ste se ikada u ovom periodu javno odredili prema delovanju UČK na Kosmetu u vezi s tim?

 

...............:       

            Vi govorite o periodu nakon rata.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da, da, govorim i o tome.

 

.................:

            Moj stav bio je jasan. I ja sam se vrlo jasno izrazio i birao reči u vezi sa tom ideologijom. Svaki mentalitet koji podrazumeva ideju da se ljudi proteruju sa Kosova bilo Srbi, bilo Albanci na osnovu njihove nacionalnosti svaka ideologija tog tipa koja postoji među diverziranim grupama je ideologija koju sam ja uvek nazivao fašističkom. I uvek sam govorio da svako ko zagovara takve stvari, hjednostavno kopira Miloševićevu fašističku ideologiju.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli za Rojters 22. marta 1999. znači dva dana pre početka agresije da kosovski Albanci plaše sprske odmazde u slučaju NATO udara, odnosno mnogi kosovski Albanci se plaše da bi vazdušni napadi NATO mogli da se okrenu portiv njih i da vam je jasno da je njegova domovina suočena sa humanitarnom katastrofom koju je zapad sebi postavio kao znak za stat vojne intervencije. Prema izveštajima koji su vam poznati nikakve humanitarne katastrofe nije bile pre od počinjanja bombardovanja nego naprotiv, tekst bombardovanja koje je to proizvelo. Da li je to tačno ili ne?

 

.....................:

            Ovo je sasvim skandalozno reći da nije bilo nikakve humanitarne katastrofe pre toga. Onog trenutka kada je uspostavljena verifikaciona misija, postojalo je najmanje 250 hiljada unutrašnjih raseljenih osoba na Kosovu, ja sam to video svojim očima, ne samo u Prištini, nego diljem Kosova, video sam kako ljudi beže iz njihovih uništenih sela. I ispostavilo se da je monetarinterpretacija bila tačna, ona koju sam dao 22. marta Rojtersu, odmah nakon početka bombardovanja počela je i kaznena akcija, počela je i srpska odmazda.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Vama ništa nije poznato, juče ste rekli, o svim tim ofanzivama u kojima je naknadno čak i javno za novine i knjizi govorio Ramuš Hajradinaji o prevrtanju celog Kosova pominjući Dečane, Prilep, Drenicu, druga mesta da bi izazvao taj haos o kome vi govorite i koga prepisujete Srbima, dakle, ništa vam o tome nije poznato?

 

..................:

            Ja sam vlastitim očima video kako je sprska artiljerija bombardovala sela. Video sam ljude koji su morali se iseliti iz zapaljenih sela.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.         

            Dobro videli ste neke srpske kako kažete zločine, a ništa ne znate o ni jednom albanskom zločinu. Da li vam se to čini logično?

 

.................:

            Kao što sam već rekao jučer. Radi se o organiziranoj sili sa zapovednom strukturom koja je deo države, to su bile sprske snage. Ta organizovana sila koja je imala zapovedništvo i vertikalnu komandnu strukturu sistematski je uništavala sela.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Ta teza je.

 

.................:

            I napadala stanovništvo na Kosovu. Sa albanske strane, nije postojala država, nije postojala komandna struktura, nije postojala vertikalna komandna struktura i nisu postojali takvi komplici organizovanja sa koji bi na bilo kakav ........ način ......... stanovništvo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je sa albanske strane postojala ........... države koje su napale Jugoslaviju?

 

.......................:

            Nikad nisam čuo za nikakvu albansku terorističku organizaciju na Kosovu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Vrlo dobro. 29. marta su objavile novine da Dveton Suroji ubijen u nedelju, sećate se te vesti. Da li cenite da i ova lažna vest bila u funkciji pravdanja agresije koja je bila započeta na Jugoslaviju?

           

.................:

            Nisam pročitao taj izveštaj, jer sam se tada krio. Čuo sam ga na radiju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Vi ste izjavili septembra 1999. godine za bečki nedeljni format povodom zločina koji albanci čine nad Srbima na Kosmetu, mene je sramota da gledam kako kosmetski Albanci po prvi put u svojoj istoriji čine takve monstruozne zločine. Naš moralne vrednosti su time poražene, svi oni koji misle da će nasilje prestati čim sa Kosova budu proterani poslednji Srbi i žive u iluziji jer će se nasilje tada preneti i na Albance. Da li danas ostajete pri tim stavovima?

 

SUDIJA:

            Jeste li to rekli?

 

SVEDOK:        

            To je bilo napisano u novinama Kohaditore i to su onda primili i mnogi drugi listovi. Širom sveta. I ja neću promeniti ni jednu jedinu reč o onome što sam rekao. Ako bilo koji Albanac na bilo koji organizirani način progoni Srbina ili pripadnika neke druge nacionalnosti koji nije Albanac samo zbog njegove nacionalnosti, mislim da je to nešto jako loše za našu zajednicu. To je sramota za našu zajednicu. Ja takvu ideologiju nazivam ideologiju koja je vrlo slična ideologiji koju je Milošević sprovodio godinama u Srbiji.

 

SUDIJA:

            Vreme koje smo vam dodeli je sada isteklo i dozvoljavamo vam da postavite još jedno pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ.         

            Samo još jedno pitanje?

 

SUDIJA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Teško mi je da izaberem to jedno pitanje, ali 13. novembra u Amsterdamu u parlamentarnoj skupštini NATO rekli ste OVK danas ne postoji, jer se transformisala i da nikada nije bila teroristička organizcija, jesu li to vaše reči?

 

...............:

            Da. Ja sam smatrao OVK gerilskom organizacijom, pokretom ali je tada prošao kroz transformacijom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            A tvrdnju da će Kosovo kad-tad postati nezavisno izneli ste i za slovenački list "Delo" u aprilu 2000. godine. Mislite li da će Srbi to dopustiti?

 

....................:

            Mislim da bi to bilo u interesu Srba da zajedno izgradimo državu sa Srbima na Kosovu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li vi verujete.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            To je sve. Nećemo više raspravljati sa ovom raspravom. Gospodine Kili, gospodine Tapušković.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala časni sudija. Gospodine  Suroji ja ću se u ovom mom obraćanju vama baviti samo onim o čemu ste govorili juče i o čemu ste govorili u ovom svom iskazu koji ste dali istražiteljima u izveštaju i čini mi se da ćete sasvim sigurno biti u stanju da na pitanja odgovorite sa da ili ne.

            Vi ste u svom iskazu ranije, da li je tačno da ste 15. maja na sastanku sa Miloševićem, da vam je on tada rekao sledeće: rekao je da je policija zatražila od porodice u vezi događaja u Prekazu 5. marta, da je policija zatražila od porodice da se preda i da im je zatim dala nekoliko sati da izađu iz kompleksa porodičnih kuća. Da li vam je on tada to kazao?

SVEDOK:

            Da.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            To je bilo dakle dva meseca, odprilike dva meseca i nešto više od vremena kada se to dogodilo i kompletna javnost je na Kosovu i u Srbiji mislim da je znala određene stvari vezane za to.

 

SVEDOK:

            Istina se još nije saznala jer mi još uvek ne znamo kako je došlo do pokolja.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Mene zanima samo to da li ste znali za taj podatak koji je on izneo Slobodan Milošević da je policija zaustavila vatru u tom međusobnom okršaju i dala 3 sata svima da se predaju ili da oni posle izađu iz tog prostora. da li ste to znali?

 

SVEDOK:

            Nije bilo tako ...Ne znam da li je došlo do oružanog sukoba pre trenutka kada je počela, odnosno kada je prestala puščana vatra. Optuženi nije to rekao, on je rekao da je policija dala ultimatum od nekoliko sati njima da se predaju.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li je vama to poznato ili nije?

 

 

SVEDOK:

            Mislim da je to nešto što je rekao komandir policije odmah nakon operacije.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala. Albanci su 28. marta na Kosovu podržali izbore za kosovski parlament  u senci. Je li to tačno?

 

SVEDOK:

            Jedan deo sekcija političkog spektra da.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li je u radu tog parlamenta došlo do izražaja upravo to opredeljenje da se može ići i do odcepljenja od Srbije i Jugoslavije i do nezavisnosti. Da li je opredeljenje te skupštine bilo to?

 

SVEDOK:

            Telo koje je izabrano, ako su to bili izbori nikad se nije ni sastalo, čak ni 92. ni 93. godine ili 97, 98. To znači da ti tzv. izbori nikada nisu rezultirali u formiranju institucija.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            To sam razumeo. Ipak su se iskristalisali stavovi vezani za to osnovno opredeljenje. Samostalnost Kosova i otcepljenje od, samoopredeljenje do otcepljenja. Da li su se ti stavovi ipak iskristalisali na neki način u radu te skupštine koja istitucionalno nije postojala ali da li su ti stavovi bili saglasni ovim stavovimja o kojima ste vi govorili kada ste govorili u svoje ime.

SVEDOK:

            Postojao  je koncenzus u albanskom društvu u vezi sa tim da li treba da se sastane to telo ili ne. Velika većina Albanaca na Kosovu su želeli nezavisnot Kosova,

oni su to, imali takva opredeljenja ranije i dalje ih imaju.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Neposredno nakon tih izbora, znači posle 28. marta američki diplomata Robert Gelbart podstakao je kosovske Albance da formiraju ekipu koja će predstavljati sve glavne albanske aktere i gledišta. To ste vi kazali u svom iskazu doslovce ovako. Da li je tako?

 

SVEDOK:

            On ih je ohrabrio i pomogao.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            I na njegovu sugestiju osnovana je grupa članova G5.

 

SVEDOK:

            Ne, to je bio deo interne debate među kosovarima a gospodin Gelbard  je pomogao pri tome.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Rekli ste takođe da su članovi G5 bili odlučni zagovornici nezavisnosti i otcepljenja. Da li je to tačno da ste vi bili odlučni zagovornici nezavisnosti Kosova jer ste bili član te grupe?

 

SVEDOK:

            Da.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            I da li je bilo tačno da ste se vi zalagali samo za to da se otvori proces, a da konačni cilj mora biti nezavisnost Kosova.

 

SVEDOK:

            Naš stav je bio da se omogući otvaranje procesa u kojem se ne bi unapred procenjivala, procenjivao krajnji ishod. Iako smo mi ostali zagovarači zavisnosti naš stav je bio da pozovemo srpsku stranu da učestvuje u tom procesu, procesu jednakih koji, u kojem se ne bi nametalo krajnje rešenje, odnosno status Kosova.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ali vi ste kazali ovako: bili smo spremni da razgovaramo o vremenskom rasporedu i proceduri iako je nezavisnost i dalje bila naš cilj. Dakle, bili ste spremni da razgovarate o proceduri razgovora o kojima se može govoriti samo o nezavisnosti.

 

SVEDOK:

            Ne, to je pogrešno tumačenje. Kada se dve strane slože da pregovaraju svaka od tih strana ima svoj cilj. Naš cilj, naš vlastiti cilj bio je da ostvarimo  nezavisnost, a cilj druge strane moglo da bude nešto drugo. Mi nismo hteli da namećemo Srbima njihov cilj, niti smo na isti način hteli da oni nameću nama naš krajnji cilj. Dakle, to je bilo poštovanje obe strane.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            To je bio vaš dominantan stav. Procedura u kojoj vi želite da ostvarite nezavisnost.

 

SUDIJA:

            Relevantnost

 

GOSPODIN NAJS:

ja ću kasnije da pokrenem pitanje uloge amikusa u unakrsnom ispitivanju s obzirom na izmenjenu ulogu gospodina Miloševića i njegov pristup advokatima i slično, ali kada je reč o ovim svedocima ja zaista ne znam na koji način će nam ovaj materijal pomoći.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću u čemu je relevantnost ovog ispitivanja?

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Uvaženi sudija samo u tome što je svedok govorio isključivo na jedan veoma određen način u svom iskazu istražitelja. Ja zato molim da nam tužilaštvo omogući da imate to pred vama da vidite da ja ne pitam ništa drugo sem ono što je gospodin Suroji izjavljivao decidirano u svom iskazu, a vi ćete to lako videti ako pogledate taj iskaz. Dakle, ja samo tražim da gospodin Suroji ili potvrdi ono što je ranije rekao ili kaže da da neko svoje drugo tumačenje jer ako smo na ovom mestu gde sam bio. Evo

 

SUDIJA:

            U čemu je relavantnost to nam kažite, u čemu je relevantnost. da li je on to rekao u izjavi ili nije, u čemu je relevantnost toga?

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Evo između ostalog neka bude i to. Samo da potvrdi da je to rekao u svojoj izjavi. U svojoj izjavi koju je dao istražiteljima Tribunala. A ja ću vam reći gde se to nalazi.

 

SUDIJA:

            Ne, čini mi se da je to prilično irelevantno. Razgovaraću o tome sa svojim kolegama. Pređite na drugu temu molim vas.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja moram da se vratim, molim vas ja znam zbog  čega to pitam. ja ne bih hteo da vam oduzimam

 

SUDIJA:

            Ne gospodine Tapušković jednom kada se donese odluka vi morate da poštujete tu odluku. Pređite na drugu temu.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Neću da nastavim, ja poštujem tu odluku. Idem na drugu temu. Da li evo samo ću jedan primer da navedem iz iskaza, ja moram to da pitam ako hoću savesno da obavim ovu svoju dužnost. Kada je bio razgovor sa, pregovori 22. maja vi ste imali jedan susret sa Miloševićem kako ste rekli 15. maja i on se završio kako se završio. I imali ste samo još jedan razgovor sa delegacijom Srbije 22. maja u Prištini. Razgovori su se vodili u jednoj prostoriji. Vi ste tada kazali, vi ste kazali da ste više puta izlazili iz prostorije u kojoj su se vodili pregovori u susednuprostoriju gde je boravio gospodin Hil i sa njim razgovarali pa se vraćali u tu prostoriju. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da. Nisam pokušavao da, pokupvam da se ne vratim na ono o čemu sam  govorio već tužiocu i stražiteljima.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Samo ovo je tačno je li tako. Sledeće, juče ste kazali da su postojala očekivanja od Dejtona da će dejton raspraviti i problem Kosova pa se to nije dogodilo i kako je došlo do toga da se pređe na druge metode. Vi ste govorili i o miroljubivim metodama ranije.  Da li znate i možete da objasnite kako je došlo do toga da se ipak dođe do opcije da se izabere neki drugi metod, a ne miroljubiva opcija. Da li to možete da objasnite?

 

SVEDOK:

            Mislim da je kontekst u kojem je održan Dejton bio vezan za jednu veštačku viziju koja je stvorena, a to je da Kosovo želi da bude deo tog procesa. Veštačku viziju koja je interno stvorena na osnovu pogrešnih informacija i neuspešne političke aktivnosti. Mislim da nisam dovoljno kompetentan da objasnim kako, kad i zašto je odlučeno da se ide dalje i da se pređe na oružani pokret s obzirom na to da  sam ja ostao deo mirovnog pokreta.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ali do 95. i 96. godine nije bilo značajnih sukoba na Kosovu između policije, vojske, naroda.

 

SVEDOK:

            U tom smislu u kom vi to iznosite ne. Ali uvek je bilo ubijanja građana na Kosovu i mislim da je to dovoljno značajno. Dakle, bilo je ubijanja i izveštaja o kršenju ljudskih prava. dakle, izveštaja u kojima je rečeno da su državne naoružane snage ubijale civile, srpske snage bezbednosti, a da počinioci tih zločina nikada nisu bili kažnjeni, ni izvedeni na sud. Znači nasilje je stalno bilo prisutno.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Juče ste kazali i to sam zapisao rat na Kosovu je počeo napadom na Prekaz 5. marta 98. godine. Da li to možete da objasnite. Da li to znači da pre 5. marta apsolutno nije bilo sukoba između vojske Jugoslavije i policije s jedne strane i da li to znači da OVK pre toga nije postojala uopšte?

 

SVEDOK:

            Kako sam već jednom rekao to je bio suštinski treutak. Ja ovde ne tvrdim da je rat počeo baš tog trenutka mada simbolično govoreći jeste ali pre toga bio je masakr porodice Delija i trajalo je ubijanje civila, a sama OVK se pojavila u javnosti nekoliko meseci pre toga. Mislim da je to bilo na dan nezavisnosti 28. novembra 1997 ako se ne varam.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            A kakav je stav OVK bio uopšte prema mogućnostima da se nađe neko rešenje za koje ste se vi zalagali.

 

SVEDOK:

            Koliko ja znam OVK nije bio za rešenje za koje sam ja bio. Mislim da je OVK zagovarao rat.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            I samo me još interesuje ovo što se dogodilo u Rambujeu. S tim bih završio. Vi ste rekli ranije i moram to da ipak izvučem iz vašeg iskaza od ranije. Vi ste rekli svojim odlaskom u Rambuje albanski delegati su izričito priznali integritet Savezne Republike Jugoslavije, a isto tako da li ste stvarno priznali integritet Jugoslaviji u tom momentu ovako kako ste kazali ovde.

 

SVEDOK:

            To je bio jedan od preduslova za odlazak na pregovore u Rambuje. Ove delegacije su se složile sa nizom uputstava, a jedno od njih je bilo da se tokom pregovora i primene sporazuma ne mogu, ne može menjati teritorijalni integritet sa bez pristanka obe strane i okončanja ovog postupka.

 

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Onda je tačno ovo što piše ovde da ste kazali da ste formalno prihvatili u tom momentu samo  da bi otpočeli razgovori. Da li je  to tačno?

 

SVEDOK:

            To je bio jedan od preduslova da bi se omogućilo pojašnjenje određenih stavova. dakle, da bi se omogućio početak pregovora. dakle, da to je bio jedan od preduslova i mi smo se kao delegacija složili sa tim. Kontakt-grupa međunarodne zajednice je postavila ove preduslove.

 

OPTUŽBA:

            Tri stvari odnose se na vas i vaše lično iskustvo. Govorili ste  o tome da ste pretrpeli određene represivne mere i da se to odnosilo na hapšenje. Da li ste uhapšeni  jednom ili više puta?

 

SVEDOK:

            Hapšen sam nekoliko puta ali sam osuđen samo jednom.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste bili povređeni tokom hapšenja ili niste?

 

SVEDOK:

            Ne, nikada. Jedino sam pretrpeo povrede tokom intervencije policije za vreme mirnih demonstracija.

 

OPTUŽBA:

            Bilo je restrikcija prilikom objavljivanja vaših novina. Vi ste o tome govorili, objasnili ste sa kakvom stavrnošću se suočavaju novine, publikacije u odnosu na ono što je rekao optuženi. Možda ste rekli da su vaše novine da se time ne može dati cela slika, možete li nam reći da li su te restrikcije nametnute vašim novinama bile ograničene prirode.

 

SVEDOK:

            Bile su 3 kategorije opstrukcije slobode govora. Prvo je bilo ...suspendovanje ...i kosovske televizijske stanice. relindija nikada nije objavljena tokom tih 10 godina, a druga kategorija opstrukcija obuhvatala je kontrolu nad mrežom i štamparijama i ne samo na Kosovu već i na celoj Srbiji nezavisne novine su se suočavale sa distributivnom mrežom štamparija koje su bile u rukama države. I rezultat toga je bio u stavri ono što je izgledalo kao opstrukcija tržišta, a iza toga su bili politički motivi da se podstaknu provladini mediji, a da se obustavi štampanje opozicionih novina. Treća kategorija opstrukcije obuhvata fizičko zastrašivanje kada se radi u uslovima u kojima policija može da ubije bilo kojeg građanina i da prođe nekažnjeno. To je u stvari značilo da vi rizikujete vlastitu bezbednost obavljanjem svog posla.

 

OPTUŽBA:

            Kako ste onda vi uspeli da ostanete i da objavljujete svoje novine na način na koji to radite.

 

 

SVEDOK:

            Zato je potrebno  mnogo hrabrosti, ne moje lične hrabrosti nego i svih koji rade sa mnom. Ovo je prvi put da imamo slobodne medije i mnogi među nama su morali da podnesu mnoge žrtve da bi smo održali te medije slobodnim.

 

OPTUŽBA:

            I poslednje od pitanja. Vi ste u jednom od odgovora rekli da ste se krili  tokom bombardovanja. Zašto ste se krili i koliko dugo?

 

SVEDOK:

            Kao jedan od potpisnika sporazuma u Rambujeu i kao potpisnika Pariskog sporazuma nakon pogubljenja moga prijatelja Bajrama Keljmendija i njegova dva sina, nakon intervencije policijskih snaga u našim novinama i ubistva stražara Redžepa Ramadanija ja sam smatrao da su stvoreni uslovi apsolutne nebezbednosti za mene lično i da je bilo kakvo uzdržavanje srpskih snaga okončano i da ću biti pogubljen. Od tog dana u martu 99. godine pa sve do 13. juna 99. godine krio sam se po različitim kućama u Priptini.

 

OPTUŽBA:

            Ovim je završeno moje dodatno ispitivanje.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Suroji vi ste rekli da ste vi vlastitim očima  videli kako ljudi iz Prištine beže, kako napuštaju svoja sela ili napuštaju ovaj grad i kako srpske snage bombarduju ova sela. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, ja sam to svakodnevno viđao. Viđao sam izbeglice kako stižu u Prištinu svakog dana tokom 98. godine i u stvari video sam izbeglice koje su izbacivane iz Prištine tokom bombardovanja. Video sam artiljeriju na planini Ćićarica oko Vučitrna kako bombarduju sela i seljane i civile dok pokušavaju da beže. Ja sam bio u  oklopnom transporteru sa ambasadorom Hilom i mi smo išli prema selu u kojem se navodno, u kojem su se navodno nalazili pripadnici OVK da bismo razgovarali sa njima, da bismo ih uključili u pregovore.

 

SUDIJA MEJ:

            Kada je to bilo?

 

SVEDOK:

            To je bilo tokom 1998. godine u leto 1998. i  i to je moralo biti neko vreme u junu ili julu.

 

SUDIJA MEJ:

            Da li ste videli šta se desilo sa seljanima koji su pokušali da pobegnu.

 

SVEDOK:

            Većina je pokupšala da pobegne čim su pale prve granate i u selu koje se zove Matamale mislim, mogao sam da vidim kako se diže dim. Bio je jedan dugi, duga kolona kamiona i traktora i civila koji su bežali iz tog područja.

MEJ:

            Hvala vam što ste došli da svedočite. Sada se možete povući, ne gospodine Milošević. Izvolite ići.

 

KRAJ 26. TRAKE

 

27. TRAKA I 28. SU SPOJENE, IDU JEDNA ZA DRUGOM, NE ZNA SE GDE IM JE PRESEK

 

______________

            Hvala vam što ste došli da svedočite, sada se možete povući. Ne, gospodine Milošević. Izvolite ići.

            Gospodine Najs, moramo se pozabaviti još nekim administrativnim pitanjima. Predlažemo da danas uz pristanak prevodioca radimo malo duže od uobičajenih sat i po, do 10 i 40. Zatim ćemo imati pauzu od pola sata i zasedati nakon toga do 12 i 45. Prema tome, imamo naše prilike pola sata na raspolaganju. Administrativna pitanja koja sam spomenuo tiču se svedoka po pravilu ........ Iznesene su važni predlozi o tome, pa bismo trebali razjasniti odluke koje smo o tome doneli ranije.

            Prvo, kada je reč o uvodnim pitanjima koja će moći postavljati optužba, dozvolićemo pitanja koja se tiču starosti svedoka, zanimanja svedoka, boravišta, obitelji i drugih biografskih podataka. Dozvolićemo optužbi da da kratki sažetak sadržaja izjave koju je dao svedok i to u kratkim ...... Dakle, govorim ovde o jednom vrlo kratkom sažetku. Svrha toga je da bude isto tako, moramo jasno imati na umu da taj sažetak koji će dati optužba neće ući u dokazni materijal i o njemu se neće moći unakrsno ispitivati. Radi se samo o tome da se dade sažetak iskaza svedoka kako bi se iskaz svedoka objasnio javnosti pre nego što on bude unakrsno ispitan. Sledeća stvar, nismo bili razmotrili fascikl i izjavu Nil Rajta i saslušaćemo argumente o tome u ponedeljak. Zatim, trebamo doneti odluku i o fasciklu "Bela Crkva". Zamoliću sudiju Robinsona da kaže našu odluku.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Dokumenti u fasciklu ....... lokalitet odvijanja Bela Crkva. To su tačke optužnice 3 i 4, gde se optuženi tereti za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti i ubistvo kao korišćenje zakona ....... Tvrdi se da su, otprilike, 25. maja snage SRJ i Srbije opkolile i napale selo Bela Crkva. U tri odvojena incidenta tvrdi se, ubijen je izvesni broj osoba. U prvom incidentu 12 osoba, među njima desetoro žena i dece. U drugom incidentu 65 kosovskih Albanaca i u trećem incidentu šestorica muškaraca. Optužba je veću ..... fascikl koji sadrži 10 dokumenata koji se odnose na taj dokument. Sledi odluka u vezi sa nekima od tri dokumenata. Prvo, izjava istražitelja, tužilaštva Džona Trilića. Nakon odluke ovog veća o fasciklu ....... u predmetu Kordić, kao i odluke ovog veća o Kevinu ...... u ovom predmetu, odlučujemo da ovaj iskaz ne može biti uvršćen u dokazni materijal pa iskaz nije napravljen u vreme kada su se odigrali događaji i istražitelj prenosi svoje procene događaja donešene nakon događaja. Drugo, fotografije lica mesta. Na osnovu odluke ...... ove se fotografije prihvataju. To su fotografije mesta zločina, leševa i lokaliteta ....... Međutim, postoji potreba da se tome doda neka vrsta objašnjenja ili kratki opis. Treba, naime, objasniti na koji način su leševi povezani sa incidentom. Tužilaštvo, dakle, mora veću poslati takav dopis. Kada je reč o materijalima iz pravila 70, njihovi materijala veću do sada nisu dati, kada ti materijali budu predati donećemo odluku. Četvrto, rendenske fotografije ......... To su fotografije ozleda koje je pretrpeo ........ na osnovu odluke ........ ove se fotografije prihvataju. Isto tako, prihvataju se i fotografije žrtve pre sukoba, to je peti dokumenat. Šesti dokumenat su fotografije ozleda ......... . Sedmi predmet iz dosijea odnosno fascikla "Bela Crkva" je video-traka na kojoj se vidi mesto zločina i .... Video-traku snimio je jedan istražitelj tužilaštva u martu 2000. Prvi deo video-trake sadrži snimke sela i okoline. Uz ....... istražitelja o tome gde su bili locirani tenkovi iz Vojske Jugoslavije. Zatim, tu su lokacije nekih snajperskih incidenata, smer u kojem su ...... pobegli iz druge informacije slične vrste. Veće prihvata onaj deo video-trake uz naraciju koji se odnosi na topografiju područja, znači snimci sela i okoline. Međutuim, na osnovu odluke o dosijeu Tulisa veće ne prihvata onaj deo naracije istražitelja koji se odnose na incidente koji su predmet optužnice. On o tome ne govori u vreme u kojem su se događaji odigrali. Umesto toga on pokušava napraviti rekonstrukciju događaja za koje se tereti.... Drugi deo video-trake sadrži snimke i fotografije ubijenih, kao i snimke memorijalne ceremonije na prvu godišnjicu masakra u selu. I ovo, na osnovu odluke iz dosijea Tulisa se prihvata.

            Osmi dokumenat u dosijeu je ........ britansko forezičkog tima. Taj izveštaj ima 7 delova. Na osnovu odluke o Tulisi, svi se ovi delovi prihvataju. Veće, međutim, primećuje da bi prezentacija bila bolja i razumljivija kada bi se uspostavio sistem prema kome bi se pokojnici navedeni u dodatku identificirali i povezali sa licima za koja se u optužnici tvrdi da su izgubila život. Prema tome, od tužilaštva tražimo da dostavi takav dokumenat.

            Deveti dokumenat je vojna karta sela i mesta zločina. To se, takođe, prihvata. Konačno, rukom nacrtana karta mesta zločina, takođe se prihvata i, takođe, na osnovu smernica iz odluke o ..... Hvala.

 

OPTUŽBA:

            Mi ćemo ispoštovati sve ono što tražite. Mi ćemo, takođe, još razmotriti možda uz vaše smernice pitanje da li će sastavljanje ovakvih fascikla, ovakvih dosijea biti u skladu sa pravosudnom ekonomijom. Kao što verovatno znate, možda ćemo to raditi lokaciju po lokaciju, no u svakom slučaju još ću o tome razmisliti i, ako mi dozvolite, kasnije vam o tome nešto reći. Pre nego što gospodin Rajnerdof pozove sledećeg svedoka, odluka koju ste danas doneli o opsegu glavnog ispitivanja unutar onih pet minuta je malo različita od onog o čemu smo juče govorili, tako da će možda trebati nešto o tome objasniti i svedocima. Ukoliko se ograničimo na samo biografske stvari, možda nam neće trebati svih pet minuta. Međutim, možda će nam trebati minuta ili dve da to objasnimo svedocim koje ćemo pozvati jer mi smo te svedoke bili pripremili na osnovu jučerašnjeg dogovora da će oni sami dati sažetak a ne optužba. I pre nego što sasvim zaključimo ovog poslednjeg svedoka, jedna stvar. Sećate se da je optuženi unakrsno ispitivao u vezi sa iskazima jednog zaštićenog svedoka. Karakteristika koju je optuženi dao u ovoj izjavi nije ono što mi prihvatamo. Mi smatramo suprotno. Međutim, mislim to će taj svedok moći govoriti kada dođe na sud.

            I, konačno, još nešto o unakrsnom ispitivanju amikusa. Ja ću se time pozabaviti u pismenom podnesku, neću trošiti vreme, zato jer je vreme ovde veoma dragoceno. Međutim, želeo bih reći samo jednu stvar, naši proračuni o iskazu, o sudskom vremenu do sada da su amikusi potrošili otprilike 5% sudskog vremena na svoje ispitivanje, mi smo potrošili 40 do 45%, a optuženi 50%. To bi značilo da u godini dana koje nam je još ostalo na raspolaganju za ovo suđenje, za izvođenje dokaza optužbe, da bi trebalo eliminisati nekih 10 svedoka optužbe ukoliko amikusi nastave ispitivati o stvarima na taj način. Ja mislim da unakrsno ispitivanje od strane amnikusa trebalo bi na taj način ići u širinu samo ukoliko postoje specijalne okolnosti. Zbog raznih razloga, ja neću biti ovde između sledećeg ponedeljka i onog ponedeljka iza.

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Najs, nisam baš uspeo pratiti vašu logiku. Mi ćemo dobiti vaš pismeni podnesak, zar ne?

 

OPTUŽBA:

            Da.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Po mom mišljenju, amikusi imaju veoma važnu ulogu. I ta će uloga postati još važnija kako se ovo služenje bude razvijalo. I kad budemo raspravljali o pravnim pitanjima, pogotovo o pitanjima iz sfere međunarodnog prava. Činjenica da je veće tada omogućilo optuženom da komunicira sa dva saradnika, po mom mišljenju ni na koji način ne utiče na ulogu amnikusa. Ja osobno to ne bih prihvatio kao legitimnu osnovu za umanjenje njihovog učešća u ovom predmetu.

 

OPTUŽBA:

            Ja sam siguran da ćete vi sigurno razmotriti naše argumente, ja sam samo želeo dati nekoliko uvodnih .... a nisam želeo reći ništa o arguementima o pravnim pitanjima. Mi u ovom krivičnom gonjenju imamo jedan ogroman zadatak da sav naš materijal prezentiramo u okviru jedne godine koja nam je na raspolaganju. Zato se moramo veoma kritički postaviti prema unakrsnom ispitivanju i moram reći da ću biti kritičan prema vrednosti unakrsnog ispitivanja kakvo je do sada bilo vođeno. Ja više ne mogu sebi priuštiti da budem velikodušan sa vremenom, budući da je ono veoma ograničeno u onoj meri u kojoj je to u mojoj moći, ja se moram pobrinuti da to vreme bude na raspolaganju nama. Prema mojim proračunima, mi ćemo, ukoliko amikusi i dalje budu unakrsno ispitivali, izgubiti mnogo toga. No, u svakom slučaju ja ću to staviti na papir pa ćemo se time pozabaviti kada se vratim.

            Sledeći svedok je svedok kojeg sada moramo početi ispitivati, jer se on mora vratiti na svoj doktoralni ispit sledećeg tjedna. To je svedok, gospodin Rajnerd..... ne znam da li je on sada uspeo pripremiti svedoka.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Ja sam siguran da je uspeo pripremiti svedoka.

            Izvolite gospodine Rajnefeld.

            Samo trenutak, da gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malopre smo čuli da oni ne prihvataju konstatacije koje sam izneo iz pismene izjave zaštićenog svedoka i samo želim da konstatujem da je to zaštićeni svedok tužilaštva, da su sve konstatacije koje sam izneo u pitanjima prethodnom svedoku direktni citati iz pismene izjave zaštićenog svedoka tužilaštva, pa ne znam da li treba da shvatimo da tužilaštvo ne prihvata svoje sopstvene svedoke u onome u čemu ih je izvelo da svedoče pred vama ovde, i pred javnošću. I ne razumem da uopšte može da ne prihvata konstatacije koje je samo prezentiralo za svoje svedoke.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševeću, to ćemo sigurno razjasniti kad za to dođe vreme. Mi ćemo saslušati tog svedoka, a sada molim da idemo na sledećeg svedoka. Budući da on treba da ide.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je meni jasno u vezi sa ovim svedocima koji ne svedoče, a treba da budu ispitani odnosno koji daju pismene izjave, koje se ne zna ko im je napisao, verovatno strana preko puta, jer koliko sam ja razumeo to vaše pravilo 92-BIS, pismene izjave, dakle, svedočenja koje nije usmeno, koje nema glavno ispitivanje po vašim pravilima ne može se prihvatiti na okolnosti dela za koje terete optuženog ni na okolnosti ponašanja za koje terete optuženog. Jel to tačno, ili ja ne razumem vašu proceduru?!

 

SUDIJA:

            Vi možete pročitati to pravilo. Izjave koje se ne odnose na dela ili ponašanja optuženog se uvrštavaju kao izjave koje se odnose na optužnicu. Mi smo vama dali pravo da vi unakrsno ispitujete o tome. Vi ćete prvo čuti kratki sažetak izjave koju će dati zastupnik optužbe, ali to je samo sažetak i nakon toga možete unakrsno ispitivati. Dakle, idemo sada na to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ......  ispitivanje, samo na osnovu pismene izjave koju je neko napisao. Ili na osnovu onoga što će tužilac da ovde ispriča, ....

 

SUDIJA:

            Da, to je naša procedura.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Pozivamo Džafera Jaširija.

            Dok čekamo da svedok dođe želim postaviti jedno pitanje, da mi nešto razjasnite, čuo sam naime vašu usmenu odluku.

            Da li je vaša namera da mi damo sažetak dok je svedok već ovde ili pre nego što on dođe?

 

SUDIJA:

            Dok je svedok ovde.

 

OPTUŽBA:

            Mislim da će to morati biti usmeni sažetak, ja ništa nisam pripremio.

 

SUDIJA:

            Neka svedok pročita svečanu izjavu!

 

SVEDOK:  DžAFER JAŠARI

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

 

SUDIJA:

            Izvolite sedite.

            Izvolite gospodine Rajnefald.

 

OPTUŽBA:

            Hvala.

            Gospodine Bećiraj, 14. aprila 1999. i zatim ponovo 6. oktobra 201. sa vama su razgovarali istražitelji tužilaštva, da li je to tačno?

            Imamo li prevod?

 

SVEDOK:

            Prevod molim.

 

SUDIJA:

            Probajte ponovo.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Gospodine Bećiraj da li me čujete?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li je tačno da ste 14. aprila 1999. i 6. oktobra 2001. razgovarali sa pripadnicima tužilaštva?

 

SVEDOK:

            Ja ne dobijam prevod na albanski.

 

OPTUŽBA:

            Dobro, idemo ponovo, sad me znači možete čuti i to se prevodi.

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine, da li ste 14. oktobra 1999. i zatim ponovo 6. oktobra 2001. razgovarlai sa osobljem tužilaštva.

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Nakon toga, 29. januara 2002., dakle ove godine, da li ste u Prizrenu, pred našim predsedavajućim službenikom dobili kopiju vaše izjave na albanksom jeziku?

 

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li pročitali tu izjavu i da li ste pred predsedavajućim službenikom potvrdili da je sadržaj te izjave tačan po vašem najboljem znanju i sećanju?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude, mislim da bi sada trebalo uvrstiti i izjavu.

 

SUDIJA:

            U redu, to možete formalno napraviti, ali mi svi ovde imamo kopije te izjave.

 

OPTUŽBA:

            Molim sudskog poslužitelja da kopiju da svedoku.

 

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 103.

 

OPTUŽBA:

            Možete li nam reći da li ste oženjeni?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Koliko dece imate?

 

SVEDOK:

            Imam dvoje dece.

 

OPTUŽBA:

            U kom ste gradu živeli pre rata?

 

SVEDOK:

            U Prizrenu.

 

OPTUŽBA:

            Šta ste bili po zanimanju?

 

SVEDOK:

            Bio sam učitelj, još uvek sam učitelj.

 

 

OPTUŽBA:

            Jeste li vi bili učitelj u osnovnoj školi?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude, sada bih želeo izneti kratki sažetak izjave ovog svedoka.

 

SUDIJA:

            Izvolite.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine, ukoliko se ne slažete sa nečim što ću ja reći molim vas da nam to date do znanja.

            Prema mojih shvatanjima, gospodine, vi ste u izjavi za koju ste potvrdili da je ispravna i tačna i pripovedali okolnosti iz godine 1998. i sve do marta  1999.

 Zatim, u izjavi govorite o incidentu koji se odigrao  prve noći bombardovanja NATO-pakta 24. marta 1999. kada je bombardovana kasarna odmah izvan grada, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, sasvim tačno.

 

OPTUŽBA:

            Zatim, opisali ste dolazak izbeglica koji su dolazili već nekoliko meseci pre početka bombardovanja. Među njima bili su izbeglice iz Opštine Optoruša, čije je selo razoreno u avgustu 1998. Zatim opisujete kako je veliki broj izbeglica došao u grad Prizren, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SUDIJA:

            Ja mislim da nije potrebno da svedok komentariše, dovoljno je samo da vi to sažmete.

 

OPTUŽBA:

            U izjavi se zatim opisuje kako je lokalna policija, po prestanku bombardovanja, počelsa stvarati paniku pucajući u zrak, zatim opisuje incidente 25. i 26. marta, te opisuje dolazak drugih izbeglica i mladića, svi su oni tražili utočište. U izjavi se zatim govori o 27. martu kada je srpska policija postala agresivnija. Kao posledica toga svedok i njegova obitelj odlučili su otići u centar grada. Svedok zatim opisuje incident u kojem je pucano iz mitraljeza cele noći. Zatim opisuje incident od 28. marta kada je otišao u predgrađe Prizrena, gde je video jednu dugačku kolonu ljudi koji hodaju prema jugu u smeru Đakovice, među njima su bili starci i bolesni. On  u izjavi kaže da je video desetine hiljada izbeglica. On je isto tako primetio da su te ljude pratile mešane snage vojske, paravojske i policije. Među njima su bili regularni vojnici Vojske Jugoslavije, i to u vojnim i policijskim vozilima. Zatim opisuje kako je napustio Prizren kada je policija pucala iz automatskog oružja pokušavajući uplašiti stanovnike.

I zatim kaže da je u 5. sati ujutro policija u regularnim uniformama zakucala na njegova vrata. U to vreme je u njegovoj kući bilo otprilike 50 ljudi i rečeno im je da imaju 5 minuta da napuste kuću, inače će biti ubijeni. On opisuje kako se to dogodilo. Oni su napustili kuću i dvorište i policija im je zatim rekla kuda moraju ići. Pre nego što su napustili svoju četvrt rečeno im je da postoji jedna određena ruta i svako ko se udalji od nje biće ubijen. On inicira da se radilo o dobroj isplaniranoj akciji i zatim opisuje uniforme koje su nosile specijalne snage policije. Opisuje uvrede kojima su bili izloženi i kaže da im je rečeno da odu u Albaniju.

On zatim u izjavi kaže da im rečeno da idu preko pruge, prema zgradi "Printeksa" i da hodaju prema Albaniji. On, takođe kaže su postojali redovi policajaca i paravojnih formacija te su ih oni sprečili da idu bilo kamo drugamo osim smerom u kojem su morali ići i ispratili ih iz grada.

 Opisuje dugačak konvoj, opisuje kako su se bojali za svoje živote i nisu znali šta će im se dogoditi. Zatim opisuje više incidenata koje je primetio na putu za Žur i ono što je radila specijalna policija, tj. kako su ih stalno vređali. Po dolasku na granicu rečeno im je da predaju sve pasoše i lične karte.

I, on još zatim u izjavi kaže da je na putu primetio incident u kojem su tri zgodne devojke izvedene iz konvoja, od strane policije, policija ih je odvela u jednu kuću i u obližnje grmlje.

Zatim opisuje kako došao u Morinu, na albanskoj strani, 29. marta. Vratio se u Prizren sam, 18. juna 1999. godine.

Ovo je vrlo kratak sažetak najvažnijih delova izjave. Naravno, u izjavi stoje još mnogi drugi detalji.

Ovo je bio moj sažetak pretpostavljam da ne želite da postavljam još neka dodatne pitanja.

 

SUDIJA:

            Ne.

 

OPTUŽBA:

            Hvala.

 

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja pitam svedoka, ili tužioca?

 

SUDIJA:

            Nemojte ispitivati tužioca, to valjda znate. Ako imate pitanje za svedoka postavite ih svedoku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako da ne, nego pitao sam zato što je on u ime svedoka govorio.

 

SUDIJA:

            Već smo vam to objasnili. On je samo izneo sažetak izjave, on nije svedočio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ovo je sada praksa koju verovatno ne poznaju legalni sudovi.

            Vi ste radili kao nastavnik albanskog jezika u školi u Prizrenu?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prizren je inače grad u kome žive u velikom broju i Srbi, Albanci i Turci, uglavnom te tri nacionalne zajednice, predominantno i jedan broj Roma, je li to tako?

 

SVEDOK:

            Da, jesu, ali većina su Albanci.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ukupna većina u Prizrenu, a koliko je po vašoj, vi ste nastavnik, znači, intelektualac, znate stanje u svojoj opštini, koliki je procenat u Prizrenu bio Srba, a koji procenat Turaka?

 

SVEDOK:

            Ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa je li to išlo otprilike polovina Albanci, polovina Srbi i Turci? Ili je nešto manje od polovine  Albanaca?

 

SVEDOK:

            Više od pola, otprilike 70% su bili Albanci.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali su te tri nacionalne zajednice tamo bile dominantne, u stvari četiri, Srbi, Albanci, Turci i Romi, je li tako?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste bili u školi koja je radila na albanskom jeziku, vi ste svoje učenike učili na albanskom jeziku?

 

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

SLOBODAN MILOEŠEVIĆ:

            Da li znate za turske škole gde su turski nastavnici učili decu na turskom jeziku?

 

SVEDOK:

            Da, ima ih, ali bez obzira na to svi su radili zajedno tamo gde je bila turska zajednica, bilo je Srba, Turaka i Albanaca koji su radili u istoj školi. Ali, nakon 1992. godine došlo je do izvesne klasifikacije prema nacionalnosti tako da su Albanci radili posle podne, a nakon 2,10 do 19,30, dok su Srbi i Turci radili zajedno ujutro, do 13,00 časova. Dakle, svi smo radili u istoj školi. Ne bih rekao da su to bile odvojene škole na turskom jeziku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja upravo to i želim da vas pitam, škole dakle nisu bile odvojene, bila je odvojena nastava zbog razlike u jeziku, jel to tako ili ne?

 

SVEDOK:

            Ne, nije tako. To je bila neka vrsta diskriminacije za albansku školu, za albansku nastavu. Nama je uskraćeno pravo na škole nakon 1992. godine i uskraćeno nam je pravo da koristimo sve obrazovne izvore. Mi smo izbačeni iz kancelarija. Nismo mogli da uđemo u kancelariju sekretara, nismo mogli da koristimo školsku biblioteku iako većina nas smo bili Albanci. Ta podela nije bila zbog jezika već je to bilo pitanje diskriminacije. To je ono što ja mislim.

 

SLOBODAN  MILOŠEVIĆ:

            Dobro, to je meni jasno kako kvalifikujete, ali da li su albanska deca mogla da idu u srpska odelenja i da uče npr. školu na srpskom? Ako su želeli njihovi roditelji ili ako su ta deca želela?

 

SVEDOK:

            Da li bi ste ponovili pitanje, molim vas? Nisam ga shvatio!

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je

 

SVEDOK:

            Ne nije bilo takvih slučajeva, nisam čuo za takve slučajeve u kojima bi albanski učenici pogađali 0nastavu sa Srbima. Od 1992. godine došlo je do podele, nama je uskraćeno to pravo, i samo u osnovnim školama su imali to ograničeno pravo na školovanje, a u srednjim školama i na nivou Univerziteta ove institucije su bile potpuno zatvorene za Albance.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, dobro, pošto ste vi nastavnik i o tome govorite, da li vi znate da je u Prizrenu, koliko je đaka u Prizrenu učilo na albanskom jeziku, u Prizrenskom okrugu?

 

SVEDOK:

            Ja sam govorio o Prizrenu, ali nikada nisam radio u školskoj administraciji tako da nisam kompetentan za to područje. Ono što ja znam je moja škola. Na albanskom jeziku 1998. godine, dakle, do 12. marta kada smo obustavili nastavu zbog opasnosti u školi "Emin Duraku" bilo je 1.270 učenika.  Ujutro su nastavu pohađali Srbi i Turci, i tu je bilo 472 odnosno 478, 479 učenika, to se sve nalazi u dokumentaciji škole u kojoj sam ja radio i to se može proveriti.

 

SLOBODAN MOLOŠEVIĆ:

            Dakle, vaša se škola zvala po albanskom narodnom heroju Emiru Duraku.

 

SVEDOK:

            Da.

            U njoj, po onome što sad kažete u njoj su učili Srbi, Turci, kažete blizu 500, 47 i nekoliko, jel tako, prema tome da li bi mogli da mi objasnite zašto u svojoj izjavi kažete da su vas grdili. Direktor škole je bio Albanac, jel tako?

 

SVEDOK:

            Prvo, želim da odgovorim na vaše prvo pitanje, čini mi se da su ovde dva pitanja.

            Mi smo školu zvali "Emin Duraku", a Srbi nakon 1992. godine su skinuli to ime škole i školu su zvali "Obradović", to je postalo novo ime škole, za Srbe, i stavljena je ta tabla sa imenom za školu i to je bila diskriminacija.

Direktor škole, mi smo imali Albanca, kao direktora, i sekretar i direktor Albanac, svi smo radili zajedno sa nastavnicima u istoj prostoriji. Međutim, postojao je srpski direktor i sekretar i svako od njih je imao na raspolaganje kancelarije kao i nastavnici i takođe su oni imali na raspolaganju biblioteku koju mi nismo mogli da koristimo. Dakle, sve je bilo u rukama i na raspolaganjeu direktora Srbina.

 

SUDIJA MEJ:

            Sada ćemo napraviti pauzu, gospodine Bećiraj, vi ste i dalje u toku vašeg svedočenja, napravićemo pauzu od pola sata, molim vas da se ovde vratite, a imajte na umu da tokom pauze ne razgovarate nisakim, uključujući i predstavnike tužilaštva.

            Dakle, pauza na pola sata.

            Ustanite molim.

 

SUDIJA:

            Izvolite sedite.

            Izvolite gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, konstatovali smo da je oko 1.200 đaka na albanskom jeziku išlo u vašu školu. I, negde 470 srpskih i turskih đaka. Da li vam je poznat podatak da je upravo u vašem, znači prizrenskom okrugu ukupno 37.974 đaka pogađalo nastavu na albanskom, kod vas je bilo samo 1.200. Ali, u celom vašem okrugu je bilo 37.974, da li znate taj podatak?

 

SVEDOK:

            Mislim da bi mi draže bilo da bi pitnja bila kraća

 

SUDIJA MEJ:

            Da li je vama poznato da je u vašem okrugu 37.000 učenika koji su pohađali nastavu na albanskom? Ako to ne znate, recite da ne znate.

 

SVEDOK:

            Ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Podaci govore da je bilo 37.974, a na srpskom 9.690.

 

SUDIJA MEJ:

            Svedok ne zna, prema tome nema svrhe da nastavljamo sa ovim pitanjem.

 

SLOBODAN MOLOŠEVIĆ:

            Dobro, svedok zna da je u njegovoj školi bilo 1.200 đaka na albanskom jeziku, što je vrlo bitno jer su mnogi tvrdili da deca na albanskom jeziku nisu mogla da se školuju.

 

SUDIJA MEJ:

            To je komentar. Brže ćemo napredovati ako bi ste se uzdržali od komentara.

            Da, gospodine Bećiraj, izvolite.

 

SVEDOK:

            Hteo sam da dodam da optuženi pokušava da se opravda, a ja sam i dalje sasvim uveren da nakon 1992. je došlo do potpune diskriminacije. 1991. ja sam bio vodio visokog obrazovanja na Kosovu i to je bilo prvi put da smo mi pokušali da osnujemo Pedagošku akademiju u Prizrenu,  međutim srpske snage nam to nisu dozvolile i mi smo protestvovali. Oni su nas izbacili, to se desilo 1992. godine i sa srednjim školama i osnovnim školama. Srednje škole su potpuno zatvorene, dok su osnovne škole radile pod veoma teškim uslovima.

            To je sve što znam i sve je to istina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, istina je da je u vašoj školi 1.200 đaka pohađalo na albanskom jeziku, što ste sami potvrdili, a drugo da su i srednje škole radile, takođe na albanskom jeziku i na turskom jeziku i na srpskom. Da li je to, takođe tačno ili nije?

 

SVEDOK:

            Nije tačno, jer albanske škole, kao što sam već ranije rekao često su radile u privtnim prostorijama. Ja sam i kao učenik pohađao škole u privatnim kućama, a isto tako sam nastavio da radim kao nastavnik pod represijom u odsustvu elementarnih prava koje sam trebao da imam. Mi nismo imali pravo da koristimo ceo taj objekat 7 sati, dok su Srbi i Turci koristili taj objekat sve vreme, a mi smo mogli koristiti samo 5 ipo sati, zar to nije diskriminacija?! Zar to nije uskraćivanje ljudskih prava prema međunarodnim konvencijama po kojima bi svi ljudi i svi učenici trebali da uživaju ista prava?!

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Bećiraj, jasno je ovo što ste rekli.

            Gospodine Miloševiću, potrošili smo četvrtinu vašeg vremena za ... pitanja, ne znam koliko će vam to pomoći pošto se još nismo dodirnuli događaja iz 1999. godine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne razumem zašto vi meni ograničavate pravo da ispitujem svedoka?!

 

SUDIJA:

            Mi smo to ograničili iz razloga koji smo naveli i savetujemo vam da pređete na relevantna pitanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, da li smatrate ovu činjenicu da su išli u školu 1.200 đaka u njegovoj konkretnoj izjavi što se tvdi da je to nerelevantna činjenica, s obzirom na tvrdnje da Albanci nisu mogli da idu u škole, i da nisu mogli da se školuju na svom jeziku?

 

SUDIJA:

            Potrošiste četvrt svog vremena na ovo konkrento pitanje, da li ima drugih pitanja koje želite da postavite, drugih tema?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom da su u Prizrenu živeli Albanci, Srbi i Turci, da li se može konstatovali da su ti odnosi među njima bili normalni i da se život u Prizrenu odvijao u uslovima međusobne tolerancije i bez nekih incidenata?

 

SVEDOK:

            Nije bilo nikakve koegzistencije. Nakon 1990. godine bilo je normalne koegzistencije, do 1990, ali posle toga nije bilo normalne koegzistencije kako vi to tvrdite. Bilo je mnogo incidenata ali ja nisam kompetentan da o tome govorim pred uvaženim sudijama, ima drugih koji mogu o tome da svedoče, ljudi koji su eksperti o kosovskom pitanjeu, a sve što ja mogu da kažem izjavio sam u svojoj izjavi i tokom mog svedočenja da sam ja bio raseljen primenom nasilja i da sam bio izložen diskriminaciji u području obrazovanja, i to je sve istina. To je ono što sam ja rekao u svojoj izjavi i ja stojim kod toga.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja vas molim da odgovarate na moja pitanjea, pošto kao što vidite vi ovde ne dajete ponovo izjavu koju ste dali.

            Rekli ste da su kod vas u kući bili, pomenuli ste osam izbeglica, iz sela Opteruša. Da li su vama ti vaši vođaci ili prijatelji iz sela Opteruša nešto rekli otome kako su u tom njihovom selu Opteruša, iz koga su kod vas došli izvršeni zločini nad Srbima, da li su vam pomenuli otmicu Vesne Božanić, Mladena Božanića, Nemanje Božanića, Nebojše Božanića, Novice i Tihomira

 

SUDIJA MEJ:

            Nema potrebe da čitate naglas taj spisak!

 

SVEDOK:

            Pre svega, dozvolite da kažem, da porodica koja je došla iz Opteruše nije mi poznata, .... mene znali, oni su pokucali na moja vrata i tražili sklonište. Ja sam uradio ono što sam mogao da urdim u tim okolnostima. Ja sam im ponudio mogućnost da tu ostanu.

U razgovorima s njima oni su mi ispričali da su pobegli pred borbama u Grahovcu, ili kod Grahovca, pobegli do nekih drugih sela koja su bila malo udaljenija, i onda su se posle izvesnog vremena, posle nekoliko dana u svoje selo i videli da su im kuće spaljene i nakon toga su ponovo krenuli u pravcu Prizrena.

A, ovo što ste vi rekli o Srbima koji su ubijeni ja nemam informacije o tome, treba da pitate ljude koji dolaze iz toga područja, meni to nije poznato.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao jer su ti ljudi upravo bili iz to područja a vi ste svkako razgovarali, dakle mogli ste samo da odgovorite ne, ako ne znate. Dakle, ništa vam nisu govorili o otmicama.

 

SVEDOK:

            Ne, ništa mi nisu rekli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pomenuli ste bombardovanje NATO, već na početku svoje izjave, da li znate šta je bombardovano?

 

SVEDOK:

            Da, to dobro znam! Položaji koje je držala srpska vojska bili su bombardovani.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi tvrdite da sam Prizren nije bombardovan, osim kasarne?

 

 

 

SVEDOK:

            Da, 24. marta 1999. godine, u 8,00 sati, počeo je prvi napad na Prizren, i NATO  bombe su pogodile vojnu kasardnu srpske vojske. Narednih dana pogođen je predajnik jer se smatralo da je centar komunikacije sa Radarima. To je ono što sam čuo, a nije mi poznato nikakvo drugo bombardovanje. Verovatno nakon što smo mi bili prisiljeni da odemo moguće da su još neka mesta bombardona, ali ja ništa ne znam o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ni naknadno ništa niste saznali o bombardovanju Prizrena, ništa vam nije poznato o tome.

 

SVEDOK:

            Ne, ne znam!

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste se plašili kad je počelo bombardovanje?

 

SVEDOK:

            On onoga što sam čuo od drugih ljudi, i članova moje porodice, NATO bombardovanje je bila nada, mi se nismo bojali NATO bombardovanja, bili smo sigurni da NATO neće napasti civile. Ono čega smo se mi bojali bile su srpske paravojne snage i policija jer smo čuli šta se desilo drugih selima i gradovima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, da li vi tvrdite da u bombardovanju NATO nije bilo civilnih žrtava?

 

SVEDOK:

            Moguće je da je bilo slučajeva u kojima su poginuli civili, ja sam siguran da je to bilo slučajno. Čuo sam, nisam lično video srpske snage su se, kako sam čuo, izmešale sa civilnim stanovništvom i u tim prilikama moguće je da su civili, takođe pretrpeli žrtve.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, da li su vam poznata bombardovanja albanskih civila?

 

SVEDOK:

            Kao što sam već rekao moguće je, međutim, narod Kosova to nije smatrao gađanjem albanskog naroda, ciljanjem albanskog naroda, nego su to bili slučajni događaji i to je moglo da se desi onda kada su se srpske snage, srpska policija i vojska izmešali sa civilnim stanovništvom, i onda je civilno stanovništvo moglo da pretrpi žrtve. Ali ja nemam informaciju o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nemate informaciju.

            Naredne večeri rekli ste da je u vašu kuću došlo 12 mladića, ko su bili ti mladići?

 

SVEDOK:

            Drugih 12 živelo je u istoj četvrdi, oni su se uplašili i došli su s nama provesti noć, zato jer su se  bojali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, to su bili samo mladići, nisu bili ni žene, ni deca, ni starci, ni porodice, nego samo 12 mladića. Da li su to možda bili pripadnici UČK?

 

SVEDOK:

            Ne, nikako! Ti mladići ostali su tamo kako bi zaštitili svoje porodice. Porodice su zbog strahova pobegle i vi verovatno veoma dobro znate da u Prizrenu nije bilo nikakvih snaga OVK. Mi smo bili opkoljeni sa svih strana. Sasvim je apsurdno misliti da je OVK bila tamo. Tamo je možda bilo civila, ali ja ne znam za bilo kakav incident u Prizrenu u kojem bi učestvovale OVK i srpske snage.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da su mladići kod vas da bi zaštitili svoje porodice,  porodice nisu bile s njima, oni su bili bez svojih porodica u skloništu kod vas.

 

SVEDOK:

            Ne, ne da bi zaštitili porodice, oni su ostali u Prizrenu kako bi zaštitili svoje kuće. Njihove porodice su otišle prema centru grada, misleći da će tamo biti sigurnije, to je ono što sam rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda je prevedeno pogrešno, jer ste rekli po prevodu da su zaštitili svoje porodice. Oni su samo prespavali, dakle, i narednog jutra otišli?

 

SVEDOK:

            Da, među njima je bilo ne samo mladića nego i staraca. Starijih ljudi koji su živeli u toj četvrti. I ja sam sto posto uveren u ono što sam rekao u mom iskazu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste se vratili u svoju kuću?

 

SVEDOK:

            Nije bilo nikakvog pokušaja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nikakvog pokušaja, šta, nisam čuo?!

 

SVEDOK:

            Rekao sam, da su starci i mladići došli da zajedno provedu noć zato jer su se bojali, nije bilo nikakvih drugih aktivnosti onoga našta vi aludirate. I kad je reč o vojnoj aktivnosti u Prizrenu, vojnoj aktivnosti OVK u prizrenu, toga uopšte tamo nie bilo, za razliku od onoga što vi tvrdite. I, vi pokušavate reći nešto suprotno od onoga što ja govorim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam u vezi sa onim što ste vi napisali u svojoj izjavi, jer vi ste u izjavi precizirali - došlo 12 mladića, a sada tome dodajete da su došli i starci itd. čega u vešoj izjavi nema. Dakle, kad govorite istinu, u ovome što ste napisali

 

SUDIJA:

            Da li je to značajno ili ne o tome će odlučiti sudsko veće.  Meni se čini da imate još dosta toga što bi trebalo obraditi, zato bi bolje bilo da idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je te večeri, kad ste se opet vratili kući, da su došla dvojica komšija i da su vam rekli da odete jer će to biti bezbednije. U kom smislu bezbednije, šta su vam rekli oni?

 

SVEDOK:

            Ostala su tri ili četiri kućanstva, kad smo začuli pucnje započela je panika u toj četvrti, tamo je bilo dosta dece, male dece, pa smo odučili da je bolje da odemo prema centru grada. Mislili smo da ćemo tamo biti sigurniji. Jer, srpske policijske snage bile su smeštene u zgradi "Progresa".

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz ovoga što kažete, upravo dok ste išli prema centru grada, u toku tog vašeg puta ka centru grada, došlo je, kako vi ovde tvrdite do ponovnog bombardovanja, a onda je jedna osoba otvorila vrata svog dvorišta i rekla nam da uđemo u kuću jer će to biti bezbednije. Dakle, to se desilo u toku bombardovanja po ovoj vašoj izjavi.

 

SVEDOK:

            To je tačno. Međutim, još uvek tu postoje neke razlike u odnosu na ono što ste vi rekli. Mi nismo krenuli prema centru, išli smo sporednim ulicama, zato jer smo imali rođake blizu centra. I negde oko osam sati, ako se ne varam, napadnuta je kasarna srpske vojske i u toj sporednoj ulici gde smo se mi nalazili neko je otvorio vrata pa smo se razdvojili u dve grupe i tako smo proveli noć.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali jasno je da se to desilo upravo u toku bombardovanja i da su vas pozvali da uđete unutra da bude bezbednije, da li je logično i da li je jasno da je to bilo zato što je bilo u toku bombardovanje ili ne?

 

KRAJ 27.I 28. TRAKE

 

POČETAK 29. TRAKE:

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali jasno je da se to desilo upravo u toku bombardovanja i da su vas pozvali da uđete unutra da bude bezbednije, da li je logično i da li je jasno da je to bilo zato što je bilo u toku bombardovanje ili ne.

 

.........:

            Ne. U tom trenutku, nakon što je započelo bombardovanje NATO pakta, začula se pucnjava. Ti su pucnjevi dolazili iz smera srpske kasarne. Mi ne znamo ko je pucao zato jer je to bilo na izvesnoj udaljenosti, i mi smo kada smo ušli u kuću mogli videti metke kako pogađaju zidove i pločice, to je bila jednokatnica i plašili smo se pucnjeva a ne bombardiranja NATO-a.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste se plašili isključivo od pucnjave sa zemlje, a bombe koje su padale iz vazduha za vas nisu predstavljale nikakvu opasnost. Da li to tvrdite?

 

.........:

            To je tačno. Jer NATO nije napadao civile. Mi se nismo bojali NATO-a, to vam pokušavam reći.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da to razumem, to vi tvrdite a nije vam ni poznato da je NATO napadao civile, jel tako?

 

sudija :

            To je argumentativno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rezultat te pucnjave iz onoga što vi kažete, smetala vam je da spavate pucnjava iz mitraljeza je trajala celu noć, i nismo mogli uopšte da spavamo od te pucnjave.

 

........:

            to je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A onda ste otišli do jednog rođaka, porodice izbeglica koje su boravili kod vas, prizrenski deo Prizrena, i tamo proveli naredna dva dana.

 

.......:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda se kaže, dok ste boravili tamo, velikom broju mladića, koji je skakao sa traktora omogućavali da se sklone, opet govorite isključivo o mladićima, ne ni o izbeglicama porodicama, starcima itd. već samo o mladićima, jer to tako?

 

........:

            To je tačno. Jer mnoge porodice prolazile su tom cestom, to je bio jedan konvoj, koji se uputio u pravcu Albanije. Oni su čuli da srpska policija na cesti zaustavlja mladiće i zato su se zaustavili i ostali u toj četvrti. Bojali su se i sišli su sa traktora i ostali tamo u Prizrenu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vaša porodica se ipak vratila nakon par dana kući. Jel tako?

            Jer ste smatrali da je tamo ipak bezbednije.

 

........:

            Ne to nije tačno. Ako se ne varam, moja obitelj i ja napustili smo kuću 24.marta 1999.godine. Žene sa decom smo smestili kod jedne obitelji koju smo poznavali u samom gradu, a 26.-og imajući u vidu situaciju     koja je vladala u gradu, smatrali smo da će biti najbolje da se razdvojimo. Otišli smo po žene i navečer smo napustili kuću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kuću ste napustili na zahtev vlasnika kuće ili ste sami odlučili da kuću napustite?

            Da li je to od vas zahtevao vlasnik kuće da napustite kuću ili ste sami odlučili da kuću napustite?

 

.........:

            Mi smo i sami bili u toj kuću. Govorim o 26.martu. Kada smo napustili moju kuću, to je bila naša kuća. Ne 28.-og. 28.marta negde oko pola pet, pet, bio je Bajram, ako se dobro sećam, neko je rekao danas je blagdan i negde oko pola pet, pet, serviska policija pokucala je na vrata i dala nam 5 minuta da odemo u Albaniju. Svako ko ostane biće ustreljen, rekli su nam. Prema tome imali smo i izbor. Bilo da odemo u Albaniju bilo da pustimo da nas ubiju. I zato smo otišli u Albaniju. Tamo su nas uputili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu to vama rekli policajci da vas ubiju ako ne odete, ako nenapustite kuću?

 

.......:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde u izjavi kažete da vam je to rekao vlasnik kuće a ne policajci. Da vam je to vlasnik kuće rekao da su to njemu rekli policajci. Odnosno, da vam je vlasnik kuće rekao da morate da napustite kuću za 5 minuta.

 

.......:

            Da tačno. Nisu to rekli meni osobno, rekli su to glavi domaćinstva, a mi smo svi bili u istoj poziciji. Vlasnik kuće bio je Ibra Inćolaku, on je znao srpski i on je izašao da razgovara sa policajcima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ali vi to niste čuli. Vi ste čuli od vlasnika kuće da morate za 5 minuta da napustite kuću jer su navodno to njemu rekli policajci. To je ono što vi tvrdite u svojoj izjavi.

 

.......:

            Ja sam bio blizu vrata. Blizu ulaznih vrata. I čuo sam razgovor. Čuo sam razgovor. Nisam čuo sadržaj razgovora, to mi je onda rekao kuće domaćin.

 

Sudija:

            U engleskoj verziji izjave stoji da je policija došla na vrata, da je vlasnik otišao otvoriti vrata, nekoliko minuta kasnije se vratio, policija mu rekla da prenese poruku nama i poruka je glasila da imamo 5 minuta da izađemo iz kuće ili će oni sve pobiti. To stoji u njegovoj izjavi.

 

svedok:

            Da tako se to i dogodilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja o tome upravo i govorim. Njih je to obavestio vlasnik kuće a ne policajci.

 

Sudija:

            Mi smo čuli šta on kaže o tome. On kaže da je policija razgovarala sa vlasnikom i da mu je rekla da prenese poruku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa to je čuo od vlasnika. Nije čuo on. To ne piše.

 

Sudija:

            Da to je i rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Šta je ovo sa ovim detetom koje je majka stavila pod kofere koje nije mogla da nađe pa ste ga naknadno pronašli, kakve to ima veze sa nekim postupkom ovoga što vi nazivate srpske snage?

 

svedok:

            Nisam rekao da su to radile srpske snage. Bilo je to zbog brzine našeg odlaska. Otišli smo na brzinu. I zato je to dete završilo pod koferom i mi smo ga spasili i pošli cestom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odnosno, proizilazi da je majka zaboravila gde je ostavila dete i ništa drugo.

 

Sudija:

            To je sasvim jasno u izjavi. Ono što se dogodilo jasno je opisano u izjavi a osim toga još to svedok objasnio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi dalje govorite o agresivnom ponašanju srpskih snaga, međutim, nikoga niko nije koliko iz vaše izjave ovde stoji, ni povredio, jedino što tvrdite to je da su vam upućivali grube reči. Da li je to tako?

 

svedok:

            bili smo u opasnosti i nismo znali šta će nam se dogoditi. Oni su nam pokazivali da će nam prerezati vratove, oni su nas vređali, nismo znali kuda da idemo. Nismo znali šta će nam se dogoditi, izbacili su nas iz naših vlastitih kuća, iz naše vlastite imovine. Međunardno pravo je da imate svoj dom, u kojem živite, to je bilo naše pravo. Mi nismo želeli otići u Albaniju. Nismo to učinili svojom vlastitom slobodnom voljom. Nama je naređeno da tamo odemo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko vam je naredio da tamo odete?

 

Sudija:

            Rečeno je da niko nije povređen toga dana od strane srpskih snaga. Da li je to tačno?

 

 

 

odgovor:

            To je tačno. Moja obitelj je pošteđena, niko nije ranjen. Prošli smo granicu bez ikakvih ozleda ili bez ijednog gubitka života. To je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada ste se posle vratili našli ste svoju kuću neoštećenu.

 

svedok:

            Da, sve je bilo u redu, sve je bilo netaknuto, ništa nije bilo oštećeno. No, niže dole, u istoj četvrti neke kuće su oštećene

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja vas pitam za vas.

svedok:

            a mnoge kuće u našem delu bile su netaknute.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, iz činjenica koje ste vi izneli vi ste svedoci dva bombardovanja Prizrena i istovremeno velikog napuštanja Prizrena od strane čitavih kolona ljudi. Da li je tačno da kad se povežu ta bombardovanja i uobičajna slika bekstva ljudi u tim okolnostima da je bekstvo ljudi bilo povezano sa bombardovanjima da između toga postoji uzročno posledična veza koja je očigledna, da li je to tačno ili ne?

 

svedok:

            Čuo sam ljude koji su pobegli iz Velike Kruše, Landavice, Pirana i pravi razlog zato što su mi oni rekli je teror srpskih snaga, to je teror pred kojim smo mi bežali. To je bio plan, prethodno smišljen plan i mi smo bežali pred tim terorom u smeru Albanije. Ja ne verujem da su ljudi bežali iz bilo kog drugog razloga. Niko to nije rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja shvatam da niko nije rekao, nego govorim samo o činjenicama o kojima vi svedočite. Prvo bombardovanje, drugo bombardovanje, panika i bekstvo preko granice, za koje ste malo čas pre 2 minuta rekli, da vas niko nije fizički, na bilo kakav način maltretirao i da ste sasvim...

 

Sudija:

            Rekao je da su pobegli pred terorom srpskih snaga. To je njegov iskaz.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se terorom može smatrati nešto u čemu niko nije povređen, u čemu niko nije maltretiran, da li vi to smatrate terorom?

 

svedok:

            Teror se odvijao u drugim selima. U okolini Prizrena. A nas su izbacili silom i to je oblik terora. Nama je uskraćeno pravo da živimo u našim vlastitim kućama kao što sam već rekao. Nas su odveli silom.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako su vas to izbacili silom? Da li vas je neko fizički izbacio iz kuća ili se sve svodi na to šta vam je preneo vlasnik kuće?

 

svedok:

            To su bile pretnje. To su bile pretnje. Cela Pulčinska ulica bila je prepuna lokalnih meštana, stanovnika, svi su oni bili prisiljeni da odu, to je nasilje. <

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li mislite da su bar delimično ti stanovnici bežali od bombardovanja.

 

svedok:

            Ne, ne delimično. Konvoj je bio tako dug. Bio je duži nego što to možete zamisliti bio je beskrajan.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li je vama logično da budu takva masovna bombardovanja da stanovništvo beži i da vi tvrdite da ne beže od bombardovanja nego zato što im je reko komšija da mora da idu?

 

Sudija:

            Nisam shvatio pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorim o činjenicama koje je svedok naveo. Govori o bombardovanjima, o dva bombardovanja, to su slike koje se vide, dakle, jedno bombardovanje, drugo bombardovanje i masa civila koja beži.

 

Sudija:

            Gospodine Miloševiću, vi, vama se ne pričaju odgori koje vam on daje, ali njegovi su odgovori sasvim jasni. On tvrdi da nije bilo zbog bombardovanja nema smisla da se sada o tome i dalje raspravljate. Njegov iskaz je njegov iskaz.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa čak se i ti njegovi iskazi u dve stvari razlikuju ali ja neću da se na tome zadržavam. Prvi i drugi koji je dao jer se drugi više poklapa sa šemom koju ova lažna tužba pravi o nekakvim navodnim deportacijama. I jednostavno svi svedoci po istoj šemi daju odgovore i potpuno zanemaruju grupne materijalne činjenice, kao što je bombardovanje...

 

Sudija:

            Imate manje od 10 minuta na raspolaganju, ako imate neka važna pitanja, postavite ih.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi tvrdite da bombardovanje nije u Prizrenu izazvalo nikakvu paniku niti bilo razlog da bilo ko napusti Prizren?

 

 

 

svedok:

            Već sam rekao. Snage NATO pakta mi smo shvatali kao jedinu mogućnost, jedinu nadu da se spasimo iz tog terora. To sam rekao. Svi ljudi imali su tu nadu za budućnost.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate koliko je Srba pobeglo iz Prizrena zbog bombardovanja?

 

svedok:

            Ne znam. Ne znam o tome ništa. Ali mislim da su Srbi pobegli iz Prizrena, jer su strahovali od onoga što su sami učinili u Prizrenu. Naravno, među njima je moglo biti i nedužnih ljudi, ali ja smatram da su oni otišli iz straha zbog onoga što su ranije uradili. Mi njih nismo poterali. Ne znam. Ne znam da je bilo ko silom isterao Srbe iz Prizrena.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim sada o vremenu o kome vi svedočite, dakle, vi svedočite o početku rata. Svedočite o bombardovanju i svedočite o napuštanju Prizrena. Vi tvrdite da ste Prizren napustili, zato što su vam Srbi upućivali pretnje?

 

SUDIJA:

            Već smo prošli kroz sve to, nema potrebe ponovo govoriti. Gospodine, da li znate nešto o tome da su Srbi otišli iz Prizrena i o tome zašto su otišli? Da li imate neko znanje iz prve ruke?

 

ODGOVOR:

            Časni sude, mislite li nakon rata? Ja ne znam šta je bilo za vreme rata. Ja ne znam ništa o tome da su Srbi bežali tokom rata.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            A da li je u vreme kad ste vi napuštali Prizren bilo takođe napuštanja Prizrena od strane srpskih civila zbog masovnog bombardovanja kome je bio izložen Prizren?

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, prestanite govoriti ono što je u protivrečju. Čuli ste iskaz ovog svedoka. Čuli ste ga jasno i glasno. On je rekao da je pobegao iz strana pred terorom. Nema nikakvog smisla da stalno ponavljate vašu vlastitu verziju, bićete kada za to dođe vreme izvoditi svoje dokaze i mi ćemo te dokaze saslušati. Ovo je čisti gubitak vremena da vi to stalno ponavljate.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Ja ne govorim ni o kakvom ponavljanju, nego govorim o tome da svedok svedoči kako je pod terorom napustio Prizeren, on i hiljade drugih ljudi, a pri tome, niko nikoga nije ni dodirnuo, maltretirao ili bilo kakav način ugrozio fizičku bezbednost. Ja samo o tome govorim. I zato smatram ovu.

 

SUDIJA:          

            Nema svrhe. Nema svrhe da nastavljate sa time komentar. Ako želite nešto drugo da iznesete pred ovog svedoka, to možete da učinite u narednih 5 minuta, inače, ovo je unakrsno ispitivanje pri kraju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            A da li vam je poznato pošto ste iz Prizrena, pošto ste dakle nastavnik u školi. Da li vam je poznato koliko je ubistava u rejonu Prizrena izvršila UČK do početka bombardovanja, dakle do početka rata, do dana kada ste vi napustili Prizren.

 

svedok:

            Ne, nije bilo ubistava u Prizrenu. Nije bilo ubistava koje bi počitila UČK niti je bilo operacija UČK u Prizrenu. Ja nisam ništa o tome video, tome slično video, a kada je reč o regionu, nemam saznanje o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli, to je u neposrednoj okolini Prizrena i kad neko pogine, to se čuje u celom gradu, o tome pišu novine, radio, štampa, itd. kad je ubijen vojnik Srđan Simonović u oktobru 1998. godine. Da li ste čuli za taj događaj?

 

svedok:

            Ne, jer je bilo tako mnogo ubistava da je bilo nemoguće zapamtiti takve stvari. Ja sam se više bavio svojom profesiom. A u to vreme sam studirao u Prištini tako da ništa ne znam o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je oktobar 1998. godine, bili ste znači student u Prištini u to vreme? Niste bili u Prizrenu?

 

svedok:

            Bio sam u Prizrenu, ali sam se pripremao za ispite i u isto vreme sam posle podne radio u školi, nisam imao mnogo slobodnog vremena.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se možda sećate ubistva vojnika Vladimira Markovića, 17. marta 1999. znači nedelju dana pred početak agresije NATO?

 

svedok:

            Časni sude, ne znam.

 

SUDIJA MEJ:   

            Ako ne znate, recite da ne znate.

 

svedok:

            Ne, ne znam.

 

SUDIJA MEJ:

            Vreme je isteklo, svedok ništa ne zna o tim pitanjima i ne može vam pomoći oko toga, potrošili smo mnogo vremena. Gospodine Tapušković, da li vi imate pitanja? Dodatna pitanja?

 

GOSPODIN RE....:

            Ne, hvala časni sude.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Bećiroji, hvala vam što ste došli u međunarodni sud, sada je završeno vaše svedočenje i možete ići.

 

svedok:

            Hvala vam lepo.

 

GOSPODIN NAJS:

            Pre nego što dođe sledeći svedok, možda bi bilo adekvatno da bar jednom svima koji žele da shvate kako funkcioniše ovaj proces da stavimo dokument, koji je dokument o kojem govorimo. Kada govorimo o atestu za uzimanje ovih izjava.

 

 

SUDIJA MEJ:

            Da.

 

GOSPODIN NAJS:

            Molim da ............ ............ ..........  na grafoskop tako da svi mogu da vide. Ja ću to ukratko objasniti. Kada se uzima izjava prema pravilu 92-des, od strane predsedavajućeg sudije u ovom slučaju se izjava uzela na teritoriji, na Kosovu, onda se donosi ovakav jedan formular u kom se kaže da osoba koja je predsedavajući službenik ima pravo, ima ovlaštenje da u skladu sa pravilnikom o postupku i dokazima u odričnom mestu uzme ovakvu izjavu i onda se identifikuje osoba i ime, datum rođenja, broj pasoša zatim, mesto boravka, molim malo niže stranicu poslužitelja, onda službenik ide dalje i objašnjava priloženu izjavu, odnosno deklaraciju od datum taj i taj koju je potpisao potpisani i tu se navodi ime svedoka koji je identifikovao dokument i onda službenik ide dalje, objašnjava da je svedok dobio verziju izjave na jeziku koji razume da je gore pomenuti svedok obavešten na jeziku koji razume od strane predsedavajućeg službenika, da ako sadržaj izjave ne odgovara onome čega se svedok seća, ili kako on veruje da je dao izjavu, onda to treba da bude predmet punog svedočenja koje treba da usledi. Zatim, da svedok dobija tekst pravila 91. Zatim, da gore pomenuti svedok izjavljuje da sadržaj pisane izjave je tačan u skladu sa njegovim znanjem i uverenjem, da nikakav pritisak nije izvršen na svedoka i da on dobrovoljno potpisuje određenu deklaraciju. Onda se upiše prisustvo sledećih osoba koje su prisutne. Zatim sledeći dokument je deklaracija predsedavajućeg službenika koji je obavio ovaj razgovor i sada, sledeći dokument je engleski, prevod na engleski deklaracije koju potpišu ove izjave, ovi svedoci u ovom slučaju na albanskom jeziku, ali slične deklaracije potšisali svi svedoci koji podležu pravilu 92-bis. Kada govorim o potpisivanju ovakve izjave, to je uvek izjava na jeziku svedoka, to je deklaracija u kojoj se navodi ime, prezime, mesto i datum rođenja, identitet. Zatim, ide dalje, i kaže svedok potvrđuje u prisustvu predsedavajućeg službenika, njegovo ime da je sadržaj pisane izjave uzete pa datum. I priložene deklaracije tačan prema njegovom najboljem zadnjem sećanju.

Dalje se kaže da svedok takođe, dobija kopiju pravila 91 pravilnika međunarodnog suda o postupku i dokazima, na jeziku koji razume i da svedok shvata da može da bude izložen zahtevu da da puno svedočenje ukoliko se, ukoliko sadržaj izjave nije istinit. I tačan. I tu je onda datum, kad je to urađeno, gde i ovo je standardni oblik ovog dokumenta, naravno, mi ne možemo da čitamo i svatimo smisao tog dokumenta kada je na jeziku svedoka. Recimo, u slučaju ...... svedoka to je albanski svedok, ali smo hteli da znamo, da znate šta se nalazi u toj izjavi koja se uzima u skladu sa pravilom 92-bis.

 

SUDIJA KVON:

            Da bi to ušlo u zapisnik, možete li nam reći šta mislite pod tim kada kažete, predsedavajući službenik.

 

GOSPODIN NAJS:

            Predsedavajući službenik je službenik koji postavlja sekretarijat međunarodnog suda, to nije službenik tužilaštva, to nije osoba koju postavlja veće, već treći stub međunarodnog suda, a to je sekretarijat i taj službenik obavlja svoj posao na, kao nezavisan službenik.

 

SUDIJA KVON:

            Hvala lepo.

 

GOSPODIN NAJS:

            Sledeći svedok koji pozivamo je Bešit Salihi. Koliko sam shvatio dogovoreno je između tužilaštva i sekretarijata na koji način se dokumenti trebaju uložiti, a kada je reč o ....... u svakom slučaju članovi veća mogu da koriste kartu koja se nalazi na stranici 10 dokaznog predmeta K-22.

 

KRAJ 29. TRAKE

 

POČETAK 30. TRAKE

 

SUDIJA KVON:

            Hvala lepo.

 

GOSPODIN NAJS:

            Sledeći svedok kojeg pozivamo je Bešit Salihi.    Sledeći svedok koji pozivamo je Bešit Salihni. Koliko sam shvatio dogovoreno je između tužilaštva i sekretarijata na koji način se dokumenti trebaju uložiti, a kada je reč o ....... u svakom slučaju članovi veća mogu da koriste kartu koja se nalazi na stranici 10 dokaznog predmeta K-22. Sa ovog svedoka bi se deklaracija, odnosno zakletva bi se morala pročitati. Neko iz prevodilačke kabine bi morao da pročita stečenu izjavu ovom svedoku.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Da, molim da svedok priđe. Molim vas ostanite stajati neko vreme, molim da se svečana izjava stavi na grafoskop. Gospodine Salihi ovu izjavu će vam prevodioc pročitati, molim vas, samo sledite prevodioca i ponavljajte ono šta prevodilac kaže. Da molim da prevodilac pročita izjavu.

 

svedok:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

 

SUDIJA MEJ:

            Hvala lepo. Izvolite sesti.

 

svedok:

            Hvala.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas recite veću vaše puno ime i prezime.

 

ODGOVOR:

            Rešit Salihi iz sela Selin, opština Orahovac.

 

PITANjE:

            Ja imam, ja ću sažeti izjavu ovog svedoka, postaviću mu nekoliko pitanja, ali ne u vezi sa ovom rezimeom. Uizjavi ovog svedoka se vidi da on živi u selu Seline, da 24. marta 1999. godine u svom selu je prepoznao jedinici Vojske Jugoslavije koje opkoljavaju selo i granatiraju selo. Šema je bila sledeća, vojnici su granatirali selo, granatiranje bi prestalo, ušle bi pešadijske trupe i onda je taj proces trajao neko vreme do 9 sati i tokom tok postupka paljene su kuće uključujući i Džamiju. Svedok je jasno video vojnike kako podmeću vatru u kućama. Kuće su pljačkane, vojnici su pljačkali kuće, a vozilima su odvodili opljačkanu robu. Ono što nisu mogli odneti, uništavali su.

            Oko podneva tog dana većina ljudi je napustila selo, ali svedok je ostao tamo zajedno sa svojim bratom Bajramom i drugim članovima porodice, ne samo sa Bajramom, svi ostali članovi porodice su otišli, pobegli u šumu. Oko tri sata je video grupu Srba kako se približavaju tom imanju i ulaze u komšijske kuće, susedne kuće i pale ih. Čuo je vatru iz automatskog oružja u području njegovog imanja i video je kako su pogodili i usmrtili njegovog brata, čuo je pucnjavu i sa svog vlastitog imanja gde se on krio i čuo je muške glasove na srpskom. On je uspeo da pobegne do šume, tamo je stigao oko 09:30. Sledećeg jutra, grupa oko 40 policajaca je stigla, on može da opiše njihove uniforme i oružje, počeli su da pucaju u vazduh, njegova procena je da je tamo bilo oko 10 hiljada ljudi. Policajci su podelili grupu, odvojile su žene i decu od muškaraca, počeo je pretres sam svedok je predao oko 5 hiljada nemačkih maraka, njegova kćerka je predala zlatnu ogrlicu i 6 hiljada nemačkih maraka koje su njoj ranije date na čuvanje, svi su morali da predaju svoje isprave, jer i bili su upozoreni ako odbiju da predaju takva dokumenta da će biti ustreljeni.

            Dvadesetdvogodišnji muškarac Agim Ramadani je skinut do gola i ubijen sa tri metka ispaljena u njegovu glavu. Zatim, izjava ide dalje, govori se kako su prikupljene isprave, kako je napravljena gomila od tih dokumenata i zapaljena. Svi su, svima je naređeno da se postroje sa rukama iza glave, a onda su bili prisiljeni da se vrate kroz selo, da pešače i to sa puškama uperenim u njih pri čemu su ih tukli i udarali nogama i kundacima pušaka. Žene i deca su bili na početku kolone. U selu su predati drugoj policiji, a onda suizmeđu Velike i Male Kruše bili strpani, koja je na putu na Prizrenu bili strpani u kamione koji su ih odvezli u pravcu Albanije udaljenost u blizini mesta .......... su im nadirali da siđu sa kamiona i onda su morali da pešače oko 6 kilometara do Albanije.

Svedok u izjavi navodi da nije nikada bio član OVK i da se na kraju vratio svojoj kući i da je otkrio da je kuća opljačkana.

Dakle, ovo je bio rezime te izjave, gospodine Salihi, samo tri pitanja za vas. U kom selu ste rođeni.

 

odgovor:

U selu Celine.

 

pitanje:

            Da li ste celi život živeli u tom selu?

 

odgovor:

Celi život i takođe u tom selu su živeli moji otac i deca.

 

pitanje:

            Šta ste po zanimanju?

 

odgovor:

Poljoprivrednik, obrađivao sam svoju zemlju.

 

pitanje:

            Da li ste vi dali izjavu predstavniku tužilaštva ovog međunarodnog suda?

 

odgovor:

Jesam u Tirani kad su nas tamo poslali, ali ja nisam znao kuda ćemo ići. Kad su nas tamo poslali, ja sam dao izjavu u Tirani.

 

pitanje:

            30. januara ove godine da li ste se pojavili pred imenovanim službenikom međunarodnog suda u selu Selin i pročitana vam je vaša izjava?

 

odgovor:

            Da.

 

 

pitanje:

            Da li je to izjava koja vam je pročitana bila tačna?

 

odgovor:

            Da bila je tačna.

 

pitanje:

            Ta je izjava uvedena na odgovarajući način, ne znam da li treba sada dati broj dokaznog predmeta ili kasnije?

 

PREDSEDNIK SEKRETARIJATA:

            To je dokazni predmet 104, dokazni predmet tužilaštva.

 

GOSPODIN NAJS:

            Gospodine Salihi, ja ću vam za kasnije postaviti još neka pitanja.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Milošević, izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U svojoj izjavi napisali ste da ste do 24. marta, kada je počela agresija NATO živeli normalno. Je li tako?

 

svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, do tog vremena nije bilo nikakvih incidenata ili nečega što bi narušavalo normalan život u vašem selu, da li je to tako?

 

svedok:

            Ništa se nije dešavalo u selu Celine sve do 25. marta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi znate svoju okolinu, sami ste malo čas rekli da ste živeli od rođenja tamo?

 

svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U selima u okolini Velika Kruša, Bela Crkva, Samodraža, Studenčane, Zoćište i u drugim selima orahovačke opštine u vašoj okolini nije bilo stacioniranih snaga vojske i policije. Jel to tako?

 

svedok:

            Rekao sam u svojoj izjavi da su došli 25. ništa više ne mogu da kažem o periodu 28. marta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam ovo do kada ste bili tamo, ne tražim od vas da odgovarate na pitanje pošto ste napustili selo. Govorim do tada. Da li je tako ili nije?

 

svedok:

            Ne mogu dati nikakav odgovor o selima oko mog sela, ja mogu da govorim samo o selu Celine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ste, pretpostavljam poznavali ljude iz susednih sela i znali za događaje u susednim selima? Da ili ne? Da li je tako?

 

svedok:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li išta znate, da li vam je bilo šta poznato o aktivnostima UČK u tim selima, a kad kažem u tim selima mislim na Malu Krušu, Pirane, Medvecu, Samodraža, Studenčane, Zoćište i kidnapovanje građana srpske nacionalnosti opštine Orahovac. Da li vam je sve to poznato?

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Milošević, vi zbunjujete svedoka ako budete postavljali tako dugačka pitanja. Pitanje je bilo: da li vam j epoznato bilo kakva aktivnosti OVK u okolnim selima, a ako vam nije poznato recite da ne znate gospodine Selihi.

 

svedok:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je bilo poznato da je štab terorističke organizacije bio u selu Mališevo? Mislim za taj vaš kraj.

 

svedok:

            Ne znam ništa o tome, mene je samo interesovao moj posao i moja porodica. To je jedino zašta sam se ja brinuo. Nije me interesovalo gde je OVK, gde nije OVK ja sam samo znao i video da OVK nije u selu Celine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to znači da nikada niste ni sreli, ni videli ni jednog pripadnika OVK?

 

svedok:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste ih videli?

 

svedok:

            Ne, mislio sam nisam ih video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da idemo dalje po vašoj izjavi, dakle, 25. marta to je prvi dan posle početka agresije, posle početka bombardovanja, rekli ste da ste rano ustali da počnete svoje redovne poslove koje svakodnevno obavljate?

 

 

svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U koliko vi sati redovno ustajete?

 

svedok:

            Kod kuće, gde? Ustajem oko 5, 6 sati ujutru, kad uobičajeno ustajemo ujutru.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste tog jutra ustali ranije ili ste ustali uobičajeno između 5 i 6?

 

svedok:

            Uobičajeno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad je znači to uobičajeno? Rekli ste sad 5 ili 6? Da li u 5 ili u 6 ili između 5 i 6?

 

svedok:

            Ne mogu reći precizno kada sam ustao. Da li sam ustao u 5 ili 6, ne mogu to tačno reći.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa od prilike. Jer u martu u to vreme još je bio mrak i u 6, a ne samo u 5. Kad ste ustali na primer?

 

svedok:

            Kada sam ustao, mora da je bilo 6 sati, jer kada sam ustao selo Celine je već bilo opkoljeno, policija i tenkovi su tokom noći opkolili selo i onda je policija i vojska počela da puca i onda je celog tog dana su ulazili u selo i oni koji su uspeli da izađu iz svojih kuća uspeli su da pobegnu, a ostali su pobijeno, to je bilo 25.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, samo vi odgovarajte na moja pitanja, a ja kad vas to budem pitao vi ćete lako da odgovorite. Dakle, vi ste rekli da ste ustali oko 6 sati, a u izjavi.

 

svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u izjavi kažete, da, a u izjavi piše da ste u 5 ujutru videli jedinice koje su počele da granatiraju selo.

 

svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako ste mogli da vidite jedinice u 5 ujutru ako ste ustali u 6?

 

 

 

SUDIJA MEJ:

            Vi ste postavili nekoliko pitanja u vezi sa vremenom, on se potrudio koliko god je mogao, pomozite nam kod sledećeg. Kada ste ustali, da li se videlo ili nije? Da li je bio dan ili nije?

 

odgovor:

            Da. Bio je dan.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            6 sati 25. marta ste dakle ustali, a u izjavi kažete da ste u 5 sati videli jedinice koje su počele da granatiraju selo?

 

SUDIJA MEJ:

            On se već time bavio. Šta je vaše sledeće pitanje?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ja skrećem pažnju na ovu činjenicu da su mu službenici tužilaštva napisali izjavu što je očigledno iz ovoga što čovek govori.

 

SUDIJA MEJ:

            Vi ste postavili ogroman broj pitanja pokušavajući da zbunite svedoka, po mojoj proceni i to nije bilo od koristi, a sada pokušavate da to smatrate kao lošom tačkom u ovoj izjavi.

 

GOSPODIN NAJS:

            Časni sude, ovo nije prvi put da optuženi iznosi ovakve tvrdnje u vezi sa ponašanjem istražitelja u međunarodnom sudu, ja sam do sada ćutao, međutim, on treba da zna da niko ne može da ima privilegiju da ponavlja takve optužbe, ja smatram svojom privilegijom da radim sa grupom međunarodnih istražitelja na ovom sudu i mislim da ako on nastavi sa ovakvim optužbama, onda bi to tgrebalo da dovede kraju ovakvom svedočenju.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Vi ste iznosili komentare optužbe, ja sam vas čuo kako iznosite te komentare u više navrata. Imao sam nameru da vas upozorim da je to potpuno nedolično i neprilično. Vi ne možete bacati takve tvrdnje o optužbi, a da to ne poduprete dokazima. U pravnom sistemu odakle ja dolazim ovakvo ponašanje se tretira izuzetno ozbiljno. Vi ste to već učinili ranije jednom danas i vi to više ne smete ponoviti. Ja vam to moram dati jasno do znanja. Tužilaštvo je ured ovoga suda i ja ovde vas takođe tretiram kao ured suda. Nemojte bacati ljagu na karakter i integritet tužilaštva osim ako nemate dokaze da to poduprete, to je jako ozbiljna stvar.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Robinson, molim vas da mi objasnite jednu stvar. Da li smatrate bitnim da u unakrsnom ispitivanju svedoka proverim činjenice koje su napisane u njegovoj izjavi i uporedim ih sa njegovim odgovorima iz unakrsnog ispitivanja?

 

SUDIJA ROBINSON:

            Da, vi imate potpuno odrešene ruke da to učinite. Međutim, to morate raditi bez bacanja neutemeljenih izjava integritetu i karakteru tima optužbe. Ako vi imate dokaze koje mogu baciti sumnju na integritet optužbe, onda vi te dokaze možete izneti. Ali jednostavno pričati kao što vi to radite je potpuno neprihvatljivo ovome sudu i mi to nećemo prihatiti. Vi možete preispitati istinitost izjava svedoka, ali to morate učiniti bez da bacate ljagu na karakter tima optužbe. To je ono što sam vam jasno želio dati do znanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja samo upoređivanjem činjenica koje su napisane sa činjenicama koje su izgovorene dodate činjenici da je reč o pismenoj izjavi koju svedok s obzirom da je nepismen nije mogao lično ni da pročita, samo spajam te tri činjenice i ukazujem na moju pretpostavku, a vaše je da cenite da li je ta pretpostavka osnovana, a lično ne spadam u ljude koji žele da bilo koga vređaju, naprotiv ovde činjenice samo nekoga mogu da povrede, a ne bilo kakva namera. Mislim da su potrebe i želje da bilo ko bude vređan prilično niske pobude i ja se nikada takvim pobudama nisam rukovodio u svom životu.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Da zahvalni smo vam na tom razjašnjenju, sada molim nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Opisali ste metod koji je upotrebljavala Vojska Jugoslavije, vi govorite znači o vojsci, ja ću to pročitati, na žalost pošto nemam izjavu svedoka na srpskom moraću da je pročitam na engleskom pa ću čitati polako radi prevođenja na srpski jezik.

Metoda koja je korišćena bila je sledeća: Vojska Jugoslavije granatirala bi selo neko vreme. Zatim bi granatiranje na neko vreme prestalo. Tokom tog vremena, srpske strane na terenu, ušle bi u selo. Kada bi se oni povukli granatiranje bi se onda nastavilo opet za neko vreme. Nakon toga bi došlo do još jednog ulaska kopnenih snaga. I ta akcija nastavila se veći deo dana na ovakav način.

Koliko puta ovo ste opisali da, dakle, prvo vojska granatira selo, pa prestane da granatira selo? Jel tako?

 

svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda uđu pešice u selo, kolik ose onda zadržae u selu?

 

svedok:

            Kad su ušli u selo, ostali su tamo celi dan. Spalili su i opljačkali kuće, to znamo, nakon toga primetili smo da dolaze i odlaze. Napustili smo našu kuću jer smo videli kako dolazi pešadija i policija i kako gore kuće. Oni su bili od prilike 30-40 metara daleko.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas ne pitam to, to je ono što vi tvrdite kasnije.

 

svedok:

            Ja sam se nalazio sa mojim bratom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sad pitam samo za ovo što sam pročitao. Dakle, molim vas, pažljivo me saslušajte, vi ste tvrdili da vojska prvo granatira selo, pa onda uđe pešice u selo, posle toga se povuče iz sela, pa opet granatira selo,pa opet uđe pešice u selo, pa se opet povuče iz sela, pa opet granatira selo, jer kažete celog dana su granatirali selo, posle granatiranja ulazili, povlačili se, pa opet granatirali itd. Koliko puta se to desilo, jer kažete da je to bio metod koji je upotrebljen ceo dan, koliko puta su ulazili, izlazili i koliko puta granatirali?

 

svedok:

            Oni su radili šta su hteli, oni su bombardovali, pa su napravili pauzu došli, zatim otišli, radili su ono što su hteli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, samo mi ovde razgovaramo molim vas, budite vrlo pažljivi pošto mi ovde utvrđujemo činjenice, vi tvrdite da su granatirali pa su ušli, pa su izašli, pa su opet granatirali, pa su opet ušli, pa su opet izašli.

 

SUDIJA:

            Nemojte ponavljati pitanje, jer nikavo nas to neće dovesti. Gospodine Salihi, možete li reći, koliko su puta toga dana snage ušle u selo?

 

svedok:

            Teško mi vam je objasniti sve što sam video. Ali ako mi dozvolite da vam tačno kažem, to ću i učiniti. .......

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je trajalo prvo granatiranje sela o kome vi govorite?

 

svedok:

            Ne mogu tačno reći, bilo je to sat vremena, pa su onda počeli nakon još sat vremena i nakon još sat vremena su ponovo počeli. Pa su se onda ponovo vratili u selo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko su puta tako, to su obično po sat vremena granatirali selo? Koliko su puta po taj jedan sat granatirali selo?

 

svedok:

            Ne mogu tačno reći koliko puta. Granatiranje se nastavilo, ali ja nisam u stanju da kažem koliko puta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kolika je bila pauza, vi kažete granatiranje je trajalo 1 sat, pa su onda oni ušli fizički ušli u selo, koliko su se dugo zadržali u načelu pre nego što su se povukli pre sledećeg granatiranja od jedan sat koje kažete da je usledilo?

 

svedok:

            Ne mogu tačno reći, možda nekih pola sata, 20 minuta, bilo šta između 10 minuta i sat vremena. Ne mogu vam to tačno reći.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A onda su ponovo sat granatirali selo, pa ponovo ušli u selo?

 

svedok:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi ustanovili neki razlog ili da li ste imali neko mišljenje o tome zašto oni ako granatiraju u selo pa uđu u selo posle toga izlaze iz sela da bi ga opet granatirali, šta smatrate da je bio razlog takvom jednom ponašanju?

 

svedok:

            Oni znaju. Mi ne znamo. Oni su tamo došli napravili što su hteli napraviti, mi ne znamo zašto su to napravili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bilo, pošto su počeli da granatiraju selo, da li je bilo stanovnika u selu, ili ste svi već pobegli odmah?

 

svedok:

            U to vreme oni svi nisu mogli otići, oni koji su ostali bili su izmasakrirani i ubijeni, oni koji su mogli otišli su, a oni koji nisu mogli nisu i bili su ubijeni.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi niste ovde napisali ništa o tome da su vojnici išli po selu i ubijali, to ne postoji u vašojizjavi.

 

SUDIJA:

            To ćemo proveriti, sada moramo završiti sa radom za danas.

 

..............:

            Sudija je isključio mikrofon.

 

SUDIJA:

            Jeste li vi nešto želeli reći?

 

svedok:

            Ja imam mnogo toga za reći. Ja nisam došao ovamo da lažem, ja sam došao ovamo da kažem šta nas je zadesilo. Ako mi dozvolite, ja bih mogao i dalje govoriti.

 

SUDIJA:

            Bojim se da ću vas morati zamoliti da se vratite ovamo u ponedeljak ujutru ako bi završili svoj iskaz isto tako molim vas, da imate na umu da sve do tada sa nikime ne razgovarate o vašem svedočenju, sve dok se vaše svedočenje ne završi. To se odnosi i na pripadnike tima optužbe.

Sada se sednica prekida nastaviće se u ponedeljak ujutru, a da u 9 sati. Dakle, molim vas lepo da se ovamo vratite u ponedeljak u 9 sati ujutru.

 

svedok:

            Da, pa zato sam i došao, došao sam svedočiti o onome što mi se dogodilo.

 

SUDIJA:

            Hvala. Molim ustanite.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest