aktuelno-m.gif (3720 bytes)

POČETAK OSAMNAESTOG DANA - 12.03.2002.

STENOGRAM

 

 

SUDIJA:

            Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju ...

            Izvolite sesti.

            Sledi Odluka Veća u vezi prihvatljivosti izjava u skladu sa pravilom 92 ... Mi smo razmotrili zahtev Tužilaštva dakle, zahtev da se usvoje 23 izjave u skladu sa pravilom 92 u principu mi ćemo prihvatiti te izjave ali pod dva uslova.

            Prvi uslov, zbog kumulativne prirode dokaza i činjenice da će se time dodatno povećati veliki broj svedoka tužilaštva koje je tužilaštvo predložilo da pozove u ovom predmetu i imajući na umu potrebu za brzim suđenjem  tužilaštvo će moći da predoči izjave 4 svedoka po opštini uključujući i .. vođe svedoke dakle one koji su već svedočili. Tužilaštvo će odabrati koje izjave u skladu sa pravilom 92. žele da se uvrste i to za te opštine  u onim dakle slučajevima gde se predlaže više od 4 svedoka.

            Drugi uslov, je sledeći budući da pretresno veće smatra da su ponuđeni dokaza i u vezi sa važnim pitanjima u ovom predmetu svedoci će izjave budu prihvaćene će morati da se pojave radi unakrsnog ispitivanja, a u svakom slučaju dakle za svakog svedoka tužilaštvo će moći da postavi nekoliko uvodnih pitanja.

            Pismeno obrazloženje ove odluke će uskoro biti dostavljeno.

            Takođe ćemo razmotriti sve potrebne promene u rasporedu kako bi se izvođenje dokaza tužilaštva završilo u predviđenom roku, a takođe ćemo razmotriti i zahteve da se poveća broj svedoka naravno ukoliko se pridodaju valjani razlozi za to.

            Gospodine Rajneveld, upravo smo dobili rezime izjave jednog svedoka izlgeda da će ponovo doći do promene u redosledu svedoka.

Tužilaštvo:

            Pa ne koliko je meni poznato. Mi smo pre neki dan dostavili poslednji spisak svedoka i možda se desilo sledeće koliko sam ja shvatio kada završimo sa gospodinom Lokom, onda ćemo pozvati sledećeg svedoka Bac... e sad u zavisnosti kolko bude trajalo njegovo svedočenje mi smo nameravali da sutra pozovemo profesora Bola. Ukoliko bude ostalo malo vremena na raspolaganju danas recimo, pred kraj dana možda bismo pozvali sledečeg svedoka. No, to je samo zbog zabrinutosti svedoka koju je on izrazio vezano za dobijanje prevoda izveštaja na BHS  pa smo u tom smislu hteli da pomognemo. No, teško je predvideti da li ćemo uopšte stići dotle. No, to je jedan od mogućnosti ukoliko ranije završimo i pretpostavljam da će se veće složiti s tim. A sada predlažem da nastavimo sa gospodinom Lokuom.

Sudija MEJ:

            Molim da se uvede svedok.

PITANjE:

            Gospodine Loku, juče pre nego što smo završili sa radom ako se dobro sećam ja sam vas pitao da li ste se po povratku iz Makedonije vratili u vaše selo Kotlinu. Ja mislim da ste vi rekli, da ste se vratili i takođe ste nam rekli da je vaše selo bilo uništeno. Da li je ovo sažetak onoga što ste nam vi juče rekli.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Gospodine ja mislim da sam vas u jednom trenutku pitao da li ste sa sobom ovde u Hag doneli neke fotografije. Ja ću vam sada pokazati uvećane kopije tih fotografija. Kako bi veće znalo moja namera je da predočim prve tri fotografije.

Predsednik Sekretarijata: dokaz tužilaštva broj 56, gospodine Rajneveled hvala. U stvari prvo bih zamolio poslužitelja da fotografiju stavi na grafoskop. Izgleda da imamo problem sa grafoskopom budući da se fotografija ne vidi na monitoru. Evo izgleda da je sad u redu. Gospodine da li je to fotografija koju ste vi doneli sa sobom.

ODGOVOR:

            Da, ovu fotografiju sam ja doneo.

PITANjE:

            Šta se vidi na ovoj fotografiji.

Sudija MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću izvolite.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ovu fotografiju uvažene sudije dobili smo ranije već ... u dokumentima koje smo dobili pre nekoliko meseci. Te fotografije smo dobili već ranije ja zato ne razumem u čemu je sada ovde problem da li ih je gospodin koji svedoči doneo. Te fotografije mi imamo već nekoliko meseci.

Sudija MEJ:

            Neka svedok opiše fotografije.

Tužilaštvo:

            Hvala vam.

            Gospodine šta se vidi na ovoj fotografiji.

ODGOVOR:

            Ovo je fotografija spaljene škole u kojoj sam ja nekad radio. Kada smo se vratili iz Makedonije mi smo raskričili taj deo, a ovo je fotografija spaljene uništene škole.

PITANjE:

            A to je u Kotlini zar ne.

ODGOVOR:

            Da, da u Kotlini.

PITANjE:

            Sada bih vam pokazao još jednu fotografiju. Molim poslužitelja za pomoć da podeli ove fotografije kako bismo uštedeli na vremenu.  Molim da se prva fotografija stavi na grafoskop i da se pokaže svedoku.

SVEDOK:

            U redu, da evo vidim fotografiju.

PITANjE.

            Da li je to fotografija koju ste vi  doneli sa sobom a koju smo mi uvećali znači, uvećanu kopiju.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Da li možete da nam kažete šta se nalazi na ovoj konkretno fotografiji.

TAPUŠKOVIĆ: Sudija Mej:

Sudija MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću koji je prigovor. Prigovor je da su to fotografije uvažene sudije koje već postoje ne vidim kakvo je to sad objašenje da ih je danas  doneo svedok. To su fotografije koje smo dobili pre više meseci. Da li je to nesporno.

Sudija MEJ.

            Moguće da ste vi to dobili međutim, sudije nisu dobile te fotografije mi ne znamo šta predstavljaju te fotografije i treba dozvoliti svedoku da objasni te fotografije. Brže ćemo raditi ukoliko se ne bude prekidalo.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ne razumem šta to znači da je te fotografije danas doneo svedok. To je nejasno, a ja to pitam zbog nekih stvari koje ću kasnije predočavati. To je nejasno.

SudijaMEJ:

            Možete da postavite to pitanje u unakrsnom ispitivanju.

Tužilaštvo. Hvala vam. Gospodine šta se vidi na ovoj fotografiji.

ODGOVOR:

            Na ovoj fotografiji se vide meštani kako se vraćaju nakon što su bili proterani u Makedoniju. Vide se dakle tu seljani na okupu a ispred njih su kovčezi koji su kasnije sahranjeni. To je bila sahrana onih ljudi koji su bili masakrirani a čija tela je eks... međunarodnih sud. Dakle, tu su pripremljeni za sahranu.

PITANjE:

            A zgrada u pozadini odmah iza ljudi, koja je to zgrada.

ODGOVOR:

            Iza ljudi se vidi kuća Bakija Kučija to je kuća na dva sprata, vide s dva ulaza sa puta s jedne strane je radnja, a s druge strane je stambeni prostor kuće. Ovu kuću od škole deli put. Škola se nalazi s druge strane puta.

PITANjE.

            Da li je i ova kuća uništena tokom onih događaja koje ste opisivali juče.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Molim da sad pogledate i 3 fotografiju, u stvari oprostite možda nam treba broj odnosno molim da se ova zadnja fotografija podeli.

Predstavnik Sekretarijata:

            Ova fotografija će biti označena brojem 57 a ova sledeća fotografija 58.

PITANjE:

            Gospodine molim vas pogledajte ovu fotografiju dokaz 58, da li je to fotografija odnosno snimak one iste zgrade ali s drugog ugla.

ODGOVOR:

            Da, ovo je fotografija iste one kuće no, na ovoj fotografiji se može videti i dvorište a takođe se vide i kovčezi koji su donešeni iz Kačanika i vide se i ljuditu na ulici kako čekaju.

PITANjE.

            U redu gospodine, još jedno pitanje u vezi ovih fotografija. Da li ste vi lično načinili ove fotografije ili vam ih je neko dao da ih donesete ovde.

ODGOVOR:

            Ja sam ih lično snimio.

PITANjE:

            A kada.

ODGOVOR:

            Ja sam te fotografije snimio kada sam se vratio i načinjeno je mnogo ovakvih fotografija kada smo prisustvovali sahrani.

PITANjE:

            A koje godine je to bilo, kojeg meseca.

ODGOVOR:

            Ove fotografije mora da su iz septembra meseca kada je održana sahrana, ne sećam se tačnog datuma no, radilo se o mesecu septembru.

PITANjE:

            To je bilo 99.g.

ODGOVOR:

            Da, da iste godine.

PITANjE:

            Još nešto gospodine hteo bih da se vratimo na nešto. Vi ste nam rekli da ste prisustvovali eksploziji nakon što su oni ljudi bačeni u one dve rupe o tome ste juče govorili po povratku da li ste vi saznali ko od meštana iz vašeg sela nedostaje.

ODGOVOR:

            Još dok smo bili u Makedoniji mi smo saznali ko je nestao, ko ga nema jer smo se raspitivali kod rođaka izbrojali smo da su nestale 22 osobe, a kasnije su te osobe odnosno tela njihova su eshumirana iz tih rupa, iako su neki rođaci se nadali da su ipak preživeli.

PITANjE:

            A tela koja su izvađena iz tih jama da li su ona bila identifikovana.

ODGOVOR:

            Mislim da su sva tela identifikovana.

PITANjE:

            Vi ste rekli da ste videli kako te mladiće bacaju u te rupe, jame. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Sa mesta gde ste se vi nalazili da li ste vi mogli da vidite koga bacaju dakle, ko su ti ljudi.

ODGOVOR.

            Ne razumem pitanje.

PITANjE.

            Na osnovu onoga što ste vi videli tada kada su ih bacali u te rupe da li ste mogli da prepoznate te ljude koje su bacali u rupe. Da li ste ih poznavali imenom i prezimenom.

ODGOVOR:

            Da, sve sam ih poznavao. Znao sam im svima imena.

PITANjE:

            Da li ste vi sa sobom ovde doneli fotografije sa imenima onih ljudi koje ste videli kako ih bacaju u jame.

ODGOVOR:

            Da, ja sam doneo fotografije svih njih sem jednoga, nisam mogao da nađem njegovu fotografije budući da su sve fotografije u njegovoj kući bile spaljene. Ali ja sam doneo fotografije svih ostalih i ja ih mogu identifikovati. Ja sam zajedno s njima odrastao i sve sam ih poznavao.

PITANjE.

            A ta jedna osoba za koju niste mogli da nađete fotografiju da li ste tu osobu spomenuli juče posle tog svedočenja.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Recite nam njegovo ime molim vas.

ODGOVOR:

            Idris Kuči.

Tužilaštvo:

            To je prvo ime na spisku L, dakle  za tu osobu nemamo fotografiju. Gospodine mislim da ste nam vi doneli 24 fotografije, 24 male fotogrfije.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            .. i videli da smo mi načinili određeni kolaž odnosno da smo te fotografije rasporedili na 5 strana, zar ne.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Predlažem da predočimo ovoj sledeći dokaz zajedno sa legendama i možda bi ovih pet strana moglo da čini jedan dokazni predmet. Kao što sam rekao imamo i legende z fotografiju. Ja ne želim da se legende pokažu svedoku već je to za sudije i za spis.

PITANjE:

            Gospodine Loku ovde imamo 5 strana sa fotografijama da li vi prepoznajete da su ovo u stvari kopije fotografija koje ste vi doneli sa sobom. Molim vas pregledajte te strane i recite nam da li su to kopije onih fotografija koje ste vi doneli.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            U redu. Gladajući ove fotografije, u stvari mi smo svaku fotografiju obeležili brojem. Molim vas da nam kažete da počnete od fotogrfije broj 1 i da nam kažete ime te osobe. Dakle, ko je na fotografiji broj 1

ODGOVOR:

            Na fotografiji broj 1 se vidi Adnan Loku.

PITANjE:

            U redu. Hvala. Adnan mislim da ovde na spisku piše Atnan, da li je to krivo napisano da li je pravo ime Adnan.

ODGOVOR:

            Da. Adnan, sa d.

PITANjE:

            U redu, mislim da je to šesto ime na spisku L. Fotografija broj 2 ko je to.

ODGOVOR:

            Na fotografiji broj 2 i broj 8 se vide dva brata jedan je imao 16 doina, drugi 17. Na jednoj je Ibuš a na drugoj Naser prezime im je Loku.

Tužilaštvo:

            To su imena takođe na spisku L. Hvala vam gospodine. Recite nam sada za fotografiju broj 3.

ODGOVOR:

            Na fotografiji broj 3 je Ina Kuči.

Sudija MEJ:

            Mi imamo fotografije imamo i legende osim ako je nešto sporno mislim da nema potrebe da pređemo sve fotografije. Mi ćemo naravno pogledati te fotografije i sami ćemo moći da vidimo šta se na njima vidi.

Tužilaštvo:

            Da možda je bolje da tako nastavimo časni sude. Međutim, imam samo nekoliko pitanja kako bi se određene stvari pojasnile.

Sudija Robinson:

            Na legendi se pojavljuju nekoliko imena koje su slična imenu svedoka odnodno prezimenu da li se radi o rođacima.

Tužilaštvo:

            Ja ću postaviti to pitanje. Gospodine Loku mnogi od ovih ljudi o kojima ste vi govorili imaju isto prezime kao i vaše. Dakle, da li se radi o vašim rođacima ili je pak Loku često prezime u Kotlini.

ODGOVOR:

            Ja bih mogao da vam kažem pojedinačno za sve recimo pod 2 i 8 Naser i Ibruš Loku oni su sinovi Redžepa o kojem sam juče govorio.

PITANjE:

            Da li su to vaši rođaci dakle.

ODGOVOR:

            Pa nisu bliski rođaci ali iz istog sela, dakle tu su još dva brata Agim i Ismail Loku. Dakle, mnogi od njih su rođaci oni su bili tamo zajedno. Dakle, tu je takođe njihov rođak Dano ... on je išao u srednju školu on je na fotografiji broj 10 zatim, Kemal Kuči fotografija broj 12 on je njegov rođak. Onda Šerif Kuči broj 11 on je takođe bio njihov rođak kao i Ismail Kuči, zatim pod brojem 21 takođe jedan bliži rođak, najbliži rođak, da li da nastavim.

Sudija Robinson:

            Ja sam samo hteo da znam koliko je tu bilo vaših rođaka očigledno je da neki jesu vaši rođaci. Hvala.

Gospodin Rajnaveld:

            Na primer, fotogrfija 23

SVEDOK:

            Porodica Kuči su bili međusobno rođaci oni nisu bili moji rođaci.

Gospodin Rajnaveld:

            Ako sam vas dobro svatio vi ste nam juče rekli da je Zimer Loku broj 23 osoba koja nije pronađena u toj jami. Vi ste rekli da ste ga lično našli u kući ranjenog i on je umro kasnije.

ODGOVOR:

            Da, fotografija 22 to je Zimer Loku, čovek star 72 godine koji je zadobio smrtonosne rane desna noga mu je bila potpuno odsečena i našli smo ga u dvorištu kuće.

PITANjE:

            Slično broj 23 to je vaš brat Milijem Loku, je li tako.

ODGOVOR:

            Da, da to je fotografija mog brata.

PITANjE:

            On nije nađen u jami.

ODGOVOR:

            Ne, on je bio u rijeci.

Tužilaštvo:

            Uzevši u obzir komentare časnog suda o legendi samo još jedno pitanje. Dakle, gospodine ovde su 24 fotografije koje ste vi doneli sa sobom tu je i dvoje ljudi koji nisu bili u tim rupama, jamama je li tako.

SUDIJA:

            A šta je sa brojem 1 Idriz Kuči je takođe ubijen na jednom drugom mestu.

Gospodin Rajnveld:

            Ali to je osoba za koju svedok nije imao fotografiju. Mislim da s obzirom na komentare časnog suda pošto je tu legenda, ako se legenda može uvesti kao dokazni predmet zajedno sa fotografijama nije potrebno više da postavljam dodatna pitanja o tome.

Sudija MEJ:

            Molim broj dokaznog predmeta.

Predstavnik Sekretarijata:

            To je dokazni predmet tužilaštva 60, a legenda je 60A.

 

Gospodin Ranjveld:

            Hvala lepo.

            Izvolite gospodinu Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre nego što pređem na postavljanje pitanja, hoću da vam skrenem pažnju da je ovo jedan primer nedopustive manipulacije poluistinama od strane tužioca. Jer su .

Sudija MEJ:

            Ne, ovo nije trenutak za komentare gospodine Miloševiću to smo vam već jasno rekli, ovo je trenutak za postavljanje pitanja ako želite neke stvari da iznesete ovom svedoku izvolite učinite to, pa da on može time da se pozabavi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bez brige mogu to da učinim i kroz pitanja. Radili ste kao profesor u školskom tehničkom centru u Kačaniku, da li ne.

ODGOVOR:

            Radio sam tamo dve godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste radili u školskoj zgradi ili u privatnoj kući.

ODGOVOR:

            Ja sam radio u školskoj zgradi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U Kotlini ste takođe radili kao prosvetni radnik. Da li ste tamo radili u školskoj zgradi ili u privatnoj kući.

ODGOVOR:

            U školskoj zgradi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, i u jednom i u drugom slučaju koristili ste državne škole a ne privatne kuće.

ODGOVOR:

            Da, na dva mesta gde sam ja radio, radio sam u školama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta znate o tome da je u Kotlini bio glavni štab za prebacivanje oružja iz Makedonije.

ODGOVOR:

            To je vaša laž. To nije istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ima od Kotline do makedonske granice.

ODGOVOR:

            OKO 12 do 15 km

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I nalazi se otprilike na 5 km od Kačanika sa desne strane magistralnog puta Priština Skoplje. Da li je tako.

ODGOVOR:

            S desne strane ako se ide od Prištine do Skoplja ne znam koliko daleko možda vazdušnom linijom 5 km ne više. Mislim da možda nije ni 5, putem kojim sam ja išao 3 ili 4 km.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Utoliko bolje, selo Kotlina se nalazi tako da se naslanja na selo Glogočicu, gde se nalazi granični prelaz za Makedoniju na putu Uroševac Tetovo sve je to na obroncima Šar planine. Je li tako.

ODGOVOR:

            Da, to jeste put za Globočicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A selo Kotlina je preko sela Ivaje vezano i za jezerce preko Ivaje.

ODGOVOR:

            Jezerce je dalje u ... planinama to je u drugom pravcu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je daleko od Kotline.

ODGOVOR:

            Ne znam ne mogu vam reći tačan podatak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Otprilike.

ODGOVOR:

            Uroševac ili Ferizaje oko 30 km od Kačanika mi smo bliže granici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali ja vas pitam za Jezerce.

ODGOVOR:

            Možda 40 ili 50 km od ....

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je 50 km od vas od Kotline.

ODGOVOR:

            Mislio sam da ste me pitali od udaljenosti između Kotline i Jezerca ako sam u pravu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je udaljena Kotlina od Jezerca.

ODGOVOR:

            Mislim oko 40 km nikad nisam tamo bio, ne mogu vam dati tačan podatak.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li vam poznata pozicija i uloga Jezerca u godini pred rat, i za vreme rata.

ODGOVOR:

            Kada je reč o Jezercu mogu da kažem da u leto ili ranije čuli smogranatiranje ali ne znam tačno šta se tamo desilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je Jezerce bilo jedno od glavnih uporišta UČK za ceo prostor Kosova i Metohije.

ODGOVOR:

            Čuo sam da je UČK tamo bio stacioniran ali ne mogu vam reći više od toga ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da se vratimo na vašu opštinu pošto ste radili u opštini i u školi da li vam je poznato da je u opštini radilo 85 ljudi. Od toga 62 su bili Albanci da li znate taj podatak.

ODGOVOR:

            Nikada nisam radio u Opštini, ja nikad nisam radio u opštini vi to kažete ja sam uvek radio u obrazovanju ja sam prosvetni radnik. Živeo sam u opštini poslednjihgodina iako je u našoj opštini 99,99 stanovništvo bilo albansko niko od nas nije tamo radio ja mislim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U Opštini je bilo zaposleno 85 ljudi od čega 62 Albanca a što se tiče ovog podatka koji ste dali on takođe nije tačan Srba je bilo 2 posto znači, negde oko , negde oko 335 Srba, a Roma oko 1000 da li su vam poznati ti podaci.

ODGOVOR:

            Nisu mi poznati nikakvi podaci i ne znam da su ti ljudi radili u opštini. Kada sam ja morao da idem u opštinu po nekakva dokumenta uvek sam tamo nailazio samo na Srbe.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da u Fabrici .. Đeneral Jankoviću odmah tu pored vas od 1700 radnika više od 1500 albanaca je radilo.

ODGOVOR:

            Znam da je bilo Albanaca u prošlosti ali u poslednje vreme puno je Srba.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je moglo da bude puno Srba, kad ste maločas rekli da Srba nije ni bilo u toj vašoj opštini.

ODGOVOR:

            Ne, u opštini oni su došli iz opštine S... a Albanci koji su tamo radili su otpušteni i poslati kući. Tri sela su bila blizu našeg sela i oni su otpušteni i morali su da idu kući. Vi znate bolje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: 

            Ne, ja zaista ne znam u Kačaniku.

Sudija MEJ:

            Molim vas odgovorite na pitanje.

ODGOVOR:

            Otpušteni su sa posla i poslati kući uključujući i vašu trojicu komšija. Pitanje je bilo sa kakvog posla su otpušteni.

ODGOVOR:

            Oni su radili u toj fabrici obavljali su različite poslove. To je bila fabrika cementa, jedan je bio mehaničar, drugi je radio u jednoj drugoj radionici radili su različite poslove.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da samo rasčistimo to pitanje ja tvrdim da je od 1700 radnika radilo više od 1500 albanaca u fabrici Šar sve do rata. Da li je to tačno ili ne. Kažite da, ne.

ODGOVOR:

            Nikada nisam radio u toj fabrici i ne mogu vam navesti tačne podatke ali kada smo sredom išli na pijacu uvek smo viđali Srbe kako se voze u fabriku i iz fabrike.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li  vam je  poznato da je u Kačaniku bilo više od 300 članova Socijalističke partije Srbije od toga 220 albanaca i da je sekretar odbora bila Hanka Ljuta takođe albanka. Da li vam je to poznato.

ODGOVOR:

            Nije mi to poznato. Ja lično nikada nisam bio član te partije i ništa ne znam o njenom članstvu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: 

            Da li vam je poznato da je u Kačaniku formirana albanska partija pod imenom Albanska demokrtska inicijativa i predsednik je bio Farik Jašari

Da li to znate.

ODGOVOR:

            To mi ime ne zvuči poznato ne sećam se ničega u vezi s njim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da vas posetim malo Farjik Jašari je bio i član državne delegacije u Rambujeu na pregovorima u Rambujeu. Da li se sećate toga. Da li vas to podseća možda da identifikujete o kome se radi.

 

ODGOVOR.

            Ne mislim da vi izmišljate to ime ja ne znam takvo ime.

 

Sudija MEJ.

            Molim vas odgovorite na pitanje brže ćemo napredovati.

            Gospodine Miloševiću mislim da smo ovu temu već odradili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je u Kačaniku formirana lokalna policija i to isključivo od predstavnika albanaca i jednog malog broja Roma.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su iz sela Kotlina koordinatori za lokalnu policiju bili Baštim Loku isto se preziva ko vi otac mu se zove Sulejman. Znači Baštim Sulejman Loku i Šaban Zen... Kući da li to znate.

ODGOVOR.

            Da znam te osobe lično ih znam. Nikada nisam znao da su policajci jer nikad ih nisam video u uniformama. Obojica su živi jedan živi u Kotlini a drugi ... u ... Uroševcu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su pripadnici te lokalne policije bili izloženi stalnim pretnjama i napdima UČK.

ODGOVOR:

            Ništa ne znam o tome šta se dešavalo u srpskoj policiji i ne znam da li su bili izloženi bilo kakvoj opasnosti od bilo nekoga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je bila albanska policija, po saznanjima koje ja ovde imam, 12 pripadnika lokalne policije je ubijeno ili kidnapovano od UČK. Moje pitanje je. Da li znate nekog od njih? Isen, Tuša, Alji mu je otac, Isen Alji Atuša, Osman Đeljadina Kuka, Bekteš Maljuša, Dardišta, Selim Aguša, Topoljani, Šaip Emina Reka, Riza Faik Kiki, Bedri Šefki Beriša, Ćamil Emin Reka, Gazi Azem Sinanović, Dalip Emin Reka, Šaban Zenula Kući, i Baškim Sulejmana Ljoku. Da li znate za nekoga od njih koji su svi bili lokalni policajci, kao što vidite Albanci i Romi, jedan ili dva Roma mislim. Da li išta znate o njima.

SVEDOK:

            Rekao sam već ranije da znam dva imena koja ste ranije pomenuli, to su moji seljani, tu dvojicu znam i koliko znam oni su još uvek živi danas, a što se tiče ovih ostalih imena, ništa vam ne mogu reći i neznam da li su oni bili policajci, da li su bili redovni policajci kojisu nosili uniforme. Ako su bili policajci, verovatno su negde u Srbiji.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je UČK prema ovom lokalnom obezbeđenju, oni su bili lokalna policija, dakle ne pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, da li vam je poznato da su zbog ovog ovakvog odnosa prema lokalnom obezbeđenju i uopšte pripadnicima albanske zajednice lojalnih državi, da je UČK prvo u selu Ivaja, a zatim i u Kotrni formirala zatvore za njih. Govorim znači o Ivaji i Kotrni o kojoj vi govorite u vašem svedočenju.

SVEDOK:

            Nikada nisam čuo za to, i mislim da to nije istina. Čiji ljudi za koje kažete da su bili policajci, oni mora da su bili sa policijom, ja ništa neznam o njima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Da li znate da je u selu Ivaje u jednom takvom zatvoru pronađena i oslobođena grupa od 15 zatvorenih Albanaca?

 

SVEDOK:

            Nikada ništa nisam čuo o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa njima je vođen razgovor i o tome postoji video snimak, vi ništa niste čuli o tome. 15 albanaca.

SUDIJA MEJ:

            Rekao je da ništa ne zna o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

            Da li znate da je pre NATO bombardovanja u Kačaniku bio veliki broj Albanaca lojalnih Srbiji i da je grupa u leto 77 slala pisma podrški a isto tako i u proleće 98, takođe pismo podrški i nadležnim državnim organima u kojima se traži energično suzbijanje albanskog terorizma. Da li znate o tome, to je bilo u svim novinama koje se prodaju u Kačaniku, to je bilo iz opštine Kačanik?

 

SUDIJA MEJ:

            Datum, jedan datum je preveden sa ova pisma. Rečeno je leto 90,.. prevedeno je 77, a 97. u redu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sledeća podrška je bila.

 

SUDIJA MEJ:

            Dozvolite da svedok odgovori na pitanje.

            Ono što je rečeno da je u leto 97. godine i u proleće 98. godine upućeno pismo podrške i to pismo iz Kačanika kojim je traženo da se uguši albanski terorizam. Možete li nam pomoći oko toga ili ne?

 

SVEDOK:

            Ništa neznam o tome. Niko mi ništa nije rekao da je napisano bilo kakvo pismo. Oni koji su možda napisali ta pisma možda znaju nešto o tome, ja ništa ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            48 Albanaca i Roma je poslalo pismo. To je bilo 23. marta 98. godine.

SUDIJA MEJ:

            Rekao je da ništa ne zna o pismima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za odluku Izvršnog veća Kosova i Metohije iz februara 99. godine gde se nalaže Skupštini opštine Kačanik, da besplatno dodeljuje zemljište za individualnu stambenu izgradnju Albancima koji su državljani SRJ. Koji su državljani Jugoslavije.

SVEDOK:

            Nikada nisam čitao nikakve srpske novine tako da ništa ne znam o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Neznate da su ljudi gradili kuće na tom zemljištu Albanci, državljani Jugoslavije, gradili kuće na tom zemljištu, koje su besplatno dobijali.

SVEDOK:

            Znam da su u mom selu svi gradili svoje kuće na svojoj zemlji i niko im nije pomagao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da su im UČK posle rušili te kuće zato što su podigli na državnoj zemlji? Da li znate išta o nekom takvom ili sličnom događaju.

SVEDOK:

            Ništa ne znam o nečem takvom, i meni se to čini sasvim apsurdno ovo što vi govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Verovatno je tako, a da li znate da u toku jula i avgusta 98. godine uhapšene dve veće grupe terorista iz Uroševca i Kačanika. Uhapšene znači od strane policije. Da li vam je to poznato.

SVEDOK:

            Ja sam celo vreme se bavio svojim poslovima, odlazio sam u školu, vraćao se kući i o tome neznam ništa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate, to nije veliko mesto. Da li se sećate u decembru 98. godine kod sela Dimce na granici sa Makedonijom, kada je zaplenjena velika količina oružja. To povezujem sa prvim pitanjem da je Kotlina služila kao glavni kanal za oružje iz Makedonije. Znači u decembru 98. kod sela Dimce na granici sa Makedonijom, zaplenjena velika količina oružja i tom prilikom su uhapšeni Beriša Valjon,

SUDIJA:

            Samo trenutak, dozvolite svedoku da odgovori na vaše pitanje.

            Gospodine postavljeno vam je pitanje o decembru 1998. godine, iznesena je tvrdnja da je tada zaplenjena velika količina oružja u selu Dimce. Da li znate nešto o tome.

SVEDOK:

            Dimče se nalazi sa druge strane reke, daleko od mesta gde sam ja živeo. Ja sam čuo da je tamo bila stacionirana srpska policija i da su Hani i Eletit nekoga uhapsili, ali ne znamo za to.

            I mi obično nismo verovali srpskim medijima, zato jer se u njima obično nalazilo mnogo propagande.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam rekao Dimče na granici sa Makedonijom, dakle obično se zapleni nešto što se ilegalno prenosi na granici.

SUDIJA:

            Sledeće pitanje molim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitanje je bilo da li zna ta lica koja su hapšena, znači Beriša Valjon, Beriša Ekrem i Topoljani Naser.

SVEDOK:

            Nisam poznavao te ljude, neznam ništa o njima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jer niko od njih nije iz Kotline.

SVEDOK:

            Ne niko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi poznajete sve stanovnike Kotline. Da li vam je poznato da događaj iz februara 99. kada je u selu Đurđev Do UČK načala patrolu policije, tada su ranjena tri policajca, a ubijeno pet pripadnika UČK. Da li se sećate tog događaja, dakle februar 99. godine.

SVEDOK:

            Ne nikada nisam čuo za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da je 20-tog februara 99. godine oko 9 časova uveče, 21, sat kidnapovan i izveden bos iz svoje kuće Selimm Topojani koji je bio predsednik Opštinskog odbora albanske demokratske inicijative za Kačanik.

SVEDOK:

            Ne mogu odgovoriti na ovo pitanje.

SUDIJA:

            Gospodine Milošević, već smo se našli u istoj situaciji i sa drugim svedocima, ovaj svedok ne može biti od pomoći u vezi ovih tvrdnji koje vi iznosite. Vi ćete imati priliku kada za to dođe vreme, imaćete priliku da iznesete svoje dokaze. Vi ste svoje teze u celosti njemu sada izneli i predlažem da idete dalje i da se pozabavite njegovim iskazom iz glavnog ispitivanja. Vreme nije neograničeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo se bavim njegovim iskazom, jer su ovo sve događaji terorističkih akcija koje su prethodile događaju koji svedok stavlja na centralno mesto, a sada ćemo doći i na to.

            Da li vam je poznato 27.2. da je otet u selu Gaire pripadnik lokalnog obezbeđenja i rukovodilac stražarske službe u fabrici kreča Riza Kiki, Albanac takođe.

SVEDOK:

            Ne sećam se, neznam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate 28.2. oko 13 časova opet u selu Gaire veća grupa terorista je napala na policiju koja je išla da traži Rizu Kikija i da je tom prilikom ubijen komandir policije Bogoljub Staletović i teško ranjena tri policajca. I tada je poginuo i terorista Asai Hetema iz sela Gabrica u uniformi kod koga je pronađen ručni bacač sa dve neispaljene mine. Ostali su pobegli. Da li se sećate tog?

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

 

SVEDOK:

            Da čuo sam da se nešto dogodilo na mestu Gaire. No u to vreme srpske patrole običavale su mučiti ljude, čuo sam da se nešto dogodilo, ali ne mogu vam dati imena žrtava.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Dobro znači dolazimo tako, to je kraj februara, prvi dani marta, kidnapovanje Topojanija, kidnapovanje lokalnog policajca, ubistvo patrole policije i dolazimo do ovog vašeg početka marta o kome ste govorili.

            Da li je tačno, evo ovo što ću ja sada da tvrim da su se borbe ovijale u tom reonu, da je UČK praznila sela, koristila prazne kuće kao utvrđene pozicije što je nužno izazivalo, s obzirom da su iz njih pucali na policiju izazivalo dakle srpske snage da na to reaguju. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Ne znam šta se tamo dogodilo, ali kada je reč o mom selu, mogu govoriti stvari o mom selu.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Lakiu, recite nam sledeće.

            Možete li naslutiti bilo kakav razlog za napad koji se odigrao početkom marta i 24. marta, napad na vaše selo. Koji je bio kontekst toga. Postoji li nešto što bi moglo objasniti taj napad prema vašem mišljenju.

SVEDOK:

            Po mom mišljenju nije bilo nikakvog razloga da se moje selo napadne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu li dalje?

SUDIJA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi niste mi odgovorili na pitanje, UČK isprežnjavala sela, koristila prazne kuće, uključujem tu selo Ivaja, s kojim ste počeli, koristila prazne kuće kao utvrđene pozicije što je nužno

 

SUDIJA:

            Rekao je, gospodine Miloševiću, odgovorio je: ne znam šta se tamo dogodilo, ali kada je reč o mom selu ja vam mogu govoriti o  mom selu. To je bio njegov odgovor na vaše pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, ja vas onda podsećam da je on ovde davao izjavu o napadu na selo Ivaja, a on je iz sela Kotlina, koje je u blizini Ivaje i počeo je celu svoju priču o napadu na selo Ivaja o čemu ja sada govorim. A ovo što sam pročitao, pročitao sam iz izveštaja verifikacione misije OEBS-a, ali sad ću ići dalje.

            Da li je ova tvrdnja tačna, mada je izgledalo da su seljaci na strani UČK bilo je izveštaja da su meštani prisiljavani da pokažu podršku ili da se priključe UČK? Da li je to tačno ili ne? To što sam vam sada rekao. Kažite samo da, ne, ili komentarišite, kako god hoćete.

 

SVEDOK:

            Ja ne mogu reći ni da ni ne. Istina je da je UČK bio prisutan kod planine Ivaja, oni su tamo išli svojom voljom i te ljude niko nije prisiljavao, oni više nisu mogli trpeti mučenje kojem je bilo izloženo civilno stanovništvo od strne srpskih snaga. Svako ko je želeo pridružio se UČK, to je ono što ja znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vam maločas citirao kako je UČK praznio kuće i od njih pravio utvrđenja iz kojih je pucao na vojsku i policiju, što stoji u ovom izveštaju. Zato i kažem da je objašnjenje u stvari izmanipulisano.

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, ovo sve što ste sada rekli su komentari, vi taj izveštaj nama možete podastreti, ali u ovom trenutku molim vas da se ograničite na postavljanje pitanja ovom svedoku. On je rekao da ne zna ništa o tome što piše u tom izveštaju. Molim da idete dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O tome govorim, pošto je ključno u izjavi svedoka nekakav ničim izazvanim napad na Ivaju, pa onda na Kotlinu itd., a sve je suprotno. Da li vam je poznato na dan

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            To je njegov iskaz, to je ono što on ima reći, vi možete svoje dokaze nama podastreti i mi ćemo ih razmotriti, ali nema smisla svađati se sa svedokom kad je on svoj iskaz već dao, molim da idete dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sve je u redu, ja pitam o Kotlini, molim vas, da li vam je poznato da je UČK zadržavala protiv njihove volje u selu Kotlina izbeglice, nije im bilo dozvoljeno da odu iako su UČK i UNHCR imali sporazum o bezbednom izlasku izbeglica izvan zone sukova, da li vam je to poznato? Da seljacima-izbeglicama u Kotlini, znači govorim o početku marta, nije bilo dozvoljeno da napuste Kotlinu od strane UČK iako je UČK imao sporazum sa  UNHCR-om o bezbednom izlasku izvan zone sukoba?

SVEDOK:

            Ovo je izmišljeno. Nikakvi seljani nisu bili držani kao taoci i to niko ih nije držao dok sam ja bio u tom selu. Oni su slobodno svojom voljom ostali u svojim kućama i nisu imali nikakvog razloga da bilo kuda odu. Kad su u blizini započele borbe mi smo pokušali pobeći ali vi ste nas pobili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, ovo što je napisano, što sam vam pročitao, da UČK nije dozvolio da napuste zonu sukoba

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Rekao je da to niej istina, ne možemo sada dalje na tome nešto raditi, to je njegov odgovor.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, samo vam skrećem pažnju da to piše u izveštaju OEBS-a kosovske verifikacione misije od 11. marta.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Već smo prošli kroz to, kad za to dođe vreme vi možete taj izveštaj uvrstiti u spis. Ali sada  vi njemu postavljate pitanja i dobili ste njegove odgovore, nema smisla na tome dalje insistirati.

 

SUDIJA KVON:

            Pitanje se odnosilo na izbeglice iz drugih sela, ne iz sela Kotline, možete li odgovoriti na to pitanje?

            Da li je OVK u vašem selu držala neke taoce?

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad su posle ovih sukoba konačno verifikatori došli u vaše selo i mogli da posete Kotlinu oni su tu našli stanovnike Kotline i brojna raseljena lica iz okolnih zaselaka, i oni tvrde da su tada pronađena tela tri muškarca koji su bili identifikovani kao pripadnici UČK, da li je to tačno, da li znate nešto o tome?

 

SVEDOK:

            U nešem selu nikada nije bilo sukoba, niko se nije sukobljavao. 10. marta verifikaciona misija OEBS-a je došla, oni su odveli neke starije ljude iz četvrti Drešec, koja je spaljena u odvezli ih u Kačanik. Mi smo tražili da i nas odvedu na neko sigurnije mesto ali oni su nam rekli da je Kačanik prepun izbeglica iz drugih sela i da više tamo nema mesta za više izbeglica. I tako su nam rekli ostanite gde jeste a mi ćemo se za vas pobrinuti. I takva je bila situacija do 23. marta, oni su ostali u našem selu i mi smo se osećali sigurno. I to je sve.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za vreme ovog incidenta, dakle, kad je došla misija OEBS-a u vaše selo, da li znate kad se pojavio problem, kad je komandant UČK odbio da dozvoli pristup UNHCR-u raseljenim licima u vašem selu, u selu Kotlina? Da li se sećate toga?

 

SVEDOK:

            Ne sećam se da sam video bilo kojeg pripadnika OVK tamo. Ja kažem da tamo nije bilo pripadnika OVK, rekao sam da su došli posmatrači OEBS-a i da su odveli neke ljude iz onog dela koji je spaljen, a mi ostali mi smo tamo ostali i dalje. Morate pitati posmatrače OEBS-a oni vam mogu dati bolju verziju događaja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nisam bio tamo i ja pitam ono što sam pročitao u izveštaju posmatrača OEBS-a koji su imali problem što im UČK nije dozvolila pristup UNHCR-u raseljenim licima u Kotlini, vi dakle o tome ne znate ništa.

 

SVEDOK:

            Znam samo da su posmatrači OEBS-a došli u Kotlinu, da su odveli neke ljude, u tome ih niko nije sprečio, i da kad smo mi od njih zatražili da pomognu svima i da nas sve odvedu u Kačanik oni su odgovorili da tamo više nema mesta za više izbeglica, zato jer su u Kačanik svakoga dana dolazili ljudi iz svih okolnih sela. Rekli su nam da je Kačanik prepun izbeglica.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, sad ću vam postaviti jedno specifično pitanje bez ikakvog uvijanja, takođe, koje proizilazi iz ovog izveštaja Verifikacione misije u kome kaže: "Iako je problem bio razrešen i predstavnik UČK se izvinio bilo je indicija da je UČK takođe bila odgovorna za pojavu tolikog broja raseljenih lica pošto je koristila sela za prvu liniju sukoba." Dakle,  da li vi znate nešto o tome zašto je UČK koristila selo za prvu liniju sukoba?

 

SVEDOK:

            Ja mislim da to niej tačno, kad je reč o OVK, jer OVK je bila u planinama, a mi nismo bili izbeglice, mi smo bili stanovnici tog sela, mi smo bili u našim vlastitim kućama. Nismo se pojali OVK jer njih smo smatrali našim braniocima, bojali smo se srpskih snaga, vojnih i policijskih.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo pitanje je bilo šta znate o korišćenju seoskih kuća za prvu liniju sukoba od strane UČK u sukobu sa vojskom i policijom, šta znate o tome?

 

SVEDOK:

            U mom selu se to nikada nije dogodilo, tamo nije pripadnika OVK i nije bilo sukoba između njih i srpskih snaga.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz ovoga što piše u izveštaju Verifikacione misije proizilazi suprotno.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDA:

            Svedok je odgovorio. Molim da idete dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda je odgovor veoma značajan.

Početkom marta 1999. godine, na putu Đeneral Janković - Sečište, u zasedi je ubijen Goran Milićević, stariji vodnik, inače bio u privatnom automobilu i u civilu, da li znate za to ubistvo? Početkom marta 1999.

 

SVEDOK:

            Ne, ne znam o tome, ne znam ništa o tome, ne znam imena ljudi koji su poginuli. Kasnije smo čuli da je neko poginuo ali ja ne znam ko je to bio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li bar znate za ubistvo Zibera Curija, člana Rugovine stranke, DSK, koga je UČK ubila takođe početkom marta 1999.?

 

SVEDOK:

            Čuo sam da je on ubijen, ali ne mislim da je ovo što ste vi rekli istina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je 27. marta, uveče u 18,50 sati, da su teroristi napali stanicu milicije u Starom Kačaniku?

 

SVEDOK:

            Možete li mi ponovo reći koga je datuma bilo?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            28. marta 1999. u Starom Kačaniku, 27. marta 1999. u 18,50, napad na stanicu milicije u Starom Kačaniku.

 

SVEDOK:

            Ja sam u noći 24. marta prešao granicu i ne znam šta se nakon toga događalo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ste ovde govorili o mnogim stvarima koje ste čuli naknadno od svojih sugrađana, seljaka itd. pa je logično da ste čuli i za neke događaje ove vrste. Za neke ste događaje verovatno čuli. Da li ste čuli npr. da je 28. marta u Starom Kačaniku bačena kasetna bomba koja je zahvatila površinu od dva hektara i oko 80 kratera? Da li vam je to poznato, o vašoj opštini je reč.

 

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznat bilo kakav podatak o izvršenom terorističkom napadu o ručnim bacačima na policiju iz ulice bore vukomirovića u Kačaniku, koji su izvršili 20 naoružanih terorista obučenih u maskirne uniforme i povređeno 9 policajaca. Da li vam je poznat taj slučaj?

SVEDOK:

            Ne, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za  napad u novom naselju Kačanik, blizu kuće Envera Koke, terorističke napad na pripadnike policije, kad je zaplenjena velika količina oružja i likvidiran jedan broj terorista, da li znate o tome nešto?

 

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate u vašem komšiluku, u ataru sela Doganović, da je od NATO bombe poginulo četoro ljudi, Albanaca, a dvoje dece teško ranjeno, a potvrđeno je da su deca pronašla jednu od kasetnih bombi i u pokušaju da je otvore poginuli su, evo ja imam ovde njihova imen, možda ćete ih znati: Koža Fisnih, rođen 1999. godine

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Samo trenutak. Dozvolite prvo svedoku da odgovori na pitanje.

            Gospodine, da li znate nešto o tom incidentu?

 

SVEDOK:

            Selo Doganaj nije u blizni Kotline, to je dosta daleko. Ne znam šta se tamo dogodilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... ja kažem da je selo Doganović, jel to isto to.

 

SVEDOK:

            Ja sam rekao da Doganaj nije moje selo, živim u Kotlini.

SUDIJA:

            Da li znate bilo šta o tome, da su deca pronašla kasetnu bombu i da je onda bilo gubitka života?

SVEDOK:
            Čuo sam da su neka deca tamo ranjena, ali ne znam ništa o tome da je neko izgubio život. Isto tako znam da su ta deca odvezena u Italiju na lečenje. No Doganaj je drugo selo, ja ne znam šta se tamo dogodilo.

SUDIJA:

            Sada je 11,00 sati, imamo pauzu od pola sata. Molim vas gospodine da se vratite u 11, 30.

Molim ustanite.

 

PAUZA

 

POSLE PAUZE

 

SUDIJA MEJ:

 

             Predsednik Sekretarijata bi hteo da promeni broj jednog dokaznog predmeta.

 

PREDSEDNIK SEKRETARIJATA:

 

            Onaj zadnji dokazni predmet, to je onaj skup kolor fotografija, treba da dobije novi broj. Novi boj će biti 59 i 59-a za legende, umesto 60 i 60-a.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li sam ja ispravno shvatio da vam je poznato to da su stradala deca od kasetne bombe?

 

SVEDOK:

            Nikad nisam čuo za kasetnu bombu. Znam da u jednom drugom selu dvoje, troje dece je bilo ranjeno. Ne znam da li se radilo ručnoj granati ili o bombi, no uglavnom oni su poslati u Italiju na lečenje i tačno se može pokazati, odnosno može se reći ko su ta deca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam nešto govore ova imena: Kodža Fisnik 1990. godidište, Kodža Vajdet 1984, Kodža Burim 1995, Kodža Edon 1995, Kodža Osman 1985. godište i dvoje ranjenih, ovi su poginuli, a dvoje ranjenih Kodža Besnik 1984. i Kodža Avdija, svi iz sela Doganović.

 

SVEDOK:

            Ne. Ne znam te ljude niti znam bilo šta o njima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nesporazuma u vezi sa imenima geografskim, skrećem pažnju da su geografske karte međunarodni resurs i da se moraju koristiti imena koja su na kartama.

            Da li znate za događaj kad je otet potpredsednik Opštinskog odbora SPS Kačanik i radnik ŽTP-a na stanici Kačanik Mahmut Darlišta, sa jednim od braće Reka u selu Reka. Mahmut je nađen mrtav u selu Dura, inače posle je otet i Mahmutov sin Isa Darlišta. Da li znate nešto o tim događajima?

SVEDOK:

            Ne. Ništa ne znam o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za kidnapovanje Mileta Vuksanovića iz Prištine, inače sanitarnog inspektora, koji je bio u gostima svog prijatelja lovca u tom kraju Đemajilja Straže?

 

SVEDOK:

            Ne. Nikada nisam čuo za ova imena niti za te događaje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za događaj kada je NATO projektil pogodio PTT stanicu i porušio okolne objekte u regionu Kačanika takođe? Da li znate za to?

 

SVEDOK:

            Ne, nisam čuo za to, ali zgrada pošte je i dalje tamo i radi, pošta radi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za ubistvo kapetana Milana Milenkovića u terorističkom napadu, pored stovarišta privatnog preduzeća "Kačanik komerc"?

 

SVEDOK:

            Ne sećam se tog imena, a nisam ništa čuo o njegovom ubistvu, ništa ne znam o ovome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za šest srpskih porodica iz Jankovića i 28 iz Kačanika koje su pobegle u Stari Kačanik od terorista u to vreme? Da li znate za taj događaj?

 

SVEDOK:

            Ne znam da je bilo ko bežao od terorista, ali da, od srpskih terorista da. Čitava sela su pobegla od njih i to su pobegla u Makedoniju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao za ove srpske porodice da su pobegle od ...

 

SUDIJA MEJ:

            Svedok je rekao da ne zna.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste se vi vratili iz Makedonije u Kačanik?

 

SVEDOK:

            Iz Makedonije sam se vratio kući negde sredinom avgusta i to zajedno sa svojom porodicom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste tada čuli da je u Kačaniku ubijen penzionisani milicioner Slobodan Stojković, koji se vratio iz Starog Kačanika u svoj stan.

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato, isto iz tog vremena, da su kidnapovani iz Starog Kačanika Dragi Stanković sa suprugom Živkom i ćerkom Gordanom, kod sela Gajre i da su mu na očigled silovane i ćerka i supruga, a zatim ubijene, a on teško ranjen? Inače pripadnici KFOR-a su našli mrtva tela Živke i Gordane kod Partizanskog puta na raskrsnici prema Brezovici. Da li znate za taj događaj?

 

SVEDOK:

            Nisam čuo za to, a i ne verujem da se tako nešto desilo. Srpsko civilno stanovništvo, to nema nikakve sumnje, to stanovništvo je otišlo pre nego što su se pojavile srpske snage.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li sada u Kačaniku ima ijedan Srbin?

 

SVEDOK:

            U Kačaniku nikada nije bilo Srba, a ne znam da li ih sada ima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ranije je bilo kao što znate, pitao sam vas da li sada ima?

 

SVEDOK:

            Bilo je Srba u Kačaniku i Vjeti, ali u samom Kačaniku sem policajaca nije bilo drugih Srba meštana, stanovnika.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste govorili maločas da kad ste išli u opštinu da ste tamo samo zaticali Srbe. Oni svakako nisu bili policajci.

 

SVEDOK:

            Oni su radili u opštini, dakle tu su bili Srbi koji su radili u opštini, ali oni nisu bili iz Kačanika, oni su bili iz Štrpca ili iz Kačanika i Vjete.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ti što su radili u opštini, maločas ste takođe govorili da su bili zaposleni u preduzeću iz koga su kako vi kažete isterani Albanci. Dakle kako to ide zajedno sa ovim što tvrdite da nije bilo Srba tamo.

 

SVEDOK:

            Ponoviću ono što sam već rekao. Dakle osim sela Kačanik i Vjete gde jeste bilo Srba, tamo jesu živeli Srbi, u ostalih četrnaest sela celokupno stanovništvo su bili Albanci, a radnici policijaci, radnici u fabrikama su bili Srbi. To sam rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi znate da je svih četrdeset srpskih kuća u Starom Kačaniku opljačkano i spaljeno.

 

SVEDOK:

            Ja sam video spaljene kuće kada sam se vratio iz Makedonije, dakle kada sam prošao tuda.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je UČK-a posle dolaska KFOR-a u Kačaniku rušila sve lokale Albanaca koji su izgrađeni na zemljištu koje im je dala opština Kačanik.

 

SVEDOK:

            Radnje su bile uništene, ali to su bile radnje za koje su srpske vlasti izdale dozvole. One su bile podignute duž reke na mestima koja nisu u stvari bila prikladna i to pored puta, puta koji je vodio od ambulante do grada. To je razlog zašto su ti objekti srušeni i to je uradila opština, a ne UČK-a.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate neka od ovih imena: Riza Ljivoreka, Ljumlji Beriša, Kališi Enver, to su ljudi kojima su srušeni lokali, na primer da li znate za nekog od njih?

 

SVEDOK:

            Čuo sam za ta imena i radi se o ljudima koji žive negde u Kačaniku. Ukoliko je potrebno oni mogu sami da svedoče o njihovim objektima i lokalima. Koliko je meni poznato da, oni jesu vlasnici lokala.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da u Kačaniku i Đeneral Jankoviću nijedan objekat nije srušen i zapaljen sem kuće iz kojih je otvarana vatra na pripadnike MUP-a i vojske.

 

SUDIJA MEJ:

            Da li možete da nam pomognete, da odgovorite na ovo pitanje?

 

SVEDOK:

            Nisam razumeo pitanje, no duž glavnog puta nije bilo kuća, duž glavnog puta između Kačanika i Đenaral Jankovića.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o mestima Kačaniku i Đeneral Janković.

 

SVEDOK:

            Ja ne znam šta mislite pod tim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekao sam da nijedan objekat nije srušen sem kuća iz kojih je otvarana vatra na pripadnike MUP-a i vojske.

 

SVEDOK:

            Ne razumem to što govorite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažem da li je to tačno?

SUDIJA MEJ:

            Svedok nije razumeo pitanje, molim da ga preformulišete.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja tvrdim da u Kačaniku i Đeneral Jankoviću, prema podacima koje ja imam, nijedan objekat nije srušen niti je na njega otvarana vatra osim kuća iz kojih je otvarana vatra na pripadnike MUP-a i vojske. Ne znam šta je tu nejasno.

 

SVEDOK:

            Pitanje mi je sada jasno. Međutim vi imate pogrešne informacije. Niste u pravu, jer pola kuća u Kačaniku je bilo uništeno, kao i kuće u Đeneral Jankoviću. Kuće su spalile srpske policijske snage i srpska vojska. Ima jako puno svedoka koji su videli to, dakle nisu samo palili kuće već su ubijali ljude, mučili i zlostavljali, a sve su to uradili vaši ljudi, vaša vojska, vaša policija. Sve su to oni uradili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja tvrdim suprotno, pitao sam vas da li ovo znate ili ne. Da sada malo pređemo preko ovih vaših iskaza u vezi s 24-im martom. Rekli ste prvo da je vojska pucala iz tenkova, ali da granate nisu padale na selo nego oko sela.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, koje je pitanje?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tu su se nalazili položaji UČK-a.

 

SVEDOK:

            Već sam rekao i ponoviću. Oni nisu pucali iz tenkovskih cevi već iz oružja koje je bilo na tenkovima i iz drugog oružja koje su nosili vaši vojnici. Oni su nasumice pucali, policija je nasumice pucala po kućama u selu. Oni nisu imali određeni cilj i metu po kojoj su pucali jer niko nije uzvrćao iz sela vatru, niko nije pucao iz sela. Ja sam bio tamo i sve sam to video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da niko nije pucao iz sela, a ja imam podatak da je sedam pripadnika UČK-a u uniformama poginulo. Da li znate za taj podatak, u borbama u selu?

 

SVEDOK:

            Nije bilo nikakvih borbi u selu i tamo nije bilo pripadnika OVK-a. Vojnici OVK-a su bili daleko u planinama. Zato nije ni bilo sukoba tamo niti je bilo ubijenih pripadnika OVK-a, samo su civili ubijeni.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da su posle toga odmah na lice mesta izašli istražni sudija i tužilac iz Uroševca i da je cela ta dokumentacija u vezi sa sukobom u vašem selu i pogibijom tih sedam pripadnika UČK-a, upućena sudu u Prištini.

 

SUDIJA MEJ:

            Svedok je rekao da nisu bili ubijeni pripadnici OVK-a, dakle vaše pitanje obuhvata nešto što ovaj svedok nije prihvatio.

            Obraćam se sada svedoku. Da li znate bilo šta o sudu u Prištini i o istražnom sudiji?

 

SVEDOK:

            Nisam video istražne sudije, samo sam video srpsku policiju i vojsku kako ubija i sakati nevine ljude.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste dakle videli ni tih sedam pripadnika UČK-a koji su tu stradali?

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, rekao je da nije video. Dakle on to negira. Nema svrhe da mu to sada ponovo postavljate, da mu postavljate to isto pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li mu je poznato da je policija nakon toga pretražila jame o kojima on govori i da je u jamama našla samo oružje i to veću količinu konzervi i još neke ostatke opreme UČK-a, jer su te jame služile kao baza jedna UČK-a u kotlini.

 

SVEDOK:

            To je sve izmišljotina. OVK-a nikada nije delovala u našem selu, a ko god je hteo da se priključi OVK-a mogao je to da uradi. OVK-a je bila u planinama, a ovo su sve izmislite srpske vlasti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Te dve jame u koje su silazili pomoću lestvica, jedna je bila pet, a jedna sedam metara dubine i bile su međusobno povezane i služile im kao sklonište i magacin, da li ste to znali?

SVEDOK:

            Ne, nisam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tada kada je policija došla, nikakvih leševa u tim jamama nije bilo osim tog oružja. Kako to da niko nije prijavio tada da ima tamo nekih leševa?

 

SVEDOK:

            Već sam rekao i mogu da ponovim koliko god puta hoćete. Tamo nije bilo oružja, nije bilo tela. Te rupe su iskopali seljaci pre puno godina kada su tražili vodu. Nisu našli vodu tamo, no rupe su ostale na tom istom mestu i bile su prazne, a ovo što vi tvrdite je izmišljotina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Vi ste rekli da je toga dana, to sam zapisao, vojnici su otišli iz sela. Kako objašnjavate činjenicu da, pošto je znači vojska napustila to područje, niko nije otišao do tih bunara kada je vojska otišla. Rekli ste kada je vojska otišla svi ste jurnuli da vidite šta je sa stokom, ali niste jurnuli da vidite te žrtve o kojima ste govorili. Kako to objašnjavate?

 

SVEDOK:

            Sve sam to naveo u svojoj pismenoj izjavi. Nakon što su otišle okupacione srpske snage iz sela, dakle četnici i policija, kada su oni otišli ja i ostali smo se vratili u selo. Mi smo znali šta se desilo u tim rupama o kojima sam govorio. Bila je noć, ljudi su otišli do tog mesta da vide šta se dešava. Međutim bilo je nemoguće bilo šta videti jer je bio mrak, to je gore u planini i tek nekoliko dana kasnije smo mi shvatili, odnosno videli šta se tamo desilo. Otac Redžepa Lokua, to sam već rekao, njegova dva sina su bila ubijena i on je tamo našao stvari, nije našao stvari koji su im pripadale, našao je ostatke njihovih tela, prste, zube, odeću natopljenu krvlju, takve stvari, a našao je i jednu srpsku kapu koja je pripadala policiji. To je našao tamo i KFOR je uzeo tu kapu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste juče rekli da kad je otišla vojska, vi ste krenuli da zbrinjavate stoku i niko nije otišao prema tim bunarima. Zašto ste zanemarili žrtve kojih je navodno bilo dvadesetak, a otišli da ...

 

SUDIJA MEJ:

            On je upravo odgovorio na to pitanje. On je rekao da su neki ljudi otišli tamo ali da je bio mrak. To je njegov odgovor.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ako vi kažete da je dao odgovor, nije dao odgovor na pitanje zašto to niko nije prijavio ako je to bilo tačno?

SUDIJA MEJ:

            U redu. Pitanje je sledeće: nije jasno kome bi to trebalo da se prijavi, no pitanje zašto to niko nije prijavio?

SVEDOK:

            Ne razumem pitanje.

SUDIJA MEJ:

            Pita vas zašto to niste prijavili srpskim vlastima, dakle zašto niste nekoga nazvali ili slično?

 

SVEDOK:

            Ali srpske vlasti su počinile taj zločin, kako sad mi to da njima prijavimo.

 

SUDIJA MEJ:

            U redu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali istražni sudija je izašao i tužilac na lice mesta, zar nije bilo logično da im neko na to skrene pažnju? Svakako nije ni istražni sudija, ni tužilac počinio nikakav zločin nego je došao na uviđaj. Kako to da im niko nije skrenuo pažnju?

 

SUDIJA MEJ:

            Možete li nam na to odgovoriti?

 

SVEDOK:

            Selo je bilo prazno, niko nije ostao. Ljudi su ubijeni, civilno stanovništvo je krenulo prema Kačaniku, a ostali kao ja su se sakrili. Ne znam da li je tu bio još neko osim policije i vojske. Svi smo znali jednu stvar, da koga kog uhvate ubijaju ga na licu mesta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema vašem iskazu, bilo je UČK-a oko vašeg sela kako vi kažete, bilo je dejstava između vojske i policije i UČK-a, a proizilazi iz onoga što vi govorite da su samo ginuli civili. Ko je ginuo, pripadnici UČK-a ili civili?

 

SUDIJA MEJ:

            Mislim da je na to sve odgovorio, a sada prelazimo na raspravu.

            Gospodine Miloševiću, vi ste imali više od satipo sa ovim svedokom. Ako nemate neku drugu temu koja bi bila relevantna, vreme je da privodite svoje unakrsno ispitivanje kraju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, privešću ja kraju, ali ...

 

SVEDOK:

            Uvaženi sude, ako želite ja mogu da odgovorim na to pitanje.

 

SUDIJA MEJ:

            Ne, time smo se već bavili. Svim tim pitanjima smo se već bavili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da u vezi s tim događajem koji se prvi put pojavio u albanskim novinama "Fakti", 16. aprila, da se praktično sve izjave daju posle toga datuma i da u knjizi OEBS-a se kaže da  s toga ono što bi površno izgledalo kao saglasnost u izjavama očevidaca, može biti ili rezultat obaveštenosti po čuvenju ili može na drugi način biti obojeno uticajem novinskog članka. To je u onoj njihovoj knjizi "Kako viđeno tako rečeno". Da li to dovodite u vezu sa događajem ili ne?

 

 

 

SVEDOK:

            Nikada nisam svedočio o novinama "Fakti" i ne znam šta su one objavljivale, ja sam samo izjavio ono što ja znam i to sam izjavio istražiteljima Međunarodnog suda, iako nisam znao da ću doći ovde, ali eto tako se desilo i drago mi je što sam ovde.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate, u ovoj knjizi o kojoj ja govorim, da su seljaci intervjuisani 30. septembra i potvrdili da je jedanaest članova UČK-a bilo među tim koji su stradali, prema njihovoj izjavi.

 

SUDIJA MEJ:

            On je već svedočio o OVK-a, nema potrebe da se to stalno ponavlja.

            Da gospodine Rajneveld izvolite.

 

GOSPODIN RAJNEVELD:

            Pošto optuženi stalno pominje knjigu OEBS-a, mislim da bi bilo fer prema veću, da veće ima kopiju te knjige, čini se da on citira stranice 218 i 219 u ovom trenutku, iz knjige OEBS-a. To jeste predviđeno kao dokazni predmet u izvođenju dokaza tužilaštva i pitam se da li bi možda bilo od koristi veću da već sad ima kopiju toga, jer optuženi ekstenzivno postavlja pitanja u vezi sa tom knjigom.

 

SUDIJA MEJ:

            To bi bilo od koristi, ali dajte da pokušamo da završimo sa svedočenjem ovog svedoka. Gospodin Rajneveld je isključio mikrofon. Da li imate još nešto gospodine Miloševiću, ako ne da privedemo kraju ovo unakrsno ispitivanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam nešto upravo vezano za ovo što smo sad čuli s druge strane. Interesuje me gde ste, kada i kome davali izjave u vezi sa ovim?

 

SVEDOK:

            Dao sam izjavu u Skoplju, ako ne grešim to je bilo krajem aprila, ne sećam se tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kome? Da li samo predstavnicima tužilaštva ili još kome?

 

SVEDOK:

            Predstavnicima tužilaštva Međunarodnog suda u Hagu. Ja imam ime te osobe koja je obavila sa mnom taj razgovor, ako želite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To i pitam, jer ako je samo predstavnicima tužilaštva, tužilaštvo ima po vašim pravilima ovde da čuva podatke, skrećem pažnju vama na pitanje, ne svedoku. Kako se onda to isto pojavljuje u ovoj knjizi? Da li je to onda tužilac ...

 

SUDIJA MEJ:

            Molim vas nemojte sada da raspravljate o tome. Ako imate pitanja u vezi sa izjavom, možete da ih postavite, a u protivnom privedite ovo ispitivanje kraju.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U ovom papiru koji prati vašu pisanu izjavu piše: "Zašto nema pasoš - izgubljen; zašto nema izvod iz matične knjige - izgubljen i zašto nema ostalih dokumenata - izgubljen". Kako ste to izgubili sve te vaše dokumente?

 

SVEDOK:

            Ko god je imao dokumenta imao ih je sa sobom. Ja ne znam, ja sam imao svoje isprave sa sobom kad sam otišao u Makedoniju gde sam registrovan kao izbeglica, a ne znam za ostale.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro to je suprotno ovome što ovde piše, evo ovo je vaš papir, mislim papir ove institucije, gde piše Hazbi Loku i svi ovi podaci, rođenje itd. Pasoš nema jer je izgubljen, matična knjiga nema - izgubljen i ostali dokumenti izgubljeni. Dakle ovde je netačno navedeno, vi ste dakle imali dokumenta.

 

SVEDOK:

Imao sam samo ličnu kartu, pasoš sam ostavio kod kuće, nisam imao pasoš. Bio je istekao tako da mi nije ništa vredeo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Ja samo hoću da učinim još jednu napomenu s obzirom da je svakome jasno da su tužiocu dostupni svi ovi dokumenti uključujući Verifikacionu misiju OEBS-a, da sa ovim svedokom nesumnjivo tužilac manipuliše da stvari predstavi sasvim drugačije nego što su se one događale.

 

SUDIJA MEJ:

            Ne, ne.  Gospodine Milošević, ne možete davati takve komentare i argumente sada. Gospodine Tapušković da li vi imate pitanja za ovog svedoka?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja dajem komentar gospodine Mej zbog toga što su ...

 

SUDIJA MEJ:

            Ne, ne gospodine Milošević. Vi ćete u dogledno vreme moći da iznesete svoje komentare, a sada se obraćam gospodinu Tapuškoviću da počne sa svojim unakrsnim ispitivanjem.

 

BRANISLAV TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala časne sudije. Ja ću i ovoga puta da se držim zaista samo događaja vezanih za 9. mart i za 24. mart i isključivo ću postavljati pitanja u vezi iskaza koji je gospodin Loku dao 4. juna 1999. godine, a nama je dostavljen i ovaj iskaz na koji ukazuje Slobodan Milošević na koji ja neću insistirati ali bih morao da i ta drugi iskaz o kome on govori i postoji Tužilaštvo da vama na uvid, a kao i ovaj prvi od 12. juna, tako i ovaj drugi ja mislim negde u Albaniji da vi to imate ispred sebe.

 

SUDIJA MEJ:

            Da.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Dakle, biću vrlo kratak u vezi

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Rajnevald izvolite.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Ne znam da li sam pogrešno shvatio pitanje ali da li je namera da se Veću dostave kopije izjave svedoka, da li će o tome biti unakrsno ispitivanje.

 

SUDIJA MEJ:

            Dajte da saslušamo unakrsno ispitivanje.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Izvinjavam se, možda sam pogrešno shvatio. Ja sam mislio da to treba da uradim sada.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Loku vi ste juče kada ste govorili o onome što se događalo u selu Ivanji rekli da se oko sela Ivanje su se nalazili vojnici OVK i oni su pomogli stanovnicima Ivanje da izbegnu najgoru sudbinu. Tako ste juče to objasnili.

 

SVEDOK:

            Da, tako sam rekao i tako je i bilo. Bilo je sukoba.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            ...koji ste dali 4. juna 99. godine rekli ste: znao sam da u Ivanji ima pripadnika, da u Ivanji ne oko Ivanje, u Ivanji ima pripadnika OVK i verujem da su oni pružili ptpor srpskim snagama. Video sam kako iz Ivanje izdiže, uzdiže se veliki stub dima. Tako ste tad kazali.

 

SVEDOK:

            Rekao sam okolo Ivanje 8. marta bilo je sukoba između OVK, oslobodilačke vojske Kosova i okupacionih srpskih snaga. U isto vreme stanovnici sela su bili tamo. Međutim, tokom pružanja otpora koji je trajao 3 dana, dakle sukobi između OVK i srpskih snaga uspeli su da pobegnuiz sela i da izbegnu najgoru sudbinu iako je bilo ubijenih civila koje smo kasnije našli. Reč je o jednom bolesniku Iljaku. On je ubijen u blizini sela kada je pokušavao da se sakrije. Bio je bolestan i nije mogao da pobegne sa ostalima.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala samo ne znači oko sela, ja vam navodim da ste vi tada rekli da je u selu Ivanja bilo srpskih bilo OVK pa je onda došlo do borbi 3 dana. Ne oko, nego u Ivanji.

 

SVEDOK:

            Rekao sam oko Ivanje jer u Ivaji je bilo stanovniptvo, a OVK nije boravio sa stanovništvom oni su bili u planinama tako sam rekao.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Nije tačno. Ovo što piše u vašoj izjavi da ste znali da u Ivaji ima pripadnika OVK.

 

SVEDOK:

            Možda je pogrešno napisano ali činjenica je da su pripadnici OVK bili stacionirani u planinama. Te planine pripadaju teriritoriji  Ivaje ali oni nisu bili u selu.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja vam samo kažem da ste tada rekli ovo, je li to greška ili

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Tapušković time ste se sada pozabavili.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Idemo sada na 9. mart ujutru. Vi ste juče kazali da su granate padale po selu, da je granatiranje sela bilo i sa istoka i sa severa i da ste onda morali da se odlučite da selo napustite i da ste tako selo i napustili. Da li sam vas ja dobro razumeo?

 

SVEDOK:

            Da.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            A usvom iskazu od 4. juna 99. godine rekli ste 9. marta oko 4 časa iznad mog sela su ispaljene dve rakete koje su ga osvetlile. To je trajalo samo 20 sekundi i mi žitelji sela smo se uplašili da sledi napad pa smo  se spremili da bežimo. Oni koji su videli rakete pošli su da vide šta se događa, pa ste malo kasnije rekli: zbog ovih raketa ispaljenih na sela 30 seljana se raštrkalo i onda sve u svemu da su rakete bile razlog da ste vi krenuli u pravcu Globučice. A ne granatiranje, granatiranje nije bilo kako ste tada kazali.

 

SVEDOK:

            Vi ste pobrkali stvari, 9. marta je bilo granatiranje oko sela. Prvo sporadično, a onda neprekidno. Sve te stvari koje sam ja doživeo teško je zapisati. Mi smo jedini koji smo ostali, čuli smo da su svi ostali stanovnici okolnih sela već bili poslati u Makedoniju i mi smo takođe hteli da pobegnemo iz sela. Naše selo se moglo videti sa tri srpska položaja i oni su se stalno kretali oko sela. Mogli su da nas vide sa srpskih vojnih položaja mestu zvanom Kašan, mogli su da nas vide iz Globučice i takođe sa položaja Kaboranci, tako da smo stalno bili pod kontrolom, tako da to što vi ka.ete o prisustvu OVK je smešno.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Nisam ja gospodine Loku uopšte spomenuo OVK. Ja sam vam rekao da ste vi kazali da je vaše selo bilo granatirano, vi to niste ranije rekli istražiteljima nego ste rekli da su bile ispaljene dve rakete koje su  samo osvetlele vaše selo i da je to bio razlog da ste vi krenuli, a niste spomenuli da je ispaljena i jedna jedina raketa na vaše selo u svom iskazu od 4. juna 99. godine. Ja vam to kažem. U tom pogledu ja nisam pogrešio, evo čitao sam to 10 puta verujte mi.

 

SUDIJA MEJ:

            Svedok je odgovorio na to pitanje.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Kada je kolona stigla u selo Dreševce, kad ste pošli iz sela i vi ste objasnili šta ste videli, videli ste spaljene kuće, da gore kuće. Na primer, rekli ste  sa svog položaja sam mogao jasno da vidim samo dve kuće i video sam kada su počele da gore i ja vam verujem da ste vi to videli ali ste juče  rekli da ste odatle videli i to ste nekoliko puta ponovili da se sve te kuće pljačkaju, da se iz njih odnose stvari, to ranije niste spominjali.

SVEDOK:

            Sa mesta sa kojeg sam ja gledao video sam prvo dve ili četiri kuće u jednom naselju, to nije  selo već naselje u selu Kotlina, to naselje je bilo prazno jer su stanovnici otišli nekoliko dana ranije pošto, otišli su u centar pošto su se bojali da će ih Srbi sa svojih položaja u Globočici gađati. Video sam kada su srpske snage ušle i kada su pljačkali kuće, dve ili tri, četiri kuće, a kasnije sam shvatio da su te kuće spaljene. Nijedna nije ostala neoštećena.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja sam to shvatio, vi ste to juče tako kazali. Međutim, vi ste govorili ranije samo da ste videlii to dve kuće kako gore i da ste videli da kuće gore i ja verujem da ste vi to videli ali nikad niste spominjali da ste videli kako se iz kuća odnosi bilo šta već da su kuće spaljivane iznutra, tako ste govorili.

 

SVEDOK:

            Mogao sam videti policajce i vojnike kako ulaze-izlaze iz kuća. U kućama nije bilo stanovnika, oni su ulazili-izlazili i palili kuće i pljačkali kuće. To je činjenica koju su svi znali jer to se stalno dešavalo, svugde se to dešavalo.  Ženama su krali nakit i sve vrednosti.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste rekli  ranije rekli šta ste videli i ja vam verujem da ste vi to videli ali ste juče

 

SUDIJA MEJ:

            Sada smo tu temu obradili, rekli ste šta ste hteli gospodine Tapuškoviću. Molim vas idite dalje.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Jesmo, ja mislim sasvim da ste u pravu i ja bih  sada upozorio i Sud, to je na egleskoj verziji i mislim da sam i zbog toga danas odlučio da to pitam. U engleskoj verziji je to na 5 stranici u zadnjem pasusu počinje. Znači 5 strana engleske verzije

 

SUDIJA MEJ:

            Da, molim da nam se da dokazni predmet. Molim da se da broj.

 

Predstavnik Sekretarijata:

            Dokazni predmet tužilaštva 60.

 

SUDIJA MEJ:

            Da gospodine Tapuškoviću izvolite.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ako vidite tu se govori o tom bunaru, o te dve rupe i spominje se vreme oko 15.30 časova. Gospodine Loku da li je to što ste videli kad se počelo događati u vezi ovih stvari o kojima ste juče govorili, oko bacanja, ubacivanja ljudi u one dve rupe bilo u 15.30 časova, daje počelo?

 

SVEDOK:

            Nakon odlaska žena, dece iz sela tada su muškarci odvedeni do tih rupa, to je bilo u to vreme. Ja nisam vodio dnevnik, nisam pratio vreme ali manje-više mislim da se desilo u to vreme. Ja sam se sam osećao da sam u opasnosti.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi znate da su ihoni vodili, da ih je vojska i policija, a rekli ste da ih je bilo oko 150 da su ih vodili uz manje brdo. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Vodili su ih prema tim dvema rupama.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste rekli da su se oni penjali uz jedno malo brdo, vodili su ih i penjali su se uz jedno malo brdo.

 

SVEDOK:

            Srpska policija i vojska, vojske je bilo manje nego policije, vodili su civile koji su držali ruke iza potiljka, rekao sam da ih vodili nakon odlaska žena i dece, vodili su ih uz brdo do tih rupa, a to je jedno brdo koje je iznad sela, možda 200, 300 metara iznad nadmorske visine iznad sela.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Sa kolike razdaljine ste vi to posmatrali?

 

SVEDOK:

            Ja sam to gledao sa mesta koje je bilo 400, 450 metara udaljeno u ravnoj liniji od tih rupa. Bilo je u južnom delu, a rupe su bile sutuirane u severnom delu.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Molim časni sud da se na monitor stavi slika dokaza 54., 48, 84. Ja imam i jednu krupnu verziju koja postoji u dosijeu Tužilaštva, akoje Tužilaštvo nije pokazalo a mnogo bi preglednije bilo i mene čudi da Tužilaštvo nije pokazalo tu fotografiju. Nalazi se u spisima Tužilaštva i ja bih molio da se dopusti da se dokaže ta krupnija fotografija od ove fotografije zbog bolje preglednosti. Jel tužilaštvo u svojim spisima ima tu fotografiju i da se to preda i sudu.

 

SUDIJA MEJ:

            Samo trenutak gospodine Tapušković. Da li imate veću fotografiju?

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Mi imamo mnogo fotografija, zbog vremenskih ograničenja nisam mogao da stavim sve fotografije, ne znam šta pokazuje moj uvaženi kolega.

 

SUDIJA MEJ:

            Stavite na grafoskop tu sliku koju želite da on vidi.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            ...fotografija koju je pokazalo tužilaštvo  samo mnogo veća.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, u redu.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            E, ako bi sada svedok mogao da pokaže sa kogmesta je on gledao sve ovo što se događa. Vidite to je šuma.

 

SVEDOK:

            Da, to je šuma ali nije bilo lišća tako da je vidljivost bila mnogo veća, sve se videlo. 24. marta nije bilo četinara, sve je bilo golo, mogao sam da vidim kroz to, sve sam mogao da vidim.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja vas molim samo da pokažete mesto na kom ste vi bili.

 

SVEDOK:

            Mesto na kojem sam se ja nalazio nije na ovoj fotografiji ali je bilo negde ovde uovom uglu.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            I sad vi ste videli sa 400 metara, vi ste malopre rekli da ste videli tačno po imenu i prezimenu  koje

 

(Malo sporije molimo vas - prevodioci)

 

TAPUŠKOVIĆ:

            vi ste sa 400 metara videli kako su ljudi stradali kako su ubačeniu tu jamu i videli ste tačno po imenu i prezimenu o kome se radi. To ste malopre rekli na pitanje kolege Rajnevalda odgovorili.

 

SVEDOK:

            Vi ste sada inpretizirali ono što sam ja rekao. Ja nisam tada u tom trenutku znao ko su oni, ja sam samo videošta se njima dešava tada, a kasnije dok smo bili u Makedoniji smo saznali tačnopo imenice koja su njihova imena i prezimena. Naravno da nisam mogao da vidim njihova lica sa te udaljenosti gde sam se ja nalazio. Mogao sam da vidim samo pokrete i da vidim onošto se dešavalo.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja bih molio da se ova slika koja takođe stoji u tuđim spisima, koja iz blizine pokazuje te dve jame, da li su to te dve jame? Skroz okruženo velikim stablima, velikim drvećem, parava šuma gde se ne vidi ništa, evo pogledajte. To Tužilaštvo ima i tu sliku Tužilaštvo nije pokazalo. Jel su to te dve jame?

            Ja molim da tužilaštvo te dokaze prezentira, da bi sud mogao to da odmah vidi

 

SUDIJA MEJ:

            Samo trenutak jedan molim vas.  Dozvolite da prvo svedok odgovori. Obraćam se svedoku: da li prepoznajete te rupe, jame ili ne?

 

SVEDOK:

            Pa evo vidim ovde rupe na fotografiji ali mi ne liče kao one koje sam ja video.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            To su u stvari iz   dosijea Tužilaštva.

 

SVEDOK:

            Da, ovde se jasno vide.

 

SUDIJA MEJ:

            Molim vas da to stavite na grafoskop.

            Koje je pitanje?

 

TAPUŠKOVIĆ:

            ...mali prostor u dubokoj šumi od velikog drveća se ne može videti ništa ni sa 5, 6 metara, a to je bilo 150 do 200, odnosno

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću nije na vama da svedočite, svedok je rekao da je on mogao da vidi. Ako nemate neko konkretno pitanje vezano za ovu fotografiju molim vas da nastavite sa nečim drugim.

TAPUŠKOVIĆ:

            450 metara. Kako je mogao da vidi šta se događa tamo negde duboko u šumi, na jednom mestu koje je okruženo velikim drvećem kako se vidi na samim ovim fotografijama.

 

SUDIJA MEJ:

            Svedok je odgovorio na to. On je rekao da je mogao da vidi. Obraćam se svedoku: da li ste imali nešto pri ruci. Da li ste mogli kroz nešto da gledate ili ste sve to gledali golim okom?

 

SVEDOK:

            Da li mogu da odgovorim?

 

SUDIJA MEJ:

            Da.

 

SVEDOK:

            Brdo, šuma i rupe su okružene hrastovima i to je strmo područje i pošto je to na strmini sve se moglo videti. Radi se o veoma strmom brdu i tu je hrastovo drveće, a to hrastovo drveće nije tako gusto kao što se čini na ovoj fotografiji, au to doba godine drveće je bilo bez lišća.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            To je bio 24. mart, to je već dobro proleće u tim krajevima. Drveće je u to vreme već zeleno.

SUDIJA MEJ:

            Svedok je rekao da nije bilo lišća na drveću. Gospodine Tapuškoviću da li vi osporavate da se ovaj događaj desio?

TAPUŠKOVIĆ:

            Ne, ja ne osporavam niti mi pada na pamet da osporavam da je u tim jamama pronađeno ono što je pronađeno, sad je samo pitanje kako je došlo do toga i šta se stvarno dogodilo, a ja ne osporavam. Taman posla da ja to osporavam, međutim ja moram da se zapitam u ovim okolnostima prvo zašto Tužilaštvo nije pokazalo te fotografije koje ima da bismo videli

 

SUDIJA MEJ:

            Čuli smo razloge, da li imate još neka pitanja za ovog svedoka. Ako imate izvolite.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ako je debelo hrastovo drveće i ako  je to bio mart kada je vrlo dobro poznato da tamo lišće ozeleni

 

SUDIJA MEJ:

            To smo već čuli, već nekoliko puta. Svedok tvrdi da je mogao da vidi, on kaže da tada nije bilo lišća na drveću. Dakle, mi smo čuli njegovo svedočenje, ako bude drugačije svedočenje onda ćemo to razmotriti, a mislim da se sada da ste potpuno obradili tu temu.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            ...budu obezbeđeni dokazi sa kojima tužilaštvo raspolaže, a to su ove fotografije. Ako to ne može danas da bude urađeno onda bi sud mogao i sam da određene stvari da uoči, bez mojih ikakvih komentara. Ja samo molim da se te stvari, ja sam verovao da će Tužilaštvo te slike kao što je imalo i one slike malopre to sve u jednom kompletu da vam stavi na raspolaganje danas. Ja sam to video, proučio spis, sud to ima

 

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Rajnevald da li vi imate bilo kakve dokaze kada su načinjene ove fotografije?

 

OPTUŽBA:

            Da časni sude. Kada budemo predočili, odnosno kada smo predočili foristički izveštaj to smoi uradili, forezički austrijski tim je učinio te fotografije i to septembra 99. godine. Naravno, mi moramo da načinimo odabir jer zbog vremena mi ne možemo da ponudimo sve fotografije. Ja sam odabrao one fotografije za koje sam mislio da se na njima najbolje vidi to mesto. Ukoliko želite možemo da vam predočimo i ostale.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, molim vas. Gospodine Tapušković da li imate još pitanja za ovog svedoka?

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Juče je izjavio da je pošto je video da su ljudi bili bačeni u jame, da je malo kasnije čuo eksploziv. Koliko kasnije je čuo eksploziv?

 

SVEDOK:

            Ta snažna eksplozija se čula pre nego što je pao mrak, pre večeri.

 

(Prevodilac moli svedoka  da ponovi odgovor na pitanje)

 

SVEDOK:

            Ta eksplozija se desila nakon 5 sati, negde oko 5.30. Dakle, neposredno pre povlačenja srpskih snaga.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Dobro, ali vi ste ranije u svom iskazu od 4. juna rekli da se ta eksplozija čula 30-tak minuta kasnije od momenta kad ste videli šta se dogodilo.

SVEDOK:

            Rekao sam da je sve to trajalo odprilike 30 minuta dakle, sve to što se desilo. No, do eksplozije je došlo nešto kasnije.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste kazali 30-tak minuta kasnije s mesta gde se nalazila jama začula se snažna eksplozija. Tako ste kazali u svom ranijem iskazu.

SUDIJA MEJ:

            Svedok je odgovorio na to pitanje. Nema potrebe da ponovo odgovara.

TAPUŠKOVIĆ:

            Dobro, vi ste i tada kazali da čim su svi Srbi otišli odatle nakon što su popravili tenk , da ste onda se ...a iz sela ste krenuli u 22 časa. Ja moram da vas pitam ako je to tako nesporno zaista zašto niko još dok je bio dan nije otišao da vidi šta se gore dogodilo sa ljudima, da odmah vidite o čemu je reč, zašto to niste uradili? Ja nemam više pitanja.

 

SVEDOK:

            U toku tog dana srpske snage koje su počinile te zločine protiv stanovništva su bile tamo i mi se nismo usuđivali da im se približimo. Mi smo otišli na to mesto onda kada su oni napustili selo, tako je to bilo.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Niste toga dana otišli kad su oni napustili mesto?

SVEDOK:

            Srpska policija i vojska su otipli naveče kada je krenuo da pada mrak, a mi smo tokom noći otišli za Makedoniju, negde oko 10 ili 11 sati uveče nakon svega što se desilo.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Nemam  dodatnih pitanja časni sude.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Loku vi ste sada završili sa svedočenjem i možete da odete. Mi vam se zahvaljujemo što ste došli pred Međunarodni sud i svedočili.

 

SVEDOK:

            Hvala i vama časni sude što ste mi to omogućili.

SUDIJA:

Gospodine Bucamil, molim vas da za zapisnik recite vaše puno ime i prezime.

SVEDOK:

            Ja sam Bajram Bucaliju.

PITANjE:

            Odgovorite samo sa da ili sa ne.

            Imate 44 godine i rođeni ste u Gnjilanima 16. juna 1957. godine.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Oženjeni ste i imate troje dece.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Od 1964. godine živite u starom  selu na albanskom ... dakle na opštini Uroševac na Kosovu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Molim da se sada svedoku pokaže dokument koji ima oznaku tužilaštva 2274. Ja imam ovde ovaj dokument. Ovo je nova verzija karte koja je već bila predočena, dakle radi se o onoj istoj karti ali bez plavih oznaka. To je karta Kosova.

            Gospodine Bucaliju, molim vas pogledajte ovu kartu i recite sudu gde se nalazi vaše selo.

ODGOVOR:

            U redu.

            Evo nalazi se ovde na ovom mestu.

            Hvala vam gospodine  Bucamil.

            Gospodine od 1982. godine pa do juna 1999. godine da li ste radili na železničkoj stanici u Uroševcu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            A sada radite na benzinskoj stanici.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            I to u vašem selu - Starom selu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Šta ste po nacionalnosti?

ODGOVOR:

            Ja sam Albanac.

PITANjE:

            Da li su većina stanovnika u vašem selu Albanci?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li je bilo Srba koji su živeli u vašem selu?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li znate koliko je otprilike Albanaca i Srba u vašem selu?

ODGOVOR:

            U mom selu je bilo otprilike 900 Albanaca a između 60 i 70 Srba.

PITANjE:

            Da li su vaši odnosi sa srpskim komšijama bili dobri?

ODGOVOR:

            Da. Do  1999. odnosi su bili relativno dobri. No to se promenilo nakon 1999.

PITANjE:

            U redu doći ćemo i do toga. Sada bih da se vratim na ... železničkoj stanici u Uroševcu. Od 1982. godine do 1987. godine vi ste radili kao skretničar na železničkoj stanici u Uroševcu. Da li je to tačno ili ne?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Na toj istoj železničkoj stanici takođe ste radili kao inspektor za teret i to 1987. do juna 1991.  godine, da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da to je tačno.

PITANjE:

            A onda ste od 1992. do juna 1999. godine radili kao blagajnik za prevoz robe.

ODGOVOR:

            To je tačno.

PITANjE:

            Na kojoj udaljenosti je železnička stanica od vašeg sela.

ODGOVOR:

            Železnička stanica se nalazi otprilike 3 kilometra od moje kuće.

PITANjE:

            I vi ste svakog dana odlazili na posao iz vašeg sela, dakle do železničke stanice.

ODGOVOR:

            Da, svakog radnog dana.

            Sada bih htela da pokažem svedoku dokument koji nosi oznaku tužilaštva 95. radi se o skici koju je načinio svedok, dakle o skici njegovog sela, evo ovde imam kopiju.

            ... sekretarijata karta će imati oznaku 61. a skica  broj 62.

TUŽILAŠTVO:

            Hvala vam.

            Gospodine Bucamil da li prepoznajete ovaj crtež?

ODGOVOR:

            Da, prepoznajem ga.

PITANjE:

            Da li ste vi načinili ovaj crtež?

ODGOVOR:

            Da. Ja sam to nacrtao.

PITANjE:

            Da li je to vaše selo?

ODGOVOR:

            Da. To je moje selo.

PITANjE:

            Molim vas recite sudu gde se nalazi vaša kuća na ovom crtežu.

ODGOVOR:

            Evo pokazaću. Ovde se nalaze tri kuće - moja kuća i kuća moje braće.

PITANjE:

            A koliko osoba je živelo s vama?

ODGOVOR:

            Pre početka rata nas 16 je živelo u istom dvorištu, nekoliko kuća, ali imali smo dvorište. Međutim, ja sada živim sam sa svojom obitelji koja ima 5 članova.

PITANjE:

            Hvala.

            A na ovom crtežu - pokažite nam u kom pravcu je železnička stanica.

PITANjE:

            Da  li možete da nam kažete kuda vodi ovaj put.

ODGOVOR:

            Iz mog sela imamo asfaltnu cestu prema Gnjilanima i onda i ima i cesta prema Uroševcu koja ide do železničke stanice.

PITANjE:

             A koja su susedna sela?

ODGOVOR:

            Ta susedna sela su Homoglava, Varoš, Ibar. To su susedna sela, a takođe i okolina Uroševca.

PITANjE:

            A na kojoj udaljenosti je Priština?

ODGOVOR:

            Od Prištine do raskrsnice, sa raskrsnice do Uroševca udaljenosti 35 km.

PITANjE:

            A do granice s Makedonijom?

ODGOVOR:

            Ova raskrsnica je takođe udaljena sa nekih 30-tak kilometara od granice s Makedonijom.

PITANjE:

            Koliko kuća ste imali u selu pre rata?

ODGOVOR:

            Pre rata u selu je bilo otprilike oko 120 kuća.

PITANjE:

            Hvala vam gospodine Bucavil.

            Pre marta  99. godine koliko radnika je bilo zaposleno na železničkoj stanice u Uroševcu?

ODGOVOR:

            Pre marta 99. godine bilo je otprilike 25 radnika na železničkoj stanici u Uroševcu a naravno u zavisnosti od potreba taj broj se menjao.

PITANjE:

            Koliko njih su bili Albanci?

ODGOVOR:

            Bilo je 17 ili 18 Albanaca i  8 Srba.

PITANjE:

            Da li je vaš šef bio Srbin ili Albanac.?

ODGOVOR:

            Bio je Srbin.

PITANjE:

            Da li ste u bilo kom trenutku za šefa imali Albanca?

ODGOVOR:

            Šef stanice, odnosno otpravnik vozova kad sam ja radio tamo, dakle nakon 1992. godine nikada nije bio Albanac,  jedino kada bi ga neko zamenjivao onda bi to možda bio zamenik, ali nikada na to mesto nije bio imenovan Albanac.

PITANjE:

            A da li su odnosi između Albanaca i Srba na poslu bili dobri?

ODGOVOR:

            Jesu. Odnosi su bili dosta dobri sa kolegama Srbima jedno vreme. Odnosno sve do 90. godina, ali nakon 99. godine odnosi su se ohladili. Dakle lični odnosi su se ohladili - dakle lični odnosi su se ohladili.

PITANjE:

            A iz kog razloga su se ti odnosi ohladili između Srba i Albanaca?

ODGOVOR:

            Mislim da je do toga došlo zbog neprijatnih stvari koje su se dešavale u politici npr. usled ustavnih promena. To je bio razlog koji je uticao na zahlađivanje odnosa između Srba i Albanaca jer zbog ustavnih promena mi smo ostali bez mnogih prava koja smo ranije imali npr. upotreba jezika na radnom mestu.

PITANjE:

SUDIJA MEJ:

            Gospođo Romano prošlo je jedan, sada ćemo napraviti pauzu.

            Gospodine Bucaliju sada ćemo napraviti pauzu do 2.30. Tokom te pauze a i narednih pauza molim vas da ni sa kim razgovarate o svom svedočenju, dakle dok ne završite sa svedočenjem i nemojte dozvoliti da bilo ko s vama o tome razgovara, a to uključuje i članove tužilaštva.

            Molim vas da se vratite ovde u 2.30.

 

PAUZA:

POSLE PAUZE:

... davali su nam razna upozorenja i razne kazne.

            Međutim, na kraju morali smo to prihvatiti ili napustiti naš posao.

 

...  su izgubili ... budući da nisu poštovali ta prava.

 

PITANjE:

            Samo da razjasnimo jednu stvar.

ODGOVOR:

            Da. Bilo je mnogo takvih slučajeva. Npr. Ako želite ime nekoga koji je na taj način kažnjen. Uopšteno govoreći svi Albanci koji smo tamo radili svi smo mi bili kažnjeni barem jednom. Gubitkom 50% ... ponekad tokom  razdoblja od 3 meseca, ponekad čak i do 6 meseci.

OPTUŽBA:

            Da li je postojao među vašim kolegama neko ko nije znao govoriti srpski?

ODGOVOR:

            Ne. Možda je bilo nekih koji su imali poteškoća sa govorom na srpskom, ali nije bilo kolega koji uopšte nisu govorili srpski.

PITANjE:

            Da li su policija ili vojska bili stacionirani na stanici ... i pre bombardovanja NATO?

ODGOVOR:

            Da. Čak i pre bombardovanja NATO. Tamo je bila policija. Oni su obično obilazili stanicu, možda tamo nije bila vojska, osim kad bi imali neki konkretni zadatak. Npr. kad bi stanicom prolazio neki vojni transport, ali inače dolazila bi samo policija.

PITANjE:

            Prema tome, da li je bilo uobičajeno da na stanici vidite vojsku, odnosno policiju?

ODGOVOR:

            Da. Policiju. Često, ne zapravo često, ali ponekad. Ali nije bilo uobičajeno da tamo vidimo vosjku osim pod nekim tačno određenim okolnostima kad je prolazio neki vojni transport jednostavno rečeno.

PITANjE:

            Da li se sećate da je neki put došlo do toga da nije bilo vojnog transporta a vi ste ipak samo videli vojnike.

ODGOVOR:

            Da. Bilo je i takvih slučajeva. Tamo je ponekad bilo oficira. Oni bi ponekad dolazili na stanicu i razgovarali sa šefom stanice - ne znam o čemu, ali oni su održavali vezu. Ali to nije bilo često.

PITANjE:

            Vi ste radili na železničkoj stanici do 1999. Zašto ste prestali sa radom tamo?

ODGOVOR:

            Radio sam na železničkoj stanici u Uroševcu do  14. aprila 1999. godine. Ustvari radio sam do 25. marta 1999. No. 25. marta nakon početka bombardovanja NATO ja sam sledeći dan otišao na posao i moj šef mi je rekao od sada više ne radiš. Javi se na posao ali nećeš raditi. To je bilo jako čudno to što je on rekao. Pa sam ga pitao zašto?

            I on je rekao to je naređenje stiglo odozgo. To je bilo sve što je rekao. I mene je, da vam kažem istinu, to iznenadilo.

PITANjE:

            Da li su Albanci bili jedini zaposlenici kojima je rečeno da više ne dolaze na posao?

ODGOVOR:

            Da. Samo Albanci.

PITANjE:

            Da li su Srbi bili jedini zaposlenici koji su radili na toj stanici nakon marta 1999. godine?

ODGOVOR:

            Da. Naše kolege Srbi koji su ranije radili tamo oni su nastavili radeći na stanici.

PITANjE:

            Jeste li se vi vratili na železničku stanicu čak i nakon što vam je rečeno da više ne dolazite na posao?

ODGOVOR:

            Pa odlazio bih pomalo, ne svakog dana, jer je bilo teško kretati se. Bilo je opasno putovati u to vreme. Međutim, bez obzira na to ja bih se malo javio na posao, ali ne svakog dana.

OPTUŽBA:

            Hvala.

            Časni sude svedok je sa sobom u Hag poneo saobraćajni dnevnik železničke stanice Uroševac i to od 01. januara do 19. juna 1999. a ... i optuženi dobili su kopije 05. marta odmah po dolasku ovog svedoka u Hag... kopije za sud, original se može pogledati i svedok će se koristiti originalom tokom svog svedočenja. Ovaj saobraćajni dnevnik je bio arhiva železničke stanice Uroševac i svedok ga mora vratiti natrag u Arhiv kad se vrati iz Haga.

PREDSEDAVAJUĆI SUDAC:

            Gospođo Romano u čemu je svrha ... ovog saobraćajnog dnevnika.

OPTUŽBA:

            Svedok je ranije radio na železničkoj stanici kao skretničar i morao je u ovaj dnevnik unositi podatke. Prema tome njemu je dobro poznato...

SUDAC:

            Pitam u čemu je svrha, zašto vi to ...

OPTUŽBA:

            Optužba želi pokazati na koji su način korišćeni vozovi i kako su se kretali vozovi tokom deportacije kosovskih Albanaca.

SUCAC.

            Gospođo Romano, morate dosta brzo proći kroz ovo. Mi smo odbrani nametnuli izvesna ograničenja pa to moramo učiniti i sa optužbom. Prema tome vi morate završiti sa glavnim ispitivanjem ovog svedoka do kraja rada dana.

OPTUŽBA:

            Da. To i nameravam.

            Imam takođe i radnu verziju prevoda naslova kolona.

            Gospodine Bucaliju, u okviru vaših dužnosti skretničara vi ste tad trebali unositi u saobraćajni dnevnik podatke o dolasku i odlasku vozova. Da li je to tačno?

ODGOVOR:

            Da. Tačno je.

            Kad sam radio kao skretničar. No ovaj dnevnik koji vidite ovde to je ista vrsta dnevnika koji je korišćen kad sam ja obavljao te poslove radi se o istoj vrsti procedure.

OPTUŽBA:

            Hvala.

            Hajde sad da pogledamo prvu i drugu stranicu kao primer, što su od 2-4 januara. Možete nam objasniti na koji se način u ovom dnevniku mogu ... teretni i putnički vozovi. Vrlo kratko molim vas.

ODGOVOR:

            Putnički vozovi imaju broj voza od 4 cifre, a teretni voz ima broj voza od 5 cifara. I to su znači regularni vozovi.

            U kojoj je to koloni?

ODGOVOR:

            U drugoj koloni označeno brojkom 2.

            Tu se vidi broj voza i tu se može zaključiti da li se radi o putničkom ili teretnom vozu.

SUDAC:

            Možemo li to staviti na ...

OPTUŽBA:

            Ispričava se. Zaboravila sam to učiniti.

            Gospodine Bucaliju molim vas da ponovo pokažete kolonu u kojoj se nalazi informacija o vozovima.

SVEDOK:

Da. Evo ovde, ovo je druga kolona. Ovde se nalaze brojevi vozova. I iz tog broja možete zaključiti da li se radi o putničkom ili teretnom vozu.

PITANjE:

            Kako se iz ovoga može zakključiti smer u kojem se kreću vozovi?

ODGOVOR:

            Smer kretanja voza može se zaključiti takođe iz broja i to zadnje cifre u broju. Ako se radi o parnom broju onda se voz kreće iz General Jankovića u Kosovo Polje. A ako ide u suprotnom smeru onda je broj neparan.

OPTUŽBA:

            Hvala.

            Možete li takođe pokazati gde se u saobraćajnom dnevniku nalazi podatak o tome ko je bio skretničar na dužnosti.

ODGOVOR:

            Da. Evo ovde možete videti kada neko odlazi sa dužnosti i ovde vidite kada neko stupa na dužnost. Znači on to predaje ovoj  drugoj osobi s druge strane dnevnika, to je osoba koja preuzima smenu.

OPTUŽBA:

            U kojoj je to koloni?

ODGOVOR:

            Kolona nije važna zato jer je to napisano u celom redu, ovde je znači kraj smene ili u istom redu vidite ime osobe koja predaje smenu i osobe koja preuzima smenu. Znači kolone ovde nisu važne. Što se svaki puta zapisuje ceo red na kraju smene.

PITANjE:

            Rekli ste da nakon 25. marta da je Albancima rečeno da nakon 25. marta više ne dolaze na posao. Da li u saobraćajnom dnevniku postoje neki podaci koje je uneo neki Albanac nakon 25. marta, koliko je vama poznato.

ODGOVOR:

            To se može zaključiti iz potpisa i ukoliko mi sud dozvoli ilustriraću vam to. Npr. na ovoj stranici ovde imamo Albanca koji predaje smenu Srbinu, on preuzima smenu znači od njega. Znači u ovo vreme samo su radili Albanci i Srbi. I ovde imamo Srbina koji smenu predaje čoveku koji dolazi nakon njega, a taj je Albanac. I tako dalje. I na stranicama nakon 26. marta možete to isto pogledati i možete videti da tada nije više bilo Albanaca na tom poslu.

OPTUŽBA:

            Hvala.

            Recite nam ... vašeg iskustva koliko je ukupno vozovaa svakoga dana prolazilo kroz stanicu Uroševac pre 25. marta 1999. godine.

ODGOVOR:

            Pa, to se menjalo. Npr. pre 1990. promet je bio veći kako putnički, tako i teretni. Međutim, nakon 1990. promet se smanjio i redovni putnički vozovi pre marta 1990. išli su tri puta u svakom smeru, znači tri voza na dan za K.Polje i tri voza na dan za Đeneral Janković.

PITANjE:

            Koliko bi vagona u to vreme obično imali ti vozovi.

ODGOVOR:

            Ti su vozovi bili sastavljeni od dva vagona, a ređe tri ili četiri.

PITANjE:

            Da li je boj vozova i frekvencija vozova povećana nakon bombardovanja NATO.

ODGOVOR:

            Da. To možemo videti iz ove evidencije. Broj vozova se povećao, takođe i dužina vozova.

PITANjE:

            Pogledajte npr. molim vas saobraćajni dnevnik za 03. april. Koliko vozova možete videti toga dana.

SUDAC:

            Pomozite mi da pronađem gde se na karti nalazi ... odnosno Đeneral Janković.

OPTUŽBA:

            To je srpsko ime Đeneral Janković, možda će vam to pomoći. Časni sude to se ne vidi na karti koju sam ja koristila sa ovim svedokom ali nastojaću to pronaći na nekoj drugoj karti.

            Gospodine Bucaliju vratimo se znači sada na pitanje. Kako pogledate vozove evidentirane 03. aprila. Koliko vozova vidite, koliko je vozova toga dana prošlo kroz železničku stanicu.

ODGOVOR:

            Da. Od 07. ujutro kada je započela smena, kada je ova osoba preuzela svoju smenu pa do 21.00 čas videćete da je kroz stanicu prošlo 8 vozova.

PITANjE:

            Da li vam je poznato da li je broj vagona u vozu bio isti.

ODGOVOR:

            Ne. Broj nije bio isti, ja ne mogu reći koliko vagona je bilo jer nisam bio tamo, a one dane kad sam ja bio tamo ti bi vozovi imali najmanje 10 vagona. Bilo je slučajeva vozova sa 20 vagona. 10 putničkih vagona i 10 teretnih vagona u koje su ukrcani putnici. Drugim rečima bili bi to teretni vagoni prepuni ljudi.

PITANjE:

            Da li su vozovi koji su dolazili iz smera Kosova Polja bili puni.

PREDSEDAVAJUĆI SUDAC:

            Još nismo ustanovili u kojem smeru su išli ti vozovi. Možete li nam pomoći za 3. april u kojem su smeru išli ti vozovi.

ODGOVOR:

            Naravno. Iz ovog dnevnika može se videti kuda su vozovi išli. Kao što sam rekao neparni brojevi idu iz K. Polja prema Đeneral Jankoviću. Npr. ovaj ovde voz broj 37893 go je specijalni putnički voz ... na početku nalazi brojka tri koja pokazuje da se radi o specijalnom vozu. Znači to nije voz koji vozi po normalnom voznom redu. Tada su postojala posebna prometna pravila van normalnog voznog reda. Ovaj voz se trebalo zaustaviti u Uroševcu, ali nije, strelica pokazuje da je on prošao kroz stanicu Uroševac. Ovde je zapisano vreme kad je prošao. Evo još jednoga odmah nakon.

PREDSEDAVAJUĆI SUDAC:

            Držimo se sada na prvom. Znači u kojem je smeru taj voz išao. Da li je išao prema granici ili ne.

ODGOVOR:

            Da. Išao je u smeru granice, u smeru Đeneral Jankovića a to je pogranična stanica sa Makedonijom.

SUDAC:

            Izvolite nastavite Gospoođo Romano.

OPTUŽBA:

            Iz kojeg se razloga taj voz nije zaustavio na železničkoj stanici Uroševac. Možete li sudu objasniti šta znači ta strelica u dnevniku.

ODGOVOR:

            Ova strelica pokazuje da je voz prošao kroz stanicu bez zaustavljanja iako je to bio putnički voz i prema voznom redu trebao se zaustaviti. Međutim, kad god sam ja bio tamo video sam da su ti ljudi bili prepuni putnika i video sam kako vozovi prolaze kroz Uroševac i idu prema Đeneral Jankoviću natrpani putnicima. Ova strelica pokazuje da se voz nije zaustavio. U drugim slučajevima kada voz nije bio sasvim pun zaustavio bi se, uzeo još putnika u stanici Uroševac.

PITANjE:

            Na koji je način rešen problem pretrpanih vozova. Ljudi koji se nisu mogli ukrcati na voz jer je već bio pun.

ODGOVOR:

            Kad se voz ne bi zaustavio u Uroševcu otpravnik vozova bi pozvao autobusku stanicu za pomoć i zatražio bi autobuse da prevezu one putnike u smeru Đeneral Jankovića ili u drugim smerovima, ja nisam baš siguran tačno kuda su išli autobusi ali mislim da su bez sumnje išli u Đeneral Janković. Bilo je takođe slučajeva kada su upotrebljeni i kamioni. Kamioni su došli u blizinu železničke stanice i ljudi bi se ukrcali u kamione i onda otišli u smeru granice.

PITANjE:

            Gospodine Bucaliju, da li znate ko je bio zadužen za organizovanje svega ovoga. Ko se pobrinuo da su autobusi i kamioni bili stavljeni u raspolaganje za transport.

ODGOVOR:

            Osoba koje bi tražila pomoć bio bi otpravnik vozova  -  ILIĆ. Osoba koja je slala autobuse to je ... bio direktor autobuske stanice ili kompanije koja je imala te autobuse odnosno kamione. Firma se zvala ...  trans i njihovi su autobusi prevezli mnogo putnika.

PITANjE:

            Od 21. marta do 07. maja nalazimo neke neuobičajene podatke u koloni    42. Npr. ako pogledate u ovoj evidenciji za 29.  30. i 31. mart, pogledajte molim vas datume 29. do 31. mart.

OPTUŽBA:

            Časni sude na kopiji koju ste dobili, odnsno ta kopija je K 218505 oznaka na stranici, tako da možemo da vam pomognemo.

            Gospodine Bucaliju da li ste ranije videli ove zabeleške.

ODGOVOR:

            Ne.

            Ovakve zabeleške se ranije nisu koristile u ovom dnevniku i može se to videti kada se uporede sa onim prethodnim zabeleškama. Ali evo sad su tu, unesene su i tu se vidi da su se vozovi kretali prema specijalnim pravilima. To nije bio redovni red vožnje i nema sumnje da je to učinjeno jer su ti vozovi išli pod pratnjom. Drugim rečima moiže se protumačiti da su postojali ili vojni ili sprovodnici vozova, ili policija koja je sprovodila vozove. To se može videti i iz ovih zabeleški.

PITANjE:

            Gospodine Bucaliju, ja znam da vi razumete srpski. Možete li nam reći šta je zapisano u ovim stupcima. Možete li nam to prevesti.

ODGOVOR:

            Da. Voz ide prema redu vožnje i to ide uz pratnju pratilaca iz Kosova Polja.

PITANjE:

            Da li ste vi ikada videli takvu vrstu pratilaca?

ODGOVOR:

            Da. Kada sam bio tamo video sam da se povećao broj policajaca na ovim vozovima. Video sam policajce u vozovima.

 

PITANjE:

            Možete li nam opisati te policajce? Kako su bili obučeni?

 

ODGOVOR:

            Nosili su policijske uniforme. Uniforme redovne policije koje je, inače, nosila srpska policija. Plave uniforme sa belim i braon. Bila je to maskirna uniforma.

 

PITANjE:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 18.

            Mislim da nam više neće biti potreban dnevnik. Možete ga skloniti.

 

PREDSTAVNIK SEKRETARIJATA:

            Dnevnik će imati broj dokaznog predmeta 63, dokazni predmet tužilaštva.

 

PITANjE:

            Gospodine Bucaliju, molim vas pogledajte fotografije koje poslužitelj stavlja na grafoskop i recite nam da li možete da prepoznate neku od uniformi koje ste videli na ljudima koji su bili u pratnji voza?

 

ODGOVOR:

            Da, ovo su policijske uniforme.

 

PITANjE:

            Možete li nam reći koji je to broj.

 

ODGOVOR:

            Broj 6.

 

PITANjE:

            Hvala.

            Gospodine Bucaliju, gde ste vi bili 2. aprila 1999. godine?

 

ODGOVOR:

            Izvinite, ako bismo mogli da se vratimo na trenutak, hteo bih da objasnim da tamo više nije bilo Albanaca. I pošto više nije bilo Albanaca, ako veće želi da prihvati moje svedočenje, onda možemo da idemo dalje pitanje, ali mislim da ste vi već objasnili veću da tamo više nije bilo Albanaca i vi kao skretničar ste objasnili kako se to vidi. Možemo li sad ići dalje?

 

PITANjE:

            Dakle, gde ste vi bili 2. aprila 1999. godine?

 

ODGOVOR:

            2. aprila 1999. bio sam kod kuće u svom selu - Staro selo.

 

PITANjE:

            Da li je vaše selo bilo opkoljeno tog dana?

 

ODGOVOR:

            Da. Ujutro oko 8,30 naše selo je bilo opkoljeno. Tenkovi srpske vojske su ušli u naše selo i oni su nas opkolili.

 

PITANjE:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 17.

            Molim vas pogledajte ovaj komplet fotografija i recite veću da li možete da prepoznate tenk koji ste videli tog dana? Prvo pogledajte fotografije, a ako na nekoj od njih prepoznate tenkove, onda možete da kažete poslužitelju i on će to da stavi na grafoskop.

 

ODGOVOR:

            Bio je jedan od ovih, ali bila je još jedna druga vrsta koju ne vidim ovde. Ne, ne, evo je, to je ta. Dakle, bila je ova vrsta tenka.

 

PITANjE:

            Koji broj?

 

ODGOVOR:

            Broj 6 i broj 1.

 

PITANjE:

            Hvala vam.

            Da li je neki vojnik došao do vaše kuće tog dana?

 

ODGOVOR:

            Ako dozvoljavate da na karti svog sela ponovo objasnim veću odakle su došli tenkovi i kako su bili raspoređeni.

 

PITANjE:

            Mislite na kartu koju ste vi nacrtali.

 

ODGOVOR:

            Da. Nema druge.

 

PITANjE:

            Ne sećam se koji je to broj dokaznog predmeta.

            Gospodine Bucaliju, možete li nam ukratko objasniti odakle su došli tenkovi?

 

ODGOVOR:

            Tenkovi su došli sa puta Gnjilane-Uroševac, ovde na ovom ulazu u grad, u selo su ušli. Tri tenka su ušla ovim putem. Dva ili tri oficira su išla ispred tenkova i onda je tu bio još jedan tenk koji je išao kroz polje i zaustavio se ovde kod dvorišta moje kuće. Iz straha da bi nam se moglo desiti još nešto gore mlađi ljudi, mlađi muškarci su odlučili da napuste selo. I moj stariji sin, koji je u to vreme imao 15 godina, je odlučio da ide i moj ujak ili stric koji je u to vreme bio takođe u mojoj kući i ja, svi smo krenuli putem. U međuvremenu ja sam rekao ženi i kćerkama da ostanu kod kuće. I onda su se oni približili.

 

PITANjE:

            Izvinjavam se što vas prekidam, ali moje pitanje je bilo - da li se neki vojnik približio vašem dvorištu ili vašoj kući?

 

ODGOVOR:

            Da. To je bio tenk koji je došao u dvorište moje kuće i bili su vojnici u tom tenku. I onda smo se tu sreli sa oficirima te vojske. Vratili smo se i sreli sa tim vojnicima, srpskim vojnicima.

 

PITANjE:

            Da li su oni bili u uniformama?

 

ODGOVOR:

            Da, nosili su uniforme.

 

PITANjE:

            Molim da se svedoku pokaže ponovno dokazni predmet 18.

            Da li na ovim fotografijama prepoznajete uniformu ili uniforme koje ste videli tog dana?

 

ODGOVOR:

            Ove fotografije nisu sasvim jasne. Ali, čini mi se da je najbliža tim uniformama fotografija broj 9.

 

PITANjE:

            Hvala. Da li su vam vojnici tog dana rekli šta rade i šta hoće, šta žele od vas?

 

ODGOVOR:

            Da. Kada smo se vratili i sreli se sa tim oficirima i srpskim vojnicima jedan od njih se predstavio kao major, ja sam se takođe predstavio, rekao sam da sam ja Bajram Bucaliju. On me je pitao o sastavu stanovništva u selu, imenu sela i sastavu stanovništva. Ja sam mu rekao da tu ima i Srba i Albanaca i on je pitanje u kakvim smo odnosima. Dakle, kakvi su naši odnosi sa našim komšijama Srbima. Ja sam, naravno, rekao da nemamo nikakvih problema, da su odnosi prilično dobri.

            I on je pitao ko je na čelu sela. Ja se nisam usudio da kažem ko je. Ja sam rekao da mi nemamo nikakvog šefa. Mi jednostavno imamo tradiciju da poštujemo starije i onda je on razgovarao sa jednim starijim čovekom. U tom trenutku moj otac je bio najstariji čovek u selu i ja sam predložio da razgovara sa mojim ocem.

 

PITANjE:

            Da li biste mogli da budete malo objektivniji i precizniji u odgovorima? Ja sam vas pitala da li su vam vojnici rekli, vama ili vašem ocu, šta tamo rade i šta žele od vas seljana?

 

ODGOVOR:

            Rekli su - mi smo redovna vojska i nećete s nama imati nikakvih problema i mi smo tako i mislili. Ali, na kraju se pokazalo drugačije. Oni su rekli da predamo oružje, ako imamo oružja. Mi smo rekli da u našem selu nema oružja, nema OVK. Oni su pitali da li ima OVK. Mi smo rekli - ne, nema. Mi imamo samo nekoliko lovačkih pušaka za koje imamo dozvole i predali smo te puške.

            Sledećeg dana ujutro oni su ušli u kuće i pretražili kuće detaljno da vide da li u njima ima oružja ili nema. I nikakvo oružje nije nigde nađeno, nije bilo nikakvih izveštaja da je oružje bilo gde nađeno. I onda su od mene uzeli moj kamion. To je mercedes koji sam ostavio kod svog komšije Srbina misleći da je tamo bezbedniji. Oni su od mene tražili ključeve tog kamiona, navodno da vide šta je unutra. Međutim, nisu ni otvorili zadnji deo kamiona da vide šta je unutra, već su odmah ušli u kabinu, upalili motor i otišli u pravcu puta Gnjilane-Uroševac.

 

PITANjE:

            Da li su oni ikada vratili taj kamion?

 

ODGOVOR:

            Ne. Ja do danas nisam video taj kamion.

 

PITANjE:

            Da li su vam vojnici još nešto uzeli, još neku imovinu?

 

ODGOVOR:

            Ne, od mene nisu ništa uzeli, ali to je bio moj kamion. Bio je još jedan kamion, depo sa puno, to je bio jedan depo sa puno poljoprivredne opreme i video sam da su uzeli druge kamione pored mog.

 

PITANjE:

            Da li je bilo pljačkanja i paljenja u selu?

 

ODGOVOR:

            Trećeg aprila je bilo paljenja, 3. aprila ujutro.

 

PITANjE:

            Možete li nam ukratko opisati?

 

SVEDOK:

            Izvinjavam se, to je bilo 5. aprila, ujutro 5. aprila, palili su kuće. Mi smo bili iznenađeni kada smo videli dim. Tu su bile kuće u koje su se bili smestili srpski vojnici i onda smo odjednom videli dim i plamen.

 

PITANjE:

            Da li znate zašto su zapalili te kuće?

 

ODGOVOR:

            Ne mogu da verujem da su imali bilo kakav razlog za to. Nije bio nikakav razlog da se pale te kuće. Rekao sam vam, u našem selu nije bilo OVK i oni jednostavno nisu imali nikakvog razloga da pale kuće. Mislili smo i oni su zaista rekli da su oni redovna vojska i mi smo mislili da nećemo s njima imati nikakvih problema. Međutim, pokazalo se drugačije, jer 5. aprila zapalili su četiri kuće.

 

PITANjE:

            Da li ste vi i u jednom trenutku napustili, da li su oni otišli iz vašeg sela,  napustili vaše selo?

 

ODGOVOR:

            Da, u tom trenutku kada su palili kuće tenkovi su izašli na glavni put Gnjilane-Uroševac i otišli u pravcu Gnjilana.

 

PITANjE:

            Možete li  nam reći 5. aprila, da li ja vaše selo bilo ponovo okupirano?

 

ODGOVOR:

            Petog aprila vojne snage su otišle i mi smo mislili da smo nakon toga bezbedni. Da su spaljene te kuće, da su uzeti ti kamioni i da smo posle toga bezbedni. Međutim, to nije bio slučaj. Posle podne, oko 15 sati, došle su druge snage, paravojne, četničke snage.

 

PITANjE:

            Gospodine Bucali, možete li nam prvo reći šta ste videli, možete li nam opisati te snage?

 

ODGOVOR:

            Da, mogu. Bilo je oko četiri sata posle podne kada su te snage ušle iz drugog pravca, na drugi ulaz u selo, a to je ulaz koji vodi na put Priština-Skoplje. Oni su došli iz tog pravca. Išli su od kuće do kuće, došli su i u moju kuću. Ja sam sedeo na stepenicama i onda sam video...

 

PITANjE:

            Ja ću vam ovde prekinuti, pre nego što pođete dalje, ja sam tražila od vas da opišete te snage, da li ste videli vozila, da li ste videli automobile, da li ste videli kako su bili obučeni? Možete li biti malo konkretniji kada govorite o tim snagama?

 

ODGOVOR:

            Nisu imali nikakva vozila. Nosili su običajne vojne uniforme, nosili su kape sa kokardama i vojne uniforme. A na tim uniformama su imali oznake. To je bila lobanja i na njoj je pisalo: Srpski četnički pokret. Bili su neobrijani, nosili su brade i bili su naoružani pešadijskim oružjem. Imali su automatske puške i noževe.

 

PITANjE:

            Molim da se svedoku ponovo pokaže dokazni predmet 18. Gospodine Bucaliju, pogledajte da li možete među ovim uniformama da prepoznate neku koja bi ličila na uniforme koje ste tada videli?

 

ODGOVOR:

            Nije jasno, ali fotografija broj 8 podseća na te uniforme.

 

PITANjE:

            Gospodine Bucaliju, da li su se seljani mogli slobodno kretati s jednog mesta na drugo kada su te snage bile u vašem selu?

 

ODGOVOR:

            Ne, jer oni su zaveli svoj red u selu. Prvo su nam rekli ko su oni i onda su nam rekli da od tada pa nadalje oni će biti tu, a seljani, po njihovim rečima, će se moći slobodno kretati od sedam ujutro do sedam naveče da obrađuju zemlju, da obavljaju svoj posao, ali neće moći da napuštaju selo bez posebne dozvole. I samo su u tom slučaju mogli da napuste selo.

 

PITANjE:

            Da li je ljudima naređeno da obavljaju neku vrstu posla?

 

ODGOVOR:

            Da. Prvog dana su nas prisilili da nađemo 25 mladića koji su trebali navodno nešto da rade za njih. A onda sledećeg dana u 8 sati ujutru trebali su da se jave na određeno mesto i čovek, u ovom slučaju moj otac, je obećao da će to uraditi. On se dogovorio sa nekim drugim seljanima da će oni poslati ukupno 25 mladića na to mesto gde su trebali da idu. Moj brat je bio jedan od njih. On je otišao sa tom grupom i sledećeg dana, mislim da je to bio 6. april, oni su bili prisiljeni da kopaju rovove za navodnu zaštitu od NATO bombardovanja.

 

PITANjE:

            Da li se sećate šta se desilo 13. aprila?

 

ODGOVOR:

            Da. 13. aprila u kući mog komšije, pošto su se dve, tri porodice okupljale u jednoj kući, jer smo mislili da nam je tako bezbednije, dakle, u kući mog komšije Emin Zeka i njegova dva sina su ubijeni oko 8 sati uveče, kada je nestalo struje.

 

PITANjE:

            Da li ste vi videli to ubistvo?

 

ODGOVOR:

            Nisam to video vlastitim očima, ali to se desilo.

 

PITANjE:

            Kako to znate?

 

ODGOVOR:

            Zato što je došao moj komšija, on je muslimanski sveštenik i on mi je rekao, došao je oko 10 sati ujutro i ispričao mi je šta se desilo, a to je da su prethodne noći ubijeni Emin i njegova dva sina.

 

PITANjE:

            Da li ste vi ikada lično videli njihova tela.

 

ODGOVOR:

            Ne, nisam video tela.

 

PITANjE:

            Kada ste vi otišli iz svog sela, gospodine Bucaliju?

 

ODGOVOR:

            Bili smo prisiljeni da napustimo selo 14. aprila, nakon ovih ubistava.

 

PITANjE:

            Kada kažete prisiljeni, šta mislite pod tim?

 

ODGOVOR:

            To kažem zato što su do tada već bila uzeta sva naša vozila, bio nam je uzet sav novac, stalno su nas pljačkali. Mi smo sve to izdržali i ostali. Međutim, kada su počela ubistva mi više ništa gore nismo mogli da očekujemo od toga i zbog toga smo morali da idemo da spašavamo svoje živote.

 

PITANjE:

            Da li su ostali seljani ostali u Starom selu?

 

ODGOVOR:

            Ne, u delu sela gde sam ja živeo ostalo je samo dvoje starih ljudi koji nisu mogli da hodaju i kada smo se vratili našli smo njihova tela spaljena. Što se tiče ostalih, svi su otišli.

 

PITANjE:

            A kuda ste vi svi otišli?

 

ODGOVOR:

            Otišli smo u pravcu Uroševca. Tamo je bila neka vrsta doline. Pokušali smo da pobegnemo i da se tamo sklonimo, jer smo se bojali da će nas ubiti u selu. Tako da smo pokušali da krenemo u pravcu Uroševca. Većina stanovnika sela su krenuli u tom pravcu. Prošli su pored moje kuće i krenuli u pravcu doline. Ja sam ostao iza njih jer je moja majka bila bolesna i nije mogla da krene sa tom grupom, tako da sam ja morao da ostanem s njom u selu.

 

PITANjE:

            Koliko ljudi je, otprilike, otišlo u to vreme?

 

ODGOVOR:

            Otprilike 500-600 ljudi.

 

PITANjE:

            Da li ste svi otišli na železničku stanicu Uroševac?

 

ODGOVOR:

            Da, te noći smo ostali tamo, proveli smo noć u Uroševcu, pokušavali da se sklonimo i onda smo sledećeg dana otišli na železničku stanicu.

 

PITANjE:

            Da li je železnička stanica bila pretrpana?

 

ODGOVOR:

            Po mom mišljenju, tog dana je moglo biti četiri do pet hiljada ljudi na železničkoj stanici.

 

PITANjE:

            Koliko je ljudi bilo u vašem vozu, u vozu u koji ste se vi popeli?

 

SUDIJA MEJ:

            Dozvolite njemu da ispriča, on još nije pomenuo voz.

 

PITANjE:

            Šta se desilo kada ste vi stigli na železničku stanicu?

 

ODGOVOR:

            Nakon što smo stigli na železničku stanicu, pošto sam ja tamo radio, kontaktirao sam otpravnika vozova i pitao ga da li dolazi voz i on je rekao - da. I onda se ta velika gomila ljudi okupila i čekala voz. Voz je došao, mislim u pola devet, i u njemu je bilo deset vagona. Bilo je i nešto putnika u vozu, ali ne mnogo. Ali je stanica Uroševac bila prepuna ljudi. Po mom mišljenju oko dve i po hiljade ljudi se popelo u voz i voz je krenuo u pravcu Đeneral Janković i mi smo stigli na železničku stanicu Đeneral Janković.

 

PITANjE:

            Da li ste videli policajce u vozu?

 

ODGOVOR:

            Da. Bilo je policajaca u vozu.

 

PITANjE:

            Nakon što ste stigli u Đeneral Janković, šta se desilo?

 

ODGOVOR:

            Nakon što smo stigli u Đeneral Janković, ostali smo u vozu do 12 sati, pošto sam ja znao otpravnika vozova stanice Đeneral Janković. On se zvao Davidović, pitao sam ga šta će se desiti s nama? Zašto nam ne dozvoljavaju da idemo dalje. On je rekao - pokušavamo, razgovaramo sa makedonskim vlastima da vam dozvole da uđete, ali još uvek nismo dobili odgovor od njih. Izgleda da oni nisu bili spremni da nas prime. Oko 12 sati ovaj čovek, po imenu Davidović, me je obavestio da makedonske vlasti ne žele da nas prime, da moramo da se vratimo. I to je to što se i desilo. Voz se okrenuo i ponovo krenuo u pravcu stanice Uroševac. Stigli smo na stanicu Uroševac, izašli smo iz voza i otišli smo sa stanice svako svojoj kući ili gde smo mogli da se sklonimo. I onda, sledećeg dana, ponovo smo se vratili na železničku stanicu.

 

PITANjE:

            Da li je i sledeći voz na stanici bio pun kao vaš voz? Da li ste mogli da uđete u sledeći voz?

 

ODGOVOR:

            Mislite sledećeg dana?

            Da, mogli smo da uđemo u voz, ali ne svi. Određen broj ljudi je uspeo da uđe u voz. I to smo i uradili. Ušli smo u voz i ponovo krenuli u pravcu Đeneral Janković.

 

PITANjE:

            I možete li nam reći kako ste prešli granicu?

 

ODGOVOR:

            Da. Kada smo stigli na železničku stanicu Đeneral Janković ponovo sam pitao Davidovića šta će nam se danas desiti. I pošto je on već znao da će nas makedonske vlasti prihvatiti, to mi je i rekao, i to se i desilo. Nakon što smo pet ili deset minuta tamo stajali, nisam siguran koliko dugo, voz je produžio prema granici sa Makedonijom. I to nije bila uobičajena stvar, jer obično bi, putnički vozovi ne bi išli do granice, već bi ostali na stanici. Ali, u ovom slučaju voz je išao sve do granice i to se desilo i sa našim vozom.

            Kada je voz stigao na granicu tu se zaustavio. Neki srpski vojnici sa traktorima i drugim vozilima prošli su putem koji je išao paralaleno sa železničkom prugom i rekli su nam da izađemo iz voza. Kada su ljudi videli policiju i vojnike uplašili su se. Ja sam im rekao da treba da izađemo iz voza, jer nam je rečeno da to uradimo i to smo i uradili. Izašli smo iz voza i pola sata su nas tamo držali okupljene na tom mestu. Nakon pola sata naredili su nam da pešačimo, da formiramo kolonu od po dva i da idemo ispred lokomotive između tračnica i da ne pokušavamo da napustimo tračnice, jer inače je zemljište minirano i zbog toga moramo da ostanemo između tračnica i pešačimo između tračnica i to smo i uradili. Mi smo se postrojili po dva i pešačili smo sve do granice sa Makedonijom.

 

OPTUŽBA:

            Spomenuli ste vojnike i policajce. Jesu li oni bili u uniformama?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Da li su te uniforme bile različite od onih uniformi koje ste nam već pokazali?

 

ODGOVOR:

            Ne, to su bile iste uniforme.

 

OPTUŽBA:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 3, karta 11.

            Gospodine Bucaliju, ovo je karta koja pokazuje sličnu rutu onoj koju ste vi opisali. Na ovoj karti se nalaze srpske varijante imena. Možete li sudu pokazati kojom ste rutom išli od vašeg sela - Staro selo - do granice.

 

ODGOVOR:

            Ovo je moje selo ovde, tu gde pokazujem. Na raskršću ceste Priština-Skoplje i Uroševac-Gnjilane. Rekao sam, znači, da smo iz sela došli na železničku stanicu, na železničku stanicu Uroševac. 16. aprila smo napustili Uroševac i to po drugi put i onda smo vlakom išli ovuda do granice. I zatim smo išli i dalje od stanice Đeneral Janković.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Bucaliju, Hani Jelezit i Đeneral Janković, to je isto mesto, zar ne?

 

ODGOVOR:

            Da. To su srpsko, odnosno albansko ime za isto mesto.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Gospodine Bucaliju, kad ste se vratili na Kosovo?

 

ODGOVOR:

            Na Kosovo smo se vratili 7. jula iste godine, 1999-te.

 

PITANjE:

            I da li je vaša kuća bila u istom stanju u kakvom je bila kad ste otišli?

 

ODGOVOR:

            Ne, kuća je bila spaljena, a kuće moje braće, dvojice braće koji su živeli u mojoj blizini, kao što sam već rekao, bile su takođe spaljene, kao i mnoge druge kuće u selu.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Časni sude, nemam više pitanja.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Hvala.

            Gospodine Bucaliju, možete li nam sada pomoći u vezi sada nekih od datuma? 14. aprila ste napustili selo, sledećeg dana ste došli do železničke stanice, to bi bilo onda 15-toga. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

SUDIJA:

            I kažete da se očekivalo da dođe voz i on je stigao negde oko 8,30. Da li je to bilo u 8,30 navečer?

 

ODGOVOR:

            Ne, to je bilo ujutro.

 

SUDIJA:

            Da li je to onda ujutro 16. aprila?

 

ODGOVOR:

            To je bilo 15. i 16, jer mi smo se dva puta ukrcali u voz. Petnaestog smo otišli do granice i vratili se, a 16. smo napravili istu stvar. Otišli smo ujutro, ukrcali se na voz i stigli na granicu sa Makedonijom istoga dana.

 

SUDIJA:

            Hvala. Izvolite gospodine Milošević.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste do 1990. godine živeli u dobrim odnosima, Albanci i Srbi i da se stanje pogoršalo 1990. godine, jel tako?

 

SVEDOK:

            Situacija, da tačno je, jer do 1990. bili smo u veoma dobrim odnosima sa Srbima, sve do tada. Međusobno bi se pozivali na venčanja i na sahrane. Mi i naši srpski susedi. Isto tako, međusobno smo pozajmljivali poljoprivredne mašine i druge stvari. Međutim, nakon 1990. ti odnosi su se ohladili, ne sa svima ali sa nekim pojedincima i oni se više nisu ponašali kao ranije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da ste se pozivali na sahrane, zar se neko poziva na sahranu?

 

SVEDOK:

            Da, pa to je normalno kad sused umre o tome se obavesti selo i onda ljudi idu na sahranu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, šta kažete da je razlog što su vam se odnosi pokvarili 1990. godine?

 

SVEDOK:

            Razlog je po mom mišljenju bio jednostavno rečeno politički, politika koju je vodilo srpsko rukovodstvo. Na Kosovu je bilo Srba koji su podupirali tu politiku i to je razlog iz kojeg su se pogoršali odnosi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malopre ste rekli da su to bile ustavne promene.

 

SVEDOK:

            Da, ustavne promene, takođe. Ustavne promene bile su 1989.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što su se odnosi onda pokvarili 1990.?

 

SVEDOK:

            Mislim da Srbi, na početku možda i nisu u velikoj meri sledili srpsku politiku. Međutim, polako su oni počeli da podržavaju tu politiku. I to je bio početak tog zahlađenja odnosa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Početak zahlađenja odnosa, dakle, 1990. godine, a zašto su onda bile demonstracije, čuvene demonstracije, 1981. godine, to je devet godina pre 1990. godine.

 

SVEDOK:

            Godine 1979, 1980. i 1981. bio sam u školi u Sloveniji, nisam bio tada na Kosovu. Međutim, dobro je poznato javnosti da su Albanci tražili da njihova prava budu jednaka drugim republikama u bivšoj jugoslaviji.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u čemu nisu bila jednaka njihova prava?

 

SVEDOK:

            Nije bilo jednakosti u tom smislu da se Kosovo nije zvalo Republika Kosvo nego se zvalo Pokrajina Kosovo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali na Kosovu žive i Srbi, i Muslimani, i Hrvati, i Romi, zašto njihova prava nisu time pogođena nego samo prava Albanaca? I Goranci, i Egipćani, dakle prava svih njih, ima više nacionalnih zajednica, zašto njihova prava nisu pogođena time nego sama prava Albanaca.

 

SVEDOK:

            Nije istina da to nije uticalo na prava drugih, i prava drugih i prava Albanaca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bio neki poseban propis koji važi za Albance a nije važio za druge ili je za druge važio neki propis koji ne važi za Albance na Kosovu?

 

SVEDOK:

            Molim vas, ja se ne bavim politikom i ja nisam u mogućnosti da vam tu dam jednu celovitu analizu.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću svedočenje ovog svedoka bilo je da su se odnosi pogoršali 1990. odnosno u 90-tim i o tome bi ste vi unakrsno ispitivati. Vi ste sada odlučili pozabaviti se i ranijim događajima ali on vam je rekao da je tada bio u školi. Godine 1990. će možda biti relvantne za ovo suđenje. Raniji događaji, kad je reč bar o ovom svedoku, po mom sudu nisu relevantne, zato ga pitajte od 90-tim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pravo da vam kažem ja nisam imao nameru uopšte da ga pitam o tome ali sam bio impresioniram činjenicom da je tužilac uveo ustavne promene u svedočenje gospodina Busalijeva koji je u svojim ranijim navodima govorio o svom poslu železničara pa pošto je to pitanje otvoreno onda sam otvorio i ja ta pitanja, a pošto je tvrdio da je do 1990. godine sve bilo u redu naravno da je povazano s tim i logično pitanje a što su bile demonstracije 1981. godine koja je pre 1990. Ili npr. a što su bile demonstracije kad je vojska intervenisala 1968.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, ja ne vidim logiku ovde. Idemo sada dalje, idemo sada dalje na ono što se dogodilo 1990.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da se vratimo na 1990. kad su, kako je svedok rekao, pokvareni odnosi.

            Kakva su prava 1990. godine oduzeta Albancima?

 

SVEDOK:

            Ja mogu govoriti samo o pravima na radnom mestu, tamo gde sam ja radio, kao što sam već rekao. Uskraćeno nam je pravo da koristimo albanski jezik kao službeni jezik u dokumentima i u službenim komunikacijama na radnom mestu. I to je bilo ozbiljno kršenje naših prava. A zatim, takve stvari videle su se i u drugim sferama, mogu sudu reći sada da kada su albanski radnici održali jednodnevni štrajk da je 130 radnika otpušteno iz kosovskih železnica, petorica su bili iz Uroševca. Ostali koji nisu bili otpušteni dobili su smanjenu platu, i to smanjenu za 50% tokom šest meseci.

            Dalje, između 1990. i 1999. ni jedan jedini Albanac nije zaposlen u našem preduzeću, zaposšljavali su Srbe.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vratićemo se na to pitnje, ali moj podatak ovde kaže da je na vašoj železničkoj stanici bilo 28 zaposlenih, od toga samo 6 Srba u koje ubrajate jednog Roma, a ostali su svi bili Albanci, jel to tačno ili nije?

 

SVEDOK:

            Rekao sam da je broj radnika na železničkoj stanici varirao, zavisno od potreba, ponekad ih je možda bilo 28, ponekad ih je bilo manje. A u godinama 90-tim je možda bilo tako, međutim, kasnije su zaposleni drugi Srbi na stanici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali 1999. je bilo samo 6 Srba na stanici od 28 zaposlenih, ostali su bili Albanci.

 

SUDIJA:

            On je u svom iskazu rekao da ih je bilo 8, mislim da sada neće puno zavisiti za ovu drugu dvojicu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam za brojku. Jer on daje opisno, objašnjava kako su Albanci bili uskraćeni u pogledu svojih prava, a ja ga pitam za brojku, neka kaže pošto o tome postoji evidencia, koliko je bilo Albanaca, koliko Srba zaposlenih?

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            On je u svom iskazu rekao 17 Albanaca, 8 Srba, vi kažete da ih je bilo 6, i da je bilo drugih, ali to sve zajedno nije toliko važno, da li ih je bilo 6 ili ih je bilo 8, zato predlažem da idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali čak i kad bi on bio u pravu da li vi, dakle, imate u vidu da su u svakom slučaju, čak i da su ti vaši brojevi tačni, Albanci bili u većini zaposleni u vašem preduzeću?

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Da, to je tačno, to je on rekao u svom iskazu, kad je reč o toj železničkoj stanici, to su bile brojke.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad ćemo da rasčistimo ovo pitanje jezika. Da li vam je poznato da do propisa o upotrebi jezika albanski službenici u javnom preduzeću železnica su isključivo pisali karte na Albanskom jeziku, bez obzira da li su putnici Srbi, Turci, Muslimani ili bilo ko drugi, da li vam je to poznato?

 

SVEDOK:

            Rekao sam da su je 1990. albanski jezik bio službeno korišćen na mom radnom mestu, nakon 1990. to pravo više nismo imali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da preciziramo, po zakonu su jezici bili ravnopravni i danas su ravnopravni, i sve vrme su bili ravnopravni, ali ja govorim o primeni, da li je tačno da su albanski službenici do 1990. pisali samo na albanskom i da nisu čak ni srpskim putnicima izdavali karte na srpskom.

 

SVEDOK:

            Pa to ne bi bio problem, jer do 1990. albanski je bio službeni jezik i karte su ispisivane na albanskom, sve do tog vremena, međutim nakon 1990. to je postalo kažnjivo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I da je ostao i posle 1990. službeni jezik, ali je ovde naređeno da mora da se upotrebljava i srpski a ne samo albanski, a pogotovu putnicima Srbima da se moraju izdavati karte i na srpskom, zašto vam je to smetalo?

 

SVEDOK:

            Pa mene to nimalo nije uznemiravalo, morate shvatiti da su srpski putnici imali ispisane karte na srpskom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U tome i jeste stvar, da li su formulari za karte bile na dva jezika ili na jednom jeziku?

 

SVEDOK:

            Ne sećam se toga, ne sećam se tačno u vezi karata, da li su bile na oba jezika, no dokumentacija koju smo mi držali na stanici bila je na albanskom, a Srbi su pak vodili svu dokumentaciju na srpskom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I šta u tome ima čudnog? Zašto vam smeta što Srbi nisu pisali na albanskom!

 

SUDIJA:

            Možete li odgovoriti na to? A možda nam to i neće biti od velike pomoći.

 

SVEDOK:

            Nama nije smetala činjenica da su Srbi pisali na sprakom, to nije bio problem, međutim smetalo nam je to kad je nama uskraćeno pravo da mi koristimo albanski, kao što nam je to bilo dozvoljeno do 1990. do tada nismo imali probleme.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste imali problema zato što niste uopšte upotrebljavali srpski jezik, jeli tako ili nije?

 

SUDIJA:

            Mislim da smo o ovome već rekli onoliko koliko se o tome može reći, on je dao svoej odgovore.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja bih ga ipak zamolio pošto se dobro seća celog svog posla, da mi odgovori na pitanje da li su formulari za karte i papire na stanici s kojima je radio bili na dva jazika ili na jednom jeziku, ja tvrdim da su bili na srpskom i na albankom, i na jednom i na drugom, a vi mi odgovorite da li sam u pravu ili nisam. Pošto tu postoje dokumenta to nije teško dokazati.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDA:

            Dozvolite svedoku da odgovori na pitanje.

 

SVEDOK:

            Rekao sam, mislim da se sada ponovo bavimo tim istim pitanjem, već sam rekao, i ponovo ću to reći, do ustavnih promena, do kojih je došlo 1989. albanski i srpski jezik su se koristili kao službeni jezici zajedno-istovremeno na mojoj stanici i to bez iakvih problema, a nakon 1990. prisiljeni smo da pišemo na srpskom, to je veoma jednostavno, nije nam dozvoljeno da koristimo naš jezik.

 

SUDIJA:

            Znači, vaš odgovor je da su formulari za karte i drugi dokumenti bili na dva jezika, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Do 1990. da, bili su na oba jezika.

 

SUDIJA:

            Hvala, idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znači da posle 1990. nisu bili na dva jezika formulari?

 

SVEDOK:

            Da, nakon 1990. formulari su bili samo na srpskom, samo je srpski bio u službenoj upotrebi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a albanski tvrdite nije bio u službenoj upotrebi od 1990. godine?

 

SUDIJA:

            On je o tome već rekao šta je imao da kaže.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da su po Ustavu i albanski i srpski ravnopravni na Kosovu i Metohiji?

 

SVEDOK:

            Nije mi poznat Ustav do u detalja, ali ja znam da tamo gde sam ja radio, na mom radnom mestu, da nam je tamo to pravo bilo uskraćeno. Albanski jezik nije bio dopušten na mom radnom mestu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li nije bio dopušten albanski ili nije bio dopušten samo albanski bez srpskog?

 

SVEDOK:

            Ne razumem pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je bilo dozvoljeno da se upotrebljava albanski istovremeno kad se upotrebljava srpski?

 

SVEDOK:

            Nakon 1990. ne, nije nam bilo dozvoljeno da koristimo albanski, to je činjenica, i to mogu dokazati knjigama, dokumentima, na koji god način želite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislite na ovakve dokumente?

 

SUDIJA:

            Mislim da smo se time već dovoljno pozabavili. Svedok je o tome dao svoj iskaz.

            Sada moramo završiti sednicu.

            Gospodine Miloševiću očekujemo da sutra ujutro krenete sa nekom drugom temom, a da se ostavite jezika.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hteo sam da ga pitam još jedno pitanje, kako misli da ova

 

SUDIJA:

            Gospodine Vucaliju molim da se sutra vratite u 9,30  kako bi smo nastavili sa vašim svedočenjem.

            Molim ustanite.

 

KRAJ OSAMNAESTOG DANA


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest