aktuelno-m.gif (3720 bytes)

POČETAK SEDAMNAESTOG DANA - 11.03.2002.

STENOGRAM

 

 

ŠAĆIR TAĆ, MAMUŠA

SUDIJA:

            Ne čuje se dobro, najavljuje da sud zaseda.

            Izvolite sesti. 

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu, i ništa osim istine.

SUDIJA MEJ:

            Izvolite sedite.

Izvolite Gospodine Seksn.

TUŽILAC:

            Dobro jutro časni sude.

SVEDOK:

            Dobro jutro.

TUŽILAC:

            Molim vas recite ime i prezime.

SVEDOK:

            Šaćir Tać.

PITANjE:

            Gospodine Tać, šta ste po nacionalnosti?

SVEDOK:

            Turčin.

PITANjE:

            Da li je vaš maternji jezik turski?

SVEDOK:

            Da

PITANjE:

            Da li razumete i albanski?

SVEDOK:

            Razumem ga, donekle.

PITANjE:

            Danas ćemo koristiti albanski jezik, ali ako i u jednom trenutku ne razumete ono što čujete od prevodilaca molim vas recite nam tako da bi vaše svedočenje bilo jasno.

SVEDOK:

            Da. U redu.

PITANjE:

            Da li, takođe, razumete i srpski?

SVEDOK:

            Da, donekle ga razumem.

PITANjE:

            Gospodine Tać, gde ste rođeni?

SVEDOK:

            Rođen sam u Mamuši.

PITANjE:

            Da li je Mamuša na Kosovu?

SVEDOK:

            Mamuša je na Kosovu.

PITANjE:

            Kad ste rođeni gospodine Tać?

SVEDOK:

            5. marta 1954. godine.

PITANjE:

            Šta ste po zanimanju?

SVEDOK:

            Zemljoradnik.

PITANjE:

            Kada ste bili mladi da li ste služili vojni rok u JNA?

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            U kojoj jedinici ste služili?

SVEDOK:

            U pešadijskoj jedinici.

PITANjE:

            Gde danas živite?

SVEDOK:

            U selu Mamuša.

PITANjE:

            Da li ste u Mamuši živeli i 1999. godine, gospodine Tać?

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li je većina stanovništva u selu Mamuša danas  turske nacionalnosti?

SVEDOK:

            Da, 90% je Turaka i 10% Albanaca.

PITANjE:

            Da li je 1999. godine većina stanovništva bila turske nacionalnosti, a manjinsko stanovništvo je bilo albansko?

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Da li je 1999. godine u selu Mamuša bilo Srba?

SVEDOK:

            Nikada nije bilo Srba u selu Mamuša.

PITANjE:

            Koliko je otprilike bilo stanovnika u selu Mamuša 1999. godine?

SVEDOK:

            U samom selu Mamuša?

TUŽILAC:

            Da.

SVEDOK:

            Oko 5.500 do 6.000.

PITANjE:

            U redu.

 Gospodine Tać, želeo bih da vam pokažem jednu kartu, zamoliću poslužitelja da nam pri tome pomogne, to je karta za koju treba da dobijemo broj, ako bi nam predstavnik Sekretarijata pomogao pri tome i tu imamo kopije za sudije, za optuženog, i za amicikurije i molim da se jedna kopija stavi na grafoskop.

SEKRETAR:

            Dokazni predmet tužilaštva 51.

PITANjE:

            Molim da se karta stavina grafoskop, da bi svi videli to na ekranima.

            Gospodine Tać, molim vas pogledajte ovu kartu, nadam se da na njoj možete da identifikujete određena područja i prvo nam recite u kojoj opštini se nalazi selo Mamuša?

SVEDOK:

            U Opštini Prizren.

PITANjE:

            Molim vas uzmite pokazivač, koji se nalazi na stolu pred vama, i pokažite na karti koja se nalazi na ovom projektoru pokažite Prizren.

SVEDOK:

            Prizren je ovde.

TUŽILAC:

            Molim vas laganije, pokažite nam gde se nalazi selo Mamuša.

            U redu.

            Gospodine Tać, da li bi ste mogli da uzmete pero koje se nalazi pred vama, flomaster, i zaokružite svoje selo.

            Hvala lepo, i ako bi ste mogli, gospodine Tać, napišite svoje inicijale FT, pored tog kruga.

            Hvala. Gopodine Tać,  pored sela Mamuša, da li ima još nekih gradova ili sela u tom području Kosova u kojem živit pretežno tursko stanovništvo?

SVEDOK:

            Pored sela Mamuša Turaka ima u Prizrenu, u Prištini nešto manje u drugim gradoviam ali u stvari većina ih je u selu Mamuša.

TUŽILAC:

            Hvala. Ovaj dokazni predmet može sada da se ukloni sa grafoskopa.

            Gospodine Tać, sada bih vas zamolio da se pozabavimo događajima u martu 1999. godine. U martu 1999. godine da li su predstavnici OVK?

SVEDOK:

            Nisu.

TUŽILAC:

            U isto vreme, da li je srpska policija patrolirala u selu Mamuša, s vremena na vreme?

SVEDOK:

            Često su dolazili da patroliraju u selu.

TUŽILAC:

            Gospodine Tać, da li se sećate kada su snage NATO-a počele da bombarduju delove Kosova, 24. marta 1999. godine?

SVEDOK:

            Da, sećam se.

TUŽILAC:

            Da li je NATO  ikada bombardovao selo Mamuša?

SVEDOK:

            Ne, nije.

TUŽILAC:

            Da li ste se vi bojali NATO bombardovanja na Kosovu?

SVEDOK:

            Ne, nisam se bojao.  Mi smo bili na njihovoj strani.

TUŽILAC:

            Možete li biti malo konkretniji kada to kažete?

SVEDOK:

            Nismo se bojali, svi smo bili u selu.

TUŽILAC:

            Da li ste vi i vaša porodica ostali u selu Mamuša tokom rata 1999. godine?

SVEDOK:

            Da, svi smo bili u Mamuši.

TUŽILAC:

            Šta se desilo u selu Mamuša uveče 25. marta 1999. godine, da li se toga sećate.

SVEDOK:

            25. marta u Mamuši, oko 10,00 sati uveče, jedna velika grupa izbeglica je stigla, oko hiljadu izbeglica.

TUŽILAC:

            Da li znate odakle su došle te izbeglice?

SVEDOK:

            Došli su iz okolnih sela, sela koja su bila oko Mamuše.

TUŽILAC:

            Šta su po nacionalnosti bile te izbeglice koje su te večeri došle u Mamušu?

SVEDOK:

            Bili su Albanci.

TUŽILAC:

            Da li ste razgovarali s nekim od njih?

SVEDOK:

            Celo selo je bilo prepuno izbeglica.

TUŽILAC:

            Da li je ko od izbeglica te noći noćio u vašoj kući?

SVEDOK:

            Da, jesu.

TUŽILAC:

            Da li vam je iko od njih rekao zašto su došli u Mamušu?

SVEDOK:

            Da, rekli su zato što je tu bilo mirno, da se spasu, da spasu svoje živote, zato su tu došli.

TUŽILAC:

            Zašto su došli u Mamušu, zašto su te izbeglice došle u Mamušu da se spasu? Šta je to bilo posebno u vezi s Mamušom?

SVEDOK:

            U to vreme je selo Mamuša bila jako mirno, nije bilo sukoba, i došli su tu da se spasu.

TUŽILAC:

            Koliko otprilike, koliko ljudi albanske nacionalnosti je došlo da se skloni u selo Mamuša, počev od 25. marta?

SVEDOK:

            25. marta su došli oko 10,00 sati uveče, nismo ih videli tako da nismo mogli reći koliko ih je bilo.

TUŽILAC:

            A narednih dana, možete li nam reći koliko ih je bilo otprilike?

SUDIJA MEJ:

            Rekao je hiljadu.

TUŽILAC:

            Rekao je hiljadu te noći.

SVEDOK:

            Ne, ne, te noći nismo videli ali kada smo izašli dva dana kasnije bilo ih je oko 30.000.

TUŽILAC:

            Gospodine Tać, a sada o događaju od 27. marta 1999. godine, da li ste vi toga dana bili u selu Mamuša?

SVEDOK:

            Da, bio sam u Mamuši.

TUŽILAC:

            Šta se desilo 27. marta 1999. godine u Mamuši?

SVEDOK:

            27. marta 1999. godine, oko 10,00 ili 11,00 sati došla je vojska, i to s tenkovima, i ušla u selo Mamuša.

TUŽILAC:

            Sada bih hteo da vam pokažem jedan dokazni predmet gospodine Tać, molim da nam poslužitelj ponovo pomogne da pokažemo dokazni predmet 17. svedoku.

            Gospodine Tać, molim vas pogledajte fotografije koje su stavljene na grafoskop pored vas. Pre par trenutaka ste rekli da je vojska došla tenkovima, da li bi ste mogli da pogledate fotografije?

SVEDOK:

            Da.

TUŽILAC:

            Pogledajte fotografije na ovim stranicama koje se nalaze na grafoskopu i vidite da li možete da identifikujete fotografiju koja prikazuje tenk, tu vrstu tenka koji je došao 27. marta? Pogledajte molim vas na grafoskop.

SVEDOK:

            Ni jedan od ovih ovde.

TUŽILAC:

            Molim poslužitelja da stavi sledeću stranicu.

SVEDOK:

            Imali su dugačku cev, evo ovde.

TUŽILAC:

            Koji broj pokazujete gospodine Tać?

SVEDOK:

            Broj 6.

TUŽILAC:

            Hvala lepo, molim da se sada sklone te fotografije, a molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 18. i da se on takđe stavi na grafoskop.

            Gospodine Tać, pogledajte fotografije koje se nalaze na ovom dokaznom predmetu s vaše leve strne i pogledajte da li možete da prepoznate uniformu odnosno fotografiju ili fotografije koje prikazuju uniforme koje liče na uniforme koje su nosili vojnici koji su došli u Mamušu 27. marta, ako se to nalazi na ovom dokaznom predmetu?!

 

SVEDOK:

            Broj 5., to su bile maskirane uniforme.

TUŽILAC:

            Da li ima još neka fotografija koje vas podsećaju na one koje ste vi videli?

SVEDOK:

            Vojnici u zelenim uniformama kao ovde.

TUŽILAC:

            A koji broj sada pokazujete?

SVEDOK:

            Broj 5.

TUŽILAC:

            Hvala lepo, možete skloniti i taj dokazni predmet.

            Gospodine Tać, kada je srpska vojska prvi put stigla u Mamušu, 27. marta, gde su se nalazili stanovnici i izbeglice toga dana?

SVEDOK:

            Po kućama.

TUŽILAC:

            Kakav je bila atmosfera?

SVEDOK:

            Došli su usred sela tenkovima, a izbeglice su bile po kućama i oni su nam rekli da svi izađemo u centar sela.

TUŽILAC:

            I da li su onda u jednom trenutku stanovnici i izbeglice izašli iz kuća i došli u centar sela?

SVEDOK:

            Svi smo izašli, zajedno sa svim izbeglicama, dakle svi seljani i sve izbeglice su došli u centar sela.

TUŽILAC:

            Gospodine Tać, da li postoji neka cesta koja ide kroz centar sela, centar Mamuša?

SVEDOK:

            Da postoji cesta, duga, i sva je bila puna ljudi.

TUŽILAC:

            Da li je iko dao bilo kakve upute ljudima koji su se okupili u tom trenutku u centru sela.

SVEDOK:

            Vojnici su došli, ne znam ko su oni bili, došli su neki ljudi.

TUŽILAC:

            Da li su ljudima u tom trenutku date bilo kakve upute ili naredbe?

SVEDOK:

            Svima je naređeno da idu u centar sela, i seljanima i izbeglicama.

TUŽILAC:

            Šta se desilo kada su  se svi ljudi okupili u centru sela?

SVEDOK:

            Mi smo izašli iz kuća i ostavili smo kuće prazne, otišli smo u centar sela i oni su nam rekli da seljani Mamuše idu na jednu stranu, a izbeglice na drugu stranu.

TUŽILAC:

            Kada kažete na jednu stranu i na drugu stranu, da li govorite o putu, o cesti koja ide kroz centar Mamuše.

SEDOK:

            Ne. Seljani Mamuše na jednu stranu, a izbeglice odvojeno na drugu stranu.

TUŽILAC:

            Kojim jezikom su govorili vojnici?

SVEDOK:

            Srpskim.

TUŽILAC:

            Da li ste mogli da razumete to što su oni govorili?

SVEDOK:

            Da, razumeli smo, rekli su odvojite se, izbeglice na jednu stranu.

TUŽILAC:

            Da li su onda ljudi koji su se tu okupili sledili naređenja vojnika i podelili se u dve grupe?

SVEDOK:

            Da, podelili smo se u dve grupe.

TUŽILAC:

            Zašto su ljudi sledili naređenja vojske toga dana?

SVEDOK:

            Bojali smo se, šta smo drugo mogli da uradimo!

TUŽILAC:

            Kada su se ljudi podelili u dve grupe toga dana šta su vojnici ili šta je njihov komandant, ako je tu bio neki komandant, rekao ljudima?

SVEDOK:

            Rekli su da seljani Mamuše izvezu sva svoja vozila, automobile, kola, zaprežna kola, kamione, prikolice i da natrpaju izbeglice da se izbeglice odvezu tim vozilima.

TUŽILAC:

            Kako ste se osećali u tom trenutku?

SVEDOK:

            Rekao mi je da izvezem svoj kamion i da ga natrpam izbeglicama i svi, ja i svi moji prijatelji, izašli smo sa svojim vozilima na ulicu, tu smo ih parkirali i počeli smo da ih punimo ljudima, sve te kamione i vozila, autobuse.

TUŽILAC:

            Da li je iko od raseljenih lica odnosno izbeglica koji su bili u Mamuši toga dana imao svoje vlastito vozilo?

SVEDOK:

            Da, nekoliko njih je imalo svoj vozila, ali to su bila vozila koja su bila ostavljena u dvorištima.

TUŽILAC:

            Da li su vojnici rekli bilo šta izbeglicama da urade sa svojim vozilima i ako jesu šta su rekli?

SVEDOK:

            Ta vozila koja su izvezena, te prikolice i automobili koji su izvezeni, su natrpani izbeglicama i oni su pitali kako su ovi ljudi stigli u Mamušu.

TUŽILAC:

            I šta je bio odgovor?

SVEDOK:

            Mi smo im rekli da su oni došli na traktorima, na zaprežnim kolima, na onome što su imali.

TUŽILAC:

            I šta su onda vojnici rekli, šta treba da se uradi sa tim traktorima i tim zaprežnim kolima koja su pripadala izbeglicama?

SVEDOK:

            Sva naša vozila su natrpana, a oni su rekli, nemojte da koristite svoja vozila neka idu sa svojim vlastitim vozilima i neka ih izvedu na ulicu, sve što imaju.

TUŽILAC:
            I da li je onda neko od izbleglica izvezao svoje vlastito vozilo?

SVEDOK:

            Da, oni koji su imali svoja vozila vratili su se po njih, šta god da su imali i ukrcali su se u njih i krenuli su.

TUŽILAC:

            Idemo malo laganije, gospodine Tać.

Da li su vojnici koji su došli u Mamušu toga dana bili naoružani?

SVEDOK:

            Da, svi su bili naoružani.

TUŽILAC:

            Da li ste mislili da ljudi imaju bilo kakav izbor, u vezi s tim da li da poslušaju naređenja vojnika ili ne?

SVEDOK:

            Ljudi nisu imali izbora, mi smo morali da poslušamo njihova naređenja, ništa tu nismo mogli da uradimo.

TUŽILAC:

            Da li je iko od raseljenih Albanaca, koje ste videli toga dana u selu Mamuša, imao oružje?

SVEDOK:

            Mislite na Albance? Ne, Albanci nisu imali oružje. Da su oni imali oružje oni bi nas ubili. Tu su bile samo izbeglice, deca, žene i stariji ljudi.

TUŽILAC:

            Da li je iko od izbeglica koje ste videli, Albanaca, nosio uniformu toga dana u selu Mamuša?

SVEDOK:

            Ne!

TUŽILAC:

            Da li ste primetili bilo kakav avion koji bombarduje to područje tog dana?

SVEDOK:

            Ne!

TUŽILAC:

            Da li ste videli ili čuli zvukove bitke koja se odvijala toga dana?

ODGOVOR:

            Ne! U selu Mamuša nikada nije bilo borbi, ne samo toga dana već nikada u prošlosti nikada nije bilo borbi.

PITANjE:

            Da li je u jednom trenutku formiran konvoj vozila koja su bila vlasništvo seljana Mamuša i izbeglica.

ODGOVOR:

            Da, formiran je konvoj izbeglica, a mi seljani Mamuša smo sa iste strane.

PITANjE:

            Da li ste vi bili na, da li vi imate kamion gospodine Tač?

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste tog dana koristili svoj kamion ili ste vi ostali u selu Mamuša?

ODGOVOR:

            Tog dana nisam koristio svoj kamion moji prijatelji jesu, ali ja nisam.

PITANjE:

            Da li ste vi gledali taj konvoj vozila kako napušta Mamušu?

ODGOVOR:

            Da, svi smo ih videli kako odlaze u pravcu Prizrena ili ne znam kuda su ih vodili.

PITANjE:

            Tog dana da li su stanovnici Mamšue albanske nacionalnosti ostali u selu Mamuša ili su se i oni pridružili konvoju?

ODGOVOR:

            Oni su ostali u Mamuši zajedno s nama, svi smo bili zajedno.

PITANjE:

            Da bi bilo jasno u zapisniku, albanci koji su živeli u selu Mamuša ostali su tog dana. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da, oni su ostali zajedno s nama Albanci iz Mamuše.

SUDIJA:

            Gospodine Tač nakon što je konvoj otišao zajedno sa izbeglicama ... komandant vojnika rekao bilo šta ljudima koji su ostali u Mamuši.

ODGOVOR:

            Da, tamo je bio jedan komandant ne znam ko je on bio, no, on nam je reko da žena, deca, i stariji ljudi treba da se vrate svojim kućama.

PITANjE:

            A šta se desilo nakon što su svi stariji, žene i deca otišli nazad svojim kućama?

ODGOVOR:

            Ostali smo tamo a onda su nas ponovo sakupili na sred sela, dakle sve nas i to u centru sela Mamuša.

PITANjE:

            A šta je tada bilo rečeno seljanima Mamuše. Šta su im vojnici rekli?

ODGOVOR:

            Jedan od njih se popeo na merdevine i onda nam je rekao: slušajte vi seljani iz Mamuše ako uradite bilo šta protiv nas mi ćemo vam splaiti kuće i ubiti vas, a mi smo mu rekli nećemo vam ništa uraditi.

PITANjE:

            ... bio Tač prevod koji sam ja čuo je da je jedan od njih se popeo na merdevine da li bi bilo bolje u stvari reći da se jedan od njih popeo na vrh stepenica.

ODGOVOR:

            Da, stepenice male stepenice to je bilo ispred jedne radnje. On se popeo na te stepenice i rekao nam je: ako budete pucali na nas iako bilo šta uradite mi ćemo vas ubiti i spalićemo vam kuće, a mi smo mu rekli da nećemo ništa uraditi protiv njih i nikada nismo ništa ni uradili.

PITANjE:

            Gospodine Tač, tokom 27. marta, tokom tog dana ili te večeri da li je iko iz sela Mamuše pucao na vojnike?

 

ODGOVOR:

            Ne, mi smo se vratili svojim kućama svi mi.

 

PITANjE:

            Vi ste ranije spomenuli da su neki od vaših prijatelja iz Mamuše vozili vozila u tom konvoju koji je krenuo ranije tog dana prema Prizrenu. Recite nam odgovor.

ODGOVOR:

            Da, oni su otišli prvo su otišli autobusi i kamioni, iz Mamuše prema Prizrenu a onda su se izbeglice ukrcala u vlastita vozila a mi smo ostali u selu.

PITANjE:

            Gospodine Tač, to sam shvatio hteo bi da poslušate moje pitanje. A moje pitanje je sledeće: otprilike u koliko sati su vaši prijatelji koji su vozili vozila u tom konvoju su se vratili nazad u Mamušu?

ODGOVOR:

            Ne znam,  jer te večeri ih nismo videli. Videli smo ih sledećeg dana ne te večeri.

PITANjE:

            U redu. Sledećeg dana da li ste bili u prilici da razgovarate sa bilo kojim od tih svojih prijatelja koji su vozili u konvoju?

ODGOVOR:

            Da.      

PITANjE:

            Da li su vam oni rekli kuda su odvezli izbeglice?

ODGOVOR:

            Da, rekli su nam da su izbeglice odvezli do granice sa Albanijom.

PITANjE:

            Gospodine Tač, porazgovarajmo sada o večeri 27. marta 99.g. Recite nam te večeri gde ste se vi nalazili?

ODGOVOR:

            Bio sam kod kuće. Svi smo bili kod kuće.

PITANjE:

            A šta se desilo u Mamuši te večeri?

ODGOVOR:

            Te večeri negde oko 6 sati popodne videli smo kako su počele da gore kuće u selu?

PITANjE:

            Da li je već bio pao mrak?

ODGOVOR:

            Da, bio je mrak bilo je oko 6 sati popodne.

PITANjE:

            A kako ste mogli da vidite šta se dešava?

ODGOVOR:

            Mi smo bili u našim kućama i videli smo kako neke kuće gore, kako plamen izlazi iz nekih kuća. Videli smo to iz neke udaljenosti dim vatru, a onda smo otišli u podrum i sakrili se tamo.

PITANjE:

            Koliko kuća je bilo spaljeno te večeri u selu Mamuša?

ODGOVOR:

            Otprilike oko 30 mislim.

PITANjE:

            Da li je bilo ko poginuo te večeri zbog vatre i požara u tim kućama?

ODGOVOR:

            Te noći mi nismo znali šta se dešava odnosno nismo znali ko je bio ranjen, ko je poginuo a onda smo sledećeg dana saznali da je 7 ljudi bilo ubijeno.

PITANjE:

            Koje nacionalnosti su bile te osobe koje su mrle te večeri u Mamuši?

ODGOVOR:

            Tri Turčina, četri Albanca.

PITANjE:

            U jednom trenutku te večeri 27. marta da li se jedan tenk približio selu Mamuša?

 

ODGOVOR:

            Da, dolazio je tenk prema selu Mamuši i kada je tenk ušao u selo, mi smo otišli do jednog obližnjeg potoka, oprostite u stvari ne. Tenk se pokvario.

PITANjE:

            A kome je pripadao taj tenk?

ODGOVOR:

            Tenk je pripadao srpskoj vojsci.

PITANjE:

            Vi ste rekli da se tenk okreneuo, gde se to desilo prevrnuo.

ODGOVOR:

            Pa prevrnuo se nekih 200 do 300 metara izvan sela.

PITANjE:

            Nakon što se taj tenk prevrnuo da li su još neke kuće bile zapaljene u selu Mamuša?

ODGOVOR:

            Mi nismo znali šta se dešava no saznali smo da je paljenje prestalo.

PITANjE:

            U redu, da li ste vi u stvari videli taj tenk? Gde se nalazio kada se prevrnuo?

ODGOVOR:

            Nisam video tenk te večeri, no sledećeg dana kada su došli da izvuku taj tenk onda smo videli vojnike kako prolaze kroz sred sela kako bi otišli do onog mesta gde se dogodila nesreća sa tenkom.

PITANjE:

            Da li ste vi mogli da vidite ko je započeo požar u selu Mamuša 27. marta te večeri.

ODGOVOR:

            Nisam video ko je počeo da pali no, ljudi tamo znaju.

PITANjE:

            Sledećeg dana 28. marta da li ste o požaru razgovarali sa bilo kojim od ljudi koji su pobegli iz upaljenih domova?

ODGOVOR:

            Oni su napustili kuće, onda je došla vojska zapalila je kuće onda su nam rekli da su ih isterali iz domova a radilo se o srpskoj vojsci o jugoslovenskoj vojsci. Oni su to radili.

PITANjE:

            Gospodine Tač, da li vam je bilo ko rekao da je srpska vojska zapalila te kuće?

ODGOVOR:

            Da, da rekli su nam da rekli su srpska vojska nam je zapalila domove i isterala nas iz domova i oni su ubili nekoliko ljudi.

PITANjE:

            Gospodine Tač ko vam je to rekao? Da li se sećate?

ODGOVOR:

            Naši meštani oni koji su morali da napuste svoje domove, oni su nam to rekli.

PITANjE:

            28. marta, da li je održana sahrana u selu Mamuša?

ODGOVOR:

            Da, bila je sahrana.Sahranili smo one ljude koji su bili ubijeni.

PITANjE:

            Pređimo sada na događaje od 2. aprila 1999.g.

            Gospodine Tač tog dana da li ste bili kod kuće u selu Mamuša?

ODGOVOR:

            Da bio sam u Mamuši.

PITANjE:

            Oko podneva 2. aprila šta se desilo u Mamuši?

ODGOVOR:

            2. aprila, u popodnevnim satima u stvari oko podneva, oko jedan došla je policija u centar sela.

PITANjE:

            Koliko policajaca je došlo u Mamušu tog dana?

ODGOVOR:

            Pet ili šest mislim.

PITANjE:

            Da li je policija bilo šta rekla seljanima u centru sela da urade?

ODGOVOR:

            Oni su nam rekli da im predamo naše kamione. Dakle, da im damo kamione potrebni su im kamioni to su nam rekli.

PITANjE:

            Da li je policija htela da seljani dovezu kamione na određeno mesto?

ODGOVOR:

            Hteli su da izvedemo kamione na put.

PITANjE:

            Gospodine Tač da li ste vi čuli kako policija izdaje to naređenje ili vam je to neko drugi rekao?

ODGOVOR:

            Ja sam bio kod kuće, a neko je to rekao seljanima koji su bili u centru sela ... svi vi izvezite kamione.

PITANjE:

            A kako su vas obavestili o tom naređenju?

ODGOVOR:

            Neki kamioni su upravo spremali da krenu, onda je jedan moj komšija došao do mene i rekao i ti moraš da kreneš kamionom.

PITANjE:

            I šta ste onda vi uradili?

ODGOVOR:

            Izveo sam kamion i izveo sam ga na put.

PITANjE:

            A kada ste došli do puta šta ste onda uradili?    

ODGOVOR:

            Kada smo stigli do puta parkirali smo se pored puta i onda smo tamo čekali da nam kažu šta hoće da uradimo.

PITANjE:

            Kada ste bili parkirani duž tog puta, da li ste videli policajca na putu? Pored puta?

ODGOVOR:

            Da, policija je dolazila sa strane.

PITANjE:

            Da li je policija bila naoružana tog dana?

ODGOVOR:

            Da, bila je naoružana.

PITANjE:

            Gospodine Tač da li ste vi u tom trenutku saznali za identitet nekog od tih policajaca?

ODGOVOR:

            Pa radilo se o srpskoj policiji.

PITANjE:

            Moje pitanje u stvari da li ste vi saznali za identitet tih pojedinih policajaca koji su tog dana bili u selu Mamuša? Da li ste saznali ko su oni.

ODGOVOR:

            Ja nisam poznavao niti jednog od njih,no neki moji prijatelji su rekli da se taj policajac zove Šipka.

PITANjE:

            Zamolio bih poslužitelja da mi pomogne, hteo bi da se dokazni predmet 18 ponovo stavi na grafoskop. Gospodine Tač molim vas pogledajte ove fotografije koje se nalaze sa vaše leve strane, i ako možete molim vas da pokažete fotografiju na kojoj se vidi uniforma ili uniforme kakvu je nosila policija tog dana?

ODGOVOR:

            Evo ova plava uniforma.

PITANjE:

            Na koji broj fotografije pokazujete.

ODGOVOR:

            Na ovu ovde ova plava uniforma broj 4.

PITANjE:

            Hvala. Dokazni predmet može sada da se skloni sa grafoskopa.

            Gospodine Tač dok ste bili parkirani us vom kamionu pored puta da li su neki drugi vozači iz sela Mamuše pristigli malo kasnije, a neki od njih čak. ...

ODGOVOR:

            Došao je jedan prijatelj i rekao da mu se kamion pokvario.

PITANjE:

            Da li čovek koga vi znate pod imenom Šipka rekao tom vašem prijatelju.

ODGOVOR:

            On je rekao da si se pojavio sa svojim kamionom u roku od 5 minuta inače ću ti zapaliti kuću.

PITANjE:

            Koji je jezik govorio Šipka?

ODGOVOR:

            Srpski.

PITANjE:

            Da li ste vi bili dovoljno blizu da ga čujete?

ODGOVOR:

            Da, bio sam odmah tu pored svog vozila, a onda je taj prijatelj bio prisiljen da dođe za vozilo.

PITANjE:

            Gospodine Tač otprilike koliko vozila je bilo poređano, kamiona poređano duž puta, parkirano duž puta.  

ODGOVOR:

            Pa bilo je nas 12.

PITANjE:

            Kada su svi kamioni se tu parkirali da li je policajac po imenu Šipka uradio nešto?

ODGOVOR:

            Pa on je išao hodao je pored kamiona, i reko nam da upalimo vozila.

PITANjE:

            A šta se onda desilo?

ODGOVOR:

            Upalili smo kamione mi smo ušli u vozila on je bio ispred, a mi smo bili iza.

PITANjE:

            Da li ste vi ostali vozači da li ste pratili Šipku svojim kamionima?

ODGOVOR:

            Da, svi smo krenuli za njim.

PITANjE:

            A zašto? Zašto ste ga pratili?

ODGOVOR:

            Pa on nam je rekao da izađemo i da krenemo za njim dakle, bili smo prisiljeni da krenemo za njim.

PITANjE:

            Kada su kamioni napustili selo Mamuša tog dana kuda su se uputili?

ODGOVOR:

            Otišli su prema ... prema Pirani.

PITANjE:

            Da li postoji neka raskrsnica kod Pirane?

ODGOVOR:

            Da postoji raskrsnica i jedan put prema Orahovcu, drugi prema Prizrenu.

PITANjE:

            A da li se gospodin Šipka bilo gde zaustavio?

ODGOVOR:

            On se zaustavio kod Pirane i pokazao nam rukom da idemo u onom pravcu gore prema Orahovcu.

PITANjE:

            Da li ste vi i ostali vozači nastavili da vozite prema Orahovcu?

ODGOVOR:

            Da ... prema Orahovcu i kada smo stigli u ... zaustavila nas je policija.

PITANjE:

            A policija koja vas je zaustavila u ... šta vam je rekla da uradite?

ODGOVOR:

            U ... su nas uputili na Orahovac.

PITANjE:

            Na kraju da li ste prošli kroz Orahovac?

ODGOVOR:

            Uputili su nas na Orahovac, a onda nas je policija ponovo zaustavila u Orahovcu?

PITANjE:

            A šta vam je policija koja vas je zaustavila u Orahovcu rekla da radite?

ODGOVOR:

            Rekli su nam da odemo za Mališevo.

PITANjE:

            Gospodine Tač da li ste na kraju i stigli do centra Mališeva?

ODGOVOR:

            Da, otišli smo za Mališevo i stigli smo u Mališevo.

PITANjE:

            A šta ste videli kada ste stigli u centar Mališeva?

ODGOVOR:

            U Mališevu je bilo jako puno izbeglica bilo je i srpske policije i vojske i oni su bili okružili izbeglice.

PITANjE:

            Kada kažete da je bilo puno. Da li možete da nam kažete koliko?

ODGOVOR:

            Ne mogu vam dati tačn broj ali bilo je neverovatno puno izbeglica tamo.

PITANjE:

            Koliko vi znate, koliko je vama poznato koje nacionalnosti su bile te izbeglice u Mališevu?

ODGOVOR:

            Albanske.

PITANjE:

            Kada ste vi stigli u Mališevo tog dana, da li ste videli bilo koje avione kako bacaju bombe?

ODGOVOR:

            Ne, nismo videli ništa slično tome.

PITANjE:

            Da li ste mogli da čujete neku pucnjavu ili zvuke da se vodi neka borba negde?

ODGOVOR:

            Ne, nisam ništa čuo slično tome samo sam video izbeglice, policiju i vojsku.

PITANjE:

            Kada ste se parkirali u centru Mališeva, da li je policija uradila bilo šta?

ODGOVOR:

            Policija nam je rekla da izađemo iz vozila, da otvorimo zadnji deo kamiona to smo i uradili.

PITANjE:

            A šta se nakon toga desilo?

ODGOVOR:

            Onda su oni rekli izbeglicama, ajde ulazite u kamione.

PITANjE:

            Da li su izbeglice u Mališevu i ušle u te kamione?

ODGOVOR:

            Da, kamioni su se napunili i mi smo ih zatvorili.

PITANjE:

            Gospodine Tač kako ste vi znali da su te osobe u Mališevu izbeglice?

ODGOVOR:

            Radilo se o izbeglicama. Mališevo je bilo krcato izbeglicama čitavo područje Mališeva je bilo krcato izbeglicama.

PITANjE:

            Ali moje pitanje je kako ste vi znali da su te osobe izbeglice, dakle sve te osobe koje su se okupile tu u Mališevu. Da li ste razgovarali sa nekim od njih?

ODGOVOR:

            Razgovarali smo s njima. Ali oni su govorili ajde, ajde ulazite u kamione ....

PITANjE:

            Nakon što su kamioni iz Mamuše bili napunjeni ljudima, da li vam je policija rekla da nešto uradite?

ODGOVOR:

            Nisam shvatio pitanje ja sam bio u kamionu.

PITANjE:

            Nakon što su izbeglice kako ih vi zovete ušle u kamione da li vam je policija rekla da nešto uradite.

ODGOVOR:

            Oni su nam rekli da krenemo ka Prizrenu. Dakle, kada su kamioni bili puni rekli su ajde krećite.   

PITANjE:

            Pa kako ste vi i ostali vozači znali kuda treba da idete.

ODGOVOR:

            Oni su bili rekli da se napune kamioni i da se ide za Albaniju to su nam rekli.

PITANjE:

            U redu. Da li ste vi onda krenuli da vozite u pravcu albanske granice.

ODGOVOR:

            Mi smo krenuli iz Mališeva prema Orahovcu zatim ... prema ... Piranama i Prizren.

PITANjE:

            Tokom puta da li su vas zaustavljali?

ODGOVOR:

            Da, zaustavljali su nas i to su nas zaustavili kod ... srpska vojska nas je zaustavila u ... to je nekih 10 km od Mališeva.

PITANjE:

            A šta su ti vojnici uradili kada su vas zaustavili?

ODGOVOR:

            Oni su nas zaustavili i tražili su da im damo novac.

PITANjE:

            A kojim jezikom su govorili ti ljudi?

ODGOVOR:

            Govorili su srpski jezik.

PITANjE:

            Da li ste im dali neki novac?

ODGOVOR:

            Oni su nas naterali da im damo novca. Ja sam imao nekih 500 DM i bio sam prisiljen da im dam to.

PITANjE:

            Nakon što ste tim ljudima dali novac, da li ste nastavili da vozite u pravcu albanske granice?

ODGOVOR:

            Oni su nas držali tu nekih 20 minuta a onda smo nastavili.

PITANjE:

            Da li ste nastavili da vozite ka albanskoj granici?

ODGOVOR:

            Da, nastavili smo prema albanskoj granici.

PITANjE:

            Duž puta da li ste videli neke avione kako bacaju bombe?

ODGOVOR:

            Ne, padala je kiša ništa nismo mogli da vidimo.

PITANjE:

            Duž puta da li ste videli da se vode neke bitke? Da li ste mogli da čujete da se vode neke bitke?

ODGOVOR:

            Ne, nisam video slično ništa tome.

PITANjE:

            Gospodine Tač da li ste vi mogli da vozite sve do albanske granice te večeri?

ODGOVOR:

            Te večeri nismo mogli da stignemo do same granice, došli smo do Žura.

PITANjE:

            Da li je selo Žur blizu albanske granice?

ODGOVOR:

            Pa ono je udaljeno nekih 6 km ili 7 km ne znam tačno.

Sudija Robinson:

            Gospodine ... dok su putovali ka albanskoj granici da li je bilo srpske policije ili vojske sa njima.

ODGOVOR:

            Ne, ne oni nisu bili s nama na putu.

Sudija Robinson:

            Možete nastaviti.

PITANjE:

            Ako nije bilo srpskih snaga dakle, zajedno s vama na putu zašto ste vi nastavili da vozite ka albanskoj granici?

ODGOVOR:

            Ne, nije ih bilo ali oni su nam rekli da te ljude odvezemo pravo u Albaniju, dakle mi smo bili prisiljeni da ih tamo odvezemo nismo mogli ništa drugo da uradimo.

PITANjE:

            Gospodine Tač, zašto ste se zaustavili u selu Žur?

ODGOVOR:

            Kada smo stigli u Žur, put je bio zatvoren.

PITANjE:

            Kada kažete put je bio zatvoren? Šta mislite po time da je bilo puno ljudi tamo? Šta mislite kad kažete put je bio zatvoren?

ODGOVOR:

            Pa tamo je bilo puno kamiona i autobusa ... nastaviti put je bio krcat dakle, naišli smo na te kamione i mi smo morali da se zaustavimo.

PITANjE:

            Dakle, put između Žura i granice je bio krcat vozilama da niste mogli dalje.

ODGOVOR:

            Da, nismo mogli dalje jer su oni morali da pešače.

PITANjE:

            Kada ste se zaustavili u Žuru da li ste rekli bilo šta onim albancima koji su bili u vašem kamionu.

ODGOVOR:

            Da, rekli smo im evo prijatelji stigli smo do Žura ne možemo dalje moraćemo da čekamo dva dana ovde. Da li vi možete da izađete iz kamiona i da nastavite peške prema Albaniji.

PITANjE:

            A kako su ljudi koji su bili u vašem kamionu odgovorili na to.

ODGOVOR:

            Rekli su gde smo u Žuru smo da li je granica daleko. Ja sam rekao 6 do 7 km nije dalje od toga.

PITANjE:

            I da li su onda ljudi iz vašeg kamiona izašli iz kamiona.

ODGOVOR:

            Oni su rekli u redu hvala vam što ste nas dovde dovezli, izašli su iz kamiona i krenuli.

PITANjE:

            Da li je došlo do nekog razgovora.

ODGOVOR:

            Ne, oni su samo rekli hvala vam što ste nas dovde dovezli i tu smo se pozdravili i rekli smo im srećan put. Oni su krenuli u jednom pravcu, mi smo krenuli u drugom pravcu i oni su rekli nek vam bog da sreću i mi smo otišli.

PITANjE:

            Kada kažete mi smo se vratili šta ste u stvari vi ostali vozači uradili.

ODGOVOR:

            Mi smo imali 12 kamiona i ponovo se vratili u Prizren.

PITANjE:

            Da li ste se zaustavili na putu pre nego što ste stigli u Prizren.

ODGOVOR:

            Da, policija nas je zaustavila između Žura i Prizrena na putu.

PITANjE:

            Kada vas je policija tada zaustavila da li su vas bilo šta pitali.

ODGOVOR:

            Pitali su nas kuda ćete.

PITANjE:

            I kako ste vi odgovorili.

ODGOVOR:

            Rekli smo im mi smo oni ljudi kojima ste naredili da odvezu ljude do granice i sada se vraćamo kući.

PITANjE:

            I šta je na to rekla policija.

ODGOVOR:

            Policija nam je rekla idite u Prizren i obavestite sve da ste tamo.

PITANjE:

            Kuda tačno u Prizrenu ste trebali da odete.

ODGOVOR:

            Otišli smo do ulaza u Prizren svi smo otišli i javili se da smo se vratili.

PITANjE:

            Kada kažete javili smo se, kome ste se javili.

ODGOVOR:

            Policiji.

PITANjE:

            U redu, dakle u to vreme kad ste se javili policiji u Prizrenu da li vam je policija u Prizrenu rekla da nešto uradite vi i ostali vozači i ako jeste šta.

ODGOVOR:

            Nakon što smo se tamo javili rekli su nam treba da se vratite u Mališevo, i da povezete novu grupu izbeglica.

PITANjE:

            Da li ste se vi vratili u Mališevo po još ljudi?

ODGOVOR:

            Ne, nismo rekli smo im nemamo goriva nemožemo da idemo. Oni su nas tu držali oko dva sata.

PITANjE:

            I nakon otprilike dva sata.

ODGOVOR:

            Nakon dva sata su nas pustili da idemo i mi smo krenuli kućama.

PITANjE:

            I da li ste se vi i ostali vozači vratili u Mamušu tada?

ODGOVOR:

            Da, vratili smo se u Mamušu, svi smo se vratili.

PITANjE:

            Molim gospodina poslužitelja da onu prvu kartu koja je pokazana  gospodina Taču pre izvesnog vremena ponovo stavimo na grafoskop. To je dokazni predmet 51. Gospodine Tač vidite stavio sam istu kartu na grafoskop kod vas hteo bi da zamolim da nam pomognete da objasnite maršutu kojom ste išli od Mališeva do sela Žur te večeri. Uzmite zeleni flomaster koji se nalazi na stolu pred vama i povucite liniju da bismo videli kojom ste maršutom išli od Mališeva prema granici prema Albaniji do sela Žur kod granice 2. aprila.

ODGOVOR:

            Da.

SUDIJA:

            U redu hvala vam.

            Časni sude sada bi hteo da predložim dokazni predmet 51 ... kao dokazni materijal.

Sudija Robinson:

            Gospodine .... da li bismo mogli da znamo kolika je tu udaljenost.

Tužilaštvo:

            Koliko km ima od Mališeva do Žura gospodine Tač ako znate.

ODGOVOR:

            Ne mogu vam dati tačan podatak.

PITANjE.

            Koliko dugo je trajala vožnja veče 2. aprila.

ODGOVOR:

            Mi nismo pazili na vreme možda nam je trebalo dva sata reko bih.

Tužilac:

            U redu ja onda predlažem dokaz 51 da se uvede u spis. Samo trenutak molim. Tužilaštvo nema više pitanja. Hvala.

Sudija MEJ:

            Gospodine Miloševiću izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da počnemo od kraja ovoga što je rekao gospodin Tač. Mališevo je bilo puno izbeglica rekli ste.

SVEDOK:

            To da tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li po vašoj oceni u Mališevu bilo mogućnosti da se te izbeglice smeste tamo.

SVEDOK:

            Bili su napolju kada sam ih video, bili su okupljeni u centru Mališeva nisu imali gde da idu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, bilo je logično da ih neko sa tog mesta na kome nisu imali gde da idu negde evakuiše skloni.

SVEDOK:

            Nisam to razumeo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oni su želeli da se negde sklone sa tog mesta gde nisu imali gde da idu.

SVEDOK:

            Oni nam nisu rekli da hoće negde da idu. Policija nam je rekla da idemo po njih i da ih vozimo u Albaniju. Izbeglice nam same nisu ništa rekle.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta su vam rekle izbeglice.

SVEDOK:

            Ništa. Oni su se samo ukrcali u naše kamione i mi smo ih povezli u pravcu Albanije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas ste rekli da nisu imali u Mališevu gde da se sklone.

SVEDOK:

            Da, rekao sam ono što sam rekao. Ja sam razgovarao sa ljudima koje sam poveo do tog mesta ja ne znam šta se desilo sa drugim, drugi su ostali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro vi ste tima koje ste povezli pomogli da se sklone iz Mališeva, da napuste Mališevo u kome kako vi kažete nisu imali gde da se sklone jer ih je bilo mnogo. Da li smatrate da ste pomogli tim ljudima.

SVEDOK:

            Naravno da sam pomogao onima koje sam povezao svojim kamionom ali ne znam šta se desilo sa ostalima koji su ostali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o ovima koje ste vi povezli. Njima ste pomogli da se

Sudija MEJ:

            On se složio s tim

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Drugo, rekli ste da vas nije pratila ni vojska ni policija putem kad ste vozili izbeglice kojima ste pomogli.

SVEDOK:

            Da nisu nas pratili to sam rekao svedo Pirane odnosno policija nas je pratila do Pirane a od Pirane smo išli sami a onda u Mališevu se ponovo pojavila policija i kada smo krenuli prema granici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... Orahovac, ponovo u Mališevu policija i vojska su bili tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da vi ste napustili Mališevo i povezli izbeglice kojima ste pomogli a policija je ostala u Mališevu kako ste objasnili da ili ne.

SVEDOK:

            Da, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kada ste stigli posle kako kažete dva sata vožnje do Žura jeli sve vreme padala kiša.

SVEDOK:

            Da, padala je kiša.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste negde usput zastajali da neko izađe radi bilo kakve potrebe, da uzme vodu da ide

SVEDOK:

            Zaustavili smo se samo u ... odnosno u ... gde nas je vojska zaustavila a posle Oštrozuba se nismo nigde zustavili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A je li nisu tražile izbeglice od vas da negde stanete radi neke njihove potrebe.

ODGOVOR:

            Ne, ne ko je tada mislio na svoje potrebe. Mi smo morali da se krećemo u pravcu granice nigde se usput nismo zaustavljali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su izbeglice žurile da stignu što pre tamo, ili ste samo vi žurili zbog vašeg kamiona.

 

ODGOVOR:

            Oni su spavali dok smo ih vozili oni nisu znali kuda ih vozimo nisu imali pojma.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa zar nisu i oni čuli to što ste i vi čuli pošto su bili odmah pored vas, ako su vam ovi rekli da ih vozite prema Žuru ili prema Albaniji kako to da izbeglice nisu čule. Kako to objašnjavate?

SVEDOK:

            Nisam razumeo izvinjavam se, hoćete ponoviti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vama su u Mališevu rekli da ih vozite prema granici. Da ili ne.

SVEDOK:

            U Mališevu vojska i policija su nam rekli vozite pravo prema granici vozite ove ljude tamo i to je ono što smo mi uradili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su ti ljudi koje vozite isto to čuli što su vama rekli ili su oni bili daleko od vas. Jesu oni vama to tajno rekli ili su bili ti ljudi prisutni.

SVEDOK:

            Ja sam bio u mojoj kabini ja sam vozio oni su bili iza ja ne znam da li su oni čuli ili nisu. Oni su rekli vozačima šta da urade.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali maločas ste rekli da ovi drugi nisu znali gde idu, a sada kažete da ne znate da li su čuli. Šta je od toga čuli, ili nisu čuli.

Sudija MEJ:

            On ne može da odgovori na to pitanje: Sačekajte trenutak on ne može da odgovara u njihovo ime. Mislim da on ne zna mnogo o tome.

Sudija Kon:

            Gospodine Tač vi ste rekli da kada ste poveli izbeglice u Žur oni su vas pitali je li granica daleko, i vi ste rekli ne više od 6 do 7 km i onda su vam ljudi rekli hvala vam što ste nas dovezli ovako daleko i što ste nas dovde dovezli. Samo trenutak.

SVEDOK:

            Oni su nam se zahvalili što smo ih dovde dovezli.

Sudija:

            To ne znači da su oni već znali da idu prema albanskoj granici.

ODGOVOR:

            Ne znam da li su znali ili nisu. Mi smo im jednostavno rekli ovo je Žur a odavde je granica 6 do 7 km i ne znam šta se s njima posle toga desilo.

Sudija:

            U redu izvolite nastavite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo i tu mislim da nastavim. Rekli ste da ste se zaustavili posle Žura da je put bio zatvore. Je li tako.

SVEDOK:

            Da, tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bio je zatvoren zato što je bilo na njemu mnogo drugih vozila koja su stajala ispred vas. Je li tako.

SVEDOK:

            Da, da zbog drugih vozila kamiona, autobusa i mi smo morali da se tu zauistavimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zastavili ste se nači na kraju kolone

ODGOVOR:

            Da zaustavili smo se na kraju kolone.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što niste čekali da se kolona pomeri napred

SVEDOK.

            Nismo znali da li će kolona da se pomeri napred. Mi nismo imali vremena da čekamo tamo dva dana. I rekli su izbeglicama ako nećete da pešačite mi ćemo vas povesti, a oni su rekli dobro mi ćemo pešačiti. Mi smo možda imali vremena ali to je to što smo mi njima rekli, možete da pešačite, oni su rekli da i otišli su.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, jeste ili niste imali vremena, rekli ste niste imali vremena  da čekate pa ste vi rekli svojim putnicima na kamionima da nastave da pešače?

SVEDOK:

            Imali smo vremena ali oni su rekli morali bismo da čekamo dugo vremena ovde i krenuli su peške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je odlučio da oni krenu peške, vi ili oni? Da li ste vi odlučili da im kažete da oni siđu da idu peške ili su oni rekli da će bolje biti da idu peške? Ko je odlučio?

SVEDOK:

            Mi svi vozači smo se okupili i rekli smo u redu možete li sići i nastaviti peške i oni su rekli u redu i nastavili su peške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I onda su vam se zahvalili što ste ih dotle dovezli?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. Vi ste upravo rekli maločas kad ste svedočili, rekli smo izbeglicama da ne mogu da idu dalje i da se skinu sa kamiona i da idu pešice, tako ste im rekli. Je li tako?

SVEDOK:

            Rekli smo im moraćete da čekate dugo vremena ovde. A možete da krenete peške i oni su to uradili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, znači oni su krenuli peške tako što su prihvatili taj vaš predlog?

SVEDOK:

            Da, krenuli su peške, to je tačno. Oni su krenuli peške.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na vaš predlog?

SUDIJA MEJ:

            To smo već prešli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kad smo to konstativali nemam ništa protiv. Sada ću se vratiti na početak jer sam hteo prvo da raščistimo ovo što smo upravo čuli. Gospodine Tači jeste vi bili dosad  bili u bolnici?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko dugo ste bili u bolnici?

SVEDOK:

            12 dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste izašli iz bolnice?

SVEDOK:

            To je bilo 1994. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste sad ovih nedelja bili u bolnici?

SVEDOK:

            Ne, nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači od 94. niste bili u bolnici?

SVEDOK:

            Ne, nisam bio od tada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Po podacima koje ja imam ovde, sve vreme rata u selu Mamuša je bilo potpuno mirno. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Mamuša je tih dana između 24. marta i 2. aprila bila mirno silo i mi smo tamo ostali. Nije tad bilo mirno ali kasnije je bilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Bila su dva punkta policije i s jedne i s druge strane sela. U selu se živelo mirno, da li je to tačno?

SUDIJA MEJ:

            Rekao je osim vremena koje je opisao u svom svedočenju.

SVEDOK:

            Nije bilo kontrolnih punktova u Mamuši.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne u Mamuši, ja kažem u blizini Mamuše, ne u Mamuši. U Mamuši nije bilo.

SVEDOK:

            Nisam nigde išao posle 2. aprila, nisam video nikakve kontrolne punktove, ja sam bio kod kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da su meštani u toku rata sačuvali jednu neeksplodiranu raketu avionsku u Mamuši. Da li ste videli tu raketu?

SVEDOK:

            Ne, nisam to video. Nijedna bomba nije pala na Mamušu i ništa nisam  video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi živite u severnom delu Mamuše i imate svoju privatnu radnju, kuću u kojoj živite, je li to tačno?

SVEDOK:

            Ne, nemamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Radite kao prevoznik  ili šta čime se bavite osim zemljoradnjom?

SVEDOK:

            Da, vozim vlastiti kamion.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je selo bilo do rata nastanjeno 90% Turcima i 10% Albancima i da je tako i ostalo posle rata. 90% Turaka i 10% Albanaca.

SVEDOK:

            Da, to je tačno, isto i posle rata. Ista struktura.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, nije se ništa promenilo u odnosu pre rata i posle rata u selu Mamuši?

SVEDOK:

            Ne, ništa se nije promenilo. Isto, ništa se nije promenilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O ovome što ja imam kao podatak vi ste do rata, celo selo Mamuša živeli normalno kao lojalni građani Srbije i imam podatak da ste izlazili na sve izbore od 90. do 97. godine. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Ja nisam išao na izbore, ne znam šta su radili ostali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da su seljaci iz Mamuše redovno išli  na izbore, bez obzira što vi kažete da vi niste išli. Da li znate to ili ne znate?

SUDIJA MEJ:

            Rekao je da ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U selu postoji osnovna škola čiji je direktor bio Turčin po imenu Abulj Tač, je li to tačno?

SVEDOK:

            Da, Abdulj Tač. to je tačno, Turčin.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste rođaci?

SVEDOK:

            Ne, nismo. Mi smo samo sugrađani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Direktor ambulante u selu takođe je Turčin, je li tako?

SVEDOK:

            Da, Turčin.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Direkto pošte, takođe Turčin?

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Direktor živinarske farme, Refki Mazre, takođe Turčin?

SVEDOK:

            On je umro. Refki je umro pre mnogo vremena. I ta farma više ne postoji, ne radi.

SUDIJA MEJ:

            Sada je 11 sati, napravićemo pauzu. Gospodine Milošević vi ćete nam svakako objasniti relevantnost ovih poslednjih pitanja ali nakon pauze. Gospodine Tač sada ćemo napraviti pauzu od pola sata. Tokom pauze nemojte ni sa kim da razgovarate o vašem svedočenju i nemojte dozvoliti da se bilo ko vama obraća u vezi s tim  uključujući i predstavnike tužilaštva. Dozvolite da dodam i sledeće pre nego što napravimo pauzu. Danas ćemo raditi sve dok ne bude zgodan trenutak za pauzu, negde oko 15.45, a posle toga ćenmo saslušati argumente u vezi sa pisanim podnescima. A sada pravimo pauzu do 11.30.

(Molim ustanite) 

 

pauza

posle pauze

 

(Izvolite sesti)

 

SUDIJA MEJ:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitali ste u čemu je relevantnost pitanja. U tome da je reč o sasvim normalnim okolnostima, normalnom životu, dobrim odnosima i nesumnjivoj manifestaciji svih građanskih, ljudskih i političkih prava koje su pripadnici turske nacionalne manjine uživale na Kosovu i Metohiji. Da li se sećate da je neposredno pre agresije na Prizren u dva navrata posetila delegacija Ambasada Republike Turske i razgovarala sa turskim partijama iz Prizrena, iz Mamuše i da je u to vreme obostrano izraženo veliko zadovoljstvo dobrim odnosima između turske nacionalne manjine i vlasti  u opštini Prizren, da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Da li možete da ponovite pitanje molim vas? Ja ne znam jer nisam političar, ja sa seljak, ne znam za te stvari.

SUDIJA MEJ:

            Da li znate nešto o poseti Prizrenu od strane predstavnika Turske ambasade, neposredno pre rata?

SVEDOK:

            Ne,  ne znam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate pojedinih pripadnika UČK iz Male Kruše, Pirina, Samodreža i Studenčana koji su se jedno vreme krili kod vas?

SVEDOK:

            Ne, ne znam za to. Ja nisam imao nikakve veze sa UČK, ne znam nipta o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi tvrdite da u vašoj kući ni u jedno vreme pred rat nije  bilo pripadnika UČK koji su kod vas našli utočište? Iz ovih sela, male Kruše, Pirina, Samodreža i Studenčana?

SVEDOK:

            Ne, nije ih bilo kod mene. A nisam ih viđao ni u selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate kad je upravo za tim pripadnicima UČK policija vršila pretragu jednog dela vašeg sela. Da li se toga sećate?

SVEDOK:

            Mislite da je UČK bila u selu, da ih je polcija tražila. Pa nisam video  ništa slično tome. Policija je često dolazila. Ja sam seljak  zemljoradnik i ja sam često bio na polju ili kod kuće, ali nisam viđao takve stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko su bili ti Albanci koje pominjete da su ubijeni, ta četvorica? da li znate njihova imena?

SVEDOK:

            Oni su bili iz sela Mamuša. Tri Albanca, a 4 turčina, to su bili meštani sela Mamuša.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da je 11. aprila, to je bila nedelja, 11. aprila, tada ste vi biliu Mamuši po vašem iskazu, da su toga dana da su pripadnici turske nacionalne zajednice iz sela Mamuše i iz Prizrena, u Prizrenu organizovali miting osude agresije NATO na kome je bilo 15.000 građana.

SUDIJA MEJ:

            Samo trenutak jedan. Dozvolite da završi. Izvolite gospodine Sakson.

OPTUŽBA:

            Oprostite što prekidam, no kako bi zapisnik bio tačan i kako sene bi zbunilo svedoka, hteo bih da kažem da mu nismo postavljali pitanja u vezi sa 11. aprilom.

SUDIJA MEJ:

            Da, to je nešto drugo. Gospodine Tač postavlja vam se pitanje u vezi sa 11. aprilom da je tada održan neki miting. Da li nam možete pomoći, da li nam možete reći šta se desilo?

SVEDOK:

            Nije bilo mitinga u Mamuši već nas je policija naterala da održimo miting, prisilili su nas. Poslali su nas u Prizren i rekli su nam da ako ne odemo tamo da će nam spaliti kuće. Šta smo drugo mogli da uradimo nego da odemo?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Tač, 15.000 ljudi je bilo na tom mitingu. Da li vi tvrdite da su oni bili naterani da idu na miting i to uglavnom Turci?

SVEDOK:

            Nije bilo 15.000 u Mamuši, u Mamuši je bilo 5 do 6.000, mi smo bili prisiljeni. Silom su nas poslali na miting, u suprotnom bi nam zapalili kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz Mamuše i Prizrena, na mitingu u Prizrenu, a skoro cela Mamuša je bila na njemu. je li vi tvrdite da nije tako bilo?

SVEDOK:

            Svi smo bili tamo. Svi smo bili tamo ali smo bili poslani tamo pod silom. Rekli su ili moramo da odemo tamo ili će nam spaliti kuće. Šta smo mogli da uradimo nego da odemo. Ja nisam hteo da idem ali su me oni naterali da odem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači vi ste učestvovali na mitingu protiv NATO 11. aprila na silu?

SVEDOK:

            Da, naravno da smo bili naterani. Nisam mogao nipta drugo da uradim, nije bilo drugog izlaza.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko je ljudi bilo na tom mitingu po vašpem  mišljenju pošto ste bili na njemu?

SVEDOK:

            Ne znam, bilo ih je puno. Ja sam video, ništa se ne može postići  silom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da su na tom mitingu govorili između ostalih Adem Koč koji je bio predsednik mesne zajednice vašeg sela i predstavnik odbornik ispred turske demokratske partije u SO Prizren. Da li se toga sećate?

SVEDOK:

            Nisam znao da je on bio odbornik iz Mamuše. Možda je i govorio ali ja sam bio udaljen, nikad ga nisam video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nikad ga niste videli? Kažete da ga nikad niste videli?

SVEDOK:

            Da. On živi u Mamuši ali nisam znao da je on tu neki predstavnik iz sela, ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je tada na istom tom mitingu govorio i Sadih Tanjol, takođe Turčin, predsednik Turske demokratske partije Jugoslavije, advokat i pravnik?

SVEDOK:

            Ne znam ko je govorio. Mi smo bili dosta udaljeni, na samom kraju, a šta su oni govorili, šta su radili, ko su ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znate li ko je Zajnel Abedin Kureši? Da li ste čuli za njega? Takođe Turčin.

SVEDOK:

            Znam da je Turčin ali ne znam šta je on bio rekao. Mene to ne zanima, ja nisam političar, ja sam seljak i ja gledam svoja posla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znate valjda da je bio direktor osnovne škole "Mustafa Bakija" Zajnel Abedin Kureši?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da je on govorio na tom mitingu?

SVEDOK:

            Možda je govorio, razni ljudi  su govorili ali mene ne interesuje to. Ne interesuje me ko je govorio i ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da je govorio Sokolj Ćuse, Albanac?

SVEDOK:

            Ne znam ko je on, ne znam. Uopšte ga ne poznajem, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Poznajete li Franju ...takođe Albanca koji je takođe odbornik u SO Prizren?

SVEDOK:

            Ne znam te ljude.         

SUDIJA MEJ:

            Iscrpeli smo ovu temu, svedok je rekao da ne zna ko je govorio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, neću ga pitati dalje o Turcima koji su govorili ali želim da ga pitam u vezi sa tim da li se seća da je prevoz iz sela Mamuše do Prizrena bio organizovan od strane privatnih prevoznika iz sela Mamuša i to "Birling" i "Mamušaturs". Da li se toga seća?

SVEDOK:

            Šta je organizovano da se ide gde?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da se ide u Prizren na miting? Prevoznici su bili vaši iz Mamuše,preduzeće "Birling" i "Mamušaturs". Da li se toga sećate?

SVEDOK:

            Mi smo tamo bili vlastitim vozilima, a ja sam imao svoj kamion. Ne znam. Svi su došli tamo sa vlastitim vozilima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači vi ste išli svojim sopstvenim vozilom na miting na koji ste išli na silu?

SVEDOK:

            Da. Na silu, da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate sredinom maja ili tačnije 13. maja kad su  predsednik i članovi Izvršnog veća Kosova i Metohije došli u Mamušu sa šleperom humanitarne pomoći u hrani, sredstvima higijene i drugim namirnicama i za Mamušu i za naselje Kurilo koje je takođe naselje turskom nacionalnom manjinom. Da li se toga sećate, sredina maja ili tačnije 13. maja? To je bio veliki događaj, cela vlada vam je bila u poseti.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znate ništa o tome.

SVEDOK:

            Ne to nikada nisam video. Ja nisam napuštao svoju kuću i ne znam šta se dešavalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li  išta znate o tome da je  nakon toga 30. maja UČK kidnapovao predsednika mesne zajednice i odbornika u SO Prizren, tog pomenutog Adema Koča i Morina Mahmata koji su bili nekoliko dana zadržani na ispitivanju u podrumu u selu Celina. Da li se toga sećate?

SVEDOK:

            Ne, ne znam to za Morina Mahmata, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali poznajete te ljude i znate da su ih kidnapovali, da ili ne?

SVEDOK:

            Ne, ne. Ne znam, nikada nisam čuo za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da je od tog jednog najbogatijeg stanovnika mesta Sadika Morine pre agresije UČK nasilno oduzeo sve kamione vlasništvo njegovog privatnog preduzeća "Birling"?

SVEDOK:

            Ko je to, ne znam, kada je to bilo?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pred agresiju, da li se sećate toga?

SVEDOK:

            Pre agresije ja sam bio u Turskoj, ne znam za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste se vratili iz Turske u Mamušu?

SVEDOK:

            Vratio sam se u januaru 99. godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A tada se to i desilo, kako to da ne znate.

SVEDOK:

            Kada sam se vratio kući nisam čuo za to. Nikada nisam čuo za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je i pre agresije, a i sada UČK uzimala novac za finansiranje terorističke organizacije od građana sela Mamuša, da je reketirala građane sela Mamuša?

SVEDOK:

            Ne znam. Niko nije od mene uzeo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato za vreme rata radna organizacija "Lirija" iz Prizrena otvorila prodavnicu u Mamuši za snabdevanje meštana osnovnim životnim namirnicama. Da li se toga sećate?

SVEDOK:

            Mi smo imali     radnje u Mamuši i dan danas te iste radnje postoje tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim da je u toku rata da se snabdevala Mamuša na način na koji sam opisao. Da li se toga sećate, da ili ne?

SVEDOK:

            To ne. Ne sećam se dobro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate ranjavanja Turkinje Suzane Taškran u bombardovanju?

SVEDOK:

            U selu Mamuša?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, u Prizrenu.

SVEDOK:

            To ne znam. ne znam ništa o tim drugim mestima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ona je radila na TV na turskom jeziku

SUDIJA MEJ:

            Svedok je rekao da ne zna za to.

SVEDOK:

            Ne, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da je na turskom jeziku za vreme rata radila Priština radio, Prizren radio, Mitrovica radio, Gnjilane, svi ti programi na turskom jeziku, da li se toga sećate?

SVEDOK:

            Nismo imali struje tako da tokom rata nismo mogli ništa  da čujemo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uopšte niste slušali radio i gledali televizuju?

SVEDOK:

            Ne, rekao sam da nije bilo struje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da su  na turskom izlazile novine Tan, ČG, Kuš, Baj, Čevren, Esim, Sofra...

SVEDOK:

            Ne znam ja ne čitam novine. Ja sam zemljoradnik. Znam da su te novine štampane, da su izlazile ali rekao sam ne čitam novine, ne čitam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znate da su štampane ali ih vi niste čitali. Je li to tvrdite?

SVEDOK:

            Ja ne čitam novine ali znam da su izlazile takve novine i da dan danas izlaze.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate da turska demokratska partija  imala svoje kancelarije u centru Prizrena, da li ste vi bili član neke partije?

SVEDOK:

            Nikada nisam bio član niti jedne stranke tako da ništa  ne znam o toj stranci. Ja sam zeljoradnik, gledam svoja posla, radim, a stranke me ne interesuju.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za pogibiju cele turske porodice 7. aprila u bombardovanju. To je porodica Gaš, 3 devojčice, majka i otac Denisa, Rea, Dea, Deana i Mesud. Da li ste čuli za njihovu poginiju pošto su oni Turci, nisu poginuli u Mamuši nego u bombardovanju u gradu. Da li ste čuli za pogibiju te porodice u bombardovanju?

SVEDOK:

            A gde su ubijeni, o tome ne znam ništa. Nisam ništa o tome čuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste možda čuli da je turska novinarka Šerifa Turgut, dopisnik turske televizije ATV opisivala događaj spasavanja dvogodišnje devojčice koju je spasao dr Andrić iz Prištine. Da li se sećate tog događaja? Bila je posebna emisija na turskoj televiziji o tome.

SVEDOK:

            Ne, ne znam za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znate ništa o tome?

SVEDOK:

            Ne znam, ništa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate nešto o tome da je po dolasku NATO trupa na Kosovu i Metohiju kidnapovana 18-nja ćerka Orana Kasma iz Prizrena koja je kasnije puštena za veliku sumu novca. Da li nešto o tome znate?

SVEDOK:

            To ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate o silovanju i ubistvu jedne udate Turkinje Ajše Altiparmak, opet posle dolaska NATO trupa od strane albanskih terorista?

SVEDOK:

Ne, nikada nisam čuo za to.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću postavili ste ovo pitanje, svedok vam je rekao da ne zna. Mislim da nema svrhe nastavljati sa pitanjima u vezi incidenata o kojima on ništa ne zna. Možda bi bilo bolje da pređete na neku drugu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A verovatno ste u pravu, kao što vidite svedok ne zna apsolutno ništa od onoga što se događalo.

SUDIJA MEJ:

            Da li imate još neka pitanja  u vezi sa njegovim svedočenjem?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam kako da ne. da li je tačno da u samom selu Mamuša, dakle slušajte me pažljivo, u samom selu Mamuša kritičnog dana o kome ste maločas govorili, da je velika grupa naoružanih terorista OVK iz sela Samodreže, Studenčane, Male Kruše i Pirina otvorila vatru na patrolu pripadnika MUP-a Srbije pri čemu su stradali i slučajni prolaznici Mamuše. Da li se toga sećate?

SVEDOK:

            Gde je to bilo, gde se to desilo too čemu vi sad govorite? Ja za to ne znam, u kom mestu? U Mamuši se nikada tako nešto nije desilo, nikada nije bilo sukoba između policije i pripadnika UČK. Ja ne znam o čemu vi govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o onome o čemu  ste upravo vi govorili kako je nekoliko ljudi poginulo u Mamuši.

SVEDOK:

            Srpska vojska ih je ubila, niko drugi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste maločas rekli da ne znate ko ih je ubio, da to niste videli nego da ste čuli. Otkud znate da su ih Srbi ubili?

SVEDOK:

            Vi ste rekli da su ti ljudi bili ubijeni, a oni nisu bili ubijeni na ulici. Oni su bili ubijeni u njihovim vlastitim domovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako su bili ubijeni?

SVEDOK:

            Te noći mi smo bilikod kuće, a sledećeg jutra smo pronašli njihova tela u njihovim kućama i mi smo ih sahranili 28. marta na Bajram.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su poginuli, da li znate da kažete kako su poginuli, od čega su poginuli? Od bombe, od metka, od kamena, od čega su poginuli?

SVEDOK:

            Nisu bili ubijeni bombama, nije bilo bombi u Mamuši. Mecima su ubijeni. Dakle, pucnjavom iz vatrenog oružja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sad kažete da su ubijeni pucnjavom iz vatrenog oružja, maločas ste rekli da niste čuli nikakvu pucnjavu nikada u Mamuši. Iz kakvog su onda vatrenog oružja mogli biti ubijeni?

 

SUDIJA MEJ:

            Samo trenutak  jedan. On je govorio o vremenu pre nego što su nastali problemi u selu. On je bio rekao da tog dana nije bilo niti bombardiranja niti borbi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...da je prvo tvrdio da nikada nije čuo nikakvu pucnjavu, a maločas je rekao da su ljudi ubijeni u pucnjavi. Jedno i drugo

SUDIJA MEJ:

            Ja se ne sećam da je on tako rekao, da je rekao da nije čuo nikakvu pucnjavu 27. marta  dakle, te noći, a o tom datumu govorimo sad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo ja o tom kritičnom danu i govorim.

SUDIJA MEJ:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da su u njegovoj kući bili skriveni delom pripadnici UČK.

SUDIJA MEJ:

            Neka svedok na to odgovori. Gospodine Tač ono što je rečeno je da su pripadnici OVK bili u vašoj kući. Da li u tome ima istine?

SVEDOK:

            Ne, u tome nema istine. Da su bili u mojoj kući svi bismo bili ubijeni. Ja nisam imao pripadnike OVK u svojoj kući.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li zna da su albanski teroristi spalili srpsko selo Novak je svega 4 km od Mamuše gde je bilo 80 srpskih kuća, da li znate za to?

SVEDOK:

            Ne znam, nisam bio u selu Novak, možda su spaljene ali ja nisam bio tamo. Nikada nisam bio tamo išao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa dobro, da li ste išli u Prizren?

SVEDOK:

            Da, išao sam    u Prizren.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste videli u Prizrenu da je srušen grob ...gde su sahranjeni Suzi i Neari Čelebija? Da li ste to videli?

SVEDOK:

            Nije uništen, još uvek je tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije ni oštećeno je li?

SVEDOK:

            Ne, nije oštećeno, još uvek je tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...srušene spomen-česme u dvorište džamije u naselju Tabahan?

SVEDOK:

            Ne, nisam to video, nisam bio u tom području, ne znam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u potpunosti srušena Osmani Efendi džamija  u Novom Brdu? Da li znate za to, da li ste čuli od nekoga za to?

SVEDOK:

            Gde je to? Zar  to nije crkva? Nikad nisam bio u Novom Brdu, ne znam gde je to. Ne znam ni gde je Novo Brdo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, a da li ste čuli da su u Prizrenu otpušteni sa posla sada posle dolaska KFOR-a Tuci Dželjaj Jač, Fikrije Nuš, ...Kazas, Mureg Malta, Jakup .. Mustafa iz osnovne škole  Mustafa Bakija, čak i kuriri ...da li znate za sve njih ili znate za bilo koga od njih?

SVEDOK:

            Ne znam, ne bavim se školama. Ja sam zemljoradnik, ništa ne znam o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu li vam išla deca u školu?

SVEDOK:

            Jesu u selu Mamuša.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na kom su jeziku vaša deca išla u školu? Na albanskom?

SVEDOK:

            To je bilo na turskom jeziku. Oni nisu produžili školovanje, nisu studirali oni su isto postali zemljoradnici. Išli suu osnovnu školu na turskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, imali ste školu na turskom jeziku. Da li znate da je bilo 6 osnovnih škola  na turskom jeziku u samom gradu i u selu Mamuša?

SVEDOK:

            Nije bilo 6 škola, bila je samo jedna škola.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U Mamuši.

SVEDOK:

            U Mamuši je bila 1 škola, nije bilo 6. To nije grad, to je selo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja i kažem u Prizrenu iu Mamuši. A da li znate za 4 srednjih škola u vašoj opštini u kojoj su isto deca učila na turskom?

SVEDOK:

            Ne znam, moja deca nisu išla tako da ne znam šta se tamo dešavalo, jednostavno ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li znate za lekare Turke, Buljen Krilje, dr Isak, Mudžad Kovač, Resmije ...dr Valkan i drugi Turci takođe koji su radili i koji  su vas lečili. da li znate za njih?

SVEDOK:

            Ne zname te lekare, možda jesu radili, možda nisu, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate  za sudije Šiško Fikri i Skender ...da li znate za njih? Takođe Turke?

SVEDOK:

            Ne, ne znam. Prvi put sam sad na sudu, ovo je prvi put da svedočim i ja ništa ne znam izvan toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je Abdulj Tač bio direktor u osnovnoj školi u selu Mamuša?

SUDIJA MEJ:

            S tim smo već jednom prešli, mislim da nas ovo nigde ne vodi osim ako ne želite da pređete na drugu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je u Prizrenu da su radile dve turske drame koje su izvodile predstave svuda u Jugoslaviji, i u Turskoj i u Nemačkoj, da li nešto o tome znate?

 

SVEDOK:

            Ne, ne znam. Nikada nisam imao priliku da odem i da gledam te drame i da odem u pozorište, nikad nisam bio tamo, ne znam da li su bili u Jugoslaviji, da li su biliu drugim zemljama, ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li bar znate za selo Mamušu za svoje selo znači za kulturno-umetničko društvo Ašk Ferki u vašem selu. Da li za to znate na turskom. tursko kulturno-umetničko društvo, da li znate za njega?

SVEDOK:

            Da,postoji, još uvek postoji i ponovo radi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate Turke koji su bili članovi vlade Kosova i Metohije? Članovi Izvršnog veća Kosova i Metohije?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jedan muškarac Zejnel Abedin Kureši

SUDIJA MEJ:

            Ne zna. On ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pitam da li je čuo za Zejnela Abedina Kureša, bio je ministar tamo, Turčin, mora da je čuo za njega. Da li ste čuli za njega? Niste?

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste li čuli za jednu damu, takođe Turkinju Guljbehar

SUDIJA MEJ:

            Ovo nema svrhe, ovo je besmisleno unaksrno ispitivanje. Vi ste u celosti izneli svoje argumente u vezi sa ovim, a ako imate još nešto drugo što želite da ga pitate u vezi sa njegovim svedočenjem izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa sve je ovo u vezi sa njegovim svedočenjem pošto on nipta ne zna ni  o jednoj stavri koja se događala osim o tome da je pomogao grupi albanskih izbeglica da se skloni iz Mališeva. Da li znate za Adema Koča, za Sadiha ...za Zejnela Abedina, za Muhameta Ustaiba, za Iljami Čamila, za Asana Merdana, da li znate za bilo koju od tih ličnosti? Sve su Turci.

SVEDOK:

            Adem Koč je iz sela Mamuša, a za ostale nisam nikad čuo. Dakle, ne znam za njih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za imena Mamuta Morine i haima Šalje, takođe Turaka koje je UČK kidnapovala?

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tome. Pretpostavljam da su oni negde u nekom zatvoru u Srbiji, ne znam koji ih je oteo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto mislite da bi bili u zatvoru u Srbiji? Oni su bili lojalni građani Srbije i nisu imali sukob sa vlastima?

SVEDOK:

            To kažu njihovim porodicama da se ponekad ti ljudi pojave živi iz Srbije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Neki Turčin se pojavio koji je bio u zatvoru u Srbiji, hoćete to da kažete? Kako se zove taj Turčin?

SUDIJA MEJ:

            Sada smo se jako udaljili od optužnice uovom predmetu. Gospodine Milošević govorim u svoje vlastito ime, ako nemate neko relevantno pitanje koje bi se odnosilo na svedočenje ovog svedoka, ja ću sugerisati svojim kolegama da završimo sa vapim unaksrnim ispitivanjem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da su izbeglice o kojima vi govorite u Mamuši tražili od vlasti da im pomognu da se sklone i da napuste područje na kome su bile urgožene. Vi ste učestvovali u toj pomoći.

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tome. Mi smo otvorili svoja vrata za njih noću i oni su tu došli da se sklone da spasu svoje živote. Tako se to desilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste dali prvu izjavu u vezi sa ovim  vašim svedočenjem i kome ste je dali?

SVEDOK:

            Ne znam te ljude, to je bilo pre godinu dana.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kome ste dali tu izjavu?

SVEDOK:

            Došli su u selo Mamuša i pitali su ko je vodio ljude u Mališevo, mi smo se javili i svedočili. Bilo nas je 8.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je došao?

SVEDOK:

            Ne znam, nisam ih poznavao, ne znam ko su. Oni su bili iz UNMNIKA ili neke takve organizacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su bili Turci, Albanci ili neke druge nacionalnosti.

SVEDOK:

Bili su iz UNMIK-a, nisu bili Turci govorili su engleski ili tako nešto.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su od vas napisali ste u izjavi da su vas pitali da li znate nešto o telima mrtvih koji su prevezena kamionima. Ko vas je to pito?

SVEDOK:

            Ne znam ništa o telima ja sam prebacivao žive ljude, ne znam ništa za taj drugi slučaj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ko vas je pitao za te mrtve.

SVEDOK:

            Ti ljudi iz UNMIK-a ne znam ko su bili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta su vas pitali.

SVEDOK:

            Kako smo otišli u Mališevo da odvezemo sve te ljude.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali u vezi sa mrtvima su vas nešto pitali. Šta su vas pitali?

 

SVEDOK:

            Ne znam ništa o mrtvima, ništa ne znam o tome.

Sudija MEJ:

            Molim da idemo dalje na sledeću temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste na pitanje da li znam nešto o telima mrtvih koje sam prevezena kamionima odgovaram da nikad nisam bio umešan u tako nešto i nemam nikakve informacije. Ja sam vas pitao ko vas je to pitao?

Sudija MEJ:

            Rekao je ljudi iz UNMIK-a. Molim vas da idemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemam više pitanja.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sude hvala vam ja neću imati mnogo. Ali ovo na čemu je Slobodan Milošević sada insistirao nalazi se u zadnjoj rečenici iskaza koji je gospodin Šaćir dao 10. jula 2001.g i ja bi molio da se taj iskaz nema mnogo, ipak prezentira i vama. Jer nekoliko pitanja koja imam biće vezana za to pre svega.

SUDIJA:

            Molim kopije.

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Šaćir ja bi vas prvo pitao o onome o čemu ste već na samom početku govorili. Vi ste kazali da je vaše selo bilo mirno, da tu nikada nije bilo skuoba upotrebili ste tu reč, i da su ovi ljudi došli kod vas u selo da se tu sklone.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li ste od njih ili bilo koga drugog čuli da na drugim mestima u drugim selima bilo sukoba.

SVEDOK:

            Da, da nije bilo sukoba ne bi pobegli od svojih kuća i došli kod nas.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da je bilo sukoba između OVK i vojske.

SVEDOK:

            To ne znam, ali bilo je problema bilo je sukoba oni su došli kod nas.

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li su ikada pripadnici OVK dolazili u vaše selo.

SVEDOK:

            Ne, nikad ih nisam video.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ali vi ste ranije evo treći pasus iskaza koji je dao gospodin ... 10 juna 2001. u tom trećem pasusu stoji OVK nije imala jako uporište ovde ali su poveremeno dolazili. Tako ste vi izjavili kada ste govorili o ovome 10.juna da su oni poveremeno dolazili. Da li ste tako izjavili ili niste.

SVEDOK:

            Ne, to nisam rekao. Nisam rekao da su dolazili u naše selo to nisam video.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ako možete da objasnite kako je to upisano u vašem iskazu koji ste dali tada.

SVEDOK:

            To ne znam nikada nisam rekao da je OVK dolazio u Selo Mamuša.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

            27. se dogodilo ono o čemu ste već pričali. Tada su ... policija svejedno pretraživali kuće. Je li to tačno.

SVEDOK:

            Mi smo izašli iz kuća oni su pretražili kuće, onda smo se mi vratili kućama.

TAPUŠKOVIĆ:

            Sve kuće su bile pretražene ništa nije ukadeno iz vaše kuće, ali je bilo ispreturano. Je li tako.

SVEDOK:

            Da, sve je bilo ispreturano ali nisu ništa odneli.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li to znači vi znate da su govorili o tome da traže samo oružje i pošto nisu oružje našli ništa iz kuće nisu uzeli.

SVEDOK:

            Ne znam šta su tražili mi nismo nikada imali nikakvo oružje niti ga imamo danas, ali znam da su pretražili kuće. To je sve što znam.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

            Rekli ste da je bilo žrtava i da ste ih sutradan sahranili. Da li znate i jedno ime od tih ljudi koji su iz vašeg sela tu sahranjeni toga dana.

SVEDOK:

            Ne znam imena svih znam imena turčina ali ne znam preostalu četvoricu. Ne znam njihova imena.

TAPUŠKOVIĆ:

            Takođe ste danas govorili o tome da znate da je tamo došlo, da niste videli prevrno se jedan srpski tenk.

SVEDOK:

            Nisam to video vlastitim očima u tom trenutku. Sledećeg dana 28. marta oko 10,00 sati kada su snage došle da izvuku taj tenk bagerom onda smo videli kako prolaze.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li znate zašto se prevrno. Da li je bio pogođen ili se prevrno iz nekog drugog razloga.

SVEDOK.

            Ništa nije bilo tamo, taj put je jako uzak ali tenk nije mogao da prođe bio je prevelik za taj put.

TAPUŠKOVIĆ:

            Onoga dana kada ste kamion vozili ona dva sata nije vas pratila policija stigli ste u Žur, naišli na onu kolonu zaustavljenih vozila.

SVEDOK.

            Nije mi jasno vaše pitanje šta hoćete da kažem.

TAPUŠKOVIĆ.

            Ja samo ponavljam ono što ste vi kazali, da ste stigli do zaustavljene kolone i da niste mogli dalje posle dva sata vožnje.

SVEDOK:

            Da, da to je tačno.

TAPUŠKOVIĆ:

            .. posavetovali da nastve pešice i oni su tako uradili.

SVEDOK:

            Da, tačno.

TAPUŠKOVIĆ:

            .. pa ni na tom mestu odakle su oni krenuli peške.

SVEDOK.

            bili su u Oštrozubu vojska je bila u ...

TAPUŠKOVIĆ:

            Zato vas nisam ni pitao, nego ste vozili dva sata stigli na ono mesto gde ste stali i odatle dalje niste mogli. Tu gde ste im rekli i posavetovali to što ste im posavetovali na tom mestu nije biklo policije i vojske.

SVEDOK:

            Nisam video ni policiju ni vojsku.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste se vratili u svoje selo i ostali ste sve to vreme dalje u svom selu. Da li ste ikad čuli da je na Kosovu pala kakva bomba koja nije iz oružja srpske vojske. Završiću evo sada.

SVEDOK:

            Ne znam gde je to bilo, nemam pojma.

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li je uopšte bilo bombardovanja NATO-a.

SVEDOK:

            U mom selu nije bilo a za ostala sela ne znam.

TAPUŠKOVIĆ:

            Evo završiću. Hoću da pitam.

SVEDOK.

            Možda je i bilo na drugim mestima ja ne znam ko je gađao ko je pucao.

TAPUŠKOVIĆ:

            Rekli ste malopre da niste imali struje uopšte u selu.

SVEDOK:

            Da to je tačno nismo imali struje.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li znate zbog čega niste imali struje.

SVEDOK:

            To ne znam kako bi to mogao da znam.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li znate da su mnoge centrale koje su izvorište struje bile pogođene to su svi znali.

SVEDOK:

            Hidrocentrale na Kosovu nisu uništene. Ne znam o čemu govorite.

TUŽILAC:

            Gospodine Tač zamolio bi vas da pojasnimo neke stvari koje su pokrenute tokom unakrsnog ispitivanja. Postavljeno vam je nekoliko pitanja u vezi sa izjavom koju ste dali 2001.g., posebno u vezi sa 3 paragrafom u vašoj izjavi. Ja ću vam pročitati ono što piše u izjavi onda ću vam postaviti pitanja u vezi s tim. Treći paragraf kaže sledeće do marta 1999. godine nije bilo većih neprilika u selu. Srbi su dolazili s vremena na vreme tražeći neke ljude možda pripadnike OVK-a. OVK nije imala jako uporište ovde ali su povremeno dolazili.

            Gospodine Tač moje pitanje za vas  je sledeće odnosi se na reč oni, koja je u vašoj rečenici u poslednjoj rečenici paragrafa koji sam vam pročitao. Kada ste rekli oni su povremeno dolazili, da li ste pod oni mislili.

Sudija MEJ:

            Ne, na koga je on mislio.

TUŽILAC:

            Na koga ste mislili.

ODGOVOR:

            Nikada nisam video nikakve pripadnike OVK mislio sam na policiju i vojsku koja je često dolazila u selo nikada nisam video pripadnike OVK.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Tapušković.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ta rečenica glasi doslovce ovako: OVK nije imala jako uporište ovde, ali su povremeno dolazili. Znači OVK se spominje u toj rečenici nije imala jako uporište ali...

Ssudija MEJ:

            To nije tako u verziji na engleskom. Nema sumnje to može da se pogleda u dogledno vreme. Ali nismo svatili šta hoćete da kažete, da li imate još nešto gospodine S....

PITANjE:

            Optuženi vas je pitao da li znate da li su izbeglice koje su bile u Mamuši tražile od vlasti da im pomognu da upotrebim njegov izraz ... u Mamuši bar neki od njih su došli u Mamušu u vlastitim vozilima. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li su te izbeglice koje su došle u Mamušu vlastitim vozilima mogle upotrebiti ta vozila i ići njima do granice da su tako odlučili.

ODGOVOR.

            Prvo, su rekli da oni idu našim vozilima.

TUŽILAC:

            Svatam to ali ja vas nisam to pitao. Moje pitanje je vrlo jednostavno da li su te izbeglice mogle jednostavno da uđu u svoja vozila i da idu pravo na granicu da su tako odlučili.

ODGOVOR:

            Ne, jer su ih slali našim vozilima, a komandant koji je došao je rekao kako su ovi ljudi uopšte došli ovamo i mi smo rekli da su oni došli u traktorima, automobilima zaprežnim vozilima i onda su oni rekli u redu onda mogu da idu po svoja vlastita vozila.

PITANjE:

            Pre nego što su pripadnici srpske vojske došli u Mamušu 27. marta da li su izbeglice koje su bile kod vas u vašoj kući drugim kućama u selu, da li su oni mogli da odu na granicu da su to hteli.

ODGOVOR:

            Ne, oni su bili u selu. Ne znam šta su oni mislili oni su došli našim kućama i tu su bili.

PITANjE:

            Pređimo sada na 2. april, kada je policija došla u Mamušu i kada ste vi tog dana zajedno sa drugim kamionima otišli iz Mamuše u prtnji policije u početku da li ste vi znali šta treba da uradite tog dana.

ODGOVOR:

            Mi nismo pobegli iz sela. Oni su nas naterali da krenemo prema Mališevu.

PITANjE:

            Kada ste krenuli kada ste počeli da vozite da li ste znali šta ćete tog dana raditi.

ODGOVOR:

            Mi smo vozili jer, mislite kuda smo vozili.

PITANjE.

            Da li ste vi znali zašto je vama i vašim komšijama naređeno da kamionima krenete prema Mališevu. Da li znate zašto vam je tob ilo rečeno.

ODGOVOR.

            Da, kako bismo otišli po izbeglice iz Mališeva.

PITANjE:

            A da li ste znali gde treba da odvezete te izbeglice.

ODGOVOR:

            U Pirane a onda nam je Šipka rekao da idemo put Orahovca, dakle da idemo u tom pravcu tamo smo i krenuli.

PITANjE:

            Pre nego što ste došli u Mališevo da li ste vi znali šta treba da uradite sa izbeglicama koje ste trebali tamo da pokupite.

ODGOVOR:

            Mi smo znali da treba da odemo po njih i da ih odvezemo do Albanije.

PITANjE:

            Gospodine Tač, kako ste to znali.

ODGOVOR:

            Pa policija nam je rekla. Rekla nam je morate da odete po izbeglice i da ih odvezete u Albaniju.

PITANjE:   

            Kada ste stigli u Mališev i kada ste videli tu veliku gomilu izbeglica tamo da li vam je bilo ko od izbeglica rekao šta se njima desilo.

ODGOVOR:

            Ne, nisu nam rekli ništa nam nisu rekli

PITANjE:

            Kada su se izbeglice ukrcale u vaš kamion u Mališevu da li ste vi bilo koga od njih pitali da li žele da idu u Albaniju.

ODGOVOR:

            Oni su ušli u kamion ali mi nismo s njima razgovarali samo smo zatvorili kamion oni su nam rekli pravac granica.

PITANjE:

            A zašto niste pitali izbeglice da li žele da idu u Albaniju ili ne.

ODGOVOR:

            Pa plašili smo se za vlastitu bezbednost ne vezano za njih.

PITANjE.

            Da li možete da opišete izbeglice kako su izgledale. Dakle, te izbeglice koje su ušle u vaš kamion da li su bili srećni da li su se smejali.

ODGOVOR:

            Ne, ne plakali su bili su veoma uzrujani.

PITANjE:

            Kada ste došli u selo Žur i kada ste se zaustavili vi ste onda pitali izbeglice iz vašeg kamiona da li mogu da odu peške do granice. Onda su izbeglice sišle s vašeg kamiona. Recite nam kako bi ste opisali izbeglice kako su oni tada izgledali u tom trenutku.

ODGOVOR:

            Pa svi, svi su plakali mi smo se zagrlili s njima i poželeli smo im sretan put i rekli neka je bog s vama i nismo mogli ništa drugo da uradimo i onda smo se vratili.

PITANjE:

            Samo još jedno pitanje. Vi ste rekli da je u vašem selu bilo mirno između 24. marta i 2. aprila. Kada kažete mirno da li pod time mislite da nije bilo sukoba, da nije bilo oružanog sukoba.

ODGOVOR:

            Nije bilo oružanog sukoba osim 27. ali tamo nije bilo nikakvih sukoba.

PITANjE:

            27. na noć 27. vi ste opisali kuće koje su gorele da li se sećate toga.

ODGOVOR:

            Da, da sećam se.

PITANjE:

            Pre nekoliko minuta vi ste rekli da osobe koje su poginule te noći da su poginule od pucnjave od vatrenog oružja. Da li vi imate neka lična saznanja o tome kako su te osobe umrle, odnosno da li su umrle od vatrenog oružja ili od požara u kući. Ako znate recite nam.

ODGOVOR:

            Te osobe nisu poginule u požaru oni su ubijeni iz vatrenog oružja.

PITANjE.

            Nemam daljih pitanja.

Sudija Kon:

            Gospodine Tačda li ste vi ikada rekli istražitelju da ste vi plakali dok ste gledali izbeglice kako se penju u vaš kamion.

ODGOVOR.

            Da ja sam plakao.

SUDIJA:

            Zašto ste plakali.

ODGOVOR:

            Zato što mi je bilo žao ove moje braće gde idu sve me je to bolelo šta će im se desiti.

SUDIJA:

            Hvala vam.

Sudija Robinson.

            Gospodine Tač vi ste nam rekli da je putovanje iz Mališeva do Žura trajalo od prilike dva sata.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Veći deo tog puta vi i izbeglice ste bili sami, odnosno nije bilo vojne pratnje ili pratnje policije. Da li vam je možda palo na pamet da biste možda mogli da pobegnete da skrenete recimo sa puta i da ne odete direktno pravo za Žur, a nakon toga do albanske granice.

ODGOVOR.

            Ne tako nešto mi nije palo na pamet.

PITANjE:

            A zašto nije.

ODGOVOR:

            Pa rekli su nam da ih vozimo na granicu to je rekla policija nismo mogli nigde drugde da ih odvezemo.

Sudija Robinson:

            Hvala.

SUDIJA ...

            Ali izbeglice su vam rekle da idu na granicu da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Ne nisu to rekle izbeglice to je policija rekla.

            Mikrofon molim vas sudija ... samo da pogledam pre nekoliko trenutaka vi ste rekli izbeglice su ušle u kamion i mi smo s njima razgovarali zatvorili smo kamion i rekli su nam pravac granica. Gospodin ... vam je postavio to pitanje.

ODGOVOR:

            Da tako je.

PITANjE:

            A ko vam je to rekao dakle, izbeglice su vam rekle da krenete prema granici.

ODGOVOR:

            Ne, ne nisu izbeglice to rekle to nam je rekla policija i vojska oni su nam rekli da ove ljude odvezemo pravo do granice.

Sudija ...

            Hvala vam.

Sudija MEJ:

Gospodine Tač. vi ste završili sa svedočenjem. Mi vam se zahvaljujemo što ste došli ovde pred Međunarodni sud a sada možete da odete.

SVEDOK:

            Hvala.

Sudija MEJ:

Molim da se izjava uvede u dokazni spis.

Predsednik Sekretarijata dokazni predmet broj 52.

Sudija MEJ:

            Obraćam se sada pravnom savetniku molim da se prevod 3 paragrafa izjave pojasni očigledno je da nešto nije jasno a radi se o važnom pitanju. Tako da bi to trebalo rasvetliti.

Gospodin ....

            Uz vaše dopuštenje ja bih pozvao sledećeg svedoka gospodina Hazbija Lokua.

            Dok čekamo da svedok uđe u sudnicu hteo bih da vas obavestim da imam nameru da svedoku pokažem brojne dokumente kako bismo uštedeli na vremenu. Možda bismo mogli te dokumente sada unapred da podelimo a onda bi zamolio sudskog poslužitelja da ih redom pokazuje svedoku. A u rezimeu se vidi kada ću pokazati ta dokumenta svedoku. 

Sudija MEJ:

            Molim predstavnika Sekretarijata da pomogne.

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu i samo istinu i ništa osim istine.

Sudija MEJ:

            Možete sesti izvolite.

            Gospodine Loku, gospodine kolko shvatam vi imate 41 godinu po nacionalnosti ste albanac, albanac sa Kosova i vi ste iz sela Kotlina, opština Kačanik. Da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da,  to je tačno.

PITANjE:

            Da li sam takođe dobro shvatio da ste oženjeni da imate 4 dece.

ODGOVOR:

            Da. to je tačno.

PITANjE:

            Ukratko vi ste pohađali Pedagošku akademiju u Makedoniji tamo ste i predavali i postali ste nastavnik u stvari 81.godine.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            I kolko sam shvatio nakon toga ste bili direktor Osnovne škole u Kotlini od 94. godine da li je to tačno.

ODGOVOR:

            Da, krajem 94. godine.

PITANjE:

            Sada bi zamolio poslužitelja da svedoku pokaže dokument broj 3 karta 12. Prevodioci mole da se svedok približi mikrofonu.

Sudija MEJ:

            Gospodine Loku da se približite mikrofonu kako bi prevodioci mogli bolje da vas čuju.

PITANjE:

            Molim poslužitelja da prvo pokaže ovu kartu svedoku a nakon toga da kartu stavite na grafoskop. Gospodine da li vidite ovu kartu.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            U redu sada ćemo kartu staviti na grafoskop. Zamoliću vas da uzmete ovaj štapić ispred vas i da njime pokažete gde se otprilike nalazi vaše selo Kotlina na ovoj karti. Naravno ukoliko vidite selo na karti.

ODGOVOR:

            Selo nije obeleženo na ovoj karti. Ali mislim da mogu da vam pokažem otprilike lokaciju budući da sam tamo odrastao. Evo ovde otprilike ovde.

PITANjE:

            Za zapisnik vi pokazujete na roze oznaku koja se nalazi ispod slova A od ... i od drugog slova O od reči ...

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Hvala.

            Na kojoj udaljenosti se nalazi vaše selo od Ivaje.

ODGOVOR:

            Naše selo je susedno selo i udaljenost je otprilike 4km dakle, to je susedno selo sela Ivaje na udaljenosti otprilike 4 km.

PITANjE:

            U redu hvala. Molim da se svedoku pokaže druga karta. Karta se nalazi među ovim dokumentima koje sam upravo bio predočio. Časni sude hteo bi da vas obavestim da će ovo biti prva karta u nizu karti, koje se tiču drugog dela optužnice. Primetićete da ćemo govoriti o deportacijama i da se tu spominju brojne karte. Dakle, too ovo će biti karte koje ćemo prezentirati vezano za mesta ubistava. Sad na veću je odluči da li želite da pojedinačno predočavamo karte ili pak da uradimo isto što smo uradili sa dokaznim predmetom broj 3. Dakle da se karte obeleže unutar dokaznog predmeta.

Sudija MEJ:

            Pa mislim da bi ova druga varijanta bila bolja.

Tužilaštvo:

            Da. Jedino sam mislio da će biti problem jer prve karte smo predočili preko gospodina Spa.. a ove druge nismo mogli preko gospodina ...

Sudija MEJ:

            Da, ali biće nam potreban određen broj.

Tužilaštvo:

            Da, ja predlažem da ovo bude karta 53/1 da krenemo odatle. Obraćam se sad predsedniku Sekretrijata da li sam dobro rekao.

Predsednik Sekretarijata:

            Da, dokaz 53 karta 1.

Tužilaštvo:

            Molim dakle sada ova karta da se pokaže svedoku, odnosno da se stavi na grafoskop.

Gospodine da li vidite vaše selo Kotlina na ovoj karti.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Molim vas pokažite veću gde se nalazi selo na ovoj karti.

ODGOVOR:

            Moje selo se nalazi evo ovde.

PITANjE:

            U redu dakle, tu imamo neku zvezdicu i tu stoji reč Kotlina. Da li na severu vidite selo Ivaju.

ODGOVOR:

            Da, na severu. Da tu imamo Globočicu na zapadu ...

PITANjE:

            U redu gospodine, gospodine da li je takođe tačno da ste odslužili vojni rok u JNA 1980. godine, kada ste imali 21. godinu.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno odslužio sam vojni rok 80 i 81 godine.

PITANjE:

            Da li ste služili u nekoj posebnoj jedinici tada.

ODGOVOR:

            Mislite na vojni rok dok sam služio vojni rok.

PITANjE:

            Da.

ODGOVOR:

            Da. Ja sam služio vojni rok i bio sam u vojnoj policiji u vojsci bivše Jugoslavije.

PITANjE:

            U redu gospodine.

            Sada bi hteo da se usredsredimo na početak marta 1999. godine dakle, pravo prelazimo na taj datum. Vi ste pokazali na selo Ivaja na karti i rekli ste da je to bilo susedno selo. Da li se nešto desilo u susednim selima uključujući i selo Ivaja otprilike oko 8. marta, ako jeste molim vas recite nam šta.

 

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Šta se desilo.

 

ODGOVOR:

            Pa ujutro 8. marta 99. godine, u blizini mog sela i okolnih sela osetili smo da padaju granate i takođe smo čuli i eksploziju dakle, shvatili smo da se tamo nešto dešava. Stanovništvo je htelo da sazna šta se dešava. Bilo mu je stalo da sazna šta se dešava.

PITANjE:

            A da li su saznali.

ODGOVOR:

            Da, pucnjava nije prestala čitavog toga dana. Nakon granatiranja čula se pucnjava iz raznog oružja to je trajalo 3 dana to smo sve mogli čuti u selu bilo nas je strah. Tako da smo se sklonili na jedno mestu pri kraju sela, mada se ni tamo nismo osećali bezbedno. No, iz straha mi smo se usudili da ostanemo u svojim kućama. Tako da smo se tamo sklonili i hteli smo da vidimo šta treba uraditi s obzirom na okolnosti.

PITANjE:

            Molim vas zaustavite se tu samo na trenutak hteo bi da se malo vratimo. Vi ste govorili prvo o 8. martu da ste čuli granatiranje.

ODGOVOR:

            Da,

PITANjE:

            Da li ste vi u određnom trenutku otišli u susedno selo Ivaja kako biste lično saznali šta se dešava.

ODGOVOR:

            Da, ja sam otišao u selo Ivaja ali kasnije 2 do 3 dana nakon 8. marta mislim da je to bilo ili 11 ili 12. marta.

PITANjE:

            U redu kada ste stigli tamo da li ste bilo šta videli.

PITANjE:

            Govorite o Ivaji.

PITANjE:

            Da, da vi ste rekli da ste otišli tamo. e sad ja vas pitam kada ste otišli u Ivaju šta ste tamo videli.

ODGOVOR:

            Kada sam stigao u Ivaju video sam razorene kuće, spaljene, neke su i dalje gorele i dimile se a neke su bile uništene od tenkova koje su prolazili kroz selo. Takođe sam video da je i džamija razorena. Takođe sam video i mrtvu stoku kako leži po ulicama, a takođe, sam video da je pola zgrade škole razoreno i spaljeno. To je ono čega se ja sećam.

PITANjE:

            A što se tiče džamije da li se sećate koji delovi su bili razoreni razrušeni.

ODGOVOR:

            Džamija je bila razorena, spaljena i zgrada i ... minaret je pola bio razrušen, ostali su samo zidovi.

PITANjE:

            Pre nego što pređemo na druga mesta recite mi da li vi znate zašto je selo Ivaja granatirano.

 

ODGOVOR:

            Oko sela Ivaja nalazili su se vojnici UČK, oni koji su pokušavali da zaštite stanovništvo od najgore sudbine koja bi mogla da ih zadesi. Ja mislim da su stanovnici tog sela uspeli da izbegnu ono najgore.

 

PITANjE:

            Gospodine vi ste nam rekli da ste tamo otišli nekoliko dana kasnije. No, sada bi hteo da porazgovaramo o onom vremenskom periodu između. Rekli ste da ste čuli granatiranje 8. zatim ste nam rekli da ste videli posledice tog granatiranja 11 ili 12. Sada bi hteo da se usredsredimo na 9. mart. Dakle, to je naredni dan nakon što ste čuli granatiranje. Recite nam da li se bilo šta desilo u vašem selu.

ODGOVOR:

            Isto se desilo u jutarnjims atima čuli smo kako granate padaju u našem selu i to iz udaljenosti mogli smo da vidimo srpske položaje. Dakle, mogli smod a vidimo položaje odakle se granatiralo sa Kršana, a sa tog mesta se naše selo moglo jako dobro videti dakle, granatiralo se iz tog pravca a takođe i sa istoka i sa severa. Vladala je ista uznemirenost ljudi nisu znali šta da rade nisu znali sa koje strane dolaze napadi i nisu znali da li će im se desiti nešto još gore da li će vojnici doći u selo e, sad neki mlađi ljudi koji su bili hrabriji oni su izašli napolje kako bi videli šta se dešava. Tamo postoje dva puta jedan za Kačanik, a drugi za Globočicu. Stanovništvo je htelo da pobegne.

PITANjE:

A zašto je htelo da pobegne, čega su se plašili.

ODGOVOR:

Plašili su se srpske vojske jer, nekoliko meseci pre toga mi smo mogli da vidimo šta se dešava na čitavom Kosovu, tamo gde je stanovništvo bilo bespomoćno svi su znali čega se plaše.

Sudija MEJ:

            Gospodine Rajnveld sada je jedan sat mislim da bi ovo bio zgodan trenutak za pauzu. Dakle, sada ćemo napraviti pauzu.

            Gospodine Loku molim vas imajte na umu da tokom ove pauze i svih budućih pauza tokom vašeg svedočenja da ni sa kim ne razgovarate o svom svedočenju a to uključuje i pripadnike Tužilaštva. Molim vas da se vratite ovde u 14,30.

SVEDOK:

            Da, časni sude.

            Molim ustanite.

            pauza

 

POSLE PAUZE

 

Svedok:  Loku

 

            Izvolite sedite.

            Izvolite gospodine Rajnevelde.

TUŽILAC:

            Hvala časni sude.

            Gospodine Loku, pre pauze sam vam skrenuo pažnju na incident u vašem selu, 9. marta, i mislim da ste nam rekli nešto u smislu da su ljudi u vašem selu odlučili da odu. Možemo li tu sada nastaviti i možete li nam reći, mislim da ste pomenuli da su mladi ljudi otišli u izvidnicu, da vide šta se dešava. Da li su se oni vratili, da li vam rekli šta se dešava?

SVEDOK:

            Da, neki su se vratili u selo. Oni su koji su išli putem do Kačanika vratili su se i rekli da srpske snage dolaze iz tog pravca i da je put blokiran. Rekli su da je na njih pucano, da je pucala srpska vojska.

TUŽILAC:

            Na osnovu te informacije šta ste vi ostali seljani odlučili da uradite?

SVEDOK:

            Svo stanovništvo je bilo na ulicama sela i s obzirom da smo bili blokirani s te strane, odlučili smo da krenemo u pravcu granice prema selu Globočica, i to smo i uradili.

TUŽILAC:

            Mislim da ste nam ranije rekli da su bila dva puta, jedan put je bio blokiran, a drugi put koji je bio otvoren je bio put prema granici, jeli to tačno?

SVEDOK:

            Da! U to vreme taj put je bio otvoren, tako da je stanovništvo krenulo prema Globočici.

TUŽILAC:

            Šta se onda desilo?

SVEDOK:

            Stanovništvo, uključujući žene, decu i starije je krenulo prema granici i znali smo da srpske snage patroliraju ulazom u Globočicu i mi mlađi muškarci, a ptitom mislim na one od 17. do 50. godina smo se plašili jer smo bili sigurni da će nas odvojiti od naših porodica. Zato smo mislili da bi za nas bilo bezbednije kada bi smo se sklonili u okolini sela. Tako da smo se mi odvojili, nismo išli s njima, sa ženama, decom i starijim, oni su produžili i nosili sa sobo i bolesne.

TUŽILAC:

            Da li ste saznali jesu li oni uspeli da pređu ceo taj put ili su bili zaustavljeni na tom putu?

SVEDOK:

            Mi koji smo se razbežali, odnosno sakrili, u okolini sela i mislili da smo našli bezbednije mesto i dalje smo pratili put prema Globočici da vidimo da li će naše porodice, žene, uspeti da prođu, i ja sam vlastitim očima sa mesta na kome sam se krio video da žene kako prilaze naselju koje se zove Drešec, koje su morale da prođu da bi stigle do granice, kako na njih pucaju i to rafalima metaka, pucaju srpske snage koje su bile u Globočici. To se moglo videti, jer to se naselje moglo videti.

TUŽILAC:

            Gospodine ... izvinjavam se ako sam vas prekinuo, zadržite rečenicu, rekli ste moglo se videti naselje.

SVEDOK:

            Da, moglo se videti to naselje, ja sam mogao da ga vidim. Mogao sam videti kako su ljude zaustavili.

TUŽILAC:

            Rekli ste srpske snage, kada to kažete, na koga mislite, koga ste vi videli, kakve ste srpske snage videli?

SVEDOK:

            Video sam srpske tenkove, video sam srpsku vojsku i srpsku policiju. To su srpske snage.

TUŽILAC:

            Da li su bili svi zajedno ili su bili odvojeno, da li je to bila vojska u tom naselju Drešec, šta možete da nam kažete o tome?

SVEDOK:

            Srpske snage nakon što su zaustavile stanovnike i nisu im dozvolile da uđu u Globočicu, onda se stanovništvo sakrilo u tom naselju, mađutim, pola sata kasnije ušli su tenkovi u to naselje i mogli smo da ih vidimo sa te udaljenosti. Videli smo policiju i vojsku kako pretražuje to naselje iako niko tu više nije živeo, bilo je prazno naselje, i oni su počeli da pljačkaju i da pale to naselje u celini.

TUŽILAC:

            Sad ću vas ovde zaustaviti na trenutak jer ste otišli malo dalje nego što sam ja to želeo. Rekli ste nam da su srpske snage zaustavile žene, decu i starije, onda ste počeli da pričate o tenkovima, vojsci i policiji, ono što ja želim da vas zamolim je da pogledate dokazni prdmet 18. pošto ste govorili o vojsci i policiji, da pogledati dokazni predmet 18. i da vidite da li na njemu prepoznajete neku od uniformi, vojske ili policije, koju ste videli toga dana, i ako jeste možete li nam je pokazati?

            Uzmite pokazivač, molim vas.

            Sada je to na grafoskopu, hvala vam.

            Prvo, vojnici, da li ste videli kakve su uniforme nosili vojnici, ako su nosili uniforme i da li možete na dokazu broj 18. da vidite uniformu koja bi ličila na te uniforme?

SVEDOK:

            Vojnici su nosili uniforme ove boje, manje-više zelene, sa linijama.

TUŽILAC:

            Gospodine Rajnevald vi nam pokazujete dokazni predmet 18, fotografiju br. 9.

SVEDOK:

            Da!

TUŽILAC:

            Da li ste tamo videli još neke uniforme?

SVEDOK:

            Da! To su bile i policijske uniforme, tamno plave, sa linijama, uglavnom su bile plave boje, to su uniforme broj 6.

TUŽILAC:

            Gospodine Rajnevald  hvala.

            Ja sam vas prekinuo o trenutku kada ste rekli da ste takođe videli tenkove i videli kako se kuće pljačkaju i uništavaju. Možete li tu sada nastaviti, da li je to bilo istoga dana, 9. marta, kada ste to videli?

SVEDOK:

            Da! To je bilo istoga dana.

TUŽILAC:

            Recite nam šta ste videli?

SVEDOK:

            U tom naselju policija i vojska je delovala zajedno, išli su po kućama i uskoro zatim se digao dim od kuća. Oni su pljačkali, odnosili stvari koje su im se sviđale, a to je bilo samo jedno naselje sela Kotlina, i onda su iste te snage krenule prema centru sela.

TUŽILAC:

            Da bi nam bilo sasvim jasno, to naselje o kojem govorite, da li je to isto naselje Drešec, o kome se ranije govorili ili je neko drugo naselje.

SVEDOK:

            To je isto to naselje, Drešec. To naselje je potpuno spaljeno.

SUDIJA MEJ:

            Da bi smo mogli da pratimo, to je sve Kotlica, a ne Globočica, je li to tačno?

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Tako sam ja to shvatio, ali pitaću svedoka.

            To je naselje mesta Kotlina, na putu do Globočice, ako sam ja to dobro shvatio.

            Gospodine svedoče, da li sam ja to dobro shvatio, Drešec je naselje vašeg sela Kotlina, a to je u pravcu u kojem ste vi krenuli napuštajući Kotlinu da bi ste stigli do Globočice.

SVEDOK:

            Da.

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Hvala.

            A, kada ste videli šta se desilo u naselju Drešec, u naselju Kotline, rekli ste da su oni krenuli u centar grada, o kojem gradu govorimo, da li je to Kotlina?

SVEDOK:

            Da, otišli su u centar sela, u glavni deo sela gde se nalazila škola i radnje, u centru sela stigle su i druge snage iz pravca Ivaje i oni su pljačkali, sve su pljačkali.

PITANjE:

            Da li znate o kakvim snagama govorimo, kada kažete druge snage?

SVEDOK:

            Snage koje su ušle u centar sela, nisam ih mogao videti, ali sam video kako se kreću prema centru sela. Pošto sam se krio mogao sam da vidim samo kako pljačkaju i pale to naselje.

PITANjE:

            Nastavite molim vas, šta se onda desilo?

SVEDOK:

            Tokom dana nastavila se puščana paljba i pre mraka je prestala i mi smo se polako vratili u selo da vidimo šta se desilo, dakle, vratili smo se u selo i u isto vreme su se vratile i naše porodice, žene i deca i videli smo da je sv uništeno. Vrata, prozori provaljeni, spaljeni, pored puta je bila jedna radnja koja je pregažena tenkovima kad su ulazili u selo, nije bilo struje i u stvari pre ofanzive nismo imalu struju bilo je strašno. Svi su tražili svoje najbliže, čekali smo celu noć da se ljudi koji su pobegli vrate.

PITANjE:

            Žao mi je što moram da vam postavim to pitanje, ali moram da vas to pitam. Da li je bilo nestalih?

SVEDOK:

            Da, bilo je nestalih. Sledećeg jutra OEBS je došao u selo, to je bilo 10. marta, unutro, tada su došli. Svi smo shvatili da su oni stigli, Minain Loku je bio jedan od nestalih, to je moj brat, i još jedan seljanin, Emelaj Kući, oni se nisu vratili i mi smo tražili od OEBS-a da se saznaju da li su ih srpske snage zarobile i odvele sa sobom ili nešto slično tome. Međutim, nekoliko dana kasnije oni nisu znali ništa o tome, ova dvojica nisu bili zarobljeni, i onda sam ja zajedno sa drugima počeo da ih tražim oko sela, misleći da ćemo ih naći, da su možda ubijeni, jer jednostavno se nisu pojavili.

PITANjE:

            Da li ste ih u stvari pronašli?

SVEDOK:

            Da! Tokom pretrage, nakon šest dana našao sam svog brata. Bio je ubijen, bio je u seoskom potoku.

TUŽILAC:

            Da li želite čašu vode?

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Loku možemo li nastaviti ili želite pauzu?

SVEDOK:

            Ne znam.

SUDIJA MEJ:

            Napravićemo pauzu na pet minuta.

 

Pauza od 5 minuta

Posle pauze

 

            Ustanite molim.

            Izvolite sedite.

 

SUDIJA MEJ:

            Jeste li sada dobro gospodine Loku, možemo li nastaviti.

SVEDOK:

            Pokušaću.

TUŽILAC:

            Gospodine, idemo onda na jednu drugu temu.

            Mislim da ste nam rekli da je 10. marta došao OEBS, jeli to tačno?

SVEDOK:

            Da.

TUŽILAC:

            Koliko dugo su ostali?

SVEDOK:

            Ostali su u selu do 23. marta, ako ne grešim, da tako je, 23. mart.

TUŽILAC:

            A, za to vreme, kakv je uopšteno govoreći bilo stanje u vašem selu?

SVEDOK:

            U tom periodu smo se svi osećali bezbedno. Ostali smo u selu, bolje smo spavali. Iako nije bilo struje oni su došli u selo noću kolima i držali su noću upaljene farove na kolima, tako da se osećamo bezbednije da možemo da spavamo mirno sa svojom decom i porodicama.

PITANjE:

            Koliko se vi sećate oni su otišli 23. marta, da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da!

PITANjE:

            Da li se nešto desilo sledećeg dana 24. marta?

 

ODGOVOR:

            Da, nešto se desilo.

 

PITANjE:

            Možete li nam to ispričati, molim vas?

 

ODGOVOR:

            Ujutru toga dana selo je bilo izloženo granatiranju. Ponovo je nastupila panika među stanovništvom. Većina seljana su mislili da će se OEBS vratiti. Nisu shvatili da su oni otišli, da se neće vratiti. Shvatili smo da je počela pucnjava.

           

PITANjE:

            Rekli ste "počela je pucnjava". Odakle je došla pucnjava i o čemu govorite, da li je reč o puščanoj, puščanim mecima ili je reč o granatiranju iz nekih drugih oruđa.

 

ODGOVOR:

            Selo se nalazi u dolini. To je jedno planinsko selo koje se nalazi u dolini i otprilike nekih 150 metara iznad sela, iznad škole pojavio se tenk, mi smo ga videli kako se približava selu, a posle toga su došli vojnici i policajci.

 

PITANjE:

            Koliko dugo je trajalo granatiranje?

 

ODGOVOR:

            Granatiranje nije dugo trajalo. Od zore, otprilike negde oko 6 sati ujutro do 7, granate nisu padale na selo već oko sela. A onda je granatiranje prestalo i onda su počeli da pucaju iz tenka. Ne iz tenkovske cevi nego iz oruđa koja su bila pozicionirana na tenku i takođe puščana vatra se čula.

 

PITANjE:

            A gde su, u kom pravcu su bili usmereni ti meci?

ODGOVOR:

            Ti meci su bili usmereni na kuće u selu. Oni su pucali iznad kuća. U selu ima jedan veliki kamen i oni su pucali na taj kamen i pucali su oko sela da bi sejali strah među stanovništvom. I onda kada smo potpuno izgubili nadu da će se posmatrači OEBS-a vratiti i kada smo čuli kako se približavaju tenkovi, svi mlađi ljudi su u strahu napustili selo jer su hteli da se sklone na neko bezbednije mesto. Ko god je mogao da ode, otišao je. Moj rođak i ja smo bili razdvojeni od naših porodica i otišli smo u južni deo sela. Većina ljudi je krenula tim putem. Tu je bio jedan duboki potok. Tu smo se zaustavili. Okolo su bila brda i planine. Mi smo se tu zaustavili da vidimo šta se dešava. Bilo je jako kasno.

 

SUDIJA:

            Zaustavite se tu, molim vas, na trenutak. Vratićemo se na ovo. Kada je počelo granatiranje vašeg sela, da li ste vi videli da bilo ko uzvraća vatru iz sela, dakle, da uzvraća vatru onima koji su napadali selo, drugim rečima, da li su meštani uzvratili vatru.

 

ODGOVOR:

            Ne. Meštani nisu uzvratili ni ispalili niti jedan metak od strane meštana. Mi smo svi znali da seljani nemaju oružje.

 

PITANjE:

            A sada da se vratimo onda kada ste se vi i vaš rođak sakrili. Mislim da ste spomenuli južni deo sela ili sam možda krivo shvatio?

 

ODGOVOR:

            Da, mi smo otišli u južni deo sela. Tamo postiji jedna uzbrdica i odatle može da se vidi veći deo sela.

 

 

PITANjE:

            A sa tog mesta. Recite sudu šta ste mogli da vidite?

 

ODGOVOR:

            Sa tog mesta smo videli policiju i vojsku koji su okružili selo i to uglavnomna severnoj strani. Oni ne samo da su pucali sa tenka, već su takođe bili i po selu i približavali su se, a svo vreme su pucali. Neke od kuća koje su bile na uzvisini u blizini planine, ja sam video neke mlađe ljude u tim kućama koji su zbog straha od požara se približavali tim kućama i oni su bili nekih 15 metara udaljeni od tih kuća, ali nisu stigli do kuće jer su ih srpske snage zarobile, uhvatile. Njih su okupili na jednoj poljani u blizini tih kuća i tamo su ih držali, tamo su ih okružili i držali, zatim su ih zlostavljali i rečeno im je bilo da vežu ruke iza, da stave ruke iza potiljka.

 

PITANjE:

            Da li ste tamo videli neke starije muškarce, decu, žene?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Šta ste videli sa onog mesta na kome ste bili, šta ste videli da oni rade?

 

ODGOVOR:

            Srpska policija zajedno sa vojskom, oni su zajedno delovali, oni su ulazili u svaku kuću, pretresali su svaku kuću, isterivali su ljude iz tih kuća, a u međuvremenu su mnogi i napustili svoje domove i okupili su se u centru sela. Policija i vojska je otišla tamo, oni su odvojili starije ljude od žena i dece, rekli su im da legnu na zemlju licem prema dole i onda su odvojili žene i decu. Pretresli su i žene i decu i oduzeli su im sve dragocenosti. Dakle, ulazili su i izlazili iz svih kuća, a od onih ljudi koji su i dalje bili u kućama, od njih su tražili da napuste svoje domove i to je trajalo.

 

 

PITANjE:

            Gospodine, zaustaviću vas na trenutak kako bismo čuli određene detalje. Rekli ste da ste videli tenk. Sada bih zamolio poslužitelja da svedoku pokaže dokazni predmet broj 17.

            Gospodine, dokazni predmet 17 se sastoji od četiri lista i na njima se nalaze neka vozila. Molim vas da pogledate sve te četiri strane i da nam kažete da li tu vidite, na bilo kojoj od tih fotografija te o kome ste vi govorili, koga ste vi videli. Dakle, pogledajte prvo, pa nam onda recite.

 

ODGOVOR:

            Da. Evo, ovaj tenk sam video toga dana. Ovaj tenk obeležen brojem 6.

 

PITANjE:

            Hvala vam.

ODGOVOR:

            Dakle, tenkovi su bili ovakvi kao ovaj ovde na fotografiji broj 6.

 

PITANjE:

            A koliko tenkova ste videli sa mesta gde ste vi bili?

 

ODGOVOR:

            Sa mesta gde sam se krio video sam kako se jedan tenk zaustavlja iznad sela, a ostali kako se kreću prema selu. Tu postoji jedna okuka na putu, a mislim da su se dva do tri tenka uputila ka selu i da su došla do školskog dvorišta. Osim tenkova....

 

PITANjE:

            Nastavite slobodno.

 

ODGOVOR:

            Takođe je bilo oklopnih vozila. Ne znam tačno kako se zovu, mislim da se zovu pincgauri. 

 

PITANjE:

            Da li vidite bilo koje od tih vozila na nizu, na ovom nizu fotografija dokaznog predmeta 17. Dakle, ovo vozilo koje vi zovete pincgauer.

 

ODGOVOR:

            Da. To je ova vrsta vozila ovde na fotografiji broj 7.

 

PITANjE:

            A koliko takvih vozila ste videli?

 

ODGOVOR:

            Evo ovde fotografija broj 7. Ova vrsta vozila. Video sam dva do tri takva vozila. Međutim, video sam još jednu vrstu vozila.

 

PITANjE:

            Pogledajte fotografije i recite nam da li vidite i tu vrstu vozila.

 

ODGOVOR:

            Da, evo ovo vozilo na fotografiji broj 1. Veliko vozilo slično tenku, skoro kao tenk ali bez duge cevi.

 

PITANjE:

            Dakle, tenkovi, pincgaueri i ova vozila koje ste videli na fotografiji broj 1 dokaznog predmeta 17, sva ta vozila su bila tamo u blizini vašeg sela 24. marta.

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Idemo dalje gospodine. Bili ste počeli da govorite o muškarcima, ženama i deci odnosno kako su razdvojili muškarce od žena i dece i kako su muškarcima rekli da ruke stave pozadi na potiljak. Ljudi koji su im govorili to, recite nam da li ste videli kako su oni bili obučeni, dakle, srpske snage. O kojoj vrsti srpskih snaga se radilo? A, takođe bi, možda, dokazni predmet broj 18 bio od pomoći. Recite nam prvo ono čega se sećate, da li je bilo policije?

 

ODGOVOR:

            Pa, tamo su bile i vojne i policijske snage.

 

PITANjE:

            Kako ste znali da se radi o policiji, da li su imali neke oznake?

 

ODGOVOR:

            Pripadnici vojske su imali na sebi zelene uniforme sa nekim linijama, a pripadnici policije su imali plave uniforme sa nekim linijama, ali predominantna boja je bila plava. A onda na pozadini je pisalo "Milicija", na leđima im je pisalo "Milicija".

 

PITANjE:

            Da li ste videli neke starije muškarce u bilo kom trenutku, dakle sa onog mesta na kome ste vi bili?

 

ODGOVOR:

            Da, sa svog mesta sam mogao da vidim žene i decu kako stoje u sredini. Oni su bili bliži mestu gde sam se ja krio tako da sam to mogao bolje da vidim. Nije bilo puno muškaraca, nekih 20-tak muškaraca, starijih muškaraca koji su ostali tu sa ženama i, kao što sam rekao, svi su oni ležali na zemlji licem prema dole, a bili su okruženi policijom.

 

PITANjE:

            Da li ste vi poznavali neke od tih starijih muškaraca, po imenu?

ODGOVOR:

            Da, sve sam ih poznavao. Idris Kuči, on je imao otprilike 55 godina, imao je belu kapu, a njega su uputili ka džamiji u selu i on se nikada nije vratio, priključio toj grupi.

PITANjE:

            Nerado vas pitam ovo, ali moram. Gospodine, recite nam da li ste vi ikada kasnije videli Ividra Kučija, dakle, nakon ovog događaja?

 

ODGOVOR:

            Da, video sam ga kasnije.

 

PITANjE:

            A gde i pod kojim okolnostima?

 

ODGOVOR:

            Nakon okupacije srpske snage su otišle, povukle su se, a telo Idrisa Kučija je bilo pronađeno u dvorištu kuće Limanija Lokua. On je bio upucan u dvorištu kuće blizu vecea. Prostreljen je kroz glavu.

 

PITANjE:

            Pre nego što krenemo dalje, gospodine.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine, da li ste vi lično videli to telo?

           

ODGOVOR:

            Ne, ne, nisam lično video.

 

PITANjE:

            Da li vam je neko rekao da je video telo ili ste vi lično videli telo?

 

ODGOVOR:

            Ja sam video vlastitim očima telo Idrisa Kučija, ne samo njegovo telo, video sam i druga tela.

 

 

PITANjE:

            U redu. Da se vratimo na mesto drugo za trenutak. Dakle, dok ste vi posmatrali šta se dešava sa seljanima na onom mestu gde ste se vi krili, to ste mogli sve da vidite golim okom?

 

ODGOVOR:

            Da, da, da. Sve vreme sam to mogao da vidim golim okom.

 

PITANjE:

            Da li ste imali bilo šta pri ruci što vam je omogućilo da sve to bolje pratite i vidite?

 

ODGOVOR:

            Moj rođak i ja smo imali dvogled koji smo koristili u lovu, i, naravno, to nam je pomoglo da bolje vidimo šta se sve dešava. Mesto na kome smo mi bili nije bilo veoma udaljeno tako da smo mi mogli da vidimo ono što se dešava.

 

PITANjE:

            Gospodine, ja sam vas pitao u vezi onih starijih muškaraca i vi ste rekli da su odveli Idrisa Kučija. Da li ste videli da se nešto desilo ženama i deci, ako ste videli recite nam šta?

 

ODGOVOR:

            Kao što sam rekao, žene i deca su bili opkoljeni pripadnicima srpskih snaga, a negde oko 2 ili 3 sata pojavila su se dva kamiona i to iz pravca (prevodilac se izvinjava nije čuo iz kog pravca) i onda su ukrcali žene i decu u ta dva kamiona. S obzirom da nije bilo dovoljno mesta, oni koji nisu mogli da se ukrcaju u kamion, njima su rekli da prate kamione peške i sve vreme su im pretili kundacima pušaka.

 

PITANjE:

            Kada kažete kundacima, mislite na kundak oružje, na kundake pušaka?

 

ODGOVOR:

            Ne, mislim na policiju, dakle, imali su upereno oružje u žene i decu i oni su ih pratili.

 

PITANjE:

            U redu. Recite nam, otprilike, koliko je bilo žena i dece tu okupljeno, koliko je njih stalo u ta dva kamiona i odveženo. Dakle, koliko je bilo okupljeno žena i dece?

 

ODGOVOR:

            Pa, rekao bih otprilike, njih 400. Naše selo je malo selo. Otprilike 500 stanovnika. Bilo je 100 muškaraca, a otprilike 400 žena i dece. Dakle, rekao bih oko 400, 350, 400.

 

PITANjE:

            U redu. Ova dva kamiona iza koga su išli ostali peške, recite nam u kom pravcu su se uputili ti kamioni?

 

ODGOVOR:

            Otišli su u pravcu sela Lač, Kašan, u pravcu Kačanika, dakle, taj put vodi ka Kačaniku.

 

PITANjE:

            A, ko je upravljao tim vojnim kamionima, seljani ili neko drugi, da li znate?

 

ODGOVOR:

            Da li možete, molim vas, da ponovite pitanje?

 

PITANjE:

            Da li znate ko je upravljao tim kamionima, seljani ili neko drugi?

 

ODGOVOR:

            Kamioni su pripadali srpskoj vojsci.

PITANjE:

            Nakon što su se odvezli ti kamioni, da li se nešto desilo muškarcima koji su bili zarobljeni, a koji nisu odvedeni zajedno sa ostalim seljanima?

 

ODGOVOR:

            One koje su ranije uhvatili u obližnjoj šumi nakon što je stanovništvo otišlo, ti ljudi su poređani sa rukama na potiljku, odvedeni, oni su odvedeni u planinu iznad sela, dakle, odveli su ih na planinu i odveli su ih u blizini dve velike rupe. Oni su bili iskopali dve velike rupe jer mnogo godina pre toga meštani su kopali tražeći vodu i te dve rupe su i dalje bile tu, suve ali veoma duboke.

 

PITANjE:

            Gospodine, znam da je ovo veoma bolno za vas, to što morate sve to da ponavljate, ali ja ću vas zamoliti da se ipak potudite.

 

ODGOVOR:

            Tamo je bilo, otprilike, 20-tak ljudi. Njih 20-tak su vodili ka toj šumi. Većina su bili mladi ljudi. Doveli su ih do tih rupa, oni očigledno nisu znali šta će im se desiti. Oni prvi koji su došli do rupa, njih su bacili u rupe, njih dvojicu ili trojicu. I onda se sve to desilo, to je bila noćna mora.

 

PITANjE:

            Shvatam.

ODGOVOR:

            Mogao sam da čujem krike, jauke.

 

PITANjE:

            Gospodine Loku, ako možete, pokušajte samo da nam kažete šta se desilo. Vi ste sve to videli, zar ne?

 

ODGOVOR:

            Da, sve sam video golim okom. Mogao sam da im čujem glasove, mogao sam da čujem njihove jauke.

 

SUDIJA MEJ:

            A šta im se desilo?

 

ODGOVOR:

            Na razne načine su ih zlostavljali. Neki od njih su molili nadajući se da će ih pustiti da odu. Otprilike nakon pola sata sve njih su bacili u rupu.

 

PITANjE:

            Da li se nešto desilo neposredno nakon što su ih bacili u te rupe?

 

ODGOVOR:

            Nakon toga, policija se vratila u selo. A istovremeno sam video kako gore kuće.

 

PITANjE:

            A, pre nego što ste to videli, dakle, oni su ubacili te mladiće u rupe, recite nam da li ste videli bilo šta drugo vezano za te rupe nakon što su bacili mladiće u rupe, da li se nešto desilo odmah nakon toga?

 

ODGOVOR:

            Da, jeste. Malo kasnije. Dakle, ja sam mogao da vidim kuće u plamenu, a nakon toga sam čuo snažnu eksploziju i onda sam video iz tih rupa kako izlazi dim. I shvatio sam da od njih nije ništa ostalo.

 

PITANjE:

            Ja bih vam u ovom trenutku samo pokazao nekoliko fotografija. Molim da se svedoku pokaže dokument koji je obeležen brojem K 10 40 A.

            Molim da se to svedoku prvo pokaže, pre nego što se stavi na grafoskop.

            Gospodine, sada pošto ste videli ovu fotografiju, molim da se stavi na grafoskop. Gospodine, vi ste nam rekli da je postojala strana prema planini pored Kotline sa dve rupe. Ako pogledamo ovu fotografiju, da li na njoj vidimo selo Kotlinu?

 

ODGOVOR:

            Da. To je selo.

 

PITANjE:

            U pozadini izgleda da se vidi jedna planina. A, onda imamo crvenu strelicu što pokazuje na nešto što izgleda kao rupa u drveću. Recite nam šta je to, da li su to te rupe?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Molim da se sada sve pokaže fotografiju.

 

SUDIJA MEJ:

            Molim broj za dokazni predmet.

 

PREDSTAVNIK SEKRETARIJATA:

            Dokaz tužilaštva 54.

            Časni sude, sledeća fotografija će biti ova koju vam sada pokazujem. K 22 71.

            Dokaz tužilaštva 55.

 

SUDIJA MEJ:

            To, ustvari, na fotografiji izgleda kao pećine, kao da su neke pećine, možda pogrešno gledam.

 

 

TUŽILAŠTVO:

            Pa, svedok bi mogao da objasni, no, ja mislim da se radilo o, ustvari kopanju bunara, da su to bile rupe kada su kopani bunari, a da su ovo rupe nakon eksplozije. Ovo su fotografije koje je svedok doneo, dakle on bi mogao da nam objasni.

            Gospodine, pogledajte ovu fotografiju dokazni predmet 55. Da li ste vi doneli sa sobom manju kopiju ove fotografije. Dakle, iz sela Kotline kada ste došli da svedočite?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Da li je ovo uvećana fotografija one fotografije koju ste vi lično doneli?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Sudija Mej je pitao da li su to pećine ili nešto drugo. Šta nam vi možete reći u vezi sa ovim rupama?

            Mislim da ste nam ranije rekli da je neko iskopao te rupe.

 

ODGOVOR:

            Da, tako je. Rupe su iskopane jer su tražili vodu. One se nalaze iznad sela i to je trebalo da bude voda za selo, međutim, seljani nisu našli tu vodu tako da su rupe ostale takve kakve jesu.

 

PITANjE:

            Da li ste vi svedočili da su te mladiće bacili u ove rupe? Njih 20-tak?

 

ODGOVOR:

            Da, to sam video vlastitim očima, sve njih su bacili u te rupe.

SUDIJA ROBINSON:

            Koja je dubina tih rupa?

 

TUŽILAŠTVO:

            Gospodine da li ste vi videli te rupe nakon eksplozije?

 

ODOGOVOR:

            Ne, ne, ja lično nisam otišao do rupa.

 

PITANjE:

            Da li znate koja je bila dubina tih rupa pre nego što su te mladiće ubacili. Da li ste vi ikada pogledali i videli koliko su duboke te rupe?

 

ODGOVOR:

            Ne, ne znam. Nisam ih nikada video ni pre ni nakon toga. Samo znam da su one bile tamo.

 

PITANjE:

            Predlažem da idemo dalje i da se posle vratimo na završno pitanje.  Gospodine ti mladići koji su bačeni u te rupe koje ste vi videli, da li je iko od njih bio pripadnik OVK i da li su bili borci koliko je vama poznato ili su bili civili. Da li nam to možete reći?

 

SVEDOK:

            Svi su bili civili iz sela. Među njima su bila i dva učenika iz srednje škole. Uhvaćeni su dok su bežali iz svojih kuća da spasu svoje živote.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine vratićemo se za te ljude za koji trenutak. Rekli ste nam da otprilike u isto vreme kada ste videli kako ta tela bacaju u te rupe, videli ste i kako se u selu pale kuće. Da li su srpski vojnici i policija na kraju otišli iz sela Kotilina tog dana?

 

SVEDOK:

            Da. Kasnije te večeri kada je pao mrak oni su se povukli i ostavili su selo u plamenu. Sve kuće su gorele, sve štale su gorele, sve je gorelo.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi i još neki seljani koji su se sakrili pokušali da nešto uradite u vezi sa stokom?

 

SVEDOK:

            Da, nakon što su se srpska vojska i policija povukli, moj rođak i ja smo se vratili pravo do kuća jer se moglo čuti kako urliče stoka koja je živa zapaljena. I drugi su se vratili, tražili članove svojih porodica po kućama ali nisu nipta našli, samo su oslobodili neku stoku i onda smo se okupili u selu.

 

OPTUŽBA:

            Dok ste pokušavali da oslobodite stoku koja je bila zarobljena u štalama, da li ste pronašli nekog od seljana koji nisu preživeli?

 

SVEDOK:

            Da. Kada sam bio u dvorištu i tražio Idriza Kučija u dvorištu kuće Imana Lokua, to je bila dvospratna kuća koja je gorela, jedan drugi seljanin je našao leš Vesela Vlašija koji je takođe bio stariji čovek, čistač u školi. Radio  je u mojoj školi, bio je mrtav. Njegovo telo je počelo da gori, izvukli su ga u dvorište i njih dvojicu su zajedno ostavili tamo.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Mogu li skrenuti pažnju sudija na spisak L prvo i poslednje ime u spisku L su osobe koje se pominju.

 

OPTUŽBA:

            Da li je još jedna treća osoba pronađena koja je kasnije umrla.

 

SVEDOK:

            Da, jedan stariji čovek, star 70 godina. On se zvao Zimer Ljoku, on je nađen teško ranjen, desna noga mu je bila sasvim odsečena, imao je metke u telu. Uzalud smo pokušavali da mu pomognemo, on je umro ubrzo nakon ponoći.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            U spisku L četvrto ime od dna.

 

OPTUŽBA:

            Ako možemo da idemo dalje, ja bih hteo da završimo u narednih 10 minuta. Koliko sam shvatio nakon što ste videli šta se desilo, kasnije te večeri vi ste otišli iz Kotiline, je li to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno. Nakon svog tog užasa paljevine nisam znao gde je moja porodica, da li su ubijeni ili šta se desilo sa njima, nismo znali šta da radimo, mi ostali odlučili smo da napustimo selo, pešačili smo celu noć i prešli granicu u Makedoniju.

 

OPTUŽBA:

            Koliko je ljudi ostalo i koliko ih je te noći otišlo u Makedoniju?

 

SVEDOK:

            Bilo nas je oko 50 koji smo se okupili.

 

OPTUŽBA:

            I da li ste vi stigli do granice prema Makedoniji tako što ste pešačili celu noć i gde ste prešli granicu?

 

SVEDOK:

            Prešli smo granicu noću 25., između 24. i 25. marta oko 6 sati ujutro i otišli smo do sela Jazic koje je na granici.

 

OPTUŽBA:

            Molim da se svedoku pokaže ponovo dokazni predmet 3 karta 12, a u međuvremenu ja ću postaviti još neka pitanja.

            Gospodine dok ste bili u Makedoniji da li ste se tamo sastali sa ostalim seljanima iz sela Kotilina?

 

SVEDOK:

            Da. Svi smo bili u Skoplju ili u Tetovu.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste saznali šta se desilo sa tim muškarcima koji su bačeni u te rupe pored onoga što ste vi videli?

 

SVEDOK:

            Te noći kada smo krenuli prema granici trojica starijih ljudi su ostali u selu Redžep Loku jer su njegova tri sina nestala, zatim Zejnel Loku kojem je nestao sin i Nebi Kuči koji nije mogao da hoda, koji je bio invalid. Oni su ostali, oni nisu išli sa nama.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas pogledajte ovu kartu, već ste jednom pogledali, to je dokazni predmet 3, karta 12. Da li je put kojim ste vi krenuli kada ste pešačili iz Kotiline da li se taj put vidi na ovoj karti? Ovde vidimo neke plave linije sa strelicama, da li je vaša maršuta prikazana na ovoj karti?

 

SVEDOK:

            Plavi put od Kotiline prema Globočici je maršuta kojom je išlo stanovništvo, odnosno kojim su žene i deca pokušali da idu, a put kojim sam ja išao sa ostalima prema granici išao je kroz Gorance i mi smo izišli na jedno drugo mesto.

 

OPTUŽBA:

            A put kojem su išle i žene i deca da li je taj put prikazan?

 

SVEDOK:

            Jeste, prikazan je.

 

OPTUŽBA:

            Možda sam vas ja pogrešno shvatio, možda ste to već rekli. Možete li nam pokazati pokazivačem kojim putem su krenule žene i deca? Kada su odvezeni u te dve prikolice, u ta dva kamiona?

 

SVEDOK:

            Ne, ja govorim o 9. martu kada su žene pokušale da stignu do Globočice ali 24. marta oni su išli putem prema Kačaniku. Ovde desno.

 

OPTUŽBA:

            A put kojim ste vi išli uveče, mislim da je to bio 24. mart i rano ujutru 25. marta da li je to bio put koji je vodio direktno na granicu prema Makedoniji, da li se to vidi. Možda ste vi već to odgovorili ali ja to nisam dobro shvatio?

 

SVEDOK:

            Mi smo išli kroz planine, nismo išli putem. Prešli smo granicu ilegalno izloženi opasnosti. I ne znamo kako smo u stvari uspeli jer smo išli kroz planinu.

 

OPTUŽBA:

            Samo još nekoliko kratkih pitanja. Koliko je vama poznato da li je NATO bombardovao vaše selo?

 

SVEDOK:

            Nikada.

OPTUŽBA:

            Da li ste ikada čuli da je NATO bombardovao vaše selo?

SVEDOK:

            Ne. Kad smo stigli do Jazice, to je bilo ujutru 25. marta, rekli su nam da je NATO intervenisao na Kosovu i bilo nam je veoma drago. Mislili smo da su ranije intervenisali ti ljudi bi možda bili spašeni. Bilo nam je drago da je NATO intervenisao jer smo zanli da su i mnogi drugi ljudi u opasnosti.

OPTUŽBA:

            Gospodine vi ste se na  kraju vratili iz Makedonije u svoje selo. Da li je to tačno?

SVEDOK:

            Da, vratio sam se u svoje selo sredinom avgusta.

OPTUŽBA:

            Hvala vam. Kada ste tamo stigli u kakvom stanju ste zatekli selo, šta nam možete o tome reći? Kako je to izgledalo? Ja ovde imam i neke fotografije koje ste vi doneli da vam pokažem.

SVEDOK:

            Kada smo se vratili u selo, selo je bilo uništeno. Bilo je onako kakvo smo ga ostavili te noći. Sve je bilo uništeno i spaljeno.

OPTUŽBA:

            U redu. Vi ste sa sobom doneli neke fotografije u Hag je li to tačno?

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Rajnevald moram vas prekinuti. Mi moramo da čujemo ove argumente večeras, ne možemo duže raditi. Da li možemo te fotografije  da vidimo sutra?

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Da, ja imam još neke fotografije, to možemo da uradimo sutra. Meni bi trebalo 5 do 10 minuta da završim sa glavnim ispitivanjem, možda je ovo pravi trenutak da prekinemo.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Loku molim vas da se vi vratite sutra ujutru da nastavimo sa vašim svedočenjem u 9.30. Mi ćemo napraviti pauzu od 5 minuta. Molim ustanite.

 

pauza

posle pauze

 

(Molim sedite)

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Najs kako smo ušli mi smo dobili jedan dodatni dokument, dodatni odgovor. Hteo bih da kažem da smo mi pročitali sve podneske u vezi s tim i pošto smo i dobili u pismenom obliku molimo da svi budete kratki u svojim usmenim podnescima, barem vi i amikus. Svaki od vas ima po 10 minuta.

 

GOSPODIN NAJS:

            Hvala. Ovaj dokument koji je danas priložen, čije smo kopije dostavili, u njemu su neke zamene imena i raspored koji u stvari aktuelizira, tako da u stvari onaj prethodni raspored više ne treba uzimati u obzir. Ako bismo mogli da pogledamo taj raspored, može se videti da je sada tu navedeno sledeće. S leve strane u levoj kućici, izvinjavam se to još nije dostavljeno prevodilačkim kabinama. Ako bismo mogli da dobijemo to, a dok ne dobijemo ja ću govoriti malo laganije nego što to inače radim. Dakle, u levoj kućici se nalaze činjenice koje se mogu opisati kao zajedničke činjenice koje se u izjave, koje se nalaze u izjavama ...ili se preslažu da se pojave u izjavama u skladu sa parivilom 92. bis koji su, a desna stranica navedeni svedoci koji će se pojaviti ...čije će izjave biti predate u skladu sa pravilom 92. bis.

Kao što Veće verovatno zna druga misija da se kompletiraju izjavu, atesti koji su potrebni da bi se priložile izjave u skladu sa pravilom 92. bis je u toku u ovom trenutku i te bi  izjave trebalo da budu na raspolaganju, a to opet sve zavisi od prihoda današenjeg pretresa. Mislim da su Veću pomogli svi podnesci, ne samo podnesak amikus kurije već i naša dva dokumenta. ja ne želim da ponavljam ono što je tu navedeno, želim samo da kažem sledeće. to su opšte napomene koje mogu pomoći Veću, ono što mi sugerišemo biće možda težak zadatak za ovo Veće da se obavi. Postoji hijerarhija u dokazima koji se izvode pred ovim Većem i svaki oblik ovih dokaza verovatno ima drugačiju težinu i traži određeno vreme, drugačije vreme koje mu treba posvetiti. Na vrhu te hijarerhije su svakako dokazi koje daju svedoci koji se mogu u celosti ispitivati tokom glavnog svedočenja i u celosti tokom unakrsnog ispitivanja.

Drugo, ako ikada bude bilo potrebno da se to razmatra su svedočenja gde se može glavni deo svedočenja zameniti prihvatanjem sažetka ili rezimea, a da onda usledi unakrsno ispitivanje. To nije nešto što je mnogo puta probavano ovde ali uzevši u obzir da treba da bude adekvatna dužina suđenja i takođe adekvatno ispitivanje dokaza, to je nešto što treba imati na umu. Treće u toj hijerarhiji, ako dozvolimo ovu drugu alternativu   su izjave u skladu sa pravilom 92. bis i naravno izjave u skladu sa pravilom 92. bis, čak i ako se budu čitale ili rezimirale na sudu štede jako puno sudskog vremena i na kraju pred Većem se mogu pojaviti izjave koje su pročitali i rezimirali neki drugi.

Na primer, izveštaj posmatračke misije Evropske zajednice ili izveštaj međunarodnih organizacija, humanitarnih organizacija i slično. Kao što Veće zna predlog tužilaštva je da se da istražitelji Tužilaštva rezimiraju te izjave i te dokaze i mi ćemo se u dogledno vreme ponovo obratiti Veću u vezi sa ovim zahtevom.

Vremenski raspored ovog suđenja je odredilo raspravno veće i uzelo je u obzir vreme koje je potrebno procene koje je dalo tužilaštvo u vezi sa dokazima koje će izvoditi, a te procene su uzimale u obzir očekivanje vrlo malog učešća optuženog  ili nikakvog  učešća optuženog, a s obzirom uzet je, ako se uzme u obzir da je sada udvostručeno vreme koje se uzima za unakrsno ispitivanje i da je optuženi u celosti u toku ovog suđenja, onda to povećava dužinu vremena koje je potrebno za svedoke koji svedoče uživo i takođe mora se uzeti u obzir vreme koje je potrebno da optuženi pokreće pitanja  kojima on želi da se bavi. Mi moramo jasno reći da je tužilaštvo voljno da izvodi što više dokaza uživo, da su takođe i svedoci žele i spremni su uopšteno govoreći da svedoče uživo, ali ako imamo sve to na umu naša dužnost je da omogućimo jedno ekspeditivno suđenje na sve moguće načine pred ovim Većem i smatramo da raspravno veće može da prihvati jedan implusivni pristup i donese odluku da u skladu sa pravilom 92. bis u tom jednom implusivnom pristupu ne samo uključi sve ove dokaze koje sam naveo u hijearhiji već takođe da razmisli o mogućnosti da se uvedu dokazi putem svedoka OEBS-a ili možda putem izveštaja dr Bola koji će se pojaviti sutra da možda oni mogu analizom izjava svedoka na adekvatan način da rezimiraju te izjave i onda raspravno veće može da oceni koju će težinu pridati tim dokazima i u skladu sa tim da razmotri da li je moguće uključiti na sličan način neki drugi materijal. Naravno taj drugi materijal će pomoći Veću da odluči gde može dalje da se traže dokazi i to bi bila jedna pozadinska informacija koja bi trebala da pomogne Veću u opredeljivanju koji pristup da odabere u odlučivanju po ovom pitanju.

Sve to je navedeno u našem podnesku i mi pozivamo Veće da sve ove izjave koje su navedene u dodatku 31 prihvati kao moguće u skladu sa pravilom 92. bis jer oni dokazuju stvari, činjenice koje nisu pitanje ponašanja svedoka, koji se navodi u optužnici i mislimo da bi to pomoglo u proceni, a određenih pitanja, a da ne bi dovelo u pitanje pravičnost ovog suđenja. Ponavljam, mi smo u celosti spremni da pozovemo bilo kojeg ili sve ove svedoke ako Veće proceni da mu je teško na osnovu svog diskrecionog prava da donosi odluku o usvajanju ovih izjava putem pravila 92. bis. Ali mi kažemo ako se takvi svedoci pozovu da svedoče uživo to ne treba da bude na štetu  od vremena koje inače na raspolaganju za izvođenju ostalih dokaza, a za to su nam potrebni oni, odnosno potrebno nam je ono vreme koje je predviđeno. Prema tome, ukoliko dođe do bilo kakvih promena nama je potrebno više vremena. To je sve što imamo da kažemo u vezi sa pravilom 92. bis, ne znam da li vam mogu pomoći sa nečim dodatnim.

 

SUDIJA MEJ:

Hvala.

           

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Časni sude Veće je primetilo da su amikusi podneli jedan podnesak kako bi Veću izdalo upute i kako bi pomoglo optuženom po ovom pitanju. Na samom početku bih hteo da kažem da je nama jasan stav Tužilaštva i jasno nam je zašto oni traže da se prihvate te izjave. Ukoliko je to potrebno, to će naravno ubrzati postupak, no amići misle da Tužilaštvo mora da objasni zašto da odnese te izjave umesto da pozove svedoke. Potreba  se tiče pravila 92. bis, a i u tom pravilu stoji da faktori koji idu u prilog, a koji se mogu prihvatiti suoni koji imaju kumulativni karakter ili ako će drugi svedoci usmeno svedočiti o onome o čemu je već svedočeno. E sada to je u sukobu sa kriterijumom potrebe da se to uradi jer ako živi svedoci mogu da dokažu nešto onda se postavlja pitanje zašto je potrebno izneti dodatne dokaze, jer ako je Veće zadovoljno sa izvođenjem dokaza o određenom pitanju nije potrebno izvoditi dodatne dokaze. Ono drugo što brine amićije su informacije iz druge ruke u pismenim iskazima. Mi ponavljamo da se ne može proveriti pouzdanost informacija iz druge ruke budući da predsedavajući službenik uzima te izajve ne bavi time. Sad upotreba pisanih iskaza nije jedinstvena. I u drugim jurisdikcijama postoji praksa uzimanja izjava od svedoka, no u tim jurisdikcijama se pravio razlika između izjava koje su uzeli istražitelji i one koje su uzete od strane istražnog sudije, dakle neko ko ima zakonodavnu kontrolu nad tim.

            S obzirom da se Veće sastoji od profesionalnih sudija i ukoliko Veće nema nipta protiv da se prihvate takve izjave, amićiji smatraju da Veće ne treba da prihvati one delove tih pisanih izjava koje sadrže informacije iz druge ruke.

            Treće pitanje se odnosi na član 21. Statuta, dakle pravo optuženog da ispituje svedoke koji ga terete. Časni sude to je ključno pravo svakog optuženog i u Statutu ne stoji ništa o ograničenjima i određenim okolnostima. Dakle, postavlja se pitanje da li se radi o apsolutnom pravu. U predmetu Alkesovski Veće je smatralo da se pravo optuženog na pravično suđenje da ono može biti umanjeno u zavisnosti od okolnosti ako se uzme u obzir jednakost između strana. Mi mislimo da se ovde radi o pravu optuženog da ispituje svedoke koji ga terete i mi smatramo da optuženi treba da bude u istom položaju kao i tužilaštvo dakle, treba da postoji jednakost, a ne onako kao što tužilaštvo želi da to prikaže kao reciprocitetna jednakost. Pravila u Statutu treba da osiguraju pravično suđenje optuženog a ne nekog drugog. Imajući na umu, ono što je Tužilaštvo rekao mislimo da se ne dovodi u pitanje njihovo pravo na unakrsno ispitivanje, no u svakom slučaju pravilnik o postupku i dokazima ne može da prevaziđe osnovno pravilo koje je predviđeno Statutom i to  članom 21. Statuta. Što se tiče odnosa Statuta i pravilnika ja mislim da je ovo Veće u malom drugačijem sastavu donelo svoju odluku u predmetu Sikirica, dakle što se tiče pravila 92. bis to pravilo ne sme biti u suprotnosti sa pravima optuženog i suprotnostima sa Statutom jer ono što stoji u pravilu 92. bis i A to može biti suprotno u ovom konkretnom slučaju imam optuženog koji je odbio da koristi pismene izjave. E sad to može biti negativni faktor u pravilu 92. bis B2I. E sad primenljivost tog negativnog faktora može da zavisi od toga ako optuženi može da pokaže da te izjave nisu pouzdane i da negativni efekat nadmašuje dokaznu vrednost. No mi nećemo iznositi argumente u vezi sa tim jer nemamo upute da tako nešto činimo. Međutim, optuženi očigledno nije razmišljao o tom pitanju.

            S jedne strane izglea da ne postoje primafacije argumenti, a opet s druge strane čuli smo optuženog kako osporava svedočenja svedoka koji su ovde svedočili uživo. I to je takođe vezano za pitanja u njihovim pismenim izjavama. Radi konzistentnosti amićiji smatraju da u ovako konfliktnim situacijama da negativni faktori prevazilaze pozitivne faktore te da zbog toga se u stvari pismene izjave ne bi trebale prihvatiti. To me dovodi do četvrtog pitanja, a to je da li se tu radi o kritičnom elementu o dokazima Tužilaštva.

 

SUDIJA MEJ:

            Prevodioci su vas zamolili da malo usporite.

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Oprostite. No činjenice koje se nalaze  u pisanim izjavama indirektno se tiču pitanja koja su u optužnici povezana sa ponašanjem i delima optuženog. O tome će naravno Veće odlučiti, no za razliku od onoga što tužilaštvo tvrdi i na koji oni tunače kritični element, amićiji smatraju da takvo tumačenje nije konzihstentno sa prvima o pravičnom suđenju predviđenim Statutom. To bi značilo, to bi u stvari pretvorilo pravo optuženog na unakrsno ispitivanje u ispitivanje za nebitna pitanja, a ključna pitanja iz optužnice ne mogu biti iskulječena iz unakrsnog ispitivanja. To je još nešto o čemu Veće mora da odluči. Konačno, stav tužilaštva u pragrafu 18. njihovog podneska, a to je da kratko neadekvatno suđenje bi uskratilo i tuž.ilaštvu i međunarodnoj javnosti pravo na pravičnost suđenja, to je nešto što amićiji smatraju da nije validan argument. Ja sam već nešto rekao o odnosu između tužilaštva i optuženog, odnosno prava na suđenje koje je garantovano optuženom. Očeigledno je da međunarodna javnost nema pravo na pravično suđenje ne u smislu u kome to Statut garantuje optuženom kako bih zaključio. vremenska ograničenja i redosled suđenja to jesu važna pitanja, međutim, to ne može da nadjača pravičnost suđenja, to je naš argument.

 

SUDIJA MEJ:

            Pa možda bi izjave mogle da se prihvate u skladu sa pravilom budući da se ne tiču ponašanja i radnji optuženog ali tražiti od optuženih da se pojave ovde za unakrsno ispitivanje i tako ukoliko se radi o važnim pitanjima optužneji bi mogao da unakrsno ispituje svedoke.

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            To mi  se čini kao mogući izlaz iz ove problematične situacije.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću kao što vam je poznato mi se sada bavimo sledećim pitanjem. Trenutno imamo  23 izjave svedoka koje smo videli i još će dodatne izjave biti predočene. One nas ne zanimaju za sada, nas zanimaju ove 23 izjave. Sve te izjave se tiču svedočenja koje smo već čuli, a i tiču se događaja koji su spomenuti tokom svedočenja. Tužilaštvo od nas traži da prihvatimo te izjave kao dokazni materijal, dakle bez da se ti svedoci unakrsno ispituju. Pravilo predviđa da se takve izjave mogu usvojiti no ono što treba uzeti u obzir jeste da li postoje neki drugi faktori zbog čega bi bilo prikladno da se svedok pojavi tu i da se unakrsno ispituje. Dakle, mi moramo da vidimo koja pitanja se osporavaju, dakle koja pitanja i svedočenja svedoka i da vidimo da li ti svedoci treba da se  pojave ovde kako bi se unakrsno ispitivali. Izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo i ja ću u okviru ovih 10 minuta koje ste mi rekli da kažem svoj stav. Pre svega uopšte nema nespornih činjenica na koje suprotna strana želi da ukaže jer je cela optužnica sporna, odnosno lažna. Prema tome, ja ne prihvatam ničije svedočenje ako se svedok ovde ne pojavljuje i ako se ovde ni u kom pogledu ne može ni govoriti o ravnopravnosti strana. Vi ste mi naime pre neki dan objasnili da odbijate da mi omogućite da odem na slobodu, a ja mislim da je ta odluka Veća protivna pravu i da i vaši prijatelji imaju obavezu da se na nju žale, ali u vezi sa ispitivanjem svedoka optužbe ja želim da vas podsetim da međunarodni pakt o pravima političkim, građanskim, ljudskim itd., član 14. garantuje pravo na ispitivanje svedoka optužbe. To garantuje i član 8. stav 2. Američke konvencije član 6. stav 3. Evropske konvencije, član 4. Rezolucije afričke komisije a garantuje se i ovim vašim pravilima ovog nelegalnog suda. Prema tome, javni interes je taj koji zahteva da svedoci dođu. Pismeno svedočenje je potpuno nepouzdano i pogotovo zbog izvora iz koga pismeno svedočenje dolazi jer sva ta pismena svedočenja dolaze iz sredine u kojoj su svi svedoci u vlasti onih istih ubica koji su širili pokolj i krvoproliće nekoliko godina na Kosovu i Metohiji.

Drugo, na šta želim da ukažem je da 5 konvencija garantuju pravo na javno suđenje. Ne može biti nikakve javnosti ako se ne omogućava da se svaki svedok ovde pojavi i da se izloži unakrsnom ispitivanju. Tu je i univerzalna deklaracija, njen 10 član, tu je i 14. član međunarodnog pakta, tu je i 6.član Evropske konvencije i 8 član Američek konvencije i član 6. Američke deklaracije. Znači izuzeci od javne rasprave su samo ako je interes morala i interes javnog reda, misli se na javni red u sudnici itd. Prema tome, ja insistiram na tome da se potpuno razjasni da se apsolutno ne može prihvatiti ničije pismeno svedočenje, a ovo što smo čuli od ovih svedoka koji su već prošli vidi se s koliko kontradikcija, s koliko lažnih činjenica oni operišu, s koliko montiranih objašnjenja, s koliko manipulacija između njih i ove lažne optužbe.

Prema tome, ako ima išta što se ne bi smelo ni u kom pogledu dozvoliti to je da se ovde pojavljuju nekakvi svedoci na osnovu čijih izjava za koje se ne zna ni ko ih je pisao, ni šta iza njih stoji neko treba da sudi i to vi, oni mene ovde optužuju za najstrašnija dela za koja se bilo ko može optužiti i to sad žele da urade na osnovu nekakvih tajnih svedoka i pisanih izjava. Mislim da je to jedna rekao bih apsurdna, apsurdan zahtev koji se ni na kakav način ne može prihvatiti, a pogotovu ne obrazloženjem koje smo ovde čuli da to uzima mnogo vremena.

            Dakle, ispada poovoj lažnoj tužbi da jedino što smeta da se sve ovo što je izmontirano ovde predstavi, moje prisustvo ovde i ispitivanje svedoka ili ono što ja ovde govorim. Dakle, i kad je reč o unakrsnom ispitivanju ja imam pravo da ih ispitujem i ...na verodostojnost svedoka i na pouzdanost i na okolnosti predmeta glavnog ispitivanja i niz drugih stvari. Ali da se vratimo na ono prvo pitanje, na onemogućavanje da vršim svoje pravo koje vi sami propisujete vašim pravilima. Dakle, to nije neki ustupak nego pravo koje ste zapisali da se neko može sam da brani. ja ne ulazim u ilegalnost vašeg suda u ovom trenutku nego govorim o tome da i vi kao ilegalni sud ste to pravo propisali. Vi ste s jedne strane to pravo propisali, a s druge strane fizički onemogućavate onome ko je pred vama optužen da se, da to pravo koristi. Jer ne postoji nikakva mogućnost da ja komuniciram sa svedocima, da ispitam svedoke, da razgovaram sa svojim saradnicima, da se konsultujem i pribavim činjenice koje ruše sve ove montirane navode koji ovde svedoci u dogovoru sa ovom lažnom tužbom iznose. Znate li  vi da se hiljade građana javlj mojim saradnicima da osporavaju ovo što ovde slušaju, kako vi uopšte zamišljate  da je moguće da u ovim uslovima u kojima ja od 7 ujutru pa do 6 popodne sam obavezan da izgubim vreme za ovo sedenje ovde, zatrpavam. Sad sam dobio za tog Patrika Bola koji treba kako sam čuo od tužioca da sutra treba da se pojavi. Evo maločas mi je dala ova dama ovu listu otprilike 100  stranica da pročitam. Dakle, kako vi uopšte zamišljate da je moguće to pravo koje propisujete, dakle pravo da se fizički na ovakav način onemogući i da još uz to neko, bilo ko tvrdi o bilo kakvoj mogućnosti pravičnog suđenja i nekakvoj ravnopravnosti strana.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću vi ne biste bili u ovom položaju da ste ranije pročitali sav materijal. Ja ne znam kada mi je obelodanjen izveštaj Patrika Bola ali sam siguran da je to bilo dosta ranije, da ste ga pročitali ne biste se našli u ovoj situaciji sada.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...institucija koja se bavi tim što se bavi imate suđenja po nekoliko godina za neki sasvim konkretan događaj vezan za jedan na primer lokalitet ne znam gde. A vi ovde iznosite jednu lažnu tužbu koja mene i moj narod i državu optužuje za tri rata na hiljadama lokaliteta iznoseći tragične događaje iz rata pojedinačne kako bi se u stvari bacio u zasenak odgovor na glavna pitanja zašto uopšte rat, a zašto terorizam, a zašto zločini nad Jugoslavijom i zašto NATO agresija? I onda ovo što sada radite na hiljadama lokaliteta u tri rata skraćujete u odnosu na najobičnije konkretne predmete kojima se ovde bavite i još dokazujete da je sve to ispravno. Zašto onda niste sve te pojedinačne predmete svršili za jedan dan nego držite ovde ljude godinama i zašto ne pustite sve te Srbe i Hrvate i Muslimane ako ste proglasili sa one strane tamo kako sam ja odgovoran za to zašto te ljude ne pustite da idu kući pošto imate evo ovde mogućnost da sve to što želite dokazujete.

            Dakle,

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću hteo bih da  budem jasan, odnosno da mi bude jasan vaš stav u vezi ovih izjava. Postoje dve mogućnosti. Prva mogućnost je da se izjave uopšte ne prihvate, druga mogućnost je da se izjave prihvate ali u uz vaše pravo da unakrsno ispitujete svedoke. Vi ste naglasili vaše pravo na unakrsno ispitivanje i u vezi s tim je potrebno jedno pojašnjenje. Ukoliko bi se izjave prihvatile, a stim da vi imate pravo na unakrsno ispitivanje da li bi to bio problem za vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema tu nikakvog kompromisa. Svedok koji nešto tvrdi mora ovde da se pojavi i da svedoči prvo pa da onda bude unakrsno ispitivan, a ne da mu neko piše izjavu, a onda ću ja ovde da ispitujem fantomsku izjavu nekog pojedinca koji je pripremljen imontiran da služi u funkciji ove lažne optužbe. Prema tome, moj je stav kategoričan i ja sam. Svedok koji se ne pojavljuje ovde koji se ne pojavljuje ovde i ne ispunjava  osnovnu garanciju prava na javno suđenje nema potrebe da se ispituje niti može da se prihvata njegov iskaz kao bilo kakva, kao bilo kakva evidencija , za bilo kakav normalan sud, doduše za vaš ja to ne znam ali moj stav u tom pogledu je čini mi se potpuno  jasan i kategoričan. Svedoci koji

 

SUDIJA ROBINSON:

            Dakle, to je jasno sada, sada mi je potpuno jasno.

 

SUDIJA MEJ:

Hvala vam gospodine Miloševiću. Gospodine Najs imate jedan minut na raspolaganju.

 

GOSPODIN NAJS:

            Vidim da je gospodin Tapušković ustao.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine  Tapušković izvolite.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija ja bih samo na jednu stvar ukazao što je vrlo važno. Ovo što je malopre Slobodan Milošević rekao za Patrika Bola da je dobio tek danas. Do danas nije obelodanjeno to onako kako je bilo propisano. Dakle, to nije bilo prevedeno na srpski sve do današnjega dana, nije bilo prevedeno niti je Veće bilo donelo bilo kakvu odluku u vezi toga niti moglo da se tako nešto uradi pre nego što Veće uradi

 

SUDIJA MEJ:

            Da, ali je to bilo obelodanjeno na engleskom jeziku tako da su barem dvojica amićija da pročitaju.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            ...da se nešto uradi a da ne bude prevedeno. Dakle, to do danas nije stiglo prevedeno onako kako je bilo odlučeno da se svaka stvar prevede, obelodanionako kako je potrebno. Vi ste odobrili da se ne prevodi nijedna knjiga ali niste odobrili niti je traženo od vas da odobrite da se ovo prezentuje, a da ne bude prevedeno i na srpski onako kako je rađeno za sve bitne dokaze jer ovo je vrlo važan dokaz. Mogao bi da bude.

 

SUDIJA MEJ:

            Jezici suda, gospodine Najs da li vi možete da nam pomognete.

 

GOSPODIN NAJS:

            Originalna verzija na engleskom jeziku je obelodanjena pre više meseci, a prvo je to bilo dostavljeno na engleskom jeziku, a onda čim smo dobili prevod onda smo to dostavili i na srpskom jeziku. Radi se o veoma obimnom dokumentu i prevodilačka služba je čak dala  prioritet tom prevodu. No, taj dokument ne spada pod one dokumente koji moraju biti prevedeni, no mi smo to obelodanili na engleskom jeziku pre više meseci, a hteo bih samo još nešto da dodam.

 

SUDIJA MEJ:

            Imate samo 2 minuta na raspolaganju.

 

GOSPODIN NAJS:

            Primedbe  optuženog o tome kako se uzimaju izjave potpuno neprihvatljive i postojaće dokazi uskoro. Što se tiče primedbi amićija o živom svedočenju mislim da trebamo biti realni i imati na umu da ukoliko pozovemo 80 živih svedoka da bi onda to moglo da dovede čak i do toga da pozovemo 800.000 svedoka jer Veće je svesno da postoji veliki broj svedoka. Dokazi su ovde pokriveni pravilima o postupku i dokazima, tu uključuje i pravilo 92. bis što se tiče prava na unakrsno ispitivanje to pravo je obuhvaćeno čak i pravilom 92. bis koji su sudije usvojile na Veću i naravno to pravo je obuhvaćeno i svim onim konvencijama koje je optuženi spomenuo.

            No, to ne znači automatski da se svi ti svedoci mogu pozvati ovde pred većem. Ja bih uz dužno poštovanje hteo da kažem da ukoliko ovaj optuženi se protivi svemu tome i da ukoliko zbog toga Veće odluči da te dokaze treba izvesti, ovde mi nemamo ništa protiv toga ali Veće treba imati na umu vreme.

 

SUDIJA MEJ:

            Pa ne radi se samo o pukom protivljenju jer ovde sada imamo pitanje unakrsnog ispitivanja.

 

OPTUŽBA:       

            Da, ali ukoliko bi se prihvatilo da se svedoci pozovu da ih se unakrsno ispituje, mi smatramo da bi prvo trebalo dostaviti rezime svedočenja radi zapisnika, možda čak i da se taj rezime pročita naglas mada bi to dugo trajalo. Dakle, to je sve ono što sam ja hteo da repliciram. Naravno, mi vas pozivamo da razmotrite ne samo one dve mogućnosti koje je spomenuo sudija Robinson već sve tri mogućnosti. Sve trio alternative budući da smatramo da je naša dužnost da razmišljamo i o  dužini ovog postupka.

 

SUDIJA MEJ:

            Hvala vam. Mi ćemo razmotriti ova pitanja i u dogledno vreme ćemo doneti odluku, a sada prekidamo sa radom i nastavljamo sutra u 9.30. Molim ustanite.

 

KRAJ SEDAMNAESTOG DANA


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest