aktuelno-m.gif (3720 bytes)

POČETAK PETNAESTOG DANA - 07.03.2002.

STENOGRAM

 

 

SUDIJA:

(Molim ustanite)

 

            Međunarodni krivični sud zaseda. Izvolite sesti.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Najs, izvolite.

 

OPTUŽBA:

            Evo došli smo do petog strane rezimea ovog svedoka

 

SUDIJA MEJ:

            Pre nego što nastavite samo da porazgovaramo o onom što ćemo danas i sutra raditi, šta  je najzgodnije. Evo došli smo do polovine svedočenja ovog svedoka i mislimo da s obzirom na dokaze i vremenska ograničenja da bi i tužilaštvo trebalo, da bi ta ograničenja trebala da važe i za Tužilaštvo tako da vas molimo da završite sa ovim svedokom danas. Da organizujete glavno ispitivanje u tom smislu, a nakon toga će uslediti unakrsno ispitivanje, dakle sutra, ako može ranije tim bolje, a unakrsno ispitivanje će morati sutra da se završi. Dakle, za unakrsno ispitivanje će ostati 4 i po sata što je dovoljno. Ostaje nam još pravilo 92. bis

 

GOSPODIN NAJS:

            Pa s obzirom na okolnosti mislim da bi bilo bolje da se argumenti iznese sledeće sednice.

 

SUDIJA MEJ:

            Da. Kada bi bilo najzgodnije?

 

GOSPODIN NAJS:

            Pa na kraju današnjeg dana ja ću reći nešto o redosledu svedoka, mislim da bi o tome trebali da porazgovaramo na privatnoj raspravi budući da će se ticati nekih svedoka kojima su odobrene zaštićene mere.

 

SUDIJA MEJ:

            U redu onda ćemo nakon toga o tome porazgovarati.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Kadriju evo čuli ste šta je sudija rekao o vremenskim ograničenjima, dakle kao i juče ako možete da odgovorite sa da ili ne na moja pitanja ja ću vam biti zahvalan. Juče smo govorili o ofanzivi septembra 1998. godine na planini Ćićari. Da li je bilo srpskih snaga na tom području u septembru 98. godine koliko je vama poznato. Molim vas da odgovorite sa da ili sa ne.

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li su meštani patili, ako jesu recite nam kako samo u jednoj rečenici.

 

SVEDOK:

            Patili su zato što su bili opkoljeni sa svih strana i po prvi put im nije bilo dozvoljeno da napuste svoja sela. Bili su izloženi neviđenom teroru i nasilju. Bilo je ubijanja, ranjavanja, hapšenja. Mnogi ljudi su uhapšeni, njih 30-tak je bilo uhapšeno.

 

OPTUŽBA:

            Na brzinu recite nam da li ste vi lično dobili neke informacije o nekom čoveku od 55 godina iz Pasona?

 

SVEDOK:

            Pre 22. septembra bila je napada na selo Pasone i tom prilikom je ubijen čovek od 55 godina, jedan drugi je ranjen. A ubila ih je srpska vojska.

 

OPTUŽBA:

            Odgovorite sa da ili ne, da li ste videli meštane iz sela Novali koji su došli do vas 22. septembra?

 

SVEDOK:

            Da, govorimo o selu Novaline.

 

OPTUŽBA:

            Molim da se pripremi dokazni predmet broj 18 kako bi se pokazao svedoku. Tada u to vreme da li ste vi saznali da su snage i na vašem području.

 

SVEDOK:

            Dozvolite da vam objasnim. To je bilo ujutru 22. septembra kada smo shvatili da smo opkoljeni sa svih strana. Neki meštani iz sela Novaline su me obavestili o tome, to je selo koje se nalazi u blizini. Oni su napustili svoje domove kada je policija intervenisala i onda je došla natraga u naše selo.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude Novaline se nalazi jugoistočno od Brusnika, nije potrebno da kartu stavljamo na grafoskop zbog vremena ali to se nalazi na karti 4/10.

            Gospodine da li ste vi lično videli te snage, odgovorite sa da ili ne. Molim da se svedoku da dokazni predmet broj 18.

 

SVEDOK:

            Da, video sam i policiju, a i paravojne snage kasnije.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine molim vas da pogledate dokazni predmet broj 18 koji će sada biti stavljen na grafoskop i recite nam da li neke od ovih uniformi na ovom dokaznom predmetu se podudaraju sa uniformama koje ste vi tada videli 22. septembra?

 

SVEDOK:

            Evo, broj 6. Kasnije sam video ljude koji su na sebi i imali uniforme na fotografiji broj 9, a takođe je bilo i policije i vojnika koji su imali marame na licima.

 

OPTUŽBA:

            A kada su se srpske snage povukle sa područja vašeg sela, sela Novaline itd?

 

SVEDOK:

            Iz našeg sela oni su se povukli 24. a što se tiče ostalih okolnih sela, iz njih su se povukli 25. septembra jer postojala su dva obruča. Prvo oko, odnosno oko sela koja vode, koja su na cesti i vode prema Obiliću.

 

OPTUŽBA:

            Odgovorite samo sa da ili sa ne, da li ste ikada otišli u okolna sela da vidite koja je šteta nanesena?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            A na osnovu čega se sećate da li možete da nam kažete koji procenat kuća je bio uništen u Ošlanu?

 

SVEDOK:

            U Ošlanu odprilke 70%, više od 70% kuća je bilo spaljeno koliko se ja sećam.

 

OPTUŽBA:

            A severozapadno od Brusnika u Balincu?

 

SVEDOK:

            Pa tamo je bila odprilike slična situacija.

 

OPTUŽBA:

            A u selu Dubovac?

 

SVEDOK:

            U Dubovcu više od 80% kuća je bilo spaljeno.

 

OPTUŽBA:

            Da li se Dubovac nalazi na jugoistoku ili se radi o nekom drugom mestu?

 

SVEDOK:

            Dubovac se nalazi zapadno od Vučitrna i mog sela, dakle ka Zapadu.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude ja sam se dodatno raspitao sinoć  u vezi auto-karte koju sam spominjao, međutim nema ih još u prodaji tako da ćemo se obratiti izdavačima. A selo Okrašnica?

 

SVEDOK:

            Pa u poređenju sa ostalim selima manji broj kuća je bio spaljen.

 

OPTUŽBA:

            A to je prema zapadu, na zapadu od Vučitrna? A u selu Pantine?

 

SVEDOK:

            Selo Pantina je najviše bila pogođena, odnosno najveći broj kuća je bio spaljen preko 90%.

 

OPTUŽBA:

            A Pantine se nalazi na severu od Prištine?

 

SVEDOK:

            Na severozapadu.

 

OPTUŽBA:

            Žilivode?

 

SVEDOK:

            U Žilivodama 80% kuća je bilo spaljeno.

 

OPTUŽBA:

            Recite nam gde se nalaze Žilivode u odnosu na vaše selo?

 

SVEDOK:

            Ovo selo se nalazi na jugozapadu od Vučitrna i mog sela.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste se vi raspitivali u vezi sa situacijom u okolnim opštinama Mitrovica, Skenderaj, Glogovac?

 

SVEDOK:

            Da i ove opštine su bile opkoljene u periodu od 22. do 25. septembra. Dakle, kao da su bile u karantinu i to je bio čeličan obruč, dvostruki obruč. Drugi obruč je činila vojska sa svim vojnim vozilima, oružjem i oruđem. Ako mi dozvolite da objasnim, hteo bih da kažem da je u tom preiodu došlo do ubistava na planinskom području Čičalice. Ljudi su bili osakaćeni, to je bilo u septembru, a između 22. i 24. septembra ljudi su bili raseljeni, to je bilo i onda su oni otišli na Čičalicu. To je bilo pre nego što je policija napala njihove kuće, dakle oni su napustili svoje kuće, otišli su na Čičevicu i tamo su zatekli dosta meštana sa tog područja.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Kadriju ja bih vas zamolio da ukratko zbog vremena odgovorite na sledeće pitanje. Galice na karti Skenderaj se nalazi na krati Skenderaj i to je severoistočno od Skenderaja, dakle negde na pola ove karte. Da li ste vi tamo zatekli ili našli 14 muškaraca?

 

SVEDOK:

            Na Čičalici nakon što su ljudi napustili Galice i otišli ka Čičalici 13 ljudo je umrlo, a jedna je žena bila ubijena nedaleko od mesta gde su onih 13 osoba bili ubijeni. Dakle, ukupno je ubijeno 14 osoba iz sela Galice. Dakle, koji su ubijeni i masakrirani, to je bila velika tragedija za to selo.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli mrtva tela nagomilana jedna na drugo?

 

SVEDOK:

            Pa dobio sam informacije od jednog mladića koji mi je rekao da je situacija u selu Čičevica bila užasna budući da su ta izmasakrirana tela bila nabacana jedna  na drugo. Mi smo otišli to da vidimo i stvarno je bilo grozno. Bilo je mladih ljudi koji su bili osakaćeni, izmasakrirani kojima su oči bile izvađene i određeni delovi tela odsečeni. Njihova tela su bila nabacana jedna na drugo. Bilo ih je 6 ili 7.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli tela 4 muškaraca na samoj planini Čičevica?

 

SVEDOK:

            Pa to je bilo na udaljenosti manje od 1 km. Tamo je bilo 4 tela, mi smo  to istražili zajedno sa  drugim ljudima koji su se tamo nalazili i bilo je užasno ono što su videli budući da su ti ljudi bili zaklani, korišteni su noževi dakle, bili su preklani, a takođe su im maljevima razbili glave tako da im je mozak bio prosut svuda okolo. Mi imamo fotografije toga i fotografije se nalaze u Savetu za ljudska prava u Prištini.

 

OPTUŽBA:

            Ošlan koji se nalazi, oprostite nalazi se zapadno od Vučitrna prema levoj strani karte. Recite nam šta ste videli u Ošlanu?

 

SVEDOK:

            U selo Ošlan sam otišao nešto kasnije jer je bilo teško kretati se po tom području budući da su se svugde nalazila tela. Tamo sam otišao u večernjim satima, nisam video tela jer su ih pripremali za pokop. Među onima koje su pobile srpske snage bilo je i žena i oni su bili sahranjeni te iste večeri. U isto vreme kada je bila sahrana tela u selu Galica, zaboravio sam da kažem da oni ljudi koji su bili pogubljeni u Galici, dvoje ili troje njih su u stvari bili naši đaci, đaci iz naše škole i ovo za sve ovo imamo dokumentaciju koja to dokazuje.

 

OPTUŽBA:

            Na žalost moramo da krenemo dalje, nemojte misliti da ne saosećam s vama, no zbog vremena moramo malo brže raditi. Rekli ste nam u Ošlanu koliko tela ste videli, odnosno šta vam je rečeno koliko tela tamo ima?

 

SVEDOK:

            15 tela. Tela u Ošlanu, ja ih lično nisasm video budući da kao što sam rekao da su ih pripremali za sahranu.

 

OPTUŽBA:

            Odgovorite sa da ili sa ne, da li ste razgovarali sa jednom starijom ženom i njenim sinom. Dakle odgovorite samo sa da ili sa ne.

 

SVEDOK:

            Da, jesam.

 

OPTUŽBA:

            Da li su vam oni ispričali nešto o tome koji su ti ljudi koji su počinili te zločine tamo?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li su ih opisali?

 

SVEDOK:

            Kako su išli u brdo ka planini žena nam je objasnila da smo mi bili opkoljeni sa svih strana i da su im se približili ljudi koji su imali marame na licima i policajci, nekada bih koristila reč policajci, nekada bi koristila reč policajci a nekada bi rekla vonici. Radi se o neobrazovanoj ženi. I ona ih je molila da joj ne ubiju muža jer pre toga oni su ubili majku njenog muža i ona je htea da joj ne ubiju muža i dok ih je ona molila da ga ne ubiju oni su ga upucali i ona nam je sve to objašnjavala.

 

OPTUŽBA:

            Da li je opisala kakve su uniforme imali policajci i vojnici?

 

SVEDOK:

            Pa rekla je da se radilo o mešovitim uniformama, neki su imali marame na licima, a neki su na sebi imali plave uniforme, a neki su pak takođe imali i zelene uniforme...jer vrlo često policija je nosila pancir u tim bojama.

 

OPTUŽBA:

            Pređimo sada na Žilivode, recite nam da li ste videli tamo telo jednog čoveka i recite nam odprilike koliko je on imao godina?

 

SVEDOK:

            Pa radilo se o starom čoveku, veoma starom čoveku. Mislim da je imao između 70 i 90 godina, dakle između 70 i 90 godina. Telo nije imalo udova i bilo je veoma teško sahraniti ga.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam, to je sve što je potrebno da znam.  Bivolak naći ćemo to na karti, no recite nam šta ste videli u Bivolaku.

SVEDOK:

            U Bivolaku osim što sam video jednog mladića koji je bio usmrćen iz vatrenog oružja video sam takođe i jednu mladu devojku, tinejdžerku. Granata joj je udarila prikolicu i ona je u stvari poginula ili traktor dok su bežali iz sela Vitorak Klinaku joj je bilo ime koliko se ja sećam.

 

OPTUŽBA:

            Da li je tamo bilo i telo jednog starijeg čoveka?

 

SVEDOK:

            Da, u Bivolku i Žilivodama desila su se ubistva, a neka tela su kasnije pronađena. Jedan od ubijenih je bio kasnije sahranjen jer ljudi su pokušavali da očuvaju tela kako bi ih identifikovali jer neka su bila tako užasno osakaćena i izobličena da su se jedva mogla identifikovati.

 

OPTUŽBA:

            Sada ćemo ukratko sažeti ostatak i vratićemo se na to samo ukoliko bude imalo vremena. Jeste li vi otkrili i dokaze o ubijanjima u Pećeku, ...Smrekovnici i na drugim mestima, recite samo da ako je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da uz izuzetak leša u Beciću kojeg ja nisam lično video ali imam to u dokumentima. Žrtva je tamo bila jedna 60-nja starica.

 

OPTUŽBA:

            Idemo sada dalje na Resnik 25. septembra 1998. godine da li ste dobili obaveštenje o raseljenim osobama u Resniku?

 

SVEDOK:

            25. septembra dvoje ili troje ljudi koji su došli od tamo rekli su mi da je jean veoma veliki broj bez presedana, veliki broj ljudi uspeo napustiti Čičevice zato što je tamo došlo do mnogo ubistava, oni tamo više nisu mogli ostati. Zato su došli u Resnik. Pokupšao sam otići tamo ali bilo je teško kretati se. I bilo je teško doći do tog područja. Morao sam proći kroz nekoliko sela u kojima su živeli Srbi i tamo je bila i srpska policija, zato mi nije pošlo za rukom da tamo odem.  Rečeno mi je da je tamo više od 50.000 ljudi i oni su bili gladni i uplašeni. Među njima je bilo ranjenih. Ja sam nazvao na svoj mobilni telefon Savet za ljudska prava i rekao da je tamo jedan veliki broj ljudi opkoljen i rekao sam im da učine šta mogu jer se nalazimo na rubu katastrofe. Muškarci civili bili su razdvojeni od žena i kasnije su pogubljeni. Kasnije sam obavestio američki ured istim tim mobilnim telefonom zato jer sam mislio da Savet za ljudska prava i sloboda nema dovoljno autoriteta i moći da bilo  šta učini za te ljude. Kasnije mi je rečno da su neka tela koja su imala uticaja intervenisala da se ti ljudi spasu.

 

OPTUŽBA:

            Veće zna da se Resnik nalazi odmah ispod Vučitrna dolje po cesti.

 

SVEDOK:

            Resnik, da.

 

OPTUŽBA:

            Kada ste videli leševe u tom selu, da li je među njima bilo nekoga koga ste poznavali?

 

SVEDOK:

            Da. Kasnije mi je Savet za ljudska pravai sloboda rekao da se ne brinem za sudbinu tih ljudi zato jer se u Prištini nalazila Sadata Ogata. Ona je bila visoki poverenik Ujedinjenih nacija za izbeglice i tom prilikom ona je intervenisala i srpsko vođstvo, vojska i policija su nakon njenog dolaska počeli povlačiti svoje snage. I oni su angažovali nekoliko autobusa firme "Kosovotrans" da premeste ljude iz tog područja i da ih raštrkaju okolo.

 

OPTUŽBA:

            Ko je po vašem razumevanju dao naređenje da se to  učini?

 

SVEDOK:

            Mislim da je to bila jedna sigurna situacija jer je tadašnji predsednik opštine koji je bio na tom mestu od 16. juna 1998. godine bio imenovan načelnikom Štaba za vojna, policijska i civilna pitanja bio Slobodan Doknić i on je učinio ono što može da oslobodi te ljude i da ih pošalje kući. Sam Doknić koliko se ja sećam imao je pištolj i naredio je tenkovima da se povuku sa ceste koja se nalazi blizu železničke pruge. Zatim su se povukle vojne policijske snage i tako su ljudi mogli otići na druga mesta i smestiti se u raznim ... u Vučitrnu u Prištini i na drugim mestima za to se nisu mogli vratiti kući.

PITANjE:

            ... sada uloge gospodina Doknića časni sude putem ovog svedoka možemo direktno saznati nešto o strukturi opštinskog kriznog štaba o kojoj bi inače govorio veštak budući da ovaj svedok direktno može govoriti o tome molim da mu se sada ... sledeći dokazni predmet pod našom oznakom SK-3. Imamo originalnu verziju i prevod.

            Molim da se original stavi na grafoskop. Dakle, molim original na grafoskop kratko kako bismo ga videli. To je na ćirilici vidimo da se radi o popisu imena za trenutak ćemo pogledati prevod. No, pre toga recite da li prepoznajete potpis.

ODGOVOR:

            Da ovaj dokument potpisao je Slobodan Doknić, poznajem taj potpis je osoba koja je ovo potpisala bila je moj profesor kad sam ja bio učenik.

PITANjE:

            Molim da se sada engleska verzija stavi na grafoskop. Na dokumentu stoji datum 17. jun 1998.g. na njemu se nalaze članovi kriznog štaba opštine Vučitrn, tu je 11 imena. Recite da li su među njima i neki kosovski Albanci ili su to sve Srbi.

ODGOVOR:

            Ne, nema niti jednog Albanca na ovom popisu, niti jednog jedinog.

PITANjE:

            Molim da se da dokazni broj.

Sekretar:

            Dokazni predmet optužbe 33.

OPTUŽBA:

            Hvala.

            Idemo sada dalje na dolazak ... OEBS-a da li je ta misija bila na terenu između oktobra 98 i februara 99 i da li su se u vašem kraju stvari smirile tokom tog perioda.

ODGOVOR:

            Ne, situacija se nije u potpunosti smirila bila je relativno mirna a tu i tamo bilo je sukoba. Predsednik Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda i ja zamolili smo tu misiju da otvori svoj urd i u Vučitrnu. Oni su do tada imali svoj ured samo u Mitrovici ali zbog dosta nasilja mi smo tražili da oni nadgledaju i to područje.

 

PITANjE:

            Da li je u februaru 99.g. ponovo došlo do granatiranja u planinama Ćićevica.

ODGOVOR:

            Da, pri kraju februara 1999.g. došlo je do granatiranja Ćićevice a lokalni Srbi iz lokalnih sela zajedno sa policijskim snagama organizirali su se i patrolirali ceste koje su vodile u albanska sela. Ista stvar vredela ... u našem selu i drugde.

PITANjE:

            Da li su seljani koji su se morali preseliti, preselili u Vučitrn. Da li je to bilo prvi ili drugi put da su mnogi od njih bili prisiljeni otići.

ODGOVOR:

            Ne mogu tačno reći, ne znam tačno. To je verovatno bilo po treći put čak i za pripadnike moje porodice da su morali napustiti svoju kuću i u ovom slučaju oni su upotrebu nasilja bili izbačeni iz svoje kuće od strane policije. Policija je ušla u svaku kuću i prisilila ljude da odu. Isto se dogodilo sa mojom porodicom u martu i oni su prešli u Vučitrn svi su prešli tamo. I jednom kad su ljudi otišli kuće su zapaljene mi smo iz Vučitrna mogli videti naše kuće u plamenu, dim i smrad došao je sve do grada Vučitrna. Ne samo iz našeg sela nego iz ostalih sela iz okolice.

PITANjE:

            Kada su srpske snage uspostavile kontrolu nad tim područjem ako su to uspele.

ODGOVOR:

            Negde sredinom marta su vojne snage sa tenkovima prodrle u neke delove zapadno od Vučitrna u Krašticu, Volan a zatim su stigle u jedno selo blizu planine Ćićevica ... što sam rekao oni su se uspele probiti do nekoliko udaljenih sela nastaljenih uglavnom Albancima.

PITANjE:

            Kada je OEBS napustio Vučitrn.

ODGOVOR:

            OEBS je uradio jako dobar posao u pregovorima i sprečavanju sukoba između srpske vojske i ljudi koji su bežali iz svojih domova kao i OVK koja se nalazila stacionirana na Ćićevici. Koliko se ja sećam OEBS je 19. marta napustio Vučitrn.

PITANjE:

            Šta se dogodilo sa njihovim uredom i njihovim kućama.

ODGOVOR:

            Pa interesantno je primetiti da čim su oni otišli odmah sutradan prva kuća koja je zapaljena u Vučitrnu bila je kuća u kojoj je ranije bio ured OEBS-a, a zatim su zapaljene i kuće gde su živele njihove službeni predstavnici. A zatim su počeli spaljivati veliki deo grada svakog dana.

PITANjE:

            Između 22 i 24. marta jeste li dobili obaveštenje o ljudima koji su bili ranjeni ili poginuli.

 

ODGOVOR:

            Da, bilo je ranjenih, bilo je poginulih i to svakog dana. Mislim da sam 22. marta bio u gradu zajedno sa mojom porodicom. Mi smo se smestili kod našeg ujaka čuo sam da jedan naš kolega profesor po imenu Kelerblaca pogubljen na jedan misteriozan način blizu ceste. Njegov leš bačen je u jarak. Mogu vam reći da je Skendera i ranije tražila policija oni su od njega stalno tražili novac. Tražili su da im da oko 20.000 DEM ne znam zašto. On je do tada uspeo pobeći policiji međutim, 21. marta jedan džip zelene boje odvezao ga je i on je pogubljen. Sledećeg dana, video sam njegov leš sa Miranom Halilijem i odvezao ga njegovoj porodici.

PITANjE:

            Osim te jedne osobe koliko je još bilo ljudi koji su izgubili život u sličnim okolnostima?

ODGOVOR:

            Ne mogu vam dati tačan broj ali znam da je tamo poginuo još jedan čovek.

PITANjE:

            Možete li nam dati procenu koliko je ljudi izgubilo život koliko je ubijeno u tom periodu od dva tri dana.

ODGOVOR:

            Od 22. septembra ja sam napisao izveštaj za OEBS i mislim da se taj izveštaj može pronaći u njihovim dokumentima broj ubijenih bio je oko 70. Neki su bili ranjeni, neki su bili uhapšeni i oni su od 22. septembra bili u zatvoru u Mitrovici a neki su poslani u Srbiju. Broj uhapšenih mislim da je negde oko 30 većina ih je puštena iz zatvora a neki mislim njih 5 ili 6 odvedeni su u zatvore u Srbiju i tamo su služili kaznu.

OPTUŽBA:

            Rekli ste nam broj ali recite nam molim vas još jedanput, koliko je prema vašim informacijama ljudi tada izgubilo život.

ODGOVOR:

            Od 22. septembra do sada ubijeno je otprilike 70 ljudi.

PITANjE:

            Možda sam ja napravio grešku mene sada zanima period od 22 do 24.marta i to čini mi se nije sasvim jasno u vašem odovoru. Koji je broj ljudi tada ubijen, ako znate recite ako ne znate nemojte pogađati.

ODGOVOR:

            A mislite od 22 do 24. marta pa ne mogu vam dati tačan broj bilo je poginulih međutim, dokumenti o tim incidentima su spaljeni tako da da ne znam broj.

PITANjE:

            Da li 24. marta započelo bombardovanje NATO-a.

ODGOVOR:

            Da, naveče 24. marta započelo je bombardovanje NATO-a.

PITANjE:

            Jesu li ljudi jesu li Albanci bili veseli ili tužni zbog toga.

 

ODGOVOR:

            Albanci su bili veoma veseli.

PITANjE:

            Dobro. Dobro. Hvala. Mislimo na vreme. Da li ste nekoliko dana kasnije saznali gde su se Srbi okupljali u Vučitrnu?

ODGOVOR:

            Mislim da sam drugog dana znači, negde 25 posle podne bio kao što sam već rekao u kući mog ujaka zajedno sa svojom porodicom. Taj stan nalazi se blizu škole i sa prozora smo videli policijske snage zajedno sa civilima neke od njih sam poznavao kako dolaze tamo. To su dakle bili srpski građani Vučitrna. Budući da nisu imali ključ od vrata razbili su vrata sekirom bila su to čvrsta željezna vrata sa nekim staklenim delovima i mislim da su tamo uspostavili svoju komandu za tu četvrt.

PITANjE:

            Da li je sledećeg dana bilo spaljivanja pljačke i oštećivanja kuća u Vučitrnu.

ODGOVOR:

            Da. Kuće su stalno paljenje, spaljivanje je išlo i dalje i sve do kasno u noći. Počelo je u severnom delu Vučitrna i pomaklo zatim prema istočnom delu i .. u centru. Ljudima je bilo teško izlaziti iz kuća jer su morali prolaziti kroz mnoge policijske kontrolne punktove.

PITANjE:

            Da li je u Vučitrnu postojala džamija iz 7 stoleća.

ODGOVOR:

            Tamo su bile 3 džamije a jedna od njih je izgrađena u 17 stoleću nalazila se u centru Vučitrna. Tamo je bio i jedan orijentalni kompleks kućajer je Vučitrn sam po sebi veoma stari grad i 28 marta su zajedno sa tim kompleksom počeli voditi i džamije.

PITANjE:

            Jeste li čuli Srbe kako kažu ili dovikuju nešto što se može smatrati provokativnim.

ODGOVOR:

            Kuća u kojoj sam se ja nalazio ja sam naime, već napustio moj raniji smeštaj kod ujaka zato, jer su tu kuću opkolile policijske snage. Mogu vam reći da je tog poslepodneva blizu mesta gde smo mi boravili spaljena kuća u kojoj je ranije stanovao jedan pripadnik osoblja OEBS-a. Mi smo otišli i zajedno sa nama u brda otišli su mnogi drugi građani. Ostali smo sa još jednim našim rođakom kod jednog našeg rođaka a 28 počelo je veliko spaljivanje i pljačka.

PITANjE:

Vi niste odgovorili na moje pitanje. Morate imati na umu vreme. Znam da nije lako ali molim vas da mi pomognete da iskoristim vreme na najbolji mogući način. Odgovorite sa da ili ne jeste li čuli da Srbi nešto viču tokom tih operacija i ako jeste što.

ODGOVOR:

            Da, budući da nismo bili daleko od centra bili smo blizu oni su celo vreme vikali alah, celo vreme dok je gorela džamija. Nismo ih mogli videti ali plamen se mogao videti iz naše kuće i plašili smo se da bi nju mogli zapaliti.

PITANjE:

            29. marta jeste li saznali za leševe koji leže blizu starog mosta u centru Vučitrna.

ODGOVOR:

            Brat i tetka jednog našeg rođaka koji su došli iz drugog dela grada rekli su nam da se u blizini starog kamenog mosta nalaze dva ili tri leša pogubljenih ljudi koji tamo leže već dva dana, iako se policija nalazila u blizini i kontrolira cestu koja ide prema drugim selima.

OPTUŽBA:

            Idemo hronološkim redom zamoliću sada svedoka da pogleda sledeći dokazni predmet koji nosi broj SK 4 to je jedna beleška pisana rukom i nemamo prevod. Međutim, jedina stvar koju bi želeo da nam se ovde sada prevede mislim da svedok to može pročitati su zaglavlja nad popisom imena.

Molim da se to da svedoku i kako bi smo uštedeli vreme ovo može ići odma na grafoskop. A ovo ćemo podeliti ostalima. Hvala.

            Ukoliko se ovaj dokument uvrsti u dokazni materijal ja ću naravno pribaviti naslovne strane. Dakle, vidimo sada naslov možete li pročitati što stoji pri vrhu ove strane. Samo naslov.

ODGOVOR:

            Da. Prvi red spisak.

OPTUŽBA:

            Pročitajte to molim vas.

ODGOVOR:

            Spisak kako bi se osigurala opšta zaštita stanovništva u Vučitrnu. Ne govorim srpski baš najbolje.

SUDAC:

            ... nisam uspeo svatiti što piše pri vrhu.

ODGOVOR:

            Pa to smo želeli da se pročita.

SUDIJA:

            Mislim da nešto piše u prvom redu a on je čitao čini mi se drugi red možda grešim.

OPTUŽBA:

            Pročitajte molim vas prvi red.

ODGOVOR:

            U prvom redu stoji spisak.

OPTUŽBA:

            I tu onda vidimo popis imena datum počinje 25. marta i ... do aprila 99. dakle, vidimo ta imena otkuda dolazi taj dokumenat .

ODGOVOR:

            Taj dokument pronašli smo nakon rata u jednom uredu u opštini gde se nalazio Štab za narodnu odbranu tokom rata u sobi broj 8 opštinske zgrade.

PITANjE:

            Ova imena koja vidimo na spisku jesu to srpska imena ili tu ima imena kosovskih albanaca.

ODGOVOR:

            To su Srbi a međutim, ja poznajem nekoga iz sela Nevoljane to je selo blizu moga, i znam imena jednog ili dvojice Srba koje poznajem koji su zaista postojali.

OPTUŽBA:

            Molim da se dokumentu da broj.

Sekretar:

            Dokazni predmet optužbe 34

OPTUŽBA:

            Idemo sada na dokazni predmet K 5 za koji imamo radnu verziju prevoda u stvari imamo i konačnu verziju prevoda.

OPTUŽBA:

            Ovaj dokument kao i mnogi drugi dokumenti imaju i izjave autentičnosti o tome gde su ti dokumenti pronađeni. Te izjave napravio je jedan od naših istražitelja, u stvari šef istrage za Kosovo. Ja ne bih želeo Sekretarijat opterećivati sa papirima koji možda ne trebaju ukoliko se autentičnost ovih dokumenata bude osporavala, onda ja mogu dati i ove deklaracije. Ali dakle, sada ću ih zadržati osim ukoliko te ne postane sporno pitanje.

            Da li je ovaj dokument koji sada gledate molim da se original stavi na grafoskop. Molim da se original da svedoku, a prevod na engleskom da se stavi na grafoskop. Da li je to dokument.

ODGOVOR:

            Da, to je dokument.

PITANjE:

            Da li u naslovu stoji Republika Srbija Ministarstvo unutrašnjih poslova Sekretarijat unutrašnjih poslova Kosovska Mitrovica i zatim negde niže stoji policijska stanica Vučitrn 11. januar 1999.g. i tu je spisak pripadnika RPO OUP koji su zadužili automatske i polu automatske puške, i zatim vidimo niz imena sa brojevima pušaka i brojem metaka koje je svako dobio uz pušku. Molim da se tome da dokazni broj.

Sekretar:

            Dokazni predmet optužbe 35.

OPTUŽBA

            I zatim sledeći dokument. Molim da se svedoku da dokument koji u ... nosi broj K6 to je izveštaj od 29. marta original molim da se stavi na grafoskop. Tu imamo i prevod. Imaću još jedno pitanje o poslednjem dokaznom predmetu no, to ću se vratiti za trenutak. Dakle, molim da se sada na grafoskop stavi engleski prevod a da se svedoku da original.

            Da li je ovaj dokument potpisao onaj isti Slobodan Doknić.

ODGOVOR:

            Da ja njegov potpis dobro poznajem.

PITANjE:

            Ovo je izgleda odluka kriznog štaba opštine Vučitrn donešena na sastanku 29. marta na osnovu člana 2 odluke i tu se dakle, naređuje opštinsko veće opštine Vučitrn određuje se naredbodavac za izvršenje kriznog štaba o ratnim uslovima kriznog štaba o ratnim uslovima žiro račun broj i tu stoji Slobodan Doknić predsednik kriznog štaba u ratnim uslovima.

ODGOVOR:

            Da to je taj dokument.

PITANjE:

            Da li se to poklapa sa onim što ste vi rekli sa vašim svatanjem da je on tada bio predsednik kriznog štaba.

ODGOVOR:

            Hteo bi nešto objasniti od 1998 prema ranijim dokumentima od 16. juna sva regularna tela kao što je opštinska Skupština Vučitrna nakon uspostave kriznog štaba opštinsku Skupštinu je ovo telo na neki način prevazišlo. Krizni štab je preuzeo sve funkcije tog tela. Ponekad se to zvalo vojni policijski i civilni štab, ponekad se zvao Štab za vojna pitanja tako da ćete u raznim dokumentima videti različita imena za ta tela. Međutim, činjenica je da nakon formiranja tog tela više nije funkcionisala opštinska Skupština.

PITANjE:

            1 ili 2 aprila šta se dogodilo stanovnicima Vučitrna.

ODGOVOR:

            1. aprila stanovništvo je počelo napuštati grad uglavnom se krećući istočno od Vučitrna; 2. aprila, je u centru grada policija počela ići od kuće do kuće i govoriti ljudima da moraju ići i zato smo i mi kao i svi drugi stanovnici odlučili otići. Otišli smo na cestu gde su nam rekli da idemo svi smo znali da smo se trebali okupiti kod groblja. Nismo znali šta će se nakon toga dogoditi kad smo došli do groblja tamo smo zatekli veliku grupu ljudi. Činilo nam se da se celi grad tamo okupio. Došla su tri autobusa firme ... turs i vozači autobusa rekli su da moramo ići u Makedoniju.

OPTUŽBA:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 18 dakle, onaj dokazni predmet na kome se vide uniforme. Molim da mi se saopšti broj za dokazni predmet K 6

            To će biti K36

 Sudija MEJ:

            Gospodine Naj u jednom trenutku moraćemo da znamo o čemu se radi.

Tužilaštvo:

            Pa kolko ja znam to stoji u rezimeu ovog svedoka ti dokumenti se spominju tu, no, mi ćemo izvesti i druge dokaze vezano za to šta je radio krizni štab.

Sudija MEJ:

            Pa engleski prevod nema baš puno smisla.

Tužilaštvo:

            Pa radi se o nacrtu prevoda a sam svedok naravno to mu nije maternji jezik, tako ne može on da nam pomogne ali slažem se s vama trebaće nam dodatna pomoć. Dakle, molim sad svedoka da pogleda dokazni predmet broj 18.

            Dok su se ljudi kretali prema groblju recite nam da li ste videli neke ljude u uniformama ako jeste opišite nam.

ODGOVOR:

            Oni su na sebi imali uniforme koje se vide ovde na fotografiji broj 6 ali nisu imali šlemove. Ja sam video Dragana Petrovića on je bio u prtnji dvojice ja sam ga prepoznao on je bio zamenik komandira šefa policije u Vučitrnu. Dragan Petrović je predvodio tu grupu i ja sam ga video vlastitim očima. Nisam obrtio detaljnu pažnju na ljude koji su bili s njim u pratnji jer sam se plašio da će oni mene primetiti tako da sam se izgubio sa ljudima koji su odlazili.

PITANjE:

            Dragan Petrović recite nam kako je on bio obučen, da li je on imao na sebi uniformu koja se vidi na fotografiji broj 6.

ODGOVOR:

            On je na sebi imao maskirnu uniformu ali nije imao ... ispod.

PITANjE:

            Da li ste videli još neke uniforme koje se vide ovde na dokaznom predmetu a koje ste prepoznali.

ODGOVOR:

            Nisam mogao da vidim da dobro vidim uniforme jer sam zbog straha morao da napustim to mesto budući da je on znao za moje veze sa savetom za ljudska prava. Tako da ja nisam sačekao da mi se on približi već sam otišao, jer sam strahovao da bi mogao da me uhapsi ili da mi učini nešto drugo.

PITANjE:

            Kakava stav ste vi zauzeli vezano za ovo nasilno proterivanje ljudi s tog područja. Da li ste pokušali da ubedite ljude u nešto.

ODGOVOR:

            Ljudi su stvarno bili uplašeni kretali su se bilo .. vozilima neki su išli peške, i svi su išli u pravcu groblja kao što sam rekao a tamo su pristigli autobusi. Ja sam osećao duboku bol jer sam mislio da je to posledlji put da vidimo Kosovo i da se više nikada nećemo tamo vratiti, i onda sam razgovarao sa nekim ljudima pitao sam ih pa zašto da odemo s Kosova zašto da ne odemo na neko drugo mesto a ako će nas pobiti nek nas pobiju sve. Neki su pokušali da odgovore, razmišljali su o tome šta sam rekao no kasnije ja sam shvatio da u stvari ja nisam bio u pravu već da su oni bili u pravu. Jer, da smo otišli na groblje mnogi bi bili pobijeni dakle, mi smo otišli do autobusa neki su vozilima išli, neki peške i svi smo krenuli ka Makedoniji.

PITANjE:

            A do kog sela ste stigli, gde ste na kraju završili.

ODGOVOR:

            Konvoj je nastavio da se kreće glavnim putem a ja sam se sklonio u jednoj kući na periferiji grada i onda sam peške otišao na drugu grada tog područja ... ja nisam hteo da odem u Makedoniju i da napustim Kosovo osećao sam bol zbog toga, a moja porodica se vratila u Vučitrn i tamo je ostala.

PITANjE:

            U sam Vučitrn ili u selu u blizini Vučitrna.

ODGOVOR:

            Ja sam se smestio u jedno selo izvan Vučitrna prvo sam bio otišao u Donje Sudinje a onda sam drugu noć proveo u selu Slavkovce u kući mog prijatelja koji je predsednik Saveta za zaštitu ljudskih prava i slobode i tamo sam ostao nekih mesec dana.

PITANjE:

            Dakle ako pogledamo kartu 10/4 dakle, to cesta se kretala od Vučitrna i to ka severu i istoku. Recite nam koliko je izbeglica otprilike bilo na tom području dakle, duž tog puta koji je vodio ka Ce...

ODGOVOR:

            Pa treba naglasiti da ovaj konvoj koji se kretao ka Makedoniji oni su uspeli da napuste taj konvoj i da se smeste duž puta između Prištine i Mitrovice odnosno smestili su se u planinskom području i tu su bila dve tri lokacije gde su se ljudi skupili, u stvri ljudi iz Podujeva, Mitrovice i Vučitrna su se smestili na tom planinskom području budući da je tu bilo bezbednije jer je to područje bilo pod kontrolom UČK i mi smo mislili da ćemo tamo biti bezbedniji. Međutim, tamo nije bilo hrane, nije bilo dovoljno hrane.

PITANjE:

            A koliko ljudi je bilo na tom području gde ste se vi nalazili. Koliko je izbeglica tamo bilo.

ODGOVOR:

            Pa tamo su bili stanovnici i 3 opštine bilo ih je preko 30.000 i to je bio deo koji se protezao od periferije Prištine i sve kuće su bile krcate ljudima dakle tu su ljudi spavali, a takođe su spavali po prikolicama bila je vrlo teška situacija jer nije bilo hrane ni vode i ja sam o tome razmišljao i mislio sam da imam mobilni telefon onda bi pozvao organizacije koje se bave ljudskim pravima i rekao kakav je pakao na tom području. Da je tu samo postojao minimum uslova za život.

PITANjE:

            Molim da se svedoku sada pokaže karta 4/10

            Gospodine, krajem aprila da li ste saznali za granatiranje na području Popova?

 

SVEDOK:

            Da sećam se toga. Ja sam se šetao sa svojim prijateljem.

 

TUŽILAC:

            Oprostite, znam da je ovo sve veoma važno za vas, ali gospodine Kadriu mi smo evo za sat i petnaest minuta prešli samo četiri sata, a imamo na raspolaganju samo do kraja današnjeg prepodnevnog rada. Dakle moraćemo da izbacimo neke detalje.

            Molim vas da sada pogledate kartu koju će vam dati, dakle 10/4. Molim vas da se usredsredite na područje severnoistočno od Vučitrna. Molim vas da pokažete područje Sudimlja, tamo gde ste se vi nalazili i onih 30.000 ljudi. Dakle pokažite i put, postoji jedna okuka na tom putu, dakle to je put između Vučitrna koji ide prema Sudimlju. Da li su se ljudi smestili tamo na tom području.

 

SVEDOK:

            U selu Donje Sudimlje nije bilo područja. Oni su evakuisali to mesto, desili su se gore na planini. To mesto je blizu tu, ali oni su napustili to područje, u Gornjem Sudimlju je bilo ljudi.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Ako i dalje gledamo kartu, vi ste govorili o granatiranju Popova, na to ćemo se vratiti. No to je malo ka severu i ka istoku, dakle prema samoj ivici karte. Molim da se to sad prikaže. Hvala vam. Da li se radilo o bombardovanju, granatiranju, recite nam šta ste vi čuli i ko je vršio ta dejstva, čije snage?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Čuli smo bombardovanje. Nismo znali šta se dešava. Te noći smo bili obavešteni da su neki ljudi ubijeni i mi smo otišli u Popovo. Tamo sam otišao zajedno sa prijateljem i tamo smo videli dva Mig aviona koji su preletali preko doline i bacali bombe budući da su mislili da se tamo nalazi štab UČK-a i nekoliko ljudi je tom prilikom bilo ubijeno, a među tim ubijenima bilo je i devojaka i muškaraca i mi smo prisustvovali sahrani.

 

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Kako bi sledili hronološki red, hteo bih sada da pogledamo dokument SK-7. Molim da se original odmah stavi na grafoskop, a da se kopije podele.

            Pitanje: Na ovom dokumentu ponovo vidimo potpis gospodina Doknića. Dokument je od 17. aprila, radi se o odluci Kriznog štaba. Tu se usvaja odluka da Milisav Kostić, vlasnik određenog preduzeća, se mobiliše i da se njegov kamion stavi na raspolaganje kriznog štaba. Kostić, da li je to srpsko prezime?

 

SVEDOK:

            Da.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li se sećate da smo kada smo gledali onaj prethodni dokument, da li se sećate da su imena na tom spisku bila srpska imena ili su bila albanska imena ili je bilo i jednih i drugih, ako se sećate?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Radilo se o srpskim imenima, a Kostić je iz Prilužja, to je opština Vučitrn.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Sada bih zamolio da pogledamo dokument SK-8.

 

SEKRETARIJAT:

            Ovo će biti dokaz tužilaštva 37. Gospodin Najs hvala vam.

 

TUŽILAC:

            Sledeći dokument, molim da se original odmah stavi na grafoskop.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Najs, kako bismo nešto pojasnili u vezi sa ovim dokumentom koji je upravo predočen. Da se ovaj kamion koji se treba staviti na raspolaganje kriznog štaba, to je kamion koji pripada preduzeću "Čobanka", da li sam dobro shvatio?

 

GOSPODIN NAJS:

            Da. Ovaj dokument koji sada gledamo je dokument od 21. aprila 1991. godine, ovo nije dokument koji je potpisao Doknić, već neko drugi. No tu stoji: usred ratnih dejstava na području vaše opštine ima stoke koja je napuštena i koju niko nema da pazi i da takva stoka ne bi lutala i pošto ima zainteresovanih građana za čuvanje i držanje krava na području opštine Leposavić, molimo da odobrite da se obezbedi 200 grla krava sa vašeg područja. Te krave bi se podelile građanima na čuvanje i držanje, a to je potpisao Dragan Jablanović, predsednik i to za opštinski krizni štab iz Leposavića, a upućen je kriznom štabu u Vučitrnu. Da li je to nešto što je jedan krizni štab poslao drugom kriznom štabu?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Ovo je izdao isti krizni štab ... Leposavić je selo koje je severno od Kosova i u kome pretežno žive Srbi. Albanska imovina i vlasništvo koje je pokradeno od Albanaca, to je sve bilo prosleđeno u Leposaviće za građane Leposavića i za vojsku u Leposaviću. To je bio zločin velikih razmera. Ovo je jednostavno jedan dokument, no u to vreme je bilo mnogo slučajeva kada je imovina Albanaca korišćena, kada je srpska vojska i policija koristila imovinu Albanaca i njihovo vlasništvo.

 

SEKRETARIJAT:

            Ovo će biti dokaz tužilaštva 38. Gospodina Najs hvala vam.

 

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Krajem maja 99-te godine, da li se situacija promenila u smislu da je UČK-a davala drugu vrstu saveta u vezi sa tim šta treba uraditi?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Prvog  maja te noći bili smo obavešteni da srpske snage napreduju i to na svim frontovima, a neki pripadnici vojske UČK-a su rekli da zbog nedostatka oružja i municije da oni više nisu u stanju da se bore sa tom ofanzivom i apelovali su da se ode na bezbednije mesto. Rekli su ako ostanemo na tom području da će to biti opasno. Mnogi ljudi su s toga odlučili da krenu prema Vučitrnu, a zatim za Makedoniju. Kako je ofanziva napredovala i kako je došla do sela Slakovce jedva se kretala, 2. maja je počeo da se formira veliki konvoj ljudi koji se kretao u pravcu Vučitrna. Čak i pre toga ljudi su pokušavali da dođu do Vučitrna i neki su čak i stizali jer su davali novac, plaćali bi da izađu sa tog opasnog područja, a to je put koji prolazi kroz Sudimlje. Jedna žena iz sela Kol je otišla u Vučitrn da nabavi hranu i kada se vraćala, na onom mestu gde prolazi reka, snage koje su bile razmeštene u okolnim brdima, oni su pucali i ubili su je. Tri druge osobe su takođe ubijene u sličnim okolnostima. U svakom slučaju situacija je bila veoma teška budući da nije bilo vode, nije bilo hrane, a zbog srpske vojske i policije situacija je bila još gora. Kolona se inače kretala prema Vučitrnu.

 

SUDIJA MEJ:

            Pitanje: Ovaj konvoj je snimljen amaterskom video kamerom zar ne? Nije jasno da li je svedok bio u tom konvoju, molim vas pojasnite to pitanje. Da li ste i vi bili u tom konvoju? Molim vas pojasnite to pitanje, da li ste i vi bili u tom konvoju?

 

SVEDOK:

            Odgovor:  Kao i ostalo stanovništvo, ja i moj prijatelj smo se zadnji pridružili ustvari ovom konvoju. Radilo se o velikom konvoju bez presedana i oni su išli duž puta, bila je velika gužva.

 

SUDIJA MEJ:

            Nas je samo interesovalo da li ste i vi bili u tom konvoju?

 

SVEDOK:

            Da bio sam.

 

SUDIJA MEJ:

            Pitanje: Taj konvoj je snimljen i video kamerom, odgovorite samo sa da ili sa ne.

 

SVEDOK:

            Odgovor: Da mi imamo video snimak o masakru koji se desio u noći 2-og maja. Dakle to je počelo u devet sati naveče, tada se krenulo sa masakrom.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li je takođe načinjen i jedan izveštaj sa fotografijama i sa kartom u vezi ovog konvoja, o tome govorim.

 

SVEDOK:

            Odgovor: Mi smo bili pripremili jedan tehnički izveštaj u kome se opisuje putanja kretanja tog konvoja pre nego što je počelo granatiranje.

 

TUŽILAC:

            Mi smo uspeli da kopiramo ovaj dokument, tek smo ga nedavno dobili i takođe da ga povežemo sa legendama, odnosno uspeli smo da obezbedimo prevod legendi. Možda bismo to kasnije mogli da predočimo. Gospodine ako bismo mogli da saznamo šta svedok misli kad kaže "mi"?

 

 

TUŽILAC:

            Da naravno.

 

SVEDOK:

            Izveštaj je načinila grupa stručnjaka pravnika, a što se tiče tehničkog aspekta bila je uključena još jedna osoba koja pre nego što je bila otpuštena sa posla je radila za kosovsku policiju. On nije imao dobru opremu, no uspeo je da uradi tehničku obradu ovog dokumenta.

 

TUŽILAC:

            Molim vas pogledajte ovaj dokument i na početku imam žuti papir, tu imamo jednu drugu kartu i tu se vidi maršruta tog konvoja, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Tu imamo jedan mali deo na gore, dakle to pokazuje mesto gde su tela bila sahranjena a kasnije ekshumirana, to je učinio Međunarodni krivični sud.

 

SVEDOK:

            Da. Do dana današnjeg, u stvari i dan danas na tom mestu se nalazi groblje, odnosno to je mesto gde su istražitelji Međunarodnog krivičnog suda izvršili eshumacije.

 

TUŽILAC:

            Gospodine Kej trebalo bi znati da li je ovo uradio ovaj svedok ili pak neko drugi. Mislim da bi veće trebalo da zna o kojoj vrsti dokumenta se radi i da bi trebalo da zna da li ovaj svedok može da govori o ovom dokumentu budući da se ne radi o svedoku veštaku.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, dokument nije preveden.

 

GOSPODIN NAJS:

            Dokument nije preveden ali su prevedene legende, a ja ću zatražiti od svedoka da nam kaže koji je bio njegov doprinos vezano za ovaj dokument.  Ono što stoji u ovom izveštaju da li ste većinu tih stvari i događaja vi lično videli.

 

SVEDOK:

            Odgovor: Časni sude da li mogu nešto da kažem?

 

SUDIJA MEJ:

            Molim vas odgovorite samo na pitanje. Dakle ovo što se nalazi u ovom izveštaju, da li ste vi videli većinu tih stvari.

 

SVEDOK:

            Da.

TUŽILAC:

            Pitanje: Kada je načinjen ovaj izveštaj da li ste vi učestvovali u tom radu? Da ili ne.

 

SVEDOK:

            Ja sam bio jedan od ljudi koji su nadgledali ovaj projekat, a stručni ljudi su bili ti koji su sačinjavali ovaj izveštaj, koji su radili na tome i takođe ljudi koji su radili za policiju na Kosovu pre devedesetih, 1990. godine.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li ste vi to organizovali?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Pa mi nismo znali da će to biti za ovaj sud. Mi smo mislili da bi se to moglo koristiti na sudovima na Kosovu.

 

TUŽILAC:

            Mi smo ovim hteli samo da predočimo sudu koja je bila putanja kretanja konvoja. To se vidi na onoj karti, a sad molim da se ponovo svedoku da karta 10/4. Gospodine Kadriu molim vas da pogledate na kartu koja se nalazi na grafoskopu i da nam kažete gde se nalazi put koji se nalazi na ovoj velikoj karti, koja se slaže kao harmonika, na karti koja se nalazi na grafoskopu.

 

SVEDOK:

            Odgovor: Ovo je selo Donje Sudimlje, mi smo prošli pored Sudimlja i nastavili putem ka Vučitrnu. To je ovaj put sa okukom, to sam vam ranije napomenuo. Na karti se vidi put od Gornjeg Sudimlja, ne vide se druga sela, a stanovništvo je dolazilo iz svih okolnih sela. Međutim ovde na karti se samo vidi put od Sudimlja do Vučitrna.

SUDIJA MEJ:

            Da li imamo prevod naslovne strane ovog izveštaja.

 

TUŽILAC:

            Ako bi ovo moglo da se stavi na grafoskop, pa svedok da pročita šta piše na naslovnoj strani ovog izveštaja. Dakle prva strana, naslovna strana izveštaja. Gospodine Kadriu ova strana, molim vas da pročitate to na vlastitom jeziku, pa će se prevesti.

 

SVEDOK:

            Nacrt sa slikama vezano za slučaj Donje i Gornje Sudimlje, datum je maj 99-te godine, druga polovina maja, gde su pogubljeni Albanci koji su napuštali to područje.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: A ovaj naslov masnim slovima napisan, molim vas pročitajte šta tu piše, molim vas da samo to pročitate.

 

SVEDOK:

            Odgovor: Da, tu imamo naslov na oba jezika jer u to vreme nismo imali relevantnu dokumentaciju. Dakle tu imamo naslov na albanskom u kom ima dokumentacije, a onda imamo tu i naslov na srpskohrvatskom, dakle isti naslov, radi se o istoj dokumentaciji, a tu dokumentaciju je koristila komisija.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Mej ova karta je grafička ilustracija dužine konvoja, budući da ja čak evo ne mogu da razvučem u potpunosti kartu.

 

TUŽILAC:

            Da, ja sam zahvalan onima koji su načinili ovo, odnosno stavili nam na raspolaganje u tako kratkom vremenu, ja mislim da će to biti od koristi za veće. Ne znam da li se može obeležiti kao dokazni predmet, no nakon pauze ja ću skratiti ispitivanje u vezi s konvojem.

 

SEKRETARIJAT:

            Dokaz tužilaštva 39.

 

SUDIJA MEJ:

            Sada ćemo napraviti pauzu od 20 minuta. Molim ustanite.

 

POSLE PAUZE

 

 

TUŽILAC:

            Pre nego što idemo dalje, dokazni predmet 36, dokument koji veće nije razumelo. Ja sam rekao da je to bio konačni prevod, ali pogrešio sam, radi se o radnoj verziji. Zahvaljujem se prevodiocima iz kabine koji su malo razjasnili stvari. Reč obrazovanje ovde ne znači "edjukejšn" nego znači "esteblišment". Znači u prvom retku gde piše da je na sastanku 29. maja 1999. na osnovu člana 2 Odluke o obrazovanju, to obrazovanje znači formiranje.

            A sada vratimo se svedočenju ovoga svedoka. Video traka o kojoj je on govorio je traka koju je ja mislim veće već videlo. Šestominutni insert koji smo mi sastavili, mi ovde nećemo sada gledati osim ako ne ustanovim da imamo dovoljno vremena. Veće je sada videlo na koji način smo pripremili dokazni predmet koji smo uvrstili pre pauze i ja sada predlažem da vrlo kratko prođemo kroz iskustvo ovoga svedoka u konvoju i želeo bih da on govori o konkretnim događajima.

            Gospodine Kadriu oprostite mi što vas primoravam da budete kratki, međutim veoma je važno da radimo na takav način. Već ste objasnili sucima da ste i na početku bili na kraju konvoja i rekli ste nam da je u konvoju bilo negde do 30.000 ljudi. Molim vas da odgovarate kad god možete sa da ili ne.

            Pitanje: Da li je u jednom trenutku se taj konvoj zaustavio?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Konvoj se zaustavio negde oko pet sati poslepodne.

 

TUŽILAC:

            Da li je ustanovljeno da je jedna sedamnaestogodišnja devojka izgubila život kao rezultat nečega?

 

SVEDOK:

            Odgovor: U Gornjem Studimlju smo čuli pucnjavu sa svih strana, ta je devojka ozleđena i kasnije je umrla. Ona je ranjena u Gornjem Studimlju.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Jeste li saznali ko je bio na čelu konvoja i šta je radio?

 

SVEDOK:

            Videli smo da se konvoj veoma sporo kreće zbog velikog broja ljudi. Onda smo ustanovili da su na čelu konvoja tri predstavnika sa belom zastavom. Kretali smo se u pravcu Vučitrna, a srpske strane bile su stacionirane uzduž ceste i na brdima i te snage nisu na nas pucale. Međutim, s vremena na vreme bi ipak pucale.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Jeste li otišli na čelo konvoja i ako jeste koga ste zatekli na čelu konvoja?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Na čelu konvoja nalazio se jedan 65-godišnji čovek po imenu Ibrahim Olihi, zatim Bajram Muharem Šabani, bivši zastupnik u Skupštini Kosova i profesor Bajram Maljaku. Mi smo se sa njima posavetovali i zapitali zašto je konvoj zaustavljen. Oni su rekli da je kasno.

 

TUŽILAC:

            Jesu li oni imali belu zastavu?

 

SVEDOK:

            Da imali su belu zastavu koju su stavili na jedan stub kako bi je srpske snage mogle videti.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Jeste li u devet naveče čuli zvukove srpskih snaga?

 

SVEDOK:

            Da, kad smo se stacionirali na polju, na traktorima, na kraju konvoja začuli smo neke povike. Mislili smo da to viču vojska i policija, zatim smo čuli zvuk motora, zatim smo čuli pucnjeve i ljudi su tamo izgubili život.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li su srpske snage konvoju dale neka uputstva koja ste vi čuli?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Kad smo čuli da su ljudi ubijeni na kraju konvoja nismo znali zašto, kasnije smo saznali. Videli smo da su neke srpske snage ušle u konvoj. Bila je noć i nismo mogli biti sigurni tko je tamo bio policajac, ko vojnik. Čuo sam i video trojicu ljudi. Jednog od njih sam video kao siluetu. Pratila su ga dvojica drugih i oni su rekli da konvoj treba poći za njima. Vređali su nas. To smo onda i učinili. Ja nisam odmah krenuo, međutim onda smo krenuli i sledili smo ih.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Tokom tog vremena jeste li čuli nešto na srpskom radiju?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Nismo daleko odmakli pre nego što sam čuo jednog policajca ili vojnika, nisam siguran tačno jer je bila noć, bazdio je po alkoholu i čuo sam kako govori na radiju. Pre toga je on ubio nekoga ispred nas, nekoga 20 metara ispred nas. On je baterijskom setiljkom osvetljavao lica ljudi u konvoju i zatim smo ga videli kako je ubio jednog čoveka u konvoju. Bacio je njegovo telo na obalu reke. Bili smo veoma uplašeni i bojali smo se da će i nas prepoznati i ubiti. Nakon otprilike 50 metara, dobro smo čuli zvuk radija. On je nekoga pitao: "Koliko do sada"? To je bilo ono što je on rekao. To nisam čuo samo ja nego i drugi i čuli smo kako kaže: "60". Ja sam mislio da govori o ljudima koji su ubijeni.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li se konvoj u jednom času razdvojio na dva dela u vreme kada ste znali da u blizini nema srpske pratnje?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Oni su nas neko vreme pratili i zatim je on zastao. Drugi su bili na početku konvoja. Čuli smo neke pucnjeve, mislim da je taj zvuk došao od nekih minobacača. Ja sam služio vojni rok i mislim da se radilo o bombama. Prva granata, prva bomba pala je u reku. Zatim sam čuo decu kako plaču, plakali su tako strašno da ih nikad nisam mogao zaboraviti, čak i kad sam bio u zatvoru. Zatim smo čuli još dve granate, ali nisam bio siguran gde su one pale i odakle su došle. Zatim se konvoj zaustavio.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li je konvoj zatim započeo kretanje i da li ste vi zatim odvedeni u poljoprivrednu zadrugu u samom Vučitrnu?

 

SVEDOK:

            Dok smo hodali pucali su na neke ljude, čuli smo pucnjeve. Nastavili smo, pomogli smo jednoj majci koja je na leđima nosila svoje dete. Ona nije znala za subinu svoje obitelji, pomogli smo joj i pomagali smo joj sve dok nismo došli do grada. Tamo smo videli druge snage kako dolaze automobilima prema nama. Bojali smo se da će nas prepoznati, pa smo tu gospođu ostavili samu. Fadilj, ja i drugi išli smo sa konvojem. Kad smo došli do ulaza u grad videli smo da su sva vrata kuća koje su sad bile prazne bila poluotvorena. Neki su se jako bojali, nisu znali kuda idemo i mi smo želeli napustiti konvoj. Međutim činjenica je bila da su u tim kućama, za koje smo mislili da su bile prazne, bili srpski vojnici i oni su bili spremni pucati na svakoga ko bi pokušao napustiti konvoj. To se dogodilo sa dvoje starijih ljudi, oni su pokušali napustiti konvoj pre Vučitrna, pre glavne ceste.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Sada dakle dolazimo do kraja konvoja. Vi ste znači u Vučitrnu u poljoprivrednoj zadruzi. Sudije imaju izveštaj koji je o tome pripremljen. Možete li mi samo razjasniti nešto o jednom detalju kako bi to bolje razumeli? U karti koja je deo ovog izveštaja nalazi se jedan deo koji se može otvoriti prema gore, na kojoj se spominje groblje. Tu je i legenda koja počinje čini mi se sa brojem 9. Molim vas da budete što je moguće kraći, tek nekoliko rečenica. Možete li nam objasniti kako je došlo do formiranja tog groblja? Gde su ubijeni ljudi koji su tamo pokopani i kad su tamo pokopani?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Ubistva su započela negde u devet sati naveče i nastavila se i nakon ponoći dok se konvoj kretao. Na ljude su pucali uglavnom na cesti između Študime i Pošme, odlučili smo tamo provesti noć kako bismo saznali sledećeg jutra šta se dogodilo. Dok su trajale egzekucije Študime, Eperme i druga sela su spaljivana. To smo mogli jako dobro videti jer smo u noći videli vatru.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Kako je došlo do toga da su ljudi koji su ubijeni pokopani na tom konkretnom lokalitetu, a kasnije su ekshumirani?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Te noći ubijeno je otprilike sto ljudi u kratkom vremenskom periodu. 103 ili 104 pokopano je sledećeg dana u Študime Eperme nakon što su neki ljudi sakupili njihova tela. To su bili neki obični ljudi koji su se krili u šumama, ali i OVK-a. Oni su se vratili dan kasnije, neki vojnici OVK-a vratili su se sledećeg dana i pomogli seljanima da pokopaju leševe onih koji su pogubljeni u noću 2-og maja.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Nastavimo sada sa poljoprivrednom zadrugom. Da li vam je nešto rečeno o tome šta će vam se dogoditi kada su vas tamo odveli? Odgovorite samo sa da ili ne.

 

SVEDOK:

            Da.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Šta vam je rečeno, šta će vam se dogoditi?

SVEDOK:

            Kad smo ulazili u poljoprivrednu zadrugu, jer zadruga i fabrika se tamo nalaze jedno pored drugog i deli ih jedna cesta. Dok smo ulazili videli smo motorizovani konvoj Srba. Mislim da su tamo bila dva tenka, oklopna vozila, transporteri, bilo ih je otprilike 17. Kad su prolazili pokraj nas rekli su nam: "Imamo naređenje da ubijemo sve vas. Gde su vam žene i sestre, sve smo ih silovali tamo gore". Tamo gore znači mesto zločina.

 

TUŽILAC:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 17. Prema vašem shvatanju, ko je bio jedan od oficira odgovornih za tu grupu?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Svi koji su bili tamo, ne samo ja, svi očevici koji su videli kako im se ubijaju rođaci rekli su da je prvo prošla vojska, a vojsku su pratile druge grupe. Grupe policajaca koje su poznavali. Poznavali su i šefa policije Vučinu Janićevića i Ljubišu Simića, zatim Petrovića. Kad smo došli u dvorište ja sam lično čuo jednog policajca kako na srpskom viče: "Gde je Petrović"? Drugi je odogorio: "Dolazi". Zatim su nas saterali u skladište zadruge, dužina je negde 30 do 50 metara, nisam tačno siguran kolika je veličina.

 

 

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Pre nego što pređemo na ono što se dogodilo unutra, pogledajte molim vas dokazni predmet 17. Molim da se to stavi na grafoskop i recite nam da li sada možete prepoznati neko od vozila koje ste videli tom prilikom?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Broj 4. Tenk bi mogao biti poput ovoga ovde, dva tenka koja sam video. Jedan je bio na početku, a zatim još druga dva na kraju konvoja oklopnih vozila. Tu je bio i kamion poput ovog i ovog ovde broj 8. No, na obema stranama imali su gume. Zatim ovo ovde, ovaj transporter je takođe bio tamo, broj 14. Negde od kraja 1997. i 1998. viđali smo takvu vrstu vozila kako patroliraju ulicama, ali ne bele boje poput ovoga ovde. Imali su ja mislim tamnozelenu boju, odnosno SNB. Stakla su bila tamna tako da se nije moglo videti unutra.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li ste mogli prepoznati uniforme, u kakve su uniforme bili obučeni ljudi koji su kontrolisali konvoj i usmerili ga prema poljoprivrednoj zadruzi.

 

SVEDOK:

            Odgovor: Te noći bilo je mračno. Sve negde do iza deset sati bilo je jako mračno, nakon toga se pojavio mesec. Sledećeg dana sam u dvorištu zadruge video maskirne plave uniforme koje je obično nosila policija. Video sam i neke druge uniforme koje je policija ranije obično nosila. To su bile plave uniforme, na ramenima, toga se dobro sećam, imali su nekakve oznake. Mislim da su bile crvene i zelene, a možda i bele. Plave i bele mislim.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Idemo dalje, znači vas su tamo zadržali preko noći. Koliko je otprilike civila tamo stiglo sa vašom grupom?

 

SVEDOK:

            Odgovor: Rekao sam vam da se konvoj razdelio u dve grupe. U mojoj grupi nije bilo više od hiljadu ljudi. Oni su nas gurnuli da idemo prema tom skladištu. Međutim ljudi su stizali cele noći.

 

TUŽILAC:

            Šteta je što moram skratiti vašu priču, ali nažalost to moram učiniti. Da li je među onima koji su pristizali bilo ozleđenih? Da ili ne?

 

SVEDOK:

            Bilo je ozleđenih, a bilo je i poginulih. Ljudi su doneli njihove leševe na prikolicama. Ljude su ubijali u tim prikolicama i oni su ih tamo ostavili.

 

TUŽILAC:

            Pitanje: Da li je srpska policija koja vas je kontrolisala ponudila bilo kakvu pomoć ozleđenima?

 

ODGOVOR:

            Ne. Veoma dobro se sećam ovog detalja. Sledećeg jutra, negde oko devet sati jedna majka, čije je dete želelo vodu, mi smo, naime, svi bili žedni, ljudi su tamo bili prenatrpani, u dvorištu je takođe bilo puno ljudi, i seća se da je ta žena pokušala otići do česme kako bi uzela nešto vode. Srpske snage koje su bile razmeštene uz cestu i koje su nas gledale...

 

PITANjE:

            Znači, nije dobilo vode, shvatili smo to.

 

ODGOVOR:

            Dozvolite mi, molim vas da završim ovaj detalj.

 

SUDIJA:

            Dozvolite zastupniku optužbe da odluči šta je važno. On zna šta je relevantno. Gospodine Kadriju, jedini razlog zbog kojega ovo kratimo je to što imamo konačnu količinu vremena na raspolaganju. Da li su trećeg  maja muškarci razdvojeni od žena?

 

ODGOVOR:

            Da, trećeg maja, negde oko tri sata došli su i naredili nam da razdvojimo muškarce od žena.

 

PITANjE:

            Žene i deca otišli su na jedno obližnje polje. Da li se činilo da ih tamo registriraju.

 

ODGOVOR:

            Da. Naredili su nam da se muškarci u dobu od 15 ili 17 godina, u to nisam siguran, do 75 godina, izdvoje i stanu na jednu stranu dvorišta; žene i deca trebalo je da ostanu u dvorištu tamo na onom mestu gde smo ranije svi bili.

 

PITANjE:

            Ko je vodio tu operaciju?

 

ODGOVOR:

            Dragan Petrović vodio je tu operaciju, Vujanović toga dana nije bio tamo. Draganović je vodio ekspediciju a tamo je bio i Dragan Mihajlović iz sela Majđunaj. On je radio u tajnoj policiji u Vučitrnu. I on je tamo bio.

 

PITANjE:

            Da li se nešto dogodilo po imenu Ali Medica?

 

ODGOVOR:

            Dok smo čekali kamione koji će nas odvesti u zatvor u Smrekovnici videli smo jednu usku uličicu i tamo smo videli dva policajca kako razgovaraju sa pripadnicima obitelji Alija Menice. Zatim smo videli kako su ga odveli preko ceste u jedno drugo tvorničko dvorište.

 

PITANjE:

            Po čemu je Ali Menica bio poznat? Što je on učinio u sferi obrazovanja?

 

ODGOVOR:

            Sećam se da je u vreme kada smo otpušteni iz škola, godine 1991. on stavio na raspolaganje svoje tri kuće, dao je dakle, na raspolaganje albanskim učiteljima kako bi oni tamo održavali nastavu.

 

PITANjE:

            Njega je policija izdvojila, šta mu se dogodilo?

 

ODGOVOR:

            Jedan od policijaca je zastao, drugi ga je ispratio iza tvornice gde nismo mogli videti šta se događalo, ali čuli smo pucnjeve. Nakon toga smo videli tog policajca kako se sam vraća. Ostatak ljudi su registrirali sa druge strane ceste gde se nalazilo civilno stanovništvo.

 

PITANjE:         

            Da li je Ali Menica bio ubijen?

 

ODGOVOR:

            Čuli smo da je on ubijen toga dana, a njihov leš je kasnije ekshumirao međunarodni sud. Nismo tada znali gde je on pokopan.

 

PITANjE:

            Da li su proveravali osobne dokumente muškaraca?

 

ODGOVOR:

            Da. Pregledali su nam sve dokumente.

 

PITANjE:

            Da li su vam dozvolili tada da zadržite dokumente ili ne?

 

ODGOVOR:

            U tom trenutku dok smo još bili u dvorištu, oni su pregledavali naše dokumente i razdvajali nas. Neke do nas, vozače su izdvojili i rekli im da stanu na stranu, a mi koji smo trebali ići u zatvor, smo ostali čekati. Operacija je tekla simultano, svuda.

PITANjE:

Vas su pitali samo da li vam je dozvoljeno da zadržite dokumente. Gospodine Kadriju, molim vas da slušate pitanja i da odgovarate na kratak način, ukoliko ima nečeg drugog relevantnog zastupnik optužbe će to pomenuti. Da li vam je dozvoljeno da držite dokumente.

 

ODGOVOR:

            Da, na tom mestu da, vratili su nam dokumetne.

 

PITANjE:

            Da li Vam je u tom času srpska policija i rekla nešto kuda treba Vi da idete, a kuda će drugi ljudi ići?

 

ODGOVOR:

            Nisu nam ništa rekli. Mnogi ljudi odlazili su do policijaca i nudili im novac i do dve hiljade maraka, kako bi uspeli da pobegnu.

 

PITANjE:

Sjećate se da su drugi ljudi na drogoj strani ceste ustreljeni. Pitanje, zaustavimo se, da li nešto rečeno ljudima kuda treba da idu? Da li nešto rečeno o Albaniji u tom trenutku? Recite samo da ili ne.

 

ODGOVOR:

            Nismo znali kuda te ljude odvode, ali videli smo da ih prati policija i to sa obe strane. Sedeli smo tamo sa rukama svezanim iza leđa.

 

PITANjE:

            Pogledajmo sada, još jedan dokumenat da vidimo što je zabeležano u kriznom štabu u to vreme. To je SK 9. Molim da se to stavi na grafoskop.

Ovo je dokument datiran 3. maja. Odluka opštinskog kriznog štaba. Molim da se na grafoskop sada stavi engleska verzija, a original da ode svedoku. Odluku je potpisao onaj isti Slobodan Doknić i u njoj stoji da je opštinski krizni štab formirao  popisnu komisiju. Tu se nalaze zatim, članovi te komisije i njihov je zadatak da obavi popis u što kraćem roku.

 

PITANjE:

            Da li vam je bilo poznato da je krizni štab tada vršio popis stanovništva?

 

ODGOVOR:

            Mi smo videli da se obavlja popis, tj. da se civili registriraju i znali smo te ljude koji su obavljali registraciju.

 

PITANjE:

I Vi ste, zatim odvedeni, ako se ne varam u zatvor Smrekovnica?

Sudac, dokazni broj molim, sekretar dokazni predmet optužbe broj 40.

 

OPTUŽBA:

            U zatvoru Smrekovnica da li su Vam ponovo proverili dokumente i ako jesu ko je to učinio?

 

ODGOVOR:     

            Tamo su nas dovezli kamionima koje su oduzeli Albancima. Mi smo bili u poslednjem kamionu. Odvezli su nas u zatvor Smrekovnica u četiri sata tamo smo stigli i tamo smo videli ljude iz srpske bezbednosti kako sede za dugim stolovima.

 

PITANjE:         

            Jesu li vam proverili dokumente? Da ili ne?

 

ODGOVOR:

            Da, proverili su nam dokumente i svi smo registrirani i zatim su nas gurnuli prema zidu.

 

..........

 Ne to su učinili neki drugi stražari.

 

PITANjE:

            Kako je policija postupala sa vama po vašem dolasku i tada kada su vas gurnuli uza zid?

 

ODGOVOR:

            Veoma loše. Ako je neko glavom udario u zid, ako niste bili pažljivi, to je moglo dogoditi, jer su nas prisilili da se okrenemo prema zidu. To je bilo nakon što su nas registrirali.

 

PITANjE:

            Dobro znači, onda su vas registrirali. Da li je to radila redovna policija ili tajna policija?

 

ODGOVOR:

            Registraciju je obavila tajna policija.

 

PITANjE:

            Policija ili strana policija?

 

ODGOVOR:

            Registraciju je obavila tajna policija. Prepoznao sam tamo Janića, Simića iz sela Vrnita, nedaleko od nas, on je ranije radio u tajnoj policiji. A, bilo je tu i drugih ljudi koje nisam poznavao.

 

OPTUŽBA:

            Odvedeni ste u jednu ćeliju, recite, koja je bila veličine i koliko je unutra bilo ljudi. To je sve što želim čuti.

 

ODGOVOR:

            Smešteni smo u jedan hodnik, na drugom spratu i u ćeliju. Ćelija u koju sam ja odveden imala je nekih 4 sa 5 metara i tamo nas je na početku bilo najviše, 17, 18, a kasnije kad su došli još i drugi zatvorenici u toj sobi našlo se 63 ljudi. Čak su i hodnici bili puni zatvorenika. Ljudi su spavali čak i u zahodu.

 

PITANjE:

            Koliko dana je toliki broj ljudi držan u ćeliji?

 

ODGOVOR:

            Od 3. maja do 23. maja kada smo pušteni i deportirani uAlbaniju.

 

PITANjE:

            Molim da se i svedoku pokaže dokazni predmet SK 10. Uz ovaj dokument ide i izjava istražitelja, ukoliko poreklo ili tačnost ovog dokumenta bude osporavana.

 

            Englesku verziju molim na grafoskop, original svedoku.

            Da li je to dokument iz Ministarstva unutrašnjih poslova u Vučitrnu od 3. maja, a upućen je Sekretarijatu unutrašnjih poslova i načelniku odeljenja policije, načelniku OKP i šefu smene dežurne službe u Kosovskoj Mitrovici i taj dokument je kao što vidimo potpisao izvesni Ljubiša Simić. I tu piše, dana 3. maja 1999. godine, pripadnici policije su radeći na razbijanju pripadnika šiptarskih i terorističkih bandi na području reona planine Grmeč, priveli ukupno 887 lica za koja su postojali osnovi sumnje da su učestvovali u oružanim napadima na pripadnike MUP-a Republike Srbije i Vojske Jugoslavije. Sva lica su privedena u KPD u selo Smrekovnica na daljnu operativnu obradu. Zatim, ovde stoji, područje opštine Vučitrn dobrovoljno je napustilo od 17 do 19 hiljada stanovnika svojim motornim vozilima. Od strane opštinske vlasti lokalne samouprave izvršen je popis ukupno 716 porodica sa ukupno 7.969 članova i isti su svojom voljom smešteni u selo Karače, Donja Sudivlja, Smrekovnica i Kićić. Svim licima je od strane opštinske vlasti dostavljena hrana, voda i lekovi.

            Recite nam, kad je reč o Vama, da li su ljudi koji su bili zatočeni, ako se tu radi o ovim istim ljudima koji se spominju u dokumentu, ovih 887, da li su to bile terorističke bande koje su napadale MUP i Vojsku Jugoslavije?

 

ODGOVOR:

            Pa interesantno je spomenuti da smo svi mi koji smo bili odvedeni u zatvor Smrekovnica bili nenaoružani civili. Vojska je dan ranije, noć ranije napustila Studimlje kako bi se izbegli zločini. Niko od nas nije bio naoružan i mi nismo bili pripadnici OVK. Da smo mi bili pripadnici OVK ne bismo se pridružili konvoju, pobegli bismo.

 

................:

            Molim da ovo postane dokazni predmet tužilaštva 41.

 

PITANjE:

            Da li ste bili bez hrane tri dana, a onda ste nakon toga dobili malo vode  i malo hleba i recite nam da li ste nakon toga svi dobili proliv i da li su vas s vremena na vreme izvodili iz ćelija kako bi vas policija .......?

 

ODGOVOR:

            Može se reći da niko nije došao da nas vidi čitava 3 dana, a mnogi danima nisu ništa pojeli, a to je bilo zbog toga što su se kretali po planinama, mi smo mislili da će nas pustiti da umremo od gladi. Da, pre nego što su nam doneli hleb, dozvolili su da nam se da i voda, donešena je voda i svi su pojurili ka tom mestu. Međutim, kad smo popili tu vodu koju su nam doneli svi smo dobili proliv, patili od proliva. A, kasnije kad su doneli neki kanister s vodom, onda su se pojavili neki policajci pred našom prostorijom, tu su doveli neke obične zatvorenike i oni su nam takođe doneli hleb, onda su prozivali imena i bacali nam komadiće hleba, sa daljine.

 

PITANjE:

            Da li vas je policija s vremena na vreme izvodila iz prostorija, ako jeste, recite nam šta su vam radili?

 

ODGOVOR:

            S vremena na vreme, došla bi policija i na primer, pitala bi ko je iz sela Bajgora ili ko je iz tog i tog sela, a onda bi tu osobu odveli, zlostavljali bi tu osobu, naravno, niko se ne bi usudio da se ne odazove, a bilo je slučajeva kada se recimo zatvorenik ne bi identifikovao. To nisu radili samo stražari u zatvoru, već recimo tamo je postojao i Saša Milojević iz sela Duare koji je pre rata radio u opštini, a tu je bio i onaj Vukotić, onaj grozni Vukotić koji je počinio mnoga ubistva, i to u gradu, selu Mađunaj, a on je takođe radio u opštini, na opštinskom sudu.

 

PITANjE:

            Molim vas da sada pogledamo sledeći dokument SK 11.

 

            Molim da se fotokopija srpsko-hrvatske verzije stavi na grafoskop, nakon toga molim da taj dokument date svedoku, a da se izvesna verzija stavi na grafoskop.

            Časni sude, ja mislim da original prethodnog dokaznog predmeta, evo ja ovde imam u ruci original prethodnog dokumenta koji nisam bio predao, a onaj prethodni dokument je verovatno original ovog dokumenta.

            Gospodine Kadriju, ovaj dokument na kome stoji Republika Srbija datum 11. maj, da li je to zahtev Kazneno-popravnog zavoda Kosovska Mitrovica? Da li tu stoji, pošto se suočavamo sa velikim brojem osoba lišenih slobode kojima treba obezbediti potrebne namirnice u KPZ u Smrekovnici, pa onda dalje tu traže im se dostavi krompir, brašno, ulje itd, te zbog potreba prevoza u ratnim uslovima traže putničko vozilo, kombi itd, a onda takođe, za potrebe ishrane 15 do 20 grla stoke za klanje, tri krave muzare itd. Tokom vašeg boravka u zatvoru da li ste vi ikada videli meso, da li su vam ikada dali meso kao obrok?

 

ODGOVOR:

            Nikada nismo dobili meso, davali su nam supu, a nisu nam čak ni dozvoljavali da dovršimo supu koju bi nam dali, budući da bi tu bio zatvorski stražar koji nas je tukao palicom, tako da bi mi morali da ostavimo supu nedovršenu, a ponekad bi poneli hleb sa sobom.

 

PITANjE:

            Molim sada sledeći dokument, presednik sekretarijata, prethodni dokument je dokazni predmet tužilaštva 42, pitanje, sada molimo dokument SK 12.

           

PITANjE:

            Molim da se original odmah stavi na grafoskop.

            Molim da se sada engleski prevod stavi na grafoskop, a original predoči svedoku.

            Da li je ovo dokument u kome stoji Krizni štab opštine Vučitrn, na sednici održanoj dana 11. maja 1999. godine, da je Krizni štab doneo odluku 150 do 200 grla stoke koristiti za tov i potrebe Vojske Jugoslavije i milicije, a primerak odluke treba dostaviti veterinarskoj službi, zemljoradničkoj zadruzi, Vojsci Jugoslavije i MUP-u; i ovaj dokument potpisao je Slobodan Doknić. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da, to je tačno. Postojali su i drugi primeri kada bi slali pare u Lepoševiće za potrebe Vojske i policije i to se smatralo slobodnom stokom, stokom koja luta.

 

PITANjE:

            U svakom slučaju, da li vi vidite ovde da Slobodan Doknić u svojstvu civila određuje određene stvari, dakle i za vojsku i za policiju.

 

ODGOVOR:

            Pa u određenim situacijama krizni štab je u stavri bio Štab za vojnu policijsku, za vojne policijske i humanitarne poslove, tako su ga zvali.

 

Predstavnik sekretarijata:

            To je dokazni materijal tužilaštva 43.

 

PITANjE:

            Da nastavimo sada sa onim što se dešavalo unutar zatvora. Dakle, govorim sad o periodu između 12 i 14. dana vašeg zatočeništva kada su vas odveli u, odnosno recite nam da l su vas prvo postrojili pred kancelarijom nekog rukovodioca, a zatim vas odveli u određene prostorije gde su sa vama razgovarali ljudi u civilima, odnosno jedan čovek u civilnoj odeći?

 

ODGOVOR:

            Da, odvodili su nas u grupama, odvodili su nas do kancelarija Uprave zatvora. Tamo je bilo dosta prostorija, tamo su nas razdvojili i mi smo onda čekali na red da nas ispituju. Tamo su bili određeni funkcioneri koji su bili postavljali pitanja. Na primer, meni su rekli da sam počinio teroristička dela na Čičevici i tamo ste i zarobljeni. Ja sam na to reagovao i rekao sam im da su me uhvatili u Studimlju, a ne na Čičevici i da sam aktivista Saveta za ljudska prava i da sam ja tamo bio kako bih video kakva je humanitarna situacija, a on se ljutito okrenuo prema meni i rekao niko te to ne pita. A nakon toga, odnosno tog trenutka nismo više komunicirali. On je nešto diktirao, sekretarica je to zapisivala i onda smo mi bili primorani da potpišemo te dokumente. sećam se jedne osobe koja je imala 68 godina, radilo se o bolesnoj osobi, on je bio veoma bolestan, nije znao bio je nepismen i nije mogao da piše i onda su njemu, zgrabili su ga za prst kako bi u stvari ta oznaka bila umesto potpisa.

 

PITANjE:

            Taj dokument koji ste bili primorani da potpišete, da li ste dobili kopiju tog dokumenta?

 

ODGOVOR:

            Svakome od nas su dali kopiju tog dokumenta, dakle dokumenta u kojem smo bili optuženi  da smo počinili teroristička dela, a to su dali onom čoveku koji je imao 69 godina a svi smo mi bili civili.

 

PITANjE:

            A šta se desilo sa kopijom  tog dokumenta koji ste vi dobili?

 

ODGOVOR:

            23., odnosno dan ranije, ljude su odvodili a mi nismo znali kuda ih odvode. Onda 23 su nas prozvali. Policajac koji je imao redenik na grudima

 

PITANjE:

            Jednostavno pitanje, šta se desilo sa kopijom dokumenta koju ste vi dobili. Odgovorite samo sa jednom rečenicom.

 

ODGOVOR:

            Pa to sam i hteo da kažem. Na izlasku iz zatvora videli smo one iste ljude koji su bili tamo kada smo ulazili, dakle radilo se o Janjiću i Simiću.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Kadriju kako bismo mi mogli, shvatite nama je veoma teško da primimo mnoštvo ovih detalja, ja naravno da vi želite da ispričate sudu sve one važne događaje, sve ono važno što se vama desilo, no kako bismo mi mogli da dobijemo važne informacije molim vas da se koncentrišete na pitanja zastupnika optužbe.

           

PITANjE:

Sad bih hteo da se vratim na nešto, ko vas je ispitivao u zatvoru, ako ne znate ime te osobe recite nam samo o kakvoj osobi se radilo.

 

ODGOVOR:

            Ne razumem. Osoba koja nas je ispitivala tu osobu uopšte nisam poznavao.

 

SUDIJA MEJ:

            Da li se radilo o policajcu ili nekom ko je bio zaposlen u zatvoru?

 

ODGOVOR:

            Ne znam, nisam ga poznavao, ranije ga nisam video.

 

SUDIJA MEJ:

            Ako sam dobro shvatio on vas je naterao da potpište određeni dokument, da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da to je tačno.

 

SUDIJA MEJ:

            A šta je stajalo na tom dokumentu?

 

ODGOVOR:

            Dali su nam kopiju tog dokumenta i meni su dali kopiju tog dokumenta i ja sam imao kopiju tog dokumenta sa sobom, međutim 23. maja su nas naterali da im vratimo te dokumente.

 

PITANjE:

            Još jedno pitanje u vezi sa potpisivanjem ovog dokumenta. Čovek koji je bio u civilnoj odeći u zatvoru, da li je on pregledao vaše isprave?

 

ODGOVOR:

            Moje nije ali nekim ljudima su oduzeli lične isprave.

 

PITANjE:

            A vi ste zadržali svoje isprave?

 

ODGOVOR:

            Da, zadržali smo ih sve do granice sa Albanijom gde su nam uzeli sve isrpave, sva dokumenta.

 

PITANjE:

            Doći ćemo i do tog gospodine Kadriju. Nakon što ste potpisali taj dokument da li je doveden dodatni broj zatvorenika?

 

ODGOVOR:

            Zatvorenici su non-stop pristizali i oni su dolazili sa područja Mitrovice, a od 17. maja pa nadalje pritok zatvorenika je bio ogroman. Čitav dan su stizali kamioni krcati zatvorenika.

 

PITANjE:

            Molim sada dokument SK 13. Veće će se setiti da sam ja napomenuo da postoje izjave vezane za poreklo ovih dokumenata, naravno te izjave su stavljene na raspolaganje amićima a i optuženom. No, ukoliko se pokrene neko pitanje možda bi amići mogli to da pokriju kako ne bi dodatno opterećivali Sekretarijat sa mnoštvom dokumenata.

            Molim da se engleska verzija stavi na grafoskop, a orginal svedoku. Dakle, ovo je dokument Sekretarijata unutrašnjih poslova iz Vučitrna 16. maj, upućuje se načelnik odeljenja policije i šef dežurne službe. Naslov je Kosovska Mitrovica, u dokumentu stoji dana 16. maja 1999. godine prilikom rada na suzbijanju aktivnosti šiptarsko-terorističkih bandi, pripadnici policije SUP-a Kosovska Mitrovica privreli su 830 vojno sposobnih pripadnika šiptarsko nacionale manjine. Sva lica su smeštena u kazneno-popravni dom Mrekovnica kako bi se sa njima nastavio operativni rad oko eventualnog njihovog učešća u zlodelima kao pripadnici tzv. OVK. Ova evidencija o 830 zatvorenih ljudi da li to odprilike odgovara broju lica koja su pristizala u zatvor u to vreme u kome ste vi govorili.

 

ODGOVOR:

            U početku kada su nas odveli u zatvor bilo nas je odprilike 1.000, dok kasnije  kada su ostali počeli da pristižu u zatvor u Mrekovnicu, a moglo bi se reći da ih je tamo bilo odprilike 3.000, a to i objašnjava zašto su bile potrebne ogromne količine hrane.

 

Sekretarijat:

            Dokaz Tužilaštva broj 44.

 

PITANjE:

            Da li ste vi znali da zatvorenike odvode u podrum i da li su se čuli neki zvuci iz podruma kada bi ih tamo odvodili?

 

ODGOVOR:

            Nažalost ja sam bio u jednom delu zatvora. U blizini tog  dela zatvora je bila jedna mala zgrada sa podrumom i tamo su odvodili ljude.

 

PITANjE:

            Da li biste čuli neke zvuke kako dopiru iz podruma kada bi odvodili ljude?

 

ODGOVOR:

            Da, nakon što su u zatvoru bili nekoliko dana znali smo da ljude zlostavljaju tamo. Znao sam jednog čoveka kojeg su tamo odveli  u popodnevnim satima i njega su mučili, a dok su ga mučili u našoj ćeliji je bila tišina jer mogli smo da čujemo kako jauče, mogli smo da čujemo sve i to kroz prozor naše ćelije. Ja sam virio tu kroz prozor i video sam Sašu Milojkovića i video sam upravnika zatvora jer su bili bldei, tako da smo shvatili da se toj osobi nešto desilo ali naravno nismo znali tačno šta mu se desilo. Ja inače nisam poznavao upravnika zatvora.

 

PITANjE:

            Da li ste u jednoj prilici videli kako uz te stepenice iznose telo u ćebetu?

 

ODGOVOR:

            Sledećeg dana došla je policijska patrola, pokupila te ljude radilo se o istom vozilu, međutim tu su bilii neki civili koji su iz podruma izneli nekoga ko je bio zamotan u ćebe. Ćebe je bilo sive boje.

 

PITANjE:

            Nekoliko dana kasnije nakon toga da li su vas ukrcali zajedno sa drugim ljudima u kamione i odvezli za Mitrovicu i da li se taj kamion prvo zaustavio kod Tehničke škole. Dakle, da li se prvi kamion zaustavio kod Tehničke škole, kamion u kome ste vi bili sa drugima?

 

ODGOVOR:

            Kao što ste rekli na početku ja ne mogu da se setim datuma ali to je bilo negde između 18. i 19. Tada su postali 2 kamiona i nas su ukrcali u ta dva kamiona i krenuli ka Mitrovici.

A nas su ostavili kod srednje-školskog medicinskog centra, odnosno tu smo se zaustavili i tu su krenuli da nas zlostavljaju i istovremeno su nas ispitivali. Tužioci su nas saslušavali.

 

PITANjE:

            A ko vas je zlostavljao, koja kategorija lica?

 

ODGOVOR:

            Kada smo stigli u srednje-školski medicinski centar uveli su nas u fiskulturnu salu, ona se nalazila odmah pored glavne zgrade. Onda su nas poređali, morali smo da kleknemo i da držimo ruke na potiljku. Bilo je 4 do 5 redova poređanih ljudi. A stražari zatvora su nas tukli po leđima, vređali su nas, ponižavali, a oni koji nisu mogli da izdrže sve te udarce bi padali i padali bi čak i u nesvest, a tamo je  bilo i mladih osoba koje su nas šutirale i udarale motkama, a nakon što su nam to uradili njih su ovdeli, te mlađe. Nekad su nas zlostavljali, a neki su za to vreme igrali košarku u fiskulturnoj dvorani. Nakon svog tog zlostavljanja ljudi su krvarili, a moja leva noga je bila potpuno utrnula tako da sam je vukao kada su mi rekli da se udaljim sa tog mesta. Leva noga mi je bila potpuno utrnula, nisam mogao da je čekam, morao sam da je vučem, a takođe i položaj u kome smo morali da budemo je bio veoma težak budući da su nam ruke bile na potiljku.

 

PITANjE:

            Osobe koje su vas tukle, da li su oni bili pripadnici policije, vojske, da li su na sebi imali neke uniforme na osnovu kojih ste mogli da zaključite da li pripadaju nekoj određenoj grupi ili formaciji, ili pak niste mogli to da učinite?

 

ODGOVOR:

            Pa, nismo se usuđivali da se okrenemo i da ih gledamo, ali na osnovu zvukova glasova, na osnovu onoga što su govorili shvatili smo da se radi o mladićima, o veoma mladim osobama.

 

PITANjE:

            Vi ste spominjali zatvorske stražare, zatvorske upravnike. Da li su se oni razlikovali od policije, da li oni nisu pripadali policiji?

 

ODGOVOR:

            Pa, zatvorski stražari, upravnici su nosili različite uniforme od policijske uniforme, ali oni su veoma dobro sarađivali, međusobno sarađivali. Policajci su, takođe, dolazili u zatvor, odvodili ljude, zlostavljali, maltretirali, a takođe su i puštali muziku dok su maltretirali ljude. Prozivali su ljude iz ovog sela, zatim iz nekog drugog sela naizmenice, i zatim bi ih zlostavljali. Morali ste biti veoma hrabri pa da se ne identificirate, da ne kažete da dolazite iz nekog konkretnog sela.

 

PITANjE:

Jesu li su vas ispitivali dok ste bili u školi?

 

ODGOVOR:

            Da. Meni se dogodilo to da su me pozvali i izveli negde polovicom tog vremenskog perioda. Bolelo me čitavo telo, sav sam se oznojio. Kada sam stigao u kancelariju istražitelja ispitivala su me dvojica civila koju nisam poznaovao.

 

PITANjE:

            O čemu su vas ispitivali, vrlo kratko?

           

ODGOVOR:

            Naravno, znali su da sam ja aktivist Saveta za ljudska prava i slobode, tu informaciju su imali. Pitali su me da li je neko od mojih rođaka u OVK-a i postavljali su mi provokativna pitanja. O problimima tokom proteklih godina. Pitali su me zašto si činio ovo ili ono.

 

PITANjE:

            U redu, hvala. Da li ste prilikom ispitivanja bili fizički zlostavljani?

           

ODGOVOR:

            Da, ne samo ja, svi smo bili zlostavljani, i to jako. Ponekad bi nas tukli palicama.

 

PITANjE:

            Hvala. Da li su vas vratili iz škole u zatvor?

 

ODGOVOR:

            Da. Negde oko 5 sati vratili su nas u zatvor. Prvo se vratio naš kamio a usledili su nakon njega i drugi.

 

PITANjE:

            Od prilike u to vreme kada su vas vratili da li ste tada morali predati dokumente koje se ranije potpisali?

           

ODGOVOR:

            Da. Morali smo predati te dokumente onog dana kada smo pušteni iz zatvora, a to je bio 23. maj.

 

PITANjE:

            Kamo su vas nakon toga odveli?

 

ODGOVOR:

            Nakon svega kroz što smo prošli u zatvoru u Smrekovnici, ukrcali su nas na autobus ....... nisam siguran. I zatim smo neko vreme morali čekati. Nakon toga, odveli su nas u nepoznatom smeru, ali prošli smo kroz Vučitrn. Nismo znali kuda nas voze.

 

PITANjE:

            Da li je drugima dozvoljeno da se ukrcaju na autobuse tokom tog putovanja i da vam nešto rade?

 

ODGOVOR:

            Da. Naše su ruke celo vreme bile svezane iza leđa. Kada smo došli u Štimlje, blizu Ferizaja, na putu iz Prištine za Prizren, autobusi su se zaustavili. U autobusima je bilo policajaca koji su nam oduzeli zadnje novce koje smo imali. Oni su počeli razgovarati sa nekim Ciganima koji su bili u blizini i koji su to gledali, zatim su otvorili vrata autobusa i Cigani su ušli u autobuse i počeli nas tući. Mislim da su autobusi koji su bili ispred nas prošli još gore. Čekali smo tamo dok nisu došli neki kamioni tamno zelene boje. Tamo su bili i neki vojnici sa povezima oko glave, trakama oko glave. Neki od njih nosili su dugu kosu. Nosili su različite uniforme, ne mogu reći da su svi imali iste uniforme. Oni su se postavili ispred našeg autobusa, znači bili su između autobusa. Tamo smo čekali sat vremena. I, zatim smo otišli za Suvu Reku i Prizren.

 

PITANjE:

            I gde ste na kraju završili?

 

ODGOVOR:

            U selu Žur, na groblju sela Žur. To se groblje nalazilo na rubu šume. Tamo smo videli veliki broj policajaca. Oni su opkolili to mesto. Ne sećam se da li je tamo bilo i vojnika. Naredili su nam da se iskrcamo iz autobusa i stalno su nas tukli kundacima i nogama. I svime što su mogli naći. Prisilili su nas da se poređamo, sada govorim o mom autobusu. Onda su nam rekli  "idite onim smerom i ne okrećite se. Trčite". Nastavili su nas tući rukama i nogama.

 

PITANjE:

            Jeste li se vi kretali što ste brže mogli?

 

ODGOVOR:

            Neki od nas počeli su trčati. Profesor Bajram Uljagan i ja, mi nismo mogli trčati, trčali smo na kratko, ali kao što sam rekao, bolela me noga i nisam mogao trčati. A ruke su nam bile svezane iza glava. I u tom stanju prešli smo do graničnog prelaza koji razdvaja Albaniju od Kosova.

 

PITANjE:

            Šta se dogodilo sa vašim dokumentima na granici?

 

ODGOVOR:

            Na granici smo morali čekati u koloni. Jer, pre nas, ispred nas stajali su ljudi koji su sišli sa drugih autobusa. Tamo je stajalo, otprilike, 7 ili 8 policajaca. I oni su nas čekali. Rekli su nam da pokažemo sve šta imamo u džepovima. Sve dokumente i da ih držimo u ruci. Upozorili su nas, da ukoliko nas pretraže i pronađu neke dokumente u džepovima, da ćemo onda videti šta će nam se dogoditi. Neki od nas su se uplašili zato jer su im pasoše uzeli još u zatvoru Smekovnica. Oni su se obratili jednom od policajaca i rekli mu "nemamo naše osobne dokumente jer su nam ih oduzeli u zatvoru", a ovi su rekli "dođite ovamo. Dajte nam sve dokumente, sve što imate, čak i vozačku dozvolu. Držite to u ruci i hodajte dalje u koloni". Hodali smo tako u koloni pred njima i zatim smo prešli u Albaniju nakon što smo tim policajcima predali sve dokumente koje smo imali.

PITANjE:

            Da li vam je nešto rečeno dok ste prelazili u Albaniju, da li su vam Srbi na granici nešto rekli?

 

ODGOVOR:

            Stražari koji su se nalazili tamo su, dok smo čekali da pređemo granicu, prišli, jedan od njih nam je prišao, opsovao nas i rekao "hteli ste Albaniju". Zatim je ružno govorio o našim majkama i rekao "idite u Albaniju i nemojte se nikada vratiti". Mi smo se jako loše osećali jer smo mislili da je to poslodnji put što vidimo Kosovo.

 

PITANjE:

            Jeste li vi, zatim, ostali u Albaniji u raznim izbegličkim logorima do 19. juna 1999. kada ste se vratili u Vučitrn?

 

ODGOVOR:

            Da. Boravio sam u logoru koji je finansirala španjolska vlada, a za izbeglice sa Kosova u blizini Durašenputa.

 

PITANjE:

            Jeste li po povratku postali zamenik gradonačelnika, odnosno zamenik predsednika opštine? Jeste li, takođe, postali i predsednik Komisije za ratne zločine za Vučitrn i jeste li u tom svojstvu sakupljali dokumente i beležili događaje u opštini?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

SUDIJA:

            Mislim da je ovo pogodno vreme za pauzu. Napravićemo kratku pauzu od 10 minuta.

 

Posle pauze

 

SUDIJA:

            Izvolite sesti. Izvolite gospodine Najs.

 

OPTUŽBA:

            Nekoliko dokumenata, prvo SK 14.

            Gospodine Kadriu, već ste nam govorili o vezi između vojske i policije i o ulozi kriznih štabova, i sada želim samo par stvari razjasniti uz ove dokumente.

            Prvi dokument datiran je 26. maja 99., znači otprilike u vreme kada ste vi otišli za Albaniju. Upućen je opštinskom veću opštine, opštinskom štabu za raseljena lica i glasi: na osnovu ukazane potrebe obraćamo se zahtevom da za potrebe vojnih obveznika u 54. VTOD, Vod teritorijalne odbrane, Vučitrn obezbedite sledeće, zatim pišu razne stvari. Vod teritorijalne odbrane, jeste li vi njih videli tokom tih svih događaja?

 

ODGOVOR:

            Dokument koji se ovde nalazi pokazuje,

 

SUDIJA:

            Gospodine, ja vas moram još jednom zamoliti da pažljivo slušate pitanje.

            Gospodine Najs, molim vas ponovite pitanje, ostavimo sada dokument po strani.

 

 

OPTUŽBA:

            Jeste li vi tokom događaja koje ste opisali videli bilo kada nešto od teritorijalne odbrane?

 

ODGOVOR:

            Da, video sam mnoge civilne osobe, ljude koji su radili u raznim civilnim uredima, a koji su bili regrutovani u vodove teritorijalne odbrane.

 

PITANjE:

            A sada je ovo drugo pitanje.

            Šta prema vašim saznanjima ovaj dokument pokazuje o tome na koji je način teritorijalna odbrana dobavljala svoju opremu?

 

ODGOVOR:

            Teritorijalna odbrana je svoju opremu dobijala kroz krizni štab, sve što su trabali.

 

PITANjE:

            Hvala. U redu, to je znači onaj isti krizni štab o kome smo ranije govorili.

            Sledeći dokazni predmet SK-15 molim.

 

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 45.

            Molim vas da sada pogledamo englesku verziju na grafoskopu.

            Ovo je dokument koji je čini mi se potpisao isti onaj Slobodan Doknić, i tu se potvrđuje da je krizni štab Opštine Vučitrn kupio 10 borbenih prsluka za potrebe vojske Jugoslavije zbog, ta se potvrda izdaje zbog poreskih obaveza. Dakle ovde imamo dokument u kojem Doknić obezbeđuje materijal za vojsku. Da li je po vašem shvatanju krizni štab radio takvu vrstu poslvoa?

 

ODGOVOR:     

            Da, Krizni štab je svoj rad veoma dobro koordinirao sa vojnim vlastima. Ova potvrda to najbolje dokazuje.

 

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 46.

            A sada molim sledeći, broj 16.

 

SUDIJA KLON:

            Recit, 18.200 dinara, koliko bi to bilo američkih dolara?

 

OPTUŽBA:

            Bojim se da to ne znam, ne znam da li nam može svedok reći kakav je bio tečaj dinara, ili šta je to borbeni prsluk.

            Da li znate koliko je to bilo vredno dolara godine 1990.?

 

ODGOVOR:

            1.800 dinara bilo bi otprilike 6.000 nemačkih maraka, to je tada bila vrednost dinara, otprilike toliko.

 

OPTUŽBA:

            Radi se, znači, o skupom prsluku?

            Sledeći dokument SK 16, original molim na grafosop, odnosno svedoku jer je već bio na grafoskopu. Iz engleske verzije vidimo da je to dokument kojim se, ovo je dokument štaba za koordinaciju civilnih vojnih policijskih i humanitarnih pitanja i osnovana je komisija za napuštena vozila, zatim se navodi njen sastav i kaže se: zadatak komisije je da napuštena vozila prikupi itd.

            No, u svakom slučaju to znači onaj isti organ o kojem smo i ranije govorili, bez obzira na to što ovde nosi drugačiji naziv.

 

ODGOVOR:

            Da, ime je sada drugačije, međutim, tu je isti potpis, isto ime osobe koja potpisala dokument, jedino je zaglavlje drugačije, piše: Štab za koordinaciju civilnih, vojnih, policijskih i humanitarnih pitanja Opštine Vučitrn.

 

PITANjE:

            U redu.

 

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 47.

 

OPTUŽBA:

            Hvala.

            I zadnji dokument SK-17.

            Molim da se engleska vezija stavi na grafoskop.

            6. jun, dolazi od Štaba za koordinaciju, Opština Vučitrn, potpisao ga je opet Slobodan Doknić. To je zahtev za oslobađanje od vojne obaveze i piše: obraćamo se gore navedenoj ratnoj jedinici, koja stoji u zaglavlju, da vojnog obveznika Petra Topličevića oslobodi obaveze.

 

SVEDOK:

            Da, optužba, jer je neophodan preduzeću d.d. "Vučitrn-prevoz" zbog prevoza putnika shodno potrebama o ratnim uslovima.

            Dakle, ovde imamo opet istog onog predsednika Kriznog štaba koji se takođe dopisuje i drugačijim imenima. I on ovde, dakle, za potrebe prevoza putnika u ratnim uslovima traži nešto.

            Dobro, to je sve što sam hteo izvući iz ovih dokumenata.

 

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 48.

 

OPTUŽBA:

            Imam još nekoliko tema.

            Prvo, dok ste radili za Komisiju za ratne zločine koja je pripremala izveštaje, recite da li ste vi učestvovali u pripremanju izveštaja?

 

ODGOVOR:

            Da, u izvesnoj meri. Međutim, to je tek vrh ledenog brega cene kampanje nasilja i terora. Mi smo pokušali učiniti sve što možemo ali nismo imali odgovarajuće uslove rada. To je veoma malo u odnosu na razmere nasilja i terora.

 

PITANjE:

            Videli smo neke vaše izveštaje, videli smo vaš izveštaj o konvoju, možda ćemo pogledati neke inserte video-trake, ako za to budemo imali vremena. Ali pređimo sada na masakr obitelji Halju, nisam siguran da sam dobro izgovorio. Da li sam dobro izgovorio ime?

 

ODGOVOR:

            Da.

            To je obitelj Gerđalio.

 

PITANjE:

            Jeste li vi sa sobom doneli izveštaj koji je pripremljen o tome šta se dogodilo toj obitelji, 31. maja, kad ste vi viš bili u Albaniji.

 

ODGOVOR:

            Da, ja sam lično bio u Albaniji, no dokumenti o tom masakru su dokumenti koje smo pripremili nakon mog povratka iz Albnije, na osnovu fotografija i dokaza. To je bio jedan tragičan događaj koji se odigrao ujutro 31. maja. Kuću Seljadina Gerdžalija opkolile su srpske snage stacionirane u četvrti Rašica. Nakon što su opkolili kuću svi pripadnici te obitelji odvedeni su u jednu sobu. Seljadin i još dvojica su odvedeni na jedno drugo mesto, a ostali članovi te obitelji, uključujući i žene i decu svi su poguljeni u nekoliko minuta.

 

OPTUŽBA:

            Želeo bih vam onda predati sledeće stvari.

 

AMIKUS:

            Časni sude opet se javlja jedno pitanje o dokaznom materijalu. Vidimo da su ovi dokazi u potpunosti zasnovani na informacijama ovog svedoka, ovo nije predstavljeno kao izveštaj veštaka, mi nismo dobili ranije obaveštenje o tome, ovi se dokumenti uvrštavaju putem svedoka dok on svedoči. Zato se pitamo, od kakve koristi ovi dokumenti mogu biti za raspravno veće?

 

OPTUŽBA:

            Časni sude, ovde imamo fotografije kao i druge dokumente koji su pripremljeni u vreme kad se događaj odigrao, ja mislim da će to biti od pomoći.

 

SUDIJA:

            Molim vas da ustanovite kakvu je ulogu ovaj svedok igrao u pripremi ovog dokumenta. On vrlo često koristi reč  mi, i meni nije jasno o čemu on govori.

 

OPTUŽBA:

            Čuli ste pitanje sudije. Kakvu je ulogu igrala vaša komisija, a kakvu ste ulogu igrali vi lično, u pripremi ovog izveštaja?

 

ODGOVOR:

            Mi smo bili komiisja, naša je uloga bila da prikupljamo informacije o broju ljudi koji su poginuli, o onima koji su masakrirani, o onima koji su nestali. Ja sam koordinirao rad te komisije. Mi, dakle, komisija smo prikupili sve dokumente koji se odnose na različita mesta i različite osobe. Kao što sam rekao tačno je da nismo uspeli prikupiti sve materijale koji postoje o takvim slučajevima. Međutim, one najočitije imamo.

 

SUDIJA:

            Razumeli smo, on je bio koordinator.

            Uvrštavamo ovaj izveštaj, svedok je bio dovoljno blizu da kao koordinator igra dovoljno važnu ulogu da se putem njega može ovakav dokument uvrstiti.  Praksa ovoga suda je da se ovakvi dokumenti usvajaju, a veće će na kraju odlučiti kakvu dokaznu težinu tom izveštaju valja pridodati.

 

OPTUŽBA:

            Original molim svedoku, kopije u boji 6, i dve crno-bele kopije, i tu su zatim i prevod i legenda.

 

SUDIJA KVON:

            Gospodine Najs, dok čekamo, da li je ovo popis pripadnika obitelji Gerdžali, njih 11?

 

OPTUŽBA:

            Da.

 

SUDIJA:

            A, u prilogu H, optužnice, na str. 53, imamo jedan dodatak popis imena, da li su ta imena uključena u taj popis?

            Vidim da ovde ima mnogo osoba sa prezimenom Gerdžalio, u pirlogu optužnice.

 

OPTUŽBA:

            Ja mislim da ću vam dati ugovor skoro.

 

SVEDOK:

            Više od 33. ljudi toga dana je pogubljeno.

 

SUDIJA KVON:

            U optužnici piše, ubijeno je 104 lica. Meni se čini da se ovo odnosi na masakr u konvoju a ne na masakr obitelji Gerdžalio, molim da to rasčistite.

 

OPTUŽBA:

            Da, učiniću to malo kasnije.

 

SUDIJA:

            Isto tako, ovde piše da su ta ubistva se dogodila 2. maja, a ne 31. maja.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine, pomozite nam u vezi s tim, kad je reč o datumu ovog masakra obitelji Gerdžaliu.

 

SVEDOK:

            Da, mogu vam pomoći.  Ljudi iz famisije Gerdžalio koji su tada ubijeni njih ima više od 30. Oni su pogubljeni 31. maja. No, kad je reč o ukupnom broju ljudi koji su ubijeni 2. maja tu se ne radi o 104. njih, to ne obuhvata ovaj broj, tamo ih je pogubljeno 109. a za 104 nalaze se grobovi u masovnoj grobnici koju je eshumirao ovaj sud.

 

SUDIJA:

            U redu, shvatio sam.

 

OPTUŽBA:

            Pogledajmo sada ovaj dokument, i ukoliko bude potrebno pogledaćemo fotografije na grafoskopu. Imamo li kopiju koju bi sudski poslužitelj stavio na grafoskop? A svedoka molim da zadrži original.

            Na prvoj stranici nalazi se tlocrt kuće, ovde piše familija Selatini, možete li nam to objasniti?

 

ODGOVOR:

            Da, ovo je tlocrt kuće Seljadina Gerdžalija, u legendi piše, 1. pokazuje vrata prema dvorištu, zato jer u našim kućama, znate, mi imamo dvorišta, zatim broj 2. pokazuje vrata kuće koja vode do hodnika, br. 3. pokazuje vrata koja povezuju hodnik gde je počinjen masakr, zatim br. 4. pokazuje krevete na kojima su spavali članovi familije, to je bilo rano ujutro, br. 5.

 

OPTUŽBA:

            U redu shvatili smo, idemo sada dalje.

            Prva fotogrfija pokazuje neke od članova familije, mislim da je to snimljeno nekoliko godina pre nego što su ubijeni.

            Zatim, idemo na F-1, to je fotografija, ne mogu dobro izgovoriti, da li ćete ga vi izgovoriti za mene?

 

ODGOVOR:

            Da, to je Ferdžija Gerdžiliju.

 

PITANjE:

            F-2 pokazuje?

 

ODGOVOR:

            To je soba u kojoj su pripadnici familije Gerdžaliju ubijeni.

 

PITANjE:

            Zatim, ovde vidimo još krevete u sobi u kojoj je ubijeno nekoliko ljudi.

            Vratimo se sada na trenutak na fotografiju F-1.

 

ODGOVOR:

            To je Fedžalija Gerdžaliju. Ovde se vide iste stvari iz drugog ugla, to je mesto na kome je ubijeno nekoliko članova familije Gerdžaliju. Ovo je stanje u kojem su oni zatečeni nakon pogubljenja.

 

OPTUŽBA:

            Okrenimo stranicu F-3.

 

ODGOVOR:

            F-3 pokazuje nepokretno telo Sofije Gerdžaliju. Ona je pronađena u ovom položaju nakon što je ubijena.

 

OPTUŽBA:

            F-4.

 

SVEDOK:

            F-4 pokazuje mesto gde su izmasakrirani Suljadin i Šaban Gerdžaliju. To je van kuće, oni su izvedeni izvedeni iz kuće i odvedeni na jedno drugo mesto i tamo pogubljeni i masakrirani. To možete videti na njihovom čelu.

 

OPTUŽBA:

            Možete li pročitati šta piše pod F-5?

 

SVEDOK:

            F-5 pokazuje krevet na kojem je ubijena mlada devojka, Neba Gerdžaliju, vidite da je pokušala da priđe svojoj majci kad je čula pucnjeve.

 

SUDIJA:

            Mislim da može sami pogledati ostalo.

 

OPTUŽBA:

            Ostale fotografije mislim da same objašnjavaju ono što pokazuju. Samo jedna stvar, jedan detalj.

            Okrenimo zadnju stranicu i molim vas da ne pokažete ovu groznu fotografiju sa leve strane nego grob sa desne strane. Ne ovo, ovo sa desne strane molim. Grob molim.

            Da, zanima me ova fotografija na desnoj strani. Da ovo. Ne, ne ta, ona gore desno. Sada vidimo deo te fotografije, ne zanima me leš, zanima me grob, s desne strane, hvala u redu. Dakle, ovde vidimo jedan otvoreni grob i neke daske s desne strane, i to čini mi se daske jednake veličine, možete li nam ukratko objasniti jer će nam o tome govoriti drugi svedoci. Kako se te daske koriste prilikom sahrane na Kosovu?

 

SVEDOK:

            Da, policija ih je pobila i otišla. Ovaj grob pokazujem ga zbog kratkog vremena ljudi su se plašili da se i njima može nešto dogoditi i oni su na brzinu iskopali ovaj grob i ove se daske obično koriste pre nego što se na mrtva tela nabaca zemlja. Dakle, one se koriste umesto mrtvačkog kovčega.

OPTUŽBA:

            Ispravite me ako sam pogrešio. Te se daske stave na leš kako bi se sprečilo da zemlja padne na samo telo?

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Sekretar - dokazni predmet 49. A sada molim vas pogledajte  sažetak iako se o tom konkretnom događaju govori ovde, svedok nam takođe može reći mnoge stvari i o drugim ubistvima. Najvažnija su ubistva spomenuta u sažetku. Ostala nemaju dokumentarni materijal, dakle on o tome može govoriti napamet i ja bih vas sada zamolio za dozvolu da vrlo kratko spomenem svaki od tih incidenata. Ja ću se pobrinuti da svedok bude kratak.

 

SUDIJA MEJ:

            U redu.

SVEDOK:

            Ja bih ovde želeo spomenuti da je 2. maja kad smo bili u poljoprivrednoj zadruzi

 

OPTUŽBA:

            Da i ja sam o tome hteo govoriti. Molim vas da pažljivo slušate šta vas pitam i na moja pitanja možete ogovoriti veoma kratkim odgovorima.

            Da li je 22. maja došlo do nečega u vezi sa ljudima koji su se vratili u svoje kuće u Vučitrnu i išli prema groblju, da ili ne?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Na osnovu istrage koju je sprovela vaša komisija da li su oni zaustavljeni pored kuće u vlasništvu  Sezaja Pozome od strane Srba u zelenim maskrinim uniformama?

 

SVEDOK:

            Da, tako je. Nosili su maske na licu, a pratila su ih motorna vozila.

 

OPTUŽBA:

            Od 74 ljudi koji su učestvovali u tom incidentu koliko ih nikada nije pronađeno?

 

SVEDOK:

            74 ljudi 22. maja još uvek se vode kao nestali i ja bih u ime njihovih porodica želeo zatražiti ovaj sud da nešto učini da se sazna kakva je sudbina zadesila ove ljude. Međutim, kompletan broj onih koji se vode kao nestali je 109.

 

OPTUŽBA:

            Kad je pitanje o ovih 74, materijali koje ste vi prikupili sugerišu da se tamo začulaa pucnjava i da je u tom području pronađena krv?

 

SVEDOK:

            Tako je.

 

OPTUŽBA:

            Da li je telo čoveka po imenu Šefki Dalku pronađeno u dvorištu kuće dr Ramadana Đonija?

 

SVEDOK:

            Da. Tako je. Nedaleko  od kuće Sedaja Pasone, nekih 50 metara daleko. Njegovo telo ekshumirao je Međunarodni sud.

 

OPTUŽBA:

            Resnik, 6. aprila na osnovu vaših istraživanja, 6. aprila posle podne da li su članovi porodice  u ... Koliko ljudi, o kojem broju ljudi se ovde radi?

 

SVEDOK:

            9 članova porodice Uikani pobijeno je tada. Među tih 9 koliko se ja sećam 3 su bile žene. Bio je to jedan bračni par i još neki ljudi. To su bili braća iz te porodice, porodice Uikani. Neki od leševa su čak spaljeni jer te su kuće zapaljene, a leševi su se nalazili unutra.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Na osnovu vaše istrage da li su se i tamo čuli pucnji?

 

SVEDOK:

            Da, tako je. Prema izjavama očevidaca koji su o tome dali iskaze, tom prilikom začuli su se pucnji, a nakon toga je kuća zapaljena. A ljudi koji su bili ubijeni ostali su unutra.

 

OPTUŽBA:

            I konačno, u zavisnosti video snimci konvoja 24. maja 1999. godine kod Gornje Studinje da li su tamo napadnute neke žene?

 

SVEDOK:

            Da, tako je. One su dolazile, one su išle prikupiti hranu za decu i odneti hranu u Gornje Studinje.

 

OPTUŽBA:

            Mislim da je lokalni komandir OVK prikupio njihova mrtva tela. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, tako je jer niko se nije usudio otići da pokupi ta tela. Zato su vojnici OVK otišli tamo kako bi prikupili mrtva tela tih žena jer srpske snage nalazile su se nedaleko od mesta zločina. Možda nekih 200 metara.

 

OPTUŽBA:

            O koliko se žena radi?

 

SVEDOK:

            Bilo ih je 8, 8 žena koliko se sećam. Među njima nisu bile sve žene, neke od njih su bile i devojke i devojčice. Silovane su, unakažene, a leševi su pronađeni u groznom stanju. Preživeli članovi njohovih porodica još uvek pate od traume od tog događaja.

 

OPTUŽBA:

            Kad kažete da su tela bila unakažene, dajte nam nekoliko primera.

SVEDOK:

            Prema iskazu članova porodice, preživelih članova porodica tim devojkama i ženama bile su poprskane krvlju, no imale su modrice, nekima su odsečeni prsti, a na nekim leševima nije bilo nekih udova. Ono su prvo silovane i ispričavam se što to moram javno reći, a nakon toga su ih ustrelili na najnečovečniji, najdivljačkiji način. Leševi su pronađeni u selu Gornje Studinje kod prelaza preko reke jer korito reke je bilo mesto na kojem se moglo kretati bez da vas se primeti. Međutim, njih je dočekala zaseda i one su ubijene.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam. Sada bih hteo nakratko da se vratimo na stranu 7. rezimea za buduće refernce ukoliko to bude bilo potrebno.

            Gospodine Kadriju hteo bih sada da se vratimo na ofanzivu iz decembra meseca i da mi odgovarate samo sa da ili ne na moje pitanje. U septembarskoj ofanzivi da li je ubijen čovek od 55 godina po imenu Bećir, da ili ne?

 

SVEDOK:

            Tokom septembraske ofanzive mnogi ljudi su bili ubijeni.

 

OPTUŽBA:

            Odgovorite mi da li je i čovek po imenu Bećir ubijen?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            A dva čoveka u Balinku?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            Mislim da ste rekli, odnosno da li možete da nam kažete koje je bilo njihovo godište?

 

SVEDOK:

            Huseni je imao odprilike oko 60 godina, ja sam video njegovo unakaženo telo. Oni su sahranjeni istog dana kada je održana sahrana u Ošlanu jer selo Balince nije daleko od Ošlana.

 

OPTUŽBA:

            A mislim da ste takođe videli da je ubijen jedan čovek u dvorištu u Smrekovnici?

 

SVEDOK:

            Da, to je bilo pre 22. septembra. Jedan čovek je bio ubijen u trenutku kada je izašao u dvorište svoje kuće. Prvo je bio ranjen, a onda je izbliza upucan i to iza uveta i mozak mu se prosuo, a jedan drugi čovek je bio ranjen.

 

OPTUŽBA:

            Sada bih prešao na stranu 6 vašeg rezimea, stranu 16 vašeg rezimea. Da li nam možete pomoći vezano za brojke žrtvava na vašoj opštini. Recite nam 99. godine koliko ljudi je bilo ubijeno, dakle 99. godine, koliko civila su ubile srpske snage?

 

SVEDOK:

            Pa na osnovu statističkih podataka Savet u Prištini, dakle Savet za ljudska prava i sloboda u Prištini poseduje te podatke i na osnovu tih podataka ubijeno  je 594 civila.

 

OPTUŽBA:

            Koliko ljudi je bilo mlađe od 18 godina u trenutku kada su bili ubijeni?

SVEDOK:

            Pa ne mogu da se setim tačnih brojki, ne mogu vam reći. Morao sam da zapamtim mnoge datume i brojke, ne mogu toga da se setim.

OPTUŽBA:

            A broj onih koji su ranjeni, ozbiljno ranjeni od strane srpskih snaga?

 

SVEDOK:

            Pa preko 3.000 ranjenih civila.

 

OPTUŽBA:

            A koliko civila se i dalje vodi  kao nestali da im se ne zna sudbina?

 

SVEDOK:

            1.009 civila se vode kao nestali, a njih 74 su vezani za onaj datum u maju mesecu, a ja imam fotografije svih njih.

 

OPTUŽBA:

            Kao posledica ovih događaja koliko dece je bilo izgubilo jednog ili oba roditelja 89. i 90. godine?

 

SVEDOK:

            Oprostite ali ne mogu da se setim tačnog broja. Ja imam statističke podatke ali ih se ne mogu setiti.

 

OPTUŽBA:

            A ukapn broj spaljenih kuća da li znate taj broj?

 

SVEDOK:

            Pa preko 8.000 kuća je bilo granatirano, uništeno, spaljeno i te kuće su podeljene u 3 kategorije. 1, 2 i 3. Preko 4.000 kuća je pripadalo ljudima iz 5 kategorije, a to je kategorija onih kuća koje moraju potpuno iznova da se sagrade, dakle preko 4.000 kuća.

 

OPTUŽBA:

            A koliko džamija je bilo unipteno?

 

SVEDOK:

            Ne sećam se. Puno krava, ovaca, stoke je bilo uništeno. Sada ne bih hteo da nagađam.

 

OPTUŽBA:

            Video traka vezana za konvoj o kome smo ukratko govorili treba, taj video snimak traje 55 sekundi pa bi hteli da to pustimo.

 

SUDIJA MEJ:

            I time ćete završiti.

 

OPTUŽBA:

            Da, ja ovde imam indeks onih delova koji će biti pušteni.

 

SUDIJAMEJ:

            U redu, dajte nam indeks.

 

OPTUŽBA:

            I u odgovoru na vaše pitanje nijedno od tih imena nije navedeno u optužnici. Odgovaram na pitaje sudije Kvona.  Molim da se pusti traka, ako mi dozvolite ja ću pročitati legende. Pre svega, tu vidimo meštane kako se okupljaju na brdu, na poljani i kako se traktor spušta niz brdo. Ovo je drugi odlomak i tu se vide pripadnici OVK kako razgovaraju sa seljanima. Ovde imamo jedan snimak raseljenih lica iseljenih na polju, videlo se jedno malo dete. Sada vidimo ostatke razaranja, onoštoje ostalo nakon napada. Vidimo jedan unipten traktor, a u pozadini vidimo dim. Dali bi svedok mogao da nam kaže gde se nalazi ovo selo koje sada vidimo?

Ovde vidimo kuće, uniptene kuće nakon napada i jednog čoveka kako skuplja drva, daske, to je u vezi one shrane koju sam ja spominjao, dakle daske koje se koriste za sahranu, ne za onu konkretnu sahranu koja se vidi na fotografijama.

 

SVEDOK:

            Da, daske se koriste za sahrane.

OPTUŽBA:

            Evo sada se vide tela ubijena tokom napada na konvoj. Na jedno pitanje niste odgovorili, verovatno niste shvatili da vama postavljam pitanje. No kada smo gledali one kuće su izgorele, videli smo drugi deo doline. Da li možete da nam kažete koje selo smo mogli da vidimo na snimku ili pak ne možete da nam kažete?

 

SVEDOK:

            Da mogu. Mogli smo da vidimo Gornje Studimlje, a takođe i deo puta između Gornjeg i Donjeg Studimlja, a sahrana se održala nedaleko od Gornjeg Studimlja, dakle mesta gde su i nađena tela.

 

SUDIJA MEJ:

            Mislim da bi bilo dobro da se ovaj video snimak, kompilacija video snimka označi brojem.

 

Sekretarijat:

            Da, dokaz tužilaštva 13/1.

 

OPTUŽBA:

            Nema više pitanja za ovog svedoka.

 

SUDIJA MEJ:

            Pre nego što prekinemo sa radom da li ima nešto što biste hteli da kažete vezano za ponedeljak.

 

OPTUŽBA:

            Da, vezano za redosled. Međutim,  ja bih to izneo na privatnoj raspravi, ne znam da li se Veće sa tim slaže?

 

SUDIJA MEJ:

            U redu preći ćemo na privatnu ...

 

 

KRAJ PETNAESTOG  DANA


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest