aktuelno-m.gif (3720 bytes)

POČETAK ČETRNAESTOG DANA SUĐENjA - 6.3.2002.

STENOGRAM

 

SUDIJA:

            Ustanite molim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bila je Fabrika radijatora Jugoterm u kojoj su radili Srbi i Albanci kao i Poljoprivredni kombinat Mladost. Je li to tačno?

SVEDOK:

            ......

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Žegra nije nikad bombardovana niti granatirana od vojske i policije. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            /nema prevod/

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali je kasnije prvo NATO pa posle UČK.

ODGOVOR:

            NATO bombardovanje je vršeno na onim mestima gde su srpske snage bile raspoređene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, to je tačno.

SVEDOK:

            Ja sam rekao da to delimično nije tačno jer tamo UČK nije vršila granatiranje. UČK nije granatirala Donju ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U zdravstvenom centru u Gnjilanu je radilo 370 Albanaca. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            U Medicinskom centru bolnice u Gnjilanima pre NATO bombardovanja tamo je takođe bilo i albanskih doktora, ali nakon što je počelo NATO bombardovanje zaposleni Albanci su napustili bolnicu i to po naređenju srpskih funkcionera koji su tamo bili glavni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je tačno da je 370 Albanaca radilo u centru Gnjilane.

SVEDOK:

            Takva je situacija bila pre rata. Takav odgovor je da bilo je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A napustili su po naređenju UČK.

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno, kažem ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Takođe, tehničku školu u Gnjilanu pohađalo je 405 Albanaca. Je li to tačno?

SVEDOK:

            O kojoj školi govorimo, o Tehničkoj školi uopšteno govoreći škole su bile odvojene. Što se tiče Tehničke škole tamo nije bilo Albanaca budući da je vladala ... u školi dakle, Srbi su učili odvojeno od Albanaca i to od 1990.g. Dakle, od one godine kada je Kosovu ukinuta autonomija.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U čemu se razlikovalo obrazovanje Srba, od obrazovanja Albanaca osim u jeziku.

 

SVEDOK:

            Pa postoje određeni program koji albanci nisu prihvatili to je bilo iz srpske federacije ... mi smo imali naše nacionalne programe, dakle, postojale su razlike u istoriji jeziku, muzici, tako dalje. No, radilo se o razlikama postojale su razlike u stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u čemu su bile razlike u privrednim naukama.

SVEDOK:

            Pa razlike mogu da objasne kompetentne ličnosti koje su načinile te programe. No, ja ne znam razlike između srpskog i albanskog programa. No, mi smo radili na osnovu albanskog programa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Školovanje je bilo za albansku decu na albanskom jeziku, a za srpsku decu na srpskom jeziku. Je li to tačno.

SVEDOK:

            Da to je tačno, ali školski programi su se razlikovali. Časovi za albansku decu su se odvijali u kućama koje su bile pretvorene u škole a Srbi su učili pohađali nastavu u školi a to se isto odnosilo na sve nivoe od osnovne škole do univerzitetskog nivoa.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao da li se školovanje odvijalo za Albance na albanskom, a za Srbe na srpskom jeziku. Da ili ne.

SVEDOK:

            Ja sam vam rekao tako je bilo ali sam takođe objasnio da je nastava bila odvojena i da se to organizovalo na osnovu različitih programa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nastava je bila odvojena po jeziku. Je li tako ili ne.

SVEDOK:

            Ne.

Sudija MEJ:

            Svedok je već dva put odgovorio na to pitanje rekao je da je nastava bila na odvojenim jezicima. Molim vas gospodine Miloševiću pređite na drugo pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, niste mi odgovorili na pitanje da li je tačno da je 405 Albnaca pohađalo Tehničku školu. Da ili ne.

Sudija MEJ:

            Gospodine Šabani, ako ne znate samo recite.

 

SVEDOK:

            Što se tiče ovog konkretnog ne znam, a škola o kojoj optuženi govori nije ni postojala, to je možda nešto što optuženi izmišlja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ekonomsku školu je pohađalo 952 Albanca i to 99.g. Je li tačno ili ne.

SVEDOK:

            Ekonomska škola već sam rekao da su sve škole uključujući i Ekonomsku školu bile odvojene a da su Albanci vodili nastavu na osnovu posebnih albanskih programa koji su se razlikovali od programa iz sistema srpskog obrazovanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste vi nastavnik vi dobro znate da kad nastavnik uđe u razred on predaje ono što želi. Prema tome, ne pitam vas za program nego da li je tačno da je Ekonomsku školu pohađalo 952 Albanca 99.g., Da ili ne.

SVEDOK:

            Već sam govorio o tome nemam više ništa da dodam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste o tehničkoj, niste govorili o ekonomskoj.

SVEDOK:

            Ja sam govorio o Tehničkoj školi, i rekao sam da Tehnička škola, Ekonomska škola i sve ostale škole na području Gnjilana da su sve te škole bile odvojene jer se sistem razlikovao od srpskog sistema obrazovanja i radilo se na osnovu programa koji su načinile institucije Republike Kosovo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije sporno da li su Albanci učili na albanskom, a Srbi na srpskom, pa je naravno to bilo odvojeno. Nego govorim da li su išli u školu. Ne odgovarate na to pitanje. A tvrdim da je

SUDIJA MEJ:

            On je već odgovorio na to pitanje rekao je da išli. Pređimo na drugu temu molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U Žegri je samoj bilo 758 đaka Albanaca, 79 Srba đaka je li to tačno.      

SVEDOK:

            Nisam baš najbolje svatio pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U Žegri u vašem selu 758 đaka, 79 Srba đaka je li to tačno.

SVEDOK:

            Ne to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je bilo albanskih đaka u školi u Žegri.

SVEDOK:

            đaka u školi u Žegri je bilo oko 900 a što se tiče srpskih đaka njih je bilo malo otprilike oko 30 između 20 i 30 jer srpsko stanovništvo u selu nije bilo brojno, nije bilo puno dece i broj srpskih đaka između 1 i 4 razreda osnovne škole je bio veoma mali. Tako da su oni učestvovali u mešovitim radili su u mešovitim razredima. Dakle, bilo je nastavnika koji su vršili nastavu na dva nivoa.

Sudija MEJ:

            Svedok je odgovorio na to pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, oni su išli u školu a ne u privatne kuće.

SVEDOK:

            Nastava u Osnovnoj školi u Žegri se odvijala u samoj školi ali nastava se odvijala na osnovu programa Republike Kosova, to su bili nacionalni programi a ne programi Ministarstva obrazovanja iz Srbije.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas ne pitam za program. Pitam vas išli su u državnu školu a ne u privatnu kuću.

SVEDOK:

            Rekao sam da državnu školu štiti država a kada je pohađaju Albanski đaci, no, oni su koristili druge programe programi su različiti od državnih programa tako da to nije isto.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, išli su dakle u državnu školu. Da ili ne.

SVEDOK.

            Ne.

Sudija MEJ:

            Dao vam odgovor i kvalifikacije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li se sećate svojih sugrađana Ferima i ... kome je policija oduzela dva pištolja.

SVEDOK:

            Ne sećam se kada i ako se to uopšte desilo ne mogu da se setim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate Jahije Mi... bio je radnik u SO Gnjilane kome je oduzeta puška.

SVEDOK:

            Ne razumem o kome govorimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jamija, Jahija, to ime ne postoji na albanskom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jahi Bišljimi bio radnik SO Gnjilane oduzeta mu puška.

SVEDOK:

            Ne znam ime osobu po tom imenu i prezimenu iz sela.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate Ise B.. kome je oduzeta automatska puška isto iz vašeg sela.

SVEDOK:

            Ovo ime Ise B... takođe ne postoji u mom selu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A Medejdi Musliju da li postoji u vašem selu.

SVEDOK:

            Mejdi Musliju, što se tiče osobe sa ovim konkretnim imenom moram da kažem da ne znam takva osoba ne postoji.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

            A da li pošto ne znate nijednog od ovih vaših seljaka vaš brat Šaban Šabani, jeste imali brata Šabana Šabanija.

SVEDOK:

            Da, to je tačno on je umro 93.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da je vaš brat stariji Šaban Šabani pre bombardovanja kao pripadnik UČK otišao za Albaniju i da je poginuo prilikom prelaska granice iz Albanije kad se vraćao sa svojom grupom u sukobu sa Vojskom Jugoslavije, tokom aprila meseca.

SVEDOK:

            To nije tačno, što se tiče ovoga ja bih hteo da dam svoje objašnjenje Sudu kako bi saznali šta se stvarno desilo. Časni sude moj brat Šaban Šabani je bio penzioner i on je bio otišao u invalidsku penziju jer je imao srčanih tegoba, ali kad je u Albaniji došlo do demokrtskih promena on je otišao u Albaniju kako bi se oporavio od bolesti. Nakon, što je otišao u Albaniju umro je od srčanog udara u ... zajedno sa bratom Refikom Šabanijem i Ibrahimom Šabanijem otišli smo po telo mog brata u Albaniju. Mi nismo imali dozvolu od srpskog MUP-a a prešli smo granicu, a ja bi hteo da vam kažem da ono što optuženi tvrdi nije tačno.

Sudija MEJ:

            Da li možete da ponovite kada je vaš brat umro.

SVEDOK:

            93. godine

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste u vreme početka rata znači pred 24. mart bili rukovodilac Srednješkolskog obrazovanja u Žegri.

SVEDOK:

            Ne. Ja nisam bio rukovodilac Srednje škole u Žegri.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne kažem Srednje škole nego tog Srednješkolskog obrazovanja koje ste organizovalii i određivali ko će da predaje i tako dalje.

SVEDOK:

            Ne. Ja nisam bio osoba koja je imenovala nastavnike ni to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pošto ste rekli da nije tačno da je vaš brat poginuo prilikom prelaska granice,  da li znate za Agima Ramadanija iz Žegre bivšeg oficira JNA koji je poginuo prilikom prelaska granice na Košarama i posle par dana sahranjen u Žegri. Vi ste mu govorili na godišnjici smrti kad je tu prisustvovao Hašim Tači jer je on bio jedan od njegovih terorista. Je li to tačno ili nije.

ODGOVOR:

            Što se tiče Agima Ramadanija tačno je da je on učestvovao u bici na Košarama i on je bio komandant jedne od jedinica tamo. On je ubijen 11. aprila 93.g. i to na Košarama. Što se tiče Hašima Tačija njegovog boravka u Gnjilanima, povodom tog skupa koji je bio organizovan to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste vi govorili na toj godišnjici Adama Ramadanija.

SVEDOK:

            Ne,  ja nisam govorio tamo su bili drugi koji su govorili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro ja vas samo pitam vi odgovorite sa da ili ne da bi štedeli vreme molim vas. Pre NATO agresije u drugoj polovini 98.g.i 99.g. vi ste pravili spiskove svih punoletnih Albanaca iz Žegre za njihovo uključivanje UČK da ili ne.

SVEDOK:

            Ne, nismo radili tako nešto.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koje proglasila UČK u martu 99.g.

SVEDOK:

            Kada je reč o mobilizaciji čuo sam za to putem radia i televizije i ništa više o tome ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je policija u Žegri i selu Vlaštica u neposrednoj blizini zaplenila 150 komada automatskih pušaka, 80 komada kratkog oružja škorpiona, heklera, 7 snajpera i da je bilo utvrđeno i 7 snajperskih mesta na području Žegre. Da li znate za sve to?

SVEDOK:

            To nije tačno. Policija je pre rata, počev od 90-te godine pa dalje oduvek poduzimala akcije odmazde u odnosu na naše selo i uvek optuživala seljane da imaju oružje ilegalno i uvek su maltretirali ljude. Dvojica koje su maltretirali su umrli, mogu vam navesti imena Mehmed Hajrulahu i Sali ...Oni su umrli od posledica tog maltretiranja. Mehmed Hajrulahu nakon što je pušten iz zatočeništva umro je kod kuće, a drugi Sali...je umro mesec dana kasnije nakon puštanja na slobodu nakon mučenja kojem ga je izložila srpska policija. Bilo je i drugih ljudi.

 

SUDIJA MEJ:

            Nema potrebe da ulazimo u detalje ako biste odgovarali na pitanja kratko gospodine Šabani onda bismo napredovali brže. Tužilaštvo će imati mogućnosti da vam postavlja još dodatna pitanja na kraju ako ima potrebe da se nešto pojasni. Izvolite gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, odgovorite mi sa da ili ne na pitanje da li vam je poznato za oduzimanje ovih 150 automatskih pušaka, 80 kratkih oružja, 7 snajpera itd., što sam vam nabrojao, da li vam je to poznato?

 

SUDIJA MEJ:

            On je rekao da to nije tačno. Rekao je da to nije istina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da je posle 10. juna kad su se Francuzi povukli sa vašeg dela i došli Amerikanci na taj teren, oko 150 terorista UČK iz Makedonije preko sela Stančić na makedonskoj granici i u centru sela Žegra je isti taj ....izvršio smotru UČK. Vi ste bili prisutni na toj smotri. Da li je to tačno ili ne? Bila je napravljena na dečjoj ...školi u kojoj ste vi radili, da li je tako ili nije?

 

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno. Takve mi stvari nisu poznate. Kada sam stigao u Makedoniju, to je bilo 26. juna i zbog toga sve te stvari koje vi nabrajate nisu poznate. Već sam rekao ne, to mi nije poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U stanici milicije u Žegri radio je Sadik Sofi, policajac Albanac, stanovao u državnom stanu sa ženom i 3 dece. UČK je upao kod njega u stan, pretukli, ženu silovali i prebili i njega i decu, da li je to tačno. Da li znate za taj događaj?

 

SVEDOK:

            Ne znam tu osobu Sofija niti znam. Znam da ga je tukla policija. On je bio u službi srpske policije ali kasnije tamo više nije bilo policije, znam da je on otišao u Gnjilane i ne znam šta je posle sa njim bilo. Ako ga je premlatio UČK ili ako su se desile te druge stvari, jednostavno ne znam  ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da pređemo ono o čemu znate pošto ste o tome govorili. Rekli ste da su snage Vojske Jugoslavije došle u Žegru 10 dana pre početka bombardovanja.

 

SVEDOK:

            To je tačno. 10, 20 dana pre su došli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, 10 ili 20 svejedno, juče ste rekli 10 ako sad kažete 20 meni to ništa ne smeta. Rekli ste kopali su rovove, a onda ste dalje objasnili da su se pripremali za odbranu od NATO. Da li ste vi dakle, pošto ste rekli došli su, kopali rovove, pripremali se za odbranu od NATO, to su vaše reči juče izrečene. Da li ste iz toga zaključili da je tu neka moguća linija fronta?

 

SVEDOK:

            Srbi su zauzimali položaje tako kako su oni mislili da je dobro za njih u dolini reke u selu Žegra. Oni su tamo zauzeli položaje. To je bila njihova odluka da se tako brane od napada NATO-a. Kopnenih ili vazdušnih.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Linija fronta?

 

SVEDOK:

            Ne mislim da je to bila linija fronta jer oni nisu mogli da se bore sa OVK jer OVK nije bio tamo. Mislim da je to bila njihova odluka da se pripreme u slučaju eventualne intervencije spolja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa o toj intervenciji govorim. Kad bi se branili tu u slučaju eventualne intervencije spolja pretpostavljam da je to logično da je to onda neka linija fronta. Moguća.

 

SUDIJA MEJ:

            Mislim da je svedok odgovorio onako kako je znao gospodine Milošević.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste hteli da se sklonite sa te linije fronta?

 

SVEDOK:

            Mi smo imali svoje vlastite kuće i mislim da nije dobro imati liniju fronta u selu. Albansko stanovništvo sela Žegra je bilo raseljeno , poubijano, ranjavano.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, na to ćemo doći, o tome ste juče govorili. Rekli ste da kad je počelo bombardovanje da su kako vi kažete da su srpske snage da su postali bešnji i divlji. Kako ste zaključili da su postali bešnji i divlji, jer im izbijala pena na usta, na koji način ste ocenili da su pobesnili i podivljali?

SVEDOK:

            Divljaštvo je bilo manifestovano u načinu na koji su se oni odnosili prema ljudima.  Oni su počeli da maltretiraju ljude, da ih tuku, da pucaju u krovove albanskih kuća, da vređaju Albance koji su prolazili ulicom i da počine mnoga takva dela u odnosu na albansko stanovništvo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, juče u celom svom iskazu niste pokazali da se nešto nekome desilo. Ispričali ste da ste otišli u Makedoniju na to ćemo doći. Prema tome, kako su oni to manifestovali pobesneli?

 

SUDIJA MEJ:

            On je to upravo rekao. Rekao je da se to videlo u načinu na koji su se odnosili prema ljudima i slično.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Govorili ste o događaju 29. marta, o dolasku neke paravojske, a onda  ste rekli da ste to čuli. Tužilac vas je pitao kako im je izgledala uniforma, a vi ste rekli da nipta niste videli, rekli ste da vam je kuća daleko. Dakle, vi niste videli samo ste o tome čuli?

 

SVEDOK:

            Da, ali je bilo drugih očevidaca čije su kuće bile bliže školi i tim mestima gde su te snage bile raspoređene ta paravojna vojska kao što sam rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je to paravojska gospodine Šabani, da li biste mogli da objasnite?

 

SVEDOK:

            Po mom mipljenju paravojska su naoružani ljudi koji počinjavaju krivična dela na osnovu određenih dobro programiranih ciljeva koje su utvrdili određeni ljudi, a svrha je da tim ponašanjem brane, odnosno štite vojsku i policiju tako da se misli da oni ne učestvuju u počinjavanjuu tih dela, ubistava građana. To je bila uobičajna pojava u srpskoj vojsci. To se dešavalo i u ratu u Bosni i sve vreme. Paravojska je korištena da pomogne da se raseljava stanovništvo iz njihovih domova.   

Mogu da ih odvojim po načinu koji su odeveni. Paravojska je koristila neke marame, poveze i oni su učestvovali u ubistvima, bili su, ponašali su se divlje i bili su spremni da počine ubistva u svakom trenutku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što se tiče te spremnosti za ubistva vi ste rekli ovde na mikrofon, srpsko stanovništvo se pripremalo da likvidira Albance. Govorili ste o tom vremenu početka agresije. Da li su vas likvidirali?

 

SUDIJA MEJ:

            Da li ste vi lično bili izloženi premlaćivanju ili bilo kakvom maltretiranju?

 

SVEDOK:

            Već sam vam rekao da ja lično nisam  bio tome izložen ali su pucali na mene dok sam odlazio zajedno sa ostalim civilnim stanovništvom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Al vas nisu pogodili?

 

SVEDOK:

            Srećom nisu, srećom nisu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jesu li nekoga?

 

 

SVEDOK:

            Da, jesu. Pogodili su i ranili neke druge ljude koji su bili u konvoju sa mnom. Imali smo dva slučaja ranjavanja, jednog mupkarca i jednu ženu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, u konvoju je dvoje ranjeno od cele te pucnjave. Šta ih je pošto ste rekli da su se spremali da vas likvidiraju, šta ih je po vašem mišljenju sprečilo da vas likvidiraju?

 

SVEDOK:

            Ne znam kakve su ciljeve imali u tom trenutku, ali znam da su hteli da ubiju neke a da deportuju ostale. To je bio njihov glavni cilj i to je cilj i koji je ostvaren u slučaju našeg sela.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, kako znate da su se pripremali da vas likvidiraju pa vas nisu likvidirali?

 

SVEDOK:

            To smo čuli, čuli smo da su neki građani  Srbi rekli da su pripremili spisak Albanaca koji su imali neku vlast u selu Žegra, koje su hteli da likvidiraju i spisak je bio tu i treba je da se ostavri taj plan koji je u stvari i ostvaren.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vi ste likvidirani?

 

SVEDOK:

            Nisam.

 

SUDIJA MEJ:

            Ne treba da odgovarate na to pitanje, to je komentar. Imate li još pitanja gospodine Miloševiću?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste se uplašili od  te likvidacije, da ste izašli, da je bilo 1.200 ljudi i da je padala kiša jel tako?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno. Kada je došlo do ubistava i ranjavanja mi smo se uplašili i u panici smo napustili svoje domove i otišli u brda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A pošto je padala kiša onda ste se vratili opet u kuću?

 

SVEDOK:

            Sledećeg dana ujutru jer noć smo proveli napolju na kiši svi zajedno sa ženama, decom i decom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali sutra ste se vratili nazad?

 

SVEDOK:

            Da, moja kuća se srećom nalazila blizu brda Kušljevica ali drugi seljani čije su kuće bile u unutrašnjosti sela ili na drugoj strani one su ostali sa nama jer su se bojali da bi se situacija mogla ponoviti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste pobegli posle ubijanja i ranjavanja. Ko je to ubijen i ranjen pa ste vi morali da pobegnete?

 

SVEDOK:

            Rekao sam vam da je ubijen brat Šućuri Tahirija i njihov cilj je bio da ubiju Tahiri Tahirija, a on je bio vođa Demokratskog saveza Kosova, zatim takođe je eliminisan ćerka Nasufa Tahirija koji je bio rođak Tahira Tahirija, zatim druge porodice koje su čule za ovo što se dešavalo, čule su za ljude koji su maltretirani i traumatizirani. Svi su se uplašili i svi su pobegli u brdo Kušljevica.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je ubio Tahira Tahirija?

 

SVEDOK:

            To ne znam. Mislim da vi to bolje znate nego ja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite ovde o svemu što ste čuli, a niočemu što ste videli pa vas zato pitam koje ubio Tahira Tahirija za koga tvrdite da je ubijen?

 

SUDIJA MEJ:

            Odgovorio je da ne zna.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je policija ubila Ukšina Ukšinija zato što je zapalio sveću. Jeli tako?

 

SVEDOK:

            Oni su pogodili kuću Ukšina Ukšinija pre nego pto je paravojska stigla u selo. to se desilo 2 ili 3 dana nakon što su počeli i napadi NATO-a i to su učinili vojnici koji su bili stacionirani u poljoprivrednoj zadruzi. Oni su pucali u kuću kada su videli upaljenu sveću. Oni su videli i jednu albansku kuću koja je  izgledala bolje od  ostalih.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vi smatrate da su pucali zato što je neko upalio sveću?

 

SVEDOK:

            Rekao sam šta se desilo i došlo je do te pucnjave u ovom slučaju, a došlo je zbog pucnjave zbog upaljene sveće.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite, a vidite ja sam baš kad čuli to vaše svedočenje dobio informaciju da je sa krova te kuće Ukšin Ukšini pucao na vojsku i tačno je da je to bilo 2 ili 3 dana od početka NATO agresije i tačno je da je bilo za vreme napada  NATO i tačno je da je pucao na vojsku i tačno je da je poginuo pucajući na vojsku. Da li vam je to poznato?

 

SVEDOK:

            Ne, mislim da to nije tačno. To ne može biti tačno to što vi kažete.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, verovatno je tačno da se puca u nekoga kad se upali sveća. Rekli ste da je pucano u njega, a onda  ste rekli da je kuća granatirana. opredelite se je li kuća granatirana ili je pucano u njega?

 

SVEDOK:

            Ono što vi tvrdite je da zbog paljenja sveće ne može se pucati na nekoga sa udaljenosti. To može da se uradi, to je mogla da uradi srpska vojska koja je bila tamo raspoređena. Njegovo ubistvo je bilo 30. marta ujutro u 9.30, tada su ubijeni Ukšin Ukšini i njegova supruga, a ubile su ih srpske snage koje su širile teror i među ostalim seljanima i ostalim porodicama koje su živele u blizini.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste juče da je kuća njegova granatirana. Dakle, da li su granatirali njegovu kuću ili su pucali u Ukšina Ukšimija i njegove? Opredelite se šta je od to dvoje, obe stvari ste rekli.

SVEDOK:

            Kada je reč o vremenu sve se desilo o periodu od dva dana. Do pucnjave je došlo dva dana ranije, a do ubistva, odnosno do granatiranja je došlo dva dana ranije, a do ubistva dva dana kasnije. Tako se to desilo.

SUDIJA MEJ:

            Možete li nam objasniti, ono što se tvrdi da je gospodin Ukšin Ukšini ili ustreljen ili je njegova kuća granatirana. Moguće je da vi kažete da se oboje desilo ali da li biste to mogli malo da nam pojasnite?

SVEDOK:

            Da, objasniću vam to. Rekao sam da kada je, kada su počeli napadi NATO-a te noći njegova kuća je granatirana. Možda su odabrali njegovu kuću jer su videli zapaljenu sveću, a onda je do njegovog ubistva došlo dva dana kasnije nakon tog događaja kada je došlo do granatiranja njegove kuće. Do ubistva je došlo ujutru, a ne noću. Došlo je u 9.30 ujutru 30. marta i mislim da je to jasno. To sam čuo od drugih očevidaca koji su bili u blizini.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, opet ne znate kako je poginuo ali ste čuli. Dobro. Otišli ste dakle posle toga u Donje Stuble i smestili se u kuće drugih Albanaca i ostali do 4. maja. Znači više od mesec dana. Rekli ste da je bilo 20.000 ljudi koji su se skupili i da ste onda odlučili da idete za Makedoniju. Kako to da odmah zato govorite o 600 ljudi, kako se 20.000 pretvorilo u 600 ljudi?

SVEDOK:

            Pokušaću da to objasnim. Taj period je bio od oko mesec dana i ako je broj ljudi koji sam ja pomenuo bio oko 20.000 građana ja sam objasnio da se taj broj sastojao od stanovnika sela Žegra, Ladovica, Nasar, Rebnik, ...i Kutešira sela Albanaca. To su sva sela gde su srpske snage učestvovale u ubijanju, proterivanju, pljačkanju i paljenju domova Albanaca zbog čega su oni morali da odu. Ja sam takođe objasnio da 15. aprila selo Đelekare je bilo porušeno i došlo je do toga da su spaljene dve kuće, bilo je žrtava, 6 žrtava, zatim 4 žrtve su sahranjene u Stubla

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...ljudi kad ste krenuli?

SUDIJA MEJ:

            On je rekao u svom svedočenju ranije da je razlog za to bio što su seljani iz drugih sela došli tu da se sklone.

SVEDOK:

            Tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I?

SUDIJA MEJ:

            Šta je pitanje?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne razumem kako se, pokušavam da sam sebi razjasnim pa pitam svedoka da mi objasni kako se 20.000 ljudi koliko ih je bilo kako tvrdi i koji su odlučili da krenu u Makedoniju u toku puta pretvorilo odjednom u trenu u 600 ljudi. Gde je ostalih 19.400?

SUDIJA MEJ:

            On je rekao da su došli iz drugih sela i da se to dešavalo u jednom dužem vremenskom periodu. Je li to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno. Oni su dolazili u jednom dužem vremenskom periodu kada su njihova sela kao što sam rekao bila opljačkna, paljena i ljudi su bežali pred srpskim snagama.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači oni su dolazili i odlazili, a  vi ste u broju od 20.000 uneli sve koji su došli i otišli sa tog mesta na kojem ste vi bili? Da li tako mogu da razumem objašnjenje?

SVEDOK:

            Ne razumem pitanje.

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine  Šabani u kojoj fazi je ta grupa brojala 600 ljudi?

SVEDOK:

            Rekao sam da se to dešavalo u jednom dužem vremenskom periodu i stanovnici Žegra su činili oko 4.000, to su bile velike porodice, a drugi ljudi su došli iz drugih okolnih sela koje su napale srpske snage. Oni su došli tu da se sklone na tom platou. Ljudi su tamo došli, bili su gladni, sve im je trebalo, a cilj srpskih snaga je bio da se stvori jedna velika gomila ljudi da bi mogla da se ostvari masovna deportacija.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Dozvolite da ponovim pitanje. Od tih 20.000 koliko ih je otišlo u Makedoniju?

 

SVEDOK:

            Rekao sam da od 15. aprila pa nadalje ljudi su se spontano organizovali u grupe i onda su oni odlazili, dakle od 15. aprila grupe, porodice su odlazile kako bi pobegle iz zemlje. Svaka dva do tri dana formirale bi se takve grupe, a grupa kojoj sam ja pripadao, u kojoj sam ja bio, odnosno nakon 4. maja postojala je još jedna grupa, sin mog brata se nalazio u toj grupi, oni su takođe naišli na srpske snage kada su se kretali prema granici.

SUDIJA ROBINSON:

            Koliko sam shvatio vi ste rekli da su oni u raznim grupama odlazili za Makedoniju.

 

SVEDOK:

            Da, tako je.

 

SUDIJA ROBINSON:

            U redu nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli  ste da kad ste odlučili da idete za Makedoniju, znači ta vaša grupa od 600 ljudi da ste pošli tokom noći da vas ne otkriju, je li tako?

 

SVEDOK:

            Da. To je tačn, a ostale grupe koje su se uputile ka Makedoniji su pokušale da ne budu u videokrugu srpskih snaga, dakle da se nekako prikriju, no ipak se desilo da su neke od tih grupa naišle na srpske snage i da su ih srpske snage maltretirale.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste nastojali da odete u Makedoniju da se sklonite sa tog terena neprimećeni od vojske i policije?

 

SVEDOK:

            Naravno svi mi koji smo bili u grupi nismo hteli da nas srpske snage vide i da naiđemo na njih jer smo znali šta će nam se desiti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I to je bilo jedno opšte mišljenje u toj grupi od 20.000 ljudi, da nastoje neprimetno odu u Makedoniju, da ih ne vidi vojska i policija. Je li tako?

 

SUDIJA MEJ:

            On je svedočio o grupi u kojoj je on bio. Bolje da mu postavite sledeće pitanje. Da li je bilo opšte mišjenje među tih 20.000 koji su krenuli ka Makedoniju da oni treba da pokušaju da stignu do Makedonije bez da ih se primeti.

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno. Ljudi su pokušavali da ih srpske snage i paravojska ne spaze jer su znali da bi bili izloženi nečemu. dakle, to je bilo mišljenje koje je vladalo među onim ljudima koji su bili prisiljeni da pobegnu. Oni su se plašili deportacije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim da gospodo u redu da se interveniše ovako jer se ovde jasno vidi iz iskaza ovog svedoka da nije bilo deportacije već da su oni bežali sa poprišta ratnih sukoba  čak nastojali da ne budu primećeni od onih koji su ih navodno deportovali. Prema tome, ovo je jedan

 

SUDIJA MEJ:

            Koje pitanje gospodine Milošević?

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste kako  vas je opkolila vojska i paravojska na jednom mestu kada ste bili na poljani.  Je li tako?

 

SVEDOK:

            Da, bili smo opkoljeni ....Grupa u kojoj sam ja bio je bila opkoljena od strane snaga koje su se tamo tada nalazile.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To smo čuli juče. Vi ste objašnjavali da su prvo muškarce pregledali, pa su vas posle spojili, sve u svemu nikome se ništa nije desilo i nastavili ste put ali su vam onda naredili da pešačite jedan kilometar. Rekli su vam da sednete i onda ste rekli da je komandant baš sam to zapisao da je komandant sa vojnim i paravojnim snagama došao kod vas lično da sa vama razgovara on, sa vojnim i paravojnim snagama i vi na drugoj strani da vas pita zašto ste pozvali NATO? Šta ste mu odgovorili molim vas?

 

SVEDOK:

            Ako želite da čujete odgovor koji sam ja da komandantu srpskih jedinica radilo se o razgovoru, bio je to razgovor pod pritiskom cevi, automatskih puške su bile uperene direktno u mene, oni su stali odmah tu pored mene i tražili su od mene objašnjenje da kažemo zašto smo napustili svoje domove i šta se krilo iza toga, koja je bila namera iza toga i zašto smo pozvali NATO da dođe.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što ste pozvali NATO on vas je pitao, on je sa vama držao konferenciju, on sa paravojnim i vojnim oko sebe i vi na tom polju među hiljadama ljudi, vi ste konferisali o tome zašto ste pozvali NATO. Šta ste mu odgovorili?

 

SVEDOK:

            U tom trenutku ja sam govorio da ja lično nisam pozvao NATO da dođe iako je NATO  u stvari došao zato što je to tražilo čitavo stanovništvo Kosova. No, ja sam bio zaplašen od srpskih snaga, srpski vojnici i paravojska su se tada tu nalazili u tom trenutku i oni su bili spremni da me likvidiraju u svakom trenutku ukoliko bih odgovorio nešto drugo. A št se tiče toga zašto smo mi napustili naše domove ja sam im rekao da su nam kuće bile spaljene. Onda su me pitali a ko vam je spalio kuće, ja sam znao da su kuće bili spalili Srbi, srpska paravojska zajedno sa vojskom i zajedno sa drugim ljudima u selu koji su bili dobili posebne zadatke ali to nisam mogao njemu da kažem, nisam mogao da odgovorim da su to počinili Srbi ali sam mu rekao da su kuće bile spaljene ali da ne znam ko ih je spalio, dakle da ne znam ko je spalio naše kuće. A onda sam morao da slušam ponižavajuće komentare o mom narodu, o mojoj nacionalnosti i rečeno mi je da mi želimo da idemo u Makedoniju, zatim u Albaniju da se pridružimo OVK. Ja sam mu rekao da to nije tačno jer ja odlazim zajedno sa svojom porodicom i to zato što mi je kuća spaljena. A i ostali iz grupe su bili u toj situaciji no ja sam govorio u svoje vlastito ime.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, kako ste vi rekli pustili da produžite i rekli vam da idete za Preševo je li tako?

 

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli su vam da idete za Preševo je li tako?

 

SVEDOK:

            Rekao sam da nam je bilo naređeno da krenemo u pravcu Preševa ali mi nismo znali šta nas tamo čeka jer tamo su bile druge srpske snage, a na putu mi smo u stvari skrenuli s tog pravca i to sam ranije bio rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kao što znate svi, a možda oni koji ovo prate ne znaju Preševo je izvan Kosova na teritoriji Srbije izvan Kosova. Preševo nije u Makedoniji, dakle upućeni ste na Preševo ali ste se vi prokrali kako kažete, prokrali nekim putevima koje je neko poznavao i nekako se dokopali granice. Je li tako?

 

SVEDOK:

            Da mi smo se kretali nekim drugim putevima i tako smo otišli do granice. Nismo otišli u Preševo, to je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste prošli pored vojnika, niko vas nije dirao, to ste sami rekli i u pisanoj izjavi i u ovoj. Niko vam nije tražio dokumente, niko vam nije oduzimao dokumente je li tako?

SVEDOK:

            Nisu nam oduzeli dokumenta ali su nas maltretirali. A svakih malo-malo bi čuli ponižavajuće komentare od njih i takođe su govorili malo-malo da će nas ubiti. Sve je to bilo očigledno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja želim da skrenem vašu pažnju gospodo da su prvi svedoci govorili kako su čuli preko radija i sredstava informisanja kako će Srbi da im se osvete, apošto se to pokazalo kao notorna laž jer toga nije bilo i to svako zna, onda sada svedoci govore kako im pojedinci lično objašnjavali kako će da im se osvete. Mislim

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću sada ću vas zaustaviti. Ovo sada nije trenutak za iznošenje komentara, da li imate još pitanja za ovog svedoka?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisu vas dirali, nisu vam tražili dokumenta, nisu vam oduzimali dokumenta je li tačno ili ne?

 

SUDIJA MEJ:

            To je rekao da im dokumenta  nisu uzeta, to je već odgovorio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Činjenicu ponovo skrećem pažnju jer mislim da bi trebalo svako da primeti da oni koji svedoče a prelazili su albansku granicu

 

SUDIJA MEJ:

            Kada dođe za to trenutak vi ćete moći da iznesete svoje argumente. Svedok je ovde kako bi ga se ispitivalo, a Veće će videti da postoji razlika između onoga što se desilo ovom svedoku i drugima. To je nešto što ćemo mi na kraju zaključiti, a vi ćete na kraju izvođenja dokaza imati priliku da sve to prokomentarišete, a sad vas molim da se držite pitanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pitanje je zašto onda oni koji pređu albansku granicu govore da su im uzeta dokumenta, aoni koji pređu makedonsku granicu ili crnogorsku granicu tvrde da im nisu oduzeta dokumenta. Da li je možda to zato što Makedonci i Crnogorci neće da lažu

 

SUDIJA MEJ:

            Ovo je čist konmentar gospodine Miloševiću, ovo nije pitanje za ovog svedoka. Ovaj svedok je rekao da njemu nisu bile oduzete isprave i to je sve.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vama ili nikome od vaših tu u toj grupi nisu bile oduzete isprave?

 

SVEDOK:

            Ne, u tom trenutku nam nisu oduzimali isprave ali ljudi iz drugih grupa su nam rekli da su njima bili oduzeli isprave.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, tu šemu smo već čuli. Prelazi u dosadu to što je neko rekao, rekla-kazala. U svojoj pisanoj izjavi ai kasnije ste nešto u tom smislu govorili na vašem ovde saslušanju o tome kako je vojska pucala na lice koje se zove Avni, da su ga ubili, čak ste rekli da su ga masakrirali, aistina je sasvim drugačija. To je lice bilo slaboumno, njegov otac je izjavio   da su ga ostavili vezanog zato što je bio poremećenog uma, vojska ga je našla mrtvog i donela tamo i tada je i dobila izjavu, organi su dobili izjavu oca da je reč o slaboumnom mladiću koga su oni sami vezali da im ne bi pravio probleme. Da li znate za to?

 

SVEDOK:

            Da, čuo  sam za taj slučaj i to sam čuo kada sam se vratio. Dakle, da su srpski civili ubili gospodina Zanunija i to civili sela Žegra. Ti civili su bili naoružani i čuo sam da je on ubijen 6. jula a to je bilo urađeno kako bi se zastrašilo albansko stanovništvo, kako se ne bi vratili svojim domovima jer su oni hteli da Albanci koji su deportovani da to shvate kao jednu činjenicu i da se ne vrate više, a to su uradile srpske snage i stanovništvo se tako osećalo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi kažete da su to uradili 6. jula?

SVEDOK:

            Ne 6. jula već 6. juna. To je bilo 6 dana pre nego što su stigle NATO snage.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo sada ću da vam pročitam šta piše u vašoj pismenoj izjavi. Sad ste rekli da je to bilo 6. juna, dakle vi niste još bili u Žegri kad se to desilo, je li tako?

 

SVEDOK:

            Da, ja nisam bio u Žegri kada se to desilo već sam bio u selu Slučanj u Makedoniji. No, o tome sam čuo od očevidaca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Par dana, ovo piše u vašoj izjavi koju ste dali. Par dana pre početka vazdušnih napada jedan čovek iz sela Avni, ne znam mu prezime išao je svojoj

 

(Malo sporije radi prevodioca molim vas. Hvala.)

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            kući koja se nalazila iza moje malo više na brdu. Bilo je veče, 3 ili 4 policajca koje sam znao bili su na polju udaljeni oko 400 metara od njega, jedan se zvao Jova ali mu ne znam prezime, drugi Dragan kome takođe ne znam prezime, a ostale nisam poznavao. Dvojica koju sam imenovao bili su iz Žegre. Oni su iz daljine pucali na Avnija a zatim su prišli i iskasapili njegovo telo mada ne znam zašto su to uradili. Nakon što su ga ubili i iskasapili su telo i odneli ga i tako dalje da ne zadržavam čitanjem. Dakle, vi ste napisali nešto potpuno suprotno od ovoga što ste ove rekli. Moje je pitanje da li ste vi davali izjave samo istražitelju ili ste davali izjave i nekim drugim licima osim istražitelja koji vam je ovde sa ovim stvarima u vezi postavljao pitanja. Kome ste još davali izjave?

 

SVEDOK:

            Izjave sam samo dao istražiteljima. No, zaboravio sam da spomenem jedan slučaj o kome sam čuo od Husenija Husenija koji je bio zajedno sa Avnijem  Zenunijem. On je rekao da Zenuni ne sme da ide kući, da se vrati kući jer će mu srpske snage pretiti ali on nije poslušao taj savet, otišao je do kuće kako bi pokupio neke stavri iz svoje kuće i na njega su tamo pucali naoružani ljudi i to, oni su se nalazili na udaljenosti od neke od 500 metara od brda Kušljevica. Što se tiče ovog konkretnog slučaja ja sam rekao da nisam bio tamo prisutan već da sam bio u Makedoniji. No, hteo bih da kažem da mi je to rekao Husein Huseni, a to ubistvo je bilo počinjeno od strane srpskih snaga u selu Žegra.

 

SUDIJA MEJ:

            Sada ćemo napraviti pauzu budući da je 10.30. Gospodine Miloševiću da li imate još dosta pitanja za ovog svedoka?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam još nekoliko pitanja naravno.

 

SUDIJA MEJ:

            U redu, zamoliću vas da završite sa ispitivanjem u roku od 20 minuta nakon pauze, a sada ćemo napraviti pauzu od 20 minuta.

 

(Molimo ustanite)

Pauza

Posle pauze

 

 

 

SVEDOK:

            ...Žegra i prikupljao sam novac da bi se finansiralo osnovno i srednje obrazovanje, a kada je reč o saslušavanju u policijskoj stanici to je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, priveli su vas sa novcem i spiskovima?

 

SVEDOK:

            Da, imao sam sva dokumenta kod sebe.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Govorili ste o tom području Žegra i Donje Stuble odakle je došlo 300 UČK po dolasku Amerikanaca i zapalila i sravnila sa zemljom sve srpske kuće, zapalili crkvu i uniptili groblje. Da li znate za taj događaj? I uništili srpsko groblje.

 

SVEDOK:

            To što kažete o vojnicima OVK koji su uništavali srpsko groblje to nije tačno. Možda su neki ekstremisti na putu do sela kada su videli svoje vlastite domove spaljenje u znak osvete zapalili  srpske kuće.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da su sravljene sa zemljom srpske kuće i crkva?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi tvrdite da to nije UČK?

 

SVEDOK:

            Ne, to  nije uradila UČK.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je uradio?

 

SVEDOK:

            Rekao sam  možda neki ekstremisti. Ljudi iz sela u znak osvete kada su videli da su njihove kuće spaljene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi smatrate da UČK nije teroristička organizacija i nije ekstremistička organizacija koliko shvatam ovaj vaš odgovor. Da li se varam ili ne?

 

SVEDOK:

            Po mom mišljenju UČK nije teroristička organizacija već organizacija koja brani narod i bori se protiv srpskog terora i zverstava koji su počinjeni na albansko stanovništvo Kosova.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ako su se borili protiv srpskog terora što su pobili toliko Albanaca? Šta je vaše mišljenje o tome?

 

SVEDOK:

            Ako su ubili nekog Albanca koji je učestvovao i sarađivao sa srpskim snagama, dakle bio izdajica naroda onda su možda to uradili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači više stotina Albanaca su bile izdajice naroda po vašem mišljenju?

 

SVEDOK:

            Možda desetine Albanaca koji su sarađivali sa srpskom tajnom službom u interesu Srbije i Jugoslavije, a na štetu interesa naroda Kosova.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako onda objasnite kad ubiju lekara Albanca koji nije u tajnoj službi nego tamo radi u državnoj bolnici ili ubiju šumara Albanca ili poštara Albanca koji je u državnoj službi i raznosi poštu ili šumar koji čuva šumu ili policajac, lokalni policajac Albanac koga su sami Albanci izabrali da čuva njihovo selo. Da li su svi oni izdajnici?

 

SVEDOK:

            Ništa ne znam o tome što vi govorite. Možda biste mogli da mi navedete imena ili prezimena onda bih mogao da vam nešto o tome kažem, bio bih u boljoj poziciji.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Navešću vam neka imena i prezimena mada sam ih ovde mnogo navodio ali imam i za vas. Da li vam je poznato početkom bombardovanja mnogo je Albanaca otišlo u Gnjilane kod rođaka, a za vreme bombardovanja dolazili da obilaze imanja koja su im čuvali Srbi. Da li znate za to?

 

SVEDOK:

            Ne, ne znam ništa o tome. Za vreme bombardovanja kada su srpske snage bile u selu Žegra, albansko stanovništvo sela Žegra koje je otišlo u Gnjilane kao što ste rekli da poseti svoje rođake ništa ne znam o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je jedan značajan broj Albanaca ostao u selu i da su ih Srbi pomagali kao dobre komšije takođe. Da li znate nešto o tome?

 

SVEDOK:

            Samo znam za ljude koji su bili deportovani i znam da nijedan Albanac nije ostao u selu Žegra kada je selo zapaljeno od 5. aprila na dalje možda je jedan stariji čovek  po imenu Rami Seferi i njegova supruga, možda su oni sotali u selu iako su srpske snage, vojska i paravojska otišli njihovoj kući da ih maltretiraju ali oni su rekli bolje da nas ovde ubijete nego da nas naterate da napustimo svoju kuću jer oni su bili ljudi 90 tih godina. A nakon oslobođenja su umrli od starosti, on je umro od starosti i on je spremno čekao svoju smrt u vlastitom domu radije nego da beži.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa videli ste, znači ništa mu se nije desilo. Među onima koji su ostali bio je i Ramuš Fazliju čije kuće verovatno da se zahvali Srbima što su ga čuvali u toku rata je kasnije po dolasku američkog KFOR-a pucano na mladiće Momčila Živkovića koji je imao 20 godina i apsolventa medicine Sašu Stanojevića. Oni su teško ranjeni uspeli da dođu do prodavnice Srbina Jugoslava Mihajlovića gde je na njih ponovo pucano sa kuće Sabedina Fazlija, inače pripadnika UČK koji je dugo radio u Švajcarskoj. Tu su ubili Živkovića  a vlasnika radnje teško ranili. Da li znate o tom događaju?

 

SVEDOK:

            Rekao sam vam nemam nikakve inforamcije o tome. Kad je reč o tom slučaju to se desilo u vreme kada sam ja bio u Makedoniji, tako da ništa ne znam o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tu su lečeni u bazi Bonstil kod Amerikanaca, kasnije u Skoplju. Ni kasnije ništa niste znali o tome, je li tako?

 

SVEDOK:

            Tačno, ništa ne znam o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tamo je ostao i Kasumi Sufi. Na njegovu molbu Srbi su prevezli njegove sinove u Gnjilane kod porodice, a njega pomagali za sve vreme, da li znate za taj slučaj?

 

SVEDOK:        

            Možda Kosum, ne znam nikakvog Kasema ili Kasima, znam Kosuma Isufija, možda o njemu govorite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sufi.

 

SVEDOK:        

            Ne Kosum je njegovo ime, ja ne znam nikakvog Kasuma.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kosumi dobro.  Isufi. Da li znate za taj slučaj?

 

SVEDOK:        

            O čemu govorite, da je on ostao u selu naoružan čovek star 90 godina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre svega, imamo u vidu ovde transkript na kome piše da sam pitao Kasami Sufu, nisam pitao nizakakvog Kosumi Isufija nego za Kasuma Isufi, a ponoviću pitanje. U selu ostao znači Kasim Isufi, na njegovu molbu Srbi prevezli njegove sinove u Gnjilane kod porodice, a njega pomagali za vreme rata. Da li znate za taj događaj? Nisam pomenuo pušku, dakle nisam pomenuo nikakvo oružje.

 

SVEDOK:        

            Nije mi poznat taj slučaj.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su u kući Izeta Hazirija ostavili nepokretnog, zaključanog mladića i da su na njegovo zapomaganje došli Srbi, pružili pomoć pa su ga uz pomoć policije prebacili u gnjilansku bolnicu gde je ostao na lečenju. Da li znate za taj slučaj?

 

SVEDOK:        

            Ništa ne znam za taj slučaj o kojem vi govorite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za slučaj Fetima Isufija, fetim Isufi koji je mentalno poremećen i ostavljen sam u selu. Da li za njega znate?

 

SVEDOK:        

            Fetim Isufi nije ostavljen sam u selu jer s njim je bio i njegov otac ali kada su srpske snage ušle u njegovu kuću tako što su provalile vrata, otac je hranio stoku kada je čuo tu buku i uzvike i uplašio se i zato je ostao u štali i čekao da vidi šta će se desiti. Fetim Isufi se probudio, on je bio mentalno poremećen i u tom trenutku su ga ustrelile srpske snage. To je njegov otac Šukri Isufi ispričao, to je njegovo svedočenje. Dakle, njegov otac nije bio tamo, bio je u štali, nije se usudio da napusti štalu, da vidi šta se dešava sa njegovim sinom jer se bojao da bi mogli njega da ustrele.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tačno je da je poginuo ali je tačno da je napao na policiju, odnosno na vojnike sekirom iza vrata kada su oni dolazili, a oni nisu znali da je on mentalno poremećen i to je bio nesrećan slučaj. To je ta istina koja se desila. Njegov otac koji je bio u štali to nije naravno ni hteo da vidi. U toku 98 i 99. godine

 

SVEDOK:        

            Ne, nije tačno da on nije hteo to da vidi, on se nije usudio da ode da vidi čak ni njegov leš jer se bojao da će i njega ubiti. Koji to otac ne bi hteo da vidi da vidi leš svog sina ili ćerke?

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Milošević vaše vreme je praktično isteklo, vreme koje smo vam odvojili ali vi možete  još dva ili tri pitanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja imam još nekoliko vrlo bitnih pitanja.

 

SUDIJA MEJ:

            Postavite ih brzo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preskočiću neka ali neka ću da postavim. Da li znate da je posle 10-og juna 99. na teritoriji opštine Gnjilane ubijeno 87 Srba, 1 Albanac i preko 5 pripadnika drugih nacionalnosti. Da li znate za to?

 

SVEDOK:        

            Gde se to desilo, u kojem selu? U selu Žegra u kojem selu nije mi jasno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dva imena iz samog sela Žegra, na primer Nebojša Živković iz sela Žegra, u Žegri se to desilo i Momčilo Živković, evo 22. juna 99. takođe u Žegri. Da li znate nešto o tome?

 

SVEDOK:        

            Ništa ne znam o tome jer tada sam bio u Makedoniji i ništa nisam čuo šta se dešava sa tim ljudima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate za ubijenog Albanca od auta Morinu na pumpi Ferispetrol kod Gnjilana 20. avgusta 2000?

 

SVEDOK:        

            Da, čuo sam za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To takođe u novembru 99. onda martu 2000, aprilu 2000, Ćavrija Redžepi, Ćamila Ranićija, Hadžija Agušija i Nehmija Agušija, da li znate za njih, za ta ubistva, sve to na vašoj teritoriji?

 

SVEDOK:        

            Ništa ne znam o tim ubistvima, ne sećam se tih imena.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je albansko stanovništvo radosno bilo kad je počelo bombardovanje i upravo su vaše reči da je to za vas značilo kraj vladavine Srba i slovenskih naroda, tako ste rekli.

 

SVEDOK:        

            Još ranije sam rekao da smo organizovali demonstracije protiv srpskog nasilja i do kojeg je dolazilo i pre rata u Drenici. Oduvek smo tražili spoljnu pomoć jer mi kao stanovnici Kosova smo se osećali bespomoćnim i diskriminiranim. Mi smo bili mučeni u svakom segmentu našeg života.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. Pitam vas za ovo što ste rekli kraj vladavine slovenskih naroda, jeste li vi rasista?

 

SVEDOK:        

            Ne, ne mislim o sebi da sam rasista. Možda sam rekao kraj srpske i jugoslovenske vlasti na Kosovu jer ne mogu da zamislim Kosovo bez prisustva srpskih elemenata na njemu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa nećete ga ni zamisliti bez prisustva srpskih elemenata, to se ne brinite ali rekli ste kraj vladavine slovenskih naroda. Šta imate protiv slovenskih naroda?

 

 

SVEDOK:        

            Govorio sam o patnjama kojima je bio izložen moj narod tokom istorije, to je činjenica da je naš narod uvek patio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas šta imate protiv slovenskih naroda, rekli ste kraj vladavine slovenskih naroda, šta imate protiv slovenskih naroda? Evo Makedonci su takođe slovenski narod, pucate tamo u Makedoniji, ubijate makedonce, da  li mislite da i Makedonce treba proterati iz Makedonije?

 

SUDIJA MEJ:

            Svedok je dao odgovor. Na ...Veću je da proceni koju će težinu pridati tom odgovoru. gospodine Miloševiću još dva pitanja i onda je vaše vreme isteklo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato koliko je građana poginulo pod bombama i da li su i oni bili radosni ako su bili Albanci?

 

SUDIJA MEJ:

            Drugi deo pitanja je komentar. Dakle pitanje je da li znate koliko ljudi je poginulo od posledica bombardovanja?

 

SVEDOK:        

            Kakvog bombardovanja. Ako mislite na NATO bombardovanje

 

SUDIJA MEJ:

            Da.

           

SVEDOK:        

            Ako govorite o NATO bombardovanju u odnosu na srpske snage ja nemam informacija o tome, nemam informacije o žrtvama.

 

SUDIJA MEJ:

U redu, gospodine Miloševiću još jedno pitanje, poslednje pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li verujete da su i porodice tih Albanaca koji su poginuli u NATO bombardovanju takođe bile radosne što ih NATO  bombarduje?

 

SUDIJA MEJ:

            To je komentar. Amiskurije da li imate pitanje?

 

AMIKUS:

            Dopustite mi časni sude samo nekoliko stvari o kojima je govorio gospodine Šabani da pokušam da razjasnim.

            Gospodine Šabani vi ste malopre kazali kada vas je Slobodan Milošević pitao u vezi ubistva Avnija da stze o tome saznali tek kad ste se vratili, jesam li dobro razumeo?

 

 

SVEDOK:        

Da, to je tačno. Kad sam se vratio čuo sam od Husena Husenija.

 

AMIKUS:

            Možete da objasnite  zašto ste kada ste bili ispitivani od istražitelja 13.06., 15.06. i 18.06. baš u svom selu u Žegri da ste tada ceo taj događaj opisali kao da ste ga sami gledali. Kako to možete da objasnite?

 

SVEDOK:

            Još ranije, a i sada u razgovoru sa istražiteljima sa pomenuo ime ali verovatno me nisu shvatili, možda zbog prevoda. Neke stvari nisu bile adekvatno prevedene jer čak i tad sam to pomenuo tokom tog razgovora sa istražiteljem isto to sam rekao, ali to vreovatno nije bilo dobro prevedeno.

 

AMIKUS:

            Ne, vi ste tada kazali da ste videli policajce koji su to uradili, čka ste rekli da je jedan Jova, drugi Dragan, da su iz Žegre i opisali ste sa koliko metaka je pucano i to na taj način kao da ste sve to gledali.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Časni sude da budemo fer ako amikus tvrdi svedoku da je on rekao da je nešto video i poziva se na deo u izjavi pošto su i optuženi i amikusi se pozivali na tu izjavu na unakrsnom ispitivanju onda bi mogao da kaže šta je on rekao da je video?

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDAC:

            Molim vas onda pročitajte ono što je on rekao.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            On je rekao: bilo je oko 2 ili 3 policajca, 3 ili 4 policajca koje sam znao bili su na polju, udaljeni oko 400 metara od njega. Jedan se zvao Jova ali mu ne znam prezime, drugi Dragan kome takođe ne znam prezime, a ostale nisam poznavao. Dvojica koje sam imenovao bili su iz Žegre. Koliko sam shvatio uvaženi kolega tvrdi da svedok to video, a u stvari svedok kaže da su mu to rekli ljudi koje je on znao. Ja ovde imam kopiju njegove izjave.

 

AMIKUS:

            ...kopija jer nije uopšte spominjao da mu je bilo ko ispričao nego je govorio i o daljini, s koje daljine, kako su mu prišli, šta su uradili, nijednog momenta ne spominje da mu je to neko drugi ispričao, molim vas možetepogledati i sami.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Prihvatam činjenicu da nije jasno da li je to nešto što je on čuo i izgleda kao da je on to video, ali on je to samo objasnio.

 

SUDIJA MEJ:

            Možete li nam reći gde je to gospodine Rajnevald.

 

GOSPODIN RAJNEVALD:

            Da, to je četvrti paragraf verzije na engleskom jeziku, stranica 2. Na početku same izjave jer prva stranica je naslovna stranica.

 

AMIKUS:

            Ako može da objasni ukoliko ne može da objasni ja ne insistiram na tome, ja samo mislim da sam dužan da predočim to.

 

SUDIJA MEJ:

            Mislim da smo shvatili ono što hoćete da kažete gospodine Tapušković. Imamo pred sobom taj pasus.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Možda ja to ne bi ni pitao da Slobodan Milošević na to malopre nije ukazao, da razjasnimo je li. Sad u trećem

Sudija Kon:

            Izvinite gospodine Tapušković, ja imam pred sobom verziju na engleskom ove izjave, poslednja rečenica ovog paragrafa paragrafa četri glasi citiram: to sam čuo od jednog meštanina nakon što sam se vratio to je on rekao.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste rekli prvog dana kad ste ovde govorili da je u selu u kome ste živeli bilo ko 70 srpskih porodica, a ranije ste kazali u tom iskazu o kome je reč da je bilo tačno ste naveli 97 kuća srpskih porodica. Šta je tačno?

ODGOVOR:

            Ispravna verzija, ispravan podatak o broju srpskih kuća ja sam rekao da je bilo nekoliko porodica u selu Žegar odnosno nekoliko domaćinstava i da su ljudi živeli u gradu. Tako da ja ne mogu biti precizan broj srpskih kuća to je nešto što je promenljiva brojka jer mi nismo precizno brojali porodice to je više procena.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja se izvinjavam što moram na trenutak da se vratim na ono što je malopre, sad sam pažljivo pročitao ono što sam ranije čitao na šta je sudija Kon uradio. Reč je o tome da je on čuo od drugoga ono što se tiče odlaska u mrtvačnicu. Ja vas molim ja moram da intervenišem sad sam obratio pažnju na to dok je gospodin Šabani odlazio on je govorio o onoj stvari za koju nije bio siguran za ono što se dogodilo u mrtvačnici. Dakle, ne u vezi samog događaja ja sam moro da objasnim ovo jer sam sad to zapazio.

Sudija Mej:

            Nisam siguran da se slažem sa tom interpretacijom. Međutim, imamo pred sobom ceo pasus i mi ćemo proceniti šta je to rečeno.... tome pridati.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ovo što sam hteo posle ovog pitanja u vezi kuća. On je isto tako rekao u početku svog iskaza još jednu stvar da u onom delu sela gde su bile pretežno srpske kuće između tih kuća bilo je i prilično albanskih kuća. Da li je to tačno.

SVEDOK:

            Rekao sam da je oko tih kuća bilo i albanskih kuća. Dakle, oko srpskih kuća je bilo i albanskih kuća. To sam rekao. Srbi nisu bili izolovani niti su bile jasno podeljene albanske kuće od srpskih kuća. Naime, nisu bile u određenim područjima sela na to sam mislio.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste jasno rekli prošli put da je onaj deo srpskih kuća između sebe imao i albanske kuće. Tako ste kazali pre nekoliko juče.

SVEDOK:

            Ja sam samo rekao da je oko srpskih kuća bilo i albanskih kuća to jes da srpske kuće nisu bile odvojene od albanskih kuća oni su bili komšije. Bili su samo zidovi oko domaćinstava koji su okruživali dvorište i tako su odvajali kuće. Ali oni su živeli u blizini jedni drugih.

TAPUŠKOVIĆ:

            To znači da su srpske kuće bile potpuno okružena albanskim kućama i da između srpskih kuća nije bilo albanskih kuća.

SVEDOK:

            Oprostite nije mi baš najjasnije pitanje.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ako su oko srpskih kuća bile albanske kuće da li je među srpskim kućama bilo uopšte albanskih kuća.

SVEDOK:

            Da, bilo je nekih albanskih kuća između i okolo a isto se može reći i za srpske kuće.

TAPUŠKOVIĆ:

            .. među albanskim kućama van tog okruženja.

SVEDOK:

            Nije mi jasno, oprostite da li možete da ponovite to pitanje.

Sudija MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću koja je relevantost ovog pitanja. Da li možete da nam malo pomognete u vezi sa tim.

TAPUŠKOVIĆ:

            iz sledećeg pitanja meni je potrebno da čujem da li je svedok je kazao: da su srpske kuće nalazile na jednom kraju sela i da je među njima bilo albanskih kuća to je rekao juče, danas je malo objasnio pa je reko da je oko srpskih kuća da su bile albanske kuće. Ja sam ga pitao da li je među tim srpskim kućama bilo i albanskih kuća, on je odgovorio da. Mene sad interesuje van tog kruga koji je obuhvatao srpske kuće tamo gde su pretežno bili da li je tamo bilo srpskih kuća između albanskih kuća.

Sudija MEJ:

            A moje pitanje vama je bilo koje relevantnost svega ovoga. Jer vi treba da nam pomognete.

TAPUŠKOVIĆ:

            Sudija Mej moramo da nastavimo sa pitanjima da bi se to razumelo.

            Svedok je

Sudija MEJ:

            Ne. Ne, ne objasnite nam zašto postavljate ta pitanja, koji je cilj.

TAPUŠKOVIĆ:

            belih belih platana koji su bili isticani na srpskim kućama u vezi onoga što je on rekao juče, u vezi toga moram da pitam ovo što sam prethodno pitao, da bih pitao ono svedok juče kazao u vezi tog platna koje je okvalifikovao kao izraz fašizma i fašističkog genocida. Evo zbog toga.

Sudija MEJ:

            Postavite pitanje u vezi sa belim tkaninama. Pa ćemo onda nastaviti.

TAPUŠKOVIĆ:

            On je rekao da su srpske porodice obeležile svoje kuće istakvaši bele komade platna i rekao je da je to bio izraz fašizma odnosno fašističke nastrojenosti Srba. Ja pitam da li je to razlog ili je moguće da su Srbi okačili ta bela platna na svoje kuće zbog toga da bi možda pokazali iz kojih se kuća ne puca.

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno to nije istina. Ono što se krilo iza belih tkanina je da takve kuće ne treba napadati da na njih ne treba pucati. Jer tamo je bilo ljudi koji nisu upoznatisa terenom i iz čistog neznanja su mogli da pucaju i na srpske kuće govorim o njihovim vojnicima i zbog toga su oni okačili ta bela platna na vrata to su sami Srbi okačili i to iz određenih razloga koje sam upravo bio i objasnio.

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

            Da li je belo platno uvek znak predaje.

SVEDOK:

            Pa ako, tokom rata belo platno može biti znak predaje no, u ovom slučaju tu su bile prisutne srpske snage u čitavom selu i te srpske tkanine su označavale srpske kuće da se razlikuju od albanskih kuća dakle, kako ne njih ne bi pucali srpske snage srpski vojnici oni su pucali samo na albanske kuće koje nisu imale ta bela platna. Dakle, to je suština tog pitanja.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li je to mogao da bude znak isto tako da u tim kućama sa belim zastavama nema pripadnika OVK-a.

SVEDOK:

            Ne, to je bio jedini znak da te kuće pripadaju Srbima. To je sve, to nema nikakve veze sa OVK-a jer u protivnom odnosno, sve ostale kuće sem ti kuća sa belim zastavama su bile albanske.

TAPUŠKOVIĆ:

            Samo me interesuje još jedno u vezi tog  pitanja, pa ću to da dalje ostavim, a to je da li je na tim belim platnima bilo kakvog znaka, ... da li je bilo kakvog znaka na tim zastavama.

SVEDOK:

            Na osnovu fašističkih metoda znam da su oni koristili metod da razdvoje jedne kuće od drugih kuća.

Sudija MEJ:

            Molim vas koncentrišite se na pitanje. Da li je bilo bilo kakvih znakova na tim tkaninama. Ako je bilo recite nam.

 

SVEDOK:

            Ne, radilo se o običnom belom platnu koje je bilo okačeno navrata, to sam i rekao dakle, obično belo platno to je ono što sam ja video samo to. Moja kuća je bila na određenoj udaljenosti od tih kuća. Ja iz svoje kuće nisam mogao da vidim da li je bilo nekih posebnih znakova na toj beloj tkanini.

TAPUŠKOVIĆ:

            Gospodine Šabani, onda ste stigli kao što ste govorili ovde juče i danas, u selo Donje Stublo da li tamo uopšte nije bilo srpskih snaga ni policajaca.

SVEDOK:

            Kada smo otišli u Donju Stublu u određenim trenucima nije bilo vojske, no kad smo mi otišli tamo stigla je srpska vojska, srpska policija oni su se pojavili tamo kako bi nadzirali tu čitavu situaciju kako bi videli šta se dešava i to iz vlastitog interesa koji samo njima poznat.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja vas molim vi ćete da objasnite u tom iskazu koji ste dali istražiteljima vi ste doslovce kazali prvo čitam: tamo nije bilo srpskih snaga ni policajaca prvo to, pa te onda rekli na sledećoj stranici srpske snage nikad nisu dolazile u Stublo.

Sudija MEJ:

            Mislim da bi trebalo da nastavite sa čitanjem.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Policija je odlazila samo u Gornje Stublo ali ne tamo gde su oni bili i dalje dole još imate na jednom mestu vojska i policija nisu uopšte dolazili u Donju Stublu evo ga to je prvi, drugi, treći, četvrti pasus peti pasus na toj strani u petom pasusu. Znači 4 puta je ponovilo a zadnji peti je doslovce kazao vojska i policija nisu uopšte dolazili u Donju Stublu. ... peti pasus i da su tu bili punih 5 nedelja, a da vojska uopšte nije dolazila. Evo peti pasus molim vas. To je čtvrti put ponovio i decidirano

Sudija MEJ:

            Da, da postavite pitanje.

TAPUŠKOVIĆ:

            U vezi svega ovoga jeste on je juče rekao da je to bio koncentracioni logor. To mesto gde su oni bili potpuno bezbedni i da vojska nije dolazila toliko vremena koliko nije dolzila pet nedelja i odakle su potpuno sami otišli bez ikakve pratnje. On je juče rekao da je to bio koncentracioni logor. To ranije nije spominjao, zašto je to rekao ako vojske i policije uopšte nije bilo niti je dolazila samo to ako može da objasni.

SVEDOK:

            Srpska vojska i policija su bili oko sela drugim rečima, sve srpske snage su nadzirale situaciju sa okolnihbrda oko Stubla oni su posmatrali stanovništvo i oni su u bilo kom trenutku mogli da deluju oni su znali kada će to tačno i učiniti. Čitavo područje je bilo opkoljeno srpskim snagama.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja vas pitam za ono samo što ste vi videli, za ono što ste vi kazali. Ovo sada može da bude nešto što je možda tako ali to vi tako niste kazali i nigde niste videli da je bilo i jednog policajca ili vojnika, tako ste kazali tako ste uostalom na neki način govorili i u ova dva dana.

Sudija:

            Oprostite gospodine Tapušković, ovo što je svedok upravo rekao to stoji u njegovoj izjavi evo upravo sam primetio to oni su samo gledali koliko ljudi ima u Donjoj Stubli u okolini radilo se o vojnim snagama okolo sela. Međutim, oni nikada nisu ušli u samo selo. On je to rekao u izjavi.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja sam propustio sudija Kon malopre mogućnost da su oni bili negde okolo sela ali on je govorio o koncentracionim logorima a oni su pet nedelja bili tu a da nisu videli oni nisu videli.

Sudija Kon:

            Da postavite to pitanje. No, hteo sam samo da vas podsetim na ono što stoji u njegovoj izjavi.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja se zahvaljujem to je pitanje na kome ja dalje neću insistirati to samo po sebi može da bude osnova za neko zaključivanje. Vi ste ovde takođe kazali da se na vas pucalo i da ste videli ono što ste rekli da ste videli a vi ste u svom iskazu koji navodi koji se nalazi pred sudijama na stranici 4 i 5 kazali oni su pucali ali nismo znali ni na koga pucaju niti da li su nas uopšte videli.

SVEDOK:

            Dok smo bežali ja sam već rekao da su srpske snage pucale na nas iz daljine, a čitavo stanovništvo koje je bilo tamo je moglo da čuje pucnjavu. čulo je pucnjavu i ja sam to već izjavio. Bilo je i ranjenih.

 

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja to ne osporavam, ja vas ne pitam to nego ste vi kazali oni su pucali ali nismo znali na koga pucaju niti da li su nas uopšte videli, a pucnjave je tu bilo sigurno niko ne spori to nego ne na vas niti znate na koga.

SVEDOK:

            Mi nismo znali ko su oni ali smo znali da srpske snage pucaju po civilnom stanovništvu. To je istina ja sam o tome ranije govorio.

TAPUŠKOVIĆ:

            Juče ste isto tako kazali da je i vašoj grupi u kojoj ste vi bili oduzet novac. Je li tačno to.

SVEDOK:

            Da. To je tačno. Dok smo se kretali prema Makedoniji jedna osoba koja je bila tamo je zatražila od nas da prikupimo novac odnosno da nam se oduzme novac i rečeno je da će se taj novac koristiti u određene svrhe no nije mi poznato u koje.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja ne tražim da mi vi pričate ono i kazujete što ste juče kazali ja sam samo hteo da proverim da li sam dobro čuo, a vi ste ranije kazali da nisu tražili nikakav novac od naše grupe ali sam kasnije čuo da su tražili od drugih grupa.  Ako ste kazali ranije kad je bilo ispitivanje to je bilo znatno

SVEDOK:

            Tačno je da što se tiče onih grupa koje su bile ispred nas, i one koje su došle iza nas, tačno je da su njih pretresali i oduzimali stvari to su radile srpske vojne snage.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja vas pitam samo o onome šta vi znate vi ste rekli da vama nisu, a da ste čuli kasnije da su drugi, je li tako to što kažete čuli ste od drugih.

SVEDOK:

            Naravno da ja nisam bio tamo sa ovim drugim grupama, no, to je ono što su mi rekli članovi tih grupa.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste vojsku sreli išli ste onim putevima kako ste objasnili niko vas nije pratio i prešli ste granicu. Kad ste vojsku videli, kad ste na vojsku naišli.

SVEDOK:

            Vojsku sam video u naselju Ruštaj u jednom delu naselja Ruštaj sela Ruštaj tu se vojska pojavila ispred nas. To je bilo oko dva sata granica je bila udaljena nekih 10 km odatle.

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li ste neposredno pre prelaska granice videli kakvu vojsku.

SVEDOK:

            Dakle, trebali smo preći još određeni put kako bi stigli do granice.

SUDIJA:

            Moli se gospodin Tapušković da ponovi pitanje jer se poklopilo sa odgovorom svedoka.

Sudija MEJ:

            Molim vas ponovite pitanje.

TAPUŠKOVIĆ:

            O korišćenju vi ste ranije izjavili doslovce ovako: to je zadnji pasus vaše izjave u blizini mesta gde smo prešli u Makedoniju u rovovima su bili vojnici niko nas nije zaustavio, i ni na koga nismo naišli dok smo prelazili. A ovde ste govorili o tome da ste se plašili da ne sretnete vojsku da ne bi bili masakrirani, ako to možete da objasnite. Prvo, da li je tačno ovo da ste u blizini mesta gde ste prešli u Makedoniju u rovovima bili vojnici, niko nas nije zaustavio i ni na kog nismo naišli dok smo prelazili.

Sudija MEJ:

            Da li ste shvatili pitanje.

ODGOVOR:

            Ne razumem pitanje.

 

Sudija MEJ:

            Gospodine Tapuškoviću molim vas da preformulišete pitanje tako da ono bude kratko.

TAPUŠKOVIĆ:

            Teško je preformulisati ono što je sadržano u njegovoj izjavi u njegovom iskazu. On je izjavio ja ga pitam da li je to tako u blizini mesta gde smo prešli u Makedoniju u rovovima su bili

Sudija MEJ:

            Iznesite pred svedoka samo kratak deo izjave. Dakle, jednu rečenicu pa ga pitajte da li je to tačno.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste videli vojnike u rovovima neposredno pre prelaska granice.

ODGOVOR:

            Vojska je bila prisutna ali mi nismo bili usredsređeni na to jer smo hteli da pređemo granicu bio je mrak. Nismo ih susreli to naglašavam. Naša grupa nije bila zaustavljena nas su zaustavili u selu Ruštaj ali kada smo prelazili granicu nisu nas zaustavili.

TAPUŠKOVIĆ:

            Niste doživeli pokolj čega ste se bojali kad sretnete vojsku ja bih samo još to pitao.

ODGOVOR:

            Pa kao što se vidi nisam bio žrtva jer bi me ubili pa ne bi ni bio ovde.

Gospodin Rajnvelid:

            Jedno administrativno pitanje da li bi mogao da se odredi broj za izjavu odnosno da se obeleži kao dokazni predmet.

Sudija MEJ:

            Da.

Gospodin Rajnveld:

            koji je upravo isključio mikrofon.

            Predstavnik Sekretarijata dokaz tužilaštva 31.

            Tužilaštvo hvala vam.

Gospodine tokom unakrsnog ispitivanja optuženi je spomenuo jedan incident u kome ste vi navodno bili blagajnik za finansijske usluge OVK-a. Vi ste odgovorili da ste vi bili blagajnik nekog Obrazovnog fonda i priznali ste da ste odvedeni na ispitivanje da vas je policija odvela na ispitivanje u vezi sa tim. Moje pitanje je sledeće: da li je to mesto blagajnika imalo kakve veze sa OVK onako kako je sugerisao optuženi.

SVEDOK:

            Ne, to nije imalo nikakve veze sa OVK. To se ticalo isključivo humanitarnih stvari obrazovnih svrha, dakle da se isplaćuju plate nastavnicima i tako dalje to je bila svrha.

Tužilaštvo:

            Hvala vam.

            Časni sude još jedno pitanje tokom unakrsnog ispitivanja nešto je predočeno ovom svedoku mi nemamo dokumenta u vezi sa tim no nameravamo da pozovemo kasnije jednog svedoka koji će svedočiti na taj način što će to i osporiti.

SUDIJA MEJ:

            U redu. Gospodine Šabani vi ste ovim završili svoje svedočenje mi vam se zahvaljujemo što ste došli pred Međunarodni sud što ste ovde svedočili a sada možete otići.

Gospodin Kej:

            Pre nego što se pozove sledeći svedok njegovo ime se nalazi na disku koje smo dobili ovoga jutra, radi se o svedoku Kadriju i očigledno je da je redosled svedoka promenjen jer po prethodnom spisku trebali smo da čujemo svedoka pod brojem 15 Saćira. Optuženi mi je jutros izneo nekoliko komentara u vezi sa ovom promenom u redosledu budući da se on pripremao za svedoka Saćira dakle, da će on danas svedočiti. A promena u redosledu znači da on nije spreman za svedoka Kadriju.

Sudija MEJ:

            Pa na osnovu rezimea izgleda da će taj svedok dosta dugo svedočiti. Neće biti nepravda ako on počne sada sa glavnim svedočenjem optuženi neće odmah unakrsno ispitivati i moći će da se pripremi preko noći.

Gospodin Kej:

            Da, teško je objasniti ovo pitanje mi ćemo danas ranije završiti naravno, ovaj svedok će i dalje svedočiti verovatno će svedočiti i sutra tokom čitavog sutrašnjeg dana.

Sudija MEJ:

            Da li želite još nešto da dodate gospodine Kej mikrofon je uključen.

Gospodin Kej:

 

SUDIJA MEJ:

            Da. Mi ćemo praviti pauzu u 12.15.

 

Gospodin Najs:

Molim da se uvede svedok.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodin Tapušković  nešto želi da kaže. Izvolite.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Pa časni sudije smatram da treba da kažem samo ovoliko. Ova izmena reda svedoka duboko je principijelno pitanje. Ne može se bilo kome, a pre svega optuženom u danu u kome će jedan svedok da bude ispitan dostavi inforamcija da će toga dana svedok biti ispitan i mi moramo svi da obavimo svoju dužnost onoliko koliko možemo i umemo i u ovoj situaciju ukoliko čak ni amikus kurije ne znaju u kom će momentu koji svedok bude ispitivan nego onoga dana kada krene ispitivanje onda mislim da se tu duboko vređaju neka osnovna načela zagarantovana pravilima i Statutom. Ja vas molim da i ako preskočimo danas to svi zajedno da bismo omogućili rad suda, ubuduće to ne bi smelo da se događa.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine  Tapušković to nije pitanje principa. Princip je da suđenje treba da bude pravično a to znači da optuženi  treba da ima dovoljno vremena da pripremi svoje unakrsno ispitivanje i mi ćemo se za to pobrinuti.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala vam.

 

GOSPODIN NAJS:

            Dok se svedok uvodi mogu li da podsetim veće da on, odnosno da informišem Veće da on donosi čitav niz dokumenata na albanskom i na BHS-u. Mi smo uspeli da većinu tih dokumenata prevedemo, da obezbedimo barem nacrt prevoda, a možda jedan ili dva dokumenta su bez prevoda i molimo strpljenje u vezi s tim.

 

SUDIJA MEJ:

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

 

svedok:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i nipta osim istine.

 

SUDIJA MEJ:

            Izvolite sesti.

 

GOSPODIN NAJS:

            Molim da poslužitelj stavi ovaj komad papira na grafoskop, ubuduće će to ime biti otkucano. Da li je vaše ime Sabit Kadriju?

           

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine  Kadriju ja ću vam postaviti jedan niz pitanja i nadam se da ću na to dobiti vrlo kratak odgovor da ili ne da bismo mogli što brže da prođemo kroz redosled svedočenja.

            Možda bi bilo zgodno kad bi Veće imalo pred sobom kartu koja pokazuje Vučitrn ili Uštri. Da li vi sada imate 41 godinu i po nacionalnosti ste kosovski Albanac, po veroispovesti Musliman?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste proveli celi život u selu Brusnik u opštini Vučitrn sa svojim roditeljima i 9 braće i sestara?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li je ijedan član vaše porodice imao veze sa OVK ili je bio pripadnik OVK?

 

SVEDOK:

            Da, jedan.

 

OPTUŽBA:

            Ko?

 

SVEDOK:

            Kemail u Tirani nakon što je, on je studirao u Tirani nakon što je završio studije nije mogao da se vrati i on je tamo sudelovao u OVK.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi 1990. postali član Saveta za ljudska prava u Vučitrnu?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi kasnije bili predsednik tog Saveta?

 

SVEDOK:

            Da, ja sam bio predsednik Saveta za ljudska prava.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi u novije vreme radili kao pomoćnik predsednika SO?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi onda prestali da radite u savetu za ljudska prava?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Recite nam nešto o svom obrazovanju, da li ste vi studirali na Univerzitetu u Prištini od 1979. do 1984. godine?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas da pogledate kartu 10 dokaznog predmeta 4. da bi smo se upoznali sa relevantnim mestima. Vučitrn se nalazi na severu Kosova, a na ovoj karti je prikazan u centru, u središnjem delu karte?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Vaše selo Brusnik je jugozapadno, pokažite nam to pokazivačem molim vas. Možda nije na ekranu.

 

SVEDOK:

            Evo ovde je.

 

OPTUŽBA:

            Kada vas molimo da pokažete mesto na karti onda to možete da uradite sa mesta na kom sedite. Ne morate ustajati. Želim da što brže prođemo kroz poslednji paragraf na stranici 1. Odgovorite samo sa da ili ne. Recite nam da li je Akademija i umetnosti objavila memorandum dva čoveka Ilije Garašanina i Čubrilovića pre mnogo godina, 30-tih godina.

 

SUDIJA MEJ:

            Pitanje sudije Mej se preklopilo sa odgovorom svedoka.

 

GOSPODIN NAJS:

            Želim da se vratimo na 91. godinu, 81. godinu. Da li je tada objavljena enciklopedija istorije naroda Jugoslavije i da li je ta enciklopedija bila značajna, odgovorite sa da ili ne kada je reč o održavanju interesa, jugoslovenskih interesa u odnosu na albanski narod?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            U martu i aprilu 81. godine da li je došlo do protesta studenata?

 

SVEDOK:

            Da, to je bila situacija u kojoj je bilo protesta

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ima tu stvari za veštaka, ne može svedok da govori o stvarima koje su isključivo za stručnjake, eksperte. Ja mislim da bi se na ovaj način zaista krenulo pogrešnim putem. Svedok neka svedoči samo o stvarima o kojima zna.

 

SUDIJA MEJ:

            On nije ništa rekao o tome, on je samo pominjao demonstracije koliko sam ja shvatio i on ne daje nikakvo veštačenje prilikom svog svedočenja. Izvolite gospodine Najs.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi učestvovali u tim demonstracijama?

 

SVEDOK:

            Da, učestvovao sam zato što smo bili nezadovoljni. Došlo je do nezadovoljstva koje je izazvano upravo štampanjem jugoslovenske enciklopedije istorije naroda Jugoslavije. Moj narod koji je bio treći po veličini

 

OPTUŽBA:

            ...da je teško posebno kad se postave ovakve rezerve u odnosu na vaše svedočenje ali da li biste mogli da odgovarate sa da ili ne? Dakle, vi ste učestvovali u studentskim demonstracijama, još dva pitanja. Samo sažeto, šta se desilo sa ljudima koji su protestovali, kakve su bile posledice za neke od njih?

 

SVEDOK:

            Tokom ovih demonstracija mi nismo tražili ništa drugo osim da Kosovo bude republika sa istim statusom koje su imale ostale republike u Federativnoj Republici Jugoslaviji i na demonstracije su se nastavile 31. marta i 1. i 2. aprila završile su se maltretiranjima, u nekim slučajevima i ubistvima onih koji su učestvovali.

 

OPTUŽBA:

            Ko ili koja grupa ili organizacija je kontrolisala ili pokušavala da uguši ove demonstracije?

 

SVEDOK:

            To je bila jugoslovenska vlada koja je angažovala kompletan državni aparat na Kosovu uključujući i snage iz Srbije i ostatka Jugoslavije koje su im došle u pomoć.

 

OPTUŽBA:

            Da li je učestvovala i vojska?

 

SVEDOK:

            To su bile uglavnom specijalne jedinice ali u određenim slučajevima je bilo pokušaja pokreta jugoslovenske vojske koji nisu uspeli.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste se vi vratili sa svojih studija u selo Brusnik?

 

SVEDOK:

            Nakon što sam završio sa svojim studijama vratio sam se u svoje selo.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste imali teškoća da pronađete posao u to vreme, odgovorite sa da ili ne?

 

SVEDOK:

            Da, imao sam teškoća.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste služili vojni rok između 87 i 88. godine?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste se onda ponovo vratili u Brusnik gde ste počeli da radite kao nastavnik albanskog u školi u Vučitrnu u decembru 88. godine?

 

SVEDOK:

            Da.

 

 

OPTUŽBA:

            Etnički sastav te škole kakav je bio. Koliko je bilo učenika Albanaca, a koliko je bilo učenika Srba odprilike?

 

SVEDOK:

            Bilo je oko 2.700 učenika od čega je bilo oko 250 Srba.

 

OPTUŽBA:

            Da li je ovo trenutak

 

SUDIJA MEJ:

            Da ovo je trenurak za pauzu. Govorim u svoje ime i hteo bih da kažem da kada je reč o optuženom i amikus kurije bilo kakvo unakrsno ispitivanje o događajima koji su se desili pre 20 godina i kada je reč o ovom svedoku biće ograničeno. Ovo je vrlo ograničeno sa stanovištva relevantnosti u vezi sa ovim suđenjem. Koliko ja mogu to da vidim mislim da će unakrsno ispitivanje biti ograničeno po tom pitanju. Sada ćemo napraviti pauzu od 20 minuta.

 

(Ustanite molim.)

pauza

posle pauze

 

(Izvolite sesti)

 

SUDIJA MEJ:

            Izvolite gospodine Najs.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Kadriju sa promenom stava kosovske autonomije 90. godine ili odprilike tada, 89. da li je došlo do organizovanja kosovskih Albanaca, da li je organizovan jedan pokret koji vam je poznat?

 

SVEDOK:

            Da. Došlo je do organizovanja jednog sveopšteg pokreta kojem su se pridružili studenti, svi narodi  Kosova.

 

OPTUŽBA:

            Ja sam takođe pitao da li je došlo do kretanja stanovnipštva u jednom ili drugom pravcu ili možda u oba pravca za koji znate?

 

SVEDOK:

            Da, došlo je do kretanja stanovništva iz Prištine u pravcu Mitrovice. Svi ljudi su ustali u znak revolta zbog izmene Ustava Kosova. Studenti, narod uopšte svi su se organizovali, krenuli prema Prištini.

 

OPTUŽBA:

            Rečeno mi je da pitanjima ne upadam u vaše odgovore tako da ne mogu da me prevedu. Da li je bilo kretanja Srba unutar Kosova za koje biste znali?

 

 

SVEDOK:

            U to vreme govorim o Vučitrnu u selu Feluš zbog tog nezadovoljstva srpsko stanovništvo tog sela se podiglo i proteralo albanske učenike iz škola i mislim da je to bio prvi znak odvajanja učenika Albanaca od učenika Srba.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam za to, recite nam kuda su otišli ti učenici iz Preluže koji su izbačeni iz tih škola?

 

SVEDOK:

            Albanski učenici koji su izbačeni iz škola su išli u Donje Stanovce, Stanovci Poštem u školu tamo.

 

OPTUŽBA:

            Preluže se mogu videti na istoj ovoj karti istočno od sela u kojem živi ovaj svedok. Da se vratimo ponovo na kretanje stanovništva uopšteno govoreći. Da li je bilo useljavanja Srba u Kosovo u to vreme ili je bilo u bilo kom trenutku za koje biste vi znali?

 

SVEDOK:

            Tokom 1987., 89. ja sam bio vojnik, služio sam vojni rok i dobro se sećam kad je optuženi došao na vlast bilo je pokreta Srba ne samo u Preluži već i u drugim mestima Kosova. Došlo je do ekstenzivnih pokreta tokom kojih su, žene koje su korištene u tim pokretima tražile ostavku Fadila Hodže, mislim da je to bilo 87., 88. godine.

 

OPTUŽBA:

            I na kraju kad je reč o ovoj temi, ne želim da se predugo na njoj zadržavamo, da li se sećate nekih pokreta u vezi sa selom Velika reka koje se nalazi istočno od Brusnika s druge strane železničke pruge.

 

SVEDOK:

            U to vreme, a posebno nakon ratova u Hrvatskoj i Bosni, međutim i ranije građeno je jedno selo sa svim neophodnim objektima za život u Velikoj Reci i u tom selu stanovništvo koje je napustilo Hrvatsku i Bosnu se naselilo. Naselilo se u tom selu da bi se izmenio etnički sastav tog stanovništva.

 

OPTUŽBA:

            Da li je došlo do nekog incidenta u školi ili školama i to incidenta sa nekim gasom, ako jeste da li nam  reći datum i to objasniti u par rečenica.

 

SVEDOK:

            Da, bio je incident. Do toga je došlo 1990. godine, mislim da je to bilo u aprilu nisam sasvim siguran u datum. U to vreme naši učenici su otrovani, bilo je više od 250 ukupno 253 učenika koji su otrovani otrovnim gasom koji je upotrebljen u našoj školi i u drugim školama i to je bilo opšte poznato, to se može naći u svim sredstvima informisanja.

 

 

 

OPTUŽBA:

            U to vreme da li su albanska i srpska deca, albanski i srpski učenici išli u školi zajedno, da li je postojala nekakva degradacija?

 

SVEDOK:

            U to vreme direktor je bio Srbin. Srpski učenici, učenici srpske nacionalnosti su ujutru išli u škole, imali su časove ujutru, i u samo jednom delu škole, a paralelno s tim ujutru i posle podne je održavana nastava za učenike albanske nacionalnosti.

 

OPTUŽBA:

            Jedan od dokumenata koji se na to odnosi je ESK1, to je dokument koji nije preveden, a odnosi se na ovo, može se pogledati ako bilo ko želi da ga pogleda, a ja ću sada preći na Savet za ljudska prava. Rekli ste nam nešto o tome da li je on osnovan 1990. godine, mi znamo koji je bio vaš položaj. Koliko članova u Vučitrnu je imao ovaj Savet?

 

SVEDOK:

            Od samog početka bilo je 77 članova lokalnog ogranka Saveta za ljudska prava, saveta za Vučitrn, a kasnije zbog straha od osvete smanjivao se broj članova.

 

OPTUŽBA:

            Kakva je bila svrha i funkcija Saveta u Vučitrnu?

SVEDOK:

            Svrha i funkcija ovog Saveta u Vučitrnu bila je da se odjavi u javnosti slučejvi nasilja koji su i osveta koji su počinjeni nakon uskraćivanja autonomije Kosovu koja je uradila jugoslovenska vlada.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi zbog toga radili istrage da biste došli do informacija i to redovno?

 

SVEDOK:

            Nije mi jasno pitanje. Možete li ga ponoviti.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi redovno dobijali informacije o kršenju ljudskih prava?

 

SVEDOK:

            Da, redovno sam to dobijao jer naši predstavnici koji su bili u selima i gradovima su prikupljali informacije i onda su dostavljali te informacije u Prištinu u centralu Saveta za ljudska prava.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste mogli da zabeležite  i kršenja ljudskih prava Srba, a ako niste zašto niste?

 

SVEDOK:

            U to vreme nije bilo slučajeva nasilja nad Srbima. Međutim, u nekim slučajevima mi smo obavestili Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda o tim slučajevima, međutim o nekim pak drugim slučajevima nismo bili u stanju da uradimo to jer nam srpska policija nije dozvoljavala da dođemo na lice mesta zločina kako bi saznali šta se desilo, tako da smo morali to da radimo na jedan kako kažem poluzvaničan, polupravni način.

 

OPTUŽBA:

            Pređimo sad na kraj 1990. godine. Da li su albanski nastavnici tada primali platu, ako nisu objasnimo šta se desilo?

 

SVEDOK:

            Krajem 90. godine albanski nastavnici su prestali da primaju plate. Mi smo tražili da se sastanemo sa direktorom Slobodanom Toknićem kako bismo saznali zašto ne primamo  platu. U početku on nam je bio rekao da nećemo biti plaćeni i to zato što ne priznajemo Srbiju kao svoju državu. Onda smo ponovo otišli kod njega, sa nama je krenuo i jedan stariji profesor, ponovo smo se sastali sa direktorom i on je rekao da je on dobio takav nalog, takvo naređenje i da on mora da poštuje naređenja koja dolaze sa viših instanci.

 

OPTUŽBA:

            Slobodan Doknić je kasnije postao gradonačlenik, mi ćemo govoriti kasnije o njemu, međutim on je kasnije postao gradonačelnik, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            91. godine da li su učenici pratili zajedničku nastavu ili pak bilo segregacije?

 

SVEDOK:

            Septembra 91. godine išli smo u školu kao što je bilo i uobičajeno, dakle krenuli smo 1. septembra ali direktor Slobodan Doknić je zatraž.io od jednog čuvara da zatvori vrata i on nam je rekao ovo više neće biti vaša škola. Mi smo pokušali da uđemo no nisu nam dozvolili i onda smo mi krenuli sa protestom od tog dana. Održali smo protest 1, 2 i 13. septembra, aprotest je bio tako velik, tako masovan da su se čak pojavili tu i roditelji  đaka i oni su tražili da se škola vrati đacima budući da su i oni dali doprinos za izgradnju te škole.

 

OPTUŽBA:

            Oprostite preskočio sam jednu temu na koju ću se sada ukratko osvrnuti. Da li se sećate bilo čega što se desilo u martu 91. godine ili maja 91. godine vezano za nastavne objekte i nastavu?

 

SVEDOK:

            Mi smo bili prisiljeni da nastavu održavamo po kućama koje smo zvali kuće, škole kako bi naši đaci mogli da se obrazuju jer živeći u Evropi mi smo smatrali da je tragedija da se nekome uskrati obrazovanje. No, obrazovanje u osnovnoj školi, nastava u osnovnoj školi je bila suspendovana, ne sećam se tačnog datuma ali je to trajalo nekoliko meseci.

 

 

OPTUŽBA:

            Dobro. Sad da se vratimo na demonstracije u mesecu septembru, odgovorite sa da ili sa ne. Da li je policija bila uključena u te demonstracije na bilo koji način?

 

SVEDOK:

            Da li govorite o demonstracijama od 22. septembra?

 

OPTUŽBA:

            Da, mislim da ste spomenuli demonstracije 13. septembra.

 

SVEDOK:

            Da, 13. septembra, da tačno je. Mi smo organizovali masovan protest, masovnu demonstraciju. Učestvovali  su i đaci i roditelji. Međutim, policija je nasiljem rasturila  taj protest. Koristili su nasilje i prema đacima i prema roditeljima, ai prema nastavnicima i profesorima. Mnogi od njih su maltretirani, ja imam dokaze kako bih to potkrepio.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi bili ranjeni na bilo koji način, povređeni?

 

SVEDOK:

            Da, mene je policija pretukla, mene i još neke moje kolege jer policija je tako brutalno intervenisala da đaci nisu mogli svi odjednom da odu tako da smo mi postavili jedan zid zaštite ispred đaka, a onda sunas tukli po leđima nas profesore koji smo hteli da zaštitimo đake.

 

OPTUŽBA:

            U redu, pređimo, krenimo sada dalje. Vi ste spomenuli paralelnu nastavu, paralelno školovanje, da li je to bilo javno ili tajno?

 

SVEDOK:

            Tajno.

 

(Prevodilac se ispričava, odgovor mi smo to javno držali ali su oni smatrali da mi to tajno radimo)

 

OPTUŽBA:

            Šta se dešavalo sa profesorima zbog uspostave ovog paralelnog sistema školovanja?

 

SVEDOK:

Pa oni su upotrebili nezamislivo nasilje, ja čak ne mogu da vam objasnim kakvo nasilje su koristili u odnosu na nastavnike i na  đake. Mi smo radili veoma teško kako bi đaci dalje mogli da pohađaju nastavu. Međutim, policija je veoma često intervenisala sve do 87. godine nastavnici su često hapšeni, pritvarani do 97. a neki od njih su čak proveli vreme i u zatvoru.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi ikada uhapšeni, a ako je odgovor da onda koliko puta?

 

SVEDOK:

Sećam se da su mene više od 7 puta uhapsili, a bio sam osuđen na izdržavanje kazne u mitrovačkom zatvoru.

 

OPTUŽBA:

            Na koliko dugo i zbog krivičnog dela?

 

SVEDOK:

Bio sam osuđen na 20 dana zatvora. optužbe su obično bile toliko apsurdne da to ne možete čak ni da zamislite. Na primer, optuživali su nas da držimo tajnu nastavu, tako je glasila optužba. Ja sam imao sva ta dokumenta no na žalost ona su izgorela tokom rata. Nekad bi bili izvedeni pred sud, nekad bi bili osuđeni na zatvorsku kaznu, anekad na novčanu kaznu, pa ako bi platili mogli bi da odemo, dakle ako bi kazna bila 15 dana ili ispod 15 dana.

 

OPTUŽBA:

            Radi našeg zapisnika recite nam kog meseca, koje godine ste bili osuđeni na 20 dana zatvora?

 

SVEDOK:

Da, mogu da vam kažem. To je bilo maja meseca ali oprostite ne sećam se tačnog datuma.

OPTUŽBA:

            Da li je postojao još neki incident kada su izdavane određene potvrde ili diplome studentimau pralelnom sistemu i na kojim je stajalo u poglavlju Republika Kosovo?

 

SVEDOK:

Mi smo bili obavezni da to radimo, mi smo sami pravili te diplome koje smo davali studentima kako bi ocenili njihov rad u školi. Ukoliko bi đake uhvatili sa tim potvrdama, tim diplomama onda su oni bili izvrgnuti nasilju, a ponekad bi ih čak držali u policijskoj stanici. Ja sam lično bio uhapšen zbog toga.

 

OPTUŽBA:

            A kada ste vi bili uhapšeni zbog tih potvrda i diploma. Ispričavam se što sam vas prekinuo u pola rečenice.

 

SVEDOK:

Sećam se da sam bio uhapšen zajedno sa profesorom Džaferom. On je predavao francuski jezik, oni su nas uhapsili pred očima naših đaka koji su bili veoma tužni jer su gledali kako nas policija odvodi. Onda kada smo došli u policijsku stanicu krenuli su da nas saslušavaju, govorili su nam evo vidite šta radite, izdajete potvrde, diplome na kojima piše republika Kosovo. Onda su počeli da nas vređaju i da nas tuku. Nikada neću zaboraviti taj trenutak, čak su me udarili stolicom po leđima. Jedan me je držao, a drugi me je tukao. Čak su i ovog drugog profesora zlostavljalim, a sledećeg dana, a to je bila subota odveli su nas na sud i sud nam je izrekao kaznu.

OPTUŽBA:

            Sada bih hteo da pređemo na vaš rad za ljudska prava da se ne bavimo više vašim zanimanjem kao profesor. Da li ste vi, da li je policiaj intervenisala dok ste vi radili za Savet za ljudska prava?

SVEDOK:

Da kao što sam i ranije rekao barem u Vučitrnu. Mi smo radili na poluzakonit način budući da su nas proganjali zbog naših aktivnosti, a 97. godine neki od aktivista su bili uhapšeni a i ja među njima.

 

OPTUŽBA:

            Ali gde ste bili kada ste bili uhapšeni i šta se desilo nakon hapšenja?

 

SVEDOK:

Pa bili smo u jednom kafiću u gradu, ako se dobro sećam bio je to petak. velike policijske snage su nas opkolile, mi smo tada pili čaj, to je tradicionalno piće u našem gradu, oni su nas poveli, odveli su nas u policijsku stanicu i tamo su počeli   da nas saslušavaju, da nas isleđuju, aonda smo ja i jedan kolega koji je kasnije bio prinuđen da napusti posao koji i dan danas živi u Švajcarskoj, oni su nas poslali na 3 dana u službi državne bezbednosti gde su nas isleđivali o našim aktivnostima.

 

OPTUŽBA:

            Recite nam prvo koja vas je policija uhapsila?

 

SVEDOK:

Uhapsila nas je policija u uniformi, standardna policija u uniformi. sećam se da je na njihovom čelu bio zamenik načelnika policije Luis ...

 

 

OPTUŽBA:

            Ali ljudi koji su vas isleđivali, kojoj su policiji oni pripadali?

 

SVEDOK:

Ljudi koji su nas ispitivali, dakle koji su preuzeli sve to da tako kažem od civilne policije, dakle, ova tajna služba jedan od njih je bio Dušan Janjić i on je bio šef tajne policije i ona nas je prisilio da govorimo o našem radu vezano za Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

 

OPTUŽBA:

            U to vreme da li je vaš Savet već bio uspostavio kontakt sa ljudima iz nekih drugih zemalja, a koji su bili zainteresovani za slučajeve kršenja ljudskih prava?

 

SVEDOK:

Da, mi smo imali česte kontakte sa njima jer je u opštem interese bila razmena infioramcija, a u nekim slučajevima a sela sa naše iopštine su se graničila sa selima drugih opština tako da smo mi razmenjivali  informacije.

 

OPTUŽBA:

            Da li je tajna policija imala bilo kakve informacije o tim kontaktima sa ljudima iz drugih zemalja?

 

SVEDOK:

Kada su nas odveli ...on je znao neke stvari jer nas  je pitao o 95. godini, odnosno i imao je neke predodžbe  o našem radu.

 

OPTUŽBA:

            U redu. OVK - kada ste vi čuli za postojanje OVK kao određenog tela?

 

SVEDOK:

Pa ako se dobro sećam mislim da je to bilo 91. godine. Tada sam prvi put preko nekih novina saznao za stvaranje oslobodilačke vojske Kosova.

 

OPTUŽBA:

            A gde je prvi put organizovana OVK kao organizacija ili snaga? Kada?

SVEDOK:

Pa mislim da u početku se nije radilo o nekom organizovanom telu. Prvi put se pojavila novembra meseca, ne sećam se tačnog datuma, mislim da je to bilo novembra pre početka rata. Dakle, javno se pojavila kao oslobodilačka vojska Kosova.

 

OPTUŽBA:

            Da li je to bilo u periodu pre početka rata i da li je počela sa kontrolom određenih područja?

 

SVEDOK:

Pa u stvari  pretresi albanskih kuća su počeli čak 91. godina pa sve dok nije rat izbio. Nije postojala niti jedna jedina albanska kuća koja nije pretresena pod izgovorom traženja oružja. Onda nakon toga je usledilo hapšenje, pritvor, nasilje kojekakve optužbe. Ja kao predsednik Saveta dobro se sećam da jednog dana da je MUP saslušao 17 do 18 ljudi.

 

OPTUŽBA:

            Da li ali to nije odgovor na pitanje na koje sam vam ja postavio. Dakle, ja  sam vas pitao da li u bilo kom trenutku OVK je počela da kontroliše neka područja, dakle izvesno vreme pre početka rata?

 

SVEDOK:

OVK je počela početkom 98. godine da proširuje svoje aktivnosti i to na području Drenice.

 

OPTUŽBA:

            U redu, sada ćemo preći na jednu temu, nemamo kartu za to budući da ta karta nije usvojena kada su usvojene druge karte. Radi se o karti Srbice, odnosno Skenderaja, molim da mi se bilo da naredni broj ili pak da to bude pod istim brojem kao i ostale karte, dakle 11/4.

 

SUDIJA MEJ:

            Pa mislim da je bolje da to bude zajedno sa ostalim kartama.

 

OPTUŽBA:

            Da, da slažem se. Dakle, molim da se ova karta podeli. Dok se to radi hteo bih da kažem da znam da su amikusi zatražili kartu, ja moram reći da postoji dobra auto-karta Kosova i ja sam zatražio da se načini kopija te karte za sve sudeonike. Ja ću se potruditi da se to dostavi budući da karta nije prevelika. Karta Skenderaja u stvari leži jugozapadno od karte Vučitrna kom smo se do sada koristili. Da, južno no to će nam svedok reći.

            Gospodine Kadriju recite nam o događaju koji se desio u Ćirezu za amikuse referenti za katu je Ka 8, ndam se da će vam to pomoći. A sada gospodine Kadriju hteo bih da nam kažete šta se desilo u Ćirezu i u Likošanima? Ovde imamo sada kartu Skenderaja, odnosno Srbice. Dakle, da li možete na ovoj karti da nađete Ćirez i Likošane, to je na desnoj strani karte i to je odmah iznad legende.

 

SUDIJA MEJ:

            Koje legende?

 

OPTUŽBA:

            Legende u donjem desnom uglu. Ako idete gore tim putem doći ćete do Likošana mada se teško vidi.

 

SVEDOK:

            Da, našao sam, evo ovde se vidi Ćirez i Likošani, dakle to su dva susedna sela. Ali slova su veoma mala tako da je teško pročitati.

 

OPTUŽBA:

            Da li je to južno ili jugoistočno ili jugozapadno od mesta gde ste vi živeli?

SVEDOK:

            Likošani su na jugozapadu od mog sela, a deli nas Vješka ....ali vazdušnom linijom ta sela su veoma blizu.

 

OPTUŽBA:

            Mislim da će nam jedna opšta karta, auto-karta biti od pomoći. Ja ću pokušati da je obezbedim što pre mogu.

            Gospodine Kadriju da li je došlo do jednog događaja u Ćirezu i Likošanu negde u februaru 98. godine i ako jeste možete li nam reći tačan datum?

 

SVEDOK:

            Da, došlo je do jednog incidenta ako se dobro sećam to je bio kraj februara, mora da je bio 28. februar ujutru, nadam se da ne grešim u datumu čuli smo pucnjavu i to artiljerijsku vatru kako dolazi iz pravca sela Ćirez. neko je došao, ja sam spavao, neko je došao i rekao mi da iz pravca Ćireza i Likošana se čuje artiljerijska vatra. Ja sam izašao i čulo se ne samo u našem selu, već i u Vučitrnu, u gradu Vučitrnu koji je nekoliko kilometara udaljen od sela. Dolazila je uglavnom iz protiavionske artiljerijskog oruđa ali čula se i druga vrsta artiljerijske vatre.

OPTUŽBA:

            Šta ste vi uradili, kuda ste otišli i s kim ste otišli recite nam ukratko?

SVEDOK:

            Kada smo čuli tu pucnjavu pošto  sam ja bio aktivista za zaštitu ljudskih prava hteo sam da znam šta se dešava. Sa svojim bratom sam otišao u tom pravcu i čim smo stigli u selo Dobovac sreli smo se sa nekim  ljudima  koji su uspeli da pobegnu. To su bili uglavnom porodični ljudi.

OPTUŽBA:

            Na istoj karti Dubovac se nalazi odmah iznad Ćireza s druge strane puta ili možda reke nešto više gore. Hvala vam. Dakle, otišli ste u Dubovac sa svojim bratom, koga ste onda našli u tom selu?

 

 

SVEDOK:

            Kada smo stigli u Dubovac sreli smo se sa nekim stanovnicima tih sela koji su uspeli da pobegnu, ne samo   stanovnicima tih sela nego i okolnih sela i oni su nam rekli da jugoslovenska vojska je opkolila ta sela, posebno Ćirez i Likošan, a da su te jedinice iz pravca Ćireza i Likošana se kretale dalje ali nisu znali kuda i nisu znali tačno šta se dešava.

 

OPTUŽBA:

            O kojim jedinicama je reč, o kojim grupama je reč. Šta su vam rekli?

 

SVEDOK:

            Bilo je jasno da je reč o vojsci, da vojska učestvuje u tome. Oni su bili u pozadini jer mogli smo da vidimo pokrete vojske svuda okolo ali uglavnom su bile policijske snage te koje su po mom mišljenju došle da pomognu lokalnim snagama i te su policijske snage došle iz Srbije.

 

PITANjE:

            Dakle, policija i vojska da li ste njih viđali i u drugim prilikama kada je reč o ovom događaju o kojem nam govorite.

 

ODGOVOR:

            Mogu vam reći da tokom ove akcije u ... učestvovala su i dva helikoptera iz kojih se takođe pucalo, ali mogu da svedočim da je vojska učestvovala i u drugim akcijama recimo 1998.g. 22. septembra u području Ćićevice.

PITANjE:

            Moje pitanje je bilo opšte prirode, ako nam kažete kao što ste već rekli da ste videli da je policija i vojska bila zajedno u ovoj operaciji da li je to bila jedina prilika u kojoj ste videli da policija i vojska deluju zajedno ili je bilo i drugih situacija.

ODGOVOR:

            U većini slučajeva velikih intervencija to je rađeno koordinirano između policijskih i vojnih snaga kao što je bio slučaj 22. septembra i u drugim slučajevima

PITANjE:

            Pre nego što idemo dalje od 28. februara da li je bilo informacija o srpskim žrtvama tom prilikom da li stevi dobili informacije.

ODGOVOR:

            Da, sećam se da negde u Drenici u području Drenice su policijske snage došle da pretraže kuću osobe čije ime ne znam jer su to udaljena sela kada su otišli tamo primenili su nasilje i vlasnik kuće u samoodbrani je pucao na srpske snage ali ne mogu vam reći da li je bilo žrtava.

PITANjE:

            Sledećeg dana, dakle, dan nakon vaše prve posete selu Dubovac da li ste se vratili sledećeg dana i ako jeste šta ste videli i imajte na umu da budete što koncizniji u iznošenju svoje priče sudcima.

ODGOVOR:

            Da ja sam hteo da odem tamo lično i vidim šta se desilo jer prethodnog dana nije bilo jasno šta se desilo. Međutim, kod moje kuće jedna turistkinja saveta za ljudska prava Fonda za ljudska prava čije sedište bilo u Prištini ali je centar bio u Beograd. Došla je u Prištinu da me poseti.

 

 

PITANjE:

            To nam ne pomaže mnogo gospodine Kadriju. Slušajte pažljivo pitanje. Pitanje je sledeće kuda ste otišli i šta ste videli tog sledećeg dana samo nam to recite.

ODGOVOR:

            Da, otišli smo zajedno tamo otišli smo u ... videli smo da je bilo nekoliko žrtava u porodici ... četvoro je ubijeno ako ne grešim i još dve osobe su ubijene iz sela ... u Lukošanu su ubijene dve osobe u Lukošanu je takođe bilo žrtava bilo je ukupno 12 žrtava i to žrtava koje su bile masakrirane iz porodice Ahmeti možda se tog slučaja sećate.

PITANjE:

            Kada je reč o te dve porodice koje su imale najviše žrtava pored ostalih da li ste vi lično videli leševe.

ODGOVOR:

            Da, sećam se da sam prvo otišao do porodice Sejdiju i odao sam počast tim studentima koji su ubijeni nedaleko od te kuće otišao sam do porodice Rukije tu je jedna žena ustreljena u glavu i to iz mitraljeza iz kojeg je pucano sa tenka. Ona je bila na prvom spratu svoje kuće i posmatrali šta se dešava tu je pogođena i pola lobanje joj je raznešeno. Kasnije, kada su odenšena tela porodice Ahmeti kada ih je policija odnela takođe, smo videli ta tela i videli smo da su masakrirani i sahranili smo ih u centru sela Ćirezi i Lukošan.

PITANjE:

            Rekli ste da je to bila porodica Ahmeti koliko članova.

ODGOVOR:

            12 članova porodice Ahmeti. Mislim da ih je toliko bilo samo su žene preživele svi ostali u porodici Ahmeti svi muškarci sa izuzetkom jednog od sinova koji je radio u inostranstvu svi ostali su pogubljeni svi su ustreljeni samo je jedan preživeo samo jedan muškarac u porodici je preživeo.

PITANjE:

            Od svih ljudi o kojima ste sada govorili da li je i jedna od tih osoba bila u uniformi u trenutku kada je ubijena i kada ste vi videli tela tih ljudi odgovorite sa da ili ne.

ODGOVOR:

            Ne u to vreme nisam video nijednog.

PITANjE:

            Kada ste ih vi videli da li je bilo ikakvih dokaza da je kod njih bilo naoružan, da li je bilo oružja oko ubijenih ljudi ili bilo šta tome slično.

ODGOVOR:

            Ne, sahrana je bila velika došli su ljudi sa svih strana iz svih delova Kosova i tu su bili i predstavnici nevladinih organizacija koji su tu bili mi smo napravili nekoliko fotografija i sve izveštaje smo poslali u centralu u Prištini a neki ljudi iz drugih opština su mi se pridružili i takođe i oni su napravili fotografije i sve te fotografije smo odneli u centralu u Prištini.

PITANjE:

            U domaćinstvu Ahmeti ... kada ste videli leševe prilikom vaše posete da li ste videli takođe velike lokve krvi i da li ste videli neke ostatke ljudske ostatke

ODGOVOR:

            Kada smo otišli zajedno sa predstavnikom humanitarnog fonda videli smo scenu mesto gde su ljudi pogubljeni gde su streljani tu je bilo nekog grmlja ljudi su bili izbačeni iz kuća i ustreljeni su na tom mestu mogli smo jasno da vidimo krv. Ne samo mi, svako je mogao da vidi krv i nekoliko puta smo videli ... i bilo je jasno da se teror protegao tokom cele noći

PITANjE:

            U trenutku kada ste vi došli da li su neka od tela već bila odnešena u bolnicu u Prištini.

ODGOVOR:

            Tačno je da mi nismo tamo našli tela, jer su tela odnešena u prištinsku bolnicu.

PITANjE:

            Kada ste videli tela, odnosno da li ste na kraju videli i možete li opisati u kakvom ste stanju videli.

ODGOVOR:

            Sećam se da su tog dana donešena u prikolicama i koliko se sećam neki od članova porodice Ahmeti su hteli da odu po tela u prištinsku bolnicu i doneli su ih i mi smo morali brzo da napravimo fotografije tihtela i primetili smo da je većina tela unakažena bili su u užasnom stanju genitalije su odsečene i moglo se to se može videti na fotografijama koje se nalaze u Savetu za ljudska prava u Prištini.

 

 

PITANjE:

            Mi te fotografije nemamo ovde ako neko želi mi možemo pokušati da ih nabavimo. Možemo li sada preći na incident do koga je došlo nešto kasnije otprilike u istom tom mesecu, otprilike u isto to vreme a odnosi se na porodicu Jašari. Možete li nam nešto reći o tome.

ODGOVOR:

            Da, nekoliko dana kasnije na isti način ujutro, porodica Jašari koja živi u Prekazu i njihova porodična kuća je bila opkoljena i na isti način čuli smo pucnjavu u pravcu te kuće i kao što smo kasnije saznali to je bila teška artiljerijska vatra eksplozije i svatili smo da se negde nešto događa i da su srpske snage opkolile tu kuću.

PITANjE:

            Da li se Prekaz nalazi severoistočno od Skenderaja na ovoj karti.

            Hvala vam. Hvala. Dakle to je jugoistočno

ODGOVOR:

            Da ovde je Prekaz.

PITANjE:

            Dakle, počeli ste da pričate o tome da ste saznali da su kuću opkolile srpske snage kroz ovaj incident možemo proći relativno brzo koliko je leševa nađeno na tom mestu.

ODGOVOR:

            Zajedno sa još nekim aktivistima iz Vučitrna otišao sam tamo dan ili dva nakon što je došlo do tog incidenta. Kada su policijske snage donela tela ljudi koji su pogubljeni na brutalan način  to je bilo na mestu između Skenderaja i ... i videli smo tu izložene leševe to je jedno mesto gde se prodavao građevinski materijal mi smo napravili fotografije zajedno sa svojim kolegama iz S... fotografije tih leševa svi su bili pogubljeni žene, devojke, muškarci ... bili unakaženi masakrirani imao sam nešto od tog materijala. Međutim, deo tog materijala je izgoreo zajedno sa mojom kućom. Međutim, u savetu za ljudska prava i slobode u Prištini se i dalje nalaze te fotografije.

 

 

PITANjE

            Pre nego što pređemo na one koji su preživeli da li još uvek ima članova porodice Jašari koji se vode kao nestali. Ako ima koliko.

ODGOVOR:

            Da, pored leševa koji su tamo bili izloženi ne znam kakva sudbina je bila porodice ... Jašarija neki od članova porodice ... Jašarija su otišli u policijsku stanicu u Mitrovici i .. je deo Mitrovice oni su pitali tražili od policije da im pomogne da saznaju kakva je sudbina porodice ... Jašarija i otišli su na mesto na kome je došlo do ovog incidenta a govorim sve na osnovu onoga što mi je ispričao jedan očevidac a tom očevidcu nije bilo dozvoljeno da sam ode na to mesto u kojem je došlo do incidenta da bi video šta se desilo tako da mi ni do danas ne znamo šta se desilo tako da mi ni do danas ne znamo šta se desilo nekim članovima porodice Sadika Jašarija.

PITANjE

            Da li nam možete reći koliko je ukupno tela pronađeno odnosno koliko tela ste vi videli vezano za ovaj masakr.

ODGOVOR:

            Prekazu postojale su neke otvorene jame jer su se ljudi nadali da će se jednog dna možda vratiti kako bi ih sahranili tamo bilo je otprilike 60 tela izloženih na tom mestu dakle koje sam spomenuo dakle gde se prodavao građevinski materijal ne sećam se tačno koliko je bilo tela.

PITANjE:

            Kao posledica ovih događaja je li možda iz nekih drugih razloga recite nam da li su ljudi krenuli da napuštaju područje Drenice.

ODGOVOR:

            Da došlo je do masovnog kretanja stanovništva sa područja Drenice. Većina njih je išla u pravcu Vučitrna jer je to ipak bilo bezbednije mesto, a put prolazi pored sela i pored mog sela i mi smo videli značajan broj ljudi koji se smestio na opštini Vučitrn i mi smo onda vodili evidenciju zbog raseljenog stanovništva dakle, koje je raseljeno zbog onoga što se desilo u Prekazu.

PITANjE:

            Da i se vodila neka evidencija o izbeglicama i da li vi možete da predočite takav jedan dokument.

ODGOVOR:

            U to vreme centrala Crvenog krsta je bila zainteresovana za te brojke mi nismo mogli sve sami da obavljamo tako da je ta organizacija načinila spisak i oni su nas obaveštavali o broju ljudi koji su se tu naseljavali. Međutim, radilo se o kratkom spisku jer nisu bili svi evidentirani radi se o dokumentu koji pokazuje samo početak raseljavanja tih ljudi bilo je veoma teško evidentirati svaku pojedinačnu osobu koja je zbog odmazde i pritiska napuštala svoj dom.

PITANjE:

            Ovaj dokument koji nam je predočio svedok ima nešto i napisano rukopisom rukom na poleđini to nije prevedeno. No, dobićemo nacrt prevoda ja bi zamolio da se original na trenutak stavi na grafoskop kako bi se to videlo na monitorima a nakon toga zamolio bi da se original da svedoku, a da se nacrt prevoda stavi na grafoskop. Dakle, molim vajte sada ovaj dokument svedoku a ncrt preoda stavite na grafoskop.

            Da li ovde stoji evidencija broj albanskih izbeglica koji su granatirani u opštini Vučitrn odnosno koji su se sklonili na opštini Vučitrn, nakon masakra od strane srpske policije i vojske u Drenici, a zatim po broju da li se navode izbeglice odnosno, da li broj pokazuje broj izbeglica po selima da li je to tačno.

 

ODGOVOR:

            Da, to je tačno. Crveni krst je bio uključen u evidenciju raseljenih ljudi međutim, bilo je veoma teško zabeližiti ime svake osobe jer su se ljudi kretali a takođe, je bio pojačan broj snaga na tom području. Dakle, ovo je samo uzorak tih ljudi koji su bili raseljeni tu takođe imamo ime Ismeta Šaćirija koji je bio predsednik te organizacije i koji mi je dostavljao te informacije. Meni je žao što je ta dokumentacija spaljena i što više ne postoji.

PITANjE:

            No, u svakom slučaju ako pogledamo imena gradova i sela, i ako pogledamo broj izbeglica da li to znači da su izbeglice došle u to mesto ili da su došle iz tog mesta. Recimo za Vučitrn to je očigledno, to je mesto gde su te izbeglice došle zar ne.

ODGOVOR:

            Da, Vučitrn je grad a izbeglice su se takođe smestile i u selima oko Vučitrna a sve se to radi o opštini Vučitrn, dakle, .. pa na dalje, oni su se tamo bili sklonili a na kraju spiska imamo ukupan broj ljudi koji je bio evakusan koji je napustio svoje domove.

PITANjE:

            Sudija Robinson: Gospodine Najs koja je udaljenost između Drenice i Vučitrna. Dakle, tamo gde su se izbeglice sklonile.

SVEDOK:

            Od Prekaza od sela Prekaza do Vučitrna ima otprilike 16, 17 km

Sudija MEJ:

            A Drenica, Drenica je područje radi se o području ne o gradu. Da li je tako.

SVEDOK:

            Da. Da, to je područje Drenica tako se zove.

Sudija Robinson:

            A kako je došlo do toga da su oni mogli da se smeste u Vučitrn da tamo zatraže ...

ODGOVOR:

            A bilo je ljudi starih i bolesnih, bilo je žena sa decom bolesnih oni su napustili svoje domove i zato smo im mi pružili utočište to je bilo normalno da se radi sa ljudima koji su morali da napuste svoje domove zbog granatiranja.

Sudija Robinson:

            Dakle, došlo je napada nije bilo napada na Vučitrn,

ODGOVOR:

            Ne tada nije bilo napada na Vučitrn.

Sudija Robinson:

            U redu.

PITANjE:

            Idemo dalje mi znamo da je vaše selo bilo u blizini Vučitrna u proleće 98.g. da li ste primetili da ima vojske na području vašeg sela.

ODGOVOR:

            98.g. sećam se nisam siguran koji je bio tačan datum, ali se sećam da su došle srpske vojne snage i da su osnovali svoj logor u našem selu to pošumljeno područje dakle, došli su tu i oni su u stvri krenuli da se prebacuju iz barake u Vučitrnu u naše selo.

PITANjE:

            Da li možete da mi kažete koji je broj prethodnog dokumenta.

Predstavnik Sekretarijata: broj 32

PITANjE:

            Juni, juli 98.g., da li je došlo do sukoba na istom tom području Drenice između OVK i srpskih snaga.

ODGOVOR:

            Da, tačno je da se sukob širio i da je postojao oružani sukob između snaga OVK i srpskih snaga, artiljerijska paljb se mogla čuti sa razdaljine od nekoliko km, radi se o udaljenosti od više km ali ne znam tačno. Radilo se o veoma oštrom sukobu a posledica je bila raseljavanje stanovništva.

PITANjE:

            Možda biste mogli to da pokažete i na karti no, taj sukob da li u odnosu na vaše selo on bio prema severu, jugu, istoku ili zapadu.

ODGOVOR:

            Što se tiče našeg sela čim se Vojska tamo rsporedila nekoliko dana nakon toga dakle, nakon što su oni čvrsto zauzeli to područje oni su počeli da granatiraju područje Ćićavice. Dakle, granatiralo se u tom pravcu i to dva do tri puta dnevno, a granate su u stvari preletale preko našeg sela preko naših kuća koje su se nalazile tu na tom području, a granate su padale negde u pravcu prema Drenici teško je utvrditi tačno gde.

PITANjE:

            Područje Ćićevice to je planina zar ne.

ODGOVOR:

            Da, to je planina to je u stvari planinsko područje brdovito područje koje se proteže od juga prema severozapadu.

PITANjE:

            Da li biste mogli da pokažete to planinsko područje na kartama ako možete molim vas učinite to, a ako ne u redu, dakle koriste ove karte i kartu Srbice i kartu Vučitrna.

ODGOVOR:

            Evo to je to područje Ćićavice.

PITANjE:

            Kao posledica te aktivnosti da li je došlo do velikog da li je veliki broj ljudi izbegao.

ODGOVOR:

            Da, u stvari u ovom slučaju je došlo do najvećeg raseljavanja ljudi najvećih razmera stanovnici sa područja Drenice su počeli da se kreću ka Vučitrnu i broj pridošlih ljudi je bio ogroman a u to vreme je takođe dolazilo do smrtnih slučajeva, umrla je jedna beba od 8 meseci ta beba je bila sahranjena u našem selu. Umrla je zbog visokih temperatura, zbog prašine i dete je umrlo odmah po dolasku u selo te iste večeri.

PITANjE:

            Koliko ljudi je bilo tom prilikom raseljeno.

ODGOVOR:

            Kretanje sa područja Drenice nije bilo samo ka Vučitrnu budući da u Vučitrnu nije bilo dovoljno mesta za sve njih. Oni su takođe išli u pravcu Prištine. Rekao bih da se radilo oko 30000 do 40.000 hiljada ljudi koji su napustili vlastite domove i mediji su koristili tu cifru.

Sudija MEJ:

            Ako je sad zgodan trenutak da prekinemo budući da bi ja hteo nešto da kažem. Gospodine Kadrija molim da se sutra vratite budući da sad moramo da prekinemo sa radom. Dakle, molim vas da sutra budete ovde u 9,00 sati ujutru, kako bi ste nastavili sa svedočenjem.

            Molim vas da imate na umu da tokom ove pauze i budućih pauza da tokom tih pauza ni sa kim ne razgovarate o svom svedočenju sve dok ne završite sa svedočenjem, a to uključuje i pripadnike ureda Tužilaštva. No, pre nego što prekinemo sa radom hteo bi da se osvrnem na zahtev optuženog, dakle, zahtev za privremeno puštanje na slobodu.

            Danas, je objavljena odluka po tom pitanju i to u pismenoj formi. Pretresno veće odbacuje zahtev rezimira ono što je rečeno dakle, ovo nije odluka odluka je u pisanoj formi evo rezimea. Pretresno veće ima na umu da razlozi optuženog koji navodi kao razloge za privremeno puštanje na slobodu su to da mu se omogući da na adekvatan način priprema svoju odbranu, to je naravno njegovo pravo dakle, da se na adekvatan način pripremi da na adekvatan način pripremi svoju odbranu već su jasne poteškoće vezane za odbranu budući da se sam brani no, budući da se to pravo može osigurati i drugim sredstvima ne samo privremenim puštanjem na slobodu i budući da je suđenje već počelo a da veće nije uvereno da ukoliko bi bio pušten na slobodu privremeno da bi se pojavio na suđenju i da ne bi predstavljao opasnost po žrtve i svedoke iz tih razloga veće je odbacilo zahtev.

Gospodin NAJS:

            Pre nego što prekinemo sa radom postoji jedan video snimak o kome će govoriti ovaj svedok, video snimak je veoma dug ja nemam nameru da sve to puštam već samo određeni deo a možda bi bilo korisno za veće a ... i za svedoka da identifikujemo kom video snimku se radi, radi se o video snimku broj 13. Ja ću sutra zamoliti tehničku službu da pusti samo određene delove tog video snimka kako bi to kratko trajalo.

Sudija MEJ:

            U redu nastavljamo sutra u 9,00 ujutro. Molim ustanite.

 

KRAJ ČETRNAESTOG DANA 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest