aktuelno-m.gif (3720 bytes)

TRINAESTI DAN SUĐENjA - 04.03.2002.

STENOGRAM

 

 

SUDIJA:

            Ocenjivaćemo svakog dana da li je potrebno da se ostaje nešto duže posle normalnog radnog vremena, dakle nakon 4 sata, recimo do 4.30 konkretnog dana i nećemo ni danas ostati posle 4 sata.

 

NAJS:

Hvala lepo.

 

SUDIJA MEJ:

            Molim da se pozove sledeći svedok. Gospodine Najs, gospođo Romano vi ćete ispitivati sledećeg svedoka.

 

OPTUŽBA:

            Tužilaštvo poziva Hasana Trutija.

 

SUDIJA:

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

 

OPTUŽBA:

Molim vas pročitajte naglas svečanu izjavu.

 

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

 

SUDIJA MEJ:

            Izvolite sesti.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Pruti molim vas recite ime i prezime.

 

SVEDOK:

            Zovem se Hasan  Pruti.

 

OPTUŽBA:

            Rođeni ste u Đakovici 10. oktobra 47. godine. Oženjeni ste i imate troje dece. Da li je to tačno?

 

HASAN PRUTI:

            Rođen sam 10. aprila 47. i otac sam troje dece.

 

SUDIJA MEJ:

            Izvinjavam se imam pogrešan prevod. Da li je juni ili april?

 

HASAN PRUTI:

            Rođen sam u oktobru.

 

OPTUŽBA:

            Dakle, rođeni ste u oktobru 47. godine?

 

HASAN PRUTI:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            Vi trenutno radite kao pravni savetnik za norveški savet, za izbeglice, a po profesiji ste pravnik, advokat.

 

HASAN PRUTI:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            A radili ste kao sudija prvo u Opštinskom sudu Đakovice od 76 do 78., a posle toga na Privrednom sudu Đakovice od 78. do 91. godine?

 

HASAN PRUTI:

            Tačno.

 

OPTUŽBA:

            Šta ste po nacionalnosti?

 

HASAN PRUTI:

            Albanac.

 

OPTUŽBA:

            Da li su većina  stanovnika u Đakovici bili Albanci?

 

HASAN PRUTI:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            Da li je bilo Srba u Đakovici?

 

HASAN PRUTI:

            Bilo je nešto Srba u Đakovici.

 

OPTUŽBA:

Gde se nalazi Đakovica gospodine Truti?

 

HASAN PRUTI:

            Đakovica je na jugu Kosova između Peći i Prizrena.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi služili vojni rok, imate li bilo kakvo iskustvo ili ste prošli neku vojnu obuku?

 

HASAN PRUTI:

            Samo sam služio vojni rok.

 

OPTUŽBA:

            Kada je to bilo?

 

HASAN PRUTI:

            Odslužio sam vojni rok 1973. do 74. godine.

 

OPTUŽBA:

            Sve vreme dok ste radili kao pravnik i sudija na Kosovu, konkretno u Đakovici, da li ste primetili bilo kakvu razliku u tretmanu Srba i Albanaca?

 

HASAN PRUTI:

            Naravno da sam primetio razliku. Mogao bih reći da 1991. godine srpska skupština u to vreme je donela jednu diskriminatornu odluku u skladu sa kojom je Privredni sud Đakovice, odnosno okruga Đakovice raspušten i oko 40 zaposlenih iz tog suda je izgubilo posao.

 

OPTUŽBA:

            Zašto kažete da je to bila jedna diskriminatorna odluka?

 

HASAN PRUTI:

            Zato što je ta odluka donesena u vreme kada je Savezno ministarstvo u Jugoslaviji hvalilo rad ovog suda, nije bilo potrebe da se ovaj sud raspušta.

 

OPTUŽBA:

            Kakva je bila uloga ovog Privrednog suda?

 

HASAN PRUTI:

            Okružni privredni sud je bio odgovoran za rešavanje privrednih sporova i za registraciju preduzeća.

 

OPTUŽBA:

            Da li je mnogo Albanaca podnosilo zahteve za registraciju njihovih preduzeća?

 

HASAN PRUTI:

            Bilo je zahteva da se registruju preduzeća jer to je bila godina u kojoj je stupio na snagu Zakon o preduzećima, to je bilo vreme Ante Markovića i u skladu sa tim zakonom ljudi su imali mogućnost da registruju privatno preduzeće i da u to ulože svoju imovinu i takođe su mogli da pokrenu zajednička preduzeća sa javnim preduzećima, sa državnim preduzećima i taj sud je bio zadužen za sprovođenje zakona i za registraciju različitih preduzeća.

 

OPTUŽBA:

            Kako je onda raspuštanje tog suda na osnovu odluke srpske skupštine uticalo na Albance? Kakav efekat je imalo?

 

HASAN PRUTI:

            Pošto se autoritet ovog suda, odnosno oblasti ovog suda su obuhvatale celo to područje Kosova sve do Dukađina, onda je raspuštanje ovog suda bio udarac za celi ovaj deo Kosova.

 

OPTUŽBA:

            Ako su Albanci hteli da registruju svoje privatno preduzeće u to vreme, sa raspuštanjem  tog suda kuda su oni morali da idu?

 

HASAN PRUTI:

            U to vreme su radila dva suda na Kosovu. Bio je Privredni sud Prištine i bio je jedan u Đakovici koji je raspušten. Albanci u to vreme koji su hteli da registruju svoju firmu na sudu morali su da idu na Privredni sud Prištine. Međutim, bilo im je onemogućeno da to urade, bili su opstruirani zato što kancelarije tog suda su odbijale da obave tu registraciju. Nakon što je raspušten sud u Đakovici.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste gospodine Truti da je Albancima bilo teško da registruju svoja preduzeća samo jednom postojećem sudu.

 

HASAN PRUTI:

            Da. Jer nisu mogli da registruju svoje firme u to vreme o kojem govorim, nisu mogli da obave tu registraciju na sudu u Prištini.

 

OPTUŽBA:

            Da li postoji neki konkretni razlog zašto nisu mogli da registruju svoje firme na sudu u Prištini?

 

HASAN PRUTI:

            U skladu sa pravilima svako odbijanje zahteva građanina za registrovanje bilo kojeg preduzeća moralo je da bude pismeno obrazloženo zašto ta registracija  nije obavljena ali sud nije dostavljao takva obrazloženja. Jednostavno usmeno je obrazlagao zašto ne registruje ta preduzeća.

 

OPTUŽBA:

            Takođe, u vreme kada ste se vi bavili pravom na Kosovu da li su postojali nekakvi zahtevi za prodaju imovine ili prenos imovine?

 

HASAN PRUTI:

            Da, postojali su. To je bilo vreme kada je srpska skupština uvela Zakon o trgovini imovinom pod specijalnim okolnostima, a to je pokrivalo i teritoriju Kosova. I bilo je potrebno posebno odobrenje Ministarstva finansija iz Beograda.

 

OPTUŽBA:

            Ti zahtevi su bili obavezujući za sve, i za Srbe i za Albance na Kosovu, odnosno u Đakovici. Je li tako?

 

HASAN PRUTI:

            Bili su obavezujući za sve ali prema diskriminatornom zakonu oni su sprečavali kupoprodaju imovine svakodnevno. Naime, građani nisu mogli da prodaju svoju imovinu bez prethodne dozvole ovog Ministarstva.

 

OPTUŽBA:

            Ali u čemu je bila razlika u odnosu prema Srbima ili Albancima kada je reč o ovom zahtevu?

 

HASAN PRUTI:

            Odnos nije bio isti u suštini jer zahtevi Albanaca su se vukli i odlagani su i takve stvari nisu rešavane dugo vremena dok su srpski zahtevi odmah rešavani iveliki broj albanskih zahteva je takođe odbacivan, odbijan.

 

OPTUŽBA:

            Da li vi lično znate Albance koji su imali problema da dobiju takve dozvole?

 

HASAN PRUTI:

            Bilo je puno predmeta, ne mogu da vam navedem imena ali bilo je mnogo slučajeva u kojima su zahtevi odbijeni i odbijalo ih je ovo ministarstvo.

 

OPTUŽBA:

            Da li nam možete reći u kom procentu kad je reč o odnosu Albanaca i Srba je došlo do toga?

 

HASAN PRUTI:

            Na kakav procenat mislite?

 

OPTUŽBA:

            Pa koliko zahteva je na primer srpskih primljeno, a pokušajte da to uporedite sa albanskim zahtevima koji su odbačeni.

 

HASAN PRUTI:

            Mislite od strane tog Ministarstva?

 

OPTUŽBA:

            Da.

 

HASAN PRUTI:

            Pa procenat kada govorim o Kosovu vezano za srpske zahteve moram reći da je bilo daleko manje zahteva od strane Srba nego od strane Albanaca ali kao što sam ranije rekao albanski zahtevi su odbijani, a neki jesu ipak rešavani ali nakon dugo vremena.

 

OPTUŽBA:

            A da li su prihvatali srpske zahteve?

 

HASAN PRUTI:

            Srbi se nisu usuđivali da prodaju svoju imovinu na Kosovu sve dok je ovaj zakon bio na snazi.

 

OPTUŽBA:

            Dok ste radili kao advokat i kao sudija koji jezik se koristio na ovim formularima za podnošenje zahteva i na ostalim dokumentima?

 

HASAN PRUTI:

            Kao što znate ukidanja autonomije na Kosovu albanski je bio zvanični jezik ali ne i nakon toga tako da komunikacija u opštinskom sudu je bila samo na srpskom, govorim o Opštinskom sudu u Đakovici. A zahtevi u pisanoj formi su uvek morali biti na srpskom jeziku ukoliko bi bili podnešeni na albanskom jeziku odmah bi bili vraćeni nazad.

 

OPTUŽBA:

            Da li se bilo ko žalio u vezi sa ovom situacijom?

 

HASAN PRUTI:

            Neki advokati u našoj opštini su se žalili Ministarstvu pravde na republičkom nivou. Oni nikada nisu dobili odgovor iako su Albanci imali pravo da podnose zahteve na vlastitom jeziku.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam gospodine Pruti. Recite šta znate o UČK?

 

HASAN PRUTI:

            UČK je snaga koja se pojavila tokom rata na Kosovu. Snaga koja je stajala uz nenaoružani narod koji je patio koji je još bio bez odbrane i oni su uvek branili stanovništvo od ubilačkih srpskih snaga.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Truti kada kažete snaga koja se pojavila tokom rata recite nam tokom kog rata molim vas?

 

HASAN PRUTI:

            Pa ja govorim o napadima, kriminalnim napadima srpske snage i policije na Kosovu.

 

OPTUŽBA:

            Pre nego što pređemo na to htela bih da vas pitam da li ste vi u bilo kom trenutku bili povezani sa UČK?

 

HASAN PRUTI:

            Ne, ni u jednom trenutku nisam bio povezan sa UČK. I nikada nisam video pripadnike UČK u mom gradu onda kada je izbio rat. No na periferiji grada je bilo pripadnika, oni tada u tom trenutku nisu mogli da uđu u grad zbog velikog prisustva srpske vojske i policije u samom gradu.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Truti da li ste vi podržavali UČK?

 

HASAN PRUTI:

            Aktivnosti UČK u smislu da su štitili stanovništvo od zločina i ubistava, dakle od srpske policije i vojske, naravno da sam ih podržavao u tom smislu jer su njihove aktivnosti bile u interesu stanovništva koje je bilo potpuno bez bilo kakve odluke. Bilo potpuno bespomoćno u tom trenutku.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi na neki materijalan način pružali podršku?

 

HASAN PRUTI:

            Ne.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Truti molim vas opišite nam nakratko kakav je bio život Albanaca neposredno pre NATO bombardovanja.

 

HASAN PRUTI:

            Pa život je bio bedan, situacija je bila veoma napeta. To se ne može rezimirati u nekoliko reči. Postojala je napetost u ...u strahu zatvoreni u svojim kućama. Svakodnevne potrebe su takođe bile problem jer recimo jedan član porodice bi izašao iz kuće i krenuo na pijacu da kupi potrebne stvari ali bilo je nemoguće izaći na ulicu i to zbog prisustva opreme i tehnike i policije.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Truti kada je to bilo , kada ste vi videli prisustvo srpske vojske i policije u vašem gradu?

 

HASAN PRUTI:

            Pa njihovo prisustvo sam viđao od 88. godine kada su putevi bili krcati srpskim vozilima i vojnim i policijskim i oni su patrolirali ulicama čitav dan.

 

OPTUŽBA:

            Pomenuli ste srpsku vojsku i policiju. Kako ste zanli da se radi o policiji i o vojsci.

 

HASAN PRUTI:

            Pa mogli ste da vidite na osnovu uniformi jer vojska je imala jednu vrstu uniforme, a policija drugu vrstu uniforme. Dakle, moglo se videti ko je policajac a ko vojnik.

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da nam opišete uniforme policije i vojske?

 

HASAN PRUTI:

            Naravno, policija je imala plave uniforme, maskirne kamuflažne uniforme dok je srpska vojska imala zelene uniforme, takođe kamuflažne, maskirne.

 

OPTUŽBA:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet 18.

            Gospodine Pruti poslužitelj će vam pokazati brojne fotografije raznih unifomi. Molim vas da pogledate te fotografije i da nam kažete da li možete da identifikujete bilo koju od tih uniformi. Dakle, uniforme koje su slične uniformama koje ste vi videli da je nosila vojska i policija.

 

HASAN PRUTI:

            Pa evo. Ovde imamo srpsku, policijsku uniformu. I ovde i na ovoj fotografiji, ovde gore.

 

OPTUŽBA:

            Koji broj?

 

HASAN PRUTI:

            Broj 6 i broj 4.

 

OPTUŽBA:

            A uniforme vojske?

 

HASAN PRUTI:

            Ova je, ovo je uniforma srpske vojske pod brojem 6. Srpske policije. I ovde isto pod brojem 4 vidimo jednu vrstu uniforme koju je nosila srpska policija.

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da identifikujete uniforme koje je nosila vojska u to vreme, dakle molim vas ponovo pogledajte fotografije.

 

HASAN PRUTI:

            U redu, mogu. Evo broj 9, ta uniforma. Pod brojem 9.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam. Pomenuli  ste vozila, opremu, tehniku - recite nam o kojoj vrsti se radilo?

 

HASAN PRUTI:

            Pa govorim o raznim vozilima i policijom ...pincgauerima, kamionima, raznim džipovima, a što se tiče oružja uglavnom su imali automatske puške.

 

OPTUŽBA:

            Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet broj 17. A nakon toga dokazni predmet 21.

            Gospodine Pruti, molim vas da pogledate u fotografije koje će vam pružiti poslužitelj. Tu imamo niz fotografija, vozila i policijskog i vojnog. Molim vas pogledajte te fotografije i recite nam da li prepoznajete bilo koje vozilo koje ste tada u to vreme videli, ili viđali.

 

ODGOVOR:

            Da, mogu da vam pokažem naravno. Pred sobom vidim razna vozila koja sam i u ono vreme viđao. Evo, počeću odavde, evo, ova prva vrsta i treća vrsta. Tenkovi i ova druga vrsta vozila to sam viđao u to vreme.

 

PITANjE:

            Gospodine Pruti, molim vas da nam kažete broj.

 

ODGOVOR:

Da i džip.

 

PITANjE:

Dakle,  molim vas da nam pokažete redom a poslužitelj će to staviti na grafoskop.

 

ODGOVOR:

Da, da mogu. Vozilo pod brojem 7. vozilo pod brojem 10.

 

PITANjE:

            Da li možete da nam kažete o kom vozilu se radilo. Da li se radilo o policijskom vozilu ili vojnom.

 

ODGOVOR:

            Pa radilo se o vozilima koje je koristila i policija i Vojska.

            Evo to imam ovde to vidim ovde na ovoj fotografiji, a takođe su u to vreme koristili i neku vrstu džipa.

 

PITANjE:

            Molim vas nastavite i recite nam brojeve vozila.

 

ODGOVOR:

            Broj 2, broj 15, broj 10,

 

PITANjE:

            Hvala vam. Dakle, u to vreme vi ste viđali ta vozila u vašem gradu, oko vašeg grada u blizini gde.

 

ODGOVOR:

            Pa mogli smo ih videti na svim ulicama grada kako paradiraju tokom čitavog dana. Mogla se čuti buka kako se kretali i noću.

 

PITANjE:

            Takođe ste spomenuli automatsko naoružanje. Zamolila bi vas ponovo da pogledate neke fotografije i da nam kažete da li možete da identifikujete neko od oružja koje ste vi tada viđali.

 

ODGOVOR:

            U to vreme viđao sam oružje pod brojem 4, i pod brojem 1 i pod brojem 2 a takođe bilo je i nekih topova kao na primer što se vidi na fotografiji broj 1.

 

PITANjE:

            Vi ste prvo spomenuli broj 1 a to je iz ovog drugog niza fotografija B, a onda ste spomenuli top koji ... A fotografija. 

 

 

ODGOVOR:

            Da. Da, u prvu ste.

 

PITANjE:

            Hvala vam.

 

PITANjE:

            98.g., krajem 98. i 99.g. da li ste videli ljude iz drugih sela kako dolaze u Đakovicu kako dolaze.

 

ODGOVOR:

            Da. Sećam se toga veoma dobro. Sećam se bega stanovništva iz okolnih sela oko Đakovice i to 98.g. ti ljudi su se uputili ka Đakovici jer su ih srpske policijske i vojne snage proterale i naterale ih da napuste svoje domove. Ti ljudi su rekli kako ih je terala Vojska i policija srpska kako su im kuće spaljene a neki od njih su bili i ubijeni i to od strane meštana, komšija a uvek su im govorili da kuće napuste što je pre i da idu u Albaniju, jer nemaju šta da traže tu na Kosovu. Stanovništvo je pričalo o tome kako je zbog tog užasa morali da napuste selo.

 

PITANjE:

            Da li ste vi lično razgovarali sa ljudima koji su stizali u Đakovicu.

 

ODGOVOR:

            Da, ja sam lično razgovarao sa tim ljudima iz tih sela, mi smo pokušavali da im pomognemo da ih smestimo u određenim kućama u to vreme.

 

PITANjE:

            Da li su oni rekli ko ih to proteruje iz njihovih sela.

 

ODGOVOR:

            Da. Rekli su nam i pokazali oni su nam rekli da su to radili Vojska i policija srpska vojska i policija da su ih oni terali i još nisu se ni udaljili bili od vlastitih domova kada su videli kuće u plamenu i oni su bili užasnuti tim prizorima i zbog toga su oni u stvari morali da pobegnu da ostave vlastite domove i da u stvari krenu u emigraciju.

 

PITANjE:

            Gospodine Pruti, gde ste vi bili kada je počela NATO kampanja, NATO bombardovanje.

 

ODGOVOR:

            Bio sam u Đakovici tada u svojoj kući.

 

PITANjE:

            Koliko ljudi je bilo s vama u vašoj kući tada.

 

ODGOVOR:

            Moja porodica.

 

 

PITANjE:

            Da li možete da nam kažete koliko članova porodice je bilo.

 

ODGOVOR:

            Da mogu, moja supruga i moja mlađa ćerka, u kasnim večernjim satima čuli smo pucanj nakon toga sam izašao da vidim šta se dešava onda sam čuo drugi pucanj, i to kako dolazi iz pravca brda iznad grada. To je brdo Čabrati, a onda sam čuo kako srpske snage uzvraćaju one su bile razmeštene tamo onda sam čuo raznu ... vatru vezano za NATO avione koji su leteli.

 

PITANjE:

            Da li ste vi videli NATO avione kako lete iznad Đakovice.

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            A recite nam kada u koliko sati je to bilo.

 

ODGOVOR:

            To je bilo oko 10,00 sati naveče.

 

PITANjE:

            Da li je bilo koji deo grada bio pogođen, bombardovan.

 

ODGOVOR:

            Ne, nije. Oni su bombardovali  kasarne i magacine, vojne magacine koji su se nalazili na brdu Čabrati. Dakle, to su bila dva cilja koje je NATO bombardovao te noći.

 

PITANjE:

            Ta dva cilja su bila na određenoj udaljenosti od grada, odnosno da li su bili blizu grada ili ne?

           

ODGOVOR:

            Čabrati je, brdo Čabrati su u blizini moje kuće, a magacini vojni se nalaze na periferiji grada, a sledećeg dana samo saznali u stvari da ih je NATO bombardovao tokom te noći.

 

PITANjE:

            Koliko dugo su NATO avioni preletali Đakovicu?

 

ODGOVOR:

            Pa jedno kratko vreme rekao bih.

 

PITANjE:

            Da li se sećate kada su prestali da preleću?

 

ODGOVOR:

            Pa možda oko 9.15, 9.20.

PITANjE:

            A šta se desilo nakon što su NATO avioni odleteli?

 

ODGOVOR:

            Pa oni su odleteli, a nakon protivavionske paljbe sve se smirilo. Sve je bilo mirno nekoliko sati, a zatim negde oko ponoći sam video neko sivo svetlo  i interesovalo me da vidim očemu se radi. Otišao sam na drugi sprat vlastite kuće da vidim o čemu se radi, a preko puta moje kuće u pravcu velike čaršije video sam veliki plamen i veliki dim. A takođe sam i čuo raznu vrstu pucnjave. A pucalo se na objekte koji su bili u plamenu.

 

PITANjE:

            A ovaj stari deo grada na kojoj udaljenosti se nalazi od vaše kuće?

           

ODGOVOR:

            Odprilike 400 metara.

 

PITANjE:

            Možete li nam tačno opisati šta ste videli sa svog prozora?

 

ODGOVOR:

            Video sam stari deo grada, dakle veliku čaršiju tako se zove i čitava čaršija je bila u plamenu. Tu su objekti od istorijskog i kulturološkog značaja, a te večeri je sve to gorelo.

 

PITANjE:

            Da li znate šta je prouzrokovalo taj plamen, tu vatru?

 

ODGOVOR:

            Pa rečeno mi je da je srpska  policija zapalila taj deo grada koristeći neku posebnu tekućinu i to u svim radnjama na čaršiju, a da su takođe ubili neke ljude koji su tamo živeli. Da, čije se kuće nalaze u tom delu grada. Da je nekoliko ljudi ubijeno, a među njima i dobro poznati dr Izet. On je bio ubijen pred članovima njegove porodice.

 

PITANjE:

            A kako znate to gospodine Pruti, ko vam je to rekao?

 

ODGOVOR:

            Pa to su mi rekli, odnosno to su rekli pripadnici njegove porodice i oni su o tome svedočili i govorili su o tome Savetu za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Ja sam bio prisutan.

 

PITANjE:

            Taj doktor da li je on bio ubijen tada u to vreme kada je taj deo grada bio u plamenu?

 

ODGOVOR:

            Da, u isto vreme. Dr Izet je ubijen tada i to na najbrutalniji način pred vlastitom porodicom.

 

PITANjE:

            Gospodine Pruti vi kada ste videli kako to sve gori, nekoliko sati nakon NATO bombardovanja kako znate da to u stvari nije bila posledica NATO bombardovanja.

 

ODGOVOR:

            Pa vatra, plamenovi su se pojavili dosta kasnije nakon što su NATO avioni odleteli. Radi se o činjenici i postoje na stotine ljudi koji su videli vlastitim očima kako srpska policija pali taj stariji deo grada. Na stotine svedoka je bilo tamo, očevidaca. Dakle, radi se o činjenici o kojoj su mnogi svedočili.

 

PITANjE:

            Hvala vam. Sada  da se vratimo na vašu kuću. Sledećeg jutra, prvo recite nam da li ste vi ostali kod kuće?

 

ODGOVOR:

            Da, jesam. Ostao sam tada kod kuće i veoma sam se brinuo o tome šta se dešava. Sledećeg dana smo videli srpsku policiju i vojenpatrole kako patroliraju ulicama grada, a neki ljudi su otišli u radnje da kupe neke stvari koje su im bile potrebne za svakodnevni život naveče.

 

PITANjE:

            Dozvolite i da vas prekinem gospodine Pruti na trenutak. Rekli ste da je policija patrolirala, recite nam kakvu uniformu su imali na sebi. Da li se ta uniforma razlikovala od one koje smo videli na fotografijama.

 

ODGOVOR:

            Radilo se o istim uniformama koje sam vam pokazao na fotografijama pre nekoliko minuta.

 

PITANjE:

            A recite nam šta ste oni tačno radili tamo?

 

ODGOVOR:

            Patrolirali su u vozilima. Dakle, patrolirali su ulicama grada i oni su izazivali strah kod građana. Građani se nisu usuđivali da napuste svoje kuće i oni su ostajali u svojim kućama zbog onoga što su čuli da se desilo prethodne noći. Svi su bili užasnuti i nisu napuštali svoje domove.

           

PITANjE:

            I vaše komšije u tom vreme, odnosno da li ste imali neki kontakt sa vašim komšijama u to vreme?

 

ODGOVOR:

            Da, jesam, imao sam kontakte sa mojim komšijama. Mi smo svi razgovarali o tome šta treba da uradimo, brojali smo minute jer smo se plašili da će nam se desiti ono najgore.

 

PITANjE:

            A šta se desilo?

 

ODGOVOR:

            Druge večeri oko 8 sati, dakle nakon što su se svetla ugasila krenula je pucnjava iz automatskih pušaka. Bilo je puno pucnjave. Ja, moja supruga i moja ćerka smo bili kod kuće i negde oko 11 sati naveče čuo sam neki zvuk iz dvorišta mog komšije. U stvari zvuk, čuo sam ljude kako govore. Otišao sam do prozora i video sam kako veliki se broj ljudi okupio u njegovom dvorištu. Ja sam otvorio prozor kako bih bolje video šta se dešava i onda sam video da zid, da kod zida između moje kuće, koji deli moju kuću i kuću mojeg komšije da se tu nalazilo puno ljudi, a takođe sam čuo pucnjavu, policijsku pucnjavu u našoj ulici. Mi smo se zbog toga  plašili. Ja sam ptišao zbog toga u dvorište mog komšije, pridružio sam se grupi ljudi koja je bila tamo, koji su došli iz okolnih ulica iz prve ulice. Dakle, iz onog dela gde su kuće  gorele i odakle su isterali ljude iz vlastitih domova. Oni su nam u stvari rekli da oni dolaze iz tih kuća koje su u plamenu, a da su za sobom ostavili mrtve ljude.

 

PITANjE:

            Koliko dugo ste tamo ostali?

 

ODGOVOR:

            Pa ostali smo tamo do zore, dok se vozila sa srpskom policijom nisu povukla kada su se vozila povukla mi smo se vratili u vlastite domove. No, dok smo bili u tom dvorištu čuo sam vlastitim ušima policiju kako se dere i kako govore budući da su se oni nalazili tu u blizini, oni su ljudima govorili odlazite, odlazite, ovo nije vaša zemlja, ovo je Srbija. Idite u Albaniju. Drali su se glasno i to je bio jedan tužan prizor. Nakon toga vratili smo se kući, ja sam se vratio svojoj kući sa nekim komšijama kako bi se malo odmorili.

 

PITANjE:

            Da li je neko bio povređen tada u to vreme?

 

ODGOVOR:

            Pa, u 6 sati ujutru supruga mog rođaka je došla kod nas u kuću. Ona je plakala i ona mi je rekla da joj je muž ubijen i tražila je od mene da joj pomognem.

 

PITANjE:

            A kako se zvao taj vaš rođak?

 

ODGOVOR:

            Šefket Kruhti. Ja sam ustao, otišao sam sa njom na ulicu iako je to bilo jako opasno izaći jer su ulice bile krcate srpske policije. Onda smo mi otišli do njene kuće i ona mi je pokazala mrtvo telo njenog supruga iza kuće. Telo je bilo na podu i ja sam video, čuo sam da su mu dlanovi, da je u stvari imao rupe po prstima, a takođe i ozlede po dlanovima i to sve od automatskog oružja.

 

PITANjE:

            Da li je njegova supruga videla šta mu se desilo?

 

ODGOVOR:

            Ona nije videla šta se desilo. Ovo krivično delo je počinjeno pred očima njegove ćerke Ate. Dakle,ona je videla kako joj oca ubijaju i to pred njenim vlastitim očima. Videla je oca kako joj umire.

 

PITANjE:

            Da li ste ponovo napustili svoju kuću?

 

ODGOVOR:

            Nakon što smo sahranili mog rođaka ja sam se vratio kući i onda sam sa svojom suprugom raspravljao o tome šta da uradimo jer smo smatrali da smo u opasnosti ako ostanemo u tom naselju pošto je 17 ljudi ubijeno te iste noći, tako da smo se pitali šta da uradimo.

 

PITANjE:

            Da li ima problema sa prevodom?

 

ODGOVOR:

            ...sa svojom suprugom i svojom ćerkom otišli smo do moje sestre koja je živela u jednom drugom naselju i to je bilo u blizini tog naselja i tamo smo se sklonili.

 

PITANjE:

            Prvo nam recite gde se nalazila kuća vaše sestre. Koliko je bila daleko od vaš kuće?

 

ODGOVOR:

            Kuća moje sestre se nalazi u naselju koje se zove Ćerim. To je oko 200 metara od mog naselja.

 

PITANjE:

            Koliko dugo ste ostali u kući svoje sestre?

 

ODGOVOR:

            U kući moje sestre smo ostali od 26. marta do 2. aprila.

 

PITANjE:

            Koliko je ljudi bilo zajedno sa vama u kući vaše sestre?

 

ODGOVOR:

            Sa mnom su bili moj mlađi brat i takođe članovi porodice moje sestre. Neko vreme je bio i moj drugi brat tu ali je on onda otišao.

 

PITANjE:

            Za vreme dok ste bili tamo šta ste videli. Šta se dešavalo u tom naselju?

 

ODGOVOR:

            Sve to vreme od 8 sati uveče počinjala je pucnjava. Prvo je nestalo svetla, a onda bi počela pucnjava iz automatskih oružja i to je bio znak da srpska policija počinje sa svojim operacijama u različotim naseljima grada.

 

PITANjE:

            Da li ste videli ko puca?

 

ODGOVOR:

            Nisam video ko puca ali 1. aprila kada je srpska policija došla do komšije moje sestre, do njegove kuće koja je bila u blizini moje sestre, oni su bacili neku tekućinu zapaljivu tekućinu i videli smo da su se dva gornja sprata njegove kuće zapalila. Video sam požar.

 

PITANjE:

            Kako ste znali da je to bila policija ili vojska. Rekli ste da ste čuli pucnjavu, kako ste znali da du to bili policija ili vojska?

 

ODGOVOR:

            Obično se pucnjava čula svake noći ali 1. april nikada neću zaboraviti. Tu noć nikada neću zaboraviti jer je to bila najstrašnija noć. Policija je opkolila celo naselje i počeli su da ubijaju i da pale kuće. Mi smo otišli sa mesta na kom smo se nalazili, otišli smo do nekih drugih komšija, međutim, nije bilo mesta gde bismo mogli da odemo, bili smo opkoljeni od strane policije. Tako da smo se onda na kraju sklonili u jednoj od kuća u tom naselju gde je bilo puno Albanaca, više od stotinu koji su došli iz drugih delova tog naselja čije su  kuće već bile zapaljene i oni su se sklonili u te iste kuće u koje sam se ja sklonio. Pošto smo bili blizu ulice video sam kako dolaze vatrogasne brigade, kako prolaze i idu do kuća koje su gorele. Onda sledećeg dana saznao sam da je taj kamion vatrogasne brigade otišao do kuće jednog Srbina koji je živeo u tom naselju, da se njegova kuća ne bi zapalila zato što su okolne albanske kuće gorele, to su mi ispričali sledećeg dana.

 

PITANjE:

            Hvala.

 

ODGOVOR:

            Molim vas trenutak. Te noći više od 20 Albanaca je ubijeno u jednom podrumu jedne kuće i samo je jedna devojčica uspela da pobegne. Ona je tražila pomoć, a nije bilo nikoga ko bi joj pomogao i onda je i ona izgorela u vatri.

 

PITANjE:

            Ko vam je rekao da je tih 20 Albanaca ubijeno?

 

ODGOVOR:

            To sam saznao sledećeg dana, to su mi ljudi koji su se povukli iz ovog naselja ispričali. Oni su videli da je mnogo ljudi poginulo pored ovih 20 o kojima sam govorio, rekli su mi da su ...puno ljudi jer su morali na brzinu da beže. Nisu imali vremena da vide šta se dešava, rečeno im je da idu u Albaniju jer ovo nije njihovo mesto gde mogu da žive. Tako im je rečeno.

 

PITANjE:

            Da li ste vi onda ponovo napustili kuću vaše sestre?

 

ODGOVOR:

            To se desilo 2. aprila kada je u dvorište te kuće došlo mnogo Albanaca, okupili su se i zajedno smo raspravljali o tome šta da radimo, a onda smo čuli da moramo da se organizujemo da bismo išli u Albaniju jer smo čuli da je tog istog dana policija kada je proterivala iz njihovih domova rekla da moraju da napuste te kuće i da idu u Albaniju. Tako im je rečeno.

 

PITANjE:

            Da li ste vi onda napustili kuću?

 

ODGOVOR:

            Da. Otišli smo iz kuće na trg, tu smo se postrojili. Pošto smo mi imali svoje vlastiti auto videli smo da tu ima oko 500 ljudi koji nemaju automobile. Tu je bio jedan autobus, međutim, autobus nije mogao da poveze više od 60 ljudi i oni su krenuli  u pravcu Ćafe...to je prelaz prema Albaniji. To je bila jako tužna slika.

 

PITANjE:

            Recite nam koliko ste ljudi odprilike videli na tom trgu?

 

ODGOVOR:

            Mislim da je u tom trenutku tamo bilo oko 500 ljudi.

 

PITANjE:

            Da li je u tom trenutku na tom mestu bilo policije ili vojske. Da li ste ih videli?

           

ODGOVOR:

            Da video sam policajce koji su svo vreme dok smo mi stajali tamo ili na oprezu i gledali šta se dešava, gledali nas i naše automobile.

 

PITANjE:

            Dakle, šta ste uradili vi i ta grupa od 500 ljudi?

           

ODGOVOR:

            Ljudi su krenuli u pravcu granice, mnogi od njih su bili stariji ljudi koji nisu mogli da hodaju, neki su nosili članove svoje porodice, neki su ih vozili u prikolicama bilo je bolesnih ljudi. Sve je to bio jako tužan prizor i onda smo i mi krenuli svojim kolima u pravcu Prizrena.

 

PITANjE:

            Da li je policija koja se tamo nalazilau to vreme bilo šta uradila, da  li su pomagali ljudima, da li su bilo šta drugo uradili?

 

ODGOVOR:

            Ne, niko ljudima nije ponudio nikakvu pomoć. Pošto su oni bili u svojim vozilima samo su gledali šta se dešava. Oni su ili patrolirali ili su gledali šta se dešava iz svojih vozila.

 

PITANjE:

            Da li je bilo kontrolnih punktova? Da li se sećate?

           

ODGOVOR:

            Prvi kontrolni punkt kojeg se sećam bio je oko 3km od grada i na mestu  Ura Terzive, tu smo morali da stanemo jer je to od nas tražila srpska policija. Tražili su naše isprave, tražili su da predamo sve naše isprave i pasoše, sve što smo imali.

 

PITANjE:

            Da li ste to uradili?

           

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Da li su vam rekli zašto to morate da uradite?

           

ODGOVOR:

            Sećam se da kada sam ja pitao zašto policija uzima te isprave jer su mi trebale, rekli su mi zašto bi mi trebale. Nema nikakvog razloga da ja zadržim ta dokumenta. I rekli su mi da ništa više ne govorim i onda smo produžili za Prizren.

 

PITANjE:

            A kuda ste otišli iz Prizrena?

           

ODGOVOR:

            U Prizrenu smo naišli na drugi kontrolni punkt na kojem je bilo nekoliko policajaca i oni su nam rukama pokazali u pravcu Albanije.

 

PITANjE:

            Da li je od vas traženo u bilo kom trenutku pre nego što ste prešli granicu da ponovo pokažete isprave?

 

ODGOVOR:

            Na graničnom prelazu kada smo tamo stigli vojnici su tražili od nas isprave, ali naravno mi nismo imali nikakve isprave jer su uzete od nas jer nam ih je policija ranije uzela i rekli smo vojnicima da su nam sve isprave već uzete, da je to uradila srpska policija i da više nemamo isprava. I onda se taj vojnik nasmešio, nasmejao jer je on to znao ali je hteo da zlostavlja stanovništvo i rekao je nije tačno da su oni to uzeli. Vi jednostavno nećete da ih predate. Mi smo rekli tačno je. Naše isprave su uzete i onda su vojnici počeli da skidaju registraske tablice sa naših vozila.

 

PITANjE:

            Gospodine Pruti ko je bio na granici. Rekli ste vojnici i policajci, ko je od vas tražio isprave?

           

ODGOVOR:

            Bili su vojnici.

 

PITANjE:

            Da li je bila i policija prisutna?

           

ODGOVOR:

            Nisu nosili policijske uniforme.

 

PITANjE:

            Da li možete da opišete uniforme koje su nosili vojnici?

           

ODGOVOR:

            To je bila zelena uniforma, maskirna.

 

PITANjE:

            Da li je bila različita ili slična onoj koju ste nam ranije pokazali?

           

ODGOVOR:

            Bila je ista.

 

PITANjE:

            Da li su vama ili drugima ikada vraćene vaše isprave?

           

ODGOVOR:

            Ne, nikada.

 

PITANjE:

            Kada ste se vratili na Kosovo?

           

SVEDOK:

            Vratio sam se 16. juna 99. godine.

 

OPTUŽBA:

            Da li je vaša kuća bila u istom stanju u kojem ste je ostavili?

 

SVEDOK:

            Naravno da moja kuća nije bila u istom stanju. Srpska vojska je bila stacionirana u mojoj kući 3 nedelje i sve su uništili.

 

OPTUŽBA:

            Kako to znate?

 

SVEDOK:

            U mom komšiluku su bile tri ili četiri porodice koje su tamo ostale za vreme celog rata.

 

OPTUŽBA:

            Da li su to bili Albanci?

 

SVEDOK:

            Da, bili su Albanci. Ali to sam takođe znao na osnovu stvari koje je vojska ostavila iza sebe.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Pruti zašto ste odlučili da napustite svoj grad i Kosovo?

 

SVEDOK:

            Odlučio sam da napustim svoj grad i da napustim Kosovo jer sam vlastitim očima video kako njude ubijaju. Video sam užas, požare, čuo sam od drugih ljudi užasne priče o tome šta su oni doživeli u svojim vlastitim kućama i onda sam odlučio da napustim Kosovo i da spasim živote svoje dece.

 

OPTUŽBA:

            Ko je izazivao taj užas?

 

SVEDOK:

            Mislim da je taj užas izazivala srpska policija i vojska.

 

OPTUŽBA:

            Hvala, nemam više pitanja časni sude.

 

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Milošević.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste izgubili posao kad je raspušten Privredni sud u Đakovici 91. godine.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate zašto se raspušta sud kad se dogodi taj slučaj, pošto ste pravnik. A zašto je raspušten sud?

 

SVEDOK:

            Nema nikakvog razloga za raspuštanje suda, jer kao što sam rekao u svom svedočenju, to se desilo u vreme kada je Ministarstvo hvalilo rad ovog suda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je u toj odluci Skupštine kojom je raspušten sud pisalo da se raspušta bez razloga ili je naveden neki razlog?

SVEDOK:

            Razlozi koji su u to vreme navedeni nisu bili tačni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koji su razlozi navedeni?

SVEDOK:

            Ne sećam se.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da Skupština raspušta sud kada oceni da nezakonito radi?

SVEDOK:

            Sud je zakonito radio i sprovodio zakon vrlo pažnjivo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko ceni da li sud zakonito radi, vi ili Skupština?

SVEDOK:

            Odgovarajuća vlast.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle parlament.

SVEDOK:

            Naravno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su samo Albanci bili zaposleni u tom sudu ili su bili zaposleni i Srbi?

SVEDOK:

            Bilo je samo nekoliko Srba koji su tamo radili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači posao su izgubili i Srbi i Albanci?

SVEDOK:

            Srbi su našli druge poslove u gradu vremenom.

            Srbi su našli te druge poslove pre nego što je raspušten sud.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Predpostavljam da ste i vi našli drugi posao, kako vidim iz ovih vaših dokumenata, dakle niste nam rekli razlog.

SVEDOK:

            Nakon dve godine bez posla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su Albanci podnosili prijave za registraciju svojih preduzeća.

SVEDOK:

            Na osnovu zakona.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naravno na osnovu Zakona.

            Da li su i Srbi podnosili prijave za registraciju svojih radnji.

SVEDOK:

            Bilo je nekoliko prijava.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle i Srbi i Albanci su na istom mestu podnosili prijave za svoja preduzeća.

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle ni tu nema diskriminacije.

SVEDOK:        

            Govorim o vremenu nakon što je srpska skupština donela odluku. Ja govorim o diskriminatornoj odluci. To je odluka koju je donela srpska skupština na jedan nerealističan način.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kao pravnik predpostavljam da znate da je zakon bio isti i za Srbe i za Albance?

SVEDOK:

            Nije bio isti jer nije se primenjivao na isti način. Zakon nije sprovođen na isti način.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U kom smislu nije sprovođen.

SVEDOK:

            Bila je slučajeva u kojima su albanske prijave odbijane, a nema svrhe da se to ponavlja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vraćam na to pitanje upravo zato što ću vam postaviti pitanje, pošto kao pravnik morate znati na njega odgovor.

            Rekli ste da su jednostavno albanske prijave opstruirane stavljane u fioku na neki način, je li tako?

SVEDOK:

            Na koji način, u kom smislu?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste, opisali ste kada Albanci podnose prijave za radnje, preduzeća itd. da se na to čekalo neograničeno i da je bila velika opstrukcija kod organa.

SVEDOK:

            Vreme o kojem ja govorim, kada sam ja radila na tom sudu, to je bilo tačno, jer su aplikacije te prijave opstruirali oni koji su vodili Privredni sud nakon raspuštanja Privrednog suda u Đakovici. Tada su opstruirali albanske prijave isprečavali Albance da registruju svoja preduzeća.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle opstrukcija se sastojala u tome što se dugo držala prijave, nije se odgovaralo na prijavu.

SVEDOK:

            Odmah su davani usmeni odgovori, njima je rečeno da nemaju pravo da se registruju na sudu u Prištini, i na taj način su maltretirani ljudi koji su podnosili prijave.

            Vrlo mali broj preduzeća je registrovan.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I trebalo bi da znate da po tom zakonu, ako se za jedno vrlo kratko vreme ne dobije registracija da se smatra da je preduzeće zakonito registrovano, da li se sećate tih odredbi?

SVEDOK:

            Ako se podnese prijava vlastima, vlasti su obavezne da odgovore pismeno na zahtev, a ne da odmah vrate tu prijavu onome ko podnosi prijavu, bez ikakvog odgovora. I bilo je puno takvih slučajeva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja tvrdim da je to nemoguće po slovu samog zakona, jer u Zakonu piše, ako ne odgovori posle isteka vrlo kratkog roka smatra se da je pozitivno odgovorio. Dakle, smatra se da je preduzeće registrovano.

            To su odredbe koje su donete da bi se sprečila korupcija, da bi se sprečila diskriminacija, da bi se sprečile veze i poznanstva dakle, poznate su mi te odredbe. Da li je tako ili nije?

SVEDOK:

            Mnoge nemoguće stvari su se dešavale u vreme u kojem ja govorim.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Podnese prijavu koju može i preko pošte podnese, stavi je na poštu i podnese je sudu, i sud ne odgovori u roku koji je propisan Zakonom, on sa tim svojim papirom kojim je podneo prijavu, smatra se da ima zakonito preduzeće, je li tačno ili nije?

SVEDOK:

            To nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja hoću da tvrdim da je nemoguće tu....

SVEDOK:

            Oni nisu radili na taj način.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisu morali ništa da urade, a opet ne bi mogli da vas spreče da registrujete preduzeće. Je li to tačno ili nije?

SVEDOK:

            Mogu samo da ukažem na jedan detalj.

            Službenici Ministarstva unutrašnjih poslova su došli nekoliko puta u moju kancelariju da me upozore da prestanem da registrujem imovinu preduzeća u skladu sa Zakonom Ante Markovića. I poslednji put kada su došli ti ljudi su uzeli sve dosijee o registraciji koji su bili na sudu i odneli ih u policiju. To je slučaj bez presedana u sudskoj praksi, a desilo se na Privrednom sudu u Đakovici.

            To je bilo vreme kada su ljudi registrovali preduzeća sa mešovitim kapitalom.

SUDIJA MEJ:

            Sada je 11.00 sati, napravićemo pauzu od pola sata.

            Gospodine Pruti imajte na umu tokom ove pauze i svih ostalih pauza koje mogu biti tokom vašeg svedočenja da ni sa kime ne razgovarate o svom svedočenju dok se ono ne završi, a to uključuje i predstavnike tužilaštva.

            Molim Vas vratite se u 11.30 časova.

            Ustanite molim.

 

PAUZA

 

POSLE PAUZE

 

 

SUDIJA MEJ:

            Molim vas sedite.

            Gospodine Miloševiću izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom da tvrdite da su Albanci bili opstruirani, u registrovanju svojih radnji, kako možete da objasnite činjenicu da je 24. marta kada je počeo rat na teritoriji opštine Đakovica bilo 8900 privatnih albanskih firmi koje su funkcionisale normalno.

SVEDOK:

            Sve te firme su bile registrovane pre ove zadnje promene koju sam spomenuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To nije tačno, ali na primer od 94. je na Kosovu registrovana 861 benzinska pumpa, znači posle svega toga što ste vi rekli, od toga je bilo samo 20 srpskih, od 861. Kako to objašnjavate?

SVEDOK:

            To neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, rekli ste da je donet Zakon o posebnim uslovima prometa nepokretnosti. Da li znate da je taj Zakon važio za celu teritoriju Srbije osim Vojvodine?

SVEDOK:

           

 

12 TRAKA

 

Zakon o posebnim uslovima prometa nepokretnina to nije bilo obuhvaćeno tim zakonom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorili ste da Ministarstvo finansija treba da daje odobrenja za promet nepokretnosti .

ODGOVOR:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo, član 3 tog Zakona kako glesi. Ministarstvo finansija odobriće promet nepokretnosti kad oceni da se tim prometom ne utiče na promenu nacionalne strukture stanovništva ili na iseljavanje pripadnika određenog naroda odnosno narodnosti i kad taj promet ne izaziva nespokojstvo odnosno nesigurnost ili neravnopravnost kod građana drugog naroda odnosno narodnosti.

SVEDOK:

            Zakon je bio diskriminatorne prirode jer vlasnicima nije davao pravo da bez prethodne dozvole ovog ministarstva obave prenos imovine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja upravo govorim o razlozima a pošto vi govorite o diskriminaciji posetiću vas u vašoj opštini jedan slučaj na primer u selu Meša 80-ih godina ubijen je na njivi Miodrag Šarić pred očima cele porodice zato što nije hteo da proda njivu. Da li se sećate tog slučaja. Tada ste još bili sudija.

SVEDOK:

            To nije tačno. Ja nisam bio tada advokat ali to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle nije tačno da je Miodrag Šarić ubijen na njivi u selu Meća u opštini Đakovica, 80-ih godina u vezi sa ovim.

SUDIJA MEJL:

            Svedok je rekao da to nije tačno. Samo trenutak gospodine Pruti ne morate odgovoriti. Svedok je rekao da to nije tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li su vam poznati drugi pritisci i ubistva da bi se ljudi naterali da prodaju imovinu i da napuste svoja imanja.

SVEDOK:

            Ne. Ne znam za takve slučajeve.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate koliko je na primer iz sela Ratiš to je u vašoj blizini otišlo pod pritiskom porodica i ostavilo imanja zbog prebijanja silovanja, paljenja i tako dalje 80-ih godina. Sećate li se primera iz sela Ratiš.

SVEDOK:

            Ne. Ne sećam se

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u vezi sa ovim pravom Ministarstvo finansija koje kažete da je diskriminatorno drugostepeni organ koji odlučivao po žalbi bila komisija parlamenta u roku od 30 dana ste mogli da se žalite Komisiji parlamenta. Da li se sećate toga.

SVEDOK:

            Časni sude mislim da ova pitanja nisu relevantna. Ja nisam ovde pozvan kako bi objašnjavao postupak i parlamentarne komisije i tako dalje.

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Pruti, dozvolite da mi kao sudije odlučimo šta je relevantno a šta nije. Vi ste svedočili o nekim diskriminatornim pitanjima i optuženi ima pravo da postavi neka pitanja u vezi sa tim. Samo, samo trenutak jedan. Postavljeno vam je pitanje o parlamentarnoj komisiji da li se sećate bilo čega u vezi sa tim, ako ne samo recite.

ODGOVOR:

            Ministarstvo pravosuđa Jugoslavije je ocenjivalo rad sudova i procena je bila da je sud radio veoma dobro i to u skladu sa važećim jugoslovenskim zakonima tada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vama nije poznato da je bila čak i posebna komisija koja je bila formirana da utvrdi nepravilnosti u radu vašeg suda i zbog čega je taj sud rasformiran.

ODGOVOR:

            Ta komisija nikada nije došla do suda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Utvrđene su mnoge nepravilnosti tom prilikom čak i mnogi falsifikati na osnovu kojih su vršene registracije. Da li se toga sećate?

ODGOVOR:

            Ne sećam se da sam otkrio bilo kakve falsifikate dokumenata i prijava. Ja znam da smo mi sprovodili zakon o preduzećima gospodina Markovića.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je celokupna nadležnost tog privrednog suda kao registracionog suda preneta na sud u Prištini?

ODGOVOR:

            Ne. Nije prebačena u nadležnost suda u Prizrenu već je registracioni sud u Prištini preuzeo to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nisam ni rekao Prizren, nego Priština. Ne znam kako su vama preveli.

SUDIJA MEJL:

            On je odgovorio na to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate i na drugim delovima teritorije Srbije za veće gradove nego što je Đakovica na primer, grad Vranje da je on imao da registruje radnje pri Privrednom sudu u Leskovcu na primer da ni on nije imao svoj sopstveni Privredni sud.

ODGOVOR:

            Ne znam za to. Nisam imao razloga da znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zahteva vi ste odgovorili da je daleko manje bilo srpskih zahteva. A ja postavljam pitanje da li su i Srbi odbijani kao što su odbijani Albanci?

ODGOVOR:

            Ne sećam se toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se išta u tom zakonu odnosilo samo na Albance.

ODGOVOR:

            Albancima nije bilo dozvoljeno da prodaju svoju imovinu bez dozvole ovog Ministarstva.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam da li je Srbima bilo dozvoljeno bez saglasnosti Ministarstva.

ODGOVOR:

            Srbi koji su živeli na Kosovu njima nije bilo dozvoljeno da prodaju imovinu bez saglasnosti ovog Ministarstva dakle, to je i za njih važilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači  i Srbi i Albanci su bili u istom položaju da ili ne.

ODGOVOR:

            Ne. Prijave Albanaca su se vukle po fiokama u Ministarstvu a prijave Srba koji su živeli van Kosova te prijave su odmah odobrene bez ikakvih problema.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To takođe nije tačno. Ali idemo dalje pošto mislim da smo ovo pitanje razjasnili. Pomenuli ste zakon o jeziku. Da li znate da je upotreba jezika ne samo regulisana zakonom nego regulisano i Ustavom Srbije.

ODGOVOR:

            Da. Znam da Albanci nisu imali pravo da koriste albanski jezik u zvaničnim dokumentima iako su oni po zakonu imali to pravo. Oni su morali da predočavaju razne dokumente sudu ili drugim institucijama recimo punomoć to je moralo da bude na srpskom jeziku. Zato sam ranije rekao da je jedna grupa advokata iz naše opštine se pobunila protiv toga.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da u Zakonu Republike Srbije o jeziku piše da su u opštinama u kojima nacionalne manjine čine većinsko stanovništvo. Jezik nacionalne manjine ravnopravno u službenoj upotrebi sa srpskim jezikom na celoj teritoriji Srbije.

ODGOVOR:

            Već sam objasnio da se ovo pravo krišilo na najfragantniji način.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas pitao da li znate da u zakonu to striktno piše. To što sam ja to citirao malopre.

ODGOVOR:

            Da. Rekao sam da je to pravo postojalo ali se nije sprovodilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da to pravo isto važi za Bugare gde su Bugari u većini, za Mšare gde su Mađari u većini, za sve druge nacionalne manjine na teritoriji Srbije i da se svuda poštuje.

ODGOVOR:

            Ne znam da li se to pravo poštuje ili ne na drugim područjima ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da se UČK pojavila u toku rata. Da li možete da mi odgovorite na pitanje: ko je onda pobio onoliko ljudi pre rata u terorističkim napadaima?

ODGOVOR:

            To ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je to učinila UČK?

ODGOVOR:

            Ne.To mi nije poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije poznato.

ODGOVOR:

            Nije mi poznato ne znam nisam bio obaešten o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            od 01.01.1998 pa do početka rata, znači pre nego što je počeo rat ubijena od strane terorista ubijeno 196 građana albanske nacionalnosti.

ODGOVOR:

            Ta činjenica mi nije poznata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate koliko je domaćinstava iz Đakovičke opštine zbog etničkog čišćenja oterano u to vreme?

ODGOVOR:

            Ko je porodice, kakva domaćinstva

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pročitaću vam jedan broj možda ćete se setiti bar nekih od ovih porodica iz vaše opštine pošto ste tamo bili sudija. Porodica Babović Miloja, Milinka Babovića, Bogosava Babovića, Branka Jeknića, Miluna Fatića, Zorana Fatića, Mike Vulića, Damjana Garića, Dobrosava Garića, Bože Maslovarića, Rade Lakićević Jelice Jukić, Milića Stijovića, Slobodana Vuksanovića, Ranka Vukadinovića, Petruše Vuksanović, Dragutina Prentića, Nuska Stojanovića, Predraga Mićunovića, Aleksandra Stojanovića, Spasoja Petkovića, Dragana Petkovića, ... Gegovića, Vaja Abramovića, Vojina Petkovića,

SUDIJA MEJL:

            Samo trenutak jedan. Trebalo bi dozvoliti svedoku da odgovori. Gospodine Pruti, da li ste prepoznali neka od tih imena, da li možete da nam pomognete u vezi sa tim.

SVEDOK:

            Ova imena mi nisu poznata, ali ja nisam vodio evidenciju o tome ko napušta grad.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ste živeli u gradu verovatno nekoga od ovih ljudi poznajete i znate da je oteran odande. Vi kažete da nijednog od ovih ne znate ni jedan od ovih slučajeva.

SVEDOK:

            Ne sećam se da su ti ljudi otišli zato što su bili prisiljeni na to isterani.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da vas posetim možda ste neke druge znali. koje nisam pročitao, evo da li vam nešto kažu ova imena porodice samo a ja čitam samo domaćine. Radovanović Milorad, Kazović Vujadin, Delić Petar, Delić Nikola, Delić Anica, Šarenić Božidar, Jevtović Dušan, Šarenac Rosa, Iderčić Draga, Biberčić Marija, Cerović Vera, Kovačević Božica, Grubešić Nedeljka, Krstić Marko, Aranđelović Zoran, Babović Slobodan, Pavlović Vukosava, Vulić Savka, Šoškić Miško, Vujović Radun, Vujović Vujica, Mitić Slavko, Adžić Boris, Lakić Boško, Đaković Blagoje, Simonović Drago, Zindović Rajko, Pantić Ljubica, Radojčić Nikola, Pantić Dragoljub, Pantić Dragomir, Pantić Momčilo, Tun Kašnjeti.

SUDIJA MEJL:

            Zaustavite se na trenutak. Gospodine Pruti da li su vam poznata neka od ovih imena.

ODGOVOR:

            Ne. Već sam rekao da nisam vodio evidenciju o ovakvim stvarima i ta imena mi nisu poznata.

 

 

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Miloševiću veće misli da nema više smisla čitati ta imena, kada dođe vreme za to vi ćete to moći da uvedete u dokazni spis ali nema svrhe postavljati više takva pitanja ovom svedoku.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jer su isterane nekadašnji predsednik Suda i advokat ne zna ni za jedan slučaj sve iz opštine Đakovica. Idem na sledeće pitanje pošto ste govorili o stanju u opštini odgovarali na pitanja o napetostima u opštini uz objašnjenje da je te napetosti proizvodila od 98.g. srpska policija da li znate za ubistva na teritoriji opštine Đakovica od početka 98 pa do početka rata 24. marta 99.g.

            Na primer, za policajce koji su ubijeni, 1. avgusta 98.g. Željko Božić, policajac, 10. avgusta 98.g. Zoran Jovanović, da li znate za nekog od njih.

SVEDOK:

            Ne. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za ubistvo Saše Jovanovića 14. juna 98.g.,

SVEDOK:

            Ne. Znam samo da su neki građani Đakovice bili ubijeni i da su njihova tela bila pronađena sledećeg jutra, i to na periferiji grada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za ubistvo policajca 29.1.99.g., Predraga Rakovića.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Policajca Nebojše Savića 5. avgusta 98.g.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za ubistvo Zorana Slavkovića takođe policajca 8. marta 99.g.,

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... Milosavljevića, takođe 8. marta 99.g. Da li znate za ubistva tih policajaca.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li znate za ubistva albanaca civila na području Đakovice od početka 98.g. do 24. marta 99.g. Bakaj Dinak ubijen 4. maja 98. da li znate za njega.

SVEDOK:

            Ne, nikada nisam čuo za njega.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... 19. maja 98.g.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ubistvo Abaza Hotija 18. jula 98.g.,

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za ubistvo Krasnići Preka 6. avgusta 98.g.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            i Krasnići ... ubijen istog dana, i Merturi Mire, ... sve četvoro istog dana.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za ubistvo Dreni Zefra 29. oktobra 98.g.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sve je to u Đakovici, a Keljmendi Adži 24. januara 99.g.,

SVEDOK.

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... 99.g. kad su ubijeni i Keljmendi Besim i Keljmendi Šaban i Kurti Sanija i Kurti .. ne sećate se tako velikog ubistva.

SUDIJA MEJL:

            Svedok je rekao ne, gospodine Miloševiću mislim da nema svrhe dalje čitati mu imena ako se ne seća toga. Gospodine Pruti da li su vam poznati još neki detalji vezano za ljude za koje ste rekli da su ubijeni i da su njihova tela nađena na periferiji.

ODGOVOR:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitanja u vezi sa ubistvima Albanaca u opštini Đakovica koja nije preveliki grad, i za koje je morao znati svaki stanovnik te opštine, ne za jedno samo evo, ovde ih ima veoma veliki broj.

 

SUDIJA:

            Da, gospodine Miloševiću vi ste izneli to što ste hteli i nema potrebe da to ponavljate.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Neću dalje da citiram ovo, pošto je očigledno da svedok ne zna ni za jedno ubistvo koje je izvršila OVK do početka rata. Ali pošto je tih ubistava mnogo postavlja se pitanje ko vam je dakle napravio problem te ubice teroristi ili policajci koji su štitili građane od tih terorista.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Pruti da li ćete izneti komentar na tu tvrdnju.

SVEDOK:

            Molim vas ponovite pitanje.

SUDIJA MEJ:

            Ko je ubijao pre rata, koliko je vama poznato. Da li nam možete pomoći, ako ne možete recite da ne možete.

ODGOVOR:

            Ne znam.

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću, možete li da budete malo konkretniji u ovom pitanju koje ste postavili. Vi ste rekli ko je izazivao problem teroristi ubice ili policajci koji su štitili građane od tih terorista ... mislim konkretniji malo jasniji šta mislite pod tim problem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upotrebio sam reč koju je upotrebio svedok da je policija pravila probleme, a pošto sam izneo jedan nepregledni spisak ubistava koji su teroristi UČK izvršili upravo na području opštine Đakovica do početka rata, hteo sam da čujem kako svedok ocenjuje ko je to zaista proizveo da li policija ili teroristi koji su pobili toliko ljudi, uglavnom kao što vidite civila i među njima kao što vidite veliki broj Albanaca. A podsetio bih vas da je 196 Albanaca ubila UČK.

SUDIJA ROBINSON:

            Mislim da ste pojasnili gospodine Miloševiću. Hvala vam. Izvolite nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste bili u Đakovici kada je počelo bombardovanje i da su sa brda, da je sa brda Vojska pucala na avione. Da li se sećate da je bilo koji deo grada bio pogođen te noći.

SVEDOK:

            Video sam protiv avionsku vatru sa brda Čabar, Čabrati kada su pucali na NATO avione i tu su bile rakete različitih boja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da je te noći pogođena kasarna i da se oko kasarne gusto nalaze mnoge albanske kuće, i da je nekoliko projektila koji su promašili kasarnu takođe pogodilo te kuće. Da li se toga sećate.

SVEDOK:

            Magacini i kasarna su pored reke i to nije naseljeno područje, to nije stambeno područje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi tvrdite da pored mesta koje su gađale avioni NATO nije bilo kuća građana.

SVEDOK:

            One se nalaze u grnjem delu grada. Nije bilo kuća u području oko magacina i kasarne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro da budem precizniji s pitanjem. Da li NATO avioni pogodili neke kuće u Đakovici.

SVEDOK:

            Ne. Nijedan NATO avion nije pogodio nijednu kuću. To mogu sa punom odgovornošću da kažem.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja podsećam da sam ovde prikazao čak i neke fotografije o pogođenim objektima u Đakovici koji nisu bile ni kasarne ni magacini. Vi tvrdite da je posle bombardovanja policija izlazila na ulice da pali, a ne da gasi kuće. Da li je to ono što vi tvrdite.

SVEDOK:

            Smešno je koristiti izraz da su oni izlazili da gase vatru, oni su izlazili da pale vatru da pale kuće i ogroman broj svedoka je to video vlastitim očima, podmetanje vatre na staroj pijaci i ubijanje ljudi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tačno je da je od bombardovanja došlo do zapaljivanja jednog broja kuća, ali da li znate da je većina građana po tim kućama

SUDIJA MEJL:

            Čekajte trenutak. Svedok je rekao da nijedna kuća nije pogođena bombardovanjem. Da li vi tvrdite da je bombardovanje u stvari zapalilo kuće. Ako je to tako onda treba da pitate svedoka da li je to tačno ili nije. Da li se on s tim slaže.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To tvrdim. A želim da dodam da su

SUDIJA MEJ:

            U redu. Dozvolite da pitam i svedoka kako se on toga seća. Da li je jedna kuća zapaljena bombardovanjem.

ODGOVOR:

            Bombardovanje nije izazvalo gorenje nijedne kuće u Đakovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Otkud to znate.

SVEDOK:

            Svako to zna. Svi građani u Đakovici to znaju. To je opšte poznato. Nijedna bomba nije pala ni iz jednog aviona na krov nijedne kuće u Đakovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle ću vam reći koliko je bombi palo u Đakovici, ali želim da vas

SUDIJA MEJL:

            Nema svrhe da nastavljate dalje sa tom temom sa ovim svedokom. On kaže ne, ako vi imate suprotne dokaze vi možete da ih uvedete u dogledno vreme gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Neke ste i videli ovde, ali mogu da idem dalje. Ja želim da utvrdim još jednu stvar za sve što je svedok ovde govorio znači, upotrebio je reč da je čuo a ne da je video. Čuo je da policija pali, čuo je da je policija nekoga ubila.

SVEDOK:

            Vlastitim očima sam video policajce kako pale kuće, kuće komšija moje sestre.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je te noći kada je NATO bombardovao reon Đakovice bilo uličnih borbi u gradu između UČK i policije i vojske.

SVEDOK:

            Nisam to video. Ne znam ništa o tome.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da je policija pucala tamo kad ste bili okupljeni vas 500, u koga je policija pucala u vas nije i to ste rekli u koga je pucala policija i da li je to samo policija pucala ili je još neko pucao. Da li znate išta o tome.

 

SVEDOK:

            Ljudi su videli policajce vlastitim očima kako pucaju na civile Albance, 20 ljudi je ubijeno i spaljeno u podrumu jedne kuće, a desetine drugih u istom tom naselju to su pričali ljudi koji su tu živeli narednog jutra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A od čega se obično beži u podrum, da li od bombardovanja ili neke druge opasnosti.

SVEDOK:

            Iz straha od policije jer su se osećali bezbednije u podrumu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vas 500 što ste se okupili ispred vaše kuće vi se niste sakrili u podrum od straha od policije.

SVEDOK:

            Kada sam rekao 500 ljudi, mislio sam kada su se ljudi okupili da idu u Albaniju kada smo bili proterani iz naših domova kada nas je proterala srpska policija tada sam pomenuo broj 500.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste pomenuli da vas je iko proterao čak niste pomenuli da vam je iko kucao na vrata vaše kuće.

SVEDOK:

            Mislim da su srpska zvjerstva ubistvo mog najbližeg rođaka, što sam video vlastitim očima njegovo telo, njegov leš koji je ležao pored kuće i druga zvjerstva o kojima su ljudi pričali da je sve to bio razlog zbog kojeg smo otišli.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja imam podatak da je vaš rođak koga ste pomenuli poginuo u okršaju između policije i UČK. Da li je to tačno ili nije.

 

 

SVEDOK:

            To je smešno. To uopšte nije istina. Njegova ćerka je videla kada su joj ubili oca videla je to vlastitim očima on je ustreljen na njene oči na naj .. način

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato ko je to ubijao ljude na najzverskiji način ili uopšte na zverski način na Kosovu i Metohiji.

sudija mejl:

            To je jako opšte pitanje možda biste mogli malo konkretnije da postavite to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, da li može da se konstatuje da sve žrtve koje ostanu nakon napada NATO i okršaja između vojske i policije sa UČK vi pripisujete policiji i vojsci.

SVEDOK:

            Da i to zasnovan na činjenicama koje su izneli očevici tih zločina i zverstava

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste maločas rekli kad ste odgovarali na pitanje druge strane niste videli ko puca ali srpska policija svakako. To je bio vaš zaključak svakako. Kako vi znate ko puca.

SVEDOK:

            Policija je bila pred mojim vlastitim vratima, vratima moje vlastite kuće ali nije mi jasno pitanje.

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Pruti, pomozite nam kod sledećeg da li ste vi videli policiju kako puca. Da li ste ih uopšte videli.

SVEDOK:

            Kad mislite za koji period me pitate.

SUDIJA MEJL:

            Period između bombardovanja NATO-a i trenutka kada ste vi napustili Đakovicu. Da li ste videli policiju kako puca.

ODGOVOR:

            Nisam video vlastitim očima policiju kako puca, ali su drugi videli. Drugi koji su preživeli te trenutke i koji su mi to ispričali.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li imate bilo kakvu predstavu o tome ko je u Đakovici pobio za vreme rata. Evo ovde imam spisak 11 policajaca one sam vam čitao pre rata. Ko je ubio 11 policajaca u Đakovici za vreme rata sve znači od

SVEDOK:

            Ne znam. Ništa ne znam o tome.

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da ovde imam spisak 61 pripadnika vojske koji su ubijeni na području opštine Đakovica u periodu od 24. marta do kraja rata, 61 vojnik. Da li imate predstavu ko je njih uvio, da li je i njih ubila policija i Vojska.

SVEDOK:

            Nije mi poznato kako su ubijeni, ništa ne znam o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... videli vatrogasne brigade, ali da su one išle samo da gase jednu srpsku kuću.

SVEDOK:

            Ne znam kuda je išao kamion vatrogasne brigade i kakva mu je bila svrha, ali sledećeg dana ljudi koji su došli iz tog područja su nam rekli da su vatrogasna kola bila tamo da bi zaštitila srpske kuće ukoliko bi se požar sa albanskih kuća proširio. To je reklo nekoliko svedoka koji su to videli vlastitim očima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tvrdite da niko građanima Đakovice nije ponudio pomoć i da je policija samo gledala. Tako ste rekli.

SVEDOK:

            Da. To je tačno nisu ponudili nikakvu pomoć albanskom stanovništvu naprotiv samo su ih sprovodili i maltretirali na najbrutalniji način na putu prema granici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su vas to, malopre niste govorili ni o kakvom brutalnom maltretiranju na putu. Kako su vas to maltretirali na putu prema granici.

SVEDOK:

            Mislim da sam bio jasan kad sam to objasnio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... putovali prema granici niste objasnili da vas je bilo ko maltretirao na putu prema granici.

SVEDOK:

            Zar ne mislite da je maltretiranje kada srpski policajac na prvoj blokadi na putu na najoštriji način maltretira građane u njihovim vozilima i traži da predaju njihove isprave ... i pokazujući im kuda treba da idu odakle se nikad neće vratiti na Kosovo kako su rekli.   

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, maltretiraju tako što traže isprave policajci na putu.

SUDIJA MEJL:

            On je uprvo to rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Rekli ste da je bilo napeto u Đakovici za prisustvo policije pročitao sam vam onako mnogo ubijenih za koga se nijednog ne sećate ni za Albance, ni za Srbe, ni za koga, a da li znate ulicu Imera Grezde u Đakovici gde je iz broja 134A dva dana uoči bombardovanja UČK izvršio napad na vozilo patrole policije. Da li se sećate toga.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da li su to bili pripadnici UČK iz Albanije ili meštani.

SVEDOK:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je pre početka rata bilo vrlo napeto i da život nije tekao normalno. A ja ću sad da vam postavim konkretno pitanje u vezi sa radom i preduzećima u Đakovici koja su radila sve do rata, pošto ste bili predsednik Privrednog suda pretpostavljam da o tome znate dovoljno. Preduzeće ... pamučni kombinat, 6800 zaposlenih od toga svega 120 Srba, direktor Albanac. Je li to tako.

SVEDOK:

            Da. To je tačno postojalo je preduzeće fabrika po tom imenu u Đakovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A preduzeće Metalik 800 zaposlenih, od toga samo 10 Srba, direktor Albanac.

SVEDOK:

            Sva ta preduzeća koja pominjete kao i ostala preduzeća nakon što je Kosovu uskraćena njegova autonomija sva ta preduzeća su uništena.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... o preduzećima koja su radila sve do početka rata.

SVEDOK:

            Nije mi jasno na šta mislite pod tim ne svatam pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... radila i pošto je ukinut Privredni sud i preneta njegova nadležnost ...

SVEDOK:

            Vi mešate stvari. U periodu za koji vi pitate nijedno od tih preduzeća nije funkcionisalo ta preduzeća koja ste pomenuli tada nisu radila. Ekonomska situacija je bila užasna i ta preduzeća se nalazila u užasno ekonomskoj situaciji a Privredni sud nije bio u Đakovici 91.g bio je prebačen već sam to ranije rekao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sad vas ne pitam za Sud pitam vas za preduzeća a vi ste pravnik, živite u Đakovici i znate ta preduzeća.

SUDIJA MEJL:

            Svedok je rekao da firme da preduzeća u to vreme nisu radila. Možemo li ići dalje molim vas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            za fabriku Elektromotora koji je zapošljavala 1200 radnika od čega samo 10 Srba direktor takođe bio Albanac.

SVEDOK:

            Zanm da je ta fabrika Elektromotora postojala i da je direktor bio Albanac to je bilo zajedničko preduzeće sa Slovenijom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za fabriku stolarije Model sa 400 radnika, takođe direktor Albanac nekoliko Srba na prste se mogu izbrojati.

SVEDOK:

            U periodu o kojem govorite da to preduzeće nije radilo jer je bilo uništeno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... mislite uništeno.

SVEDOK:

            U smislu ekonomske rentabilnosti privreda u Đakovici je bila u lošem stanju nakon što je Skupština uvela nasilne mere i cela privreda je bila izložena takvim merama koje su imale onda posledice u neprofitabilnosti tog preduzeća i u tom smislu to preduzeće je propalo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je radila klanica Agini sa 120 radnika od toga 10 Srba, direktor isto Albanac.

SUDIJA MEJL:

            Da bismo izbegli da idemo kroz dugačak spisak preduzeća. Možete li nam pomoći u sledećem gospodine Pruti, kada govorimo o tom periodu koji je prethodio bombardovanju NATO-a. Da li je i jedno od preduzeća u Đakovici normalno radilo ili nije.

SVEDOK:

            Časni sude, nijedno preduzeće u opštini Đakovica nije radilo uoči početka rata, zbog toga što je propalo kapital je propao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je radio Tik ... sa 1200 radnika.

SUDIJA MEJ:

            Ne. On je odgovorio na pitanje moramo preći na drugu temu. On je rekao nijedno preduzeće nije radilo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je bilo zaposlenih Albanaca u Skupštini opštine Đakovica. Da li je SO radila.

SVEDOK:

            Ta SO je imala tehničko osoblje na nižem nivou službenike nižeg nivoa i mislim da je to bio mali broj službenika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je tačno da je u Skupštini opštine znači u toj opštinskoj administraciji u Đakovici radilo 320 Albanaca i 210 Srba.

SVEDOK:

            Ne znam za tu činjenicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je radio Medicinski centar Isa .. u Đakovici.

SVEDOK:

            Radio je ali pod vrlo teškim uslovima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je u tom Medicinskom centru Isa ... bilo 780 radnika od toga 740 Albanaca.

SVEDOK:

            Ne znam tačne brojeve zaposlenih u tom Medicinskom centru.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je radila Gradska toplana nijedan Srbin nije bio zaposlen, samo su Albanci bili zaposleni.

SVEDOK:

            To ne znate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate Trgovinsko preduzeće Agini znači prodavnice po ...

SUDIJA MEJL:

            Ne. Već smo prošli kroz ovo i mislim da smo posvetili dovoljno vremena ovoj temi. Gospodine Miloševiću da li imate nešto drugo. Očekujem da vrlo brzo završite ovo unakrsno ispitivanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne mogu brzo da završim zbog toga što je toliko neistina izrečeno da ja moram da ih oborim. Jer kao što vidite.

SUDIJA MEJL:

            To je komentar vi inakrsno ispitujete već sat i 15 minuta i zaista treba da to okončate. Svedok se bavio tim pitanjima vi tvrdite suprotno i vi možete to da nam iznesete u dogledno vreme. Vi možete da izvedete dokaze koji će potkrepiti to što tvrdite pred nama, ali ... da raspravljate sa svedokom o tome kad on kaže da ne zna.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su sve prodavnice bile zatvorene ili su radile u Đakovici pre nego što je počeo rat.

SVEDOK:

            Većina prodavnica u Đakovici su bile zatvorene jer ljudi se nisu usuđivali da izlaze napolje bilo je previše opasno, mali broj prodavnica je bio otvoren i tu su radili Srbi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je na primer Investbanka u Đakovici da su svi zaposleni Albanci i direktor Albanac. Da li je ona radila.

SVEDOK:

            Ne sećam se. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije vam poznato. Da li vam je poznato da je na području opštine Đakovica u lokalnoj policiji radilo 68 Albanaca na samom početku rata.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaš rođeni brat bio je direktor Hidrosistema za snabdevanje vodom. Je li tako.

SVEDOK:

            Moj brat nije bio direktor tog preduzeća, optuženi je pobrkao stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bio je radio u Hidrosistemu, vaš brat.

SVEDOK:

            Moj brat nikada nije radio u tom preduzeću u Đakovici. Jedan brat je bio trgovac.

SLOVODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo područje koje ste pomenuli uz albansku granicu na početku svoga izlaganja to se područje zove zla reka.

SVEDOK:

            Nikada nisam čuo za to ime.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Reka je Keč, to područje, kako ste rekli, reka je Keč, od Đakovice ka albanskoj granici. O tom području govorim.

 

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li vam je poznato da je to područje uz albansku granicu bilo centar regrutacije obuke i polaganja zakletve pripadnika UČK.

SVEDOK:

            Nije mi poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je tu organizator bio Naim Maljoku, bivši oficir JNA koji je došao iz Zagreba 1998. godine?

SVEDOK:

            Ne poznajem ga, nije mi to poznato. Neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je to područje u veoma velikom procentu naseljavaju Albanci emigranti iz Albanije posle 45, a naročito posle 48. godine.

SVEDOK:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da su sa tog područja vršeni svi glavni napadi 98. godine na području Đakovice i okoline?

SVEDOK:

            Molim da mi se ponovo prevede.

            Koja vrsta napada?

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, gubimo vreme na ovom pitanju.

Svedok je rekao da ništa ne zna o ovome. Ništa ne zna o UČK. Sada umesto da se raspravljate sa njim, možda bi bilo bolje za vas da nam predočite dokaze za koje tvrdite da ih posedujete kada za to dođe trenutak.

            Mi treba da nastavimo sa suđenjem a vi biste trebali da privedete unakrsno ispitivanje kraju. Molim vas da to učinite u narednih pet minuta, a onda ćemo preći na sledećeg svedoka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da uskratite pravo, da ja ispitujem, ali on je sudija, advokat, iz Đakovice.

SUDIJA MEJ:

            Sve ovo je argumentativno i nema potrebe da sada o tome govorimo. Vi imate pravo na unakrsno ispitivanje i to pravo ste u potpunosti se iskoristili. Ja vas najljubaznije molim da završite sa unakrsnim ispitivanjeima ovog svedoka, jer unakrsno ispitivanje treba biti razumno i do određene mere.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je za vreme rata na Đakovicu bačeno 898 bombi na područje Đakovice. 898 bombi?

SVEDOK:

            Ne. To mi nije poznato.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali tvrdite da nijedna bomba nije pogodila nijednu kuću.

SVEDOK:

            Da. Upravo to kažem. I ponoviću. Niti jedna jedina bomba nije pogodila niti jedan jedini krov u Đakovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na primer srušena je kuća Srbina koji se zove Nikić, od bombe, ali nije samo njegova nego i nekoliko albanskih kuća oko njegove kuće. Da li znate bar za to?

SUDIJA MEJ:

            Nema nikakve svrhe iznositi ove pred svedoka, on je već odgovorio. On je rekao da niti jedna kuća nije bila pogođena. To je njegov odgovor. Nema nikakvog smisla sada dodatno iznositi stvari.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro ja specifično pitanje postavljam, da li svedok zna da je bombardovan centar Đakovice, kada je gađana na primer zgrada SUP-a. Zgrada policije?

SVEDOK:

            Ta zgrada jeste bila pogođena.

SUDIJA MEJ:

            Da li je zgrada SUP-a bila pogođena?

SVEDOK:

            Ta zgrada se nalazi na periferiji grada, na putu iz grada.

SUDIJA MEJ:

            To nije bitno. Recite da li je pogođena ili nije?

 

SVEDOK:

            Da bila je pogođena, ali neznam ko ju je pogodio.

 


 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro da li znate da kada je gađana ta da je poginuo Albanac advokat, Džoci, koji je bio u svom kupatilu, poginuo zato što je stanovao u blizini te zgrade. Vaš kolega. Da li znate za njega?

SVEDOK:

            Znam da je moj kolega umro tokom rata. Ta činjenica mi jeste poznata. Ja sam bio u Albaniji, a kada sam se vratio iz Albanije rečeno mi je da je on umro, odnosno da je poginuo tokom rata.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od bombe NATO.

SVEDOK:

            To ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da se nijedan Albanac iz 18 sela Đakovačke opštine u kojima žive Albanci katolici nije iseljavao i pomerio iz svog sela iako je UČK nastojala da i njih pomeri.

SVEDOK:

            Neznam ništa o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate za primer sela Meča, gde su meštani pozivali da dođe vojska da ih oslobodi od pritisaka UČK koji su ih terali da se pomere u Albaniju. Da li znate za taj primer?
SVEDOK:

            Neznam za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste u svojoj onoj pisanoj izjavi pomenuli da su sa brda Čabra vršeni napadi na grad.

SVEDOK:

            24. marta kada je počelo NATO bombardovanje počela je protivavionska paljba sa brda Čabar, a onda kasnije su NATO snage gađale to brdo. Brdo se nalazi iznad grada.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preskočiću ova pitanja koja, pošto očigledno nema od njih koristi.

            Da li znate za selo Batuša, dva kilometra od grada i selo Borovina u nizu znači ta dva sela da su teroristi proterali celo selo u grad Đakovicu i da su se vratili seljaci u selo tek kada ih je vojska oterala, kada je vojska oterala teroriste.

SVEDOK:

            Ne. Neznam za to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za primer sela Junik, gde su teroristi kada su pomorali da se povuku pred vojskom, poveli sa sobom 700 žena i dece da im budu živi štit da im budu, živi štit do granice, i kada su se dokopali granice pustili su ih da se vrate u Junik.

SVEDOK:

            Neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate podatak da iz cele Đakovice otišlo u Albaniju 18 hiljada.

SVEDOK:

            Neznam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Stanovnika, opština, sam grad 70 hiljada.

SVEDOK:

            Neznam tačne brojke, nema načina da znam koje su tačne brojke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate primer Ljuk Bunar, gde su UČK naterali celo selo da krene za Albaniju pa ih je vojska vratila čak iz Vrbnice nazad u selo i kada su se vratili ništa nije bilo taknuto u selu. Da li znate za taj događaj?

SVEDOK:

            Nikada nisam čuo za to.

SUDIJA MEJ:

            Svedok ne zna za ove događaje.

            Gospodine Vladimirov da li vi imate pitanje za svedoka?

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Ja bih hteo da pokrenem samo jedno pitanje.

SUDIJA MEJ:

            Mi smo vam dali ograničeno vreme.

            U redu još jedno pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ću da izaberem jedno od ovih pitanja.

            Da li zna da je početkom aprila u selu Glođane UČK zatočio 21 Srbina i 2 Roma da su ih mučili i onda ih poveli u selo Donji Ratiš i pobili u kanalu jezera Radonjiš, okriveni su posle 15 dana. Sahranjeni pored pravoslavnog groblja u selu. Tu je bilo i dece. Nađeno je i dece sa flašicom i cuclom. Znači 21 Srbina i 2 Roma mučili prvo, a onda ih odveli u selo Donji ratiš i pobili u kanalu jezera Radonjiš. Da li znate bar za taj događaj?

SVEDOK:

            Neznam za to.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Vladimirov.

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Gospodine Proti, tokom glavnog svedočenja vi ste Veću ispričali nešto o ubistvu vašeg rođaka. Koliko sam ja shvatio vi niste bili očevidac tog ubistva, a kasnije tokom unakrsnog ispitivanja, vi ste rekli sudu: "Ubistvo mog rođaka koje sam video vlastitim očima". Dakle da li biste mogli to da pojasnite molim vas?

SVEDOK:

            Ja nisam video to ubistvo. Ubistvo se desilo pred očima njegove ćerke.

SUDIJA:

            Gospodine Vladimirov hvala vam.

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Da.

SUDIJA MEJ:

            Dodatno ispitivanje.

TUŽILAŠTVO:

            Časni sude samo nekoliko pitanja radi pojašnjenja.

            Prvo pitanje.

            Kada ste rekli da vi niste videli ubistvo vašeg rođaka. Interesuje me da li ste vi videli telo njegovo telo.

SVEDOK:

            Da. Video sam njegovo telo. Vlastitim očima sam video njegovo telo.

TUŽILAŠTVO:

            Kada ste videli telo?

SVEDOK:

            Telo sam video ujutro 26. kada sam otišao na lice mesta sa suprugom mog rođaka, i ona me je pitala šta da radimo. A ja sam rekao moramo ovo prijaviti policiji.

            To smo i uradili onako kako sam ja rekao, prijavili smo to policiji. Očekivali smo da će se policija pojaviti, da će doći na lice mesta sprovesti istragu i nekoliko sati kasnije policija se pojavila.

TUŽILAŠTVO:

            Oprostite gospodine Pruti, samo da pojasnimo. Dakle vi ste videli telo na licu mesta.

SVEDOK:

            Na licu mesta.

TUŽILAŠTVO:

            Da li možete da opišete šta ste videli, u kakvom se stanju nalazilo telo?

SVEDOK:

            Da. Telo je ležalo na podu na leđima i video sam da su tabani bili teško povređeni, verovatno rafalom iz automatskom oružja, a jedna ruka skoro da je bila ocepljena, takođe je bilo nekoliko rupa od metaka po prsima i video sam da su tabani toliko bili izranjavani da su malte ne bili odbojeni, a jedan dlan ruke je takođe maltene bio odsečen.

TUŽILAŠTVO:

            Možete nastaviti. Izvolite.

SVEDOK:        

            Mi smo čekali da policija dođe, a nekoliko sati kasnije se pojavio istražni sudija sa policijom. Ja sam otišao da vidim istražnog sudiju, a policija me odmah okružila. No ja sam svejedno otišao do istražnog sudije, sastao se sa njim. Međutim, odmah me opkolila policija. Bilo je od prilike 12 policajaca i oni nam nisu dozvoljavali da se krećemo. Istražni sudija me je pitao gde se nelazi telo i ja sam mu rekao da se telo nalazi iza kuće.

            Pitao je gde se nalazi drugo telo, budući da još jedan naš komšija Ferizi takođe bio ubijen tokom te noći, ja sam mu rekao i to. I sudija je rekao prvo ćemo otići da vidimo Avijevo telo, a onda ćemo se vratiti da vidimo telo vašeg rođaka i on je to i uradio.

TUŽILAŠTVO:

            Da li vam je poznat ishod te istrage.

SVEDOK:

            On se vratio od kuće tog komšije i onda sam ja mislio da ćemo sada otići na lice mesta i pogledati telo. Međutim, desilo se upravo suprotno i to mi je kao pravniku neverovatno bilo jer je sudija rekao. Nema potrebe da se sprovede istraga na licu mesta.. Možete ga sahraniti. I odmah nakon što je to rekao, on je otišao i to je bilo to.

TUŽILAŠTVO:

            Pitanje. Gospodine Proti, tokom unakrsnog ispitivanja, optuženi je tvrdio da je UČK ubila 196 Albanaca. Da li vi imate bilo kakve dokaze u vezi sa ovim ubistvima, odnosno sa ovom tvrdnjom da je UČK bio 196 Albanaca.

SVEDOK:

            Ja nemam nikakve informacije o tome.

TUŽILAŠTVO:

            Takođe se tvrdilo da je UČK naredilo, odnosno isterala ljude iz svojih sela. Da li vi imate neke dokaze o ovoj činjenici?

SVEDOK:

            Da li možete ponovo da ponovite pitanje.

TUŽILAŠTVO:

            Da li je UČK u bilo kom trenutku naredila ili isterala albanske meštane iz njihovih sela.

SVEDOK:

            To nije tačno.

TUŽILAŠTVO:

            Zahvaljujem se časnom sudu.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Proti. Vi ste sada završili sa svojim svedočenjem. Mi vam se zahvaljujemo što se došli pred međunarodni sud, a sada ste slobodni da odete.

            Gospodine Proti, hvala i vama.

            Sada ćemo napraviti pauzu do 2:30.

 

PAUZA.

 

POSLE PAUZE

 

SUDIJA:

            Izvolite sesti.

            ... tužilaštvo poziva gospodina Šabanija.

Sudija MEJL:

            Molim da svedok da svečanu izjavu.

SVEDOK:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

SUDIJA MEJL:

            Izvolite sesti.

            Gospodine Šabani možete nam reći puno ime i prezime.

ODGOVOR:

            Zovem se ĆAMIL ŠABANI, iz sela Žegra, rođen sam 14.11.1952.g., oženjen sam i imam četvoro dece, dva sina i dve ćerke.

PITANjE:

            Hvala. Koliko sam shvatio u martu 99.g. vi ste bili nastavnik u Osnovnoj školi a u to vreme ste radili nešto drugo. Je li to tačno.

ODGOVOR:

            Da.

            Istraga prevodioca sada radite nešto drugo.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Da li ste vi po nacionalnosti Albanac, a po veroispovesti Musliman.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            Da li ste ikada bili pripadnik OVK?

ODGOVOR:

            Ne.

PITANjE:

            Gospodine Šabani, koliko sam shvatio vi ste odslužili vojni rok 1978.g.?

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

PITANjE:

            I odslužili ste ga u Kranju u Sloveniji i bili ste deo inžinjerije u to vreme. Je li to tačno.      

ODGOVOR:

            Da, u Kranju u Sloveniji.

PITANjE:

            Rekli ste nam da ste živeli u selu Žegri u opštini Gnjilane. Je li tako?

 

ODGOVOR:

            Da. Ja živim u selu Žegri u opštini Gnjilane.

PITANjE:

            Koliko je Žegra otprilike udaljena od samog mesta Gnjilani.

ODGOVOR:

            Selo Žegra je udaljena oko 20 km od Gnjilana.

PITANjE:

            U martu 99.g. možete li reći veću koliko je bilo veliko selo Žegra, koliko je stanovnika imalo?

ODGOVOR:

            Selo Žegra u martu 99.g. je imalo oko 4000 stanovnika.

PITANjE:

            Možete li nam reći kojoj etničkoj grupi je pripadala većina stanovništva.

ODGOVOR:

            Većina stanovništva su bili Albanci, a manji broj su bili Srbi. Ako pogledamo srpska i albanska domaćinstva bilo je ukupno 600 domaćinstava od čega je 70 bilo srpskih.

PITANjE:

            U redu u martu 1990 godine, da li ste mogli da procenite da zaključite ko je od tih domaćinstava su pripadala Srbima i ako jeste kako.

ODGOVOR:

            Srpske kuće u selu Žegrasu smeštene u svom naselju ali tu je bilo i albanskih domaćinstava u blizini srpskih domaćinstava, bila su izmešana nije bilo podela među njima.

PITANjE:

            Da li u jednom trenutku u martu došlo do toga da su Srbi uradili nešto u odnosu na ostale stanovnike čime su se odvojili od ostalih seljana.

ODGOVOR:

            Da. To je jedan oblik fašizma ispoljavanja fašizma, koji je programiran u glavama srpskih građana koji su hteli da se osvete albanskom stanovništvu, i organizovali se tako da odvoje srpske kuće od albanskih kuća tako što su stavljali znakove jednu vrstu bele tkanine ... mislim da su određeni seljani Srbi u selu Žegra to organizovali mogu da pomenem ime Đure Lazića, on je bio stanovnik Žegra koji je zajedno sa nekim drugim Srbima na dva mesta u kućama Srećka Lazića jednog drugog oni su se okupili i odlučili da svoje kuće izdvoje na taj način. 

PITANjE:

            Mogu li da vas pitam da li su oni uradili nešto čime su obeležene kuće Srba i ako jesu. Šta. Šta ste vi videli?

ODGOVOR:

            Pre nego što su došle paravojne snage u selo Žegra u prošlosti u selu Žegra bili su stacionirane snage jugoslovenske Vojske otprilike 10 dana pre nego što je došlo do bombardovanja NATO-a dakle, pre 24. marta raspoređene su snage Vojske Jugoslavije sa svim vojnim arsenalom uključujući tenkove, oklopna vozila, topove i drugu vrstu oruđa.

SUDIJA MEJL:

            Samo trenutak gospodine Šabani.

            Ali u ovom trenutku je vama postavljeno pitanje sledeće pitanje: da li su Srbi označili svoje kuće na neki način. Možete li samo da odgovorite na neko pitanje.

ODGOVOR:

            Da. Oni su označili svoje kuće belim krpama, komadom bele tkanine i to je posećalo na fašistički genocid.

TUŽILAC:

            Da se zaustavimo ovde na trenutak. Molim sekretara da se svedoku pokaže dokazni predmet 3, karta 10, i takođe dokazni predmet 4, karta 8.

            Prvo bi vas zamolio da pogledate kartu pre nego što se ona stavi na grafoskop.

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Da li vidite svoje selo Žegra obeležno na dokaznom predmetu 3 karta 10.

ODGOVOR:

            Da.

PITANjE:

            Molim da je stavimo na grafoskop tako da vi ćete je videti na ekranu ako možete pokazivačem da pokažete na karti koja se nalazi na grafoskopu. Gde je vaše selo na na TV ekranu, to nam ne može pomoći već na grafoskopu. Hvala vam.

SVEDOK:

            Evo ovde

PITANjE:

            Dakle, mesto koje je obeleženo imenom Žegra, je li to vaše selo.

ODGOVOR:

            Da, to je moje selo.

PITANjE:

            I vi ste rekli da je udaljeno oko 20 km od Gnjilana.

ODGOVOR:

            Da, 20 km od Gnjilana.

PITANjE:

            Tu ima još nekih sela u okolini.

ODGOVOR:

            Da, moje selo, zatim selo koje se graniči sa mojim selom na Istoku to je selo Vl... u kojem su živeli Albanci, na severu se moje selo graniči sa selom Vladovo u kojem su takođe živeli Albanci, a na jugu je selo Hadžaj graniči se sa selom Hadžaj dakle, to su sela koja okružuju selo Žegra.

PITANjE:

            U redu. Možda ćemo se na to vratiti za trenutak, a sada pogledajte kartu 8 dokaznog predmeta 4. Prvo je pogledajte vi, zato što su slova jako sitna pre nego što je stavimo na grafoskop. Da li vidite selo Žegra obeleženo na toj karti.

ODGOVOR:

            Da, vidim ga.

TUŽILAC:

            Molim da se stavi na grafoskop vi ponovo možete da uzmete pokazivač i da pokažete veću gde se nalazi Žegra na ovoj detaljnijoj karti.

Gospodin Rajnaveld: Vi sada pokazujete selo koje je obeleženo sa dva imena Zegra i Žegra i nalazi se ispod Gnjilana. Je li tako?

ODGOVOR:

            Da. Srbi ga zovu Žegra, a mi ga zovemo Žeger.

PITANjE:

            A drugo selo Vlaštice.

ODGOVOR:

            Da. Drugo selo je Vlastice koje se kao što sam rekao nalazi istočno od sela Žegra, a na severu je selo Ladovo zatim tu je selo Hadžaj, zatim Demiraj, Su... i tako dalje.

PITANjE:

            Pogledajte severno putem nalazi se mesto koje se zove Donja. Da li tu ima neko drugo ime? Da li je to isto što i Donja Stubla ili je to nešto drugačije.

ODGOVOR:

            To je selo koje se nalazi jugoistočno od sela Žegra nalazi se na jednom izdignutom platou i to je selo Stubla.

PITANjE:

            Možete li nam to pokazati na karti, možda ste to uradili ali ja nisam gledao. Pogledajte da li vidite mesto Donja Štubla.

ODGOVOR:

            Izvinjavam se na mom ekranu se ne vidi.

PITANjE:

            U redu sada pokazujete jedno područje koje je sivo nije belo i time se pokazuje susedna opština. Je li to tačno?

ODGOVOR:

            Da. Ovo selo pripada opštini Vitja, dok ostali pripadaju opštini Gnjilane i tu se vidi ta podela.

TUŽILAC

            Hvala lepo.

            Gospodine Šabani mislim da ste hteli da nam kažete šta ste videli 10 dana pre 24. marta vi ste nam pričali o tome da ste videli dolazak vojnih snaga. Možete li nastaviti sada tamo i reći nam šta ste videli.

ODGOVOR:

            Za vreme dok su se održavali pregovori u Rambujeu koji nisu imali nikakav politički efekat Srbija se pripremala za ostvarenje određenih ciljeva a takođe Jugoslavija na čelu sa optuženim.

TUŽILAC:

            Zaustavite se ovde. Ono što sam vas ja pitao je, šta ste videli u svom selu, šta se dešavalo u vašem selu.

ODGOVOR:

            U naše selo su došle vojne snage redovne vojske i rezervisti stariji ljudi, ali u uniformama opremljeni svim neophodnim arsenalom, tenkovima, topovima oklopnim vozilima i drugom vojnom opremom minobacačima, mitraljezima i tako dalje, drugom vrstom oruđa i naoružanja. Bili su raspoređeni u Zadrugu našeg sela, na ulazu u selo. Deo vojske je bio raspoređen na izlazu sela, južno od sela i oni su se nalazili u kući Demuši Sejdija. Tu je bilo više od 90 ljudi, dok su ostali patrolirali ulicama sela, oni su ili pravili rovove duž reke Žega ili su išli prema granici. Oni su došli tu sa određenim konkretnim ciljem to je to što je Vojska radila.

PITANjE:

            Pomenuli ste da je tu bila Poljoprivredna zadruga, da li su se oni tu rasporedili. Da li su koristili neko drugo mesto u vašem selu gde su se okupljali ili gde im je bio Štab.

ODGOVOR:

            Oni su uspostavili svoj Štab negde u selu u blizini Škole u stvari u zgradi osnovne škole, a vojska je zauzela položaje na ulazu i izlazu iz sela i tu je bila sve vreme dok su tamo bili patrolirali su ulicama proveravali građane, posmatrali su šta svako radi, ko dolazi, ko odlazi proveravali su isprave sve do trenutka kada je počelo bombardovanje NATO-a tada se vojska jako razljutila i vojne snage koje su bile raspoređene u našem selu počele su da granatiraju kuću Ukšina ... tokom bombardovanja NATO-a.

PITANjE:

            Da ovu priču popunimo nekim detaljima ako možemo.

            Rekli ste da su se rasporedili na severni ulaz u selo. Pre dolaska ovih vojnih snaga kako ih vi nazivate znate li da li je u selu bila Fabrika radijatora.

ODGOVOR:

            Da, u blizini Poljoprivredne zadruge bila je i Fabrika radijatora i na je takođe korišćena za smeštaj Vojske. Dakle korišćena je u vojne svrhe. U Fabrici nije tekla proizvodnja u to vreme.

PITANjE:

            Pomenuli ste kuću Dermuša Ser... kakve veze ima ta kuća sa ovim. Šta se tamo dešavalo.

ODGOVOR:

            Može se videti da se ova kuća nalazi na jugu sela i ona je takođe korišćena za smeštaj vojnika i takođe za skladištenje oružja i municije, i na taj način te su snage opkolile selo.

PITANjE:

            Vi ste u svom svedočenju pomenuli da je i redovna vojska i mislim da ste rekli neki stariji ljudi takođe došli. Da li su oni bili takođe u uniformama.

ODGOVOR:

            Da, ta vojska se sastojala od redovnih vojnika sa oficirima koji su imali određene dužnosti u skladu sa njihovim činovima i tu su takođe bili i rezervisti, stariji ljudi koji su odslužili svoj obavezni vojni rok pre mnogo vremena, a sada su došli da se pridruže redovnoj Vojsci.

PITANjE:

            Molim da se svedoku sada pokažu neki dokazni predmeti. Molim da se pokažu dokazni predmeti 17,18,21A i 21B da budu spremni.

PITANjE:

            Molim da se prvo pokaže dokazni predmet 18. Na dokaznom predmetu 18 videćete u stvari jedan veliki komad papira na kojem je nekoliko različitih uniformi. Pogledajte taj papir, pre nego što se stavi na grafoskop i recite veću da li je bilo ko od ljudi koji je došao u vaše selo pre 24. marta bilo da je reč o redovnoj vojsci ili ovim starim rezervistima da li su nosili neke od uniformi koje možete da vidite na ovim fotografijama. Dakle, slične uniforme na ovim fotografijama.

ODGOVOR:

            Da, broj 1, uniforma na slici broj 1. ta je najviše korišćena. Sva vojska je imala takvu uniformu.

PITANjE:

            Gospodine poslužitelju, sačekajte samo trenutak možete li pre toga da pogledate d vidite da li vidite neku drugu uniformu.

ODGOVOR:

            I uniforma broj 2 takođe je to uniforma koju je nosila vojska u određenim okolnostima, i takođe uniforma broj 9.

PITANjE:

            Koje uniforme su nosili stariji rezervisti. Da li se toga sećate.

ODGOVOR:

            Rezervisti su uglavnom nosili ovu uniformu broj 1.

 

TUŽILAC:

            U redu možda je ovo sada zgodan trenutak da to stavimo na grafoskop, a vi nam pokažite tako da znamo o čemu govorite kada kažete 1,2,9. Prvo 1

Svedok broj 1.

PITANjE:

            Dakle, pokazujete jednu zelenu ... uniformu. Da li je to maskirna uniforma ili je to redovna zelena .. uniforma.

ODGOVOR:

            To je zelena uniforma i zato je posebno pominjem može se videti da je bilo nekih maskirnih uniformi ali nisu korišćene kada su se pripremali za napade.

PITANjE:

            Takođe ste rekli da ste videli uniforme kao uniforme na broju 2. je li to tačno.

ODGOVOR:

            Da. Uniforme na fotografiji broj 2 su takođe bile zastupljene među vojnicima i broj 9 takođe.

PITANjE:

            Molim da poslužitelj pokaže tu fotografiju.

ODGOVOR:

            Broj 9. takođe. To su nosili kada su se kretali kroz selo i kada su zauzimali položaje u selu.

PITANjE:

            Da li nam kažete da su sve tri uniforme bile prisutne u tih 10 dana koji su prethodili napadima odnosno bombardovanju NATO-a 24. marta u vašem selu Žegar.

ODGOVOR:

            Da, sve te uniforme bile su prisutne u to vreme.

PITANjE:

            Rekli ste nam da su došli sa vojnom opremom, mislim da ste tako rekli kakvu vojnu opremu su imali. Čega se sećate.

ODGOVOR:

            Vojna oprema koju sam video kada smo bili u autobusu oko njihovih položaja. Videli smo automatske puške, mitraljeze, minobacače, pešadijsko oruže, zatim oklopna vozila koja su patrolirala tenkove, ... i druge vrste opreme koju su imali na raspolaganju.

PITANjE:

            Sad ću vas zamoliti da pogledate dokazni predmet 17. koji se sastoji od 4. stranice i mislim da na njima ima ukupno 15. fotografija. Pogledajte te fotografije i recite nam da li na njima vidite i jedno od vozila koje ste nam upravo pomenuli na ovim fotografijama, na ovih 15 fotografija koje čine dokazni predmet 17.

ODGOVOR:

            Da, na ovom komadu papira imamo tenk zatim još jednu vrstu tenka  zatim oklopno vozilo i oklopni transporter.

TUŽILAC:

            Da se zaustavimo ovde. Fotografije na ovom dokaznom predmetu imaju brojeve. Možete li nam reći na koje brojeve mislite.

ODGOVOR:

            Da, fotografije koje imam ovde broj 6, 7, 8.

PITANjE:

            Da se ovde zaustavimo. Broj 6 šta je to.

ODGOVOR:

            To je tenk koji je koristila Vojska na svojim položajima.

 

PITANjE:

            Broj 7. Šta je broj 7?

ODGOVOR:

            Ovo je mali vojni kamion koji je korišćen za prebacivanje vojnika, manjih grupa vojnika na različite položaje.

PITANjE:

            Broj 8.

ODGOVOR:

            Ovo je takođe mali otvoreni kamion koji je korišćen za prebacivanje vojnika na njihove položaje i tokom njihovih patrola kroz selo Žegar.

PITANjE:

            Da li ste vi sva tri ova tipa vozila viđali u selu u danima koji su prethodili bombardovanju 24. marta.

ODGOVOR:

            Da, sva ova vozila su bila prisutna u našem selu i kretala su se selom, sa severa na jug u pravcu Gnjilana u pravcu Budriga gde su imali svoje položaje.

PITANjE.

            U vašem svedočenju vi ste takođe pomenuli ... i pomenuli ste takođe oklopne transportere. Da li ste videli i jedno od tih vozila na fotografijama koje čine dokazni predmet 17.

ODGOVOR:

            Oklopni transporter, oklopna vozila i ... su broj 7 to je ... koji je koristila vojska. Oklopna vozila koja su imala gumene točkove a bila opremljena oružjem su na broju na fotografiji broj 2

PITANjE:

            I svi su bili prisutni u vašem selu i vi ste ih lično videli.

ODGOVOR:

            Da, sve sam ih lično video vlastitim očima jer smo ovaj put mogli da vidimo te vojnike u pokretu.

PITANjE:

            I na kraju ne želim da uzimam previše vremena sa ovim a da li biste pogledali dokazni predmet 21A. Rekli ste nam da su takođe imali automatsko oružje.

            Na dokaznom predmetu 21A imamo pet slika, 5 fotografija tog naoružanja da li oni na bilo koji način izgledaju slični automatskom naoružanju koje ste vi videli i koji od njih su slični.

ODGOVOR:

            Automatsko naoružanje koje smo mi videli su na stranici B1, znači to je fotografija 1, 2, zatim puška sa nišanom sa velike udaljenosti.

PITANjE:

            Da li je to obeležno na dokaznom predmetu A ili B.

SVEDOK:

            Ovde piše B ali nema veze ja mogu da kažem

Gospodin RAJNIVELD:

            Mi smo verovatno pogrešili kod brojeva znači vi sada držite komad papira na kome piše 21B i na njemu je 5 fotografija naoružanja. Možete li je staviti na grafoskop.

SUDIJA

            To bi trebo da bude 21A

Gospodin RAJNIVELD:

            Da, ali izgleda na kopiji svedoka obeležen kao B

 

SVEDOK:

            Brojevi 1,2 i 3 i onda 4 i 5. Vojska je imala sva ova oružja u selu Žegra.

PITANjE:

            Pomenuli ste 24. mart 99.g., i rekli ste nam d aje tog dana počelo bombardovanje NATO-a da li se sećate tog događaja.

ODGOVOR.

            Da, sećam se tog dana koji je za albanski narod Kosova bio dan kada su se ostvarile naše nade. Mi smo se nadali da ćemo biti slobodni. Da ćemo biti oslobođeni srpske i slavonske vlasti koja je bila nametnuta Kosovu tog dana.

PITANjE:

            Šta se desilo u vašem selu tog dana?

ODGOVOR:

            24. marta kada je počelo bombardovanje NATO-a albansko stanovništvo je bilo radosno, ali srpsko stanovništvo je bilo veoma ljuto i taj njihov bes se pretvorio u osvetu u odnosu na albansko stanovništvo i određeni ljudi su preduzeli određene pripreme u pravcu Beograda, po uputstvima Beograda.

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Šabani da vam kažem nešto u vezi sa svedočenjem ono što nama najviše koristi jeste ako nam vi kažete sve ono što ste vi lično videli. Dakle, umesto da dajete komentar dakle, molim vas da nam samo kažete ono što ste vi videli.

ODGOVOR:

            Da, tačno ja samo mogu da govorim o onome što sam ja video.

PITANjE:

            Gospodine kada je počelo NATO bombardovanje šta se desilo sa vašim selom? Drugim rečima vi ste nam spomenuli vojnike koji su bili u i oko vašeg sela pre 24. Da li su oni nešto konkretno uradili da li su otišli negde.

           

SVEDOK:

            Tokom bombarodvanja oni su počeli da se ponašaju na jedan divlji način, daleko divvlji način prema albanskom stanovništvu. I neki vojnici koji su tamo bili stacionirani u poljoprivrednoj zadruzi su čisto iz inata počeli da pucaju na kuću ukšina Ukšimija, iz osvete.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine sada ću vam skrenuti pažnju na jedan konkretni incident. Ranije ste nam rekli da su se vojnici nalazili u fabrici radijatora, da li su oni ostali tamo ili su pak otišli na neko drugo mesto  u selu, a ako jesu tokom tog procesa šta se desilo?

 

SVEDOK:

            Vojnici, redovna vojska je tada 24. marta zauzela položaje u rovovima i to kako  bi se odbranili od NATO snaga. Oni su proterali stanovnike iz 4 albanske kuće kako bi mogli da napuste fabriku radijatora i da se usele u kuće tih Albanaca. U kuće koje su se nalazile u blizini Poljoprivredne zadruge. U međuvremenu

 

OPTUŽBA:

            Dozvolite da vam postavim nekoliko pitanja gospodine. Bolje ćemo napredovati ako vi budete slušali moja pitanja i odgovarali na ta pitanja umesto da dajete još neke dodatne informacije.

            Gospodine spomenuli ste NATO bombardovanje, da li je bilo NATO bombardovanja u vašem selu ili oko vašeg sela, u stvari recite nam kako znate da je došlo do NATO bombardovanja?

 

SVEDOK:

            Oko našeg sela nije bilo NATO bombardovanja ali čuli smo eksplozije iz daljine iz pravca severa i to sa velike udaljenosti. Međutim, u našem selu se nipta tako nije dešavalo.

 

OPTUŽBA:

            Dakle, vaše  selo nije bilo bombardovano od strane NATO-a 24. marta. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno. Nije bilo bombarodvanja.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine pre 24. marta ili pak 24. marta recite nam da li je vama poznato da su neki pripadnici UČK bili u vašem selu?

 

SVEDOK:

            U našem selu nije bilo pripadnika UČK, nikada ih nisam ni video niti sam tada u to vreme uopšte  bio čuo o takvim informacijama. Govorim o selu Žegra.

 

OPTUŽBA:

            Da li je bilo neke razmene, vatre ili nekih sukoba između redovne vojske koju ste nam opisali i nekih stanovnika, bez obzira da li se radilo o staniovnicima u civilnoj odeći ili stanovnicima koji su na sebi imali uniforme?

 

SVEDOK:

            Ne, nije bilo nikakvih sukoba između srpskih snaga i lokalnog stanovništva jer mi nismo imali oružje.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine sada ću preći na 25. mart. Koliko sam shvatio tog dana je bio jedan muslimanski praznik.

 

SVEDOK:

            Da. Tog dana je bio Bajram. Međutim, stanovnici sela Žegra nisu mogli da proslave taj praznik zbog okolnosti. A i zbog veoma napete situacije jer je vojska bila prisutna. Te večeri, dakle, na dan Bajrama na istoku gde se nalazi selo Laštica čuli smo pucnjavu koja je trajala odprilike 1 sat i to je sve dolazilo iz pravca sela Pasjan, a to je srpsko selo, a tamo su takođe bili vojnici i rezervisti. Oni su pucali  u pravcu sela Laštica u večernjim satima.

 

OPTUŽBA:

            Pre nego što krenete dalje, da li je to nešto što znate na osnovu ličnog iskustva ili je pak to nešto što vam je rekao neko drugi, odnosno recite nam kako znate da je otvorena vatra na selo Laštice i to iz pravca srpskog sela.

 

SVEDOK:

            To znam zbog zvukova koji su dopirali i zbog pucnjave iz vatrenog oružja i teškog naoružanja, a to smo sve mogli da čujemo kako dolazi iz daljine. Ne radi se o velikoj udaljenosti ali smo to ipak čuli iz daljine. To je bilo oružje koje je vojska imala i oni su otvorili vatru na Laštice.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine sada bih hteo da pređemo na sledeći dan, na 29. mart 99. godine. Da li se tog dana nešto desilo u vašem selu?

 

SVEDOK:

            29. marta u Žegri su se pojavili vojnici, novi vojnici, pripadnici paravojske i to došli su sa 8 kamiona i 1, osam autobusa i jednim minibusom, a tablice su bile iz Niša. Na osnovu očevidaca, priču očevidaca koji su to videli jer moja kuća je daleko od mesta gde su došli ti autobusi tako da ja to nisam mogao da vidim, no drugi meštani su mi rekli da su stigla, da je stiglo 8 autobusa i 1 minibus iz Niša, dakle da su stigli u Žegru i da su se uputili ka školi.

 

OPTUŽBA:

            A šta se nakon toga desilo?

 

SVEDOK:

            Zatim u večernjim satima negde oko 6 sati naveče srpski stanovnici iz Žegre su pripremili plan kako bi likvidirali ljude.

 

OPTUŽBA:

            Ja ne tražim od vas da nam komentarišete ko je planirao da uradi šta, već da nam kažete ko je šta uradio?

 

SVEDOK:

            U kući Tahira Tahirija je počinjeno ubistvo. On je bio vođa Demokratskog saveza Kosova. Njegov brat Šućuret Tahiri je bio ubijen. I na tom mestu porodica Nasufa Tahirija je bila prisutna i ćerka Neđerija, ćerka Tahira Tahirija je bila tom prilikom ranjena.  Kuća vođe demokratskog saveza Kosova, odnosno lokalni Srbi su ukazali na kuću vođe Demokratskog saveza Kosova, a tada su počeli da krvare albanski stanovnici koji su bili nenaoružani u vlastitim domovima, bespomoćni. Te iste noći, te grozne noći ukućani kada su čuli pucnjavu su pobegli. Pobegli su iz svojih kuća, išli su od dvorišta do dvorišta i to iz straha da ne bi susreli srpske snage koje su bile spremne da pucaju u svakoga tako da je jedan broj albanskih stanovnika te večeri, dakle te večeri 29. marta, oni su u stvari proveli noć na brdu Kušljevica kako bi se sklonili od srpske vojske koja je počela sa operacijom isterivanja stanovništva. Ja sam bio sa njima zajedno sa svojom porodicom i svi smo proveli noć tamo gore. Ujutru

 

OPTUŽBA:

            Hteo bih da vas pitam u vezi nekih detalja. Vratimo se nazad. Rekli ste večeri, dakle nakon što su te dve osobe, odnosno nakon što je pucano na te dve osobe, gospodin Tahiri je ubijen, a devojka je pogođena u stopalo rekli ste da to veče, odnosno spomenuli ste srpske snage, recite nam o kome vi sada govorite. Da li se radilo o jednoj vrsti srpskih snaga, o nekoj kombinaciji, dakle molim vas recite nam, kakve srpske snage su bile u vašem selu te večeri dakle?

 

SVEDOK:

            Pa radilo se o mešovitim srpskim snagama. Tu je bila redovna vojska, zatim paravojska, zatim oružani srpski civili koji su imali vlastito oružje i oni su svi u stvari činili jednu mešovitu srpsku snagu u našem selu.

 

OPTUŽBA:

            Da li je bilo policije u vašem selu?

 

SVEDOK:

            Da, u Žegri se takođe nalazi policijska stanica i oni su takođe bili prisutni u selu.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste nam da su stanovnici iz straha napustili selo i da su išli od dvorišta do dvorišta. Recite nam šta se dešavalo, zbog čega su meštani bili u strahu i zbog čega su odlučili da odu. Dakle, šta se desilo što ih je nagnalo da odu?

 

SVEDOK:

            Oni su bili prisiljeni da odu zbog zločina koji su počinjeni te večeri. I zbog mučenja, mučenja ljudi kojima su ljudi bili podvrgnuti, koji su nađeni pokraj puta. jedan otac i sin su bilipremlaćeni od strane srpske paravojske, a jedan deo stanovništva je u panici otišao na brdo Kušljevica i tamo proveo noć, noć 29. marta.

 

OPTUŽBA:

            Vi ste opisali ove mešovite srpske snage. Recite nam da li su oni koristili svoje oružje na bilo koji način osim što su pucali na Tahirija i njegovu ćerku.

 

SVEDOK:

            Da, naravno. Prilikom ubistva Šećerija Tahirija, odnosno to ubistvo je počinjeno automatskim oružjem. Njegova ćerka je takođe ranjena iz automatskog oružja, a osim toga oni su takođe pucali u vazduh kako bi zastrašili albansko stanovništvo i kako bi ih isterali iz sela.

 

OPTUŽBA:

            Hteo bih da se sada fokusiramo na određena pitanja. Koliko sam shvatio i vi i vaša porodica ste otišli na brdo Kušljevica. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            A kada ste stigli tamo u kasnim večernjim satima, recite nam u stvari da li je tamo već bilo dosta ljudi, ako jeste recite nam koliko?

 

SVEDOK:

            Da, tamo je bilo jako puno ludi, odprilike 1200 ljudi. Bilo je žena, dece, muškaraca, ljudi svih uzrasta. Padala je kiša, a čitavo stanovniptvo je bilo tamo gore.

 

 

OPTUŽBA:

            Gospodine oprostite što sam vas prekinuo malopre kada ste hteli da govorite o sledećem jutru. Tad sam vas prekinuo zbog nekih detalja, no recite nam sada šta se desilo sledećeg jutra?

 

SVEDOK:

            Sledećeg jutra, dakle 30. marta, to je dan koji albanski narod ne može da zaboravi jer su stradale i nevine žrtve tog dana i to od strane srpskih snaga.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas recite nam samo šta se desilo?

 

SVEDOK:

            Tada su Ukšin Ukšini i njegova supruga Miradina bili ubijeni. Dakle, ujutru 30. marta. U isto vreme sve srpske snage u selu su počele da ulaze u kuće, da proteruju stanovnike, da ih plaše na taj način ih teraju da napuste svoje kuće.

 

OPTUŽBA:

            A kuda su se uputili meštani?

 

SVEDOK:

            Meštani sela Žegra kada su bili isterani pod pretnjama srpskih snaga, odnosno neki od njih su otišli u Donju Stublu, Stubla Eulet, a sa severa su otišli u pravcu Korešca. Srpske snage su ih proterale, no većina njih su otišli u Stublu. Tog dana Skender Aliju je mučki bio pretučen kao i njegov brat Džafer Aliju. Njih dvojicu su pretukli u njihovoj vlastitoj kući. Tukli su ih kundacima pušaka i onda im je bilo rečeno da u kratkom roku moraju da napuste svoje kuće kao što je rečeno i drugima.

 

OPTUŽBA:

            Da vas zaustavim na trenutak. Recite nam kako ste vi čuli za smrt Ukšina Ukšinija i za premlaćivanje ove dve osobe. Da  li vam je to bilo rečeno tog dana ili ste o tome čuli kasnije ili ste pak vi to videli?

 

SVEDOK:

            Ne, ne tog dana. To smo saznali od meštana koji su živeli u blizini kuće Ukšina Ukšinija, a koje su proterali u našem pravcu. Dakle, u pravcu Stubla što se tiče Skendera i Džafera Alije, njih dvojica su lično došli u Stublu i videli smo tragove na njima.

 

OPTUŽBA:

            Dakle, oni su vam rekli šta im se desilo a vi ste videli dokaze o premlaćivanju lično vlastitim očima?

 

SVEDOK:

            Da, da, tako je. To sam lično video. Dakle, tragove, dokaze sam lično video vlastitim očima jer se to moglo videti na njihovom licu i na delovima tela.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine kako bismo nešto pojasnili, kada sam vam bio pokazao kartu, onu detaljniju kartu, onu drugu kartu koju sam vam pokazao ja sam zatražio od vas da pokažete Donju Stublu. Danas tokom svedočenja vi spominjete Stublu da li je to isto mesto ili je neko drugo mesto ili sam ja sve to pobrkao?

 

SVEDOK:

            Da, to je isto mesto jer karte su na srpskohrvatskom, oznake su na srpskohravstkom a ne na albanskom.

 

OPTUŽBA:

            Dakle, Stublo je mesto na koje ste mislili kada ste govorili da ste vi i ostali seljani otišli, kada ste drugi put proterani iz sela Žegra. Je li to tačno?

 

SVEDOK:

            U selo Stubla nisu svi naći sklonište jer je bilo vrlo malo kuća koje su bile na raspolaganju tako da su našli sklonište u nekim šatorima koje su onda rasporedili na brdima oko Donje Stuble i Gornje Stuble. Tako da su stanovnici Albanci, stanovnici sela Žegra bili u toj situaciji.

 

OPTUŽBA:

            Dakle, vi i ostali stanovnici sela Žegra ste otišli u selo Donja Stubla i pokušali ste da nađete smeštaj u tom području.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, on je to rekao, dajte da pokušamo da završimo sa glavnim svedočenjem ovog svedoka što pre možemo. Da završimo ovo posle podne.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine koliko dugo ste ostali u selu Donja Stubla?

 

SVEDOK:

            U selu Donja Stubla ostao sam zajedno sa svojom porodicom od 30. marta sve do 4. maja.  Za vreme našeg boravka u selu Donja Stubla desilo se mnogo tragičnih događaja u okolnom području. U selima koja se graniče sa selom Stubla mogu da pomenem 15. april kada je selo Đelekare u opštini Vitina bilo izloženo terorističkim aktima koja su počinile paravojne i vojne snage Srba.

 

OPTUŽBA:

            Ja ću da rezimiram ono što mislim hoćete da kažete. Dok ste vi bili u selu Donja Stubla da li su mnogi seljani iz okolnih sela došli takođe da se sklone u selo Donja Stubla?

 

SVEDOK:

            Da, veliki broj ljudi je tamo došao.

 

OPTUŽBA:

            I dok ste bili tamo koliko je odprilike izbeglica okupljeno u selu Donja Stubla dok ste vi bili tamo? Da li to možete reći Veću?

 

SVEDOK:

            Da, mogu vam reći da za vreme mog boravka tamo kada su ljudi dolazili iz okolnih sela kao što Ladovan, Salar, Ribnik i Đelekare, broj civilnih stanovnika, civila koji su došli u Gornju Stublu, izvinjavam se Donju Stublu iz okolnog područja je bio odprilke 20.000 ljudi ali to je slobodna procena.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste nam da ste tamo ostali do 4.maja. Za vreme dok ste bili u selu Donja Stubla da li su neki od tih 20.000 ljudi odlučili da napuste  to područje?

 

SVEDOK:

            Da, od trenutka kada su napadnuta sela Đelekare, Ribnik i Vladovo od strane srpskih vojnih i paravojnih snaga nastao je problem sa hranom i vodom za piće. Svaki trenutak je činio tu situaciju još kritičnijom jer ljudi su živeli u najlon šatorima i ogroman broj ljudi, civilnog stanovniptva se tamo okupio tako da je to izgledalo kao koncentracioni logor. To stanovništvo se uglavnom sastojalo od dece, žena i muškaraca i s obzirom na nepodnošljivu situaciju ljudi su počeli da se spontano organizuju i od 15. aprila grupe ljudi su počele da napuštaju selo Stubla i da se kreću u pravcu granice prema Makedoniji jer su mislili da će tamo naći spas.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste čuli za neke seljane koji su pokušali da se vrate u svoja sela i da li su se oni vratili onda sa pričom šta su tamo zatekli?

 

SVEDOK:

            Da, nije mi sasvim jasno na koga mislite, na koja sela mislite. Da li mislite na sela Đelekare ili selo Ribnik?

 

OPTUŽBA:

            Da li je iko od tih 20.000 ljudi pokušao da se vrati u svoje selo i da li su se onda vratili u Stuble, ispričali šta su tamo zatekli? Ako ne znate to je u redu, recite da ne znate.

 

SVEDOK:

            Ne, tačno je da su neki od njih otišli, vratili se kućama i zatekli svoje kuće opljačkane, neke su bile i spaljene ali to se desilo nakon izvesnog vremena. Nakon 10 dana u selima Đelekare i Ribnik, a ostatak stanovništva je pobegao.

 

OPTUŽBA:

            Koliko sam shvatio vi ste pobegli snjima, 4. maja ste odlučili da idete u Makedoniju, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da. To je tačno. To je bilo 4. maja. Siromaštvo, jad i nestašica hrane su nas pokrenuli. Strah od oružja, od pucnjave koju smo čuli koja je dolazila od srpske vojske prisutne u tom području, videvši njihove pokrete trupa mi smo se osećali potpuno nebezbedno i kao grupa smo odlučili da krenemo. Bilo nas je oko 600 ljudi i krenuli smo prema granici, prema Albaniji.

 

OPTUŽBA:

            Ako sam vas dobro shvatio vi ste neko vreme pešačili i onda ste se negde zaustavili, gde ste se zaustavili?

 

SVEDOK:

            Da, 4. maja kretali smo se noću. Bilo je oko 8 sati uveče, dakle noću  smo se kretali jer smo hteli da nas srpske snage ne mogu da otkriju i da ne budemo izloženi daljim patnjama tako da tokom našeg pokreta smo prošli kroz Donju Stublu, selo Seliš i onda smo produžili kroz naselje Sufaj i stigli smo u selo Seferaj koje se nalazi

 

OPTUŽBA:

            Vi ste tu prenoćili i onda ste sledećeg jutra pešačili do Rušte, do Ruštaja?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno, u Ruštaji smo stigli oko dva sata.

 

OPTUŽBA:

            Da li se tamo nešto desilo i ako jeste recite nam šta.

 

SVEDOK:

            Naša grupa koja je išla prema Makedoniji kada je stigla u naselje Ruštaj  naišla je na srpske vojne i paravojne snage. Oni su nas opkolili i onda pod njihovim pretnjama nakon što su nas pretresli osećali smo se tu nebezbedno, bili smo vrlo napeti i za to vreme bili su muškarci stariji od 16 godina pa sve do 60 godina odvojeni od žena i dece.  Poveli su nas oko 500 metara od te grupe i naredili su nam da kleknemo i da držimo ruke iznad glave. Bili smo opkoljeni od strane srpskih snaga među kojima je bilo i paravojnih snaga koji su uvek bili, njihovi pripadnici su uvek bili drogirani i video sam da je njihovo ponašanje prema nama bilo jako oštro. Dok smo bili tamo, dok su nam pretili da će nas ubiti iznenada smo čuli kako naše žene i deca viču i kada je situacija postala alarmantna neki od pripadnika vojske su nam naredili da ustanemo, a u tom trenutku žene i deca koja su vikala i zapomagala su počeli da nam prilaze i da nam se pridružuju nama kao grupi.

 

OPTUŽBA:

            Sada ću vas ovde zaustaviti. Dakle, vi ste svi ponovo okupili sa ženama i decom i produžili. Kako ste na kraju završili, kako ste znali kuda idete i kako ste tamo stigli?

 

SVEDOK:

            Kada smo se svi ponovo okupili sa ženama i decom naredili su nam da pešačimo odprilike 1 km i celim putem su nas oni sprovodili. Oni su bili postrojeni sa obe strane naše kolone i onda su zatražili od nas da sednemo u jednoj livadi i dok smo sedeli u toj livadi komandant te jedinice nam je prišao sa četiri pripadnika paravojnih i vojnih snaga sa repetiranim puškama, oružjem, oni su mi pretili, to oružje je bilo u stvari u mene upereno i oni su mi pretili.

 

OPTUŽBA:

            Kako?

 

SVEDOK:

            Pretili su mi rečima tražeći da im objasnim zašto smo pozvali NATO? Počeli su da me vređaju zato što sam Albanac i koristili su druge prostote i tu su ostali s nama oko sat vremena. Pokušao sam da ostanem miran

 

 

OPTUŽBA:

            Da li su, koliko dugo su vam se oni obraćali i kako na koji način, kojim jezikom?

 

SVEDOK:

            Obraćali su mi se samo srpskim, nikakvim drugim jezikom.

 

OPTUŽBA:

            Nakon tih sat vremena šta se onda desilo?

 

SVEDOK:

            Onda nam je naređeno da produžimo u pravcu Preševa i sela Hoč kod Preševa. Rečeno nam je da se ne okrećemo i ako se usudimo da skrenemo sa puta kojim treba da idemo bićemo ubijeni.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste sledeli njihove upute?

 

SVEDOK:

            Na početku smo sledili njihove upute sve dok nismo mislili da je bolje da skrenemo sa puta jer smo se bojali da ćemo naići na neke druge snage, neki od nas su bolje poznavali taj teren i rekli su hajmo u brda. To smo i uradili. cela grupa je otišla u brdo,planini i približili smo se granici sa Makedonijom. Ta cela grupa deportovanih građana je provela noć u mestu Malifac na kiši i onda smo narednog jutra, bilo je rano krenuli. Vodila nas je osoba koja je poznavala put, a imala je veze sa srpskim snagama.

 

PITANjE:

Koliko dugo su vam se oni obraćali ... drugim jezikom.

            U redu završite vašu rečenicu za uzvrat šta?

ODGOVOR:

            Ta osoba koja je imala veze sa srpskim snagama tražila je od nas od pripadnika ove grupe da mu damo određenu sumu nemačkih maraka da bi nam on pokazao put. Dakle, mislim da je sve urađeno u saradnji sa srpskim snagama na granici.

PITANjE:

            Na putu prema drugom graničnom prelazu da li ste se sreli sa drugim izbeglicama iz Žegra.

ODGOVOR:

            Da, u manjem satu je bila jedna druga grupa koja je pre nekoliko dana bila stacionirana u Preševu i drugim okolnim selima bilo ih je oko 300 ostalih seljana i jedan od njih je znao put i on nam je pokazao put.

SUDIJA:

            U redu da li se onda može reći da vaša grupa zajedno sa tom grupom od 300 ljudi koji su vam se pridružili je činila jednu grupu i vi ste zajedno prešli granicu.

ODGOVOR.

            Da to je tačno, dakle, naša grupa i još jedna grupa su se spojile i zajedno smo prešli granicu na kontrolnom punktu i prešli smo u Makedoniju.

PITANjE:

            Još nekoliko pitanja. Molim vas pogledajte ponovo dokazni predmet 3 karta 10. Rekao sam da ćemo se vratiti na tu kartu. Da li biste veću pokazali kojim ste putem išli do granice. Drugim rečima od sela Žegra, pratite pokazivačem na karti nemojte ništa komentarisati samo nam pokažite u kom pravcu ste išli i gde ste prešli granicu ako se to vidi na ovoj karti. Nemojte nam iznositi bilo kakve detalje. Samo nam pokažite maršutu. Da li ste svatili moje pitanje.

ODGOVOR:

            Da.

Gospodin RAJNIVELD:

            To bi nam jako pomoglo počnite od sela Žegra.

 

ODGOVOR:

            Dakle, ovde je selo Žegra, ovde su bile izbeglice onda smo išli ovim pravcem koji vam pokazujem pokazivačem. Onda smo prešli reku i ... naselje, zatim Ruštaj i tako dalje.

PITANjE:

            Sve do Makedonije.

ODGOVOR:

            Da, onda smo prešli u Makedoniju.

PITANjE:

Ako pogledamo kartu da bi to ušlo u zapisnik, ako pogledamo selo Žegra postoje dva puta sa strelicama koji vode ka granici prema Makedoniji vi ste krenuli drugim putem na desno. Putem obeležnim strelicama.

ODGOVOR:

            Da, to je tačno. Drugim putem obeleženim strelicama onaj koji sam vam pokazao to je bio naš pravac.

TUŽILAC:

            Samo još jedno pitanje. Kada ste se vratili u vaše selo možete li nam reći u kakvom  ste stanju našli vaše selo, selo žegra.

ODGOVOR:

            Za vreme dok smo bili u mestu Donja Stubla od 5. aprila selo Žegra je paljeno, kuće su paljene, kuće albanskih građana su paljene a to je radila srpska vojska i srpske paravojne snage.

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Šabani bolje ćemo napredovati ako budete slušali pitanje

Gospodin Rajnevald:

            Da li ste se vratili u selo Žegra.

ODGOVOR:

            Da. Jesmo 26. juna.

PITANjE:

            I kada ste tamo stigli u kakvom stanju ste našli albanske kuće.

ODGOVOR:

            Albanske kuće uopšteno govoreći su bile spaljene ili u celosti ili delimično spaljene samo nekoliko ih je ostalo neoštećeno. Mogao bi da kažem da ni jedna od kuća nije ostala potpuno neoštećena većina kuća od 120 kuća su bile potpuno spaljene, 420 je bilo delimično spaljeno a mali broj je ostao manje više neoštećen.

PITANjE:

            Šta se desilo sa srpskim kućama?

ODGOVOR:

            Sve srpske kuće su bile neoštećene. Kada sam se vratio iz Makedonije a vratio sam se autom, i vlasnik tog automobila me je dovezao u moje selo lokalni Srbi su se pripremali da napuste selo Žegra u tom trenutku. 

Gospodin Raj..

            To su bila sva moja pitanja. Hvala vam lepo.

SUDIJA MEJL:

            Sutra ćemo nastaviti sa unakrsnim ispitivanjem.

            Gospodine Šabani tokom ovog prekida imajte na umu da ni sa kim ne razgovarate o svom svedočenju, a to uključuje i predstavnike tužilaštva.

            Molim vas vratite se sutra u 9 sati da biste završili sa svojim svedočenjem, sada prekidamo sa radom i nastavljamo sutra u ujutru u 9,00 sati.

SVEDOK:

            Da, časni sude.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest