aktuelno-m.gif (3720 bytes)

DVANAESTI DANA - 28.2.2002.

STENOGRAM

 

 AMIKUS:

            Časni sude želim vam predstaviti koleginicu Džulijan Higins koja pripada Advokatskoj komori Engels Stivelsa i nju je Sekretarijat imenovao amikusima.

 

SUDIJA:

            Hvala.

           

OPTUŽBA:

            Časni sude pre nego što nastavimo sa svedočenjem, vi ste tražili original dokaznog predmeta broj 28. Ja sam pribavio original, odnosno onaj original kojiima služba za dokazne materijale ovog suda. Sadašnji aranžman između Službe za dokazni materijal, Sekretarijata i Veća je takav da se originalni dokazni predmeti pregledaju i zatim vraćaju u Službu za dokazni materijal gde suponekad isti dokazni predmeti potrebni za više suđenja. Ja se nadam da ćemo takav aranžman usvojiti ovde.

 

SUDIJA:

            Gospodine Najs samo trenutak, mi smo promenili Pravilnik zbog problema koji smo imali u jednom prethodnom predmetu u vezi sa time. To je bila praksa, nova praksa ako niste pogledali Pravilnik je to da Sekretarijat zadržava dokazne predmete. Možda biste želeli to proveriti.

 

OPTUŽBA:

            Da. Ako nakon što se taj dokazni predmet preglda i sve što je potrebno je to da se dokazni predmet može vratiti. Ukoliko je ipak potrebno da se dokazni predmet zadrži onda se  može zadržati. Međutim, praktične poteškoće koje su proizašle iz naše ranije prakse korišćenja kopija dokumenata je nešto što biste  vi trebali imati na umu po našem mišljenju.

 

SUDIJA:

            Možda biste želeli kosultovati na trenutak pravilo 41. Nema potrebe da to sad gledate, ali ako pogledate to pravilo videćete da  je sasvim očito odgovornost Sekretarijata da zdrži dokazne predmete.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude meni je to poznato. Ja sam o tome jutros razgovarao sa predstavnikom Sekretarijata ovde. Međutim, kad je reč o ovom konkretnom dokaznog predmetu evo ovde je original i ja ću to sad predati Veću, a Veće će onda doneti odluku o tome šta tačno želi učiniti sa ovim dokaznim predmetom u ovoj konkretnoj situaciji. Možda bi bilo dobro da prvo zamolimo svedoka da pogleda ovaj dokument zato jer je taj dokument izgleda sam po sebi fotokopir, međutim na njemu se nalaze neki originilni potpisi i svedok tomože objasniti.

 

SUDIJA:

            U redu, molim da se to preda svedoku.

 

OPTUŽBA:

            Ovo je dokazni predmet koji smo juče videli, odnosno videli smo njegovu kopiju. Da li se sećate toga?

 

SVEDOK:

            Da.

 

 

 

 

OPTUŽBA:

            Dokument koji je sada pred vama ima čini se vaš originalni potpis plavom olovkom pri dnu prve strane.

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Možda biste nam mogli pomoći. Ovaj sam dokument izgleda da je fotokopija nečega, da li je to fotokopija ili original recite nam šta je to? Da li je to tako bilo kucano ili je to fotokopija nečega?

           

SVEDOK:

            To je orginalni dokument.

 

OPTUŽBA:

            Objasnite zašto se na njemu nalazi vaš potpis    i kako ste vi došli u posed tog dokumenta i zatim ga predali istražiteljima ovog suda?

 

SVEDOK:

            Ovaj dokument je pronađen na mestu gde je bila stacionirana policija i paravojne formacije i to u selu Raše i Mag blizu Mitrovice i ja sam ga zbog toga potpisao, stavio svoj potpis pri dnu kako bi pokazao da je taj dokument moj. A pronađen je na mestu koje sam spomenuo.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li taj dokument predali istražiteljima ovog suda?

 

SVEDOK:

            Nakon što sam potpisao ovaj dokument predao sam ga istražitelju koji se tada nalazio u Mitrovici i koji je od mene uzeo izjavu.

 

OPTUŽBA:

            U redu. Molim da se dokument sada preda sudijama.

           

SVEDOK:

            Da svakako.

 

SUDIJA:

            Videli smo dokument. Molim da dokument pogledaju i amikusi i optuženi.

 

OPTUŽBA:

            Postoje još dva popisa koja bi trebalo spomenuti. Jedan popis koji je svedok takođe spomenuo spada odprilike u istu kategoriju za koju je Veće reklo da ne bi bilo od pomoći, tj. to su informacije koje su došle od rugih zbog toga ne ću sada ...a on je inače dostupan i u prevodu.

            Veće se sigurno takođe seća da je svedok govorio o 23 intelektualca, to je spomenuto u pragrafu 11. Ovde postoji i popis njihovih imena, ja ću svedoka zamoliti da pogleda ovaj dokazni predmet. Tu imamo original i prevod.

            Molim sudskog poslužitelja da original stavi na grafoskop. Vidite ovaj popis u kojem stoji 23 imena. Jeste li vi pripremili taj izveštaj.

 

SVEDOK:

            Da.

 

 

OPTUŽBA:

            Kad ste pripremali taj izveštaj kako ste uspeli navesti tih 23 imena koja su tamo navedena?

           

SVEDOK:

            Prvo sam razgovarao sa svedokom Džaferom Bajramijem koji je uspeo pobeći iz ovog incidenta. Nakon toga sam otišao u selo Morina u opštini Skenderaj i tamo je bilo još 12 ljudi iz ove porodice i sa njima sam razgovarao, a zatio sam otišao u Lajušu.

 

OPTUŽBA:

            U redu, hvala. Molim da se sada na grafoskopu stavi engleska verzija. Engleska verzija odnosi se samo na relevantni deo izveštaja, a relevantni deo izveštaja na ovaj pasusu pre popisa imena glasi ovako: 19. aprila 1999. godine oko 8 sati u selu Berat opština Zubin Potok uhapšeno je 24 Albanca. Uhapsila ih je srpska vojska. Među njima je bio moj brat Zafir Barani, 38 godina i moj Šogor Hasan Drvare, 40 godina i nije poznato šta se dogodilo sa njima.  Da li je to tačno?

           

SVEDOK:

            Da.

 

SEKRETAR:

            Dokazni predmet optužbe 29.

 

OPTUŽBA:

            I sada još preostaje da se pozabavimo onome što je ostalo od svedočenja ovog svedoka. Recite nam molim vas ono što znate o OVK u područjima gde ste se vi nalazili u relevantno vreme. Prvo, 27. novembar 1997. godine u Skenderaju jeste li videli OVK na jednom sprovodu?

                       

SVEDOK:

            To nije bio 27, nego 28. novembar 1997. i ja sam bio na tom sprovodu i tamo je bio i Adem Nuri, predsednik Saveta za odbranu ljudskih pravai sloboda u Mitrovici.

 

OPTUŽBA:

            I koliko je tamo bilo pripadnika OVK i kako su oni tamo došli?

 

SVEDOK:

            Prema izjavi dr Adema Nurija dok je Halid Geci, učitelj kojeg su srpske snage ubile pre dva dana, dok se njega pokapalo 3 vojnika OVK maskirani su se pojavili pred okupljenim ljudima.

 

OPTUŽBA:

            Idemo sada na februar 98. Likošan i ...koliko je vama poznato da li je tamo bilo OVK?

           

SVEDOK:

            U vreme kad su se odigrala ta ubistva koliko je meni poznato nije bilo vojnika OVK u Likošanima i Ćirezu.

 

OPTUŽBA:

            Recite nam onda šta ste vi tamo radili. Jeste li pokušali doći do tih sela?

           

SVEDOK:

            Da. 2. marta sam pokušao otići tamo. Pokušao sam ući u selo Ćirez, međutim nisam mogao jer je selo blokirala vojska i policija i tenkovi i oklopna vozila srpske vojske.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste nešto videli po vašem povratku?

           

SVEDOK:

            U šumi blizu sela Krušev blizu ceste zaustavilo se jedno vozilo. Unutra su bila 3  ljudi u uniformama OVK.

 

OPTUŽBA:

            Idemo sada na septembar 1998. Da li vam imena Jašufi i Ahmed koji su bili povezani sa OVK nešto govore?

           

SVEDOK:

            Da, oni su obojica bili i zapovednici OVK u području Šalja. Prvi je bio komandat logistike, a drugi je bio vojni komandant.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li se vi sa njima susreli, jeste li imali nekog kontakta sa njima, a ako jeste o čemu?

                       

SVEDOK:

            Ja sam se sa njima sastao. To je bio službeni sastanak. Moj prvi službeni sastanak sa zapovednikom OVK. To se dogodilo nakon ofanzive od 15, 16, i 17. septembra 1998. godine kada je u selima Šalje Ebajgorez u opštini Mitrovica ubijeno 16 Albanaca. Jedan jedini stariji čovek tada nije ubijen, a među njima je bilo i žena. Kuće mnogih seljaka delimično su spaljene, sva stoka u polju je ubijena.

 

OPTUŽBA:

            U redu, moram vas prekinuti. Ne morate ulaziti u te detalje. Mene sada zanimaju vaši konteksti tj. kontakti sa OVK. Koliko ih je bilo io čemu se radilo?

           

SVEDOK:

            Nakon ofanzive otišao sam tamo sa namerom  da pogledam kakva je situacija i da nešto snimim, da snimim fotografije i uzmem beleške od ljudi koji su bili u tim  selima. Međutim, nažalost tamo više nije bilo civila u tim selima, svi su oni proterani. Susreo sam Dževada Jusufija, zapovednika za logistiku OVK u selu Bare i od njega sam počeo dobijati informacije o situaciji o tome šta se dogodilo.

 

OPTUŽBA:

            U redu, vi možete i opširnije odgovoriti na to ukoliko vas budu pitali. Obično kad bi bilo napada na albanska sela da li biste vi nakon toga videli pripadnike OVK?

           

SVEDOK:

            Video bih vojsku nakon ofanziva kada bih odlazio u ta sela.

 

OPTUŽBA:

            Da li vam je bilo poznato da OVK je prisutna negde u blizini Mitrovici, odnosno posebno u selu  u području Vaganice?

           

SVEDOK:

            Izvinjavam se, pitanje mi nije jasno.        Ovo zadnje pitanje neme veze sa mojim svedočenjem.

 

OPTUŽBA:

            Vratimo se na Vaganicu, da li je to selo blizu Mitrovice?

 

SVEDOK:

            Selo Vaganica je najbliže selo Mitrovici na nekih 3 km.

 

 

OPTUŽBA:

            Da li vam je bilo poznato da  je bilo OVK u tom selu?

 

SVEDOK:

            Da, bilo ih je.

 

OPTUŽBA:

            Kada?

 

SVEDOK:

            U septembru 1998. godine od 22 do 29. Vojska i policija i paravojne formacije srpske snage poduzele su ofanzivu u kojoj je ubijeno 36 Albanaca. 14 je ubijeno maljevima u selu Galica u opštini Vučitrn. To su mi rekli svedoci i članovi njihove porodice. Nakon 29. septembra ja sam otišao u sva ta sela ičim sam ušao u selo Vaganica naiao sam na pripadnike OVK.  I zatim mnogo puta kada bih odlazio u to područje susreo bih vojnike OVK.

 

OPTUŽBA:

            Da li je 1998. došlo do toga da ste vi stupili u kontakt sa dva posmatrača Evropske unije prilikom pregovora za oslobađanje 3 Srba  u ...?

 

SVEDOK:

            Da. Nije se radilo o 3 Srba, nego o 2 u selu Palja u opštini Skenderaj. Ja sam otišao sa 2 posmatrača Evropske unije koji su bili stacionirani u Žabai i tamo smo otišli sa namerom da ishodimo oslobađanje 2 Srba koje je uhapsila OVK.

 

OPTUŽBA:

            I jesu li oni oslobođeni?

 

SVEDOK:

            Nakon 2 dana razgovora i kontakta sa Ademom Demaćijem, političkim predstavnikom OVK uspeli smo osloboditi tu dvojicu Srba.

 

OPTUŽBA:

            Da li vam je tada godine 1998. bilo poznato da ima i pripadnika OVK koji rade u samom gradu, u samoj Mitrovici?

 

SVEDOK:

            Ne.

 

OPTUŽBA:

            Kako se sukob razvijao recite kakvi su bili vaši kontakti sa OVK. Da li ih je bilo više ili manje?

 

SVEDOK:

            Nakon ofanziva i nakon masakra Albanaca od strane srpske vojske, paravojne formacije i civila sve više i više ljudi je pristupalo OVK kako bi se ljudi mogli braniti. Oni ljudi koji su bili suočeni sa istrebljenjem.

 

OPTUŽBA:

            Prvo odgovorite samo sa da ili ne. Da li su vam poznati incidenti u kojima je OVK prihvatila odgovornost za napade na srpske snage.

 

SVEDOK:

            Da.

 

 

OPTUŽBA:

            Ko je bio izvor vaš informacija o takvim napadima?

 

SVEDOK:

            Kada je reč o tim napadima moji izvori informacija bili su mediji u kojima su objavljene izjave u kojima je OVK prihvatila odgovornost za takve incidente.

 

OPTUŽBA:

            Idemo sada na bombardovanje NATO pakta. Recite kakav je efekat imalo bombardovanje NATO pakta. Prvo, da li je bilo efekta na ponašanje Srba kad je reč o kosovarima, stanovnicima Kosova?

 

SVEDOK:

            Nakon što je počelo bombardovanje NATO pakta 24. marta 1999. u mnogim delovima Kosova, posebno u Drenici započele su snažne ofanzive srpske vojske, policije i paravojnih formacija. Tada je ubijeno mnogo Albanaca bez obzira na njihovu starost ili pol.    Ukoliko je potrebno mogu spomenuti slučaj Izbice.

 

OPTUŽBA:

            U ovom trenutku možemo to samo općenito proraditi. Jeste li kad je reč o Izbici bili tamo sami ili ste to saznali od drugih.

 

SVEDOK:

            O tome sam saznao od drugih. No, onda sam otišao tamo i prebrojo sam sve leševe i ne samo u Izbici nego i u nekoliko okolnih sela.

 

OPTUŽBA:

            Nećemo se sada baviti detaljima toga.    Da se dalje zadržimo na NATO-om bombardovanju, da li ste vi lično videli i čuli bombardovanje?

 

SVEDOK:

            Da, jesam. Jako  često bi ga video lično.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste pre svega videli nešto kako su bombardovani magacini Vojske Jugoslavije?

 

SVEDOK:

            Da. Otprilike negde oko 13 i 14. aprila 99. godine bio sam na polju kod sela Vinardi i Pošta kod Mitrovice i video sam kako NATO-vi avioni bombarduju depoe Vojske Jugoslavije u selu Fraša kod Mitrovice. Ovi depoi su bili vrlo blizu područja Bair.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam.

 

                                   :

            ... braća od stričeva Bjerima i ....

 

SVEDOK:

            Ne, oni su mi rođaci.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su oni glavni trgovci droge u Mitrovici.

 

SVEDOK:

            Ja ih dobro poznajem pošto su mi braća, i mislim da se oni time ne bave.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vaš rođak Azem Berani, da li vam je poznato da je pobegao u Tursku posle silovanja medicinske učenice Medicinske škole?

 

SVEDOK:

            Da. Znam za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da drugi vaš rođak Nuhri Berani u Nemačkoj prodaje drogu?

 

SVEDOK:

            Nuri je takođe moj rođak, brat ja znam da je on u inostranstvu, ali ne znam čime se bavi tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi stanujete u naselju Tavnik u Mitrovici.

 

SVEDOK:

            Ja živim u kraju Ilirida koji se nekad zvao Tavnik u Mitrovici.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je Tavnik bio centar OVK celo naselje u Mitrovici.

SVEDOK:

            Ja znam da to nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato koliko je skladišta, municije i oružja UČK otkriveno u Tavniku u tom naselju.

 

SVEDOK:

            Ja ne znam ništa o ovome, ako vi imate nekih podataka onda nam vi recite kad se to desilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To se desilo pre agresije više puta, upravo u onim događajima o kojima vi govorite kako je Vojska napadala nedužne civile a Vojska je pretresala i otkrivala magacine oružja, municije čak i jednu skrivenu bolnicu u tom vašem naselju Tavnik, jer problem je ovde što vi svaki sukob Vojske i policije sa OVK tretirate kao napad na albanske civile. Pitao me je svedok pa sam mu odgovorio.

 

SUDIJA MEJL:

            Samo trenutak molim vas. Prvo pitanje je bilo sledeće da li je bila neka skrivena bolnica OVK u Tavniku.

 

ODGOVOR:

            Nije bilo bolnica, ali bila je jedna državna ambulanta u kraju Ilirida koji se ranije zvao Tavnik.

 

SUDIJA MEJL:

            Drugo pitanje je sledeće: smatra se tvrdi se da li vi smatrate da je bilo koji konflikt armije policije s jedne strane i OVK sa druge strane bio zapravo napad armije na civile. Da li je to tako.

 

ODGOVOR:

            Ne. To nije tačno, ovo nije u skladu sa činjenicama.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa ubistvom na autobuskoj stanici na Đurđevdan, znači 6. maja 98.g., kad je ubijen policajac Darko Nikolić onda, policajac Darko Ivaz, a Jonca Jović takođe, policajac ranjen. To je bio teroristički napad kao što se sećate povezuju vaše ime sa tim terorističkim napadom. Kakve veze vi imate sa tim terorističkim napadom?

 

ODGOVOR:

            Ja znam jako dobro ovo slučaj. To nije bio teroristički napad već se radilo o tome da je policija napala Jašarija na ulici, pošto su pokušali da zauzmu njegovo imanje, onda je on u samoodbrani pucao i tom prilikom je ubijen. Ja nemam nikakve veze sa ovim ubistvom osim što narednog dana kao što rekoh, narednog dana sam otišo na lice mesta ovog ubistva, ja sam fotografisao ovo mesto ubistva i zatim sam zabeležio ko je bio u ovo umešan. Kasnije kolko sam shvatio, kasnije sam shvatio da je ubijen student Hadim Jašari. Ja sam prisustvovao njegovoj sahrani.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na autobuskoj stanici gde su ubijena dva policajca i teško ranjen jedan policajac, vi tvrdite da je to policija napala ovog teroristu Artima Jašarija.

 

ODGOVOR:

            Ja sam rekao da su pokušali da ga napadnu, on je imao sa sobom vatreno oružje i pucao iz njega onda su oni njega ranili i on je kasnije podlegao svojim ranama. Potpuno je van pameti smatrati da je jedan pojedinac može napasti čitav kombi policajaca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: 

            Vi dakle smatrate, kad policija na autobuskoj stanici priđe nekome da ga legitimiše da je to napad na njega i da onda on može da pobije policajce.

 

ODGOVOR:

            To se nije desilo na autobuskoj stanici već izvan nje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakve razlike ima.

 

ODGOVOR:

            Postoji razlika, zato što nije bilo na autobuskoj stanici nego izvan nje. Da se to desilo na autobuskoj stanici bilo bi drugačije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako bi bilo drugačije.

 

ODGOVOR:

            Puno je Albanaca bilo pretresano često na autobuskoj stanici i nije bilo nikakvih incidenata ove vrste tamo. Ali, one noći kad se desio ovaj incident prema rečima svedoka Hartim je bio sam, nije bio u društvu ni sa kim već je išao kući. Znao je da u slučaju da ga uhapse stavili bi ga u zatvor i da bi izbegao to počeo je da puca iz svog pištolja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I ubio tri policajca.

 

ODGOVOR:

            Tom prilikom znam da je ubijen jedan policajac a da su dvojica ranjena. Ovo je ono što sam ja saznao 6. maj.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ubijeni su Darko Nikolić i Darko Ivaz, a ranjen je Jonca Jović to sam rekao dva ubijena, jedan ranjen. Da li to smatrate terorističkim napadom, to što je uradio Artim Jašari.

SUDIJA MEJL:

            Svedok je izneo svoju verziju ovog događaja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jašarija koga ste pominjali, a brat od strica Adema Jašarija. Je li tačno ili ne.

 

ODGOVOR:

            Ne. Nije ali nećak Bislima Jašarija je rođak Ademi Jašarija. Ardim Jašari je rođen i odrastao u kraju Ilirida u Mitrovici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... ovog incidenta vi ste otišli u bazu UČK u selu Vrnica to je ... o čemu ste malopre govorili. Je li to tačno.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno, to je laž. Osoba od koje ste dobili ove podatke je lagala.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Malopre, ste rekli tužiocu da ste bili u Varanici, sad je kažete da je laž da ste bili u ...

 

ODGOVOR:

            Ne biste trebali da povezujete Vaganicu sa Jašarijem. Ja sam često išao u ... a ne tom prilikom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja povezujem zato što vas pitam jeste li tamo pobegli zato što ste bili umešani u ovo ubistvo. Odgovorite sa da ili ne.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno ne mogu da odgovorim sa da ili ne, moram da objasnim zato što kad sam ja pravio beleške ja sam odlazio u svoju kancelariju onda sam pripremo svoj svakodnevni izveštaj a onda sam to dalje prosleđivao medijima štampi i ja sam zadržao original tog izveštaja. Kada ja kažem podaci mislim na dnevni izveštaj o tome šta se događalo tokom perioda od tri godine, gde sam unosio i prilike pod kojima se to desilo datume, događaje i tako dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Da li ste vi jedan od osnivača OVK u Kosovskoj Mitrovici.

 

ODGOVOR:

            To takođe nije tačno. Zato što nisam bio niti sam jedan od osnivačak.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U Tamniku ste držali sastanke organizacije OVK u osnovnoj školi 25. Maj u vašem komšiluku tamo gde ste stanovali. Da li je to tačno ili nije.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno. Nema nikakve vojne škole u Iliridi ili bivšem Tavniku. Optuženi ukoliko on zna kad se desio ovaj sastanak neka molim vas kaže, ja ću odgovoriti sa da ili ne.

 

SUDIJA MEJL:

            Brže ćemo proći kroz ovo unakrsno ispitivanje gospodine ... ukoliko budete kratko odgovarali na pitanja i ne ulazili u diskusiju. Prema tome, molim vas kratke odgovore.

            Izvolite gospodine Miloševiću.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Slušam možda je u prevodu greška odgovor da nema nikakve vojne škole. Ja nisam pominjao Vojnu školu reko sam osnovna škola.

 

SUDIJA MEJL:

            Da u redu je, ali ovo nema nikakve veze zato što je on rekao da nije išao ninakakve sastanke tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U ... se sreo sa komandantim Ismet Hodžom koji je inače takođe ubica jednog policajca, policajca Dejana Price. Da li je to tačno.

 

ODGOVOR:

            Ja sam se sastao sa mnogim komandantima i vojnicima OVK ali ne znam ništa o ovome što vi sad spominjete.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste se sastali sa Ismet Hodžom.

 

ODGOVOR:

            Ja sam ga često viđao njega i mnoge druge vojnike OVK kad bi prolazio kroz selo ...

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači sastajali ste se sa Ismet Hodžom.

 

ODGOVOR:

            Rekao sam da sam sretao mnoge vojnike OVK, svaki put kad bi izlazio iz grada Mitrovice.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U samoj ... je bio komandant Dobrani ...

 

ODGOVOR:

            Da. Debrani je bio OVK komandant za jedinicu iz Vaganice, za jedinicu iz ...

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sa njim sretali često.

 

ODGOVOR:

            Ja sam prolazio kroz to mesto nekoliko puta, ali ne moram nekolko puta da odgovaram na ovo vaše pitanje jer, sam već objasnio da svaki put kad bi odlazio iz Mitrovice sretao bi se sa vojnicima i komandantima OVK.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ima i slika sa njima u selu Vrnjci vaša, fotografije slikali ste se s njima zajedno.

 

ODGOVOR:  

            O kakvoj fotografiji govorite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            .... na primer tih komandanta Jetulaha i nekog drugog u ... govorim o tim fotografijama koje kažete da ste prolazili pored njih.

 

ODGOVOR:

            Moguće je ja imam puno fotografija ali to su fotografije posle rata kad smo se slikali na raznim sastancima u Mitrovici i izvan Mitrovice.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li bio tamo još jedan komandant ... Đerhi.

 

ODGOVOR:

            To ime mi nije poznato.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste prisustvovali naime, odgovorite sa da ili ne, pošto ja tvrdim da jeste prisustvovali pokaznoj vežbi UČK koja je održana u selu Bare kako treba upadati u srpske kuće, kako treba izvršiti napadae na policiju i kako treba vršiti terorističke akcije pokazna vežba u selu Bare kojoj ste vi prisustvovali.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno. To nije bila vežba, niti obuka kako da se pljačkaju srpske kuće niti da se upada u srpske kuće već je bila proslava 28. Novembra to je dan albanske zastave. Ja sam se nalazio tamo da bi video kako stvari teku, tog dana je bila proslava ja sam tamo ostao, otprilike 4 sata ukupno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, tada te jedinice UČK nisu napravile nikakvu pokaznu vežbu.

 

ODGOVOR:

            Nije tačno. Jednostavno su izvršili demonstraciju sopstvenih vežbi ali ne radi se o onoj vežbi o kojoj vi govorite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tu demonstraciju sopstvenih vežbi onda izveli toga 28. na kome sti vi prisustvovali jedinice UČK. Kakvu demonstraciju objasnite.

 

ODGOVOR:

            Već sam vam rekao radilo se o proslavi i svirala se muzika, igralo se razne igre su bile organizovane.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Već ste rekli da su prikazali demonstraciju sopstvenih vežbi a ne terorističkih aktivnosti. Kakvu demonstraciju sopstvenih vežbi su prikazali.

 

SUDIJA MEJL:

            Da li je bilo ikakvih demonstracija aktivnosti OKV.

 

ODGOVOR:

            Da, da na sceni na pozornici zato što je to bila jedna kulturna manifestacija.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa maločas ste rekli i vi i slušao sam vlastitim ušima da su samo prikazali demonstraciju sopstvenih vežbi UČK.

 

ODGOVOR:

            Rekao sam i ponoviću ja ne poričem nemoramo puno da sve ovo ponavljamo radilo se o onome što su oni izvodili na pozornici. To je bila jedna kulturna manifestacija koja se održala 28. novembra, a to je dan nacionalne zastave.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da idemo dalje. Juče ste ovde imenom i prezimenom pomenuli nekolicinu vaših komšija Srba

 

 

ODGOVOR:

            Juče sam spomenuo mnoga srpska imena, ali samo ime jednog moga komšije Momčila Kokarića

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čuo da ste spomenili nekoliko imena i prezimena Srba koji su vaše komšije i da ste rekli da su oni izvršioci nekih zločina.

 

ODGOVOR:

            Imena koja sam spomenuo ti ljudi nikada nisu bili moje komšije Kokarić on je bio moj komšija i to sam rekao a ovi drugi nikada nisu bili moje komšije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ste ih poznavali tu su živeli u vašem kraju verovatno.

 

ODGOVOR:

            Ne Dejan Savić je .. Dragan Jurić iz ... Žarko Kosovac je živeo u 4.... a Ratko Antonijević je imao kuću u .. na velikoj udaljenosti od mesta gde sam ja živeo budući da u naselju Ilirida ima 10.000 stanovnika to je najveće naselje u Mitrovici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da taj Temnik je najveće naselje u Mitrovici zato je bio odabran za glavni centar za OVK.

 

SUDIJA MEJL:

            Već smo se pozabavili tim pitanjem, krenite dalje molim vas.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko sam ja upoznat sve kuće ovih ljudi su opljačkane i zapaljene u Mitrovici ovih koje ste vi pomenuli. Da li je to tačno ili nije.

 

ODGOVOR:

            Ne. To nije tačno, kuće mojih komšija nijedna od kuća mojih komšija nije spaljena. Oni i dalje stoje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To su samo one koje su nasilno zauzete. Da ili ne.

 

ODGOVOR:

            Ne, nisu nasilno preuzete.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jesu prazne sad.

 

ODGOVOR:

            Ne, nisu prazne u njima žive albanske porodice, porodice čije su kuće spaljene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su im njihovi vlasnici dali te kuće da u njima žive.

 

ODGOVOR:

            Sad govorim o mojim komšijama jedan od njihje prodao svoju kuću, a tu kuću je kupio jedan drugi albanski komšija, a što se tiče ove ostale trojice ne znam baš kakva je situacija.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znate. Vi ste sastavljali spiskove Srba za likvidaciju i lepili ih na Biblioteci i na hotelu Adriatik, da ili ne.

 

ODGOVOR:

            Ne. To nije tačno. A ne znam ko je uopšte pravio takve spiskove.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste ih lepili na Bioblioteku i hotel Adriatik.

 

ODGOVOR:

            Ne. To nije tačno ja sam imao izložbu fotografija u Biblioteci i to fotografija izmasakriranih Albanaca a pored fotografija sam okačio imena počinilaca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako vi znate ko su počinioci.

 

ODGOVOR:

            Juče sam spomenuo imena, ne znam šta ste vi čuli ali ste sami videli spisak i nema potrebe da dalje o tome govorimo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste spominjali imena za koja ste čuli da li je to dovoljno da ljude osudite i zakačite njihova imena kao ubicama.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno. Sva imena koja ja posedujem vezano za ta imena ja imam dokaze koji dokazuju njihovu krivicu a ja sam takođe jedan od očevidaca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi smatrate da imate pravo da sudite.

 

SUDIJA MEJL:

            Ovo je samo komentar svedok vam je rekao šta je radio.

            Ne. Ne, to nije prikladno pitanje. Svedok nam je rekao šta je uradio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prelazim na sledeće pitanje. Ne smeta mi koje hoćete da preskočite. Da li znate policajca ... Ademija albanca

 

ODGOVOR:

            Da poznajem .... Ademija i to veoma dobro.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... UČK 98.g. da ga ubije. Da li znate to.

 

ODGOVOR:

            Ne. To nije tačno da je UČK pucala na njega. Znam za jedan slučaj i mogu vam reći kako je do toga došlo radilo se o događaju u kafiću, tamo su pili, onda su se posvađali onda je jedan od njih pucao iz pištolja i ubijen je jedan meštanin iz naselja ... a počinilac je u zatvoru danas zbog toga što je učinio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako povezujete  to što ste sad rekli s činjenicom da je a počinilac je otac Ademija policajca na koga je pucano, koji je bio šumar ubijen od strane UČK.

 

 

ODGOVOR:

            Šta je,  nije mi jasno, koga je ubio UČK.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nuzimovog oca šumara.

 

ODGOVOR:

            Da, on je bio šumar ali nije tačno da je on ubijen on je živ, i živi na opštini Mitrovica a ime mu je Mehmed Ademi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A brat Skender otet. Da li znate o tome?

 

ODGOVOR:

            Znam da se njegovo ime nalazi na spisku nestalih. Kada kažem na spisku govorim na spisku Saveta za odbranu ljudskih prava i slobode iz Mitrovice.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U kom svojstvu se nalazi njegovo ime na tom spisku.

 

ODGOVOR:

            To je spisak nestalih osoba dakle, ne znam dakle, ne zna mu se sudbina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja to i tvrdim. Pominjali ste nekoliko puta Šalju to područje Šalja je operativna zona UČK koja obuhvata i Kosovsku MJitrovicu. Moje pitanje je: Da li ste vi...

 

SUDIJA MEJL:

            Pitajte ga prvo da li je to bila opertivna zona onako kako ste vi rekli dakle, opertivna zona UČK Šalja. Obraćam se sada svedoku da li možete da nam pomognete u vezi toga. Gospodine Miloševiću sačekajte trenutak. Oprostite, da li je područje Šalje bilo opertivna zona UČK koje je obuhvatalo Kosovusku Mitrovicu. Da li je to tačno ili nije, ili pak ne znate.

 

ODGOVOR:

            Da. To je tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, opertivna zona Šalja je operativna zona OVK obuhvatala Kosovsku Mitrovicu gde uz granicu Albanije operativna zona Dukađini koja obuhvata Đakovicu, Peć. Dalje operativna zona Paštrik to je Prizren i Orahovac i taj kraj operativna zona Drenica a ..

 

SUDIJA MEJL:

            Obraćam se svedoku. Da li znate za ove druge operativne zone.

 

SVEDOK:

            Mogu da odgovorim i mogu da vam kažem ono što vas interesuje vezano za opštinu Mitrovicu.

 

SUDIJA MEJL:

            Da, a da li znate bilo šta o ovim drugim operativnim zonama.

 

SVEDOK:

            Čuo sam neke starije budući da se to često spominjalo u sredstvima informisanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zonu Lav koja obuhvata Prištinu, Merodin isto tako. Da se vratimo na Šalju. Vi ste išli u operativnu zonu Šalja i snimali ste vojne vežbe u Šalji

 

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da se vratimo na vaše naselje Tamnik. U Tamniku 99. godine kada je pronađeno desetine kuća sa magacinima oružja, pa čak i ta bolnica, vođene su borbe u samom naselju Tamnik. Da li se toga sećate?

 

SVEDOK:

            Što se tiče magacina oružja to nije tačno, što se tiče borbi u aprilu kada se  okupilo čitavo stanovništvo tog naselja, dakle kada su se skupili svi stanovnici Mitrovice oni su poterani ka Žabarima. Muškarci su odvojeni od žena i ukrcani u kamione, a onda su došli neki pripadnici UČK  i počeli su da pucaju kako bi spasli roditelje i decu i uopšte stanovnike kako bi spasili od onoga šta se dešavalo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi tvrdite dakle da nisu bile borbe nego su, nego je policija i vojska napala nedužne civile. Da li sam vas dobro razumeo?

 

SVEDOK:

            Molim vas da ponovite pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da u aprilu u Tamniku nisu vođene borbe između vojske i policije i UČK nego da je u stvari reč bila o napadu na nedužne civile. Da li vi to tvrdite?

 

SVEDOK:

            Ponavljam ono što sam rekao, nije bilo borbi u naselju već na poljima Žabari u Donjoj Mitrovici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A između koga su bile borbe na poljima Žabari u Donjoj Mitrovici?

 

SVEDOK:

            Nisam rekao da je bilo borbi već kada se čitavo albansko stanovništvo tamo skupilo, odnosno kad ih je skupila srpska policija i vojska na poljima Žabari, oni su razdvojili muškarce od žena, muškarce su ukrcali u kamione, a onda u susednim selima, odnosno iz nekih kuća iz susednih sela  kod Žabara čuli su se pucnji. Ta pucnjava je u stvari dolazila od nekih pripadnika UČK. Neki pripadnici UČK su pucali. A namera je bila d uplaše policiju kako bi se oni povukli   i kako bi ostavili stanovništvo na miru, kako ih ne bi masakrirali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da je OVK pucala da uplaši policiju i vojsku?

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno jer niko nije bio niti ranjen niti ubijen tada.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja mogu da vam kažem da je u Tamniku u tim borbama evo imam ime, Nebojša Kostić, vojnik iz Beograda poginuo, a veći broj vojnika ranjen. DA li znate za tu činjenicu?

 

SVEDOK:

            Ne, nije mi to poznato.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je upravo poginuo u Tamniku, dakle tamo gde kažete da niko nije pucao?

 

SVEDOK:

            O kom dnu govorite, prvo mi to recite pa ću vam onda odgovoriti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            99. godine. To je jedna akcija bila kada je vojska i policija preuzela te magacine oružja UČK i kada se sukobila sa pripadnicima UČK u Tamniku. Aprila 99. godine, više vojnika ranjeno, poginuo Nebojša Kostić, vojnik iz Beograda u tim aktivnostima. O tome govorim.

 

SVEDOK:

            Ono o čemu sam ja govorio, dakle kada je stanovništvo skupljeno tada nije bilo ranjenih, nije bilo žrtava, a ne znam za ove druge slučajeve.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na Bajgori , dakle operativna zona Šalja sa dve brigade imala je oko 4.000 boraca UČK. Da li je tačno ili ne?

 

SVEDOK:

            Ne znam brojke pripadnika UČK niti u jednoj zoni.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li imate predstavu koliko ih je bilo pošto vi veoma mnogo informacija ovde podnosite, da li imate predstavu koliko je bilo UČK u operativnoj zoni Šalja?

 

SVEDOK:

            Znam da ih je bilo dosta, a ranije sam već bio rekao  da nakon što su počinjeni masakri oni koji su imali oružje, mislim sad na Albance da su se oni masovno priključivali u UČK i to kako bi odbranili vlastito stanovništvo od potpunog istrebljenja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koje to hteo da istrebi vlastito stanovništvo?

 

SVEDOK:

            Srpska policija, paravojska i vojska. Oni su hteli da istrebe albansko stanovništvo, dakle stanovništvo koje nije stanovništvo Srbije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi smatrate da je stanovništvo isto što i UČK?

 

SVEDOK:

            UČK je u stvari se rodila iz naroda kako bi ljudi mogli da odbrane vlastite roditelje, braću, sestre.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A za koliko terorističkih napada UČK znate, konkretnih da ste sa njima vi upoznati?

 

SVEDOK:

            Kada kažete terorostički napadi nije mi baš jasno šta pod time mislite, koji su to teroristički napadi?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa evo na primer kad dođu trojica pa izrešetaju ceo kafić sa decom, to smatram terorističkim napadom. Ili kad pucaju, na primer na vozilo Crvenog krsta ili na vozilo diplomata posmatrača ili na vozilo novinara ili ubijaju civile.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Barani da li su vam poznati napadi te vrste?

 

SVEDOK:

            Nemam saznanja o takvim napadima, tako da mogu da kažem da ih nije bilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odlično. Rekli ste da nikakvog značaja nije bilo bombardovanje, a znate dobro da je bombardovan u toku rata centar Mitrovice, a ne samo zgrada SUP-a, da je čak i džamija pogođena u centru Mitrovice i da je bila velika panika u Mitrovici. Na primer, tada kad je gađan centar Mitrovice uključujući zgradu SUP-a, uključujući pogođenu džamiju i sve to. Da li smatrate da to nikakav učinak nije imalo na stanovništvo.  Odgovorite sa da  ili ne.

 

SUDIJA MEJ:

            Mislim da se na ovo pitanje ne može odgovoriti sa da i sa ne. Pokušajmo ovako. Pre svega, recite nam da li je bombardovan centar Mitrovice?

 

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno. To da je centar bombardovan. Ako govorimo o gradu, kasarna jeste bombardovana, a takođe i stanica policije, a takođe i magacini oružja.

 

SUDIJA MEJ:

            Ovde se tvrdi da je zgrada SUP-a bombardovana. Da li je zgrada SUP-a bombardovana? Ili je to ono što vi zovete policijskom stanicom?

 

SVEDOK:

            Da, bombardovana je.

 

SUDIJA MEJ:

            Rečeno je da je džamija bombardovana. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Džamija jeste ali to napad nije izvršio NATO već srpska vojska.

 

SUDIJA MEJ:

            Dobro, govorimo sad samo o NATO. Rečeno je da je bilo panike, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Ljudi nisu bili uplašeni već su bili oduševljeni. Ja govorim o albanskom stanovništvu jer konačno se pojavila sila koja će ih spasti od istrebljenja.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde se nalazi ta zgrada SUP-a koji vi nazivate policijskom  stanicom?

 

SVEDOK:

            Zgrada SUP-a o kojoj i govorim se nalazi na severoistoku Mitrovice u naselju Ibri.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači ništa u centru nije pogođeno? Po vašoj tvrdnji.

 

SVEDOK:

            Dve granate su pale kod ograde zgrade bivše JNA, to je u blizini pijace u Mitrovici. Dakle, to je drugo centralno naselje. Međutim, tom prilikom nije nanešena šteta osim što su popucala stakla na zgradi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je na područje Kosovske Mitrovice bačeno 116 ili 117  samo za jednu mogu da pogrešim bombi u NATO bombardovanju?

 

SVEDOK:

            Ne znam koliko bombi je bačeno. Ne znam koja količina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A počelo je već 25. marta, 24. marta dva bombardovanja, 25. marta 4 dejstva. Da li se sećate toga u Mitrovici? 24. i 25. marta, ajde da ne idemo dalje.

 

SVEDOK:

            24. marta u toku noći čuo sam da NATO bombarduje ali gde su pale bombe i koliko ih je bilo  to ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi se sećate jedino bombardovanja vojnog skladišta ali i to je na brdu Bair o kome ste govorili da je stanovništvo tamo bilo uznemiravano. Ali ne od NATO-a koji je bombardovao to brdo nego od srpskih snaga, je li tako?

 

SVEDOK:

            Ja nisam rekao da su srpske snage ih granatirale, niti sam rekao da je tamo bilo stanovništvo već sam rekao da sam se nalazio u jednoj, na jednoj poljani i negde 13, 14. aprila i da sam tada video kako se magacin JNA u selu Praše bombarduje, a to je u blizini naselja Bair u Mitrovici, to se nalazi i u mojoj izjavi, a to sam sve video vlastitim očima.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću sada je 11 sati, došlo je vreme da napravimo pauzu.

            Sada ćemo napraviti pauzu od pola sata i nastaviti u 11.30. Gospodine Barani molim vas da tada budete u sudnici.

 

SVEDOK:

            Da, naravno.

 

                                   :

            Molim ustanite.

 

Pauza.

Posle pauze.

 

                                   :

            Izvolite sesti.

 

SUDIJA:

            Izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li poznajete Ratomira Pantovića?

 

SVEDOK:

            Da. I ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On je s vama u smenama radio u istoj prodavnici?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Njegovog rođaka Todora Živkovića jula 99. godine UČK je odveo sa groblja gde se on nalazio na grobu svog sina. I odveo ga je u zgradu socijalnog osiguranja gde je bio njegov štab i Radomir Pantović koga poznajete i s kojim ste zajedno radili, dakle u smenama, vas je molio da intervenišete da ne likvidiraju njegovog rođaka. Da li se sećate toga?

 

SVEDOK:

            To uopšte nije istina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja imam podatak da vas je molio ali da ste vi odbili da mu pomognete. Ići ćemo dalje. Pomenuli ste Fadilja Kurtija da su ga ubili Srbi, a Fadilj Kurti je bio policajac, radio u MUP-u, policajac iz sela Čabra, radio u MUP-u Zubin Potok. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            To nije istina i ja njega uopšte nisam spomenuo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za njega?

 

SVEDOK:

            To je prvi put da čujem to ime.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ne znate ni za ovog Zumura Aličkaja njegovog šuraka koji ga je pozvao u selo Lauša da dođe po ženu i tamo ga ubio i izmasakrirao. Ne znate ništa o tome.

 

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tom incidentu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi 96. godine režirali pozorišnu predstavu u kojoj ste veličali ubistvo policajca od strane Adema Jašarija?

 

SVEDOK:

            Da, režirao sam predstavu zato jer inače redovno radim u pozorištu. Ali ovo je nešto sasvim pogrešno, to uopšte nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta je bila predstava? Ta 96. o kojoj govorim vezano za ubistvo policajca?

 

SVEDOK:

            Te predstave bile su događaji koji su se dogodili ili su se mogli dogoditi bez obzira na to o čemu se radilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li to što vi kažete tvrdite da nema veze sa ovom temom za koju vas pitam?

 

SVEDOK:

            Pa ako se od mene očekuje da objasnim sve predstave koje sam režirao tu se radi o 53 premijere i mnogo repriza, to će uzeti jako puno vremena.

 

SUDIJA:

            Ako se ne sećate ove konkretne predstave recite to, a ako se sećate onda recite da ili ne da li se ta predstavila bavila ubistvom jednog policajca?

 

SVEDOK:

            Niti ijedna predstava nije se bavila ubistvom policajca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li poznajete Skendera, da li ste poznavali Skendera Ademija?

 

SVEDOK:

            Poznavao sam ga i o njemu sam već govorio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je on stradao?

 

SVEDOK:

            To sam već rekao. On se vodi kao nestali. A da li je umro i kako je umro to ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ja imam podatak da ste vi direktno povezani sa njegovim kidnapovanjem i da ste ga ubili u selu Šukovac.

 

SVEDOK:

            To nije istina. I vi imate sasvim pogrešne informacije, to je čista laž.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U naseljima Tamnik i Bair koje smo pominjali bilo je oko stotinu pripadnika UČK iz Vaganice i Ošljana, iz sela Vaganice i sela Ošljana. Da ili ne?

 

SVEDOK:

            Ovo je prvi put da čujem nešto poput tog. Ja ništa o tome nisam rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ja vas pitam. Govorili ste o Tamniku, govorili ste o Vaganici pa vas ja pitam da lije bila ta grupa od stotinu UČK u Tamniku i Bairu iz Vaganice i Ošljana?

 

SUDIJA:

            On je večć odgovorio da ne zna koliko je bilo pripadnika OVK?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dorbo. Da li znate za komandante UČK Ismeta Hodžu, Miljazima Krasnićija, Fatira Delića koga zovu Gulji, Avrika Hajneridinaja, Nedžada Čubrelji, Bajram Jaha, da li znate za njih? Koga od njih  poznajete i da li sve poznajete?

 

SVEDOK:

            Neki od njih, ja ih poznajem međutim to nisu bili komandanti, to su bili tek članovi OVK.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja tvrdim da su bili članovi štaba te grupe koja je radila u Bairu i Tamniku. Da li je to istina ili ne?

 

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tome.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je ovaj Bajram Jaha koji je jedan od njih kako kažete pripadnik istovremeno bio i diler droge? Za njega ste rekli da mu je kuća zapaljena.

 

SVEDOK:

            Tačno je da je njegova kuća spaljena 27. marta, a čime se on bavio osim toga što je imao restoran to ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Pa bio je i kockar pored toga što je bio diler droge i vlasnik restorana. Da li poznajete Šalja Fehemija, komandanta interventog voda UČK?

 

SVEDOK:

            Ovo je prvi put da čujem to ime.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja vas pitam zato što je on bio lociran u Tamniku i zadužen za dejstva u Kosovskoj Mitrovici. A kuća mu je odmah pored škole "25. maj", nekako u vašem komšiluku, nemoguće da ga ne znate. Prisetite se, znate li ga ili ne?

 

SVEDOK:

            Nije tačno da je on u uniformi operirao u Tamniku. Takođe nije tačno da je on moj sused jer ja poznajem sve svoje susede, pa i ljude koji žive nešto dalje, ali nikada nisam čuo to ime i ne znam tu osobu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li poznajete Jakopa Paucu?

 

SVEDOK:

            Ako je to ime pravilno izgovoreno moram reći da je to prvi put da čujem za njega.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda vam neću postavljati druga pitanja u vezi s njim. A da li poznajete Feriza Petaka..bivšeg rezervnog oficira koji je radio u Sektoru obezbeđenja "Trepče" B?

 

SVEDOK:

            Da, znam ga.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je i on bio jedan od komandanata u Šalji?

 

SVEDOK:

            Da, on je bio jedan od komandanata OVK u jedinici Šalja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate Safeta Dobrinija? Njegova je kuća u neselju 22. divizije kod motela, da li znate za njega?

 

SVEDOK:

            Ovo je takođe da prvbi put čujem to ime i u Mitrovici nema naselje koje se tako zove, nikad nisam čuo za nešto tako.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ni naselje ne postoji. A ja imam podatak da je ta njegova kuća bila prihvatni centar za UČK iz Šalje, ne znate ništa o tome?

 

 

SVEDOK:

            Ne znam ništa o postojanju nekakve osobe niti takvog naselja ili četvrti u Mitrovici. A ja znam sve četvrti u Mitrovici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li ste čuli za imena  Sadik Kurti, Fahmir Miftari, Petri Serarti, Fatmir Serarti, da li ste čuli za njih, da li su vam poznati ti ljudi?

 

SVEDOK:

Koji Sahid? Ima mnogo Fatmira i Sahida ne znam na koga mislite. Recite mi gde oni stanuju, onda vam možda mogu odgovoriti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi niste čuli za njih kao grupu ni kao pojedince?

 

SVEDOK:

            Ovo je prvi put da to čujem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam vas zato što su bili zaduženi za dostavljanje oružja iz Albanije i u  Tamnik i prema Šalji. Da li vam je poznato da je prilikom odlaska misije OEBS-a u selu Kovačica ostavljen goniometar koji je UČK koristio za praćenje komunikacija vojske i MUP-a?

 

SVEDOK:

            Ovo mi pitanje nije jasno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam da li vam je poznato da je misija posmatračka kad je napustila taj svoj punk u selu Kovačici ostavila goniometar koji je UČK koristio za praćenje komunikacija vojske i MUP-a?

 

SVEDOK:

            Ne znam ništa o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate s obzirom na to da je ta komunikacija praćena zbog pripreme napada cele strukture na Mitrovicu upravo radi određivanja vremena pogodnog za taj napad?

 

SVEDOK:

            Ne znam ništa niti o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li poznajete Imera Miftarija iz sela Vlasinje koji je bio pre inspektor prosvete u opštini Kosovska Mitrovica? I koji je posle bio komandant bio UČK u selu Vlasinje?

 

SVEDOK:

            Znam Imera ali ništa ne znam o tome da je on bio neki komandant.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa nije bio neki veliki, imao je samo 15 bandita sa njim, samo 15 koji su išli okolo i ubijali.

 

SVEDOK:

            Rekao sam da ne znam ništa o tome. Ja znam Imera kao prosvetnog inspektora.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, rekli ste maločas da ne znate ništa o sukobima UČK sa vojskom i policijom u Tamniku niti  o smrti vojnika Kostić Nebojše, a da li znate 29. maja 99. godine da je ubijeni vojnik Ivan Milošević i da su mu ta grupa koja je imala veze sa mudžahedinskim sastavima odsekla glavu i 17 puta izbola nožem pored toga što ga je ubila. Da li znate za taj događaj?

 

SVEDOK:

            Ne znam ništa od toga.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. U Bajgori na toj smotri jedinica UČK na kojoj ste prisustvovali, vi ste dobili zahvalnicu. Kakvu ste zahvalnicu dobili?

 

SVEDOK:

            Ova potvrda je služila za moju kancelariju. Znate jer često sam odlazio u selo šalje nakon ofanziva i tamo sam prisustvovao mnogim sprovodima Albanaca koje su ustrelili srpska vojska i policija u tom području.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jesu li to bili pripadnici UČK?

 

SVEDOK:

            To su bili starci i starice, među njima i jedna paralizovana starica koju su zaklali i to u selu Kaćeno u opštini Mitrovica.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite da vojska i policija nije pucala u UČK nego u neke starce i starice?

 

SVEDOK:

            Da, to se uvek događalo tokom ofanziva. Kad to kažem, mogu reći i da od svih leševa koje sam ja video niti jedan jedini nije bio u uniformi, svi su bili civili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vi kažete iz onoga što ste govorili operativna zona Šalja, operativna zona UČK poznajete do sada koliko ste ovde potvrdili na navođenje imena koja sam dao, bar 15-ak njihovih komandanata, znači reč je o velikoj grupaciji. Znate da se ta cela struktura tukla sa vojskom i policijom i ubijala okolo i tvrdite da niste nikoga od njih videli, već samo starce i starice?

 

SUDIJA:

            Nisam siguran da sam shvatio pitanje. Gospodine Miloševiću šta je vaše pitanje?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa pitanje je kako objašnjava tu rekao bih krajnje nelogičnu kontradikciju između činjenice da je ovde potvrdio da je ta operativna zona Šalja koja UČK pokriva Mitrovicu sa velikim brojem pripadnika UČK od čega je sam potvrdio da poznaje bar 15-tak imena njihovih komandanata, reč je dakle o jednoj velikoj strukturi. Dalje, da se cela ta struktura tukla, pucala u vojsku i policiju, kako može da tvrdi da je vojska i policija pucala u nevine civile. To ga pitam  da objasni. Pored sve te maske UČK i svih tih komandanata koji su nečim komandovali, a po podacima je 4.000 UČK, kako može da govori da je vojska i policija pucala u nevine civile, to ga pitam.

 

SUDIJA:

            To je njegov iskaz. On u svom iskazu kaže da se to dogodilo, kao što sam već ranije rekao vi možete to komentarisati kao što ste upravo to i prokomentarisali ali to nije pitanje koje se  njemu može postaviti. Vi možete njega pitati da li on govori istinu ako to želite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne ja sam ga pitao kako objašnjava takvu kontradikciju u svom sopstvenom iskazu?

 

SUDIJA:

            Ne, to nije pitanje za njega.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pored Šalje vi ste 98. godine bili sa UČK u Drenici u Prekazu, je li tako?

 

SVEDOK:

            27. januara 1998. godine kada je napadnuta kuća Šabana Murataja Jašarija, a napali su je srpska vojska i policija u noći, otišao sam dan nakon toga, ujutru u 9 sati u Skenderaj autobusom. I odatle sam peške nastavio kako bih posetio porodicu Šabana Murataja Jašarija. Nije istina da sam tamo išao sa vojnicima, išao sam sam. Nosio sam kameru i video kameru i olovku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas za to, za posetu Muratu Jašariju ne pitam nego kažem da ste u Drenici u Pekazu napravili propagandni film na kome se vidite vi zajedno sa teroristima UČK.

 

SVEDOK:

            Ne, to nije tačno ova informacija je pogrešna.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato  likvidacija dva brata Mitrovića u selu Mijalić? 98. godine isto.

 

SVEDOK:

            Nije mi sasvim jasan naziv sela.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Selo Mijalić. Dva brata Mitrovića.

 

SVEDOK:

            Selo Mijalić se nalazi u  opštini Vučitrn i nikad ni pre rata, ni posle rata nisam tamo bio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mitrovica i Vučitrn su vrlo blizu kao što znate.

 

SUDIJA:

            Svedok kaže da on nikad nije bio tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nikad nije bio u Vučitrnu?

 

SVEDOK:

            Pitanje se nije pitalo Vučitrna već se ticalo sela Mijalić. Vučitrn je jedna stvar, a Mijalić druga stvar.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maja 99. godine UČK je u Prilužju ubila 6 mladića Srba ispod Čičavice. Da li se toga sećate?

 

SVEDOK:

            Ne sećam se. Ne sećam se, ne znam ništa o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za selo Šatina, ono je baš na međi između Vučitrna i Mitrovice? Da li znate za to selo?

 

SVEDOK:

            Možete li molim vas da ponovite ime tog sela i gde se odprilike nalazi, šta je u blizini?

            Prvi put čujem za to selo.  Ja sam siguran da nema sela koje se tako zove u opštini Mitrovica.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ono je popaljeno i raseljeno. Jeste li čuli za selo Banjska kod Mitrovice, jeste čuli za Novo Selo Maćimuško? Jeste li čuli za ta sela?

 

SVEDOK:

            Oprostite moram još jednom da ponovim. Možete li da kažete ponovo kako se zovu ta sela. Ja nisam čuo za ta sela koja vi sada navodite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste čuli za selo Banjska, jeste li čuli za Strahinjića Bana, jeste li čuli za selo Banjska kod Mitrovice. Ima dve Banjske na Kosovu ali jedna je kod Mitrovice, selo Banjska?

 

SVEDOK:

            Što se tiče sela Banjska za njega znam, ali ranije ste spomenuli neko ime koje mi nije bilo poznato.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, za Banjsku ste čuli. Za Novo Selo Maćunsko ste čuli, da li znate da su ta oba sela srpska spaljena kao i ono malopre za koje niste čuli?

 

SVEDOK:

            Znam za selo Maćunaj koje se ranije zvalo Novo selo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za Banjsku ne znate.

 

ODGOVOR:

            Da. To sam već ranije reko da znam za selo Banjska.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znate da su oba spaljena. Ko ih je spalio.

 

ODGOVOR:

            Da li su spaljena i ko ih je spalio to ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da su srpska sela.

 

ODGOVOR:

            Znam da je u selu Maćuna bilo i Srba i Albanaca to nije bilo čisto srpsko selo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate 98. godine za ubistvo dva mladića u selu Bukoš. Da li ste čuli za selo Bukoš.

 

 

ODGOVOR:

            Čuo sam za selo Bukoš, ali nisam čuo za ubistvo ova dva mladića.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Govorim samo o ubistvima u Mitrovici ne pominjem nijedno drugo selo van vašeg kraja. Da li vam je poznato kada je u selu Pantina, znate za selo Pantina, kad je kidnapovana cela porodica.

 

ODGOVOR:

            Znam gde se nalazi selo Pantina ali to selo se nalazi u opštini Vučitrn i ovo je prvi put da čujem za taj događaj.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate u Kosovskoj Mitrovici 13. januara 99. godine, kad je ubijen Albanac Medžmedin Salihu.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o tom slučaju. Možda ime nije pravilno izgovoreno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Medžmedin Salihu, Albanac. Ubijen u Kosovskoj Mitrovici.

 

ODGOVOR:

            Znam za nekog Medžmedina koji je bio ubijen ali ne znam njegovo prezime.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prezime mu je Salihu, takođe ubila UČK.

            A u selu Čukovac 27. januara, ubijen Dejan Kostić, da li znate za taj događaj.

 

ODGOVOR:

            Što se ovog slučaja tiče ja imam podatke o ubistvu Dejana Kostića, a što se tiče toga ko ga je ubio to nije jasno. Njega je policija našla na ulici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za ubistvo ponovo u Mitrovici 3. februara 99. godine, kada je ubijen Imer Redžepi.

 

ODGOVOR:

            Ja ne znam ništa o ovom slučaju možda ime nije sasvim tačno izgovoreno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Redžepi.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o ovom slučaju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za ubistvo takođe Albanca Nasera Hazirija u Mitrovici, decembra 98.g., u kafiću Melisa.

 

ODGOVOR:

            Ovo se ranije spominjalo kad sam govorio o osobi koja ga je ubila i koja se sada nalazi na odsluženju kazne negde u Srbiji u zatvoru.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su komandne strukture UČK donele odluku da se vrše atentati na ugledne Albance koji su lojalni Srbiji.

ODGOVOR:

            Ja nemam saznanje o takvoj odluci.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da to piše čak i u izveštaju kosovske verifikacione misije za period 9-12 mart.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate nešto o ubistvu tri Roma to su braća Gani Gušani, Aser Gušani i Hemi Gušani. Dakle, tri Roma koja su ubijena u Mitrovici.

 

ODGOVOR:

            Znam nešto o tome i imam izveštaj koji sam ja odmah sutradan o ovom događaju predao sredstvima informisanja. Ali to ubistvo je ostalo nerazjašnjeno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo prijavili za lokalne policajce i onda su ubijeni. Da li vam je to poznato.

 

ODGOVOR:

            O tome ne znam ništa. Ne znam da li su želeli da postanu policajci, o tome ne znam ništa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vam kažem ubijeni su sutradan pošto su se prijavili da postanu lokalni policajci. Da li to znate.

 

SUDIJA MEJL:

            Svedok je rekao da o tome ne zna ništa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate kad je kidnapovan odbornik opštine Kosovska Mitrovica Šerafedin Ajeti.On je bio i šef lokalne policije u Kosovskoj Mitrovici i kidnapovan 98. godine nije se znalo za njega ali se pretpostavlja da je ubijen. Da li znate nešto o tome.

 

ODGOVOR:

            Što se tiče toga da je on nestao o tome sam čuo, ali uvek sam mislio da ova nerasvetljena misteriozna ubistva su bila nešto što je organizovala srpska tajna služba.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi sugerirate da je šefa lokalne policije Albanca u Mitrovici da su ga ubili Srbi.

 

ODGOVOR:

            Ne, ja ne želim to da kažem ja o tome ništa ne znam, ja samo znam da je on bio direktor zatvora u Mitrovici, a za sve ovo ostalo ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bio je direktor zatvora to je tačno. Znači državni službenik koji je sigurno bio uvaženi državni službenik, a  citirao sam izveštaj OEBS-a pa stvar je tu čini mi se jasna. Da li znate 27. decembra da su tri pripadnika UČK ubili portparola romske organizacije.

 

ODGOVOR:

            O tome ne znam ništa.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ima u izveštaju OEBS-a, a da li znate 2. januara u Radašniku, Radašnik je deo Mitrovice je li tako.

 

ODGOVOR:

            Prvi put čujem za to mesto.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To nije mesto nego deo Mitrovice, da su ubijena dva Srbina, jedan od njih novinar.

 

ODGOVOR:

            Ne postoji nikakav Radašnik u Mitrovici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Taj Radašnik kao deo Mitrovice i za ta dva Srbina od kojih je jedan novinar takođe piše u izveštaju OEBS-a.

 

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Miloševiću, moram da vam kažem sledeće: mislim da bi bilo efikasnije da iznesete ove podatke tako što ćete u dogledno vreme vi dostaviti ovaj OEBS-ov izveštaj. Moguće je da i tužilaštvo ima primerak tog izveštaja. Naravno, vi možete postavljati ovom svedoku pitanja ali čini mi se da je to besmisleno ukoliko on ne zna za to i ne može da vam odgovori.

            Gospodine Najs, da li vi imate primerak tog izveštaja.

 

TUŽILAC:

            Upravo sada to tražimo naravno, nemamo ga u sudnici u ovom trenutku ali pogledaćemo.

Sudija MEJL:

            Izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zbog toga što je potpuno očigledno da pitam u vezi sa kredibilitetom svedoka koji ništa ne zna o nijednom zločinu izvršenom nad Srbima niti nad lojalnim Albancima. Ništa ne zna ni o čemu što je uradio UČK i tvrdi to što tvrdi kako je srpska vojska i policija išla i jurila civile usred operativne zone Šalja i 4 hiljade UČK. Njih je ... i jurila civile. Ja zato postavljam sva ova pitanja i odgovor svedoka da ništa ne zna o tome je takođe odgovor.

 

SUDIJA:

            U redu da li imate još pitanja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            12. januara,  takođe,  ubijen Albanac vlasnik bara izveli ga iz bara i streljali ispred bara, 12 januara 99.g., isto u Kosovskoj Mitrovici.

 

ODGOVOR:

            Možete li mi reći tačno gde se to desilo. Zato što moram ponovo da kažem da ne postoji mesto koje se zove Radašnik ili kraj koji se zove Radašnik u Mitrovici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vas pitam za ubijenog Albanca koji je vlasnik Bara izveden ispred bara i ubili ga grupa UČK. Da li znate za to.

 

ODGOVOR:

            Pre svega bi želeo da znam gde se tačno taj incident desio, a onda ukoliko budem nao moći ću više o tome da vam kažem.

SUDIJA MEJL:

            Odgovorite molim vas na ovo pitanje. Da li znate za ikakav slučaj gde se nešto te vrste desilo.

 

ODGOVOR:

            Ne. Nemam nikakvih saznanja o takvom slučaju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za izrešetanog Srbina ispod mosta, nema mnogo mostova u Kosovskoj Mitrovici.

 

ODGOVOR:

            U martu koje godine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            1999.g.

 

ODGOVOR:

            Nemoguće da su ga ubili Albanci, zato što svi putevi sve ulice, su bile pune policajaca, paravojske i Vojske srpske.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo, ja vas pitam za ubijenog Srbina da li i to sugerirate da je uradila neka srpska jedinica.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o tom ubistvu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate 12. marta, znači, prilično pre početka agresije 12. marta kad je ubijen direktor Pozorišta, takođe Albanac.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno, direktor Pozorišta nije bio ubijen, zato što sam ja direktor Pozorišta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne direktor Pozorišta vi, nego Albanac koji je bio direktor Pozorišta, ja o njemu govorim ne govorim o vama.

 

SUDIJA MEJL:

            Da li je Pozorište imalo nekog drugog direktora.

 

ODGOVOR:

            Da, jeste i on je bio Srbin i živ je. Jedno pojašnjenje molim vas časni sude ukoliko mi dozvolite. Ukoliko govorimo o Kadriju on je bio jedan od upravnika Doma kulture u Mitrovici, njega su uhapsili 11. marta i ubili 13. marta u Trepči blizu rudnika. Bio je ubijen i osakaćen. On je bio jedan od albanskih upravnika Doma kulture.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je glavni direktor ili jedan od direktora to nije bitno, govorim o Albancu koji je ubijen. A da li je poznato da je sudija porotnik takođe, albanac otet i da je 15. marta UČK obavestila porodicu da ga drže u Šalji. Albanac sudija porotnik.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o tom slučaju, i siguran sam da to nije tačno.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. To vam je takođe prilično prisutno u dokumentima ima i 18. februar u Šalji, još jedan otet Albanac ne znate ništa o otmicama Albanaca iz tog vremena.

 

ODGOVOR:

            Bilo bi korisno kad bi znali o kome se radi, ukoliko bismo znali ime i prezime zato što ja imam spisak svih slučajeva koji su se desili u Mitrovici imam taj spisak sad kod sebe.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Moći ćemo to da uporedimo. Da li vam je poznato 18. januara kad je ispaljena laka raketa na policijski džip na izlasku iz Kosovske Mitrovice prema Štimlju i pet ljudi ranjeno u njemu. Da li vam je poznato za taj napad UČK.

 

ODGOVOR:

            Znam za to jako dobro, ali ne znam ko je pucao ili isplaio raketu prema džipu ja znam da je džip udario u zid, a onda se okrenuo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta mislite ko je izvršio napad na policiju na izlasku iz Mitrovice.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ko je izvršio napad ali ukoliko govorimo o onom slučaju koji ste vi spomenuli znam da je džip udario u jedan visoki zid a onda se prevrnuo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznat ovaj događaj 20.januara 99.g., policija opkolila kuću u Mitrovici gde se nalazilo između 10 i 15 članova UČK, 20. januara da li vam je poznat taj događaj.

 

ODGOVOR:

            Da. Znam za taj incident ali on se nije desio u Mitrovici već u selu ...

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ... je kako ste rekli nepuna 3 km od Mitrovice je li tako.

 

ODGOVOR:

            Ne, nije, a tom prilikom ubijena su 2 pripadnika OVK.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam je poznato da je policija tu kuću 20. januara, opkolila u prisustvu posmatrača misije OEBS-a. Da su posmatrači OEBS-a bili prisutni prilikom tog događaja.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o tom incidentu, ali ja sam bio zajedno sa posmatračima Evropske unije i to je bilo narednog dana.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja o tome govorim znači, u prisustvu posmatrača OEBS-a tačno da su ubijena 2 pripadnika UČK, da su drugi pobegli i tada kaže se u izveštaju OEBS-a da su UČK prvi otvorili vatru na policiju. Kao što je uostalom uvek bio slučaj ali ovde su bili eto desili se i posmatrači.

 

ODGOVOR:

            Ja sam već ranije rekao da nisam bio prisutan onog dana kad je došlo do incidenta već sam otišo na lice mesta sledećeg narednog dana sa posmatračima OEBS-a otišli smo tamo na lice mesta narednog dana.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste govorili o demonstracijama 27. marta 89.g.,

 

ODGOVOR:

            Ne 7. marta, već 27. marta 99.g.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            1989.g.

 

ODGOVOR:

            27. marta, 89.g.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam rekao 27. a nisam rekao 7.

 

SUDIJA MEJL:

            Nemojmo gubiti vremena oko toga. Mart 1989.g., demonstracije.

 

SVEDOK:

            Odgovorio sam da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

Ko je predvodio te demonstracije.

 

ODGOVOR:

            Demonstracije su predvodili studenti i nastavnici, profesori a kasnije čitavo stanovništvo naravno, mislim na albansko stanovništvo, čitavo stanovništvo se priključilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da su to bile rušilačke demonstracije da je sve polomljeno, polupano i rastureno gde god su prošli demonstranti.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno, jer su se demonstracije održavale na lokaciji na kojoj nije bilo ničega što bi se moglo srušiti već most po imenu Jura i Džakup.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svi izlozi su polupani sve radnje, i sve što je bilo u okolini. Da li se toga sećate.

 

ODGOVOR:

            Veoma dobro se sećam demonstracija 27. marta 89.g., međutim nije tačno ono što optuženi kaže jer mesto gde su se demonstracije održavale nije bilo okruženo bilo čim, nije ničega bilo u okruženju sem mosta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I nisu se pomerili nigde s mosta.

 

ODGOVOR:

            Nisu mogli da se pomere, jer put koji je vodio u grad je bio blokiran, srpska policija je blokirala put. Tako da nije bilo nikakve šanse da oni uđu u grad.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            E, sad ste došli na poentu zašto kažete srpska policija.

 

ODGOVOR:

            Jer je srpska policija pucala i ubila albance u to vreme je bilo i albanske policije.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je upravo u to vreme i na te demonstracije u Mitrovici većina policajaca su sačinjavali albanci.

 

ODGOVOR:

            Da, to dobro znam međutim, srpske snage iz Vučitrna i Leposavića su došli tamo albanci su bili u drugom redu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi dakle znate i u kom su redu bili albanci.

 

ODGOVOR:

            Da, to dobro znam jer sam bio na benzinskoj pumpi pored autobuske stanice i video sam ih poređane i poznajem ih, odnosno znao ih tada.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali moje pitanje je vrlo precizno da li znate da je većina policajaca na tim demonstracijama bilo albanskog nacionalnog porekla.

 

ODGOVOR:

            Ove demonstracije o kojima govorimo tamo većina nisu bili albanci već Srbi, budući da su nove snage bili raspoređene tamo jer, je bilo rečeno da Albanci ne pomažu srpskoj policiji tako da su Srbi stavljeni u stvari u prvi red na liniju fronta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je vaše objašnjenje ali nažalost, nije tačno. Ali sad ćemo da idemo dalje. Ja vam skrećem pažnju da je ovo interesantno zbog toga što svedok govori da je 5 Albanaca poginulo za ove demonstracije, tužilac govorio da je 100 Albanaca poginulo sad smo došli na 20 puta manje, a ni ovo što govori svedok nije tačno.

 

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Miloševiću, ako imate neko pitanje za svedoka postavite ga.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Naravno imam. Sad ćemo sa demonstracija da pređemo na jednu sledeću temu. Da li se vi sećate odluke albanskih političkih lidera da Albanci bojkotuju radna mesta i uopšte da li se sećate reči bojkot i odluke da se svuda sprovede bojkot.

 

ODGOVOR:

            To nije tačno i nema osnova za to jer odluka Albanaca je bila da niti jedan Albanac ne treba da ode sa posla naravno osim ako ne bude primoran na to. To je bila odluka koju je doneo nezavisni sindikat Kosova na čijem čelu je bio Abdula ...

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Albanci nisu štrajkovali i nisu prekinuli rad, i nisu saopštili da neće obavljati svoje radne obaveze.

 

ODGOVOR:

            Ne trebamo brkati stvari, štrajk je jedno a rad je drugo. Vi ste rekli da je postojala odluka da se ne ide na posao, da se bojkotuje posao to nije tačno. Što se tiče štrajka to je nešto drugo, to je bio jednodnevni štrajk i neki od Albanaca su učestvovali u tom štrajku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne govorimo o jednodnevnom štrajku. Ja govorim o dugotrajnom bojkotovanju radnih obaveza.

 

 

ODGOVOR:

            Rekao sam da nije bilo bojkota.Svi Albanci su insistirali na tome da se ne napušta posao osim ako se ne prisile na to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi tvrdite da su Albanci išli na posao i radili tih dana i tih nedelja.

 

ODGOVOR:

            Sve dok vrata fabrike i preduzeća nisu bila blokirana od strane srpske policije i dok im oni nisu zabranili ulazak.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kome je bio zabranjen ulazak.

 

ODGOVOR:

            Albanskim radnicima je bilo zabranjeno da uđu u preduzeća.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi dobro znate da to nije tačno i znate da dugo vremena je bila naredba da se bojkotuju radna mesta. Vi tvrdite znači, da je sve to netačno. Da je sve to neistina.

 

ODGOVOR:   

            To je netačno. Istina je da je Albancima bilo preporučeno da ne odlaze, da ne napuštaju radna mesta osim u slučaju nasilja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je bio neki slučaj nasilja nad nekim u nekom preduzeću ili u nekoj ustanovi. Da li to tvrdite možda.

 

ODGOVOR:

            Rekao sam da je bilo policajaca koji su bili kod ulaznih vrata na fabrikama i koji nisu dozvoljavali Albancima radnicima Albancima da uđu u preduzeća ili fabrike.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, da li se sećate štrajka u Starom trgu.

 

ODGOVOR:

            Da, veoma dobro se sećam oba štrajka.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da je upravo bilo obratno, da su štrajkači koji su iz političkih razloga zauzeli radna mesta ta radna mesta blokirali i da nisu dozvoljavali da unutra uđu da rade radnici koji su želeli da rade. Da li se sećate toga?

 

ODGOVOR:

            Da li možete molim vas da ponovite pitanje, i da mi ne postavljate nekoliko pitanja odjednom već samo jedno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate dakle, da su štrajkači blokirali radna mesta i ostali na njima a nisu želeli da rade.

 

ODGOVOR:

            Sećam se veoma dobro oni su blokirali radna mesta, ali to je bio štrajk glađu i oni su tražili ostavku trojice zvaničnika Kosova.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro sad ste rekli da su blokirali radna mesta. Blokirali su radna mesta i to je trajalo danima. Da li je tako ili nije'

 

ODGOVOR:

            Štrajk je trajao osam dana, sve dok radnicima nije bilo obećano da rudnicima Trepče da će se sve poboljšati i da će određene osobe podneti ostavke. To su bile laži, ali tada su radnici izašli iz rudnika.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi tvrdite osam dana ajde, da uzmemo osam dana, da li se sećate da je svih osam dana tri puta dnevno u tri smene dolazili radnici koji su želeli da rade a koji nisu mogli da dođu da rade zato što su ovi blokirali radna mesta. Da li se toga sećate.

 

ODGOVOR:

            To uopšte nije tačno, jer čitavo albansko stanovništvo Kosovo se solidarisalo sa rudnicima sa štrajkačima u Trepči.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To takođe nije tačno, da li se sećate kakva je bila struktura celog kosovskog rukovodstva upravo eto u to vreme 1989.g.

 

ODGOVOR:

            Kako mislite, šta mislite pod tim struktura.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Funkcijama na Kosovu bili Albanci ili Srbi, ko je bio na glavnim političkim funkcijama na Kosovu.

 

ODGOVOR:

            Albanci.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su ti Albanci podržavali ove rušilačke demonstracije ili ova blokiranja radnih mesta o kojima ste vi govorili. Vi to nazivate blokadom radnih mesta, da upotrebim vaš izraz. Da li su i oni podržavali to.

 

ODGOVOR:

            Nije bilo rušenja, ja nisam rekao da je to bila blokada radnih mesta, a rukovodstvo Kosova nije ih podržavalo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi tvrdite da su ih ostali Albanci podržavali.

 

ODGOVOR:

            Oni su se u potpunosti solidarisali sa rudarima u Trepči.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas tvrdite da nema albanske policije da je u Kosovskoj Mitrovici srpska policija 89.g., sad kažete da su se svi Albanci solidarisali sa onima koji su blokirali radna mesta. Da li se sećate, da li ste bar gledali na televiziji kako dolaze smene da rade i ne mogu da uđu na svoja radna mesta jer su ona blokirana i tako danima.

 

ODGOVOR:

            Postavili ste nekoliko pitanja molim jedno po jedno.

 

 

SUDIJA MEJL:

            Pokušajmo da privedemo ovo kraju. Ono što se sugerira jeste da je smena radnika pokušala da ode na radna mesta ali da to nisu mogli da učine zbog blokade. Da li je to tačno ili nije tačno.

 

ODGOVOR:

            Ne, nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na televiziji

 

SUDIJA MEJL:

            Svedok je rekao da to nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ga pitam još jedno pitanje da li su bar Srbi koji su radili na tim mestima hteli da rade ili ne.

 

ODGOVOR:

            Oni nisu želeli da rade.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisu želeli da rade.

 

ODGOVOR:

            Oni nisu odlazili u fabrike a pošto nisu odlazili pretpostavljam da nisu hteli. Govorimo o Trepči.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste maločas objasnili da su samo Albanci podržavali tu blokadu radnih mesta.

SUDIJA MEJL:

            Pa ne sećam se da ste ga to pitali. Da li su samo Albanci, samo trenutak, da li su samo Albanci podržavali blokadu.

 

ODGOVOR:

            Samo Albanci.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... radilo u Trepči.

 

ODGOVOR:

            Mislim da biste tačne brojke mogli da dobijete od relevantnih organa ja nemogu da ih pružim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali svakako to možete odgovoriti sa da i ne. Štrajk je bio političke prirode i blokada mesta je bila iz političkih razloga. Je li tako ili ne.

 

ODGOVOR:

Radilo se o štrajku tražila se ostavka troje političara.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ne idemo dalje u te detalje oko kojih očigledno postoje materijalne činjenice o kojima nema razloga da se ovde raspravlja. Da vidimo ovu izjavu koja je ovde doneta kao nekakav krunski dokument. Pa vas pitam čija je ovo izjava da li je to izjava Radne organizacije Medicinski centar 13. Juli osnovne organizacije bolničke službe u Kosovskoj Mitrovici.

ODGOVOR:

            To je bila odluka koju su oni morali da potpišu. Dakle, svi albanski radnici bolnice u Mitrovici.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li su samo Albanci radili u bolnici u Mitrovici?

 

SVEDOK:

            Bilo je i drugih ne samo Albanci, ali samo je Albancima bilo ponuđeno da potpišu ovakvu jednu izjavu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da su u toj zdravstvenoj organizaciji znači Srbi, Albanci  svi zaposleni preuzimali obavezu da potpišu izjavu kojom će da poštuju svoje radne dužnosti na svom radnom mestu.

 

SVEDOK:

            Čak i da je ova izjava nuđena srpskim radnicima oni su imali razloga da je potpišu budući da su priznavali Srbiju kao vlastitu Republiku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tu smo znači na vašoj poenti dakle, ovo je izjava koju traži jedna bolnica koja je državno vlasništvo. Je li tako.

 

ODGOVOR:

            Da, državno vlasništvo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U toj izjavi se traži kako ovde piše da se preuzme obaveza kaže da ću se za vreme radnog vremena pridržavati odredbi zakona a naročito zakona o radnim odnosima.

 

ODGOVOR:

            Da, ali na kraju stoji: priznajem Republiku Srbiju kao svoju Republiku i to je razlog zašto Albanci zaposleni tamo su odbili da potpišu tu izjavu jer je nisu smatrali svojom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde se ne kaže priznajem ili ne priznajem nešto što je očigledno. Nego se kaže: da će se pridržavati propisa svoje Republike. Pridržavaće se propisa svoje Republike i šta je tu sporno.

 

SUDIJA MEJL:

            Molim da vidimo dokaz. To je dokaz 24, molim da se stavi na grafoskop.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Pre nego što odgovorite obraćam se gospodinu Najsu, kada je ovo prevedeno.

 

Gospodin NAJS:

            Ovo je nacrt prevoda.

 

SUDIJA:

            A ko je načinio taj prevod.

 

Gospodin NAJS:

            Pa ako je nacrt prevoda onda je to načinio neko ko radi u uredu Tužilaštva a onda će konačna verzija prevoda doći od prevodilačke službe. Kao što sam rekao ovde imamo orginal tog dokumenta ukoliko neko želi da ga pogleda.

 

SUDIJA MEJL:

            Original ovog dokumenta.

 

Gospodin NAJS:

            Da juče sam rekao da imamo na raspolaganju original.

 

SUDIJA MEJL:

            Možda biste trebali da date original svedoku.

            Molim da se ćirilična verzija stavi na grafoskop.

            Gospodine Miloševiću koja je bila poenta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Poenta je bila da u svakoj državi u državnom preduzeću ili u državnoj bolnici pa i u privatnom ako ćete preduzeću ili bolnici onaj ko je zaposlen za vreme radnog vremena mora da se pridržava propisa. I ovde je napisano da će se pridržavati svi propisa a doći ćemo i na ovaj sporni pošto sam video da je njega posebno pointiro tužilac zakon o upotrebi jezika i pisma na kome ćete videti da je stvar obratna, a ne kako vi mislite. Znači, da će se pridržavati propisa na radnom mestu za vreme radnog vremena. Šta izvinite ima tu sporno da se onaj ko je zaposlen, radi i prima platu pridržava propisa za vreme radnog vremena i svih zakona njegove Republike, koje donosi ta Republika.

 

SUDIJA MEJL:

            Pa, kontraverzan je onaj drugi paragraf da li imate nekih pitanja za svedoka u vezi sa tim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Slabo, slabo mi pa moram da vidim ... ja sam upravo i pitao.

 

SUDIJA MEJL:

            Da li može da se stavi bela kopija na grafoskop a svedoku dati ovaj zeleni original možda će se onda bolje videti. Ćirilična verzija.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Meni nije potreban grafoskop. Možda vama treba.

 

SUDIJA MEJL:

            Nema veze, molim da se stavi na grafoskop.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine da li možete da pročitate drugi paragraf, kako bismo dobili prevod tog paragrafa.Da li možete da pročitate. Da pročitate original koji je napisan ćirilicom.

 

ODGOVOR:

            Ovde vidim da je original na srpskom napisan.

 

SUDIJA:

            Prihvatam Republiku Srbiju kao vlastitu Republiku.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Ne ja sam hteo da pročitate čitav drugi paragraf.

 

SVEDOK:

            Oprostite, ali meni je teško da pročitam ćirilično pismo.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Hvala vam.

 

SUDIJA MEJL:

            U redu pričekaćemo na konačni prevod ovog dokumenta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ću da ročitam na srpskom taj drugi paragraf i to vrlo polako.

 

SUDIJA:

            U redu, u redu polako ga pročitajte.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Takođe izjavljujem da ću se za vreme radnog vremena pridržavati odredbi sistemskih zakona Republike Srbije a naročito zakona o radnim odnosima u posebnim okolnostima, zakona o teritorijalnoj organizaciji, zakona o upotrebi jezika i pisma i drugih zakona koji se odnose na utvrđen teritorijalni integritet i suverenitet moje Republike Srbije u kojoj živim i radim. Tačka. Nema ništa više. Dakle, Republika je i po jugoslovenskom i sopstvenom Ustavu država ona donosi zakone ne postoji nijedan zakon koji važi samo za Srbe, ili samo za Albance, ili samo za Mađare, ili Rusine, Rumune, Bugare ili bilo koga drugog. Znači, zakoni koje donosi Republika pošto ste pravnici to dobro razumete važi za sve grđane. A ovde je jedna organizacija za sebe napravila ...nekakvu izjavu.

 

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Miloševiću, svatili smo što želite da kažete da li imate još dodatnih pitanja za ovog svedoka u vezi sa ovim dokumentom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitanje je u čemu je problem sa ovim dokumentom za ovog svedoka.

 

SUDIJA MEJL:

            Ovaj svedok je dao svoj iskaz o tome i nije na njemu da dalje o tome govori. Vi ćete u određenom trenutku moći da iznesete svoje argumente o tome, onda ćemo mi doneti našu odluku o tome i o efektu učinku ovog dokumenta. Sada ćemo napraviti pauzu, a od vas gospodine Miloševiću očekujemo da završite sa unakrsnim ispitivanjem ovog svedoka danas, popodne, to će značiti da ćete imati četri sata na raspolaganju. Dakle, možda biste mogli da organizujete svoje unakrsno ispitivanje.

            Nastavljamo sa radom u pola tri.

            Molim ustanite.

pauza

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Barani, pre nego što gospodin Milošević nastavi svoje ispitivanje. Želim vam postaviti jedno pitanje. Možda ste to već rekli, ali ova deklaracija o kojoj smo se upravo bavili kada je ona izdata. Deklaracija koju su radnici trebali potpisati.

 

ODGOVOR:

            To je bilo početkom 1990.g. drugim rečima 1991.g., mislim da to možete videti na samoj deklaraciji.

 

SUDIJA:

            I to je znači bilo formulisano istim rečima.

 

SVEDOK:

            Pa to je izdato ovako kao što je ovde to je originalna deklaracija koja je bila deljena osoblju u opštoj bolnici Mitrovica.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću izvolite nastaviti.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U okviru vremena koje sam obećao da završim danas, ja ipak moram da pre nego što nastavim postavim još neka pitanja da bih razjasnio ono to je ostalo nejasno. Naime, tačno je, ja nisam pročitao dobro reč lokaliteta, reč lokaliteta tačna na kome su dva srbina ubijena od kojih je jedan novinar je Rasadnik, da li vam je poznat taj lokalitet Rasadnik.

 

ODGOVOR:

            Mislite Fidanište. Da postoji jedan dobro poznati slučaj pronađena su mrtva tela dvojice Srba i međunarodni posmatrači koji su bili tada u Mitrovici otišli su na lice mesta i tamo su uzeli beleške.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, u  vezi s Pozorištem. Bila su dva krila Pozorišta. Srpska drama i albanska drama. Vi ste bili direktor albanske drame.

 

ODGOVOR:

            Nisu to bila dva pozorišta u Mitrovici, od 1992. g. postojala je grupa koja je radila na srpskom ali oni nisu mnogo toga uradili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne kažem dva pozorišta nego kažem u okviru jednog pozorišta bila je srpska drama i albanska drama. A koliko su Srbi uradili to nije moje pitanje.

 

ODGOVOR:

            Postojale su 3 sekcije, 3 odseka koji su radili u istoj zgradi albanski, srpski i turski. Međutim, srpski i turski odjeli nisu radili. Albanski odjel u kome sam ja bio na čelu radio je i još uvek radi i radio je neprekidno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro to je vrlo pozitivno. Ne dovodim to u pitanje, ali u svakom slučaju rad celog pozorišta je finansirala opština. Je li to tačno.

 

ODGOVOR:

            Grupa koju sam ja vodio nikada nije bila finansirana. Tek dvorana u Domu kulture je bila nešto što je toj grupi stavljeno na raspoloaganje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro stavila vam je opština na raspolaganje dvoranu. Je li tako.

 

ODGOVOR:

            Da s vremena na vreme mnoge predstave odigrane su i u gradskom parku imam fotografije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, niste bili direktor Pozorišta nego direktor albanske drame, a to što Turska nije radila, ili Srpska nije radila to vas nisam pitao. Dalje, vi ste rekli da su svi albanci osim rukovodstva za vreme blokade radnih mesta podržali štrajkače, a ja sam dobio sledeće podatke: da čak ni u Mitrovici gde je taj štrajk bio najveći nisu prestale da rade ni pošta, ni zdravstvo, ni sudovi, ni državna administracija ni niz javnih službi dakle, gde su radili većinom albanci. Je li to tačno ili nije tačno.

 

ODGOVOR:

            Možda je tu i tamo neki Albanac i radio tokom štrajka. Međutim, većina Albanaca su štrajkovali i izrazili su svoju solidarnost i to sve do zadnjeg dana 28. februara.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja upravo govorim o velikoj većini Albanaca u svim javnim službama pošti, bankama, i svemu što sam nabrojao da su oni radili, i da li se sećate da je direktor banke u Mitrovici bio takođe Albanac Jusuf Đoša, a direktor SDK u Mitrovici takođe Albanac Jašar Ismailji.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ko su bili direktori u to vreme ali znam da velika većina albanskog stanovništva je izrazila svoju solidarnost sa radnicima u Trepči.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja sam izneo činjenice koje govore suprotno ali vi kažete da to nije istina. Da li sam vas dobro razumeo, vi smatrate da to nije istina.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću to je komentar.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Pitao sam da li smatra da to nije istina.

            Svedok je govorio povodom ove izjave i u jednom negativnom kontekstu i u vezi sa zakonom o upotrebi jezika. Dakle, vraćam se ponovo na izjavu ...

Zašto je problem bio zakona o upotrebi jezika.

 

ODGOVOR:

            U čemu je tačno problem, u čemu je pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitanje je: pošto ste komentarišući ovu izjavu koju ne znate da objasnite šta je problem pomenuli i zakon o upotrebi jezika koji se u njoj pominje jer ovde se kaže i zakon o upotrebi jezika, vi ste u izlaganju pomenuli zakon o upotrebi jezika u čemu ste vi videli problem sa zakonom o upotrebi jezika.

 

ODGOVOR:

            Nije tačno da sam ja ovde spomenuo bilo kakav zakon jer ja ne znam ništa o tome kakva su ovde pravila.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste govorili o tome komentarišući ovu izjavu koju smo čitali maločas.

 

SUDIJA:

            Zašto ga ne zapitate sledeće: Gospodine Barani koliko je vama poznato, koliko ste vi mogli videti da li je bilo nekih problema u izjavi a to je u onom delu kojem  piše da ćete se tokom radnog vremena pridržavati raznih zakona što obuhvata i zakon o upotrebi jezika i pisma. Recite da li je postojao neki problem da se takva deklaracija potpiše.

 

ODGOVOR:

            Jedini problem u vezi s potpisivanjem te deklaracije je onaj deo gde piše priznajem Republiku Srbiju kao vlastitu Republiku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde to piše? Citirajte mi tu deklaraciju?

 

SUDIJA:

            Gospodine Barani pročitajte ovaj deo i o suverenitetu. Pročitajte to.

ODGOVOR:

            Imam problema sa čitanjem ne mogu sve to pročitati na ćirilici ali vidim ovaj deo gde piše moja Republika Srbija.

SUDIJA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ta reč priznajem.

 

ODGOVOR:

            I radnici nisu potpisali ovaj dokument evo, svi to možete videti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko drugi može da donosi zakone u Srbiji nego zakonodavni organ Srbije.

 

ODGOVOR:

            To je celi problem u vezi sa ovom deklaracijom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A to znači vi tvrdite da Kosovo nije u Srbiji.

 

ODGOVOR:

            Naravno da nije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je i Kosovo i danas u Srbiji.

 

ODGOVOR:

            Ja priznajem Kosovo kao Kosovo van Srbije, a ne kao deo Srbije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li shvatate da je nezavisno Kosovo samo san koji leti na krilima NATO bombardera i kad oni odlete, opet ćete se probuditi u Srbiji, da li to razumete.

sudija:

            Ne morate odgovoriti na ovo pitanje, to je komentar.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da se onda vratim na još jedno pitanje. Tvrdili ste da su demonstacije bile mirne, ja sam tvrdio da su bile rušilačke na tim kako vi tvrdite mirnim demonstracijama 89. godine, ubijen je policajac Miroljub Tanasković baš na toj benzinskoj pumpi gde ste vi bili. Da li znate za to.

 

ODGOVOR:

            Tačno je da je 27. marta jedan srpski policajac ubijen, odnosno poginuo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se te demonstracije onda mogu nazvati ne rušilačkim ... mirnim.

 

ODGOVOR:

            Kao što sam već rekao mesto gde su se održale demonstraije, na tom mestu u blizini nije bilo ni kuća, ni prodavnica, niti ih danas tamo nema.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tamo gde su počele da, ali tamo gde ste kretali ne, a kretali ste se i sve živo porušili. Je li tačno ili nije.

 

ODGOVOR:

            To je 27. mart 1989. godine, to nije tačno, stvari su onakve kao što sam ja rekao. Na tom mestu koje se otada nije promenilo a niti u gradu demonstranti nisu mogli ući u grad, jer je tamo bila stacionirana policija.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako su ubili ovog policajca.

 

ODGOVOR:

            Ne znam kako je policajac izgubio život, o tome ne znam ništa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dovoljno je za ovo. Posebno ste govorili juče o 13. martu kada su na pijaci eksplodirale bombe, vi ste čak kako sam ja zabeležio rekli da su srpski policajci bacili bombe na pijacu. A sad da vas pitam da li se sećate da je tada na pijaci u Mitrovici eksplodirala bomba da je istovremeno takva ista bomba eksplodirala u Podujevu da što se tiče žrtava 4 građana su poginula, 30 ranjeno u Kosovskoj Mitrovici. Od toga 7 teže, žrtve su bili i Srbi i Albanci. Dakle, u isto vreme podmetnute bombe na pijaci u Mitrovici i Podujevu, i prema nalazu verifikacione misije OEBS-a ...

 

SUDIJA:

            Samo trenutak, dozvolite mu da odgovori na pitanje. Da li su bombe podmetnute toga dana i na nekom drugom mestu.

 

ODGOVOR:

            Ne znam ništa o drugim mestima, znam samo za Mitrovicu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne samo da je podmetnuta u Podujevu, dakle nego je podmetnuta u isto vreme eksplodirala i u Mitrovici i u Podujevu. A u izveštaju koji su posmatrači napravili piše da je to bila bomba kućne proizvodnje znači, eksplozivna naprava podmetnuta od strane terorista istovremeno i u Mitrovici i u Podujevu.

 

SUDIJA:

            Gospodine Barani da li znate nešto o tom izveštaju.

 

ODGOVOR:

            Ne. No, imam imena i prezimena žrtava nije ih bilo 4 nego 7, a više od 90 ljudi je ranjeno. Ja sam te informacije prikupio zajedno sa OEBS-om koji se tada nalazio u Mitrovici. Svi ranjeni su odvedeni u opštu bolnicu u Mitrovici i sve podatke o ranjenima dobio sam od bolnice.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da je bio televizijski izveštaj iz bolnice posle tih podmetnutih bombi i da smo videli unesrećene ljude kako leže u bolnici i Srbe i Albance.

 

ODGOVOR:

            Nisam nikada video nikakav  televizijski izveštaj o tom incidentu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ovo četri mrtva i 30 ranjenih je iz izveštaja koji su napravili posmatrači.

 

SUDIJA:

            Sledeće pitanje molim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... o ubistvu grupe intelektualaca na planini Dren. Je li tako.

ODGOVOR:

            To nije bilo ubistvo. Oni su bili uhapšeni a sudbina njih dvojice još i dan danas ne zna.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ne zna se sudbina te dvojice. Rekli ste da je to bilo na planini Dren. Je li to tako.

 

ODGOVOR:

            Pitanje mi nije jasno. Tu su dva ili tri pitanja. Dajte molim vas jedno pitanje.

            Selo se zove Dret tu je i planina ... imena a to se sve nalazi u opštini Zubin Potok.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je u stvari na planini Mokra Gora koja deli opštinu Zubin Potok i Srbicu. Je li tako ili ne.

 

ODGOVOR:

            Mesto koje sam spomenuo nalazi se u opštini Zubin Potok.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znam kako su drugi ali ja sam iz vašeg izlaganja stekao utisak da su ti ljudi, taj ceo spisak od nekih 23. čoveka ubijeni, a vi sad kažete da se za dvojicu ne zna gde su. Molim vas razjasnite,  jel vi govorite o  dvadeset trojici ili o dvojici, pa ću ja nastaviti onda.

 

SUDIJA:

            Mislim da je on to rekao prilikom glavnog ispitivanja, da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Radi se o 23. od njih 25., znači 23. ih je nestalo i sudbina im nije poznata.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, ja sam tačno razabrao šta ste rekli. Vi ste rekli povodom toga da su oni naleteli na zasedu koju im je postavila vojska ili policija.

 

SVEDOK:

            Da, to sam rekao. Prema iskazima onih koji su preživeli i pobegli hapšenju. Jedan od njih je Džafer Behrami iz sela Kota, u Opštini Skenderaj, on je bio u toj grupi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vam se čini logično da vojska ili policija postavlja zasedu za dvadeset civila?

 

SUDIJA:

            To nije pitanje za svedoka. On to kaže, da li je to logično ili ne to je drugo pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda ja tvrdim da je to bila naoružana grupa UČK. Da je nosila oružje.

 

SVEDOK:

            To nije tačno, ni jedan od njih nije bio naoružan i ni jedan od njih nije bio pripadnik OVK. To su sve bili učitelji, doktori, tehničari i drugi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli grupa intelektualaca, a ovde ih ima od 17, 20, 27, 21, 17, 17, 31. itd. To je, osim dvojice ili trojice sve u starosnom dobu borbeno sposobne grupe i svi su muškarci. Je li to evidentno?

 

SUDIJA:

            Rekao je da oni nisu bili pripadnici OVK i da nisu imali oružje.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej on je  tvrdio da je video samo u prolazu OVK, a posle smo ustanovili da poznaje sve komandante. On isto tako sad ovo tvrdi. On se bavio režijom, to je tačno, ali ovo su toliko velike kontradikcije da je nemoguće preći preko njih. Ali nastaviću dalje.

            Rekli ste da je 5.000 ljudi poslato i zatvoreno u zatvor u Smrekovnici, između Mitrovice i Vučitrna.

 

SVEDOK:

            Rekao sam 5.802, to je u zatvoru u Smrkovnicu i u srednjoj tehničkoj školi, tamo se nalazio improvizovani zatvor, to je blizu Mitrovice i odatle su oni poslati u Albaniju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ;

            Da li znate da je upravnik tog zatvora u Smrekovnici bio Albanac?

 

SVEDOK:

            Da, znam to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da je zatvor u Smrekovnici redovni zatvor?      Ili kako mi kažemo kazneno-popravni dom.

 

SVEDOK:

            Ja znam da je to zatvor, i u to vreme je bio ozloglašeni zatvor za Albance.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je ceo kapacitet tog zatvora čiji je upravnik bio Albanac, dakle i kako vi kažete ozloglašen, bio najviše 300-400 osoba?

 

SVEDOK:

            Da to mi je jako dobro poznato. Ali, ja sam u iskazu rekao da se tamo svojevremeno držalo preko 5.000 Albanaca u zatvoru.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja upravo tvrdim da je to nemoguće, s obzirom na taj kapacitet i da vi govorite neistinu.

 

SVEDOK:

            To jeste tačno. Ja imam izjave od svih onih ljudi koji su tamo bili zatvoreni, izjave koje su dali po povratku iz Albanije i oni su to prijavili našem Savetu za zaštitu ljudskih prava i slobodu i detaljno su nam prepričali šta su sve preživeli u zatvoru.

 

SUDIJA:

            Ne, vi ste spomenuli neki improvizovani zatvor. Jel to tačno? Rekli ste da je on postojao u nekoj srednjoj školi?

 

SVEDOK:

            Jeste.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            (početak rečenice nije snimljen, nastavak) ... bilo ko terao civile u zatvor? Vi smatrate da to nije istina.

            Sada ću preći na sledeću stvar.

            Ovde je bila velika.

 

SVEDOK:

            Časni sude, ukoliko mi dozvolite, za vas je takođe netačno

            Molimo svedoka da ponovi cifre zbog prevodioca.

 

SUDIJA:

            Molim vas da ponovite ono što ste rekli.

 

SVEDOK:

            Ja sam rekao da što se tiče optuženog i njegove slike nemoguće je da nekoliko hiljada Albanaca bilo, albanske dece u školi bilo otrovano 1990. godine, 21. i 22. marta. Isto tako 19. marta, ja imam snimke koji pokazuju da se ovde radilo o trovanju, isto tako imam izjave od više stotina đaka osnovne i srednje škole.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To vaše jednonacionalno trovanje je bilo poznato celoj Jugoslaviji, to nije ništa novo, a sad vas pitam u vezi s tim, da li znate da su u istim odelenjima sedela i srpska i albanska deca, a onda se tvrdilo kako se pušta neki gas koji na jednonacionalnoj osnovi truje albansku decu?

 

SVEDOK:

            To što vi kažete nije istina zato što pre nekoliko vremena, preko toga, đaci su bili razdvojeni, i srpska deca su išla u školu pre podne, a albanska po podne. Ja ovo tvrdim uz punu odgovornost zato što 12. aprila 1990. godine u Osnovnoj školi "Nomar Buljka" u naselju Ibar, đaci i nastavnici su imali flašu koja je bila napunjena nekom supstancom i ja sam došao do toga zajedno sa pokojnim profesorom Berišom i Zečirijem i mi smo to poslali u Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda u Prištini. To smo predali Zenon Ćelaju, sekretaru Saveta. Taj isti uzorak je bio poslat i u Francusku.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Barani moramo vas sada zaustaviti zato što se udaljavmo od teme unakrsnog ispitivanja:

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Farsi koju zna cela Jugoslavija, o jednonacionalnom trovanju.

            Vi ste ovde kao jedan, kako bih rekao, senzacionalno iznet dokument koji je išao od ruke do ruke, u originalu izneli neki spisak rezervista iz sela Svinjare. Gledali smo ga ovde.

 

SVEDOK:

            O kom spisku sada govorite?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            O ovome što vam je davan da potvrdite njegovu autentičnost, original, spisak rezervista iz sela Svinjare.

 

SUDIJA MEJ:

            Radi se o dokaznom predmetu 28, molim da se on da svedoku.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo, to je ovo, ja sam ga ovde dobio. Nema potrebe da gubimo vreme, već je prikazivan nekoliko puta. Ovo je spisak pripadnika paravojske iz sela Frašar, Opština Mitrovica.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, šta ste hteli da pitate u vezi sa ovim?

 

SLOBODAN MILIŠEVIĆ:

            Da li je, gospodine Mej, ovo bilo ono što ste vi tražili original da vidite, evo ovde je taj, kod mene kopija, naravno, spisak, piše lepo spisak rezervnog sastava sela Svinjare, to ste tražili da gledate, u originalu.

 

SUDIJA MEJ:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U čemu je značaj ovoga, hteo bih da čujem odgovor.

 

SVEDOK:

            Ovaj spisak, sa svim imenima koji se nalaze na njemu je nađen u selu Frašer, na kontrolnom punktu koji su držali pripadnici srpske paravojske, pre dolaska NATO-vih vojnica.

 

SUDIJA MEJ:

            A šta mislite da ovaj spisak predstavlja, o čemu se radi?

 

SVEDOK:

            Ovaj spisak sadrži imena i prezimena i ovde na početku, u zaglavlju, se kaže da je to spisak pripadnika srpske paravojske iz sela Frašer i Mao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sela Svinjare, ja ne znam iz kojih sela vi imate to.

 

SVEDOK:

            Mi govorimo o selu Frašer koje se ranije zvalo Svinjare.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je drugo, sad vi imate nova imena.

            Gde piše da je ovo spisak paravojske?

 

SVEDOK:

            Na samom početku ovde piše da je to spisak pripadnika paravojske i mi paravojskom smatramo one koje vi smatrate vojnim rezervistima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čovek ostane bez reči na to ali, da se razjasnimo oko jedne stvari. Da li vi znate da je svaki jugoslovenski građanin koji je odslužio vojni rok vojni rezervista?

 

SVEDOK:

            Pa ipak, ovaj spisak je pronađen na mestu gde su bili locirani pripadnici srpske paravojske u selu Frašer, gde su se sve albanske kuće bile spaljene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas, ja želim da rasčistimo ovaj spisak koji vi smatrate dokumentom, pa molim da mi odgovorite na pitanja, da li znate da je svaki građanin Jugoslavije koji je oslužio vojni rok vojni rezervista i da se vodi na vojnoj evidenciji kao vojni rezervista po profesiji u kojoj je služio vojni rok?

 

SVEDOK:

            Taj spisak je pronađen na mestu gde su počinjeni ozbiljni zločini.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste mogli da pronađete i knjige Džona Golsvordija na mestu gde su počinjeni zločini, pa kako ih onda dovodite u vezu? Ne razumem šta znači, objasnite mi šta znači spisak rezervista iz sela Svinjare?

 

SUDIJA:

            Mislim da smo iscrpili ovu temu, dokument je pred nama i mogu obe strane da komentarišu. Izvolit gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN  MILOŠEVIĆ:

            Svaki građanin Jugoslavije koji je završi vojnu obavezu je rezervista i vodi se na popisu vojnih obveznika. Ovde piše na vrhu, spisak rezervnog sastava iz sela Svinjara, to piše u engleskom prevodu piše: spisak rezervnog sastava iz sela Svinjara, to piše. U engleskom prevodu piše spisak rezervnih snaga, ovde nema ništa niokakvim snagama, u naslovu spisa, prevod nije tačan. Jer ovo su rezervisti, znači ovo je spisak vojnih obveznika koji mogu biti mobilisani, a ne moraju biti mobilisani. Ovo je njihov popis i ništa drugo, a jedini podatak koji

 

SUDIJA:

            U redu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde je zaposlen, je potrebno zbog zakona, ako je neko pozvan, mobilisan rezervista onda znači savezna država njegovom preduzeću mora da nadoknadi njegovu platu, jer preduzeće ne može da mu isplaćuje platu dok ne radi, a on ne može da izgubi posao. I zato se tačno vidi gde ko radi da bi se znalo kome će morati to da se isplaćuje. To je znači običan spisak vojnih obveznika iz jednog sela.

 

SUDIJA:

            U redu. Shvatili smo.

            Gospodine Berani, ono što se ovde sugeriše je da je ovo spisak vojnih obveznika, zaboravite sada kako se zove selo, šta stoji na vrhu itd. ali koliko je vama poznato da li se ovde nešto ne slaže sa tim da je ovo spisak rezervista gde se takođe navodi njihovo radno mesto?

 

SVEDOK:

            Svi Srbi koji su bili aktivni tokom ratnog perioda zbog toga piše ovde njihovo radno mesto, njihova profesija, zato što su oni po tom osnovu bili plaćeni tokom rata.

 

SUDIJA MEJ:

            Hvala.

            Meni se čini da ne možemo da se zadržavamo dalje na ovome, molim vas da pređete ne neku drugu temu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Može da pomogne, možda bi trebalo dati spisak još nekoliko stotina hiljada ovako vojnih obveznika koje ima svkao selo i svaka ulica širom Jugoslavije, a nekoliko stotina hiljada je bilo mobilisano u NATO-agresiji. To je kao da je dat telefonski imenik, kao tajni dokument.

 

SUDIJA MEJ:

            U redu, idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi stalno spominjete paravojne formacije, ja tvrdim da mi nismo imali paravojne formacije već isključivo zvaničnu vojsku i policiju. Malopre ste objasnili da je svako ko je mobilisan iz rezervnog sastava od vojnih obveznika za vas paravojska. Je li tako ili ne?

 

SVEDOK:

            Vaše snage su se razlikovale po svojoj uniformi. Ali ove tri snage, radi se znači o paravojsci, o vojci i o policiji, imali su različite uniforme. Iako su oni menjali uniforme, uniforme su bile u više boja, ali oni ljudi koje smo mi smatrali paravojskom nisu nikad menjali svoju uniformu.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne znam koga ste vi smatrali, ja tvrdim da nije bilo nikakvih paravojnih snaga čak naprotiv da je postojala naredba Vrhovne komande da se svaka paravojna formacija odmah razoruža i uhapsi. Prema tome, rezervisti se ne mogu smatrati

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, vi ovde niste sada da iznosite dokaze, to ćete imati vremena da uradite kasnije, svedok je odgovorio na pitanje a sada da pređemo na drugu temu, molim vas.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Mnogo mi uzima vremena u opštirnim odgovorima, moram da vidim da li da nešto skratim. Tužilac je postavio pitanje kada je govorio da im je rečeno da idu u Albaniju, tužilac je pitao: ko vam je rekao? Svedok nije odgovorio. Tužilac je prešao preko toga i pitao: šta vam je rečeno? I dobio odgovor: rečeno im je da idu u Albaniju. Ja se vraćam na pitanje tužioca na koje nije odgovorio: ko im je rekao da idu u Albaniju?

 

SVEDOK:

            Policija, armija i paravojska im je naredila da idu, prisilila ih da idu u Albaniju pošto su njihove kuće bile zauzete, opljačkane, a oni bili izbačeni odatle. Ja ovo sve navodim u skladu sa izjavama hiljada i hiljada Albanaca iz Mitrovice i ostatka Kosova.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad bi se stvarno smogla izjava pa da formuliše ona bi drukčije izgledala nego danas.

            Idemo sada na još jedan dokument, ispod dasaka nađen, koji je ovde prikazan kao da je otkriven pod nekim specijalnim okolnostima, a opet se radi o najobičnijem spisku Prvog, Drugog, Trećeg voda gde su date adrese i telefoni tih ljudi, što je logično da ima npr. komandir čete, ako neko pogine ili mu se desi nešto da može da javi porodici. Ovde su imena vojnika u Trećem vodu, Drugom vodu

 

SUDIJA MEJ:

            Molim vas pitanje, gospodine Miloševiću? Gospodine Miloševiću, formulišite pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... ovog tako teško pribavljenog dokumenta, gde su imena vojnika i njihove adrese kućne, u čemu je vrednost tog dokumenta?

 

SUDIJA:

            To je nešto o čemu ćemo mi morati da odlučimo, kada dođe za to vreme. Da li vi imate neko pitanje za svedoka, vezano za ovaj dokument?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...zato što ga je doneo kao neki dokaz, šta dokazuje ovo nego da npr. Petar Petrović stanuje u ulici toj i toj i da mu je telefon taj i taj i da će da mu jave majci ako pogine da je poginuo, na adresu. U svakoj vojsci širom sveta svaki vojnik prijavljuje svoju adresu ako mu se nešto desi gde će da se javi. Koji drugi podatak ovde ima nego njegovo ime i adresa? Šta dokazuje time?

 

SUDIJA MEJ:

            Da, u redu, pitanje molim vas.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Moje pitanje, u čemu je vrednost ovog dokumenta, po mišljenju svedoka? Pošto ga je doneo.

 

 

 

SUDIJA MEJ:

            To nije pitanje za svedoka, to je nešto o čemu ćemu mi odlučiti, kakvu vrednost to ima, a tužilaštvo će isto tako sigurno imati nešto da kaže po ovom pitanju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na pitanje tužilaca koliko je kuća, radnji kosovskih albanaca spaljeno i uništeno, odgovorili ste 9.550, jel tačno?

 

SVEDOK:

            Ne radi se o kućama na Kosovu, već samo o kućama u Opštini Mitrovica, 9.540. Mi imamo punu dokumentaciju sa slikama i izjavama onih koji su bili umešani u to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate koliko je srpskih kuća, radnji, i sve to što vodite za albanske žrtve spaljeno, uništeno i oteto? Da li imate taj podatak.

 

SVEDOK:

            Mi nemamo cifre koje se tiče ovih stvari, zato što neki Srbi kad su napuštali sveoje bi ih spalili, a mi imamo dokaze od ljudi čiji su članovi porodice bili ubijeni, a njihove kuće spaljene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite, dakle, da su Srbi kad su napuštali kuće sami zapalili svoje kuće?

 

SVEDOK:

            Ja sam rekao delimično, neki, po izjavama mnogih svedoka je to ustanovljeno. Oni su ponekad ostajali tamo dok nisu dostizali neki sporazum sa vlasnicima.

 

SUDIJA MEJ:

            Ovo je komentar, prema tome, ne morate da odgovorate, svedok je već odgovorio na ovo što ste ga pitali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preći ću na sledeću temu. Ali molim vas da odgovarate kratko i da ne opisujete događaje koje ste već opisali jer isteći će mi vreme.

            Rekli ste da je Latif Beriša, predsednik DSK Mitrovice, 24. marta oko ponoći, da su upali, izveli ga iz sobe ubili ga, maskirani, i da su to bili maskirani Srbi. Kako znate da su bili  Srbi?

 

SVEDOK:

            Ćerka Latifa Beriše, koja je nastavnica albanskog jezika i književnosti je u 11,30 posle ubistva nazvala predsednika Predsedništva i obavestila ga o ovome, a on je obavestio mene, ona je bila prisutna u sobi kad su ovog profesora izveli napolje i upucali u njegovoj kući.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa nosili su maske kako znate da su bili Srbi?

 

SVEDOK:

            Znamo zato što mesto gde se i dalje nalazi njegova kuća, koja je sada srušena je mesto koje je bilo naseljeno Srbima, sa izuzetkom četiri ili pet albanskih domaćinstava u kome su živeli Albanci, koji se nisu usuđivali da izađu iz kuće tokom rata. Do dolaska Srba, i dok Srbi nisu došli i nasilno ih izbacili iz kuća.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ne znate dal su bili Srbi. Rekli ste za Agima Hajrizija, predsednika Sindikata, isto da su ga takođe ubili Srbi, kako znate da su njega ubili Srbi?

 

SVEDOK:

            Znam, zato što majka Adema Hajrizija i njegova jedanaestogodišnja ćerka su bili ubijeni, žena je bila kod kuće sa dvoje druge dece, oni su izašli popeli se na kroz i čekali tamo dok nije bilo izvršeno ubistvo a ona je onda dala svoj iskaz sudu i sad se vodi postupak vezano za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li zna svedok, da li vi znate koliko je vaših kolega funkcionera političke partije DSK čiji je predsednik Ibrahim Rugova stradalo u političkim obračunima od terorista UČK? Odnosno od terorista Hašima Tačija, da li zna to?

 

SVEDOK:

            Ja sam i ranije rekao da ja mislim da sve žrtve ovih nerazjašnjenih ubistava su zapravo ljudi koji su ubijeni od strane srpske tajne policije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odgovorite mi onda na pitanje, kako sada ubijaju Rugovine funkcionere otkad nema Srba, od juna 1999. godine?

 

SVEDOK:

            Nije tačno da nema Srba na Kosovu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je drugo pitanje, kažite mi kako posle 1999. ko to ubija Rugovine funkcionere, da li smatrate da opet to rade Srbi?

 

SUDIJA MEJ:

            Treba prvo da se ustanovi da se svedok slaže sa ovim što vi tvrdite, da se ubijaju funkcioneri, sačekajte samo trenutak. Da li se vi sa ovim slažete ili ne? Pitanje za svedoka.

 

SVEDOK:

            (Nije prevedeno)

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo ja ću pročitati nekoliko imena samo: Raci Ismet, iz Kline, predsednik Opštinskog odbora Rugovine stranke u Klini, Šaban Manai, iz Istoka, predsednik Opštinskog odbora Rugovine stranke u Istoku. Znači lokalni šefovi partije Ibrahima Rugove u Klini u Istoku. Isman Hajdara iz Peći, član Predsedništva, Mustafa Džemajil iz Prištine, član Glavnog rukovodstva Rugovine stranke. Dževad Makoli, bliski Rugovin saradnik, takođe ubijen. Muharem Jakupi, takođe funkcioner Rugovine stranke DSK, takođe ubijen. Da li znate, dakle da to radi Hašim Tači da bi oslabio Rugovu i zaplašio njegove pristalice. Da li znate to?

 

SUDIJA MEJ:

            Sad su vam navedena neka imena. Gospodine Barani i tvrdi se da ti ljudi su ubijeni. Isto tako se tvrdi da su oni bili funkcioneri stranke gospodina Rugove. Ovde sad imate dva pitanja, možete li odgovoriti molim vas. Ukoliko ne znate onda tako i recite.

 

SVEDOK:

            Neka imena znam. Delimično znam i znam da su ubijeni, ali kao što sam ja ranije rekao ima ljudi kojima se sada sudi za ta ubistva.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću ja mislim da smo ovim iscrpli ovošto ste hteli sada da pitate. Da li imate još nešto za svedoka?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne. Da li znate da je za vreme rata i na Rugovu pokušan atentat?

 

SVEDOK:

            Ne znam. A mislim da nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da ga je čuvala naša policija da gane bi ubili?

 

SVEDOK:

            Ne, ni to ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je bio kod mene i da sam ga poslao sa celom njegovom porodicom u Italiju sa 9 članova porodice da bi konačno bio siguran da ga neće ubiti Hašim Tači i njegovi teroristi?

 

SVEDOK:

            Preko medija sam saznao da se Ibrahim Rugova nalazi u Beogradu, ali ne znam šta se nakon toga desilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Već sam vas pitao o tome kako ste lepili vi lično spiskove Srba za streljanje na biblioteku i na hotel.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću vi ste čuli šta je svedok rekao o tome. On nije to rekao, dakle nećemo se na to vraćati.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            On je rekao da je stavljao imena zločinaca

 

SUDIJA MEJ:

            Nećemo se sad raspravljati o tome. Nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Evo nastaviću. Vi ste dali nekakav dokument za koji kažete da je spisak Albanaca koje treba po kratkom postupku likvidirati.

 

SVEDOK:

            To je jedan spisak i to je ono što piše u naslovu tog spiska i mi smo to predočili Sudu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odlično. Da li ste svesni toga da je ovaj dokument falsifikat?

 

SVEDOK:

            Ne, to mi nije poznato. Ja sam jasno rekao gde sam našao taj dokument i od koga sam ga dobio. I takođe sam rekao 2-3 osobe čija se imena nalaze na tom spisku da su te osobe bile ustreljenje, dakle na spisku koji sam predočio sudu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi govorite srpski dobro?

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda ne možete ni znati da ovaj dokument nije mogao da napiše Srbin. Evo postaviću vam nekoliko pitanja.

 

SUDIJA MEJ:

            to je dokazni predmet 27, molim da se predoči dokument.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vam gospodo skrećem pažnju posebno što u prevodu se ove očigledne i kardinalne činjenice koje ukazuju da dokument nije pisao Srbine ne mogu videti jer je prevedeno bez ulaženja u te činjenice.

 

SUDIJA MEJ:

            Ovde imamo i original tog dokumenta.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nijedan Srbin ne kaže specialno, nego kaže specijalno i kad ide kod lekara specijaliste, a svako ide zna da ide kod lekara specijaliste, a da ne ide kod lekara specialiste i tu grešku nijedan Srbin ne pravi, ali pravi mnogi stranci, pogotovu Albanci. Istu tu grešku.

            Drugo, kada se kaže za specijalno jedinicu, ne može nijedan Srbin da kaže, može samo da kaže samo za specijalnu jedinicu ali će većina Albanaca reći za specijalno jedinicu, a ovde više za specialno jedinici ili je moralo da piše za specijalnu jedinicu i da ne piše specialnu nego specijalnu ili je moralo da piše specijalnoj jedinici, ali sve su greške u ovih nekoliko reči tako očigledne da uopšte ne postoji nijedno dete u osnovnoj  školi koje može takve greške u srpskom jeziku da napravi.

            Drugo, kaže spisak šiptara koje treba pod kratkom postupku likfidirati. Prvo, vama je prevedeno pod kao da je rečeno po. Po i pod su potpuno dva različita smisla, dve različite reči. Ovo što ovde piše pod, što opet niko na srpskom ne bi napisao pod znači andermit , a ne kaošto je ovde prepisano samareli. Pod a po bi bilo drukčije. Međutim, u srpskom se te dve reči razlikuju samo po jednom slovu, doduše lojer i lajer se takođe razlikuje po jednom slovu pa nemaju isti smisao.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Miloševiću hteo bih nešto da vam sugerišem. Ono što vi sada govorite je veoma interesantno. Vi ste izneli dosta toga tu, međutim, vi morate predočiti dokaze kako biste osnažili to što ste rekli. Vi ne možete samo da svedočite ovde, nadam se da shvatate šta hoću da kažem. Ja se nadam da kada dođe na red da izvodite dokaze da ćete izvesti dokaz koji će podupreti ovo što govorite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo je sam dokaz. Sve to što sam vam rekao piše ovde, ovde piše za specialno jedinici

 

SUDIJA:

            Da, ali ovo što sad vi govorite o srpskom jeziku i zašto to nije originalni dokument, vi morate predočiti dokaze u vezi sa tim. Vi niste ovde svedok, vi sada vršite, odnosno vi sada unakrsno ispitujete ovog svedoka, ali vi ne možete sada svedočiti i ja se nadam da ćete  vi kasnije izneti dokaze, izvesti dokaze u svoju odbranu koji će podupreti sve ovo što ste rekli i onda će to biti daleko kredibilnije za Veće. Molim vas nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Još jedan takođe flagrantan podatak koji se odnosi na ovaj tekst koji ste vi dali, dakle kao predmet. Kaže ovde likfidirati, tako može da kaže  i to je čak poznato samo neko ko govori nemački, koji umesto v upotrevljata f. U ovom slučaju Albanac koji govori nemački, likfidirati. Ne postoji nijedan jedini Srbin koji će napisati likfidirati. Nijedan. Uostalom ,uzmite

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću mislim da je vreme da postavite pitanje. Sugestija je sledeća, odnosno da je Nemac koji govori albanski napisao ovaj dokument. Gospodine Barani da li nam možete pomoći u vezi sa ovim?

 

SVEDOK:

            Pre svega ja sam rekao da ne poznajem ćirilicu, a Ramadan Keljmendi je našao ovaj dokument i to u opštinskoj zgradi nakon rata. Na tom spisku ima 66 imena kao što i sami možete da vidite. Tri osobe sa tog spiska su ubijene, a ne mogu vam ponuditi nijedno drugo objašnjenje.

 

SUDIJA MEJ:

            Hvala vam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imati u vidu da nikada takav dokument od kad postoji u Jugoslaviji nijedan organ niti bi mogao da izda

 

SUDIJA MEJ:

            Ne. Ovo je svedočenje, pređite na drugi temu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...ove nego i suštinske i suštinske kontradikcije koje govore da je ovo falsifikat ali dobro vi možete da cenite kako hoćete. Ja sad samo mogu da kažem da sam impresioniran trijumfalizmom kojim je ovo prezentirano od strane tužioca

 

SUDIJA MEJ:

            Nastavimo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dalje pitanje. Gde, kada i kome ste davali izjave o ovome celom predmetu. POšto suto tri pitanja molim vas da odgovorite na sva tri. Gde, kada i kome ste davali izjave o ovome o čemu ste svedočili?

 

SVEDOK:

            Mislite vezano za ovaj dokument?

 

SUDIJA MEJ:

            Ne pitanje je kada ste prvi put dali izjavu o ovom konkretnom slučaju, kome i gde?

 

SVEDOK:

            Prvi put kada sam došao do ovog domuenta koji je pred vama ja sam obavestio savet u Prištini, a onda kasnije kada su istražitelji Međunarodnog suda došli u Mitrovicu ja sam ovaj konkretni dokument priložio svojoj izjavi.

 

SUDIJAMEJ:

            A kada je to bilo? Ako možete da se setite?

 

SVEDOK:

            To je bilo 2001. godine, ne mogu vam dati tačan datum kada su istražitelji tamo došli. Možda je to bilo u julu mesecu ili u avgustu, ne mogu  vam reći tačan datum. 2001. godine kada su istražitelji Međunarodnog krivičnog suda došli u Mitrovicu kako bi uzeli izjavu.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            2001. Da li je to prva vaša izjava koju ste dali predstavnicima ove tužbe?

 

SVEDOK:

            Ja sam dao mnogo izjava u vezi sa ratom tako da ne mogu da se setim baš svakog datuma, ali se sećam  ove konkretne izjave budući da sam ovu izjavu dao istražitelju koji je došao u Mitrovicu, 2001. godine. To je  bio poslednji istražitelj koji je tada došao u Mitrovicu, ne mogu vam dati tačan datum.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste još nekom strancu, istražitelju davali pre toga neke izjave?

 

SVEDOK:

            Mnoge organizacije koje su bile zainteresovane za ovakve slučajeve ja sam i njima pokazao ovaj dokument, dakle raznim organizacijama.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, raznim organizacijama. Istražiteljima ste dali znači 20 i nekog avgusta 2001?

 

SVEDOK:

            Juli ili avgust, ne sećam se tačno datuma ali 2001. godine. Radilo se o poslednjem istražitelju koji je došao u Mitrovicu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            U stvari

 

OPTUŽBA:

            Ako vam trebaju datumi ja mogu da vam kažem. Razgovor sa istražiteljima Međunarodnog suda su bili 25 i 26. avgusta 2001, a izjava je potpisana 1. septembra prošle godine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...u tužbi koja je podignuta u maju 99. se uzimaju u avgustu 2001. godine i uopšte na način na koji se radi. Evo, ja ću sad da završim. Isto kao što je NATO koristio teroriste u ratu ova lažna tužba se služi UČK kao svedocima. Ovakvo tretiranje predstavnika terorističke grupe

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Milošević morate da prestanete sa govorima i da jednostavno postavite pitanje ili ćemo vas mi prekinuti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemam  više pitanja.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Vladimirov izvolite.

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Hvala časni sude mi bi hteli samo nekoliko stvari da pokrenemo sa svedokom.

            Gospodine  Barani vi ste juče svedočili o jednom incidentu na pijaci Vatifali 13. marta 99. godine i to u Mitrovici, da li se sećate?

 

SVEDOK:

            Da, sećem se veoma dobro.

 

 

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Vi ste rekli sudu da je jedan policajac, srpski policajac izazvao tu ekspoloziju na pijaci. Čak vas je gospodin MIlošević pitao o tome. Da li se sećate?

 

SVEDOK:

            Da.

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Međutim, jedno pitanje vam nije postavljeno, a to pitanje ću sada ja postaviti. Da li ste vi bili tamo kada je došlo do eksplozije i kako znate da je to uradila policija?

 

SVEDOK:

            Ja sam u iskazu rekao da su pale tri bombe, odnosno da je vojska i policija bacila tri granate iz naselja Zvečani, a ja sam jednostavno to snimao, u stvari ja sam snimao Kadriju, poznatog albanskog slikara koga je srpska policija ubila nekoliko dana pre toga.

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Da li ste vi bili tamo prisutni?

 

SVEDOK:

            Nisam bio prisutan ali sam čuo fijuk sa tog mesta. Ja sam bio kod džamije, kasnije sam čuo i detonacije jedna za drugom. Kasnije sam saznao da se sve to desilo na pijaci, izašao sam, video sam dva radnika. Mi smo onda ušli u jedno vozilo koje je tu išlo uz procesiju, uz sprovod. Otišli smo u selo Suhi Dol i Poštu, tamo je on bio sahranjen. Ja sam torbu sa fotoaparatom dao prijatelju, a onda sam preko rasadnika otišao do svoje kancelarije koja se nalazila u naselju Čandra 1.

 

OPTUŽBA:

            Kada vbas je Tužilaštvo pitalo o događajima u Bairu od 26. i  27. marta 99. godine, ne znam kako tačno vi to izgovarate ali ste rekli da ste videli ono što se desilo  staroj ženi, paralizovanoj i onoj dvojici muškaraca. Da li ste vi bili prisutni  tamo ili vam je neko rekao nešto o tom događaju?

 

 

SVEDOK:

            Ne, ja nisam bio tamo prisutan ali dva dana kasnije sam obavešten o tome da su 4 Albanaca, troje starijih muškaraca i jedna starija žena ubijeni.

 

OPTUŽBA:

            Sada bih hteo da pređem na vaše svedočenje vezano za ubistvo 7. septembra u naselje 7. septembar u Mitrovici. Vi ste rekli sudu vezano za ubistva, tri ili četiri člana vaše porodice 28. marta 99. godine. Da li se sećate?

 

SVEDOK:

            Da sećam se veoma dobro toga. A to su bila 4 člana porodice Aluši, dva sina, njegov brat Fehmi i njegov sin. Oni su bili ubijeni u dvorištu njihove vlastite kuće.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam. Postaviću vam sada još jedno pitanje. Da li sam dobro shvatio da ste vi rekli da ih je ubila srpska policija. Ako je to tako, kako znate, dal ste vi bili prisutni tamo ili ste o tom incidentu bili obavešteni.

 

SVEDOK:

            Ja nisam rekao da ih je ubila srpska policija već da su ih ubili srpski civili u civilnoj odeći. A o tome sam izvešten od strane ljudi koji su bili tamo, koji su bili očevici, a ja sam prisustvovao sastanku.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Barani podsetili su vas da ste ranije dali jednu izjavu istražitelju Međunarodnog krivičnog suda  to prošle godine u avgustu mesecu. Vi ste rekli da se toga sećate. Da li je to tačno? Da ili ne?

 

SVEDOK:

            Nisam dobio prevod.

 

OPTUŽBA:

            Ponoviću pitanje. Podsetili su vas da ste dali izjavu istražitelju Međunarodnog krivičnog suda avgusta prošle godine. Da li je to tako. Odgovorite sa da ili ne.

 

SVEDOK:

            Da. Jednom istražitelju.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam. Hteo bih da vam postavim sledeće pitanje. Da li biste vi borbe, sukobe i ubijanja između UČK i vlasti na Kosovu 98. i 99. godine opisali kao rat?

 

SVEDOK:

            Pitanje mi nije jasno. Da li mi tu govorimo i o ubistvima?

 

OPTUŽBA:

            Sukobi, borbe i ubistva, dakle između UČK i vlasti na Kosovu. Da li biste to opisali kao rat?

 

SVEDOK:

            U vezi sa ovim slučajevima i sa ubistvima ja nemam saznanja o tome.

 

OPTUŽBA:

            Pročitaću vam jedan citat: prema vašoj izjavi koju stedali prošle godine avgusta meseca vi ste rekli, a sad citiram izjave: kada govorim o početku rata na Kosovu mislim da je počeo 26. novembra 97. godine. Tog dana je jedan Albanac ispalio nazad prvi metak na Srbe, kraj citata.

 

SVEDOK:

            Da, to je tačno.

 

OPTUŽBA:

            Ponoviću svoje pitanje. Da li biste vi borbe, sukobe i ubistva između UČK i vlasti na Kosovu 98. i 99. godine opisali kao rat?

 

SVEDOK:

            U prethodnoj izjavi ja sam rekao da je prvi hitac ispaljen 26. u Vojniku, a to je deo opštine Skenderaj.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Svedok očigledno nije shvatio pitanje. Gospodine Barani da li vi to smatrate početkom rata, dakle ispaljivanje tog hica?

 

SVEDOK:

            To smatram početkom rata jer nakon tog datuma, dakle odmah 28. tokom sahrane jednog profesora koga je ubila srpska policija, članovi UČK su se javno pojavili i tada rat se nije zaustavio, odnosno rat je trajao sve dok mirovne snage nisu ušle na Kosovo.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Ako imate još neko pitanje postavite ali ovo je bilo tehničko pitanje.

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Da jeste, ali malo pojašnjava ono što nisam shvatio u njegovoj izjavi. Imam još jedno zadnje pitanje za vas gospodine Barani. U proleće 99. godine da li ste posedovali oružje, ako ste posedovali da li ste ga nosili sa sobom kada ste se kretali po području?

 

SVEDOK:

            Jedino oružje koje sam ja imao bila je video kamera, fotoaparat i olovka.

 

GOSPODIN VLADIMIROV:

            Puno vam hvala.

 

TUŽILAŠTVO:

            Pa samo nekoliko stvari koje bi na brzinu hteli da pokrenemo. Gospodin Keljmendi od koga ste dobili dokument o kome ste pitani, dakle onaj dokument na ćirilici, da li je taj čovek još uvek živ ako vam je poznato?

 

SVEDOK:

            Da, on je živ i živi u Mitrovici.

 

OPTUŽBA:

            Postavljena su vam pitanja o tome da ste ovaj dokument dostavili nekim drugim organizacijama. Ja ovde imam original koji mi imamo, a za koji se tvrdi da je falsifikat pa bi ja hteo da svedok potvrdi da li je to original ili kopija dokumenta, a možda              bi Veće htelo da se zadrži ovaj dokument budući da se izjavilo da se radi o falsifikatu.

 

SUDIJA MEJ:

            U redu.

 

OPTUŽBA:

            Pogledajte ovaj dokument, mislim da je to dokument koji ste vi doneli kada ste došli ovde i rekli ste nam da li je to upravo taj dokument koji vam je dao gospodin Keljmendi ili je pak to kopija dokumenta koji ste vi dobili od gospodina Keljmendija ili pak sada niste sigurni?

 

SVEDOK:

            Ja sam siguran da ovaj dokument koji sada držim u rukama je dokument koji mi je lično predao Ramadan Keljmendi, radi se o istom dokumentu.

 

OPTUŽBA:

            U redu. Sud će zadržati ovaj dokument.

 

SUDIJA MEJ:

            Zar mi nismo ranije već uzeli taj dokument.

 

OPTUŽBA:

            Pa ne znam da li ste baš imali u rukama original, mislim da ste imali fotokopiju. No, u svakom slučaju budući da se tvrdi da se radi o falsifikatu dobro bi bilo zadržati original kao dokazni predmet.

 

SUDIJA MEJ:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Kada govorimo o izjavama svedoka

 

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Najs optuženi bi trebao da vidi ovaj dokument koji ste upravo sada predočili, aimamo problem sa vremenom. Obraćam se svedocima, da li bi mogli malo duže da radimo, ja im se zahvaljujem. Prevodioci pristaju.

 

OPTUŽBA:

            Dok sada svedok gleda na to ja proveram ovo što je rekao moj kolega i prijatelj suda o ženi koja je bila paralizovana i sad ću da pregledam zapisnik. Ja nisam nigde naveo da je ovaj svedok to lično video, pitanje je bilo neutralne prirode, a što se tiče izjava mogu li ja sad da obavestim Veće da uporedo sa izjavama ovog svedoka koje je dao Međunarodnom sudu, njegove druge izjave su dostavljene međunarodnoj koaliciji za pravdu, isto tako OEBS-u pre višenedelja ili meseci. Isto tako bi sad prešao na jedno drugo administrativno pitanje koje se tiče ovog OEBS-ovog izještaja. OEBS-ovi izveštaji sadrže u ova dva toma koje sam vam ja dostavio i mi ćemo pozivati svedoke iz OEBS-a, a za sada nije izvesno kakav će status imati ovaj izveštaj. Ja ne znam da li ćemo mi tražiti da se oni uvede u dokazne predmete, verovatno ne u potpunom formatu i u svakom slučaju ovo je nešto o čemu ćemo vrlo ozbiljno da razmislimo uzimajući u obzir prirodu ovog dokumenta. A sada što se tiče unakrsnog ispitivanja zasnovanog na tom izveštaju ja bih sad ovde hteo da kažem da je ovo unakrsno ispitivanje potpuno selektivno vršeno i da se treba videti ceo dokument da bi se shvatila njegova vrednost i sadržina. Što se tiče spiskova možete li nam reći sledeće molim vas gospodine Barani. Vi ste videli dva spiska i na oba ova spiska prezimena se završavaju na ić, da li se tako obično završavaju albanska prezimena ili ne?

 

SVEDOK:

            O kojim imenima sada govorite?

 

OPTUŽBA:

            Pa recimo radi se o spikovima vojnika koji se svi završavaju na ić, da li su to albanska prezimena ili to jednostavno nije bitno?

 

SVEDOK:

            To nisu albanska prezimena.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam. To se odnosi na oba spiska kao što će Veće i samoprimetiti. I sada da proverimo ponovo nešto vezano za zapisnik. Svedoku je postavljeno pitanje vezano za izjavu o radnom mestu. Šta je on rekao o značaju onoga što se u izjavi pominje jezik. On tokom svog iskaza nije prepisao nikakv značaj, tokom svog direktnog ispitivanja. Gospodine Barani vama se sugerisalo da niste govorili Veću istinu o stepenu vašeg saznanja o zločinimakoje je počinila OVK. Šta vi imate da kažete na to?

 

SVEDOK:

            Da li sad govorimo o zločinima koje je činila OVK? O kojim zločinima?

 

OPTUŽBA:

            Pa u opštim crtama vama se ovde navelo da vi niste istinito odgovarali o pitanjima koja se ticala stepena vašeg saznanja o ovim zločinama, to vam je naveo gospodin Milošević.

 

SVEDOK:

            Što se tiče zločina koje je počinila OVK ja ne znam da su oni počinili zločine, ja samo znam da su se oni borili da bi zaštitili sopstveni narod od potpunog istrebljenja.

 

OPTUŽBA:

            Ja imam još tri pitanja. Čovek Kadrija, Albanac koji se spominjao, koji je bio upravnik pozorišta, da li se sećate tog imena?

 

 

SVEDOK:

            Da. Sećam ga se jako dobro. Ovo je opet jedno nerasvetljeno mistiriozno ubistvo ali pretpostavlja se da u vreme kad je on ubijen, to je bilo 13., on je nađen mrtav blizu rudnika i bio je osakaćen. Desno uvo mu je bilo odsečeno, pretpostavlja se da ga je ubila srpska policija.

 

OPTUŽBA:

            To je sve što me je interesovalo. Hvala. Časni sude još jedan detalj. Ovde se navelo da ovo što je ovaj svedok rekao o tome da je on bio direktor pozorišta je jedna nova činjenica. Još dva pitanja gospodine Barani. Postavili su vam pitanje vezano za spisak imena u biblioteci gde se, navođena su bima imena ljudi koji su počinili zločine. U to vreme vi ste naveli imena tih ljudi. Da li je tada srpska policija istraživala ko je počinio ove zločine, ko je ubio albance. Da li su to detaljno istražili?

 

SVEDOK:

            Kad sam ja otvorio tu izložbu u Gradskoj biblioteci u Mitrovici imao sam slike onih koji su bili ubijeni i osakaćeni. Ja sam okačio njihove slike zajedno sa imenima mnogih onih koji su izvršili  zločine.

 

OPTUŽBA:

            Da, a moje pitanje je sledeće. U to vreme koliko je vama poznato da li se srpska policija detaljno bavila istraživanjem ubistava ovih Albanaca.

 

SVEDOK:

            Ja ne znam za to, ne znam da su oni vodili istragu.

 

OPTUŽBA:

            I moje poslednje pitanje, tiče se onoga što se već izneli tokom vašeg iskaza. Tokom unakrsnog ispitivanja vi ste rekli da biste periodično predstavnike sredstava inforimisanja davali svoje izveštaje. Možete li nam reći kome ste konkretno od medija davali svoje izveštaje?

 

SVEDOK:

            Kada sam govorio o tome  da sam davao izveštaje medijima davao sam novinama na Kosovu, Radio Dojčevele i Glasu Amerike.

 

OPTUŽBA:

            I da li ste to davali u isto vreme, odnosno neposredno posle sastavljanja tih izveštaja?

 

SVEDOK:

            Ja sam davao kopije izveštaja, a ja bih normalno sačuvao orginal.

 

OPTUŽBA:

            Mene interesuje da li ste izveštaje predavali u vreme neposredno posle svih tih događaja? Po sastavljanju tih izveštaja.

 

SVEDOK:

            Ja sam često pisao ove izveštaje svega nekoliko sati posle incidenta. U nekim slučajevima bih možda pisao dva dana kasnije, odmah po dobijanju izjava od svedoka i onda čim bih napisao izveštaj ja bih to predao istovremeno medijima. Ja kod sebe imam kopije svih ovih izveštaja koji sadrže detalje o tome ko je počinio ubistva i zločine.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude samo da postavim jedno dopunsko pitanje koje se nadovezuje na prethodna pitanja. Što se tiče albanskih imena gospodine Barani da li vi poznajete albanska prezimena u dolini Preševo. Odgovorite mi sa da ili ne molim vas?

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SUDIJA KVON:

Gospodine Barani jutros ujutro ste rekli  da tokom 15 i 17. maja 98. godine ste imali neke zvanične sastanke sa komandantima OVK. da li se sećate toga?

 

SVEDOK:

            Da, sećam se. Ali to je bilo posle 15. i 17., ne u septembru 98. godine.

 

SUDIJA KVON:

            16 Albanaca je bilo ubijeno.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SUDIJA KVON:

            Šta podrazumevate pod tim zvanični sastanci, u kom svojstvu ste vi odlazili na ove sastanke sa njima?

 

SVEDOK:

            Ja sam učestvovao u ovim sastancima kao predsednik Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda u Mitrovici.

 

SUDIJA KVON:

            Kasnije tokom svog iskaza vi ste takođe rekli da ste sretali pripadnike OVK komandante kada ste prolazili kroz selo Vaganica. Šta podrazumevate pod tim prolazili kroz selo Vaganica, da li to znači da ste odlazili u Vaganicu upravo zato da biste se sa njima tamo sastali?

 

SVEDOK:

            Ne, ja nisam odlazio tamo namerno da bih se sastao sa njima ali dok sam prolazio da bi saznao šta se događalo u drugim selima i kakva je tamo situacija, našao bih se tamo ali ja nisam odlazio tamo namerno zato da bi se sastao sa pripadnicima OVK.

 

SUDIJA KVON:

            Ukoliko me pamćenje služi čini mi se da ste vi rekli da ste imali podatke od pripadnika OVK o tome šta se događalo u celom regionu. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da, ali sada se radi o području Šala, a ne o selu Vaganica.

 

SUDIJA KVON:

            Da li ste takođe vi davali neke podatke pripadnicima OVK o onome o čemu biste vi prikupili informacije?

 

SVEDOK:

            Njih nije zanimalo ono što sam ja posedovao, informacije koje sam ja imao. Ali ja sam nastavio da prikupljam podatke koji su mene interesovali zato da bi sastavljao svoje izveštaje koje bi dalje prosledio.

 

SUDIJA KVON:

            Hvala vam.

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Barani vi ovim završavate  vaše svedočenje. Hvala vam što ste došli na Međunarodni sud sada možete da idete.

 

SVEDOK:

            Hvala.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Najs da li ste još nešto hteli da kažete.

 

OPTUŽBA:

Da. Hteo sam i to ću uraditi čim svedok izađe iz sudnice.

 

SUDIJA MEJ:

            Pošto se sad završava ovim video traka da li to možemo da ostavimo za sutra.

 

OPTUŽBA:

            Da. Sve što sam hteo da kažem da mi očekujemo da će svedok koji bude prvi svedočio sutra svedočiti u zatvorenoj sednici i moguće da će celo svedočenje morati da se odvija u zatvorenoj sednici. Radi se nekim proceduralnim pitanjima i ja bih hteo da se Sud ovim pozabavi na zatvorenoj sednici. Tiče se samo ovih konkretnih pitanja koja su vezana za svedoka

 

SUDIJA MEJ:

            Moraćemo o ovome da nastavimo sutra. Nastavljamo u 09.30 časova.

           

KRAJ DVANAESTOG DANA

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest