aktuelno-m.gif (3720 bytes)

DESETI DANA - 26.02.2002.g.

STENOGRAM

 

________________:

            .... Tribunal za bivšu Jugoslaviju počeo je zasedanjem. Molim vas sedite. Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre nego što nastavim ja bi hteo da kažem da je potpuno jasno jedino sredstvo koje mi je stavljeno na raspolaganje ovde telefon, a čak i taj telefon juče popodne nije radio. Ali to je mali detalj. Mislim da se ne može govoriti ni o kakvoj ravnopravnosti strana niokakvom suđenju čak i pred ovakvim nelegalnim sudom u takvoj neravnopravnosti kad jednoj strani stavljeno samo pravo korišćenja telefona a drugo raspolaže svom onom silom koja ovde pokušava da konstruiše ove lažne optužbe.

            Ja zato tražim od vas i ponovo zahtevam da me pustite na slobodu. Jer, imam pravo na ravnopravnost i na odbranu. Vi znate da i međunarodni pakt o građanskim političkim i ljudskim pravima i konvenciji ...

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću prekinuću vas iz sledećeg razloga. Imam ovde svedoka ... na ispitivanje svedoka. Ukoliko smo usred ispitivanja svedoka ispravno je da prvo to završimo a onda da se u odgovarajuće vreme bavimo administrativnim pitanjima.

            Tužilaštvo u ovom slučaju koliko sam ja shvatio ima neka pitanja koja hoće da pokrene.

Gospodine Najs, je li to tačno.

 

SUDIJA NAJS:

            Da. Postoje izvesne stvari koje smo hteli da pomenemo. Razgovarao sam to sa vašim pravnim savetnikom jutros, pre nego što ste došli. Bilo bi bolje da se bavimo time sutra nego danas.

Radi se o pravilu 92 nadam se da ćemo rešiti ta pitanja do ručka danas. Bilo bi u svakom slučaju bolje to rešavati sutra nego danas. Da li bi bilo bolje da se bavimo time posle sledećeg svedoka.

            Da. Svakako

            Gospodine Miloševiću, mi ćemo se administrativnim stvarima još baviti i to tokom celog suđenja u odgovarajućim trenucima. Dakle ono što ćemo uraditi jeste saslušaćemo vaše argumente posle sledećeg svedoka ukoliko naravno postoje hitna pitanja možete da ih postaviti kao što ste to do sada radili. Ali kada jednom svedoci počnu da svedoče imam običaj da završimo sa njihovim ispitivanjem pre nego što pređemo na druge stvari.

            Dakle, završićemo sa ispitivanjem ovog svedoka i nastaviti sa drugim stvarima sutra.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je vaš rođak po stricu Naim Beriša.

 

AGRON BERIŠA:

            Ja sam Agron Beriša i na početku svog svedočenja rekao sam da je Naim Beriša moj rođak, ako govorimo o Naimu Beriši, doktoru koji je u ovom trenutku radi i živi u Nemačkoj. On je u poslednjih 7 do 8 godina tamo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o Naimu Berišu šefu terorističke grupe UČK, koji je vaš rođak po stricu.

AGRON BERIŠA:

            Moram da kažem da je optuženi pomešao naime, koji su živeli u Suvoj Reci. Naim Beriša kojeg sam ja pomenuo je sin mog ujaka živi u Nemačkoj i po profesiji je doktor.

SUDIJA:

            Da li ste vi rođak Naimu Beriši koji kako optuženi kaže povezan sa OVK.

AGRON BERIŠA:

            Da li mislite da je on povezan sa OVK sada, ili je bio povezan.

SUDIJA:

            Da li vi poznajete Naima Berišu koji je u bilo koje vreme bio povezan sa OVK.

AGRON BERIŠA:

            Da. Moj rođak doktor Naim Beriša rekao sam istinu. On je doktor i radi u Nemačkoj. Poznavao sam i drugog Naima Berišu koji je poginuo u ratu. On je bio moj dalji rođak i ja sa njim nisam imao nikakve veze nisam ga lično poznavao samo sam ga znao kao ličnost, i vrlo malo sam znao o njemu.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Miloševiću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Te odgovore smo čuli jedan od prethodnih svedoka je čak reko da ne poznaje ni svog sina. Dakle, vaš rođak Naim Beriša da li vam je poznato da je ubijeni policajac Vranovci koga sam pomenuo juče takođe albanac bio njegov ujak.

AGRON BERIŠA:

            Ja ne znam ništa o tim stvarima o kojim optuženi govori.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je taj Naim Beriša za koga tvrdite da vam je daljnji rođak ubio tog svog ujaka Vranovcia.

AGRON BERIŠA:

            Rekao sam da je Naim Beriša bio moj daleki rođak ima 150 porodica u kojim ima Naim Beriša u Suvoj Reci. Nisam u bliskom krvnom srodstvu sa osobom koju ste pomenuli i ne znam ništa o tome da je on ubio svog ujaka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je obično stanje među vama da nemate veze. Govorili ste o rođaku ubijenom na benzinskoj pumpi. Da li ste znali da je ta benzinska pumpa u vašem gradu bila puna oružja i municije UČK.

 

AGRON BERIŠA:

            Rođak o kojem sam ja govorio bio je Jašar Beriša i on je takođe bio moj daleki rođak. Pokojni Jašar nije bio ubijen, on je nestao. Otet je 26. marta 99.g. od strane osoba koje ja ne poznajem. otet je nekoliko sati posle događaja u piceriji u kojoj su se desili porodici Šalja, tokom kojih je srpska policija ubijala žene, muškarce, decu na najsuroviji način čak i nerođenu decu.

SUDIJA:

            Pitali su vas za benzinsku pumu. Pitali su vas da li znate da je bila puna oružja koje je pripadalo OVK. Da li znate nešto o tome, ako ne znate jednsotavno gospodine Beriša odgovorite. Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako onda znate kako su ljudi ubijeni u kafiću kad ni tamo niste bili.

AGRON BERIŠA:

            ... svedočenju ja sam jako dobro objasnio da nisam video ta ubistva. Ta ubistva su povezana to jest su mi prenesena rekli su mi ljudi koji su bili svedoci koji su lično videli taj užas.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Radi se o stvarima o kojima ste samo čuli od drugih.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću on je to već rekao u tom svedočenju. On je rekao da nije video to ali da mu je o tome rečeno da su mu pričali oni koji su preživeli. Mi smo to razumeli i nije potreban dalji komentar.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste juče vi tvrdili da ste gledali kako neko ispred autobuske stanice je ubio nekog čoveka, odnosno jednog muškarca i jednu ženu.

AGRON BERIŠA:

            Ne. Nije tačno da sam to rekao ja sam rekao da je nekoliko minuta pošto sam video Berišu ranjenog , ozbiljnog ranjenog kako leži na zemlji i njegovu trudnu suprugu Muriju koja ga je vukla po zemlji i sklonila ga iza tržnog centra. Nekoliko minuta kasnije video sam policajca koji gleda u zemlju i prati tragove po tlu. Pretpostavljam da je pratio tragove krvi ranjenog Medžmedina.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tog policajca koga ste videli videli ste ispred autobuske stanice, kažete. Je li tako.

AGRON BERIŠA:

            On je bio na autobuskoj stanici, a policija je izašla kroz mala vrata na ogradi iza autobuske stanice i pratila ono što se meni čini da su bili tragovi krvi ranjenog Medžmedina. 

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To ste vi videli.

AGRON BERIŠA:

            Video sam policajca, video sam kako gleda u tlo i ide.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam juče dobio obaveštenje dok je telefon radio da između vaše kuće i autobuske stanice postoji zgrada Kosovovino i policijska stanica i gde odatle uopšte ne možete da vidite autobusku stanicu. Je li to tačno ili ne.

AGRON BERIŠA:

            Nije tačno. Visoka zgrada o kojoj govorite je 200, 300 metara od moje kuće.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi tvrdite dakle, da ste iz voje kuće videli policajca na autobuskoj stanici kako traži tog vašeg rođaka koji je bio ranjen.

AGRON BERIŠA:

            Rekao sam da je policajac gledao u zemlju i da sam pretpostavio da je pronašao tragove krvi ranjenog Nedžmetina i da ih pratio. Ja nisam siguran šta je on tražio i koga je on tražio samo sam rekao ono što sam video.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sve što ste videli je da policajac gleda u zemlju ispred autobuske stanice.

AGRON BERIŠA:

            Ne na autobuskoj stanici rekao sam da je izašao kroz mala vrata na ogradi autobuske stanice i na mestu gde sam video ranjenog Medžmetina on je počeo da gleda u zemlju i da hoda gledajući u zemlju. Otišao je u pravcu u kojem je odvučen, u kojem je supruga Medžmetina njega odvukla.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je daleko od vaše kuće odakle ste gledali do autobuske stanice.

AGRON BERIŠA:

            70 do 80 metara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I na osnovu toga što ste videli policajca vi ste zaključili da on traži vašeg rođaka.

AGRON BERIŠA:

            Rekao sam da sam pretpostavio da on prati trag krvi ranjenog Medžmetina.

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi svedočite o svojim pretpostavkama. Da li vam je poznato

AGRON BERIŠA:

            Izvinjavam se časni sude za trenutak. Nisam ovde da bih davao pretpostavke i svoja mišljenja. Došao sam ovde da svedočim o onome što sam video sopstvenim očima. Video sam kako su ubijeni moji rođaci na najsuroviji način od strane policije. Video sam taj događaj sopstvenim očima i ne pretpostavljam stvari.

SUDIJA:

            Gospodine Beriša, mi to shvatamo, ali kao što znate optuženi ima pravo da vam postavlja pitanja o vašem svedočenju. Ukoliko ta pitanja nisu prigodna i pretstavljaju komentar mi ćemo vam dozvoliti da ne odgovorite. Ukoliko na pitanja odgovarate kratko da ili ne, ponekad je dovoljno to bi bilo korisno. Mogli bismo brže da nastavimo.

            Gospodine Miloševiću ovo je šansa za postavljanje pitanja kao što vi shvatate a ne za komentarisanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja postavljam pitanja.

SUDIJA:

            Da. Ne dajite komentare.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato koliko je policajaca ubijeno pred agresiju u okolini Suve Reke.

AGRON BERIŠA:

            Pre koje agresije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre NATO agresije. Pre 24. marta.

AGRON BERIŠA:

            Ja bih NATO agresiju nazvao napade NATO-a ... na Jugoslaviju to nije bila agresija.

SUDIJA:

            Nemojte o tome vi da se brinete odgovorite samo na pitanje, koliko je policajaca ubijeno pre 24. marta.

AGRON BERIŠA:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za događaj kad je 29. aprila 98.g., ubijen Jovović Saša policajac kod Dulja. To je u neposrednoj blizini vašoj.

AGRON BERIŠA:

            Selo Dulje, nije daleko od Suve Reke daleko je 9 km ne znam za taj događaj jer u to vreme 29. aprila 98.g., ja sam studirao.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A 17. juna 98.g., kad je takođe na istom mestu ubijen policajac Slađan Mirić. Da li nešto o tome znate.

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli nešto o tome.

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za događaj 24. juna 98.g. selu Birač to vam je 3 km od Suve Reke.

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam vas još ni pitao šta je bio događaj.

SUDIJA:

            On ne zna ni o kakvom događaju od tog dana. Idemo dalje.

SUDIJA:

            Kad ste rekli gospodine Beriša da ste se vratili u Suvu Reku sa studija.

AGRON BERIŠA:

            Vratio sam se dan posle položenog diplomskog ispita u Suvu Reku. Diplomirao sam 25., vratio sam se 26. juna 1998.g.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, ništa niste čuli o događaju u kome je ubijeno 7 ljudi uključujući jedno dete, svega 3 km od Suve Reke dan ranije nego što ste vi došli u Suvu Reku. 

AGRON BERIŠA:

            Ne znam ništa o događaju o kojem vi govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za događaj kada su kod Dulja ubijeni Dragan Tomašević, Miloš Stevanović i Goran Bošković 8. januara 99.g., tada ste bili lekar u Suvoj Reci.

AGRON BERIŠA:

            Radio sam u to vreme u Suvoj Reci, ali nisam čuo o incidentu o kojem vi govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za incident u Semetištu pored Suve Reke, gde je takođe 28. marta 99.g. ubijen Ivica Spasić takođe policajac.

AGRON BERIŠA:

            28. marta bio sam sa svojom tetkom u Prizrenu. U to vreme nateran sam da napustim kuću i ostao sam 4 dana sa svojom tetkom. Dakle, meni je bilo nemoguće da saznam šta se dešavalo u Suvoj Reci pa i u selu Semetištu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Takođe, ništa pretpostavljam ne znate ni o ubistvu 7 policajaca u Suvoj Reci početkom aparila, odnosno aprilu.

SUDIJA:

            Bavili smo se time juče. On je u aprilu bio u Albaniji i kada ste ga pitali o događajima, rekao da je ne zna ništa o njima. Je li tako gospodine Beriša.

AGRON BERIŠA:

            Tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Juče ste rekli da ništa niste videli od bombardovanja. Je li tako ni čuli .AGRON BERIŠA:

            Rekao sam da sam .. posle početka NATO bombardovanja nisam dugo ostao na Kosovu, ostao sam samo tri dana u svojoj kući i četri dana sa tetkom u Prizrenu. Tokom tog vremena nisam video ništa od tog bombardovanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zato vas i pitam jer 24. marta dakle, prvog dana bombradovan je repetitor bukova glava u blizini Suve Reke i cela Suva Reka se tresla od tog bombardovanja. Da li je moguće da ništa niste čuli.

AGRON BERIŠA:

            ... nalazi se daleko od Suve Reke daleko u brdima, iznad sela Budakovo nisam čuo nikakve detonacije, eksplozije ili veliku buku te noći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Otkud znate da je bilo noću.

AGRON BERIŠA:

            Bombardovanja NATO-a počela su u 8 sati uveče 24. marta 99.g.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate za stambeni blok kod pijace u Suvoj Reci koji je 500 metara od vaše kuće, koji je takođe pogođen bombom.

AGRON BERIŠA:

            Naša kuća je blizu policijske stanice, blizu autobuske stanice a mesto o kojem vi govorite je u sasvim drugom delu grada Suve Reke.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Suva Reka je mali grad, pretpostavljam da kad padne bomba u jedan deo malog grada ceo grad to zna. Vi tvrdite da ne znate ništa o tome. Kažite ne znate pa da idemo dalje.

AGRON BERIŠA:

            Ne moram da odgovaram na ovaj komentar ...

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću kojeg  datuma je pala bomba na taj centar o kojem ste vi pričali.    

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na samom početku bombardovanja nemam tačan datum. Nije radio telefon juče popodne pa nisam mogo da nemam sve podatke.

SUDIJA:

            Možemo li da nastavimo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate o napadima UČK pre početka agresije u selima oko Suve Reke Retane 3 km, Mušotište 6 km, Slatine 3 km, ... 5km, Vranić 7km znači, sva ta sela oko Suve Reke gde su bili napadi UČK. Da li išta znate o tim napadima?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali sve znate o pretresu kuća da bi se našlo oružje posle tih napada. Samo to znate kolko sam shvatio.

SUDIJA:

            To je već komentar gospodine Miloševiću koji možete da saopštite nama, dakle, ne morate da odgovarate na to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate sada ću uzeti samo vreme kad ste svakako u Suvoj Reci, znači ... od 23. avgusta ... pa do početka agresije 24. marta; Da li znate da je ubijeno 15 albanskih civila od strane UČK?

AGRON BERIŠA:

            Ne znam za taj događaj o kojem  govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je sve na vašoj teritoriji Suve Reke.

AGRON BERIŠA:

            Tokom tog vremena ja sam išao od kuće do posla i od posla do kuće. Sve vreme mog boravka u Suvoj Reci nikada nisam išao na periferiju grada. Nisam video nikakve vojnike OVK niti bilo kakvu aktivnost OVK. Ne znam ništa o onome što se događalo u selima jer nisam sam bio u tim selima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da su krajem maja 98.g., i zaključno sa krajem juna 98.g., albanski lekari koji su radili u Beogradu svi listom napustili Beograd.

AGRON BERIŠA:

            Ne. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste ni čuli ništa o tome.

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... rekli da postoji pismo vašeg direktora Klinike da su tada albanski lekari napustili kliniku svi zajedno i otišli na Kosovo. To je bilo znači maja, jula 98.g.

AGRON BERIŠA:

            Očigledno ste loše obavešteni.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je sa vama bilo na specijalizaciji na klinici nekoliko Albanaca. Da li su oni ostali kad ste vi otišli za Suvu Reku da rade na toj klinici posle vas?

AGRON BERIŠA:

            Ostao sam tamo tokom čitavom juna, dok nije došlo vreme da polažem diplomski koji sam polagao 25. juna. Flora Belegu je diplomirala nedelju dana posle mene.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ostali, da li su ostali posle vas na klinici?

AGRON BERIŠA:

            U junu su predavanja završena. Godina je završena i većina je otišla kući na odmor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate kada je UČK marta pre agresije NATO objavila mobilizaciju?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li znate za manastir u Mušotištu, srpski manastir iz 13 veka.

AGRON BERIŠA:

            Čuo sam da postoji srpski manastir u selu Mušotište ali mislim da nije iz 13. veka.

SUDIJA:

            Ne brinite vi o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate da je on spaljen.

AGRON BERIŠA:

            Ne.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li znate koliko je ljudi ubijeno u okolini Suve Reke možda ste kasnije saznali za te podatke kad ste se vratili do juna 99.g.

 

.........................

            Da li znate da je on spaljen?

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate koliko je ljudi ubijeno u okolini Suve Reke. Možda ste kasnije saznali za te podatke kada ste se vratili, do juna 99.

 

SVEDOK:

            Kada sam se vratio iz Albanije, što je bilo 28. juna 1999. video sam da je Suva Reka potpuno uništena. Video sam da je u samom gradu 50% kuća spaljeno. Od 50 sela u Suvoj Reci, 49 je spaljeno. Svaka kuća u njima je spaljena. Čuo sam da je tokom ovoga rata Suva Reka izgubila 500 svojih dragih stanovnika.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za podatke, koliko je ljudi ubijeno od strane UČK na tom području, pošto znate da je, eto, ubijeno mnogo ljudi? Da li znate za podatke, samo ono što je dokumentovano, a ne što se priča da je 72 lica ubijeno od strane UČK, a među njima 19 Albanaca? Da li vam je to poznato?

 

SVEDOK:

            Ne, ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, više neću da vas pitam ni o jednom ovom zločinu UČK-a, jer očigledno ni za jedan ne znate ništa o tome. Pogotovo za bombardovanja, 40% ukupnog bombardovanja je bilo na Kosovu, a Kosovo je 10% teritorije, znači, 4 puta intenzivnije je bombardovanje bilo na Kosovu. Vi od toga niste videli ništa. To smo konstatovali.

            Da li ste bili u Prizrenu posle bombardovanja?

 

SUDIJA:

            Mislim da smo se time bavili juče. Pomozite nam gospodine Beriša, da li ste videli bombardovanje u Prizrenu?

 

SVEDOK:

            Mislite na bombardovanje koje je vršio NATO. Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je pred rat zlostavljano stanovništvo u Suvoj Reci i da su retko izlazili na ulicu. I onda ste rekli kako su policajci oduzeli automobil vašeg prijatelja Fatanija, ali ste rekli da su mu oduzeli na nekoliko dana. Jesu li mu vratili, posle koliko dana su mu vratili automobil?

                       

SVEDOK:

            Fatoni nije bio moj prijatelj nego moj blizak rođak. Ubijen je 26. Ubila ga je srpska policija i nije imao sreće da mu automobil bude vraćen. Automobil je ostao u policijskoj stanici u Suvoj Reci. Kada sam otišao u Albaniju video sam automobil tamo. Ne znam šta se kasnije dogodilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da ste svakog dana išli u grad.

           

SVEDOK:

            Išao sam na posao svaki dan.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je vas neko maltretirao kada ste izlazili u grad svakoga dana?

           

SVEDOK:

            Išao sam svakoga dana na posao. Plašio sam se, ali me niko nije maltretirao. Već sam govorio o maltretiranju koje mi se dogodilo 27. juna kada sam se vraćao iz Beograda. 26. ustvari.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je taj vaš rođak Fatani bio u toj porodici koja je imala punpu "Fataniju" u selu Pirine.

           

SVEDOK:

            On se zvao Faton i nije imao nikakvu benzisku stanicu, nije bio vlasnik benzinske punpe, on je bio nezaposlen.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitao sam zato što je ta pumpa bila pogođena bombom NATO. Izazvala požar u selu.

            Rekli ste da si iz policijske stanice pucali prema vašoj kući, ali ste rekli da niko nije bio pogođen i da je to, ustvari, policajaca pokazivao koliko daleko može da puca. Da li ste vi videli da on pokazuje koliko daleko može da puca ili je možda bio neki drugi razlog da je neko pucao?

 

SVEDOK:

            Nisam rekao da su oni, da je neko pucao na moju kuću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ili u kući u blizini vaše kuće. Pominjali ste da je neki metak udario u zid i da je jedan metak prošao kroz prozor negde?

           

SVEDOK:

            Da, rekao sam da je u leto 98. godine neko pucao na Ahmeta Berišu. U njegovoj kući metak je proleteo kroz prozor i pogodio suprotni zid u njegovoj sobi.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da je to pucao policajac?

           

SVEDOK:

            Sledećeg dana sam otišao i sopstvenim očima video rupu kroz koju je uleteo metak i rupu koju je ostavio na zidu. Video sam i projektovanu putanju koja pokazuje da je metak došao iz policijske stanice u Suvoj Reci.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je daleko policijska stanica u Suvoj Reci?

           

SVEDOK:

            Odakle?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa od tog udara metka o kome govorite?

           

SVEDOK:

            Oko 100 metara.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, sa svake tačke, od tih 100 metara pa do nule mogla je u istom pravcu da se ispali ta ista putanja. Da li je tako ili nije, pošto ste vi stručno zaključili da je tako?

 

SVEDOK:

            Mislim da ovo nije pitanje nego komentar optuženog.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste li vi videli policajca da puca na kuću vašeg rođaka?

 

           

SVEDOK:

            Ne. Bilo je veče.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, mislim da smo iscrpli ovu temu. Možemo da nastavimo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa i ja mislim da je očigledno, možemo da idemo dalje.

            Da li je na bilo koga, da sada uopštim pitanje, pucano tih dana pred agresiju, da li je na bilo koga pucano, da li je bilo ko pogođen nekakvim zrnom u Suvoj Reci od strane policije?

 

SVEDOK:

            Da, dobro se sećam događaja koji se desio u Suvoj Reci. Bilo je leto 98. godine. Toga dana oko 10 osoba ubijeno je u centru Suve Reke. Prvo je ubijen jedan radnik, jedan srpski radnik koji je radio u državnoj prodavnici u centru Suve Reke. Niko nije znao ko ga je ubio, ja ne znam njegovo ime, ali znam da je bio iz susednog sela. Posle toga, policija je ubila 8 ili 9 civila na ulicama i u kućama tog dela Suve Reke. Sećam se tog događaja.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A vi ste videli taj događaj?

           

SVEDOK:

            Ne, nisam ga ja video jer u to vreme ja sam radio. Odeljenje na kome sam ja radio je na drugom spratu bolnice u Suvoj Reci. Bio sam sa svojim pacijentima i sa svojim sestrama koje su se veoma uplašile kada su videle da je jedan mrtav Srbin donesen u kliniku. Na prizemlju je zavladao nered. Sećam se da smo čuli i neke pucnje u prizemlju klinike. Bili smo, zaista, vrlo uplašeni. Zatvorili smo vrata našeg odeljenja i čekali tamo da se stvari smire.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko je to pucao u prizemlju bolnice?

           

SVEDOK:

            Ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zar se niste obavestili posle kada se smirilo, kako kažete, zar se niste obavestili ko je to pucao u prizemlju bolnice?

           

SVEDOK:

            Ne znam. Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je to možda bio napad UČK-a na, kada je poginuo taj Srbin i kada su oni pucali na policajce. To što govorite o letu 98. godine?

           

SVEDOK:

            Rekao sam da su ga ubile nepoznate osobe. Nikada nismo otkrili ko ga je ubio, to se nikada nije saznalo. On je bio civil. A meni je teško kada vidim da ginu civili bez obzira na to kojoj etničkog grupi pripadaju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jedino vam nije žao, koliko sam shvatio, što je ubijen vaš direktor zdravstvenog centra Vuksanović. Juče ste rekli da vam njega nije žao jer je bio loš čovek. Je li tako?

 

SUDIJA:

            Nema potrebe da se vraćamo na to. Gospodine Miloševiću, imate li još neko pitanje za ovog svedoka? Imajte u vidu samo da će se ovaj deo ........brzo završiti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, ja očekujem od vas da se ponašate objektivno. Ja imam pravo na unakrsno ispitivanje.

 

SUDIJA:

            Imate pravo na vaše unakrsno ispitivanje, ali takođe imam obavezu da obezbedim oda se ovo suđenje efikasno i brzo završi. Imate pravo da ispitujete svedoka, imate čak i obavezu to da radite, ali u onome što vi radite ima jako mnogo ponavljanja i jako mnogo komentara, zato bih vas najlepše zamolio da se ovime bavimo što je brže moguće. Hajde da nastavimo sa ovim i da zavrimo ovo unakrstno ispitivanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na pitanje da li ste čuli neku propagandu usmerenu proti Kosovskih Albanaca, juče koliko se ja sećam, vi ste rekli da ste čuli Vojislava Šešelja kako je rekao: "Isteraćemo sve Albance preko Prokletija". Gde je to rekao Vojislav Šešelj?

           

SVEDOK:

            Ne znam, juče sam rekao da se ne sećam da li sam to čuo na televiziji, ili pročitao u novinama, ili čuo od nekoga, nisam siguran.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste sigurni da je govorio o Albancima ili je govorio o teroristima UČK-a, ako je i uopšte to rekao?

 

SVEDOK:

            Rekao sam da nisam siguran.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate da je bilo koji funkcioner, predstavnik vlade ili bilo koji zvanični organ Srbije ili Jugoslavije rekao nešto protiv Albanaca?

           

 

SVEDOK:

            Ne sećam se da je neko rekao tako nešto, ali bila je to stvarnost. To se dešavalo. Mi, milioni Albanaca napustili smo Kosovo i da li je vrlo važno da li je to neko rekao ili nije rekao, svi znaju da je milion Albanaca otišlo.

 

SUDIJA:

            Gospodine Beriša, ako budete ograničili vaše odgovore samo na ono što je pitanje, bilo bi dobro. Nema potrebe za komentarima.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je predsednik Makedonije Gligorov govorio o putu kojim Albanci treba da budu proterani. Nisam razumeo poentu tog objašnjenja pa pitam da li to sugerišete da su rukovodstvo Srbije odnosno Jugoslavije o tome dogovoralo sa Gligorovim, predsednikom Makedonije?

           

SVEDOK:

            Da, to sam mislio. Takođe, izjava Gligorova, da li sam to čuo na televiziji ili od nekog drugog, ili sam pročitao u novinama, u kojoj se pominje koridor kojim Albanci treba da prođu kroz Makedoniju da bi bili upućeni u Albaniju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za naredbu OVK-a da svi napuste Kosovo?

           

SVEDOK:

            Ne, to je besmisleno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli da su jedine kolone albanskih izbeglica koje je NATO bombardovao bile one koje su se vraćale, a nijedna koja je napuštala Kosovo nije bombardovana. Da li ste to čuli?

 

           

SVEDOK:

            Neću da govorim o onome što sam čuo, govorim samo o onome što sam video sopstvenim očima. Onoga dana kada sam otišao u Albaniju, svi su išli u tom pravcu, niko se nije vraćao u drugom pravcu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate parole UČK-a: "Ajmo što pre napolje da se što pre vratimo".

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate letaka na albanskom jeziku da Albanci napuštaju Kosovo?

           

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste videli nijedan takav letak?

 

SVEDOK:

            Ne, to su besmislene stvari koje vi pričate.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nadam se da će gospodin Mej da upozori svedoka da ne pravi komentare.

            Rekli ste juče da je, nakon što je uspostavljena kosovska verifikaciona misija, stanje radikalno promenilo.

 

SVEDOK:

            Da, to sam rekao.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I misija je trajala 6 meseci.

           

SVEDOK:

            Rekao sam oko 6 meseci, ne znam tačno koliko dugo ali otprilike.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nije ni značajno precizno, da li smatrate da je stanje bilo u potpunosti normalizovano tada u Suvoj Reci?

           

SVEDOK:

            Otprilike normalno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li smatrate da je ispravan sledeći zaključak koji datira iz tog vremena, odnosno sledeća konstatacija. Koja kaže: "U čitavom regionu, Prizren, Peć", znači ceo taj region uz albansku granicu, ali da ovu konstataciju pročitam. "U čitavom regionu, Prizren, Peć, vršene su otmice i ubistva Albanaca, lojalnih Saveznoj Republici Jugoslaviji po naređenju komandne strukture OVK".

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, mislim da ste detaljno ispitali ovu stvar. Čuli smo šta je svedok rekao. On o tome ništa ne zna i nećete ništa dobiti ponavljanjem pitanja mnogo puta u različitom obliku. Ima li još nešto o nekoj novoj temi što biste hteli da pitate ovog svedoka ili da zaključimo ovo ispitivanje?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, nedate mi da završim čak ni pitanje. Jer, pitao sam svedoka da li se stvar radikalno na bolje promenila posle dolaska verifikacione misije i on je rekao da. A ja sam mu sada citirao deo izveštaja upravo verifikacione misije OEBS-a koji se odnosi na 5 - 12. mart 99. zvaničnog izveštaja verifikacione misije OEBS-a u kojoj se konstatuje da je u to vreme za koje on smatra da je bilo normalno u čitavom regionu Prizren, Peć, vršene otmice i ubistva Albanaca lojalnih SRJ po naredbi komandnih struktura UČK-a. Ja mu citiram izveštaj te misije iz vremena kada on smatra da je stvar bila normalizovana a koja se odnosi upravo na dejstva UČK-a.

 

SUDIJA:

            Dobro, to pitanje biće postavljeno............ Da li ste čuli šta vam je pročitao gospodin Milošević. Odnosi se na period koji ste vi ranije opisali. Da li se vi slažete sa viđenjem o tom izveštaju ili ne?

 

SVEDOK:

            Mogu da odgovorim u vezi sa situacijom samo u Suvoj Reci, jer rekao sam već da nisam išao u sela i gradove koje je pominjao optuženi. Mogu da vam govorim samo o situaciji u Suvoj Reci. U to vreme ljudi su slobodnije izlazili u grad, neki kafei su otvoreni. Manje - više situacija je postala opuštenija. 

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, možete da nam podnesete taj izveštaj u svoje vreme kao deo dokaza i mi ćemo to uzeti u obzir, ali čini mi se da nema mnogo svrhe nastaviti sa ovim svedokom u istom smeru pitanja. Čuli ste odgovore, dakle, ako nemate ništa drugo da zaključim....

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ...... ali vaše insistiranje, preskočiću. Vi ste taj period misije OVK kada je situacija bila u vašem mišljenju relativno normalna preskočili, ali ste konstatovali da se situacija naglo pogoršala kada je naglo povučena verifikaciona misija. Da li je tako?

           

SVEDOK:

            Da, tako sam rekao. Posle odlaska međunarodnih posmatrača situacija je postala vrlo ozbiljna. Vratila se na isto stanje koje je vladala u mom gradu u leto 98. godine.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li smatrate da je naglo povlačenje verifikacione misije, dakle, bilo faktor sa negativnim dejstvom na stanje u Kosovu i Metohiji?

           

NAPOMENA: Traka zuji i strašno se slabo čuje.

 

SVEDOK:

            Nisam razumeo ovo pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je stanje bilo normalno za vreme prisustva verifikacione misije, da se posle toga, njenog naglog povlačenja stanje pogoršalo. Dakle, da li smatrate da je povlačenje verifikacione misije bilo faktor sa negativnim dejstvom na stanje u Suvoj Reci, gde ste vi na primer živeli, da ne kažem na Kosovu i Metohiji?

           

SVEDOK:

            Sama činjenica da se situacija pogoršala pokazuje da je odlazak međunarodnih posmatrača doveo do pogoršanja situacije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preskočiću gospodine Mej sva pitanja koja sam imao u vezi sa konkretnim događajima, ali neka baš ne mogu. Vi znate da je Privremeno izvršno veće Kosova i Metohije na početku agresije donelo naredbu da svaki zdravstveni centar formira dve medicinske ekipe za pomoć izbeglicama i ranjenicima od bombardovanja. Da li je vaš medicinski centar formirao te dve ekipe.

           

SVEDOK:

            Ja ne znam ni za kakve medicinske timove koje ste pomenuli. Ja sam bio ginekolog, bavio sam se svojim poslom.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste vi kao ginekolog bili određeni u bilo kakvu medicinsku ekipu za pomoć izbeglicama i stradalima od bombardovanja?

 

SVEDOK:

            Tokom NATO bombardovanja mislite?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, da mislim tokom rata celog.

           

SVEDOK:

            Dva dana pre početka NATO bombardovanja, ja već nisam mogao da idem na posao jer sam bio psihički ugrožen.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je Albanaca bilo lekara u Suvoj Reci osim vas?

           

SVEDOK:

            Ne znam tačan broj, ali bilo je 20 - 25 albanskih doktora u klinice Opštine Suva Reka.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ............ ili su bili određeni u te medicinske ekipe?

           

SVEDOK:

            Ne znam ništa o stvaranju tih medicinskih timova, prvi put čujem za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li nešto znate o paljenju srpskih kuća na Opštini Suva Reka?

           

SVEDOK:

            Vratio sam se 28. juna iz Albanije 1999. godine. A to je tri nedelje po okončanju rata. Nakon što je potpisan sporazum. Zakasnio sam zbog toga što sam imao malo dete.

 

SUDIJA:

            Samo odgovorite sa da ili ne. Znate li za spaljivanje srpskih kuća?

 

SVEDOK:

            Da. Kada sam se vratio video sam neke srpske kuće spaljene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste videli neku srpsku kuću koja nije spaljena sada u Suvoj Reci?

           

NAPOMENA: Snimak je jako loš, čuje se jako zujanje.

 

SVEDOK:

            ............. jer ljudi nisu mogli da renoviraju svoje kuće.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kuće koje nisu nasilno zauzeli Albanci su spaljene, srpske.

           

SVEDOK:

            Da, rekao sam da su neke srpske kuće u Suvoj Reci, da sam ih video zapaljene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde su Srbi iz Suve Reke?

           

SVEDOK:

            A u većini kuća i stanova žive Albanci.

            Ne znam, mislim da su u Srbiji.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li ima neki Srbin u Suvoj Reci sada?

           

SVEDOK:

            Nijedan.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A što se njihovih kuća tiče, znači, one su, ili zauzete od strane Albanaca, ili spaljene. To su samo dve varijante. Je li tako?

           

SVEDOK:

            Mislim da nije dovoljno, da nije tačno reći da su te kuće nasilno zauzete, rekao sam samo da Albanci žive u njima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa, ja nisam ni mislio da ćete moći da kažete da je dobra, naravno, samo sam hteo da konstatujem upravo to. One koje su nasilno zauzete su useljene, one koje nisu one su spaljene, ali nema nijednog Srbina u Suvoj Reci.

            Da li imate ikakvu predstavu koliko je ubijeno, a koliko kidnapovano Srba posle 10. juna, dakle, pošto ste vi došli u Suvu Reku?

           

SVEDOK:

            Došao sam u Suvu Reku 28. juna. Tri nedelje posle potpisivanja sporazuma, dakle, zakasnio sam. Šta se dogodilo za te tri nedelje ja ne mogu da kažem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemate nikakve predstave o tome koliko je Srba ubijeno i oteto?

 

SUDIJA:

            On je već rekao da ne zna.

            Ja ću svoje komentare o unakrsnom ispitivanju reći kasnije, ali sada gledam na sat i vidim da treba da zaključimo. Optuženi treba da ispituje svedoka o centralnim pitanjima ovog slučaja. Po pravilu 90, on to ima pravo. Ja bih voleo da optuženi kaže koje je njegovo centralno pitanje i da u vezi sa tim ispituje svedoka. Jer sada postavlja pitanja koja će se možda pokazati kao irelevantna. Razmislićemo o tome.

            Mi ćemo se pozabaviti obimom unakrsnog ispitivanja kada se budemo bavili administrativnim pitanjima i bilo bi nam od koristi da čujemo i od prijatelja suda njihovo mišljenje, kao i od tužioca. Svedoci smo toga da je bilo jako puno unakrsnih pitanja o stvarima koje nisu od ključnog značaja za svedočenje određenog svedoka. U ovom trenutku mi nećemo zahtevati od optuženog da postavlja neka pitanja. To je njegov problem kako vodi svoje ispitivanje, ali ovo ispitivanje gospodine Miloševiću mora da se završi za 10 minuta. Vi ste već dva sata ispitivali ovog svedoka. Ukoliko imate nekih pitanja koja želite da postavite u vezi sa događajima o kojima je svedočio, svedok da ih je video 25. i 26. marta, treba da ih postavite za to vreme.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mi se razlikujemo u tome šta je suštinski a šta nije suštinski, jer ova strana s lažnom optužbom je nastojala da objasni, da objasni kako su Albanci ugnjetavani, kako su teško živeli i tako dalje. Sve od 89.g., pa do NATO agresije koja ih je spasla. A ovde smo videli i svedočenja svedoka da sve to nije tačno. Da se on redovno školovao, da se s njim školovali svi drugi Albanci kojih je bila većina, da se redovno zapošljavo, da je išo na specijalizacije u Prizren u druge gradove na kraju u Beograd. Da se vratio, zaposlio nastavljao da radi i tako dalje. To su takođe središna pitanja. A ovo središno pitanje o kome pokušava tužilac da ga nametne kao središno. To je ono što sam rekao u uvodnom izlaganju da ta lažna tužba pokušava da notorne činjenice kao što je besumučna agresija od od 78 dana i bombardovanje i delovanje UČK poništi svedocima, pa da ispadne da nije stampedo

SUDIJA:

            Ja ću vas sada prekinuti. Čuli smo te argumente u ovom trenutku vi .. unakrsnog ispitivanja ovog svedoka sa preostalih 10 minuta. Ima li još nešto što hoćete da ga pitate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ću da postavljam pitanja, dok imam mogućnosti da ih postavljam. Ne razumem samo zašto me ograničavate.

            Teško je napraviti sad selekciju ali vidim da je ovo jedinstven slučaj u svetu da sud makar i nelegalan otvoreno stavlja na stranu terorizma.

SUDIJA:

            Samo postavljajte pitanja.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... upozorili policajce. Ne imam pre toga pitanje. Rekli ste da su policajci išli po grupama toga dana upadali u kuće, razvaljivali vrata i tako dalje.

AGRON BERIŠA:

            O kom danu govorite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kritični dan o kome govorite kad su upali i u vašu kuću i dan pre toga.

AGRON BERIŠA:

            Da. Šta je pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:         

            Pitanje je: Vi ste čuli pucnjeve u kući u kojoj je poginulo više ljudi ali ništa niste videli. Da li je tako ili ne?

AGRON BERIŠA:

            Izgleda da se optuženi nije skoncentrisan na ono što ja govorim.

 

 

SUDIJA:

            Gospodine Beriša brže ćemo ići ukoliko ne komentarištete. Samo odgovorite na pitanje.

AGRON BERIŠA:

            Video sam događaje koji su se desili u dvorištu a ne u kući na daljini od 10 metara, video sam srpsku policiju kako ubija civile, nedužne, nenaoružane civile.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su pucnjevi bili u kući i da su tamo policajci pucali. Ja sam vrlo pažljivo slušao šta ste rekli. Pored toga što ste govorili u dvorištu.

AGRON BERIŠA:

            Takođe sam čuo pucnje i u kući, u svim sobama za redom i kuću je brzo progutao dim vatre.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste sigurni da niko nije pucao u policajce kad su ušli u kuću.

AGRON BERIŠA:

            Vrlo sam siguran.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li u kući nije bilo oružja uopšte.

AGRON BERIŠA:

            Mislim da nije bilo oružja, ali policija koja je došla nije došla da traži oružje. Došli su da ubijaju albanske civile, muškarce, žene, decu i trudnice. Jedini razlog bio je što su bili Albanci.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A i vi ste Albanac.

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

AGRON BERIŠA:

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vas nisu ubili.

AGRON BERIŠA:

            Na sreću nisu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema tome, kako zaključujete da su došli da ubiju Albance, a vas Albanca nisu ubili.

AGRON BERIŠA:

            Ali ušli su u kuće drugih ljudi, a ne u moju kuću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Došli su i u vašu kuću.

AGRON BERIŠA:

            i moja porodica je bila spašena. Došli su u moju kuću sledećeg dana bila je to ... došli su da spale moju kuću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li postoji neka albanska porodica koja nema oružje sad na Kosovu?

AGRON BERIŠA:

            Ne znam da li albanske porodice imaju oružje ili nemaju. Ja kažem da ja nemam oružje u mojoj kući, i da ga nisam imao ni pre rata i  da ga nikada nisam imao. Uvek sam oružje smatrao gomilom gvožđa koja prouzrokuje nesreću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da pređemo na vas. Rekli ste da su upadali u kuće, razvaljivali, da pale a onda ste objasnili da ste im otvorili vrata. Dakle, nisu vam razvalili vrata vi ste im otvorili vrata. Da ili ne?

AGRON BERIŠA:

            Da. Ja sam sam otvorio vrata koja nisu provaljena prvim udarcem policajca.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste ih upozorili da se ponašaju pristojno i da su oni posle tog vašeg upozorenja se ponašali pristojno, ili bar pristojnije kako vi kažete.

AGRON BERIŠA:

            Kako je to pristojno ponašanje kad oni traže hiljadu maraka, da spasim kuću i svoju porodicu a onda spale kuću.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja samo konstatujem šta ste vi rekli, a vi ste upravo to rekli.

AGRON BERIŠA:

            Da. To sam rekao Posle moga razgovora sa policijom oni kao da su se malo umirili.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I onda su vam tražili sav novac kako ste rekli zapisao sam i stavio navodnice sav novac. Vi ste rekli da im nećete ništa više dati jer šta su naumili to će uraditi, a oni su vas onda pustili.

AGRON BERIŠA:

            Da. Tako je.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, pustili su vas iako im niste dali kako vi kažete sav novac iako ste ih upozorili da se ponašaju pristojno. Ipak su vas pustili. I onda ste rekli da se usredsredim na bitne stvari da ste doneli tešku odluku, najtežu u životu da idete u Albaniju. Preskačem ta vaša četri dana u Prizrenu. A sad bi trebalo da se vi odlučite između dve stvari, pošto je očigledno da je ovde ključno pitanje da se dokazuje kako je navodno srpska vlast deportovala Albance. Da se vi odlučite da li ste vi doneli odluku da idete u Albaniju, ili vas je srpska vlast deportovala u Albaniju, jedno i drugo ne može.

AGRON BERIŠA:

            Mislim da sam juče dobro objasnio zbog čega sam otišao u Albaniju. I mogu ponovo da kažem da je to bila najteža odluka u mom životu ali ostati na Kosovu bilo je opasno za Albance u to vreme. Otišao sam u Albaniju da bi spasao svoj život i život svoje porodice. Kada se sve završilo  ja bih se vratio.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne ulazim u vaše motive. Ja samo kažem da ste vi odlučili da idete u Albaniju, a ne da vas je srpska vlast deportovala jer ste rekli da ste tu odluku doneli, i pretpostavljam da ste rekli istinu. Razlog koji ste dalje pomenuli je bio da idete da ne otkriju da ste bili očevidac nekih njihovih kako ste vi ovde objasnili nedela. A policija koja vas je pustila da idete iz Suve Reke je nesumnjivo znala da ste tu bili i prethodnog dana. Prema tome, ne mogu da nađem ništa logično u vašem objašnjenju. Jer ako su znali

SUDIJA:

            Samo trenutak. Vi imate pitanje kolko sam ja shvatio to pitanje je, zašto vas je policija pustila da odete a vi ste se plašili da će vas ubiti zato što ste svedok. Možete li da nam odgovorite na ovo ili ne?

AGRON BERIŠA:

            Policija me je pustila pošto mi je uzela hiljadu maraka.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to vaš odgovor na pitanje.

SUDIJA:

            Da to je njegov odgovor.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

SUDIJA:

            Ako nam prevodioci dozvole odložićemo pauzu za pet minuta. Gospodine Miloševiću imate još pet minuta.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vrlo mi je teško da izvršim selekciju.

            Dakle, niste im dali sav novac koji su tražili, pa su vas oni ipak pustili. Bili ste očevidac a ipak su vas pustili. Prema tome, šta iz toga zaključujete da li su oni želeli da vas ubiju ili da vas puste?

AGRON BERIŠA:

            Ne znam. Pitajte njih.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ne možete da odgovorite na to pitanje.

SUDIJA:

            Nije na njemu da na to odgovara.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi tvrdite da Albanci nisu bežali zbog bombardovanja. Da nisu bežali zbog sukoba na terenu između vojske i UČK, već su isključivo bežali zbog progona srpske policije i vojske Jugoslavije. To je suština vašeg zaključka.

AGRON BERIŠA:

            Mislim da su stanovnici grada Suve Reke otišli zbog 50 žrtava koje su pale u Suvoj Reci toga dana i žrtava koje su poginule u selu Trnje gde su nenaoružani muškarci i žene pobijeni. Bila je to poruka stanovništvu idite jer ste u opasnosti.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Stanovništvo je dobilo tu poruku zbog ratnih dejstava. Da li smatrate da su ratna dejstva na terenu i okolini Suve Reke takođe bila poruka stanovništvu da se skloni od ratnih dejstava.  

AGRON BERIŠA:

            Onda su mogli da se sklone i u sopstvenim kućama a ne da pobegnu sa Kosova.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ako su u blizini njihovih domova bila dejstva i sukobi između Vojske i policije i UČK da li smatrate da su i onda se mogli zaštiti u vlastitim domovima i da ne stradaju u dejstvima u tim sukobima?

AGRON BERIŠA:

            Ne znam. Ja nisam živeo na takvim mestima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sada na to

AGRON BERIŠA:

            U blizini moje kuće u Suvoj Reci nije bilo borbi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sada na to o borbama između Vojske i UČK ili policije i UČK dodajte i bombardovanje NATO u podršci UČK. Pa kad sve to zajedno saberete da li smatrate da je to poruka za stanovništvo takođe da beži od opasnosti kojoj je izložena. 

AGRON BERIŠA:

            Ne. Ne. Ljudi su se samo plašili srpske policije i Vojske. Iz tog razloga bili su prinuđeni da napuste Kosovo.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle bombardovanje nije bilo nikakav faktor, oni se bombardovanja nisu bojali.

AGRON BERIŠA:

            Oni se nisu plašili bombardovanja NATO-a. Mi smo NATO bombardovanje kao što sam rekao pozdravili sa zadovoljstvom. Mi smo bili uvereni da će NATO bombe na Kosovu doneti slobodu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A jeste videli koliko su leševa albanskih iz ruševina izvlačili u Prištini, u Prizrenu i drugim gradovima koje je NATO bombradovao.

SUDIJA:

            O tome smo već govorili. Ovime gospodine Miloševiću, ovime završavamo ispitivanje. Po našem mišljenju sada idemo na pauzu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Još jedno pitanje samo imam. Gospodine Mejl, samo još jedno pitanje.

SUDIJA:

            Samo još jedno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada. Gde i kome ste davali izjave o ovome što se desilo. Mislim na organe ove institucije koja podnosi tužbu. Kada, gde i kome ste davali te izjave?

SUDIJA:

            Sećate li se toga.

AGRON BERIŠA:

            Dobro se sećam. Prvu izjavu dao sam dok sam bio izbeglica u Albaniji, a drugu izjavu pre oko godinu dana u Suvoj Reci.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija, meni bi trebao samo nekoliko minuta za unakrsno ispitivanje. Samo nekoliko minuta posle pauze može.

SUDIJA:

            Jes.

posle pauze

 

TAPUŠKOVIĆ:

 

            .... da smo mi do sada nekoliko puta samo reagovali postavljajući pitanja učestvujući u unakrsnom ispitivanju. A tako smo postupili, odnosno bar ja do sada samo iz jednog razloga što vam je dobro poznato da Slobodan Milošević odbija da primi bilo šta od suda pa tako ne prima ni iskaze koje su svedoci koje ispitujemo davali ranije istražiteljima tužilaštva.

            Dakle, za sad smo se ograničavali samo na ta suštinska pitanja vezano za stvari koje Slobodanu Miloševiću apsolutno nisu poznate da su sadržane u njihovim ranijim iskazima. I ja vas zato molim samo za nekoliko pitanja u vezi jednog jedinog i uvek po meni bar tako ja procenjujem, suštinskog pitanja koje se tiče svedočenja ovog svedoka. A evo o čemu je reč.

Gospodine Beriša, vi ste juče kada ste svedočili potvrdili da ste sa nevelikog rastojanja videli kako su kako je ubijeno četvoro ljudi: Fatona, Nedžada, Sedata i Vujura, to je tačno.

AGRON BERIŠA:

Ja sam rekao da sam sa malog rastojanja video kako su Bujar i Sedat Beriša ubijeni, u narednim minutama i sprednjeg dela moje kuće video sam u zadnjem dvorištu druge kuće četvoro ljudi koje sam prepoznao Faton, Fatima, Neljad, Beriša to sam juče rekao.

TAPUŠKOVIĆ:

            Tako sam vas i ja shvatio i razumeo. Međutim, da li ste vi 21. aprila 99.g., kada ste ispitivani od istražitelja u Tirani u Albaniji kazali sledeće: Da ste sa 10 metara gledali i da ste videli kako su iz te dve kuće postrojili 4 muškaraca, znači postrojili 4 muškaraca Fatona, Nidžata, Sedata i Bujurija i onda ih ubili. Drugim rečima da su ih streljali.

ARGON BERIŠA:

            Ne sećam se da sam tačno to rekao u Albaniji. Ako je tako, onda je to bila greška prevodioca. Istina je ono što kažem sada da sam video dvojicu ljudi da su ubijeni a posle toga još četri mrtve osobe koje su mi rođaci. Oni su dovučeni do mrtvih tela prethodne dve osobe koje sam spomenuo.

TAPUŠKOVIĆ:

            Pre nego što ste potpisali taj iskaz istražiteljima vama je taj iskaz pročitan, tada niste imali primedbe.

AGRON BERIŠA:

            Da. Ali siguran sam da u prevodu ima nekih grešaka da je bilo i kada sam čitao izjavu.

-------------?

            Časni sudija ja nemam pitanja. Samo hoću da kažem da su sve izjave koje su uzete od svedoka dostavljene optuženom. Gospodine Beriša hvala vam što ste došli na Međunarodni tribunal da svedočite. Time zaključujemo ispitivanje možete da idete.

AGRON BERIŠA:

            Hvala vam časni sude.

Gospodine Rajfeld pozovite molim vas sledećeg svedoka.

TUŽILAC Kols:

            Sledećeg svedoka poziva Marija Biramaja i dok čekamo da taj svedok uđe u sudnicu odgovarajući na zahtev suda za dodatno obeležavanja odeljaka i paragrafa ja sam pripremio nove kopije sa sižeom ovog suđenja. Unete su neke izmene i ukoliko mi dozvolite ja bih vas zamolio da podelite ovo članovima sudskog veća i optuženom. Dakle, zamenili smo one koje već imate ima nekih manjih ispravki i više bih voleo da imate ove.

            Još nešto što bih rekao pre nego što svedok uđe u sudnicu, zamolio bih da se njoj pročita deklaracija i da joj se prevede a ne da joj se da da ona sama pročita jer koliko ja znam da ona ne zna da čita i piše. Kako bismo mogli to da uradimo. Pročitaćemo na engleskom, vi ćete pročitati na engleskom a zatim će joj biti prevedeno.

            Uvedite svedoka molim.

            Advokat će vama pročitati zakletvu možete li da je ponovite onako kako ćete u slušalicama čuti od vaših prevodilaca. Molim vas ponovite za mnom.

Svečano se obavezujem, da ću govoriti istinu celu istinu i ništa osim istine.

Hvala, možete da sednete.

            Molim vas da kažete svoje puno ime Sudu.

            Da li sam dobro shvatio da imate četvoro dece koja su preživela.

SVEDOK:

Imala sam petoro dece, sada imam četvoro.

SUDIJA:

            Da doći ćemo na to uskoro. U martu 99. godine da li sam dobro shvatio da ste vi živeli u selu Izbici.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            A to se nalazi u opštini Srbica.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            U to vreme u martu 99.g., da li ste bili udati.

 

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Da li je vaš suprug živeo kod kuće.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Šta se dogodilo vašem suprugu.

SVEDOK:

            Moj muž je umro.

SUDIJA:

            Kada.

SVEDOK:

            U maju.

SUDIJA:

            U maju. Da li se u martu 99.g., nešto dogodilo u vašem selu.

SVEDOK:

            Da. Dogodilo se.

SUDIJA:

            Da li je vaš suprug bio kod kuće kada se dogodio taj incident u vašem selu.

SVEDOK:

            Ne. Nije.

SUDIJA:

            Gde je bio?

SVEDOK:

            U planinama.

SUDIJA:

            Da li znate šta je radio?

SVEDOK:

            Ne. Ne znam.

SUDIJA:

            Da li je još neko bio u planinama u tom trenutku koliko vi znate?

SVEDOK:

            Da. Ali ja to ne znam ja sam bila kod kuće.

SUDIJA:

            I na to ćemo se vratiti kasnije. Da li je vaš suprug pripadao organizaciji bilo koje vrste?

SVEDOK:

            Ne. Bio je zemljoradnik.

SUDIJA:

            A osim toga da li se kasnije učlanio u neku organizaciju?

SVEDOK:

            Ne.

SUDIJA:

            Da li znate za postojanje organizacije koja se zove OVK?

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Koliko vi znate da li je vaš muž na bilo koji način učestvovao u radu te organizacije.

SVEDOK:

            Ne.

SUDIJA:

            Već ste nam rekli da je vaš muž umro u maju. Je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Da li ste saznali kako se to dogodilo?

SVEDOK:

            Nisam bila tamo drugi su mi rekli da je ubijen.

SUDIJA:

            Da li ste čuli pod kojim je okolnostima ubijen?

SVEDOK:

            U planinama bio je tamo.

SUDIJA:

Da li znate šta je tamo radio?

SVEDOK:

            Ne. Ja ne znam ništa nisam bila tamo, ništa nisam videla.

SUDIJA:

            Vratićemo se na ovo kasnije. Idemo dalje. Već ste nam rekli da ste znali da postoji grupa OVK. Je li tako?

SVEDOK:

            Jeste.

SUDIJA:

            Kako ste saznali za njihovo postojanje? Da drugačije to postavim, a šta su oni radili u oblasti vašeg sela, ako su uopšte nešto radili?

SVEDOK:

            U Izbici nije bilo nikoga. U samom selu ne, u ostalim oblastima okolo je bilo ali ne znam šta su radili.

SUDIJA:

            Da li je u okolnim oblastima dolazilo do borbi između OVK i pripadnika Vojske Jugoslavije?

SVEDOK:

            Ne. Nisam ništa videla. Ne znam ništa.

SUDIJA:

            Da li znate da je bilo borbi u toj oblasti?

SVEDOK:

            Da. Čula sam da je bilo borbi u okolnim oblastima. To sam čula.

SUDIJA:

            Da li je vaš suprug u bilo kom trenutku bio član OVK?

 

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Da li je bio član kada je poginuo?

SVEDOK:

            Ne. Bio je civil.

SUDIJA:

            Da. Shvatio sam da kažete da je bio civil, ali bio je član OVK bio je u planinama i poginuo je. Da li je u trenutku kad je poginuo bio član OVK?

SVEDOK:

            Ne. Ne. Samo su ga odveli u planine da se skloni.

SUDIJA:

            Rekli ste nam da je u nekim trenucima vaš suprug bio član OVK kada je to bilo?

SVEDOK:

            U prošlosti.

SUDIJA:

            Da li se sećate kada je to bilo?

SVEDOK:

            Ne. Ne sećam se.

SUDIJA:

            Je li to bilo 99; 98 ili u neko drugo vreme. Možete li otprilike da nam kažete ako baš tačno ne znate?

SVEDOK:

            Ne. Nije 98. godine, 99. godine.

SUDIJA:

            Da li se sećate nekog incidenta koji ga je naveo da se učlani u OVK?

SVEDOK:

            Ne. Ne znam.

SUDIJA:

            Pitaću vas vrlo kratko da nam opišete kakav je bio život u vašem selu pre nego što su izbile nevolje u martu 99. godine. Možete li da nam opišete životne uslove u selu?

SVEDOK:

            Bilo je teško.

SUDIJA:

            Možete li da nam date neke primere toga. Kako je život bio težak u vašem selu pre marta 99.g.

SVEDOK:

            Bilo je teško živeti, jer nismo smeli da izlazimo iz naših kuća pogotovu mladi ljudi.

SUDIJA:

            Šta vas je sprečavalo da izađete iz kuća. Ko je šta radio?

 

 

 

SVEDOK:

            Nismo mogli da izlazimo na ulice jer srpski policajci nisu dozvoljavali da izlaze na ulice ako bi ih našli na ulicama tukli bi ih pljačkali i radili svašta.

SUDIJA:

            Da li se sećate incidenta u martu 99.g., kada je NATO imao vojne vežbe u susednom regionu?

SVEDOK:

            Ne. U našoj oblasti se ništa nije dogodilo.

SUDIJA:

            Dobro. Možete li nam reći gde je Skenderaj koliko je daleko?

SVEDOK:

            Ne znam. Ne mogu da kažem daleko od nas.

SUDIJA:

            Sećate li se incidenta sa NATO-om i Skenderajem.

SVEDOK:

            Čula sam kako ljudi kažu da je na fabriku municije tamo izvršen napad.

SUDIJA:

            Probajte sada da se setite šta se dogodilo dva dana pre tog napada. Šta se dogodilo u vašem selu dva dana nakon što ste čuli da je NATO napao Skenderaje?

SVEDOK:

            28. marta, dva dana su bombardovali selo i ostala sela u okolini Obilić, Ličina i okolna sela su granatirali dva dana. Posle dva dana došli su u Izbicu.

SUDIJA:

            Zaustaviću vas ovde. U vašoj izjavi ovde vidimo da se kaže: oni su bombardovali selo dva dana. Na koga mislite kad kažete oni? Na koga mislite na NATO ili nekog drugog?

SVEDOK:

            Ne. NATO srpska policija i Vojska. Ne NATO.

SUDIJA:

            Dakle, kad kažete bombardovanje da li mislite zaista na bombardovanje ili na granatiranje, ili na nešto drugo?

SVEDOK:

            Mislim na granatiranje, ne na bombardovanje. Mislim baš na granatiranje.

SUDIJA:

            Možete li sudu da svojim sopstvenim rečima opišete šta se dogodilo u vašem selu?

SVEDOK:

            28. marta, od 7 sati ujutru čuli smo granate i svaku vrstu pucnjave. U 11 sati videli smo 6 tenkova koji idu prema selu, bilo je i drugih vozila. Ali ja se ne sećam. Oni su opkolili selo sa svih strana i okupili su nas sve zajedno ženu, decu stare ljude, onda je došla pešadija u selo. Deca su bila uplašena počela su da plaču. Onda su oni došli odvojili muškarce od žena, postrojili su muškarce, nas su naterali da odemo u pravcu Albanije. Mi smo otišli a muškarce su zadržali, ja sam bila sa svoje petoro dece, a onda su srpski vojnici tražili da im dam novac. Dala sam im 100 nemačkih maraka i onda smo krenuli prešli smo 30 metara, zatim smo otišli na jedno brdo i onda smo videli kako oni pale selo ostali smo na brdu dva tri sata, onda smo čuli pucnje i onda sdmo čuli da su ubili 108 ljudi. Ja to nisam videla sopstvenim očima ali sam čula.

SUDIJA:

            Možemo li da malo sačekamo.

            Časni sudija ja sam samo hteo da sopstvenim rečima svedok ispriča šta je bilo a zatim ćemo se zadržati na detaljima.

            Sada ću vam postaviti neka konkretna pitanja da bi smo popunili neke detalje. Da li me razumete.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Rekli ste nam da kada je počeo napad na vaše selo da je to počelo granatiranje. Kakav učinak je imalo to granatiranje na vaše selo?

SVEDOK:

            Kako to mislite kakav učinak. Ne razumem.

SUDIJA:

            Da li je prouzrokovana neka šteta? Šta su ljudi uradili kad se to desilo?

SVEDOK:

            Mi smo se skupili na jednom mestu. Pucali su na nas. Onda je došla pešadija kao što sam rekla.

SUDIJA:

            Vi njih zovete pešadija. Možete li da nam kažete koliko je vojnika došlo u vaše selo otprilike?

SVEDOK:

            Otprilike mnogo. Ne mogu tačno da kažem koliko.

SUDIJA:

            Rekli ste da je bilo i policije, rekli ste pešadija i policija, ili samo pešadija?

SVEDOK:

            Da. Da.

SUDIJA:

            Šta da. Moje pitanje je bilo loše postavljeno i policija i vojska to ste mislili.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Spomenuli ste i 6 tenkova. Šta vi podrazumevate pod tenkovima?

SVEDOK:

            Tenkove. Mislim na tenkove.

SUDIJA:

            Rekli ste da je bilo i drugih vojnih vozila. Je li tako?

            Nije dovoljno da klimate glavom.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Zamoliću sudskog pisara da vam pokaže dokaze 17 i 18.

            Počećemo sa dokazom 17.

            Zamoliću vas da pokažete sve. Dokaz 17. možete li da joj dodate to molim vas. Tu su četri stranice fotografija. Pogledajte te četri stranice uzmite ih u ruku. I pre nego što prokomentarišete pogledajte sve četri stranice.

Vidim da ste se zaustavili na fotografiji i pokazali na nju pre nego što ste pogledali sve četri stranice. Da li u tim fotografijama vidite bilo koje vojno vozilo koje liči na tenkove, koje ste nam upravo opisali?

SVEDOK:

            Ovaj broj 6.

SUDIJA:

            Hoćete li molim vas da fotografiju broj 6 koju je pokazala svedok staviti na pano da mogu svi da vide. Dakle vi ste iz dokaznog materijala broj 17, koji se sastoji od 15 fotografija, izabrali fotografiju 6. Da li su to vozila koja vi nazivate tenkovima? I kakva su bila u vašem selu 28. marta?

SVEDOK:

            Da. Ovo sam ja videla kako ide prema našem selu.

SUDIJA:

Molim vas da takođe svedoku pokažete dokazni materijal broj 18.

Zamoliću vas da pogledate ono što je obeležno kao dokaz 18 na jednom listu hartije postoji više vrsta fotografija. Govorili ste nam o pešadiji i policiji. Da li na bilo kojoj od ovih fotografija vidite bilo koju uniformu koja izgleda kao pešadijska uniforma koju ste videli u vašem selu?

SVEDOK:

            Da. Ova ovde.

SUDIJA:

            Ima li ona broj ispod.

SVEDOK:

            Broj 9.

SUDIJA:

            Hoćete li molim vas da postavite ovo na pano i policija broj 6. Dakle policija je nosila uniforme kao što je fotografija broj 6.

SVEDOK:

            Ne. Ne nije takva uniforma.

SUDIJA:

            U čemu se razlikuje?

SVEDOK:

            Boje su nešto svetlije. Svetlo plava i tamno plava.

SUDIJA:

            Možete li molim vas da dokazni materijal 18 postavite na pano kako bi sudije mogle da vide. Da vidimo fotografiju broj 9, a zatim i policijske uniforme kao na fotografiji 6 samo svetlije plave. Da li je ono što ste vi rekli?

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Pokažite molim vas broj 6. Dakle, to je policija br.6. Je li tako?

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Verujem da ste nam rekli da kada su ti ljudi došli u vaše selo. Da su muškarci odvojeni od žena.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Kako ste vi to razdvojeni? Kako ste prvo okupljeni da bi mogli da budete razdvojeni?

SVEDOK:

            Jer je pešadija došla kao što sam vam rekla naredili su da se muškarci odvoje od nas žena, a mi žene smo dobili naredbu da idemo u pravcu Albanije.

SUDIJA:

            Da, ali pretpostavljam da ste bili svi u svojim kućama kako ste napustili kuće i gde ste prvo išli kada ste razdvojeni?

SVEDOK:

            Mislite kad su nas razvojili od muškaraca.

SUDIJA:

            Ne vraćamo se još malo unazad. Pešadija je dakle došla kako ste izvedeni iz svojih kuća i gde su vas smestili da biste bili razdvajani?

SVEDOK:

            Bili smo oko 30 metara na jednoj livadi, 30 metara daleko od naših kuća. Bilo je oko 3000 ljudi.

SUDIJA:

            A tih 3000 ljudi sve su to bili civilni stanovnici Izbice zar ne?

SVEDOK:

            Ne. Ne bilo je stanovnika iz ostalih sela ne samo iz Izbice.

SUDIJA:

            A znate kako su drugi ljudi dospeli na tu livadu o kojoj ste govorili?

SVEDOK:

            Oni su došli zato što su mislili da je naše selo bezbednije.

SUDIJA:

            Da li sam dobro razumeo da vi kažete da su ti ljudi došli iz okolnih sela u Izbicu i da su se pridružili stanovnicima vašeg sela.

 

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            A onda ste razdvojeni, kako se to dogodilo, ko je davao naredbe ko je govorio, kako se to odigravalo?

SVEDOK :

            Vojnici srpske vojske i policije bili su pomešani sećam se da nam je jedan na albanskom govorio. Idite pravo u Albaniju. A onda su tražili od muškaraca da sednu pored puta, a mi ostali da idemo prema Albaniji.

            SUDIJA:

            Da li je izgledalo kao da je neko tu komandant?

SVEDOK:

            Da. Imao je neko obeležje, ja ne znam ali mislim da je bio viši po činu, jer je imao neke znakove.

SUDIJA:

            Da li je on bio vojnik ili policajac?

SVEDOK:

            Ne. On je bio policajac.

SUDIJA:

            Da li ste videli da on komunicira sa nekimd rugim, putem radio stanice. Da li ste u stvari videli da neko ima ručnu radio stanicu.

SVEDOK:

            Da. On je imao radio stanicu u ruci.

SUDIJA:

            Šta je radio sa njom? Da li ste ga čuli da govori preko nje?

SVEDOK:

            Da. Ne znam šta je govorio na srpskom ali videla sam da govori nešto. Ja sam se plašila šta će nam uraditi. Da li će nas ubiti ili oterati. Ne znam šta je govorio, govorio je na srpskom.

SUDIJA:

            Dakle, ta osoba sa radio stanicom govorila je srpski.

SVEDOK:

            Da.

SUDIJA:

            Dok se to događalo kako su prema vama postupali.

SVEDOK:

            Isterali su nas na ulicu rekla sam vam već otišli smo u drugo selo, ostali smo tamo.

SUDIJA:

            Rekli ste da vam je rečeno da idete u Albaniju. Je li tako?

SVEDOK:

            Da. Tako je.

SUDIJA:

            Ko vam je to rekao?

SVEDOK:

            Srpski vojnici i policija, oni su tu bili svi izmešani.

SUDIJA:

            Da li vam je dozvoljeno da pođete kolima ili traktorima, ili zapregama bilo kakvim prevoznim sredstvom.

SVEDOK:

            Ne. Ne, ništa baš ništa. Sve smo ostavili u selu iza sebe samo smo otišli peške.

SUDIJA:

            Koliko je žena i dece otišlo peške?

SVEDOK:

            Pa oko 3000 ljudi. Ne mogu da vam dam tačnu brojku, ali bili smo samo žene i deca, muškarce smo ostavili iza sebe oni su bili odvojeni.

SUDIJA:

            Da li znate koliko je tačno muškaraca ostalo za vama?

SVEDOK:

            Oko 150 ili 16 ne znam tačno.

SUDIJA:

            A gde su bili ostali muškarci?

SVEDOK:

            Kako mislite ostali muškraci.

SUDIJA:

            Kolko sam razumeo bilo je 3000 žena i dece i 150 muškaraca, jesu to bili svi muškarci iz sela ili je bilo još muškaraca iz tog sela na drugim mestima.

SVEDOK:

            Ne. Ne to su bili stanovnici iz ostalih sela oni koji nisu mogli da odu u planine došli su u Izbicu.

SUDIJA:

            Dakle, oni koji nisu mogli da odu u planine, došli su u vaše selo i tu su okupljeni na jednoj livadi. Je li tako?

SVEDOK:

            Da. Tako je.

SUDIJA:

            A ti muškraci koji su ostali iza vas možete li otprilike da nam kažete među tih 150,160 muškaraca koliko su oni bili stari otprilike.

SVEDOK:

            Pa bilo ih je starih od 95 godina pa do 30;40.

SUDIJA:

            Šta se dogodilo sa mladićima.

SVEDOK:

            Oni su otišli u planine.

SUDIJA:

            Dok ste vi odlazili kako vam je rečeno na putu prema Albaniji.Da li je iko koliko vi znate pokušao da se vrati u selo i ako jeste šta im se desilo?

 

SVEDOK:

            Nekoliko žena želelo je da se vrati u selo da bi videlo šta se dešava. Videli smo da je celo selo zapaljeno. Čuli smo pucnje da su ljudi ubijani one su htele da vide sopstvenim očima šta se dešava. Međutim, prešle su samo desetak metara jer je policija pucala u vazduh i vratila ih. Rekli su im da idu u Albaniju.

 

PITANjE:

            Da li su vam rekle šta su videle?

 

SVEDOK:

            Ne, ne. Nisu videle ništa jer im policija nije dozvolila da se vrate u selo.

 

PITANjE:

            Kada ste ranije svedočili rekli ste da je celo selo bilo u plamenu. Da li ste to sami mogli da vidite?

 

SVEDOK:

            Da, da, videla sam to sopstvenim očima. Sve je progutao plamen, vatra, sve je zapaljeno, i traktori, i sve što smo imali.

 

PITANjE:

            Kada govorimo o zapaljenim traktorima, da li se sećate incidenta sa dve starije hendikepirane gospođe?

 

 

 

SVEDOK:

            Da, zapalili su ih na traktoru. Jedna je bila supruga Haris Hodže, a druga još jednog čoveka. One nisu mogle da hodaju, ostale su na traktoru i tamo su zapaljene.

 

PITANjE:

            Bile su žive na toj prikolici kada ste otišli?

 

SVEDOK:

            Da, bile su žive.

 

PITANjE:

            Dok ste odlazili iz sela prema Albaniji, da li su vojnici, bez obzira da li je to bila policija ili vojska, da li je bilo ko uniformisan pratio vas?

 

SVEDOK:

            Sve vreme uz nas su bili vojnici i policajci. Ne mogu da se setim ko nas je tačno pratio. Kada smo otišli u Obilić nas su postrojili. Moja sestra je držala u ruci šestomesečnu bebu, onda su oni granatirali kolonu i ubili dve ćerke moje rođake. To se dogodilo.

 

PITANjE:

            Dakle, dok ste vi pešačili prema Albaniji, pratila vas je policija ili vojnici. Je li tako?

 

SVEDOK:

            Da. Da.

 

PITANjE:

            I koliko daleko ste stigli pre ovog incidenta sa granatiranjem. Da li ste dugo hodali?

 

 

SVEDOK:

            Kada su počeli da granatiraju, moja tri sina su se odvojila od mene i krenula prema susednom selu, a nas su poterali prema Skenderaju. Rečeno nam je da hodamo uj pravcu Albanije.

 

PITANjE:

            Znam da možda ne umete da procenjujete daljinu, ali možete li otprilike da nam kažete koliko ste dugo hodali pre nego što ste bili granatirani?

 

SVEDOK:

            Mi smo hodali oko pola sata.

 

PITANjE:

            Da li biste mogli da nam kažete da li ste znali put prema Albaniji i da li ste znali kuda treba da idete? Da li ste imali neko određeno mesto gde ste hteli da stignete?

 

SVEDOK:

            Ne, nisam znala. Nikada to nisam znala.

 

PITANjE:

            Dakle ovo granatiranje koje se dogodilo, koliko sam ja shvatio vi ste u koloni, ima puno ljudi ispred vas, je li tako?

 

SVEDOK:

            Da. Bili smo u sredini kolone.

 

PITANjE:

            Dakle, vi ste bili u sredini kolone. Da li ste nekoga nosili u tom trenutku?

 

 

 

SVEDOK:

            Nosila sam svog sina. Hodali smo, onda su nas granatirali, pre nego što se to dogodilo moja sestra je nosila mog sina, hodali smo. Kada je počelo granatiranje, kolona se prekinula na dva dela. Polovina nas je stala.

 

PITANjE:

            Koliko godina je imao vaš sin kojeg ste vi nosili, a koliko onaj kojeg je nosila vaša sestra?

 

SVEDOK:

            Šest meseci.

 

PITANjE:

            Da li ste ga dojili tada?

 

SVEDOK:

            Da, dojila sam ga, ali ne baš u tom trenutku.

 

PITANjE:

            Da, to shvatam. Dakle, vaša sestra je preuzela brigu o vašem sinu ubrzo posle, malo pre nego što je počelo granatiranje.

 

SVEDOK:

            Da, neposredno pre početka granatiranja.

 

PITANjE:

            A kada je granatiranje počelo kolona izbeglica se prekinula i krenula u dva pravca. Je li tako?

 

SVEDOK:

            Da. Da.

 

PITANjE:

            Kuda ste vi krenuli?

 

SVEDOK:

            Stale smo tamo, dve devojčice su stajale. Policija nas je onda vratila prema jednom obližnjem selu i mi smo stali tu nasred jedne poljane.

 

PITANjE:

            A sestra i vaša beba?

 

SVEDOK:

            Moja sestra je krenula prema selu Šila. Od tog trenutka nisam videla moju decu jer su otišla sa mojom sestrom.

 

PITANjE:

            Dakle, da zaključim. Vi, vaša sestra i vaša tri sina krenuli ste na različite strane. Bili ste razdvojeni?

 

SVEDOK:

            Da. Da. 

 

PITANjE:

            Žao mi je što moram da vam postavim ovo pitanje, ali posle tog incidenta, jeste li ikada više videli svoju bebu?

 

SVEDOK:

            Moju bebu? Ne. Ne. Ona je umrla. Nije imala od čega da živi, nismo imali čime da je hranimo.

 

PITANjE:

            Dobili ste tu informaciju od vaše sestre, kasnije. Zar ne?

 

SVEDOK:

            Da. Posle rata, sestra mi je rekla da je beba umrla jer nije mogla ničime da je hrani i nije našla nikoga ko može da je doji, pa je beba umrla.

 

PITANjE:

            Posle incidenta sa granatiranjem, šta se dogodilo? Kolona se podelila na dva dela. Šta se dogodilo sa vašom grupom, sa grupom u kojoj ste vi bili?

            Izvinite gospodine Vajt. Pre nego što nastavimo, možete li da nam pojasnite nešto o granatiranju. Kakvo je to granatiranje? Da li znate odakle je došlo, su doletele te granate. Vi, dakle, idete i odjednom one počinju da padaju.

 

SVEDOK:

            Granate su došle odozgo. Bila su neka crvena svetla i ona su pala na nas i mi smo se raspršili.

 

PITANjE:

            Da li vi znate ko je ispalio granate?

 

SVEDOK:

            Srbi, armija i policija.

 

PITANjE:

            Da li ste videli bilo kakve tenkove ili vojnu opremu koji bi vam ukazali na to odakle su došle granate?

 

SVEDOK:

            Da, da. Nešto dalje, ne mogu da kažem koliko daleko, ali na oko pola sata odatle, brdima oni su nas granatirali. Mi smo išli prema slobodnijoj zoni, nismo ništa ni jeli.

 

 

 

PITANjE:

            Da li je kolona išla u pravcu u kojoj joj je rečeno da ide u trenutku kada je granatirana ili je išla u drugačijem pravcu?

 

SVEDOK:

            Hteli smo da odemo u jedno selo koje je bilo manje naseljeno i da se pridružimo tamo nekim ljudima. Rekli su nam da je tamo bezbednije.

 

PITANjE:

            Vi govorite o trenutku pre granatiranja?

 

SVEDOK:

            Da, pre granatiranja. Mi smo hteli da se pridružimo drugima u selu Tušilja. A posle granatiranja kolona se razdvojila na dva dela. Tada je moja sestra otišla u drugom pravcu sa moje dve ćerke.

 

PITANjE:

            Dakle, to selo u koje ste vi hteli da odete, je li ono bilo u drugačijem pravcu?

 

SVEDOK:

            Bilo je u pravcu Skenderaja.

 

PITANjE:

            Da li je to bio pravac u kojem su Srbi tražili da vi idete ili je to bio drugačiji pravac?

 

SVEDOK:

            Bilo je to u pravcu u kojem smo mi hteli da odemo, jer Srbi su hteli da odemo u pravcu Albanije, ali nam nisu dozvolili da idemo u pravcu u kojem smo mi hteli da idemo, počeli su da nas granatiraju.

 

 

PITANjE:

            Dakle, efekat granatiranja je bio to što ste vi posle njega krenuli u pravcu Albanije, a ne u onom pravcu u kojem ste vi hteli?

 

SVEDOK:

            Da, mi smo hteli da idemo u pravcu u kojem smo mi hreli i onda su oni počeli da nas granatiraju.

 

PITANjE:

            A posle granatiranja ste krenuli u pravcu u kojem su oni tražili?

 

SVEDOK:

            Da, oni su nas vratili. Vratili su nas u drugom pravcu, u pravcu Albanije.

 

PITANjE:

            Nakon granatiranja, ustvari, koliko je ono trajalo?

 

SVEDOK:

            Trajalo je oko 15 minuta, a mi smo ležali po zemlji čitavih 15 minuta dok granatiranje nije prestalo. Kada je granatiranje prestalo bili smo prinuđeni da idemo u drugom pravcu, ne tamo gde smo hteli da idemo. A onda smo stali na jedno polje da se odmorimo.

 

PITANjE:

            Kada je granatiranje prestalo da li ste videli još neke ljude kako dolaze?

 

SVEDOK:

            Srpski policajci, vojnici.

 

PITANjE:

            Da li se sećate kakve su boje ili vrste uniforme oni nosili?

 

SVEDOK:

            Ne, ne mogu da se setim jer sam bila vrlo uzrujana. Duž celog puta bili su srpski vojnici i policajci.

 

PITANjE:

            Da li je neko poginuo u tom granatiranju u tom, da vi lično znate za to?

 

SVEDOK:

            Bila je jedna žena sa dvoje dece koja je poginula, ja ih nisam poznavala.

 

PITANjE:

            A kad su ti dodati, vi ste ih nazvali policajcima, došli šta su oni  uradili? Da li se vašoj koloni izbeglica pridružio neko od muškaraca?

 

SVEDOK:

            Da, kada su nas skrenuli da idemo u drugom pravcu Redžep Tači i Radžif Tači su nam se pridružili.

 

PITANjE:

            Šta se dogodilo njima?

 

SVEDOK:

            Prišla sam im i pitala ih u kom pravcu da idemo? Jer sam htela da se pridružim deci, da ih pronađem.

 

PITANjE:

            Toj dvojici ljudi se nešto dogodilo?

 

SVEDOK:

            Oni su hteli da odu u Izbicu. Opljačkali su nam sve što smo imali, vređali su nas, pitali su nas gde je Hašim Tači. Šutirali su nas, deca su počela da plaču, a muškarci su ležali na zemlji.

 

PITANjE:

            Koji muškarci?

 

SVEDOK:

            Hadži i Redžep.

 

PITANjE:

            Da li ste videli šta se dogodilo njima dvojici?

 

SVEDOK:

            Da. Bila sam u konvoju sa dvoje svoje dece u rukama, a onda je odjeknuo plotun, oni su ih ubili.

 

PITANjE:

            Kada kažete oni su ih ubili, na koga mislite?

 

SVEDOK:

            Na policiju.

 

PITANjE:

            Kakve je posledice to ubistvo imalo na vas i žene i decu koji su bili sa vama?

 

SVEDOK:

            Za nas  je bilo još teže, nismo znali gde da idemo. Kada smo videli da su oni ubijeni nismo znali gde da idemo. Deca su bila sa nam. Ne znam kako to da opišem, bilo je strašno.

 

PITANjE:

            Rekli ste da su vam sve opljačkali i da su vas vređali. Šta su vama uzeli?

 

SVEDOK:

            Uzeli su novac od žena. Nisam govorila o sebi. Opljačkali su nas i vređali su nas i onda nas uputili u pravcu Kline.

 

PITANjE:

            Da li su uzeli novac od vas?

 

SVEDOK:

            Kada su nas uputili prema Klini, u selu Jašanici bilo je mnogo vode i blata, bilo je puno žena i dece. Tu su bila tri tenka, jedan je bio  na čelu kolone, jedan u sredini, jedan na začelju. Tražili su nam da trčimo zajedno s tenkovima. Da na putu niz potok.

 

PITANjE:

            Kada kažete bili smo opljačkani, šta pod tim podrazumevate, šta je od vas uzeto?

 

SVEDOK:

            Ja ne razumem srpski, i tamo na putu su mi rekli na albanskom, jedan od njih je govorio albanski, rekao mi je daj mi hiljadu maraka da spaseš svoju porodicu. Tražili su nam pet hiljada maraka da izađemo iz konvoja, međutim, iz kolone izbeglica, ali nismo mogli to da im damo, bili smo samo žene i deca.

 

PITANjE:

            Već ste nam rekli da vam je rečeno da idete prema Klini. Da li ste uopšte stigli do Kline sa tim konvojem izbeglica? Da li ste išli u tom pravcu?

 

SVEDOK:

            Ne, ne. Išli smo u pravcu Kline, onda smo išli prema drugom selu, onda su nam tražili da trčimo sa tenkovima.

 

PITANjE:

            Ali, ne kraju, da li ste otišli u pravcu Albanije?

 

SVEDOK:

            Ne!

 

PITANjE:

            Gde ste otišli?

 

SVEDOK:

            Tražili su pet hiljada maraka, opljačkali su nas onda su uzeli neke stvari od nekih žena, onda su nam tražili da idemo prem Klini.

 

PITANjE:

            A da li je Klina u pravcu Albanije odatle ili nije?

 

SVEDOK:

            Da jeste, ona je na putu prema Albaniji.

 

PITANjE:

            A kad ste došli do Kline?

 

SVEDOK:

            Kad smo došli do Kline onda su nam tražili da se vratimo nazad. Zapalili su mlin u Klini. Uplašili smo se i tražili su nam da se vratimo nazad 100 metara. Onda kad smo mi krenuli nazad onda su nas pitali gde ste krenuli? Rekli smo da spašavamo decu. Onda nas nisu pustili. Onda su nas poterali prema policijskoj stanici u Klini. Onda je zaustavljena, nisu nam dozvolili da se nađemo sa našom decom. Onda sam ja krenula prema Klini koja je bila u plamenu i tu je bila policijska stanica.

 

PITANjE:

            Da ja shvatam da je u Klini došlo do određene haotične situacije, da li vam je rečeno da idete prema nekom drugom selu ili gradu?

 

SVEDOK:

            Da onda nam je rečeno da od Kline krenemo prema Đakovici. Ostali smo čitavu noć na putu, rekli su nam da smo ostanemo tu, a onda rano ujutru su nam se pridružili neki muškarci iz Kline i poveli konvoj. Sad je to bila još duža kolona jer su nam se pridružili ljudi iz Kline i hodali smo celoga dana i predveče jedan seljak iz obližnjeg sela dao nam je nešto hrane jer nismo mogli da stignemo do Albanije a da ništa ne jedemo.

 

PITANjE:

            Kada kažete oni su nam rekli da idemo u Đakovicu, ko su to oni? Jesu li to još uvek oni isti srpski pratioci koje ste imali?

 

SVEDOK:

            Da isti Srbi, uvek isti srpski vojnici koji su nas pratili tokom celog puta.

 

PITANjE:

            Da li vam je tokom tog puta neko iz OVK dao neke poruke?

 

SVEDOK:

            Ne razumem pitanje!

 

PITANjE:

            Koliko sam ja shvatio vas su otpratili do Opštine Đakovica.

 

SVEDOK:

            Da!

 

PITANjE:

            Dok ste bili na putu prema selu Glođane, možda ja pogrešno to izgovaram, selo koje ima neki sličan naziv.

 

SVEDOK:

            Uputili su nas prema Đakovici, onda smo u Kraljanu se odmarali dve noći, onda smo otišli u selo Glođan gde smo smatrali da ćemo biti bezbedniji.

 

PITANjE:

            Na putu prema tom selu da li ste dobili poruku od nekoga? Ko vam je rekao da idete u tom pravcu?

 

SVEDOK:

            Da, jedan seljanin iz Kraljana je rekao da idemo u to selo.

 

PITANjE:

            Da li vam je rekao zašto treba to da uradite? Ili, čiju poruku on vama prenosi?

 

SVEDOK:

            Rekao nam je da idemo u Kraljan i rekao nam je da tamo odmorimo malo jer će nam biti nedelja dana potrebna da stignemo do Albanije, a nemamo ni vode ni hrane.

 

PITANjE:

            Da li znate da li je OVK bila aktivna u tom regionu­?

 

SVEDOK:

            Ne, ja nisam znala ništa o tome.

 

PITANjE:

            Šta se dogodilo kad ste stigli u Kraljan?

 

SVEDOK:

            Kad smo došli do Kraljana mi smo tu jeli i pili a onda su nas poterali prema Glođanu i tu smo ostali četiri dana. Granatirali su selo celu noć i ceo dan.

 

PITANjE:

            Da vidimo da li ovo dobro razumem. Jedan seljanin vam je u nečije ime poručio da treba da idete prema Kraljanu, da li je tako?

 

SVEDOK:

            Da!

 

PITANjE:

            Taj seljanin nije bio uniformisani Srbin?

 

SVEDOK:

            Ne, ne. Bio je Albanac, nije bio Srbin, bio je Albanac.

 

PITANjE:

            Dakle, vi ste želeli da idete prema Kraljanu, da li sam dobro to shvatio?

 

SVEDOK:

            Da, da!

 

PITANjE:

            Takođe ste nam rekli da vas je pratila srpska policija, vojska. Da li su i oni hteli da idete prema Kraljanu?

 

SVEDOK:

            Ne oni su nas samo izveli na put. Kada smo došli do Kraljana nisu ništa uradili.

 

PITANjE:

            Dakle, u tom trenutku su vam dozvolili da idete u pravcu u kojem ste vi hteli?

 

SVEDOK:

            Da.

 

PITANjE:

            A kada ste stigli tamo selo je granatirano?

 

SVEDOK:

            Da, Kraljan je granatiran. A onda smo otišli nešto niže u selo koje se zove Glođan.

 

PITANjE:

            Da li su vas nahranili u tom selu?

 

SVEDOK:

            Da, jesu. Tamo je bilo Albanaca jer oni još nisu napustili svoje selo i ti Albanci su nas nahranili.

 

PITANjE:

            Da li su se pojavili vojnici ili paravojska u vojnim vozilima dok ste bili u tom selu?

 

SVEDOK:

            Ne, nismo ostali dovoljno dugo u Kraljanu. Samo par dana, onda smo tri dana bili u Glođanu i tamo nije bilo vojnika. Onda su granatirali Glođane. Onda su ujutro došli sa puno tenkova i vojnih vozila i onda smo opet se sakupali u crkvi u Glođanu.

 

PITANjE:

            Dakle, to je sada u Glođanu, više niste u Kraljanu? Otišli ste u Glođanu?

 

SVEDOK:

            Da!

 

PITANjE:

            I tu su došli onda vojnici i vojna vozila, dakle, dosta tenkova, to se tu dogodilo?

 

SVEDOK:

            Da!

 

PITANjE:

            Da li su vam ti uniformisani ljudi rekli zašto su tu?

 

SVEDOK:

            Ne, ne. Oni su došli inaterali nas da idemo prema Albaniji. Rekli su ljudima u Glođanu, vi ste drugačiji, vi ste iz Drenice jer pola konvoja je bilo iz Drenice.

 

PITANjE:

            Dakle, koliko ste vi shvatili oni nisu hteli da se lokalno stanovništvo meša sa stanovnicima i sa ljudima iz konvoja?

 

SVEDOK:

            Ne, jer ljudi u Glođanu su takođe Albanci ali su oni katolici. Njima je rečeno da ostanu u svojim kućama.

 

PITANjE:

            Dakle, šta se dogodilo sa katolicima? Jesu li nastavili da idu sa vama ili su otišli negde drugde?

 

SVEDOK:

            Ne, ne. Oni su ostali tamo gde su i bili, a nama su rekli da ponovo krenemo na put. Kraljane je spaljeno. Onda su nam rekli da idemo prema Klini.

 

PITANjE:

            Da razjasnimo. Ko su tu oni, a ko smo mi? Rekli ste oni su rekli nama, da li je to samo grupa iz vašeg sela Izbice?

 

SVEDOK:

            Ne, oni nisu znali da li smo mi Izbici, mi smo bili iz čitave Drenice. Nisu oni mogli da znaju ko je bio iz kojeg sela, svi smo bili iz oblasti Drenice.

 

PITANjE:

            Ali katolicima je bilo rečeno da ostanu kod kuće, jeste li to sad rekli?

 

SVEDOK:

            Da.

 

PITANjE:

            Gospodine Dajnveld, posle ručka ću nastaviti čim završim sa tačkom 16.

            Dakle, vi ste na putu govorili o svim tim mestima na koje ste naišli, da li ste naišli na još neka manja sela, čija imena niste znali?

 

SVEDOK:

            Da, bilo je mnogo sela, ali ne znam njihova imena.

 

PITANjE:

            Možete li da nam kažete u kakvom su stanju bila ta sela, kad ste vi tuda prolazili?

 

SVEDOK:

            Bilo je opasno jer ljudi su izlazili iz njih, u Kraljanu je došlo 300 ljudi, rečeno nam je da idemo prema Klini, onda ih ja više nisam videla. Čula sam da je jedan čovek odvojen od svoje žene.

 

PITANjE:

            Dok ste bili na ovom prisilnom maršu, da li ste ikad probali da se zaustavite i da se odmorite?

 

SVEDOK:

            Tokom dana ne, nikada nam nisu dozvoljavali da se tokom dana odmaramo, samo su nam govorili da nastavimo da hodamo. Bilo je puno vozila i tenkova u pokretu, ali tokom noći da.

 

PITANjE:

            Dakle, tokom dana vam nisu dozvoljavali da stanete?

 

SVEDOK:

            Ne!

 

SUDIJA:

            Verujem da je ovo možda dobar trenutak za pauzu. Ali pre pauze hteo bih da pozabavim sa dva administrativna pitanja:

            Prvo, u vezi sa video-snimcima, dokazi 11.  i od 13. do 16. koji su pomenuti prošle nedelje, predloženo je, a složili su se i prijatelji suda da treba da pogledamo te trake koje traju 3 sata i 20 minuta, ali bez komentara, i da treba to da uradimo van sudnice. Optuženi je dobio kopije tih video-snimaka, ali on ima primedbu na to što oni neće biti, ti snimci neće biti prikazani javno, on tvrdi da je to deo dokaznog materijala i da treba javno da se prikaže. Mi smo razmotrili njegovu primedbu, ne smatramo da je to opravdana primedba i mislimo da nema razloga da se ovi dokazni materijali javno prikazuju, oni su deo zapisnika. Došli smo do zaključka da bi bilo zgodno da mi to pogledamo nasamo, da ne oduzimamo sudu vreme. Međutim, ukoliko tokom gledanja dođemo do zaključka da ih treba javno prikazati mi ćemo to naložiti. To je prvo pitanje.

            A drugo je sledeće. Optuženi je zamolio da zbog porodične posete 3. i 7. marta da zasedamo tih dana samo ujutro. Zbog teškoća oko vize ovom prilikom mi ćemo izuzetno srediti da se promene vremena zasedanja koja su do 5 sati, međutim ovo  ne treba da se smatra pravilom.

P a u z a !

 

POSLE PAUZE

 

SUDIJA:

            Izvolite sesti. Da gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste mi omogućili da kažem samo jednu napomenu u vezi sa vašom odlukom u vezi sa ovim video trakama. Da bude jasno ja ne znam šta je na trakama, ali sam smatrao da ih treba prikazati iz principijelnih razloga i to zbog jednog jedinog razloga zato što je suđenje javno. Iako taj principijeni razlog ne stoji, onda verovatno ni moja primedba nije na mestu. Što se tiče toga da sam imao mogućnosti da ih vidim, nisam - jer kad sam tražio i za svoje trake koje sam hteo ovde da prikažem video plejer, ja ga nisam mogao dobiti. Prema tome, to je manji problem. Prinicpijelan razlog  za ono za šta se neko optužuje i podnose dokazi treba da se iznese javno. To je bio jedini razlog zbog koga sam ja to tražio.

            Drugo što želim da kažem tim tehničkim aspektom stvari, svi telefoni mojih saradnika koje sam juče ja zvao odavde u Beogradu su danas isključeni, tako da sam vrlo teško uspeo da komuniciram. Ja ne mogu da pribavljam nikakve konkretne informacije drugim putem već tako i želim da vas obavestim da ukoliko ne budem mogao da stupam u kontakt, a da ovde ispitujete svedoke ja ću tražiti da se odloži dok ja ne budem mogao da stupim u kontakt.To je sve.

 

SUDIJA:

            Gospodine Milošević kada je reč o prvoj stvari koju ste spomenuli, puštanje video traka. Kao što sam već rekao mi smo uzeli u obzir vaš argument, to je tvrdnja da se mora pustiti u javnosti. Iz razloga koje sam već izneo mi smo bili protiv toga, mi ćemo te trake pogledati ali ne ovde na javnoj sednici.

            Kad je reč o ovoj drugoj stvari o telefonima, to je nešto što ćemo morati razmotriti. To je takođe nešto o čemu nam se vi možete i formalno obratiti sledećeg puta kad se budemo bavili administrativnim pitanjima. Izvolite gospodine Rajnervard.

 

OPTUŽBA:

            Hvala. Počinjem sa paragrafom 17.

            Gospođo, neposredno pre pauze za ručak opisali ste nam jednu pomalo zaobizalnu rutu kojom ste došli do granice. Šta mislite koliko dugo je proteklo vremena od kako ste napustili selo Izbica pa do vašeg dolaska do albanske granice?

 

SVEDOK:

            Oko 6 dana.

 

OPTUŽBA:

            Osim onog puta kada su vas stanovnici sela, ne sećam se je li to bilo Klina ili Globanje nahranili, da li ste putem dobili hranu ili dobili priliku da se zaustavite i potražite hranu?

 

SVEDOK:

            Kao što sam rekla kad smo došli u Klinu ja sam rekla da ne mogu više hodati, kuda me vodite? Onda su nam se rugali i dali su nam jedan mali komad hleba. Kao da nam se još i dalje rugaju. Ja sam rekla ne mogu više hodati, mi ne možemo više hodati i onda su nas usmerili u pravcu Đakovice i tamo smo ostali jednu noć i tamo smo imali nešto hrane.

 

OPTUŽBA:

            Ko vam je dao tu hranu?

 

SVEDOK:

            Srpska policija. Oni su nam se celo vreme na neki način rugali.

 

OPTUŽBA:

            Putem ste prošli kroz niz sela pre nego što ste došli do kontrolnog punkta u Đakovici, šta nam možete reći kakva su to bila sela, srpska, mešana, albanska sela, da li znate?

 

SVEDOK:

            Ne. Ne znam zato jer tamo nikada nisam ranije bila. Tamo nisam bila. Ali znam da smo hodali ceo dan, a kad je pala noć malo smo se odmorili. Tokom dana nam nisu dozvolili da stanemo tako da se tih sela ne sećam jer tamonikada nisam bila.

 

OPTUŽBA:

            Da li su mnoga sela kroz koja ste prošli bila netaknuta ili je na njima bilo nekog traga?

 

SVEDOK:

            Sela nisu bila netaknuta. Neka su bila spaljena, neki delovi nisu bili spaljeni, znate.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li sa sobom imali neke osobne dokumente kada ste napustili Izbicu?

 

SVEDOK:

            Nisam imala ništa, sve sam ostavila kod kuće i sve je to zapaljeno.

 

OPTUŽBA:

            A druge izbeglice koje su bile sa vama u konvoju. Da li su neki od njih imali osobna dokumenta sa sobom?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li nam možete reći šta se onda u jednom trenutku dogodilo sa tim osnovnim dokumentima?

 

SVEDOK:

            Kad smo stigli u Đakovicu, na putu za Đakovicu videla sam jedno mesto gde su nas smestali, to je bio neki kontrolni punkt ja mislim i tamo su nam proverili dokumente i tražili su od nas da predamo sve dokumente. I onda kad dođete do granice sa Albanijom videćete šta će se dogoditi. I sve su izbeglice koji su bili tada u liniji bacili na zemlju svaosnovna dokumenta i pasoše koje su imali sa sobom.

 

OPTUŽBA:

            Koliko daleko je Đakovica od albanske granice?

 

SVEDOK:

            Hodali smo celi dan.

 

OPTUŽBA:

            Dok ste hodali prema granici jeste li videli još srpskih snaga?

 

SVEDOK:

            Da, mnogo. Celim putem, non-stop sam videla srpske snage.

 

OPTUŽBA:

            Šta su te snage radile? I kako to da ste ih videli?

 

SVEDOK:        

            Rekli sunam da idemo dalje. Pokazali su nam kuda, nismo se usudili ništa niti reći, niti učiniti. Bili smo umorni, umorni od hodanja. Celog dana nismo imali ni hrane ni pića i samo smo dalje išli.

 

OPTUŽBA:

            Da li su ti vojnici išli takođe peške ili u nekim vozilima?

 

SVEDOK:

            Neki su bili peške, neki su bili u kamionima, ali oni koji su bili peške oni su nam rekli ako ne budete u Albaniji do šest sati posle podne vratićemo vas natrag odakle ste došli.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li uspeli stići do granice na vreme?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li se sećate imena graničnog prelaza kroz koji ste prošli?

 

SVEDOK:

            Krumja.

 

OPTUŽBA:

            Da li se sećate kojeg datuma ste prešli granicu?

 

SVEDOK:

            Ne, moram priznati da se ne sećam.

 

OPTUŽBA:

            Ako vas neko pita  kao što vas ja sada pitam zašto ste napustili svoje selo šta biste vi odgovorili.

 

SVEDOK:

            Zato jer su nas tamo silom isterali, srpske paravojne formacije. Oni su nas prisilno isterali iz naših domova.

 

OPTUŽBA:

            Već ste nam rekli da znate da je počelo bombardovanje NATO pakta pre nego što su srpske snage stigle u vaše selo. Da li je bombardovanje NATO pakta imalo bilo kakve veze sa vašom odlukom da napustite selo.

 

SVEDOK:

            Ne.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude mislim da bih bio potpuno pravičan da se moram uz vašu dozvolu vratiti na paragrafe 1 i 3. sažetka ovog svedočenja. I želeo bih razjasniti neka pitanja i odgovore. Ja ne znam da li je optuženi pročitao ovaj sažetak, međutim mislim da bih ipak trebao nešto razjasniti.

 

SUDIJA:

            Izvolite.

 

OPTUŽBA:

            Gospođo Beramaj rekli ste nam ranije, a ja sam vas tada pitao da li je vaš muž u bilo kom trenutku bio pripadnik OVK i vi ste rekli da. Da li se sećate da sam vas ja to pitam i da ste vi to odgovorili?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Takođe ste nam rekli da je on otišao u brda. Da li se sećate toga?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            A nešto kasnije objasnili ste da mlađih muškaraca nije bilo u Izbici zato jer su oni otišli u brda. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Isto tako rekli ste nam da se OVK nalazila u području vašeg sela ali ne i u samom selu. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li je vaš muž vama objasnio zašto ide u brda?

 

SVEDOK:

            Ne, nikad mi ništa nije rekao. Samo mi je rekao idem u brda.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi znali da je OVK u brdima?

 

SVEDOK:

            Ne znam, možda su bili u brdima ali ja sam bila kod kuće, ja nikad nisam ništa videla.

 

OPTUŽBA:

            Da ste se kasnije vratili iz Albanije natrag u vaše selo.

 

SVEDOK:

            Da, nakon rata. Vratili smo se.

 

OPTUŽBA:

            Da li se sećate kojeg meseca je to bilo?

 

SVEDOK:

            Ne, ne mogu se toga setiti.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li dugo ostali u Albaniji?

 

SVEDOK:

            Pa otprilike dva meseca.

 

OPTUŽBA:

            Znači, nakon otprilike 2 meseca kad ste se vratili, da li ste tada saznali šta se dogodilo vašem mužu?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate da li su još neki drugi mladići koji su ostali poginuli kao rezultat događaja koji se odigrao nakon što ste vi otišli.

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li su neki od njih bili pripadnici OVK?

 

SVEDOK:

            Ne, nisu.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li čuli za borbe između srpskih snaga i OVK u području Izbice nakon što ste se vratili?

 

SVEDOK:

            Ne. Nisam čula ništa takvo. Nije me to ni interesovalo jer sam bila jako tužna. Moj muž je poginuo, izgubila sam i sina tako da me to uopšte nije zanimalo.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste po povratku saznali šta se dogodilo sa otprilike 150-160 muškaraca koji su ostali u polju kad su vas od njih odvojili.

 

SVEDOK:

            Kad sam se vratila videla sam mog strica ili ujaka i on mi je pokazao šta se dogodilo. Oni su ih pokopali. 10. maja je poginuo moj muž i oni su i njega pokopali. Nakon 3 dana oni su ekshumirali i negde ih premestili odatle.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate koliko je muškaraca poginulo?

 

SVEDOK:

            U Izbici, odnosno u okolini Izbice koliko se ja sećam to je bilo 202 muškarca, a ako dobro znam 165 ih tamo pokopano.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate koliko je muškaraca koji su bili tamo na tom polju kad su razdvojeni od žena poginulo?

 

SVEDOK:

            Ja znam njihova imena i prezimena.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate koliko ih ima, umesto da nam sad navodite sva imena, nas zanima koliko ih ima?

 

SVEDOK:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Možete li nam reći?

 

SVEDOK:        

            Rahbid Dejramaj, ...Muhamed Behramaj, Muharem Tahi, Azem Tadži, Eten Tahi, Ćazim Bajrami, Zaim Bajrami, ...Mustaf Sejdiju.

 

OPTUŽBA:

            I moje zadnje pitanje. Spomenuli ste i dve starice koje su ostavljene na traktorskoj prikolici, a ona je zatim zapaljena. Jeste li nakon vašeg povratka saznali šta se dogodilo sa njima?

 

SVEDOK:

            Da. One su spaljene na prikolici sa svim svojim stvarima.  Nisu se mogle promaknuti tako da su ih spalili na prikolici.

 

OPTUŽBA:

Hvala, nemam više pitanja za ovu svedokinju.

 

SUDIJA:

            Molim sekretara da mi se približi.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude pre unakrsnog ispitivanja pitam se da li Sud možda želi kopiju izjave ove svedokinje.

 

SUDIJA

            Da. Dajte nam kopiju.

 

OPTUŽBA:

            U redu daćemo vam kopiju. Evo kopija je tu.

 

SUDIJA:

            U redu. Molim sudskog poslužitelja da nam je dostavi. Gospodine Miloševiću sada je na vama red da unakrsno ispitujete. Mi smo raspitali o telefonu i rečeno nam je da bi telefoni trebali večeras početi raditi. Mi ćemo se i dalje o tome raspitati i videti kakva je situacija sutra, a sada je na vama red da unakrsno ispitujete.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Žao mi je što je svedokinja izgubila bebu ali moram da postavim nekoliko pitanja. O prvom pitanju koje sam inače komentarisao sa nekim od mojih saradnika u toku ove pauze, sada je naknadno govorio predstavnik ove strane preko puta. A pitanje je glasilo iz kojeg razloga je muž postao član OVK 96. godine jer tako sam čuo da je svedokinja rekla, a pošto sam dobio odgovor da ne zna, onda ga preformulišem koga je sklonio u planine i zašto?

 

OPTUŽBA:

            Pre odgovora ne bih želeo prekidati ali imam kopiju pitanja i odgovora  i ova svedokinja nije spomenula godinu 1996. Dakle, mislim da pre nego što ona odgovori na pitanje da je moja dužnost da svakom kažem da je dan krivi datum.

            Pitanje je bilo, rekli ste nam da je vaš muž bio pripadnik OVK.

           

SVEDOK:

Pre ili kasnije.

 

OPTUŽBA:

            Da li se sećate kada je to bilo? Da li je to bilo godine 99. ili 98. ili u neko drugo doba. Da li ga možete reći odprilike ako ne znate tačni datuM

 

SVEDOK:

            Ne. 98. to je bilo godine 99.

 

OPTUŽBA:

            Mislim da to može biti od pomoći gospodinu Miloševiću prilikom unakrsnog ispitivanja.

           

SUDIJA:

            U redu. Molim sada svedokinju da sada odgovori na pitanje. Pitanje je bilo ko je odveo vašeg muža u brda i zašto? Da li možete odgovoriti na to?

 

SVEDOK:

            Niko ga nije odveo. On je sam otišao zato jer nije bilo bezbedno da ostane kod kuće, zato je otišao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu da nastavim.

 

SUDIJA:

            Da, izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Bio je jedan javni televizijski izveštaj o navodnim masovnim grobnicama koje su satelitski prikazane u reonu sela Izbica i utvrđeno identičnim snimcima da to nije tačno, da su to njive i razgovarano sa svedocima Albancima koji kažu da niko tu nije ubijen niti sahranjen. Da li ste videli taj izveštaj? Ili da li ste čuli o tom izveštaju?

 

SVEDOK:

            Ne, nisam ni čula ni videla ništa takvo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Celo selo Izbica ima 12 kuća.

 

SVEDOK:

            Ne 12, već 60.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja imampodatak da ima 12 i da ima 70 stanovnika.

 

SUDIJA MEJ:

            Svedokinja je rekla 60.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da niste čuli ni za kakvo dejstvo UČK u vašem kraju. Vaš kraj, to je Drenica.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli za čoveka koji se zove Selimi, čiji je nadimak Sultan iz vašeg kraja, iz opštine Srbica koji je bio jedan od komandanata UČK, a posle general u Kosovskom zaštitnom korpusu? Selimi Sultan.

 

SVEDOK:

            Čula sam ime Sultana ali me to nije interesovalo tako da ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za čoveka po imenu Ljuštaku iz Prekaza, to je vrlo blizu Srbice koji je takođe sad general u Kosovskom zaštitnom korpusu?

 

SVEDOK:

            Čula sam ime ali me takve stvari ne interesuju. Ja sam majka 4 dece, ostala bez muža i mene interesuje samo da se brinem o svojoj deci. Ništa me drugo ne interesuje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ja vas pitam za nešto što se desilo pre toga da li ste čuli za te ljude pre nego što je počeo rat.

 

SVEDOK:

            Ne znam, ništa ne znam o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste ikad čuli da je u Drenici bilo 5 brigada UČK? Da li ste ikad čuli taj podatak?

 

SVEDOK:

            Ne znam koliko ih je bilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ih je bilo mnogo ili malo po vašem mišljenju?

 

SVEDOK:

            Rekla sam ne znam koliko ih je bilo.

 

SUDIJA ROBINSON:

            Da li je bilo brigada OVK u Drenicama uopšte?

 

SVEDOK:

            Ne znam da li ih je bilo. Ja nisam obrazovana i ne znam takve stvari.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preskočiću onda druga pitanja. Imam sasvim konkretna pitanja. Rekli ste u više navrata u toku današnjeg ispitivanja kad ste se kretali od Izbice, na kraju ste rekli da je to trajalo 6 dana ukupno, da vas je sve vreme sprovodila vojska i policija.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A onda ste rekli da je u jednom trenutku došlo do granatiranja te kolone koju je pratila vojska i policija.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su granate padale sa visine što

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            verovatno minobacači čim padaju sa visine, da li predpostavljate da je kolonu koju je pratila vojska i policija mogla da granatira samo UČK, a ne ta vojska i policija koja prati kolonu?

 

SVEDOK:

            Ne UČK, nego Srbi jer bili su tenkovi na brdima. Došli su tenkovi, mi smo ih videli, oni su bili na brdima, a odatle su došle granate i videli smo crveno svetlo i mi smo se razbežali na sve strane.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tenkovi su neutralisali OVK koji je granatirao kolonu. Oni nisu pucali na vas, granate tenkova ne padaju iz visine. Da li vam je palo na pamet da vas je granatirala OVK?

 

SVEDOK:

            Ja kažem ono što sam videla ito je istina. Ja sam bila na putu, ja govorim istinu o onome što sam videla.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, a da li vam se čini razumnim da vojska i policija granatira kolonu pored koje takođe ide vojska i policija?

 

SVEDOK:

            Rekli su nam da idemo u Klin, a mi smo hteli da idemo Tušilje i onda su počeli da nas granatiraju i zbog toga su nas granatirali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Stalno bili sa vama. To ste rekli više puta i kasnije.

 

SVEDOK:

            Da. Sve vreme su bili sa nama dok smo bili na putu za Albaniju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kolona je prekinuta usled grantiranja i onda vas je policija posle granatiranja okrenula, upotrebili ste izraz okrenula, ta koja je bila sa vama vojska i policija okrenula i vratila prema drugom selu. Vi ste to tako rekli. Da li predpostavljate da vas je vojska i policija okrenula da bi bile izbegnute žrtve u koloni jer je bila granatirana. Vojska vas znači, granate padaju, vojska vas onda okrene u drugom pravcu da ne biste stradali, da li ste to predpostavili ili ne?

 

SVEDOK:

            Ako su mislili na to da nas spasu ne bi pucali na nas, ali njihova namera je bila da nas izbace sa Kosova i da nas prebace u Albaniju i ovo granatiranje podelilo je kolonu i 5 ljudi je poginulo. Oni su hteli da mi idemo u Albaniju. Mi nismo hteli da idemo jer je to bio tako dug put, mi nismo imali ništa da jedemo i da pijemo, ali oni su hteli da nas sveizbace sa Kosova.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali maločas ste rekli da su vas upozorili ako ne odete tim pravcem da će da vas vrate nazad. Jednostavno hteli su da vas sklone s puta, pred kraj puta. Rekli ste da su vam oni rekli ili idite tamo ili ćemo vas vratiti nazad u vaše selo.

 

SVEDOK:

            Ne, ne, to je bilo kada smo došli na granicu da pređemo granicu peške. To je bilo pola sata pre nego što smo stigli do granice. tada su rekli ako ne stignete do granice do 6 sati onda ćemo vas opet vratiti natrag na taj dugački put.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su duž celog puta bili srpski vojnici i policijaci?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To mislite da su vam se rugali kad su vam davali hranu.

 

SVEDOK:

            Ne znam  šta su oni mislili kad su nam se rugali.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su vam se rugali?

 

SVEDOK:

            Pravili su šale na naš račun i rugali nam se. Govorili su nam zašto ste sami, samo žene i deca, gde su vam muškarci. Pravili su šale na naš račun.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I to u vreme kad su vam davali hranu?

 

SVEDOK:

            Kakvu hranu, to je bila jedna vekna hleba koju su nam bacili kao šalu, samo jedna vekna hleba. Ništa drugo nam nisu dali, nisu nam dozvolili da se odmorimo, nisu nam dozvolili da zastanemo da dišemo, da predahnemo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste se kretali danju, a da ste se odmarali noću?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste kada ste došli u blizini Kline da je tamo bilo vatre i pucnjave i da su vas vratili da ne ulazite u Klinu. Da li se sećate kog je to datuma bilo?

 

SVEDOK:

            Ne, ne sećam se datuma. Rekli su nam da idemo u Klinu. Ali pošto mi je ostalo 3 dece ja sam htela da se vratim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste odgovorili isti Srbi koji su vas svo vreme pratili.

 

SVEDOK:

            Bilo ih je mnogo. Rekli su samo idite u Đakovicu, nisam više sa njima razgovarala. Oni su nas vređali na srpskom ali ja nisam razumela te reči koje su govorili na srpskom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li imate predstavu pošto vas je vojska i policija provodila ipo mom mišljenju obezbeđivala dok ste prolazili kroz područja ratnih dejstava između koga su bile borbe na tom terenu. Između vojske i UČK ili vojske i policije i UČK?

 

SVEDOK:

            Nisam razmišljala o tim stvarima. Ja sam mislima na svoju decu i kako da ih spasim i mislila sam na put i kako da se pridružim svojoj deci. meni su ostala 3 sina i to je jedino na šta sam ja mislila.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su u Glođanu Albancima koji tamo žive rekli da ostanu? I rekli ste da tamo nije bilo ratnih dejstava i rekli ste da su to bili Albanci katolici? Pa vas pitam pošto ste naveli te elemente da li smatrate da su im rekli da ostanu tamo zato što nije bilo ratnih dejstava ili zato što su bili katolici.

 

SVEDOK:

            Ne znam. Ne znam ništa o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Osim da su im rekli da ostanu tu. Naime, to ste rekli.

 

SUDIJA MEJ:

            Da to je to što je ona rekla.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate 98. godine događaja kada je UČK ubila 3 Albanca u Srbici, Zeina Turaučija, Sefera Zenalija i Sefćeta Šumara i Srbina Blagoja Jovanovića. Da li se sećate tog događaja?

 

SVEDOK:

            Ne sećam se i nisam čula za to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niko vam nikad ništa o tome nije rekao.

 

SVEDOK:

            Ne, niko.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada je 5. marta 98. godine ....ranjeno. Da li se toga sećate?

 

SVEDOK:

            Odgovorila je ali prevodilac nije prevela.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Albanca Gaši Mark 17. jula 98. na putu u blizini Srbice.

 

SVEDOK:

            Ništa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate ubistva u februaru, 20. februara 98. takođe između Srbice i Kline Dajakaj Murata koji je tada ubijen takođe Albanac. Znate za njegovo ubistvo?

 

SVEDOK:

            Nisam čula i ne znam ništa o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za ubistvo žene Rabije Muhameraj u selu Rudnik, takođe u vašoj blizini?

 

SVEDOK:

            Ništa nisam čula. Ja nisam obrazovana žena i mene takve stvari ne interesuju niti su me interesovale. Nisam čula i nisam pitala.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću malo se može postići postavljanjem ovakvih pitanja  svedokinji. Ona je rekla da ne zna i kao što smo vam već rekli vi ćete u dogledno vreme moći da iznesete dokaze u vezi s tim. Nema svrhe da nju pitate o nečem o čemu ona ništa ne zna.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Sudija Mej ja sam pokušao da ustanovim bar neku činjenicu, a hoću da vam kažem da ovo što smo čuli je sve prepisano iz kjnige Fonda za humanitarno pravo kako viđeno tako rečeno i to je 345 i 346 stranica te knjige, a ovi iskazi iz Izbice su od 343 do 352 stranice te knjige. Dakle, sve što je u ovim svedočenjima je prepisano iz te knjige. Hoću da skrenem pažnju da tužilac manipuliše žrtvama zločina čiji izvršioci su i njemu nepoznati i hladno ih pripisuje meni iako nema nijednog drugog elementa da sa mnom dovede u vezi iako s druge strane ima čvrste dokaze da je vojska Jugoslavije i policija hapsila izvršioce zločina. O tome ima dokaze. I da su o tome postojala veoma striktna i jasne naredbe vrhovne komande. Prema tome ja ne želim više da nastavljam sa pitanjima na koja dobijam odgovor da se ne zna ništa

 

SUDIJA MEJ:

            Ne, ne. Pomenuli ste dokument, možete da nam predočite taj dokument i mi ćemo ga razmotriti u dogledno vreme. Ako se postavlja bilo kakvo pitanje manipulacije od strane tužilaštva mi ćemo se naravno time pozabaviti. Do sada toga nije bilo, ovaj svedok je svedočio, ako vi imate još nekih pitanja u vezi sa tim svedočenjem možete da ih postavite, ako ne, onda ćemo završiti sa vašim unakrsnim ispitivanjem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jedno pitanje  postaviti ono isto što je postavio tužilac. Naime, tužilac je otprilike, ja nisam beležio njegovo pitanje, da li su oni bežali i da li je njihovo bežanje imalo ikakve veze sa bombardovanjem  NATO-a? Što je rekao bih pola pitanja, a moje  pitanje je da li je njihovo bežanje imalo ikakve veze sa činjenicom da se pucalo na teritoriji na kojoj su živeli u borbenim dejstvima između vojske i UČK koja je bila pomognuta od NATO-a?

 

SVEDOK:

            Ne znam. Ja sam samo videla Srbe koji su pucali na nas jer NATO nije pucao na nas. Mi nismo mogli slobodno da idemo bilo gde.

SUDIJA MEJL:

            Gospodine Tapuškoviću, da li vi želite da postavite pitanje.

TAPUŠKOVIĆ:

            Časni sudija, samo na nekim stvarima pošto ste dobili iskaz koji je svedokinja davala ranije istražiteljima. Ona je ovde govorila o problemima koje su stanovnici sela u kome je ona živela imali sa Vojskom i policijom. I ako mi dopustite ja bih nekoliko pitanja postavio svedokinji. Meni žao naravno sigurno, kao čoveku to što je ona preživela, ali dopustite mi nekoliko pitanja.

            Da li su ti problemi gospođo .... koje ste imali sa policijom i Vojskom bili vezani za to što su vam oni često pretraživali kuću.

SVEDOK:

            Oni su često pretraživali našu kuću tražili su oružje, tražili su novac od nas i slično.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ranije kada ste govorili...

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Tapušković na kojoj strani izjave ovog svedoka ste.

TAPUŠKOVIĆ:

            Iskaz koji je dala 14. maja 1999.g.znači na 1-oj stranici iskaza koji je dala 14. maja 1999.g.

            Kad ste tada davali izjavu 14. maja 99.g., govorili ste samo o tome da su pretraživali kuću tražeći oružje, novac tada niste spominjali.

SVEDOK:

            Tražili su oružje, ali su takođe uzeli novac od nas. Moj muž je imao staru pušku ili pištolj od mog pradjeda i uzeli su to oružje.

TAPUŠKOVIĆ:

            U redu razumeo sam. A da li je tačno da kada bi našli oružje u kućama kao što je to pošlo za rukom policiji kada je tražila oružje u vašoj kući, da su onda tek muškarce iz kuće odvodili na ispitivanje.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li je tačno da je to trajalo nekoliko godina, sve dok prisustvo OVK u vašem kraju nije nateralo srpsku policiju da vas ostavi na miru.

SVEDOK:

            Koliko ja znam mi nismo imali nikakvih baza u Izbici. Ne u našem selu ne u Izbici.

TAPUŠKOVIĆ:

            kazali kad ste bili ispitivani 14. maja 99.g. to je ovo što sam kazao ja sam našao u vašem iskazu i vi ste to tada tako objasnili.

SVEDOK:

            Ne razumjem.

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste tada kazali da je ovo što ste imali od problema sa policijom trajalo sve dotle dok prisustvo OVK u vašem kraju nije nateralo srpsku policiju da vas ostavi na miru. Da ili ne.

SVEDOK:

            Nisam to rekla.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li je vaš suprug bio član OVK od samog početka da je stalno učestvovao u operacijama i bio u logorima sa ostalim vojnicima. Tako ste kazali kod istražnog sudije, odnosno kod istražitelja.

SVEDOK

            Ne znam. Ne znam. Koliko smo mi bili tamo dok smo bili tamo on nije bio pripadnik OVK kada je morao da ode jer nas nisu puštali na miru ne znam šta se posle toga desilo.

TAPUŠKOVIĆ:

            Kad je počelo bombardovanje NATO-a kako ste kazali i već ste izjavili malopre na glavnom ispitivanju da je bila pogođena fabrika municije u Srbici.

SVEDOK:

            ...

TAPUŠKOVIĆ:

            Da je bila pogođena i neka antena da li možete da nam objasnite koja antena je pogođena tada u vašem kraju.

SVEDOK:

            Ne znam kako sam to rekla, tornji za municiju da ali kad je reč o toj anteni toga se ne sjećam.

TAPUŠKOVIĆ:

            To ste kazali u tom iskazu. No dobro. Da li ste, koliko je daleko fabrika municije od mesta gde ste vi stanovali. Da li ste osetili nešto od onoga što se dogodilo u Fabrici municije.

SVEDOK:

            Ne. Mi smo dva ipo sata daleko odatle. Ja ništa o tome nisam znala. To je daleko od Skendera.

TAPUŠKOVIĆ:

            Kasnije nakon početka NATO bombardovanja vaš muž je došao kući i upozorio vas da se hitno spremite i da odete odatle. Je li to tačno?

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Je li vam rekao da ponesete hranu i odeću i da morate da požurite  da što pre odete.

SVEDOK:

            Rekao nam je budući da nismo mogli nikamo otići morali smo jednsotavno otići iz kuće. Bojali smo se da će naša kuća biti spaljena.

TAPUŠKOVIĆ:

            Govorili ste o granatama koje su padale vi ste rekli ranije da je većina granata padala po brdima i činilo se da granatiraju brdo kako bi suzbili aktivnosti OVK.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            To sam pitanje iscrpio. Rekli ste ranije da ste i prilikom glavnog ispitivanja da ste videli kada je rafalno pucano na ... i Redžep ... rekli ste da se rafalima pucalo na njih. Jeste to videli.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da su pucali vojnici, odnosno da su vojnici pucali.

SVEDOK:

            Bili su mješani vojnici i policajci. Ja ih nisam mogla razlikovati to je bio rafal iz neke automatske puške oni su pali na zemlju a ostale smo samo mi žene i mi smo išle dalje zbog straha. Ne znam da li je to bio policajac ili vojnik koji je pucao.

TAPUŠKOVIĆ:

            Ali ste kada ste bili ispitivani 14. maja 99.g, rekli istražitelju da je jedan pripadnik paravojnih snaga izvukao pištolj i ispalio po jedan hitac svakome od njih. Je li to tako bilo.

SVEDOK:

            Ne. Rekla sam automatska vatra i to dva odjenom ja sam to videla vlastitim očima.

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li su vama pročitali iskaz kada ste davali istražiteljima, kao što sam rekao 14. maja, jesu vam pročitali ovo što je zapisano da ste vi kazali.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Niste stavili primedbu na ono što ste čuli da se taj događaj odigrao ovako kako ste ga tada opisali, a to je bilo kao što rekoh 14. maja, znači samo nekoliko meseci nakon što se to dogodilo.

SVEDOK:

            Šta mislite 14. maja ne razumjem to.

TAPUŠKOVIĆ:

            14. maja ste dali izjavu o onome šta ste doživeli 14. maja 99.g., dok ste bili u Alabaniji da li ste izjavu u kojoj ste stvar opisali ovako kako sam vam rekao i kada vam je pročitano to što ste kazali niste stavili primedbu na to.

SVEDOK:

            Nisam to shvatila.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            U redu. Kad ste bili u Kraljanima, kad ste stigli do Kraljana u tom vašem kazivanju ranije kazali ste da tamo nije bilo ni srpskih vojnika ni policajaca.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            Kada ste napustili Kraljane takođe ste izjavili, da li je to tako da vam je trebao jedan sat od Karanjana do G... i da su vas tada vozili pripadnici OVK traktorima sporednim putevima i da u toku te vožnje nije bilo nikakvih problema nikakvog granatiranja.

SVEDOK:

            Da. Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            I samo još dva pitanja.

SVEDOK:

            Da bilo ih je to su bili civili.

TAPUŠKOVIĆ:

            ... isprave niste poneli svoje isprave niste poneli od kuće nego da su ostali, da su vaši papiri, dokumenta ostali kući i izgoreli. A da li je tačno i da ste ih imali.

SVEDOK:

            Da.

TAPUŠKOVIĆ:

            A i da ste ih imali, vi ste rekli prošli put ne bih ih predala jer je čovek koji ih je uzimao bio u civilnom odelu i bio je Albanac i to znatno pre granice. I on vas je upozorio da ako budete imali dokumenta na granici da će biti uhapšeni.

SVEDOK:

            ...civili, ne kažem da su to bili Albanci ali govorili su albanski kao da su Albanci.

TAPUŠKOVIĆ:

            I još samo ovo. A kad ste stigli na granicu niste morali da čekate, odmah ste je prešli i nisu nam uopšte tražili dokumenta.

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Imam jedno pitanje u dodatnom ispitivanju koje proizlazi, a još i jedna administrativna stvar za kasnije.

            Gospođo, gospodin Tapušković vas je pitao nešto o tome da vas neće pitati za dokumente  na granici. Da li su ranije od vas tražili dokumente kada ste išli prema granici.

SVEDOK:

            Da u Đakovici.

OPTUŽBA:

            I znači kad ste došli do granice to je već obavljeno. Da li to kažete?

SVEDOK:

            Da.

OPTUŽBA:

            Nemam više pitanja.

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Rajnevald samo čas. Ja bih želeo čestitati gospodinu Tapuškoviću na njegovoj liniji ispitivanja. Ja mislim da je to upravo klasična uloga amikusa. Optuženi u ovom predmetu nije pročitao izjave svedoka i ono što gospodin Tapušković pokušao učiniti je bilo to da ukaže na nepoklapanja sa izjavama koje mogu biti veoma važne za sporna pitanja u ovom predmetu i to je klasična uloga amikusa.

OPTUŽBA:

            Da časni sude, ja se sa time sasvim slažem i zato sam i skrenuo pažnju mog uvaženog kolege na te stvari i zato sam i pokušao i organizovati da izjave dođu do svih strana. I upravo sam to sad hteo reći. Mislim da izjave nisu dobile brojeve budući da su te sad izjave korišćene za unakrsno ispitivanje od strane gospodina Tapuškovića. Mislim da bi izjave trebale biti uvrptene u spis. Hvala.

SEKRETAR:

            Izjava iz maja 1999. godine nosiće broj 22, izjava iz oktobra 2000. će biti dokazni predmet optužbe broj 23.

SUDIJA:

            Ovime je završeno svedočenje ove svedokinje. Gospođo mi vam se želimo zahvaliti što ste došli svedočiti ovde na Međunarodni sud. Sada možete ići.

SVEDOK:

            Hvala.

SUDIJA:

            Izvolite gospodine Najs.

OPTUŽBA:

            Vi ste jutros rekli da nećemo započeti sa sledećim svedokom dok ne rešimo te administrativne stvari. Sad imamo jednog svedoka, da li želite da počnemo sa svedokom.

SUDIJA:

            Da.

OPTUŽBA:

            Ili da barem kažemo o čemu treba razgovarati. Kad je reč o izjavama po pravilu 92. bis mi smo negde u vreme ručka podneli jedan zahtev. Ne znam da li ste imali priliku to vidite, imam ovde kopije. Ja naravno od vas ne tražim da ih odmah pročitate, nego uz dužno poštovanje sugeriram da se to odloži za sutra ujutru.

SUDIJA:

            Mislim da se to radi još o nečem drugom. Meni se čini da je ovo prvi put da moramo doneti neku odluku i bilo bi dobro da imamo jedan veći broj izjava o kojima treba doneti odluku, a ne da donosimo odluku u vakuumu.

OPTUŽBA:

            Dali smo u našem podnesku pridodali i tablicu izjava koju bi mogle biti uvrštene po pravilu 92. bis. Naravno to su veoma široke teme i pristup koji smo sada zauzeli u ovom delu predmeta mogao bi imati posledice i kasnije.

SUDIJA:

            Upravo zato bi želeo uzeti malo više vremena. Bilo bi od pomoći ukoliko mi mogli imati te konkretne izjave da o njima odlučujemo zato jer ih nemamo.

OPTUŽBA:

            Isprečava se razlog zbog kojeg vi to nemate je to da još nismo rešili sledeću stvar. Fascikle po lolatitetima se još uvek pripremaju  u skladu sa ranijom sugestijom Veća da bi to mogla biti korisna praksa. Dakle, mi ih pripremamo prvo za lokalitet ubijanja, a zatim uopšte za deportacije i mislim da ćemo to napraviti i takođe unutra staviti fotokopiju u boji. To ćemo dati optuženom i amikusima. Te fascikle takođe sadrže i predložene izjave 92. bis i to sakupljene po lokalitetima. Kad je postalo jasno da Veće ne želi da mi završimo kompletiranje tih fascikli barem za Veće, mi smo onda naravno prekinuli s time i zato niste vi dobili te izjave  po pravilu 92. bis. Ali ja ću vam ih onda dati odvojeno. To me evo podsetilo da je pitanje tih fascikli pitanje na koje bi se još sutra trebalo vratiti. Mi bismo želeli dostavljati materijale na način koji će biti od pomoći Veću u njegovom radu, a to možemo napraviti samo ukoliko dobijemo neke smernice od Veća.

SUDIJA:

            Samo trenutak kad smo već na tim fasciklama. Ne bi bilo dobro da govorimo u vakuumu zato bi bilo najbolje da nam date jedan primer ili primerak takve fascikle. Mi ćemo onda pogledati i onda bismo se možda  sledeći dan vratiti na to, ali bilo bi dobro da vidmo šta vi tačno predviđate.

OPTUŽBA:

            Ja znam da su fascikle koje su dostavljene optuženom i amikusima da sadrže i materijal za koje je vaš pravni referent rekao da ga ne bi trebalo uključiti u fascikle koje idu vama, na primer sadržaj koji je pripremio naš istražitelj. U to ćemo se možda trebati još vratiti.

            Sada bih predložio da vam damo ono što možemo i da to bude identična verzija onoga što je dobio i optuženi. Tako da čak i ako ne budete gledali onaj materijal koji je možda u suprotnosti sa pravilima o prihvatljivostima materijala, barem biste mogli znati šta optuženi i njegovi saradnici imaju na raspolaganju. Oni su možda to već pogledali jer naravno to vam onda pokazuje koliko je lako ili teško za njega da se pripremi za pitanja koja dolaze u ovom suđenju. Prema tome, to ćemo onda učiniti po završetku danas iako smo to dakle bili prekinuli mislim da  možemo sastaviti jedan takav fascikl za Veće.

            Kad je ipak reč o pravilu 92. bis vi ćete taj zahtev verovatno dobiti po završetku sednice danas ili danas posle podne i resprodencija u vezi s time je relativno ograničena. Praktičan značaj te ....za ovaj predmet može biti veliki. Ja bih mogao sutra govoriti o tome ili ukoliko Veće to odluči onda možemo i odložiti dok drugi ne budu imali više vremena da razmisle o tome.

SUDIJA:

            Mislim da moramo to razmotriti. Moramo razmotriti same izjave pre nego što saslušamo argumente i naravno moramopogledati dosadašnju sudsku praksu i vaš podnesak. Dakle, mislim da bismo to verovatno trebali raditi sledećeg dana.

OPTUŽBA:

            I još nekoliko stvari koje trebam spomenuti. Jedno je bilo pitanje unakrsnog ispitivanja od strane optuženoga. rekao sam da ću se vratiti na to. Bilo bi od pomoći ukoliko bi ja izneo naš stav u vezi s time. Naime, mi smo sasvim namerno zauzeli stav da vrlo retko intervenišemo tokom unakrsnog ispitivanja od strane optuženog i to iz očitih razloga. Naravno, za one koji razumeju ovde stvari nisu u potpunosti slične onome što obično vidite na televiziji ili u bioskopu u vezi suđenja gde postoji porota. Kada se sudi pred sudijama onda je to naravno je druga stvar. Isto tako je i unakrsno ispitivanje koje ide kroz prevodioce, tu postoji izvesno odgađanje, ponekad kad čovek interveniše treba vremena dok to sve skupa ne prođe kroz sistem, tako da tu može biti izvesne konfuzije.

            I naravno obično i Veće samo štiti i svedoke od nepriličnih pitanja. Isto tako mi smo imali na umu do sada da će ovaj optuženi  koji nije zastupan da će se snaći u svojoj ulozi prilikom unakrsnog ispitivanja. Međutim, moramo imati na umu efekat koji ispitivanje može imati na svedoke koji će tek doći i ne moramo se praviti da ne znamo da ovaj proces prati veliki publicitet. Zato uz dužno poštovanje tražimo od Veća da ispitivanje koje sadrži velike količine komentara i argumenta da bi moglo dati impresiju koja dovodi u zabludu. Naravno, ne mislim da ćete vi sudije biti zavedeni, međutim, uz dužno poštovanje sugeriramo da optuženi koji već sada jako dobro razume Pravilnik o postupku da bi se on morao ograničiti na postavljanje pitanja, a ne na iznošenje komentara.

            Isto tako ja znam da odredbe pravila 90. kad je reč o unakrsnom ispitivanju od strane advokata da su bile izmenjene ili možda ne baš izmenjene ali dakle, tumačene u uputima koji su dati optuženom na način koji njemu nameće manja ograničenja nego ograničenja koja stoje pred advokatima. Konkretno, pravilo 92. H2, unakrsno ispitivanje svedoka koji svedoči o tezama koje su relevantne za stranu koja unakrsno ispituje. Dakle, unakrsno ispitivanje svedoka koji može dati iskaz relevantan za teze strane koja unakrsno ispituje. Advokat tada mora svedoku reći šta je teza strane koja je u protivrečnosti sa iskazom svedoka. Dakle, kad se radi o advokatu onda je to obavezujuće. U nalogu koji ste vi izneli ovom optuženom u ovom dodatku B, te su stvari drugačije rečene. Tamo je rečeno da on ima priliku da postavlja pitanja o tezama koje želi izneti u suđenju. Nama bi naravno bilo od pomoći kada te stvari ne bi bile obavezne na način na koje su napisane. Zato mi smatramo  da bi bilo od velike pomoći Veću kada bi optuženi jasno i glasno formulisao svoju tezu svedoku jer on to očito može učiniti i tek kada se takva stvar jasno i glasno kaže, onda i Veće i optužba  mogu biti u situaciji da znaju kako će se stvari dalje razvijati. Da znaju koje stvari mogu podpadati pod, na primer 92. bis, a koje ne. A kad je ipak reč o unakrsnom ispitivanju o temama koje nisu od središne važnosti ili su periferne mi primećujemo da se s vremena na vreme optuženi ne usredsređuje na središnje pitanje, a to je pitanje deportacija i s time povezanih dela.

SUDIJA ROBINSON:

            Gospodine Najs ja mislim da je on do sada formulisao teze. Možda ne veoma detaljno, ali meni je sasvim jasno koja je teza ovog optuženog, koja je njegova odbrana i to iz onoga što je on rekao u svojim pitanjima. ..ovo Veće je do sada na relativno opušten način prilazilo pitanjima koja se mogu smatrati perifernim pitanjima. Mislim da smo takav pristup zauzeli jer se optuženi sam zastupa. Međutim, vi svoju tezu možete izneti na više načina u sistemu iz kojeg mi dolazimo to se obično radi na jedan tačno određen način, ali to se može takođe raditi i na konkretan i jasan i glasan način. Po mom mišljenju teze optuženog su sasvim jasne. Možda će Veće odlučiti da mu da dodatne smernice u vezi sa time.

OPTUŽBA:

            Hvala vam na ovome i ja bih onome što sam do sada rekao želeo dodati samo još jednu stvar. Mislim da je veoam važno za nas da kad je reč o svedocima koji svedoče i kad mi kažemo da su oni otišli iz svog sela zbog  nekog konkretnog razloga, važno je da znamo da se taj razlog osporava i da li je poručen neki alternativni razlog.

            Dakle, to je sve što sam hteo reći o unakrsnom ispitivanju. Hteo sam skrenuti vašu pažnju na forumalaciju u vašem nalogu i na nepoklapanje tog naloga sa pravilom 90Ha2.

SUDIJA:

            Gospodine Najs mi tačno znamokako je glasilo to pravilo i znali smo to kada smo izdavali nalog. Mi se sada ovde bavimo stranom u postupku koji se nalazi u drugačijem položaju od profesionalnog advokata koji zastupa nekog optuženog. Zato smo i naš nalog prilagodili toj situaciji. Mi naravno imamo na umu vaše zabrinutosti i kao što je sudija Robinson već rekao, možda ćemo se vratiti na to pitanje. U tom slučaju bićemo zahvalni ukoliko nam amikusi pomognu u tome. Pogotovo bi trebalo reći nešto o sledećoj temi. Koji treba biti doseg unakrsnog ispitivanja o pitanjima koja nisu pitanja o kojoj je svedok direktno ispričao prilikom svog glavnog ispitivanja. Konkretno, u kojoj bi se meri trebali dozvoliti unakrsno ispitivanje OVK i bombardovanju NATO pakta. Treba naravno imati na umu da će optuženi kad za to dođe vreme imati priliku da pred nama izvodi dokaze. Dakle, pitanje u kojoj meri treba dozvoliti unakrsno ispitivanje o tim pitanjima.

AMIKUS:

            Časni sude da li vi želite pismeni dokument o tome, da li vam to može biti od pomoći jer budući da se radi o važnoj temi moglo bi biti korisno da se o tome može i razmišljati, a ne samo da iznosimo usmene argumente.

SUDIJA:

            Da, možda biste takođe mogli o tome dodati ako već stavljate nešto na papir, možda biste mogli razmotriti i treće pitanje koje leži u sonovi ovoga, a to je u kojoj meri se o jednom međunarodnom krivičnom postupku odbrana tukvokve kako to obično zovemo, dakle, da treba kriviti drugu stranu u kojoj meri se može koristiti takva odbrana, tukvokve.

SUDIJA:

            Neki sudovi su zauzeli veoma strog pogled u vezi sa tim i zato bi nam bilo od pomoći kada biste nam vi dali do znanja šta vi smatrate koji bi bio pravilan pristup. Mi naravno do sada nismo isključili izvođenje dokaza ili postavljanje pitanja o tome. Međutim, ima onih koji bi mogli tvrditi da su te stvari potpuno irelevantne.

AMIKUS:

            Mi ćemo to istražiti i mi ćemo to onda uključitiu isti dokument kako bi se sva ta pitanja mogla razmotriti zajedno.

SUDIJA:

            Hvala.

OPTUŽBA:

            Časni sude mi smo do sada zauzeli  i primenjivali, neintervencionističku politiku kad je reč o toj odbrani, ali možda bismo i mi se vama trebali obratiti o tome na pismeni način. To bi moglo biti od pomoći. Naravno uz sve ovo što sam rekao do sada danas. Imajući sve to u vidu ja nameravam i dalje neitervencionistički stav i nadam se da Veće to odobrava.

SUDIJA:

            Budite sigurni da mi to odobravamo. Ovo nije pitanje, ovo nije suđenje gde sudi porota i gde je onda od pomoći da se advokati stalno ustaju i stalno iznose prigovor. Ovo je Sud koji sastavljaju profesionalne sudije i oni moraju sami odlučiti kada su pitanja neprilična.

OPTUŽBA:

            Imam na umu koliko je sati, a vidim da gospodin Boasni je ovde, a on se bavi hrvatskim i bosanskim delom suđenja. Jer znam da postoje još neka nerešena pitanja u vezi sa tim delom suđenja, a konkretno to mislim na vremenski raspored uručivanja dokumenata i dozvolite mi da sada kažem nešto, iako bi mi takođe bio zahvalan ako biste mi dali priliku da sutra još nešto više kažem. Naime, radi se onome što je rekla i sama glavna tužiteljica, a to je ono što je ona iznela pred žalbenim Većem u vezi vremenskog rasporeda dostavljanja izjava svedoka i pre...podesaka. Sećate se da je to bilo izneseno kao uslovna stvar i mislim da pravilo 65. Ter I govori o krajnjem roku za konačnu verziju pred...podeska optužbe.

            Izgleda da to pravilo na neki način inherentno dozvoljava i dostavu provizornih podesaka. Ali u svakom slučaju mi putem optužbe shvatamo da se neki dokumenti mogu prihvatiti i kao provizorni dokument. Naravno, ja znam šta ste vi rekli o tome, pre otprilike 7 dana. Ali želeo bih zamoliti Veće da veoam ozbiljno razmotri sledeće dve stvari kao rezultat onoga što optuženi traži i toga da se on protovi izjavama po pravilu 92. bis. Možda će neizbežno doći do nekih promena u vremenskom rasporedu ovog dela predmeta bez obzira da li se to nama sviđa ili ne, to bi moglo postati neizbežno.

            Druga stvar je sledeća, predraspravni podesak u predmetu Plavšić-Krajišnik koji je usko povezan sa ovim predmetom trebao bi biti završen do kraja aprila. Bilo bi poželjno, a naravno i veoma važno da se koordinira optužba u ovom predmetu i u predmetu Plavšić-Krajišnik budući da se  materijal u predmetu Plavšić-Krajišnik ne može dati ranije bilo bi od velike pomoći optužbi, a na kraju bi to i uštedelo probleme koji se mogu pojaviti u žalbenoj fazi u drugim predmetima ukoliko bismo mogli dobiti još taj dodatni mesec. I to kako bi se pobrinuli da ono što mi iznosimo oba predmeta bude jedno krivično gonjenje. Da teze optužbe budu iste. Tužiteljica je jasno dala do znanja kad je govorila o  dodatnim listama svedoka i dodatnim predraspravama podnescima da se tu radi o tako velikom poslu, da će biti veoma teško ispoštovati sada zadane rokove jednostavno zbog količine materijala o kojoj se radi. Zato vas molim da o tome razmislite i želeo bih takođe da mi date mogućnost da sutra još nešto više kažem o tome. Kao što znate ja nisam bio juče ovde i još sam neke druge stvari morao obaviti i zato bih želeo priliku da sutra još nešto kažem o tome.

            I sada nam ostaje još jedna različita tema koju sam već u neko vreme hteo spomenuti. Ja sam vašem, vašim pravnim savetnicima već spomenuo, ne sećam se da sam o tome govorio amikusima ali u svakom slučaju treba da i oni to čuju. Tiče se dokumenata koji će biti prezentirani sudu po završetku postupka  na kraju suđenja. Kao što vi verovatno znate, iz  onog što sam rekao u ovom i drugim predmetima obično se čini da različite strane u suđenju optužba, odbrana, ovde i amikusi, a možda i oni koji rade u službi Veća da će svi oni zapravo na kraju završiti sa sličnim dokumentima ali ne sa istim dokumentima. To nam  postavlja dva interesantna problema.

            Prvo, problem da različiti ljudi rade istu stvar, osim toga tu je još jedan problem. Ponekad dokumenti koji bi mogli imati neku dokaznu vrednost, oni možda, optuženi možda neće to ponekad videti. Osim toga u ovom predmetu optuženi neće pripremati takve dokumente koji će biti alatke za vašu analizu i na kraju  na vašoj pomoći. Ja sam već neko vreme bavim razmišljanjem o tome da budući da će ovo suđenje trajati prilično dugo, i ovako i onako da li bismo možda mogli pripremati dokumente koji će služiti svima koji bi mogli biti na neki način zajednički dokument, na primer hronologije - dokumenti koji nam daju neku analizu, na primer neka vrsta tablice koju bi na primer i samo optuženi mogao koristiti na kraju suđenja da on sam tome doda svoje komentare i da zatim sudu iznese svoja argumenta u pismenom obliku. Zato bih želeo da mi date nešto vremena da o tome razmislim, trebao bih naime imati te dokumente ali nisam očekivao da ćemo o tome govoriti već danas i zato ukoliko vam to bude pogodno sutra ili kasnije ovde sledećeg dana, bilo bi dobro da razmislimo o tome. Možda ta moja ideja neće biti moguća, neće se moći sprovesti u delo, možda će se moći organizovati da optužba pripremi svoje dokumente, da ih uruči drugim stranama. No, u ovako jednoj atmosferi moramo biti imaginativniji kako bi bili ekonomični, kako bi se pobrinuli da se na pravilan način štite interesi optuženog. Ovakva vrsta dokumenta zajedničnog za sve strane mogla bi biti korisna. Da li ja još mogu  o tome i kasnije govoriti?

SUDIJA:          

            Da li se možete vratiti na nešto sutra?

OPTUŽBA:

            Da, to se želim vratiti sutra na pitanje rokova za predraspravne podeske za Hrvatsku i Bosnu. To se želim vratiti i još na stvar, i još želim se vratiti i na dokumente.

SUDIJA:

            U redu, onda ćemo o tome nastaviti rasprvu sutra ujutru.

 

KRAJ DESETOG DANA

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest