aktuelno-m.gif (3720 bytes)

DEVETI DAN - 25.2.2002.

STENOGRAM

 

 

TUŽILAC  RAJNERVALD:         

            Pre nego što nastavim sa ispitivanjem prisutnog svedoka, želim da obavestim sud i prijatelje da, sa odobrenjem suda, predlažem da izmenimo redosled nastupa sledeća dva svedoka, da ih obrnemo. Gospodine Agrim Beriša, koji je bio lekar specijalista i bio je sa nama od početka ovog suđenja, mora da se vrati svojim pacijentima. Javio sam prijateljima suda o našem predlogu da pređemo na unakrsno ispitivanje ovog svedoka, znači da izmenimo svedoke broj 7 i 8. Naravno, uz odobrenje suda. Da. Hvala. 

 

            Gospodine Morina, pre nego što počnemo, želim da vas podsetim gospodine da ste se zakleli da ćete govoriti samo istinu. Da li ste razumeli?

            Molim vas, možete li to ponoviti?

            U četvrtak prošle nedelje ste mi rekli neke stvari koje su dovele do toga da vi i vaša porodica odlučite da se sakrijete u potoku pored vaše kuće. Da li se sećate da ste mi to rekli?

 

SVEDOK:

            Da.

PITANjE:

            Mislim da ste mi rekli da se potok nalazio prilično blizu vaše kuće i da ste odatle mogli da vidite šta se dešava. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

 

PITANjE:

            Možete li nam reći šta se dešavalo sa stanovnicima vašeg sela Landovice?

ODGOVOR:

            26. došlo je do ubistava i paljene su kuće.

 

PITANjE:

            A ostali seljani, šta je bilo sa njima?

 

ODGOVOR:

            Napustili su selo. Neki od njih su ostali, ali deo njih je otišao prema Srbici.

 

PITANjE:

            Možete li objasniti sudu, molim vas, možete li opisati metode kojima su otišli? Da li je to bilo organizovano lagano ili su otišli užurbano? Kako su otišli?

 

ODGOVOR:

            Kada je počela pucnjava, dignuta je uzbuna među stanovništvom.

 

PITANjE:

            I kakav je to efekat imalo, ako je uopšte imalo efekta na njihov odlazak?

 

ODGOVOR:

            Ništa posebno. Jednostavno su otišli, nije bilo ničega izuzetnog.

 

PITANjE:

            Da li su imali neki prtljag sa sobom?

 

ODGOVOR:

            Ne, samo odeću koju su imali na sebi. Nisu mogli da ponesu ništa drugo.

 

PITANjE:

            Koliko je vremena proteklo od početka granatiranja i odlaska meštana?

 

ODGOVOR:

            Granatiranje je trajalo od 11 do 3.

 

PITANjE :

            A kada su ljudi počeli da odlaze?

 

ODGOVOR:

            Od 9 do 10.

 

PITANjE:

            Vi ste se skrivali, bili ste u skrovištu. Možete li nam opisati, pošto se završilo granatiranje, šta se onda dogodilo?

 

ODGOVOR:

            Vojni džip, vojno vozilo je došlo par minuta posle granatiranja. Bio sam sa svojim bratom i njegovom ženom. On je pošao sa mnom. Granatiranje je još trajalo i pucanje u vazduh.

 

PITANjE:

            U četvrtak popodne ste nam rekli da je mnogo pešadinaca i policije stiglo. Da li  je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Tačno.

 

PITANjE:

            Da li je izgledalo da im se neko nalazi na čelu, te policije i vojske?

 

 

ODGOVOR:

            Nisam mogao da vidim ko im je bio šef. Video sam kako dolaze u selo i kako ga pale, počevši od romskog kraja.

 

PITANjE:

            Vi govorite albanski. Da li razumete srpski?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Da li ste iz vašeg skrovišta mogli da čujete neke reči srpskog koje neko izgovara?

 

ODGOVOR:

            Da, čuo sam kada su došli da pale moju kuću i komšijsku kuću kako pričaju srpski.

 

PITANjE:

            Da li se sećate da je neko davao bilo kakva naređenja?

 

ODGOVOR:

            Kada su došli da granatiraju selo ja sam ih čuo.

 

PITANjE:

            Da li možete da nam kažete šta ste čuli?

 

ODGOVOR:

            Da, čuo sam ih kako dolaze.

 

PITANjE:

            U četvrtak ste nam rekli i verujem da ste to ponovili jutros da su ubijali ljude. Da li se sećate nekog određenog incidenta u kome je poginuo neko iz vašeg sela?

 

ODGOVOR:

            Da. Video sam kada su palili selo, ubili su jednog Roma, a onda su ubili Atija Gašija, Albanca, i paralisanu staricu, zapalili su je u njenoj kući.

 

PITANjE:

            Kada su se ta ubistva dogodila, da li ste čuli išta?

 

ODGOVOR:

            Čuo sam pucnjavu, čuo sam automatsku paljbu.

 

PITANjE:

            Koliko su se dugo vojnici zadržali u vašem selu?

 

ODGOVOR:

            Do sedam sati.

 

PITANjE:

            Da li ste vi i vaša žena, i brat ostali u vašem skrovištu do tada?

 

ODGOVOR:

            Ostali smo do dva ili tri sata.

 

PITANjE:

            U koliko ste sati napustili svoje skrovište, gde ste otišli i zašto?

 

ODGOVOR:

            Skrovište smo napustili oko 4, ne mogu da budem precizniji od toga.

 

PITANjE:

            Gde ste otišli?

 

 

ODGOVOR:

            Otišli smo u obližnje selo gde je bila komšijska kuća.

 

PITANjE:

            Da, i šta onda?

 

ODGOVOR:

            Onda smo otišli da vidimo šta se dogodilo obližnjim kućama. Onda smo otišli našoj kući i videli  da je spaljena.

 

PITANjE:

            Vaša kuća je bila spaljena?

 

ODGOVOR:

            Da, dve kuće su bile spaljene. Dva automobila, ostala je samo stoka, sve je bilo sravljeno sa zemljom.

 

PITANjE:

            Govorite o vašem ličnom vlasništvu?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Kada ste rekli da je bilo sravljeno sa zemljom, da li ste mogli da živite od tada u svojoj kući?

 

ODGOVOR:

            Nije ostalo ništa što bih mogao da koristim u svojoj kući. U bratovljevoj kući jeste.

 

 

PITANjE:

            Pa, gde ste otišli?

 

ODGOVOR:

            Otišli smo u kuću moga brata.

 

PITANjE:

            Tog kasnog popodneva ili početka večeri, da li ste primetili u kakvom je stanju džamija?

 

ODGOVOR:

            Ne. Sledećeg dana sam to primetio. 27-og.

 

PITANjE:

            Pretpostavljam da ste vi i vaša žena i brat ostali te noći u kući vašeg brata. Da li je tačno?

 

ODGOVOR:

            Da, to je tačno.

 

PITANjE:

            Sledećeg jutra, da li ste otišli da razgledate selo?

 

ODGOVOR:

            Da. Prvo sam otišao u komšijsku kuću. Tamo sam video 13 leševa na podu. Onda smo otišli da pogledamo druge kuće u selu da vidimo da li je ko ostao. Nismo nikoga pronašli, onda smo se vratili kući. Ali smo prvo otišli da zakopamo, otišli smo da tražimo članove naše porodice i nismo ih našli. Do 11 sati smo tražili po poljima, po šumama okolo i nismo ih našli. Otišli su za Prizren.

 

PITANjE:

            Kažete da ste našli 13 tela. Da li ste primetili neka druga tela dok ste gledali po  selu?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Da li ste poznavali nekoga od pokojnih?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Možete li nam reći ko su, da li se sećate ko je to bio ubijen?

 

ODGOVOR:

            Onog dana su ubijeni Ismet Gaši, onda njegova majka, pročitali ste imena u mojoj izjavi. Sezana, Fatime, Nehmanju, stariji.

 

PITANjE:

            To što ste dali izjavu sa spiskom tih imena ništa ne znači dok vi ne ispričate ovom sudu. Zato moram da vas pitam za ta imena. Tu vam ne mogu pomoći. Zato, molim vas, ispričajte nam, to što je u izjavi ne znači da mi znamo sve dok vi to ne izgovorite danas i ovde.

 

ODGOVOR:

            Ne mogu da se setim imena, prošle su tri godine. Ismet Gaši, Fatime, njih se sećam.

 

PITANjE:

            Ne tražim sva imena, ali poznavali ste ljude koji su ubijeni. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Samo dvoje nisam znao, oni su bili gosti. Njih nisam znao po imenu, 11 drugih da.

 

PITANjE:

            Dok ste išli po selu, već ste nam rekli da je selo imalo 120 kuće pre napada, da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Možete li da date procenu ovom sudu koliko je kuća uništeno u napadu?

 

ODGOVOR:

            75% kuća je spaljeno i uništeno.

 

PITANjE:

            Već sam vas pitao za džamiju. Rekli ste nam da ste sutradan, 27-og videli džamiju. Tek tada ste videli džamiju ili je to bilo kasnije?

 

ODGOVOR:

            Video sam je 27. u 11 sati. Došli smo iz polja i vratili smo se kući. Onda je došla grupa vojnika i pregledala je leševe. Njih trojica su otišli u džamiju. Ušli su u džamiju. Imali su bele traka na rukama. Počeli su da pale džamiju, da zasipaju granatama. Kroz 10 minuta čuo sam eksploziju i minaret je pao.

 

PITANjE:

            Možete li nam objasniti šta ste tačno videli? Rekli ste da su počeli da ih zasipaju granatama. Objasnite nam šta ste to videli pre eksplozije, opišite nam šta se dogodilo?

 

ODGOVOR:

            Došli su tamo kolima, zaustavili su kola, ušli su u džamiju, postavili su mine i čuo sam eksplozije. Onda sam video kako se ruši. Ništa više.

 

PITANjE:

            Dobro, kada ste rekli granatiranje, znači, nije bilo tenkom, nego su oni nešto uneli unutra, mislite da je bila mina ili tako nešto?

 

ODGOVOR:

            Mine. Nosili su nešto u rukama. Ne, nisu koristili tenkove.

 

PITANjE:

            Pošto ste upotrebili reč granatiranje, zamolio bih vas da objasnite šta to znači. Znači, uneli su nešto u džamiju? Da li su vojnici onda otišli?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Koliko ste posle njihovog izlaska čuli eksploziju, koliko dugo je prošlo?

 

ODGOVOR:

            10 minuta.

 

PITANjE:

            I kao rezultat te eksplozije videli ste da minare pada na krov džamije. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Kada kažete vojnici, čisto da svima bude jasno, pitam kako su ti vojnici stigli, u kakvom vozilu i šta su nosili, na osnovu čega ste zaključili da su vojnici?

 

ODGOVOR:

            Došli su  u više pincgavera i u "zastava" vozilima. Pre nego što su minirali pregledali su leševe, onda su minirali, vratili su se. Tela su utovarili na "zastavino" vozilo.

 

PITANjE:

            Vratićemo se na to. Svrha mog pitanja je bila da ste te ljude koji su došli, opisali kao vojnike. Šta su oni nosili da bi vi poverovali da su oni vojnici, možete li opisati kako su bili obučeni?

 

ODGOVOR:

            Vojne uniforme.

 

PITANjE:

            Uniforme regularne vojske.

 

ODGOVOR:

            Da, da, taj sam utisak stekao.

 

PITANjE:

            Ovo sam pokušao u četvrtak i niste mi odgovorili, možete li mi danas reći koje su boje bile te uniforme?

 

ODGOVOR:

            Uobičajena srpska vojna uniforma. Te boje.

 

PITANjE:

            Dobro, razumem. Ti vojnici su stigli oko 11, tako ste nam rekli. Jesu li ostali, ili su otišli, ili su se vratili?

 

ODGOVOR:

            Ostali su neko vreme, pregledali su tela koja su bila u kući. Postavili su mine u džamiju i otišli. Ponovo su došli oko 12.

 

PITANjE:

            Čisto da budemo jasni, vi ste opet rekli granatirali džamiju. Pritom mislite da su ušli u džamiju i postavili eksplozive. Nije bilo nikakvog dodatnog granatiranja?

 

ODGOVOR:

            Da, da, tačno.

 

PITANjE:

            Znači, oko 12.30, 27. marta, vojnici su se vratili ili je još vojnika stiglo. Da li je to tačno?

Samo trenutak. Može da pomogne. Da vidimo, da li ćemo biti uspešniji sa ovim? Objasnite šta je to pincgauver?

Dajte mi molim vas dokaz 17. Pokažite mu predmet 17. Ranije smo vam pokazali niz fotografija. Bile su 4 strane sa brojevima. Sa vozilima, sa brojevima od 1 do 15. Želim da pogledate tih 15 fotografija vrlo pažljivo i, ukoliko možete, recite šta mislite kada kažete pincgauver? Ukoliko je prikazan na nekoj od tih 15 slika, pokažite nam. Pokažite to svedoku pre nego što stavimo u grafoskop, neka pogleda izbliza. Pokažite mu sve 4 strane da bi znao o čemu se radi.

            Svedok je odabrao jednu od fotografija.

            Rekli ste sekretaru da postavi fotografiju. Šta mislite da je pincgauver, recite broj? Uzmite pokazivač. Pokažite. Ovo ovde?

 

ODGOVOR:

            Ovo ovde. Ovo ovde. Ovo sam mislio.

 

PITANjE:

            Znači, broj 7?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Pokazao je fotografiju broj 7, da se uvede u zapisnik. Da li je to transportno vozilo pešadije?

            Da, to je veliki kamion koji nosi vojsku, transporter, tako ga je najbolje opisati.

            Da li je ovo pomoglo sudu, možemo li da krenemo dalje?

            Da.

            Rekli ste nam da su oko 12.30 vojnici ponovo došli. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Šta su radili? Da li ste mogli da vidite šta su radili kada su se vratili u 12.30 časova, 27. marta?

 

ODGOVOR:

            Nisu pravili nikakvu štetu, samo su odneli leševe.

 

PITANjE:

            Ponavljam. Ljudi koji su došli u 12.30, da li je to bila vojska?

 

ODGOVOR:

            Nosili su lako naoružanje.

 

PITANjE:

            Da li su to bile one uniforme koje ste nam ranije opisali ili neke druge?

 

ODGOVOR:

            Iste uniforme.

 

PITANjE:

            Da li je izgledalo da im neko komanduje?

 

ODGOVOR:

            Imali su komandira. Nisam znao ko je on.

 

PITANjE:

            Da li ste čuli komandira kako daje neka uputstva vojnicima?

 

ODGOVOR:

            Otišli su u onu kuću gde su bili leševi. Čuo sam kako im kaže: "Hajdete sa mnom, idemo tamo u kuću gde su leševi", i oni su otišli tamo.

 

PITANjE:

            Šta ste videli da rade? Da li ste videli kako skupljaju tela?

 

ODGOVOR:

            Da. Jesam. 

 

PITANjE:

            Da li su to radili lagano ili su ih skupljali nekim posebnim metodom?

 

ODGOVOR:

            Vrlo brzo. Brzo su pokupili tela.

 

 

PITANjE:

            To je bilo 27-og. Skupili su tela. Da li su se vojnici vratili kasnije tog dana ili sutradan?

 

ODGOVOR:

            Nisu, nisu se vraćali.

 

PITANjE:

            Da li ste vi, vaša žena i vaš brat ostali u selu, u Landovici?

 

ODGOVOR:

            Ostali smo tamo do 30-og.

 

PITANjE:

            30. marta?

 

ODGOVOR:

            Marta.

 

PITANjE:

            Šta se onda dogodilo?

 

ODGOVOR:

            Nismo imali ništa od čega bi živeli. Otišli smo u Srbicu, i onda u Skendriji, tamo smo ostali.

 

PITANjE:

            Ranije ste nam rekli da su meštani pobegli i da ste vi tražili 39 članova vaše porodice. Da li su se oni do tada vratili?

           

ODGOVOR:

            Ne, nisu. Oni su otišli u Prizren.

 

PITANjE:

            Rekli ste da niste imali od čega da živite tamo u Landovici. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Tačno.

 

PITANjE:

            Otišli ste u Srbicu?

 

ODGOVOR:

            Pre nego što smo otišli u Srbicu, pustili smo stoku da ode na pašnjake da nešto pojede jer nismo imali čime da ih nahranimo, a onda smo otišli u Srbicu.

 

PITANjE:

            Da li ste tamo pronašli svoju porodicu?

 

ODGOVOR:

            Ne, nisam.

 

PITANjE:

            Gde ste ostali.

 

ODGOVOR:

            U Srbici.

 

PITANjE:

            Kada ste stigli u Srbicu, da li je bilo još izbeglica?

 

ODGOVOR:

            Da, našli smo tamo oko 800 meštana.

 

PITANjE:

            To je mesto koje ste nam pominjali u četvrtak, koje je udaljeno oko 3 kilometra i napadnuto pre vašeg sela. Da li je to tačno?

 

ODGOVOR:

            Da.

 

PITANjE:

            Znači, ti meštani su napustili i našli ste ih u Srbici kada ste došli 30. marta?

 

ODGOVOR:

U Srbici?

 

PITANjE:

            Da. U Srbici.

 

PITANjE:

            Pretpostavljam da ste u Srbici ostali neko vreme?

 

ODGOVOR:

            Neko vreme. U Srbici je bilo i Srba i Albanaca zajedno.

 

PITANjE:

            Pretpostavljam da ste u nekom trenutku otišli iz Srbice. Kako se to dogodilo?

 

ODGOVOR:

Srpske komšije su rekli komšijama Albancima da se otarase ovih novih Albanca jer će možda biti u nevolji. Zato su doveli autobuse ... sat vremena smo ušli u autobuse i otišli u Albaniju. Moj brat je otišao kod svoje porodice.

 

TUŽBA:

 Ko je doveo organizovao te autobuse.

 

SVEDOK:

Srbi.

 

TUŽBA:

Da li ste želeli da odete?

 

SVEDOK:

Šta smo mogli da radimo nije bilo drugog načina.

 

TUŽBA:

I šta ste uradili?

 

SVEDOK:

Ušli smo u autobuse. Policija je pratila autobuse od .. do Vrmnice smo putovali. Bio je veliki konvoj ljudi u traktorima, automobilima i tako dalje.

 

TUŽBA:

Ajde da stanemo u ovom trenutku. Bio je pripremljen veliki broj autobusa koji su doveli Srbi.

 

TUŽBA:

Ko je ušao u te autobuse?

 

SVEDOK:

Mi Albanci, izbeglice iz Pirana i Landovice. Mi smo bili ti.

 

TUŽBA:

Da li ste imali izbor, da li su vas pitali gde da vas voze?

 

SVEDOK:

Hteli su da nas vode ... a onda smo mogli da idemo gde smo hteli.

 

TUŽBA:

Ali vam je rečeno da vas vode u Albaniju. Da li je to tačno?

 

SVEDOK:

Tačno.

 

TUŽBA:

Tokom puta rekli ste da ste videli konvoj. Možete li nam opisati koliko je dug bio taj konvoj koji ste obišli u vašim autobusima?

 

SVEDOK:

Oko 25 km.

 

TUŽBA:

Možete li reći etničku pripadnost ljudi u tom konvoju. Rekli ste da su tu bili traktori sa prikolicama. Da li je bilo ljudi koji su išli pešice?

 

SVEDOK:

Svi su bili Albanci.

 

TUŽBA:

Da li su neki od njih išli pešice?

 

SVEDOK:

Da. Neki od njih su išli pešice. Imali su kolica sa sobom.

 

TUŽBA:

Ranije ste nam gospodine rekli da je policija nešto uradila, ali nisam siguran šta ste mislili. Šta je to policija uradila?

 

SVEDOK:

Nisu ništa uradili.

 

SUDIJA:

Gospodine Morino. Pre nego što krenemo dalje rekli ste da su Srbi organizovali autobuse. Na koga mislite kad kažete Srbi na srpske komšije ili srpsku vojsku i policiju?

 

SVEDOK:

Nisu bile komšije. Civili, bili su civili.

 

SUDIJA:

Pojasnićemo to pitanje. Da li znate zašto su civili organizovali autobuse. Kako se to dogodilo? Kako je do toga došlo?

 

SVEDOK:

Vojska je izdala naređenje izbeglicama da odu. Zbog njihovih komšija kako komšije ne bi bile oštećene zbog bombardovanja. Zato su otišli.

Srpske komšije su to rekle nisu htele da Albanci nastradaju.

 

SUDIJA:

Rekli ste da je srpska vojska izdala naređenje?

 

 

 

SVEDOK:

Nisam video kako daju naređenje, ali su meštani zbog sela rekli da moramo da odemo jer su Srbi dobili naređenje da se otarase izbeglica i došli su i rekli nam da moramo da napustimo mesto.

 

TUŽBA:

Rekli ste nam da ste videli policiju usput. Gde ste to videli policiju?

 

SVEDOK:

Od ulaska u Prizren nisu ništa radili samo su nam otvorili prolaz kada smo stigli u Žur izašli smo iz autobusa onda smo morali da idemo pešice.

 

TUŽBA:

Koliko daleko je Žur od albanske granice?

 

SVEDOK:

Ne mogu da kažem precizno. Možda 3,4, najviše 5 km. Ne mogu da budem tačan.

 

TUŽBA:

Da li ste želeli da odete u Albaniju?

 

SVEDOK:

Nismo želeli, ali smo morali.

 

TUŽBA:

Šta se dogodilo na granici. Ako se uopšte nešto dogodilo?

 

SVEDOK:

Uzeli su naše isprave, naše pasoše.

 

TUŽBA:

Kako se to dogodilo. Ko je uzeo vaše isprave i pasoše?

 

SVEDOK:

Milicija.

 

TUŽBA:

Možete li nam opisati kako je to izgledalo. Stigli ste na granicu, opišite nam šta se dogodilo. Šta se lično vama dogodilo?

 

SVEDOK:

Stigli smo na granicu, poređali smo se. Onda smo predali naše isprave. Ja sam predao svoje isprave i isprave svoje žene. I to je to. Ništa se nije dogodilo.

 

TUŽBA:

Zašto ste ih predali? Zato što je to bilo traženo od vas?

 

SVEDOK:

Da. tražili su to od nas.

 

TUŽBA:

I šta su radili sa ispravama ako su nešto radili?

SVEDOK:

Pobacali su ih na zemlju slagali su ih na gomilu.

 

TUŽBA:

Da li su vam nekad vraćeni?

 

SVEDOK:

Ne.

 

TUŽBA:

Još samo par pitanja pre nego što završim. Vraćamo se na početak. Za vreme dok ste bili u Landovici. Da li ste znali da je bilo NATO bombardovanja vašeg sela?

 

SVEDOK:

Ne. Nije bilo.

 

TUŽBA:

Zašto ste napustili vaše selo?

 

SVEDOK:

Jer su kuće bile spaljene. Sve je bilo spaljeno. Nismo imali od čega da živimo. Ako bi otkrili da smo na ulici možda bi nas ubili i zato smo otišli.

 

TUŽBA:

Da li ste želeli da napustite svoje selo?

 

SVEDOK:

Kako bi mogao da poželim da napustim kuću. Nismo imali izbora.

 

TUŽBA:

Hvala gospodine Morina, nemam više pitanja.

 

SUDIJA:

Gospodine Miloševiću, izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste na početku da je Landovica čisto albansko selo. Da u njemu nema Srba.

 

MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kasnije ste se, na insistiranje tužioca, ispravili i rekli  da je bilo i nekoliko romskih kuća.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prema podacima koje ja imam, Landovica je bila selo pola albansko pola romsko. Je li to tačno.

 

HALIL MORINA:

            Ne, to nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je procentualno bilo Roma?

 

HALIL MORINA:

            Bilo je 20 romskih kuća.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vi sad živite u Landovici.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde su sad  Romi?

 

HALIL MORINA:

            Neki od njih su u selu, a neki od njih nisu više tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko ih sad ima u selu?

 

HALIL MORINA:

            Polovina je tamo, polovina nije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste 26-og sa brda gledali da je Pirana spaljena. Selo Pirane spaljeno.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I da se Pirane nalaze 3 km od vaše kuće, od tog brda.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste vi tog jutra bili na brdu?

 

HALIL MORINA:

            Zamolio bi sudije da mi dozvole da pričam, imam prijatelja iz Pirana koji ima petoro dece. Otišli smo po decu kako ne bi izginula a onda smo pošli putem prema Srbici. Onda smo uzeli decu sa nama sve njih smo povezli kolima i tada smo to videli.

 

SUDIJA:

Gospodine Morina, pitanje je bilo gde ste bili na brdu tog jutra. Možete li nam reći odprilike ukoliko ste sati tog jutra bili tamo.

 

HALIL MORINA:

            Oko 9.

 

SUDIJA:

Nastavite, gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste sišli s brda, onda ste išli dole da pokupite te rođake iz Pirana.

 

HALIL MORINA:

            Decu. Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko vam vremena treba da siđete s brda do vaše kuće.

 

HALIL MORINA:

            Pet, šest minuta

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi sa brda videli da je Pirana spaljena.

 

HALIL MORINA:

            Tog dana je deo bio zapaljen, ne sve.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, šta ste vi videli sa brda?

 

HALIL MORINA:

            Video sam dim i vatru.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I zaključili ste iz toga da Pirane gori?

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je neko rekao to?

 

HALIL MORINA:

            Ne. Niko nije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je na tom brdu, kad ste bili gore da gledate, bilo vojske?

 

HALIL MORINA:

            Uz sav onaj dim i vatru niste mogli ništa da vidite ni vojsku, ni civile.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja govorim o brdu na kome ste vi bili.

 

 

HALIL MORINA:

            Bili smo sami tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali na brdu je bila vojska.

 

HALIL MORINA:

            NE. Nije bila.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste pokupili te rođake iz Srbice kuda ste otišli?

 

HALIL MORINA:

            Vratili smo se kući.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta ste s rođacima uradili?

 

HALIL MORINA:

            Nisu bili rođaci, to su bila moja deca, moja žena i moja deca i stric.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi govorite o seljacima iz Srbice, iz Pirana, da su bili tu dole da ih pokupite. To ste malopre rekli.

 

HALIL MORINA:

            Otišli smo u Pirane da pokupimo decu. Ali oni nisu bili u Pirane već su otišli u Srbicu, zato smo mi otišli u Srbicu. Uzeo sam petoro dece svog rođaka zajedno sa svojom snajom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li vi govorite o selu Gornja Srbica?

 

HALIL MORINA:

            Ne. Donja Srbica.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Donja Srbica. Koliko ima od Landovice do Donje Srbice?

 

HALIL MORINA:

            Dva tri kilometra. Ne mogu da kažem precizno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li sam vas ja dobro razumeo? Vi ste sa brda sišli otišli u Donju Srbicu i pokupili te svoje poznanike i rođake. Je li tako?

 

HALIL MORINA:

            Sa brda sam otišao kući uzeo sam svoja kola, da bi prvo otišao u Pirane. Rekli su mi nemoj da ideš u Pirane tamo nema nikoga tvoja deca i unučići su u Srbici. Zato smo otišli tamo.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kolko ste se zadržali u Srbici?

 

HALIL MORINA:

            Dva tri minuta. Samo smo pokupili decu i otišli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vratili se kući. I da li su sva  deca bila s vama u kući?

 

HALIL MORINA:

            Da. Svi su bili u kući.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I vi napolje niste gledali šta se događa tada.

 

HALIL MORINA:

            Ništa. Ne. nisam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I koliko ste dugo bili u kući sa decom pre nego što ste čuli pucnjavu?

 

HALIL MORINA:

            Pet minuta. Onda sam čuo pucnjavu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali kad ste pre pet minuta pre toga ušli u kuću niste videli nikoga.

 

HALIL MORINA:

            Ne. Nisam video ništa

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, vi ste u 9 sati bili na brdu i sa brda videli da gore Pirani. Tvrdite da nije bilo vojske na brdu. Onda ste otišli kući uzeli kola, otišli u Donju Srbicu, uzeli decu, Donja Srbica je kažete tri-četiri kilometara pokupili decu, vratili se nazad iz Donje Srbice kući. Tada niste videli ništa, posle pet minuta čuli ste pucnjavu. A sve to što ste ispričali  dogodilo se  u roku od jedan sat. Je li tako?

 

HALIL MORINA:

            Molim vas dozvolite da objasnim. Pirane je zapaljeno 25. dan pre našeg sela. Sve se dogodilo 25; 26.su počeli da pale naše selo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Prilikom glavnog ispitivanja ja sam čuo da je sa brda došao kući. Da je video sa brda Pirane da gori, da je došao kući i da je u 10 sati čuo pucnjavu.

 

SUDIJA:

            Ne. U njegovom svedočenju 25. video zapaljeno selo sa brda. A onda 26. dogodio se taj incident u Londovici i tada je bilo i pucnjave.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kada ste bili 25. ili 26. u Donjoj Srbici?

 

HALIL MORINA:

            25.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas ste rekli da ste sa decom iz Donje Srbice došli pet minuta u kuću pre nego što je počela pucnjava.

 

HALIL MORINA:

            To je moja greška. Nisam dao pravi datum. Trebalo je dam datum.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. Ali ja sam vas pitao koliko ste dugo bili u kući sa decom koju ste doveli iz Donje Srbice pre nego što je došla pucnjava. A vi ste odgovorili da je pucnjava počela 5. minuta pošto ste vi ušli u kuću sa vašom decom iz Donje Srbice.

 

SUDIJA:

            Rekao je da je pogrešio. Kog dana gospodine Morina ajde sad da bude kako treba. Kog dana je bila pucnjava u selu.

 

HALIL MORINA:

            26.

 

SUDIJA:

            Znači 26. je bilo pucnjave.

            Gospodine Miloševiću, mislim da ćemo uštedeti vreme, ako pređemo sa ovog 26. sem ako ne želite da pitate još nešto o 25-om. 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam. Pošto je jasno da se ovde stvari potpuno ne slažu, jer pitanje kada ste doveli vašu decu iz Donje Srbice u vašu kuću 25 ili 26.

 

HALIL MORINA:

            25.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je onda mogla da počne pucnjava posle pet minuta.

 

SUDIJA:

            Već je odgovorio na to pitanje. Idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odgovorio je da je rekao neistinu.

 

SUDIJA:

            Možete da komentarište to kada bude vreme. Sad idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli da je 25, dakle, dan kada kažete da je deo Pirana zapaljen. Da li ste čuli da je 25. NATO pogodio benzinsku pumpu Fatani u selu Pirane.

 

HALIL MORINA:

            Ne. Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate benzinsku pumpu Fatani u Piranu.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            25. je NATO pogodio kad je bombardovao benzinsku pumpu Fatani, koja je izazvala požar. O tome vam ništa niko nije rekao?

 

HALIL MORINA:

            Ne. Ne znam ništa o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste maločas rekli da sve vreme dok ste bili u Landovici i u Srbici ništa niste čuli o bombardovanju NATO. Je li tako?

 

HALIL MORINA:

            Ne. Nisam ništa čuo o tome.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste videli ni avione, ni bombardovanje bilo kakvog terena u blizini vašeg sela sve vreme dok ste bili tamo?

 

HALIL MORINA:

            Nisam video ništa. Bio sam u kući i nisam ništa video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li vi znate da je od 24. marta pa do kraja marta vreme dok ste vi bili tu NATO bombardovao područje vašeg sela i Prizren i okolinu, nekoliko puta dnevno. Da li znate za to ili ne znate?

 

HALIL MORINA:

            Znam ali nisam lično video. Znam za to ali nisam video i ne mogu reći nisam video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ste čuli bombardovanje pretpostavljam.

 

HALIL MORINA:

            Da iskreno kažem nisam čuo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste čuli ni bombardovanje?

 

HALIL MORINA:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro da se vratimo onda na 26.

 

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću. Ajde da pojasnimo nešto. Verujem da je odgovor na pitanje koje ste postavili. On je rekao da nije video sam bombardovanje. Ali je čuo za bombardovanje. Da li je to tačno?

 

HALIL MORINA:

            Tačno.

 

SUDIJA:

            Od koga ste čuli.

            Od koga ste čuli za bombardovanje.

 

HALIL MORINA:

            Ne znam, Ko je bombardovao. Da li NATO ili jugoslovenska strana. Bilo je bombardovanja, ali nisam video svojim očima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je neko rekao za bombardovanje?

           

HALIL MORINA:

Ne.

 

SUDIJA:

Nastavite gospodinu Miloševiću?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da je u Landovici bilo mirno kad su četiri vojnika ušla u selo.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A onda ste odjednom čuli pucnjavu.

 

HALIL MORINA:

            Čuo sam pucnjavu kada smo bili u kući i jeli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde se nalazila ta 4 vojnika tada kada ste čuli pucnjavu?

 

HALIL MORINA:

            Bili su na sred sela. Sišli su sa planine. Otišli su do centra sela. Nisam reko da sam video žive ili mrtve svojim očima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se u centru sela nalazi prodavnica?

 

HALIL MORINA:

Ne. mala prodavnica.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su vojnici išli u prodavnicu?

HALIL MORINA:

            Ne mogu da lažem nisam ništa video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali ste razmišljali o tome pošto o tome govorite.

 

HALIL MORINA:

            Ne razumem. Ponovite pitanje. Molim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da niste videli, ali govorite o događaju koji niste videli, pretpostavljam da ste o tom događaju razmišljali kad o njemu govorite.

 

MORINA:

            Ne razumem, ponovite pitanje, molim vas.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kažete da niste videli, ali govorite o događaju koji niste videli. Pretpostavljam da ste o tom događaju razmišljali kad o njemu govorite.

 

MORINA:

            Video sam šta se dogodilo. Govorim ono što sam video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ja vas pitam za vaše mišljenje. Šta je, po vašem mišljenju, bio razlog? Šta je, po vašem mišljenju, bio razlog da pripadnici UČK počnu da pucaju na ta četiri vojnika?

 

MORINA:

            Nije bilo vojnika UČK  u našem selu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A ko je pucao na te vojnike?

 

MORINA:

            Onaj koji je ubijen.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da je tada poginuo jedan civil, tu u centru sela, i da mu je ime Haim Gaši.

 

MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li sad tvrdite da je taj civil ubio, pucao na ta četiri vojnika?

 

MORINA:

            Rekoh vam, nisam ih video ni žive, ni mrtve, ali sam čuo da ih je on ubio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A oni su ubili njega?

MORINA:

            Jeste.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vi tvrdite da niko drugi nije pucao, nego taj koji je poginuo?

 

MORINA:

            Ponovo vam kažem, nisam to video svojim očima. Ne volim da lažem, nemam taj običaj. Pošto nisam ništa video i čuo, znam samo da je ubijen, i to je to.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I da su ubijena tri vojnika od četvorice? I to ste čuli?

 

MORINA:

            Da, čuo sam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, čuli ste pucnjavu.

 

MORINA:

            Nismo čuli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste čuli ni pucnjavu?

 

MORINA:

            Nismo čuli pucnjavu. Jer, rekao sam, bili smo u kući, cela moja porodica je tada jela. Bili smo u kući. Nismo čuli ništa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A koliko je daleko vaša kuća od centra sela?

 

MORINA:

            Hiljadu  metara i više...

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I sa kilometar i po niste čuli pucnjavu u kući?

 

MORINA:

            Može da se čuje pucnjava, ali je radio televizor. Tu su bila deca, bila je puno ljudi u kući. Bilo je puno buke. Ne bih čuo ni top, a kamoli slučajnu pucnjavu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste kasnije saznali, da li ste kasnije saznali iz kojih je kuća otvarana vatra na vojnike?

 

MORINA:

            Mislite one koji su ubijeni ili na druge vojnike?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na one koji su ubijeni.

 

MORINA:

            Ubijeni su tamo na sred sela, rekao sam vam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, ali odakle su, da li ste saznali iz kojih je kuća pucano na njih kad su ubijeni?

 

MORINA:

            Iz kuće Tahira Beriše, ali ne znam koliko je to tačno. Da li su pucali iz te kuće. Ja nisam ništa video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li je osim što je pucano iz kuće Beriša, da li ste čuli još za neku kuću iz koje je pucano?

 

MORINA:

            Šta da vam kažem? Mislim da vam govorim istinu. Jeli smo, ručali....

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Morina, nema potrebe da ponavljate to što ste rekli. Ako znate za neku drugu kuću iz koje je bilo pucnjave, ako ste čuli za neku kuću iz koje je pucano, samo to recite. Ako niste čuli za drugu kuću, recite da niste. Da li je to tačno da niste čuli za neku drugu kuću?

 

MORINA:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li znate ime još koga od vlasnika tih kuća u centru sela?

 

MORINA:

            Da. Postoji nekoliko kuća u centru sela.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I samo je pucano iz kuće Beriša?

 

SUDIJA MEJ:

            To je rekao koliko on zna ili koliko mu je rečeno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da u selu nije bilo članova UČK?

 

MORINA:

            Ne, nije ih bilo. Čak i da ih je bilo, morali bi da odu. Ljudi bi im rekli da odu. Mi nismo imali vojnike UČK u selu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To znači da je ova grupa UČK došla u Landovicu iz nekog drugog sela? Iz kog je sela došla ta grupa u Landovicu?

 

SUDIJA MEJ:

            Rekao je da nisu imali vojsku UČK u selu. To je njegovo svedočenje. Ako se ne slažete sa tim, možete da iznesete sopstvene dokaze u toj temi, ali nema svrhe da se oko toga raspravljamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ga pitam da li zna odakle su oni došli u Landovicu i to je sasvim legitimno pitanje, gospodine Mej.       

 

SUDIJA MEJ:

            Nije. Pošto je rekao da ih nije bilo. Ako želite da napravite neku poentu o pucnjavi, možete, naravno. Ali, on kaže da nije bilo UČK vojske u selu. I onda nema svrhe da ga pitate odakle su došli, ako on kaže da ih nije bilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, četiri vojnika koja dođu u selo u prodavnicu da kupe sok, budu ubijena pucnjavom iz kuća tog sela, ne od fantoma, nego od pripadnika UČK. Ja pitam odakle su došli ti pripadnici UČK.

 

SUDIJA MEJ:

            Možete da napravite tu poentu kada bude vreme i možete da podnesete dokaz za to. Ali, nema svrhe da pitate ovog svedoka odakle su došli, kad on kaže da ih nije bilo. Sem ako nemate neko drugo pitanje, predlažem da krenemo dalje. Možete da ga pitate, ako želite. Nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli, pošto kažete da ništa niste videli, da li ste čuli da su kad su ubili trojicu vojnika prišli i ispalili rafal u jednog koji je još davao znake života? Da li ste čuli za taj događaj?

 

MORINA:

            Da vam pravo kažem, nisam ništa čuo. A uveče moja porodica je izašla iz kuće i otišla u planine. Da sam čuo bilo šta i ja bih otišao sa drugima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli da su, pošto su ubili te vojnike, prekrili jednog albanskom zastavom? Da li ste čuli za taj događaj?

 

MORINA:

            Ne, da vam iskreno kažem, ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je dugo trajala borba između vojske i UČK, dok vojska nije ušla u selo?

 

SUDIJA MEJ:

            On poriče da je UČK bio tamo. Možete da mu dokažete da se vara, ali ovako ne možemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Svedok je rekao da nije bilo teško granatiranje. To je činjenica koju je rekao. A druga činjenica koju ste rekli je da je trajalo od 11 sati do 15 sati. Znači, od 11 do 3 po podne. Da li to znači da je vojska gađala objekte iz koje se na nju pucalo ili znači nešto drugo? Puna četiri sata.

 

MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vojska je gađala objekte iz kojih se na nju pucalo?

 

MORINA:

            Nije mi jasno.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, samo trenutak. Gospodine Morina, evo čitam izjavu koju ste dali tužilaštvu. Da li ste optužbi rekli da je vojnike ubio OVK, pa ste promenili izjavu kasnije? Da li je to tačno?

 

MORINA:

            Ne, nisam nikad rekao da je tamo bio UČK. Ne mogu da vam kažem ko ih je ubio. To nisam video.

 

SUDIJA MEJ:

            Možete li ovo da pojasnite.

 

TUŽBA:

            Da, uvaženi sude, kao što sam ranije indicirao, u originalnoj izjavi bilo je nekih referenci da su vojnike ubili članovi UČK. Kasnije je ovaj svedok rekao da je to bila greška, da to nije rekao i zato sam u ranijoj sesiji to naznačio. To nisam želeo da sakrijem ni od "prijatelja suda" i od optuženog da je u ranijoj izjavi svedok govorio o OVK. Ali, kasnije, ispravio se i u izjavi datoj optuženom rekao je da nije bilo pripadnika UČK u selu. Na osnovu toga mogu da zaključim da je ono prvo bilo greška kada je uzimana izjava, jer se kasnije u istoj izjavi ponavlja da nije bilo UČK. Morao sam ipak da stavim i ovaj prvi deo.

 

 

SUDIJA MEJ:

            Dobro, hvala.

 

TUŽBA:

            Mogu li samo da pokrenem jedno pitanje? Uvaženi sude, u izjavi piše da to nije bilo utočište za UČK i da nikad nije bilo, što je jedno sasvim drugo pitanje vezano za ovaj incident. Pošto je otpuženi pokrenuo to pitanje, želim i ja da ga pokrenem.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Rajnervord, prihvatamo objašnjenje koje ste dali i ovo što je rekao "prijatelj suda" imaćete priliku da ponovo ispitate dokaze i izjavu svedoka.

            Takođe želim da ukažem na to da bi za ovo pitanje sudu pomoglo da imate celokupnu prethodnu izjavu svedoka.

 

RAJNERVORD:

            Da.

 

 

 

SUDIJA MEJ:

            Iz toga, iskreno rečeno, sudu može da pomogne ako imaju kopiju. Hvala.

            Evo, ovde imam kopije te izjave K202127 je broj ove izjave. Verujem da i "prijatelji suda" i optuženi imaju kopiju ove izjave. To je uređeno na prethodnom zasedanju.

            Da, gospodine Miloševiću, pitali ste o granatiranju 16-tog?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. I odgovorio je svedok da je vojska gađala kuće iz kojih su na njih pucali. A ja imam sledeće pitanje: da li ste ranije ulazili  u kuću, preciziraću koju, preko potoka 200 metara od prodavnice u kojoj je bio štab UČK? Preko potoka, 200 metara od prodavnice?

 

SUDIJA MEJ:

            Da li ste razumeli pitanje?

            On sugeriše da je UČK imao štab u selu 200 metara od prodavnice. Pita vas da li se, kao prvo, slažete da je bio štab? I kao drugo, da li ste išli tamo?

 

MORINA:

            Kakav štab? Ne razumem.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, ne verujem da ćemo dalje stići sa ovim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam pitao da li je ikada ulazio u tu kuću, 200 metara od prodavnice, preko potoka u kojoj je bio štab OVK. On mi nije dao odgovor na to pitanje.

 

SUDIJA:

            On nije razumeo. Poriče da je tamo bio štab. Prelazimo na sledeće pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli, možda, ako niste videli, šta je vojska našla u toj kući? Karte, municiju i šta još, da li ste čuli?

 

MORINA:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li se sećate, pošto ovo ste morali čuti svojim ušima, da li se sećate da je od 25. do kraja marta šest puta NATO bombardovao područje na kome se nalazi vaše selo? Da li ste čuli to bombardovanje?

 

MORINA:

            Nije bilo NATO bombardovanja našeg sela.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niti se videlo iz sela, niti se čulo iz sela?

 

 

 

 

MORINA:

            Nije bilo NATO bombardovanja u mom selu. Čuli smo na televiziji da je škola u Landovici pogođena. Ali kada sam došao tamo, video sam da je škola nedirnuta. To je bila dezinformacija.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I kuda je onda bežalo stanovništvo iz vašeg sela i okolnih sela?

 

MORINA:

            Otišli su u razna mesta, pre nego što su otišli u Albaniju. Polovina sela je otišla u pravcu Srbice, zatim u Petrovo, pa u Prizren. U Prizrenu su ostali mesec dana.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su bežali preko prelaza Vrbnica?

 

MORINA:

            Da. Nisam video u kom su pravcu otišli, nisam ih pratio.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi ste prešli preko prelaza Vrbnica.  To ste pomenuli, niste pomenuli prelaz, ali ste rekli: od Žura smo išli.

 

MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I tu je većina izbeglica tim prolazom izašla. Je li tako?

 

MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A sad ne govorimo o vašem selu nego govorimo o tom bežanju izbeglica preko prelaza Vrbnica. Da li ste čuli da su preko tog prelaza išli i pojedini pripadnici UČK?

 

MORINA:

            Rekoh vam, ne znam ništa o UČK. To su sve bili civili. Otišli su u brda, pratili su taj put. Ne znam, nisam ih video lično. Samo sam čuo da su ljudi prošli tim putem.

 

SUDIJA MEJ:

            Sada je vreme za pauzu od pola sata.

            Gospodine Morina, ... nemojte nikome da pričate o vašim dokazima tokom ove pauze.

 

PAUZA

 

SUDIJA:

            Da, Gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na pitanje tužioca šta se dogodilo sa stanovništvom odgovorili ste. "Ništa posebno. Oni su jednostavno otišli". Da li je tako?

 

HALIL MORINA:

            Da. Tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tužilac je insistirao da kažete koliko su posle početka granatiranja seljaci  počeli da odlaze. Rekli ste da su otišli pre granatiranja. Da li je tako?

 

HALIL MORINA:

            Otišli smo pre 5-6 minuta pre početka  granatiranja moje porodice  i ja.

 

SLOBODAN  MILOŠEVIĆ:

            Na pitanje kad su ljudi otišli, počeli da odlaze i otišli odgovorili ste od 9 do 10 sati, a prema vašem navodu granatiranje je počelo u 11.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je onda ubijeno 13 u granatiranju ako su otišli do 10 sati, a granatiranje počelo u 11?

 

HALIL MORINA:

            Bili su kod kuće kao što sam i ja bio sa svojom porodicom.  Nismo ništa videli. Svi ljudi su bili u svojim kućama.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste ceo život proveli u Landovici?

 

HALIL MORINA:           

            U Landovici sam ostao od 26 do 30.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A bili ste pre  u Landovici mnogo  godina?

 

HALIL MORINA:

            Da, celog života sam bio tamo osim za vreme služenja vojnog roka od dve godine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo sam vas to i pitao. Dakle, proveli ste ceo život u Landovici, a rekli ste danas ovde pre podne da se ne sećate nijednog imena od 11 vaših sugrađana za koje tvrdite da su ubijeni.

 

HALIL MORINA:

            Nekih se sećam. Rekao sam ali mladih, dece, njih se ne sećam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste naveli nijednog osim Gašija.

 

HALIL MORINA:

            Ne mogu da vam kažem. Ismet Gaši, njegova majka Fatime, žena mog rođaka, ona je ubijena. Zonja, ćerka mog rođaka i dete staro godinu i po, dve.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste pored njih da su ubijeni jedan Rom, jedan Albanac. Dakle, uključujući i tog Roma i tog Albanca da li ste videli ko ih je ubio?

 

HALIL MORINA:

            Pešadija. Pešadija ih je ubila kad su palili kuće. Tada su takođe spalili i dva tela u kući.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi videli ko je njih ubio?

 

HALIL MORINA:

            Ne nisam. Jer smo videli leševe tek sledećeg dana. Gašijev leš, njega smo videli mrtvog u njegovoj kući.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta ste zaključili od čega su poginuli?

 

HALIL MORINA:

            Mislim zbog ubistva 4 vojnika. Policija i vojska su spalili selo i ubili su ih.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vi to niste videli da su oni poginuli?

 

HALIL MORINA:

            Ne, nisam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste otišli iz sela oko 4 sata.

 

HALIL MORINA:

            Ne znam šta mislite kad kažete 4.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oko 4 sata, na sat kad se gleda, 4 sata po podne. Shvatio sam da ste tad otišli iz sela.

 

HALIL MORINA:

            Otišli smo 30. marta oko 4 da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da. Odmah ste zatim rekli da je vojska ostala u selu do 7 sati.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako znate da je ostala do 7 ako ste vi otišli u 4 i ko vam je rekao da su ostali do 7 sati?

 

TUŽBA:

            Uvaženi sude, da bi bili fer prema svedoku verujem da prethodno pitanje i ovo pitanje imaju neku drugu svrhu, da su se pobrkali pojmovi. Svedok govori o 30. martu, a optuženi ga pita za  26. Samo želim da to bude jasno. Ajde da ne nastavljamo. Treba pitati svedoka o kom datumu govorimo?

 

SUDIJA:

            Da, gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da u Landovici nije bilo UČK, a sad vas pitam da li je neko od građana Landovice bio član UČK?

 

HALIL MORINA:

            Ne znam. Ne znam da li je bilo ko bio član UČK. Možda je bilo nekih, ne znam. Meni nisu rekli.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kako objašnjavate da je posle rata u Landovici srušen spomenik Bore i Ramiza. Da li je srušen?

 

HALIL MORINA:

            Jeste.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jeste. A šta je napravljeno na mesto tog spomenika Bore i Ramiza?

 

HALIL MORINA:

            Sa mrtvim vojnicima UČK.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Iz Landovice?

 

HALIL MORINA:

            Jeste.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako je moglo da se pravi spomenik mrtvim vojnicima iz Landovice ako ih nije bilo u Landovici?

 

HALIL MORINA:

            UČK, ne znam, sigurno je to uradio UČK, ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hvala. Rekli ste da je vojska 27. granatirala džamiju.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle ste se ispravili, rekli ste da nije granatirala nego da je podmetnuta mina.

 

HALIL MORINA:

            Minare.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo minare? Ako je bila mina podmetnuta pod džamiju kako je samo moglo da padne samo minare?

 

SUDIJA:

            Možete li da odgovorite na to ili ne. Ako ne možete recite tako.

 

HALIL MORINA:

Da, samo je minare palo. I srušilo je krov džamije. To je veoma debeo sloj 40 cm.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Rekli  ste da vojska kada se 27-og vratila u selo nije nikome nanela štetu.

 

HALIL MORINA:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam vas čuo. Upravo ste rekli, kad se vratila nije nikome nanela štetu.

 

HALIL MORINA:

            Ne, samo 26. i 27. drugih dana se nije ništa dogodilo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, onda smo rasčistili bar te datume da vojska kad se vratila nije nikome nanela štetu. Rekli ste da ste zatekli u Srbici 800 stanovnika iz Pirana i vas koliko je bilo iz Landovice?

 

HALIL MORINA:

            Troje. Ja, moj brat i moja žena.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Samo vas troje iz Landovice?

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I 800  iz Pirana.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A onda ste rekli da ste svi zajedno otišli za Albaniju i da su tu bila dva, tri autobusa.

 

HALIL MORINA:

            Bilo je više od 3. Pet ili šest.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tri.

 

HALIL MORINA:

            Ne. 6-7 mislim, ne mogu da budem precizan. A brat otišao za Prizren da gleda familiju, ja otišao za Albaniju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, 2, 3 autobusa ili 6 ili 7. Kako su njih 800 sa vama zajedno stali čak i u 6 ili 7 autobusa.

 

HALIL MORINA:

            Ali nisu svi ušli u autobuse. Bilo nas je previše.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su te autobuse organizovali civili.

 

HALIL MORINA:

            Da ali po naređenju vojske koja im je pretila ili da će nas pobiti ili da će oni biti odgovorni. Onda su došli i rekli su nam da moramo da odemo iz Srbice jer ćemo i mi nastradati.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste posle toga videli konvoj dug 25 kilometara.

 

HALIL MORINA:

            Da. Iz Landovice do granice. Kamioni sa prikolicama, puno ljudi, Albanaca do granice.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da su ih evekuisali. Citiram vaše reči: evakuisali, da ne bi došlo do  štete zbog bombarodovanja, da ne bi  stradali zbog bombardovanja.

 

HALIL MORINA:

            Ne znam koja je njihova namera, svrha bila. Znam da su svi napustili selo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali objašnjenje koje ste dali da su evakuisani da ne bi došli zbog štete zbog bombardovanja. To je vaše objašnjenje. Kakvo je to objašnjenje moguće ako nije bilo bombarodavanja.

 

HALIL MORINA:

            Komentar.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li je bilo uz izbeglice koje ste gledali medicinskih ekipa koje pomažu ranjenicima od bombardovanja?

 

HALIL MORINA:

            Bilo je nekih u Prizrenu, neki su otišli u Albaniju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li  ste videli medicinske ekipe koje pomažu izbeglicama kada idu ti konvoji i uz konvoje?

 

HALIL MORINA:

            Nisam video ništa.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću pre nego što nastavite, svedoku ste ranije rekli da je objašnjenje koje je dao bilo da su evakuisani kako ne bi stradali od bombardovanja. Da bi bili bezbedni od bombardovanja. Kada je svedok dao to objašnjenje? Da li u prvom ispitivanju?

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa valjda u toku glavnog ispitivanje jer samo je glavno ispitivanje prošlo.

 

SUDIJA:

            Hvala. Samo sam želeo da se to pojasni.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali je svakako  to sigurno, imate na traci dao takvo objašnjenje.

 

SUDIJA:

            Hvala vam. Kasnije ćemo se time pozabaviti. Hvala.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznata aktivnost derviškog reda u Prizrenu, Đakovici i Orahovcu?

 

HALIL MORINA:

            Ne, ne znam nipta o tome.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nikad niste čuli za derviše u Prizrenu, Đakovici i Orahovcu?

 

HALIL MORINA:

            Mislim da su ovo prazne priče. Nisam ništa video i ne mogu ništa da uzimam zdravo za gotovo.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste čuli za formiranje mudžahedinskih grupa u vezi sa aktivnostima derviškog reda u tom vašem kraju, u Prizrenu na primer?

 

HALIL MORINA:

            Ne nisam.        

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koga dana su izbegličke kolone krenule ka Vrbnici Kožura?

 

HALIL MORINA:

            Nismo imali nikakve informacije. Videli smo konvoje kako idu putem 26 i 27. marta, 28, 30.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači počev od 26?

 

HALIL MORINA:

            Da.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, od trećeg dana bombardovanja pa nadalje?

 

SVEDOK:

            Svedok ne prihvata i ne zna ništa o bombardovanju i zato ne može da odgovori na to pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da prepoznajete vojsku Jugoslavije, jer ste služili vojsku.

 

HALIL MORINA:

            Da jer sam služio vojsku pre 40 godina i moja 4 sina su takođe odslužila vojni rok u jugoslovenskoj vojsi.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate koliko ima nacionalnosti u vojsci Jugoslavije?

 

HALIL MORINA:

            Ne znam. Ne mogu da se setim.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate li da ima Mađara, Rumuna, Bugara, Slovaka...

 

HALIL MORINA:

            Slovena, Hrvata da.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za sve te nacionalnosti koje su takođe pripadnici vojske?

 

HALIL MORINA:

            Da jer je bilo bratstvo i jedinstvo. Nije bilo razlike po narodnoj pripadnosti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro sada u vojsci Jugoslavije 98, 99. godine, da li znate da su sve te nacionalnosti koje sam ja na primer nabrojao, Mađari, Rumuni, Bugari, Slovaci, Rusini itd., takođe bili u vojsci Jugoslavije?

 

HALIL MORINA:

            Da. Bilo ih je. Kada je izbio rat u Hrvatskoj moja 4 sina su služila u Titogradu. Ne znam da li je bila 92. ili 93.

           

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ja govorim o 98. i 99. godini. Jednostavno, imate li predstavu o tome da postoje razne nacionalnosti u vojsci Jugoslavije?

 

HALIL MORINA:

            Da znam ali me to nikada nije zanimalo. Ja sam običan zemljoradnik.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam vas zato što me interesuje zašto vi tu vojsku zovete srpske snage?

 

HALIL MORINA:

            Zato što su ostali samo Srbi i Crnogorci i Vojvođani.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u Srbiji živi 27 nacionalnosti.

 

SUDIJA:

            Mislim da ste ostvarili svoju poentu. Izneli ste je, svedok ne mora da odgovori na pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hteo sam da ga pitam i ko mu je rekao da to zove srpske snage, ali  vi to ne dozvoljavate.

 

SUDIJA:

            Da li je bilo ko vama rekao da o toj vojsci govorite kao srpskoj vojsci?

 

HALIL MORINA:

            Pa tako smo ih mi zvali. Srpska vojska jer su svi o njima govorili kao o srpskoj vojsci.

 

SUDIJA:

            Hvala.

             

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vinogradi Landovice pripadaju preduzeću "Kosovo-vino" iz Male Kruše?

 

HALIL MORINA:

            Nekad je pripadalo, sada ništa nije ostalo od tih vinograda.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto ništa nije ostalo od vinograda?

 

HALIL MORINA:

            Jer nema nikoga da obrađuje te vinograde.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste videli te vinograde kada su bili bombardovani?

 

HALIL MORINA:

            Da, video sam ih pošto sam došao iz Albanije.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A šta mislite  zašto su vinogradi bili bombardovani?

 

HALIL MORINA:

            Uvaženi sude jer je vojska tamo bila dve godine. Verovatno su mislili da su vojnici još uvek tamo i bombardovali su.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, nećemo se duže zadržavati na ovom svedoku.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja se nadam ne baš još dugo. Imam još pitanja.

            Da i ja mislim da su bombardovali vinograde zato što su bombardovali vojsku. U tome se slažemo.

            Dakle, na region Prizrena za vreme rata izvršena su 342 vazdušna napada, znači 5 dnevno. Vi tvrdite da nikad niste nijedan vazdužni napad videli.

 

SUDIJA:

            Već je odgovorio na to. Rekao je da nije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. A da li ste bili u Prizrenu bili posle bombardovanja Prizrena?

 

HALIL MORINA:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste bili?

 

HALIL MORINA:

            Bio sam u Albaniji.       

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je u bombardovanju Prizrena stradao neki vaš rođak ili nekoga  koga vi poznajete, ili neko iz Landovice. Da li znate za to?

 

HALIL MORINA:

            Niko ko ga poznajem.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da se vratimo na onaj dan od koga ste počeli. Rekli ste pošto je vojska ušla u selo vi  ste sa svojom  ženom otišli 5-6 metara da vidite kako pale kuće. Da li je tako?

 

SUDIJA:

            Već smo govorili o tome. Ne možemo dalje. Da li želite da pitate svedoka nešto novo?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa ovo je takođe pitanje, gospodine Mej.

 

 

 

SUDIJA MEJ:

            Već smo detaljno to prošli. Ako nemate ništa drugo završićemo unakrsno ispitivanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam ja još pitanja. Da li imate bilo kakvo saznanje o tome koliko je ljudi ubijeno u Landovici, Pirini, Srbici, Suvoj Reci od UČK za vreme ovih dejstava. Da li ste išta o tome čuli?

 

HALIL MORINA:

            Nisam ništa čuo jer nisam političar, nije me zanimalo da pratim razne događaje. Ja sam bio zemljoradnik.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, ali između tih 72 čoveka koje je ubio UČK bilo i 19 Albanaca i 1 Rom. Je li vas ni to nije interesovalo?

 

HALIL MORINA:

            Ne znam.         

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste išli putem između Srbice i Štimlja?

 

HALIL MORINA:

            Šta bih pa radio u Štimlju. Nisam tamo išao.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nikad niste išli putem između Srbice i Štimlja?

 

HALIL MORINA:

            Na koju mislite, na kosovsku ili prizrensku?

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Upravo na tu Srbicu u kojoj ste  vi bili. Između Srbice i Štimlja, da li znate da na tom putu gde je Klečka, gde je mesto Klečka? Na putu između Srbice i Štimlja?

 

HALIL MORINA:

            Ne, ne znam.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nikad niste čuli za Klečku?

 

HALIL MORINA:

            Ne, nikada.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, niste čuli ni da je tamo napravljen masakr velikog broja Srba od strane UČK? Baš u Klečki.

 

HALIL MORINA:

            Ne, ne znam gde je ta Klečka.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li se sećate da je u selu Pirine, pošto Pirine pominjete stalno, to je selo o kome govorite. Decembar 98. ubijen policajac Albanac Zafići, radnik SUP Prizrena od strane UČK.

 

HALIL MORINA:

            Da poznavao sam ga. Ne znam ko je to uradio.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            98. godine on je bio policajac.

 

HALIL MORINA:

            Nije bio policajac.         

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Radnik SUP  Prizren.

 

HALIL MORINA:

            Nije bio policajac. Radio je u SUP-u Prizren.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, radio je u SUP-u. Da kažemo radnik SUP-a Prizren Imez Zafići 98. decembra ubila ga UČK, da li ste znali za to?

 

HALIL MORINA:

            Znam da je nestao. Čuo sam za to kada sam se vratio  iz Albanije ali ne znam ništa o tome gde je, ne želim da lažem ovde.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li se sećate kad je Najd Hasani iz sela  Ran Dubrava izvršio atentat na rektora Prištinskog univerziteta profesora Papovića?

 

SUDIJA:

            Odlazimo na neku drugu stranu od ovog svedoka. Trebalo bi da se vratimo svedoku. gospodine Milošević ako želite da pričate o ovim pitanjima kasnije ali možete to pred nama.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gospodine Mej, svedok tvrdi da nikada ništa nije čuo o aktivnostima i zločinima o UČK. Ja ga pitam o konkretnim zločinima koji su se dogodili u selima koje on pominje i sa kojima bi morao biti upoznat, pa i njegov odgovor da o tome ne zna ništa predstavlja odgovor.

 

SUDIJA MEJ:

            Ne smete da izvrćete dokaze. Dokazi o aktivnostima UČK se odnose na 24. mart na taj period. On je rekao da UČK tada nije bila u selu. Možete da ga pitate ali hajte da to uradimo brzo. Da li je bilo nekih dokaza o aktivnostima UČK pre toga? Zapravo to ću ga ja pitati.

            Gospodine Morina da li je bilo nekih aktivnosti UČK u vašem selu pre ovog vremena o  kome nam pričate, pre 25. marta?

 

 

HALIL MORINA:

            Ne, nije bilo jer je vojska bila blizu sela. Zato UČK nije mogla da dođe. Vojska je bila na manje od 100 metara od sela. Imam 6 sinova nijedan od njih nije bio član UČK.

                       

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se sećate kada je UČK ubila tri Albanca i to Zeina ...Sefera Zanirija i Šefćeta šumara kao i Srbina Blagoja Jovanovića upravo u vašem susedstvu? Takođe 98. Da li ste čuli za to kao što ste čuli za  Imera Zafićija?

 

HALIL MORINA:

            Ne, nisam čuo ništa o ovome. Poznavao  sam ih ili njega.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preskočiću ova pitanja koja se tiču neposrednih dejstava za koje je po mom mišljenju morao znati, ali ne želim da ih postavljam sad jer tvrdi da apsolutno ne zna ništa o delovanjima. A da li se bar sećate napada  na stanicu milicije i to 4 napada između 7. i 15. jula 98. godine, svim ručnim bacačima. Da li se toga sećate u julu 98? Četiri napada na stanicu milicije. U selima oko vas.

 

HALIL MORINA:

            Ne, ne sećam se.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li ste videli i da li se sećate da je jula 99. godine putem od Prizrena do Brezovice UČK sve srpske kuće obeležio žutom bojom.

 

HALIL MORINA:

            Ne.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A znate li šta je posle bilo s njima?

 

HALIL MORINA:

            Ne, ne znam ništa.

           

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, vi očigledno ne znate ništa o onome što vas ja pitam i ja moram da vam kažem,  gospodo, da vi ovakve svedoke dovodite samo da bi me maltretirali.

 

SUDIJA:

            To je komentar. Ukoliko nemate neku novu temu...Komentare ćete uskoro moći da izgovarate, ovo nije taj trenutak. Svedok kaže da ne zna ništa o tim stvarima Gospodine Miloševiću, imaćete prilike da iznesete svoje dokaze  uskoro. besmisleno je pitati ovog svedoka o stvarima o kojima on ništa ne zna.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Po vašim propisima gospodine Mej dokaze za ono što se tvrdi i za šta mene ovde optužuju treba da izvodi tužilaštvo, koliko ja razumem, mada vidim da ovde treba neko ko nije kriv da dokazuje da nije kriv, a ne onaj koji tvrdi da je neko kriv da to dokaže. Ovo su lažni svedoci gospodine Mej i služe da se vade kockice iz mozaika rata u Jugoslaviji tako da

           

 

SUDIJA:

            Samo trenutak, gospodine Miloševiću. Neka bude jasno da nema nikakvih pitanja o dokazivanju nevinosti vas ili bilo kog od svedoka. Mi smo ovde da se uverimo da suđenje protekne brzo što znači da ne traćimo vreme po našoj proceni. Vrlo jasno ste ovom svedoku predstavili svoj stav. On je vrlo često odgovarao  da ne zna ništa  o tome. S toga je besmisleno da nastavimo i gubimo vreme. Iz tog razloga privodimo kraju ovo unakrsno ispitivanje kao što ćemo uraditi sa svakim drugim za koje procenimo da gubimo vreme. Kao što smo mnogo puta rekli imaćete priliku da iznesete svoje dokaze pred nas, dokazi koji će biti suprotni sa ovim što govore svedoci. Ovim je završeno unakrsno ispitivanje.

            Gospodine Rejnervald da li vi imate neko pitanje. Ne

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ja moram samo nekoliko stvari ukoliko mogu da razjasnim, biću vrlo kratak. Kako sam ja razumeo vas vi toga dana 26. marta ne znate ko je pucao u vojnike i vi niste videli 26. marta pre 10 sati nijednog vojnika u selu. Je li to tako?

 

HALIL MORINA:

            Ne, nisam video nijednog vojnika.

           

TAPUŠKOVIĆ:

            Niste me razumeli. Ja vas pitam da li ste videli bilo kog vojnika Vojske Jugoslavije tog dana? Pre 10 sati.

 

SVEDOK:

            Nisam video nikoga.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            A da li ste 24. i 25. marta u vašem selu uopšte  imali vojsku Jugoslavije?

 

SVEDOK:

            Ne.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Dakle, da li sam u pravu ako mogu da kažem da se Vojska u vašem selu pojavila tek nakon što je ono troje vojnika bilo ubijeno.

 

SVEDOK:

            Tačno.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

            Vi ste takođe izjavili da je 27. marta u 12,30 vojska došla, i kako ste kazali, ovo citiram vaše reči: vojnici su brzo odneli tela onih ljudi koji su stradali.

 

SVEDOK:

            Da.

 

 

 

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Vi ste takođe potanko opisali šta se dogodilo 26. marta i ja vas na to ne bih vraćao. Međutim, 27. marta 1990.g. u 8 sati vi vaš brat , Gaši takođe meštanin, otišli ste da vidite tela ljudi koji su stradali.

 

SVEDOK:

            Da.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            E, onda ste tražili mlađi svet u selu da vam pomogne i, citiram  da ih sahrani, ali nikog nije bilo i morali smo da ih ostavimo gde su bila, pokrili smo ih čaršavima i ćebadima. Je li tako?

 

SVEDOK:

            Tačno.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Tek sutradan je stigla Vojska Jugoslavije.

 

SVEDOK:

27-og.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Odnosno tog istog dana ali nekoliko sati kasnije.

            Vi ste 3. aprila napustili selo sa ženinim bratom.

 

SVEDOK:

            30. marta

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Ovo pitam sudija Mej zbog toga što je u ovom svom iskazu koji se nalazi pred vama 3. aprila.  Vi ste ranije rekli da ste selo napustili 3. aprila. Da li je to tako?

 

SVEDOK:

            Bila je  greška. 30. marta.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Prešli ste u selo Srbica. Da li znate koliko je selo Srbica udaljeno od Glogovca i Seline?

 

SVEDOK:

            Mislite od Seline do tamo.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            To su sela jedno pored drugog, do Srbice gde ste vi otišli.

 

SVEDOK:

            Ne. Ta mesta nisu bliza jedno drugom. Možda 15,10 možda 13 od ... do Kruševogla. Od ... Kruševogla, onda dolazi Selina, to je prilično daleko.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li ste  noću 2. aprila  čuli dve eksplozije ili niste.

SVEDOK:

            Da. U Srbici,  da.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Hvala.

 

TUŽBA:

            Dva kratka pitanja samo da nešto razjasnimo. Kao prvo, uvaženi sude, na strani 30 skripta iskaza koji je pred vama pitanje gospodina Miloševića upućeno svedoku je bilo. Znači, vojska je  gađala zgrade iz kojih je pucano na njih. Da li je to tačno? Svedok nije odgovorio, onda je došlo do razmene reči između suda i gospodina Miloševića u sledećoj izjavi svedok je rekao nešto što je potrebno razjasniti.

            Gospodine, pitali su vas znači Vojska je gađala kuće iz kojih je gađano na njih. A vi ste odgovorili: nije mi jasno. Da li se sećate da vas je to pitao. Znate li o čemu razgovaramo?

 

SVEDOK:

            Ponovite pitanje molim vas.

 

TUŽBA:

            Na unakrsnom ispitivanju optuženi vas je pitao "Znači, vojska je gađala zgrade iz kojih je pucano na njih. Da li je to tačno?" A i ste odgovorili i ušlo u zapisnik nije mi mnogo jasno.

            Da li se sećate da su vas to pitali. Da vas je to pitao i da ste to odgovorili.

 

SVEDOK:

            Vojska je pravila probleme i pucala je na kuće.

 

TUŽBA:

            Znači sećate se da je bilo razmene paljbe između, izvinjavam se, bio je razgovor između mene, vas i gospodina Miloševića, onda je optuženi rekao to, a svedok je odgovorio da je Vojska pucala na kuće iz kojih je bilo pucano. Da li ste mislili da kažete da je Vojska pucala na kuće iz kojih je pucano. Da li ste  to rekli?

 

SVEDOK:

            Bilo je i drugih kuća. Ubili su nevine ljude u njima.

 

SUDIJA ROBERTSON:

            Zašto vam je rečeno da napustite Srbicu od strane lokalnih Srba

            Znate li zašto ste ušli u autobuse i ko je izdao to naređenje.

 

SVEDOK:

            Stigla je Vojska, nisam ih video, bio sam u kući. Srbima su rekli da moraju da izbace izbeglice iz Srbice unutar 24 časa, ili će sve njih da pobiju. Tako su se oni organizovali, sami meštani Srbi. Rekli su  svim izbeglicama da moramo da napustimo mesto inače ćemo oni biti pobijeni. Zato su oni organizovali autobuse, mi smo ušli u autobuse i otišli u Albaniju. Neki su otišli u Prizren, neki su ostali tamo, a ostali su nastavili.

 

ROBERTSON:

            Da li vam je ikad rečeno bilo šta o bombardovanju, kao deo objašnjenja zašto morate da odete?

SVEDOK:

            Ne.Ne.

 

MEJ:

            Gospodine Morina ovim se završava vaše svedočenje. Hvala što ste došli na Međunarodni tribunal. slobodni ste.

 

SVEDOK:

            Hvala vam puno.

 

TUŽBA:

            Neka svedok podnese zakletvu.

 

SVEDOK:

            Kunem se da ću govoriti istinu samo istinu i ništa drugo sem istine.

           

TUŽBA:

Gospodine Beriša, recite vaše puno ime. 

 

AGRON BERIŠA:

Agron Beriša.  Rođen sam 10. oktobra 1963. godine u Suvoj Reci.

 

TUŽBA:

Oženjeni ste i imate troje dece.

 

AGRON BERIŠA:

            Da. Tačno.

 

TUŽBA:

            Koje ste etničke pripadnosti.

 

AGRON BERIŠA:

            Albanac.

 

TUŽBA:

            Da li imate neko vojno iskustvo ili obuku?

 

AGRON BERIŠA:

            Služio sam vojni rok 1982 i 83. u Vranju.

 

TUŽBA:

            Diplomirali ste na prištinskom univerzitetu 1998.g., kao doktor od oktobra 87.g. bili ste u Beogradu. Da li je to tačno?

 

AGRON BERIŠA:

            Da.

 

TUŽBA:

            Od juna 98.g. radili ste kao ginekolog u Suvoj Reci. Da li je to tačno.

 

AGRON BERIŠA:

            Jeste.

TUŽBA:

            Gde je locirana Suva Reka.

 

AGRON BERIŠA:

            Suva Reka je mali grad sa oko 15 do 20 hiljada stanovnika nalazi se u srednjem odnosno južnom delu Kosova nedaleko od Prizrena. Okružena je sa oko 50 sela sa 60 hiljada meštana u tom regionu.

 

TUŽBA:

            Kakav je bio etnički sastav Suve Reke pre marta 99.g.

 

AGRON BERIŠA:

            Pre rata u Suvoj Reci ovako je izgledalo etnička podela.95 posto stanovništva je bilo albansko a ostatak je bio uglavnom sastavljen od Srba, nekoliko Crnogoraca i Roma.

 

TUŽBA:

            Kako vam je izgledala situacija u Suvoj Reci kada ste se vratili u junu 99.g?

 

AGRON BERIŠA:

            Diplomirao sam krajem juna 98.g. i odmah sam se vratio u Suvu Reku. Situacija u Suvoj Reci je bila veoma teška, bila je napeta. Na ulicama Suve Reke bilo je malo ljudi, svi su bili uplašeni. Većina radnji nije bila otvorena a ukoliko jeste bila je otvorena samo nekoliko sati ujutru kada su ljudi uglavnom žene i deca izlazili iz kuća da obave osnovne kupovin, da kuše neophodne namernice.

TUŽBA:

            Moram da vas prekinem. Rekli ste da je bila napeta i teška. Šta je bio uzrok te napetosti?

AGRON BERIŠA:

            Mislim da je napetost u populaciji bila posledica straha koji su ljudi osećali straha od policije i vojske, srpske policije i vojske.

TUŽBA:

            O čemu govorite, o kojoj Vojsci?

AGRON BERIŠA:

            Da. Video sam vojnike jugoslovenske vojske, lutali su naokolo sa automatskim puškama.

TUŽBA:

            Možete li opisati njihove uniforme u to vreme.

AGRON BERIŠA:

            Da. Vojnici koje sam ja video uglavnom su imali vojne uniforme. Ali bili su uglavnom u vozilima nisu išli peške po Suvoj Reci obično su se vozili u autobusima i vojnim vozilima u raznim tipovima vojnih vozila.

TUŽBA:

Gospodine Beriša možete li pogledati ove slike i pokazati da li ste videli neke uniforme slične ovima u vašem gradu.

AGRON BERIŠA:

Mislite policijske uniforme ili vojne uniforme. Bilo koje uniforme.

TUŽBA:

            Mislim da mu nije prevedeno. Ne, nisam ništa čula nemam prevod u slušalicama. Vojne uniforme, ne policijske.

AGRON BERIŠA:

            Vojne uniforme kao ove na prvoj slici sa brojem jedan.

 

TUŽBA:

            Možete li molim vas staviti ovu sliku na grafoskop.

            Broj jedan, to je pokazao svedok. Takođe ste rekli da ste videli policajce, pogledajte na isti set fotografija i pokušajte da pronađete slične uniforme.

AGRON BERIŠA:

            Ne. Nema ih ovde. Zapravo mislim da je slika broj 6.

TUŽBA:

            Gospodine Beriša takođe ste rekli da kada ste videli Vojsku da su bili u vozilima videli ste ih u tenkovima i u kolima. Možete li da pogledate ovaj komplet fotografija i prepoznate neko od vozila koje ste videli u to vreme. Možete li da ga imenujete ukoliko znate tip vozila?

AGRON BERIŠA:

            Da. Video sam vozila vojna vozila na fotografiji broj 2. Zatim fotografija broj 3.

TUŽBA:

            Da li znate ime vozila.

AGRON BERIŠA:

             I broj 7. verovatno. Na slici broj 3. su transporteri, oklopni transporteri sa gusenicima, ne znam kako se to zove.

TUŽBA:

            Govorili ste da imate vojno iskustvo ali ako ne znate nije problem.

AGRON BERIŠA:

            Ne znam tačno.

TUŽBA:

            Vratimo se na vašu izjavu. Zašto je postojala ta situacija terora, straha kada ste se vratili u junu 98.g?

AGRON BERIŠA:

            Mislim da je razlog za strah među stanovništvom bilo nasilje, policijsko nasilje koje se primenjivalo na albanskoj populaciji od strane policije, od strane srpske policije.

TUŽBA:

Možete na sudu dati neki od primera tog nasilja

AGRON BERIŠA:

            Da. Mogu da vam dam nekoliko primera. Kada je to nasilje bilo zaista brutalno. Onog dana kad sam se vratio iz Beograda, kada sam diplomirao tamo, dan posle toga, maltretirali su nas dok smo išli ulicom. Stigli smo autobusom iz Štimlja koje se nalazi oko 30 km. od Suve Reke. Pre nego što smo izašli iz Štimlja bili smo zaustavljeni, bilo je 7 ili 8 policajaca koji su zaustavili naš autobus sve su nas izveli napolje i prebili. Pretukli su nas sve.

TUŽBA:

            Izvinite da li ste bili svedok osim tog batinjanja koje vam se dogodilo, da li ste bili svedok da li ste videli da još nekog maltretiraju.

AGRON BERIŠA:

            Da. Da sve nas. Sve su nas prebili, dva mladića koja su dolazili iz različitog područja Srbije, ne znam odakle su došli. Imali su neka svoja lična posla, bili su mladi momci, nije bilo nikakvog razloga nikakvog povoda nije uopšte bilo razloga za te batine. Pretresli su nas, nisu ništa našli. Mi smo bili civili, obični putnici, a oni su nas sve prebili

TUŽBA:

            A u vašem gradu? Da li se sećate nekog incidenta koji se dogodio tamo u kome su policajci ili vojnici maltretirali stanovništvo.

AGRON BERIŠA:

            Da. Bio je pravi problem izaći na ulicu. Bilo pešice bilo kolima. Sin mog rođaka Fatonia je imao kola, dobra kola BMV, zaustavila ga je policija u centru Suve Reke. Rekli su mu da ovo nije marka vozila koju bi trebalo da vozi. To je vozilo koje bi mi trebalo da vozimo. Auto je bio ispravan. Bio je ocarinjen, bio je u dobrom stanju. Momak je imao sve dokumente, imao je vozačku dozvolu, saobraćajnu ali odveli su ga u policijsku stanicu, kola su zaplenili na nekoliko dana, njega su pretukli i poslali kući. 

TUŽBA:

            Gospodine Beriša, da li u to vreme u vašem gradu bilo pripadnika UČK?

AGRON BERIŠA:

            Nisam video nijednog pripadnika UČK u Suvoj Reci niti neke njihove aktivnosti.

TUŽBA:

            Da li ste vi ili vaša porodica bili povezani sa UČK.

AGRON BERIŠA:

            Ne.

TUŽBA:

            Možete li nam opisati osećaj među vašim komšijama. Da li su osećali da mogu bezbedno da izađu u bilo kom trenutku?

AGRON BERIŠA:

            Ne. Uopšte ne. Ljudi su retko odlazili u grad. Ja sam išao svakog dana ali ujutru imao sam probleme. Pitao sam se kako ću da dođem na posao. Kada sam bio na poslu, pitao sam se kako ću se uopšte vratiti kući. Bilo je puno napetosti.

TUŽBA:

            Da li se sećate da li ste čuli ili videli pucnjavu u gradu u to vreme.

 

AGRON BERIŠA:

            Da, bilo je pucnjave. Bili su retki kad sam odlazio u Suvu Reku ali je bilo pucnjave s vremena na vreme u mojoj kući, u mojoj kući koja se nalazi blizu policijske stanice, odnosno u to vreme je bila pored policijske stanice, čuo sam pucnjavu, za koju mislim da je došla iz policijske stanice. Pucnji prema mojoj kući, prema kući Ahmeta Beriše dva puta, dve večeri, dve različite večeri.

TUŽBA:

            Da li je pogođen neko od vaših komšija?

AGRON BERIŠA:

            Ne, u tom času. Ali, kao što mi je komšija rekao, jedan metak je prošao neposredno pored njegovog tela i bila je rupa od metaka po prozorima, a zatim su ti meci udarili u zid. Mogla je da se vidi putanja metka i na osnovu te putanje videlo se da je pucnjava došla iz policijske stanice. Potpuno sam siguran da neki policajac pokušavao da pokaže šta može da uradi  koliko precizno puca.

TUŽBA:

            Da li ste videli policijca kako puca? Da li ste videli ko je pucao?

AGRON BERIŠA:

            Ne. Ne, nisam video. To je bilo kasno popodneva.

TUŽBA:

            Da li se sećate da su ljudi bili ubijeni na poslu ili njihovim kućama. Da li je pucano na njih?

AGRON BERIŠA:         

            Da. Ljudi nisu bili, nisu pucali na ljude rekao bih samo sam čuo pucnjavu. Pucnjavu na kuću mog komšije ali niko nije poginuo niti je bio ranjen, nisu gađali ljude na sreću.

TUŽBA:

            U to vreme, gospodine Beriša, da li se sećate da ste čuli ili videli neku propagandu, neki propagandni govor  pre marta 98.g?

AGRON BERIŠA:

            Da. Sećam se, nisam siguran da li sam pročitao ili čuo na televiziji. Čuo sam Vojislava Šešelja, odnosno da je Vojislav Šešelj iz Radikalne stranke rekao: da će sve Albance proterati s one strane planina. Za vašu informaciju uvaženi sude Albanija leži iza tih planina. Onda je pomenuo nešto o koridoru kroz koji bi Albanci trebalo da prođu kako bi trebalo isterati i da je to govorio Gligorov, predsednik Makedonije.

TUŽBA:

            Da li ste to videli na televiziji? Da li se sećate gde ste to videli?

AGRON BERIŠA:         

            Ne mogu precizno reći gde sam to čuo, ili sam pročitao nisam siguran.

TUŽBA:

Posle Holbrukovog dogovora 98.g. a da li je UČK došao u Suvu Reku?

AGRON BERIŠA:

            Da. Posle dogovora da. Posle potpisivanja dogovora između Holbruka i jugoslovenskih pregovarača. Došli su pripadnici UČK, smestili se u kuću mog komšije. Tu je zapravo bilo štabsko osoblje za region Suve Reke. On se zvao Nedžad.

TUŽBA:

            Gospodine Beriša za sada želim da kažete sudu da li se situacija popravila pošto je UČK  došla u vaš grad.

AGRON BERIŠA:         

            Mogu da kažem da se posle njihovog dolaska situacija promenila drastično. Postalo je mirno. Ljudi su postali opušteni, počeli su da izlaze slobodniji iz kuća, da se vraćaju na poslove, većina prodavnica se ponovo otvorila, uopšteno rečeno život je postao opušteniji. Koliko se sećam oni su ostali tamo 6 ili 7 meseci a onda su se iznenada povukli nedelju dana pre napada NATO na bivšu Jugoslaviju. Posle njihovog povlačenja situacija je ponovo postala mračna. Zapravo je bilo gore nego pre njihovog dolaska.

TUŽBA:

            Da li je u to vreme bilo više policije ili vojske?

AGRON BERIŠA:

            Te nedelje sam video snage srpske vojske i policije koje su patrolirale po glavnim ulicama. Nisam znao gde idu i šta rade tamo.

TUŽBA:

Tu su bile one iste sile, odnosno imale su iste uniforme ili su sada bile drugačije?

AGRON BERIŠA:         

            Iste uniforme.

TUŽBA:

            Da li ste 24. marta 99. bili u Suvoj Reci kada je počeo NATO bombardovanje.

AGRON BERIŠA:

            Da. Sećam se vazdušnih udara NATO. Napad je počeo 24. marta 99.g. zbog ozbiljne situacije, dva dana pre tog datuma nisam otišao na posao. Napad je počeo oko 8 sati uveče tog dana. Mi građani bili smo veoma uzbuđeni, očekivali smo da se dogodi nešto važno.

 

TUŽBA:

            Zašto kažete da ste bili uzbuđeni?        

 

 

AGRON BERIŠA:         

            Jer, kao što rekoh ranije smo čuli Šešelj je govorio da ima pripremljen plan za nas i bili smo uplašeni. Plašili smo se za gole živote jer smo mi bili obični građani na koje je pucano u njihovim kućama.

TUŽBA:

            Rekli ste da niste išli na posao nekoliko dana pre toga. Da li ste bili uplašeni? Da li ste zato ostali kod kuće?

AGRON BERIŠA:

            Da. Da, bio sam uplašen. Nisam mogao da izađem tri dana pre tog datuma kada sam se vraćo sa posla policija me je zaustavila 4 puta. Jako su grubo govorili sa mnom. Pretresli su me. Bilo je dobro što sam znao srpski inače bi bio problem, problem je komunicirati s njima ako ne znate srpski.

TUŽBA:

            Vraćamo se na dan NATO bombardovanja. Rekli ste da ste bili kod kuće. Da li se sećate da je Suva Reka bila oštećena i gađana. Da li je Suva Reka bila bombardovana?

AGRON BERIŠA:         

            Bio sam u Suvoj Reci do 27. marta 1999.g., do 6 sati uveče do tada nisam čuo da su neke bombe pale iz NATO aviona tamo.

TUŽBA:

            Vraćamo se na vaš izraz rekli ste da ste bili uzbuđeni. Kakav je to osećaj? Plašili ste, se bili ste srećni. Možete li reći šta zapravo znači to vaše uzbuđenje? Budite precizniji sa tim izrazom.

AGRON BERIŠA:

            To je bio pomešan osećaj, osećanje radosti i straha. Bili smo srećni jer smo se nadali da će NATO bombe da  nas oslobode da bi naš narod mogao slobodno da diše. Videli smo da nam je sloboda blizu, u isto vreme plašili smo se za živote. Plašili smo se da će srpska policija i vojska da se osveti nevinim civilima na koje su pucali u njihovim kućama. Nažalost, sutradan videli smo da je ovo drugo bilo tačno.

SUDIJA MEJ:

Ovo je sada dobro vreme da prekinemo.

Gospodine Beriša upamtite tokom ove pauze nemojte da pričate ni sa kim o vašem svedočenju sve dok se ne završi. U to su uključeni i članovi tužilaštva.

 

POSLE PAUZE

 

TUŽBA:

            Gospodine Beriša, pre pauze ste rekli da ste, nažalost, sledećih dana videli da dolazi, pitaću vas nešto o tome šta se dogodilo 25. marta, dan posle NATO bombardovanja. Sledećeg dana ste bili kod kuće. Da li je to tačno?

            Možete li da stavite fotografiju u grafoskop, a ja ću zamoliti gospodina Berišu da pogleda fotografiju i da sudu kaže da li vidi svoju kuću. Izvinite, ovo će biti obeleženo kao dokazni predmet 20.

 

SVEDOK:

            Da, ovo je deo komšiluka gde sam živeo do 24. marta 1999. godine. Ovo je moja kuća, ova ovde.

 

PITANjE:

            Gospodine Beriša, da li možete na fotografiji da pokažete gde je vaša kuća?

 

SVEDOK:

            Da, mogu.

 

PITANjE:

            Koji se bolje vidi, crveni ili crni flomaster. Molim vas upotrebite crni jer se crveni ne vidi toliko dobro.

            Tog dana ste ujutru bili u vašoj kući. Šta ste videli ili čuli tog dana?

SVEDOK:

            Tog dana ujutru, probudio sam se rano ujutru oko pola šest ujutru i moja majka koja je bila jako uplašena jer je videla veliku grupu policajaca kako idu od policijske stanice.

 

 

PITANjE:

            Možete li, gospodine Beriša, da pokažete na fotografiji gde ste videli policajce?

 

SUDIJA:

            Izvinite, da li ste vi videli policajce gospodine Beriša? Da li ste vi videli ili vaša majka?

 

SVEDOK:

            Moja majka. Moja majka je videla policajce pre toga. Ja sam spavao. Ona je došla uplašena i probudila me. Onda sam sa prozora video situaciju, video sam svojim očima veliki broj policajaca, oko 70 policajaca, koji su odneli ovim putem, u ovom smeru.

 

PITANjE:

            Možete li da mi opišete, da li ste u to vreme videli kako su bili obučeni?

 

SVEDOK:

            Da, sećam se. Tog dana vojnici su bili obučeni u policijske uniforme. Ne vojnici, ako sam rekao vojnici izvinjavam se. To je bila greška. Bili su obučeni u policijske uniforme. Kao na majci, svako od njih je na levoj ruci imao belu traku.

 

PITANjE:

            Molim vas da svedoku pokažete dokazni predmet broj 80.

            Gospodine Beriša, pogledajte ovaj komplet fotografija i, ukoliko možete, identifikujte uniforme ili slične uniforme kao one koje ste videli.

 

SVEDOK:

            Policajci su bili obučeni u uniforme koje sam video na fotografiji broj 6.

 

PITANjE:

            Da bi ušlo u zapisnik, vidimo ovde fotografiju broj 6 na koju, o kojoj govori svedok.

SVEDOK:

            Nekoliko njih je nosilo šlemove. Većina njih je nosila kape.

 

PITANjE:

            A šlem je ovakav kao na slici broj 6?

 

SVEDOK:

            Da, da. Ne, ne. Nije bio od metala, bio je platneni šlem, verovatno prekriven platnom. Nosili su kape, policijske kape.

 

PITANjE:

            Da li se sećate da li su bili naoružani?

 

SVEDOK:

            Da. Svako od njih je nosio automatsku pušku.

 

PITANjE:

            Samo trenutak. Želim da svedoku pokažete i ovaj dokazni predmet sa brojem K 627. Ovde se vidi nekoliko fotografija oružja. Ovde su kopije.

 

SUDIJA:

            Uskoro ćete to dokazati.

 

PITANjE:

            Kao što smo uradili sa uniformama i sa vozilima.

            Dokument će biti obeležen kao dokazni predmet 21. Hvala.

            Gospodine Beriša, kada ste govorili o oružju, govorili ste o automatskoj pušci. Možete li da vidite na slici neko slično oružje?

 

SVEDOK:

            Da. Vidim na fotografiji broj 1.

 

SUDIJA:

            Imamo dva broja 1.

 

PITANjE:

            To je onda greška. Molim da promenimo brojeve.

 

SVEDOK:

            Broj 1 koji je na ovoj fotografiji na ekranu.

 

PITANjE:

            Da pojasnimo. Ovo je list broj 1, znači ovde je puška broj 1 na papiru broj 1. Da li je to previše zbunjujuće?

           

SUDIJA:

            A i B.

 

PITANjE:

            Znači, ovo je list broj A i na njemu slika broj 1.

 

SVEDOK:

            Da.

 

PITANjE:

            Vraćamo se vašem svedočenju. Rekli ste da ste videli policajce. Recite koja je bila ruta kojom su išli? Već je pokazao. Samo bi volela da opiše, da vidimo da li zna neka imena, čisto da bi ušlo u zapisnik.

            U čemu je problem?

            Mislim da fotografija još nije u grafoskopu.

 

SVEDOK:

            Policajci, tog jutra, išli su odavde na ovu stranu. Odavde do ovde.

 

PITANjE:

            Šta ste vi radili posle toga?

 

SVEDOK:

            Oni su hodali. Izgleda da su krenuli, onda je jedna mala grupa od četvorice, petorice policajaca se okrenula i došli su do kuće moga rođaka, Fatona Beriše i Nedžada Beriše.

 

PITANjE:

            Možete li na istoj fotografiji pokazati gde je kuće Fatama Beriše.

 

SVEDOK:

            Njihova kuća je ovde. Velika kuća, trospratna sa dva ulaza. Jedan ulaz ide preko moje kuće, tu živi Faton, a sa desne strane živi Nedžat sa svojom porodicom.

 

PITANjE:

            Možete li još jednom gospodine Beriša crnim flomasterom označiti tu kuću o kojoj sada govorite?

 

SVEDOK:

            Ovo je njihova kuća.

 

PITANjE:

            Koliko ste bili daleko od te kuće? Koliko je daleko je bio vaš prozor od kuće?

 

SVEDOK:

            Najviše 10 metara.

 

PITANjE:

            I šta ste videli sa vašeg prozora?

 

 

SVEDOK:

            Video sam grupu policajaca koja ide prema glavnim vratima Nedžadove kuće. Neki policajci su otišli prema Fatonovom ulazu.

            Vedeo sam četiri policajaca kako idu u oba smera.

 

PITANjE:

            Da li ste mogli da identifikujete bilo kog od policajaca?

 

SVEDOK:

            Ne, ne nijednog.

 

PITANjE:

            Šta su radili pošto su prišli kući?

 

SVEDOK:

            Pokucali su na vrata i ušli, i ušli u kuću, u hodnik.

 

PITANjE:

            Kome je pripadala ta kuća?

 

SVEDOK:

            To je, kao što sam rekao, bila kuća sa dva ulaza gde su živele dve porodice. U jednom delu je živeo Faton sa svojom porodicom, a u drugom delu Nedžad Beriša i njegova porodica.

 

PITANjE:

            U koju su kuću ušli policajci?

 

SVEDOK:

Po onom što sam video, ušli su u Fatonovu kuću. Video sam kako je druga grupa išla prema Nedžadovim vratima ali se sa mog prozora nije video taj deo. Nisam video kada su pokucali i ušli jer se to sa mog prozora nije videlo.

PITANjE:

            Šta ste videli da se dogodilo posle toga?

 

SVEDOK:

            Video sam da se policija nije dugo zadržala. Možda desetak minuta, onda su otišli.

 

PITANjE:

            Znate li šta su radili u kući?

 

SVEDOK:

            Ne mogu reći šta su radili unutra jer nisam mogao da vidim. Ali, po onom što sam čuo kasnije, preko telefona, u razgovoru sa Nedžadovom ženom bilo je ovo: policajci su pretukli Nedžada, a od Šureti su uzeli oko 3 hiljade maraka da bi spasili njenog muža da ne bude ubijen.

 

PITANjE:

            Da li su uzeli nešto iz kuće policajci?

 

SVEDOK:

            Video sam policajce kako nose mali televizor.

 

PITANjE:

            To ste mogli da vidite sa vašeg prozora.

 

SVEDOK:

            Da, to je sve što sam video u tom trenutku.

 

PITANjE:

            Znate li da li su uzeli još nešto iz kuće?

 

 

SVEDOK:

            Posle oko 20 minuta, ispred njihove kuće parkirala se bela "Lada-niva" i video sam kako se iznose razni primerci pokućstva iz Nedžadove kuće, papiri, dokumenta, gomile dokumenata koje su međunarodni posmatrači ostavili kada su napustili Kosovo.

 

PITANjE:

            Da li ste u to vreme videli šta se događalo u drugim delovima grada ili u blizini?

 

SVEDOK:

            Za oko 10 minuta čuo sam rafale iz predgrađa Suve Reke. I video sam vatru i dim iz kuće.

 

PITANjE:

            Znate li ko je bio odgovoran za tu pucnjavu?

 

SVEDOK:

            Siguran sam da je bila srpska policija. Kasnije, popodne onog dana ........ trajalo do 4 sata popodne. Tog dana je ubijeno oko 40 ljudi u tom delu sela i mnoge kuće su bile zapaljene.

 

PITANjE:

            Zaustaviću vas na trenutak. Doći ćemo do toga. To je bilo 25. marta. 26. marta, možete li reći sudu gde ste bili 26. Da li ste još uvek bili u kući?

 

SVEDOK:

            Bio sam kod kuće sa svojom porodicom jer je bilo nemoguće izaći iz kuće.

 

PITANjE:

            Da li ste tada videli ili čuli bilo šta?

 

 

SVEDOK:

            Do podneva, oko 12 sati nisam ni video ni čuo bilo šta važno što bi vredelo pomenuti. U 12 sati odjednom grupa od oko 30, 40 policajaca su opkolile kuće Fatana i Nedžada, to je ova kuća koju sam naknadno zaokružio na fotografiji.

 

PITANjE:

            Ponovo vas pitam da objasnite policajce. Da li su bili u istim ili drugačijim uniformama?

 

SVEDOK:

            Imali su iste uniforme. Plave kamuflažne uniforme sa belom trakom na levoj ruci.

 

PITANjE:

            Nastavite, šta se, zatim, dogodilo?

 

SVEDOK:

            Opkolili su ovu veliku kuću i susednu kuću gde je živeo Selver Beriša sa svojim sinovima.

 

PITANjE:

            Koliko je ljudi bilo u kućama, otprilike?

 

 

 

SVEDOK:

            Oko 25 osoba. Svi su bili u drugoj kući. Ne u velikoj kući o kojoj sam govorio, već u drugoj kući koja je bila do njihove. Po onom što su ljudi videli prethodnog dana, ljudi su se plašili da ostanu u svojoj kući koja je blizu ulice i sklonili su se kod komšije, kod Edvesela, njihovog rođaka da tu provedu noć. Tu su biliu u 12 sati, 26. marta, svi zajedno kao grupa.

 

PITANjE:

            Šta se dogodilo pošto je policija opkolila kuću?

 

SVEDOK:

            Video sam na ulazu, na Fatarovom i Nedžadovom ulazu, video sam trojicu policajaca.

 

PITANjE:

            Možete li da opišete te policajce, da li ste ih poznavali?

 

SVEDOK:

            Jednog od njih jesam, policajca koji je ušao u Fatanovu kuću. On je razvalio glavna ulazna vrata i ušao.

 

PITANjE:

            Njega ste prepoznali, odakle? Gde ste ga znali, kako ste ga upoznali?

 

SVEDOK:

            Znao sam ga jer, bio je Srbin iz Suve Reke koji je radio u jednoj organizaciji. Nije bio aktivan policajac, ali je tih dana postao aktivan. Znao sam da smo približno istih godina i znao sam ga od detinjstva.

 

PITANjE:

            Da li je to u to vreme bilo uobičajeno da ljudi koji nisu bili policajci da su postajali policajci.

 

SVEDOK:

            Da.

 

PITANjE:

            Možete li opisati kako se to dogodilo, ukoliko znate?

 

SVEDOK:

            Ljudi su radili u različitim firmama i u ovakvim situacijama su im oblačili policijske uniforme.

 

PITANjE:

            Šta su policajci uradili pošto su prišli kući?

 

SVEDOK:

            Dve grupe od po tri policajca su ušle na dva ulaza velike kuće i počeli su da pucaju unutra. Čula se paljba, sporadična paljba i za nekoliko sekundi kroz prozore su počeli da izlaze dim i vatra. Druga grupa policajaca, koja je otišla do te druge kuće, ta veća grupa policajaca otišla je do Vetonove kuće. Primetio sam da je, da Vetenov najstariji sin ide do vrata i razgovara sa njima.

 

PITANjE:

            Gospodine Beriša, moraću da vas prekinem na trenutak. To ste mogli da vidite sa vašeg prozora?

 

SVEDOK:

            Ovo se dogodilo u podne, vreme je bilo i jasno sam mogao da vidim sa svog prozora šta se događa u mom dvorištu.

 

PITANjE:

            Rekli ste da ste videli zapaljene kuće odnosno dim iz kuće. Da li znate šta se dogodilo? Kako su je zapalili?

 

SVEDOK:

            Ne znam. Ne znam, ali pošto je policija ušla unutra, posle 30-tak sekundi ili jednog minuta, kuća je bila obavijena dimom i vatrom. Izgleda da su policajci imali i neko posebno oružje za paljenje kuća. Nisam video to oružje i ne znam ništa o njemu.

 

 

PITANjE:

            Pošto su kuće bile zapaljene, šta se dogodilo sa ljudima koji su bili u kući?

 

SVEDOK:

            U prvoj kući nije bilo nikoga, kao što sam rekao. Svi su bili u kući čika Vesela. Sedat, koji je izašao do vrata i razgovarao sa policajcima. Policija je počela da viče, da se dere na Sedata.

 

PITANjE:

            Da li ste čuli šta su govorili?

 

SVEDOK:

            Ne. Ne.

 

PITANjE:

            Šta se dogodilo posle toga?

 

SVEDOK:

            Posle ovoga, ...... kako članovi porodice koji su bili unutra, članovi nekoliko porodica, Fatonove, Nedžadove i porodice sina Vesela Beriše, video sam kako su izašli u žurbi, velikom brzinom. Nisu mogli ni da obuju cipele. Neki su nosili cipele, neki su bili bosonogi, bežali su od kuće duž puta. Izašli su na glavni put, a neki od njih su došli između moje kuće i kuće Fatona i Nedžada.

 

PITANjE:

            Gospodine Beriša, da li su policajci povredili nekoga  i naudili nekome?

           

SUDIJA:

            Samo ga pitajte šta se dogodilo? Samo ga pitajte šta se dogodilo, nemojte ga navoditi na to.

 

 

 

PITANjE:

            Šta se dogodilo? Ljudi su pobegli i šta je onda bilo?

 

SVEDOK:

            Njegov treći sin Pueri je bio poslednji koji je izašao. Policajac je pozvao najstarijeg sina Sedata, rekavši mu: "Sedate dođi". To sam mogao da čujem jer su došli blizu mojoj kući. U tom trenutku, pošto su Buja i Sedat zajedno došli, grupa od oko 10 policajaca je počela da puca na Bujara i Sedata iz automatskog oružja. Policajci su ispraznili ........ u tela Bujara i Sedata.

 

PITANjE:

            Da li ste to videli sa vašeg prozora. Jeste li videli policajce kako pucaju na Sedata i Bujara?

 

SVEDOK:

            Video sam ovu scenu svojim očima vrlo jasno. Video sam kako Bujar i Sedat padaju na oko dva, tri metra od zadnje strane, znači od ove Fatanove kuće. Pucnjava se nastavila. Grupe od po 6 policajca su, takođe, ušle u Veselovu kuću koju su zapalili. Bilo je pucnjave na sve strane. Takođe se pucalo u dvorištu i unutar kuće. Posle par trenutaka, posle kratkog vremena, video sam kako policija izlazi iz velike kuće koju sam zaokružio. Video sam kako vuku tela četvoro ljudi. Mogao sam da identifikujem tela Nedžada, telo Hali Beriše, telo Fatona u Fatorove majke Fatime. Ta tela su doneta blizu do tela Bujara i Sedata. U tom trenutku, velika kuća je bila obavijena plamenom koji je zahvatio krov kuće. Krov je počeo da se ruši na tela koja su bila prekrivena telima. Tako su tela izgorela. Izgleda da su kriminalci ovo uradili kao svakodnevni posao i bili su dobro obučeni. Znali su gde da ostave tela kako bi bila spaljena.

 

PITANjE:

            Gospodine Beriša, rekli ste da je oko 20 ili više ljudi bilo u toj kući. Šta se dogodilo sa drugima?

 

AGRON BERIŠA:

            I drugi kao što rekoh su pobegli. Žene i muškarci u pravcu šoping centra u Suvoj Reci. Ove dve prodavnice koje pokazujem svojim ... nisu bile tu pre rata podignute su posle rata. I ova slika koju prepoznajem jer sam živeo u Suvoj Reci više ili manje kada sam otišao do prednjeg prozora svoje kuće video sam otprilike u ovom smeru. Video sam ... medijima najmlađeg sina Vesela koji je bio otprilike mojih godina. Video sam da je teško ranjen uzeo je i pokušavao da hoda, da se vuče jednom rukom pomagala mu je njegova trudna žena Luija. Lirija je uspela da odvuče Medžmedina ranjenog i da ga skloni iza prve prodavnice ovog šoping centra.

            Od tog trenutka članovi porodice koje sam pomenuo nisam mogao ništa više da vidim iz svoje kuće

PITANjE:

            Gospodine Beriša znam da niste videli iz vaše kuće, ali da li znate šta se dogodilo tim ljudima? Ljudima koji su otišli u tržni centar?

AGRON BERIŠA:

            Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, želim da vam ispričam još jedan detalj koji sam video par trenutaka pošto sam poslednji put video ranjenog Medžmedina kako ga vuče njegova trudna žena. Policajac koji je bio na autobuskoj stanici na autobuskoj stanici Suve Reke ona se nalazi ovde to je ograda oko autobuske stanice prošao je kroz mala vrata koja se tu nalaze i gledao na zemlju. Pretpostavljam da je pratio trag krvi koji je poticao iz sela ranjenog Medžmedina.

TUŽBA:

            Vraćam se na prethodno pitanje. Znam da niste videli. Opišite sada šta ste videli? Mada niste videli, šta se dogodilo u trgovinskom centru. Da li znate šta se dogodilo ostatku porodice?

AGRON BERIŠA:

            Policija je ovu grupu nenaoružanih muškaraca žena i dece u kojoj se nalazila kao što sam rekao i trudna Lirija, usmerili su ih prema piceriji ili kafiću koji je pripadao Šajimu Haljifu iz Suve Reke, zatvorili su tu piceriju. Unutra su pored članova moje porodice bili i ljudi iz porodice Hajdina Beriše, porodica Avdi Beriše iz Suve Reke. Sve u svemu bilo je oko 40 do 50 ljudi.

TUŽBA:

            Da li je došlo vreme kada je policija došla u vašu kuću.

AGRON BERIŠA:

            Ne. Na sreću.

TUŽBA:

            A gde ste vi bili 27. marta.

AGRON BERIŠA:

            Molim vas dozvolite mi da vam ispričam nešto o sudbini ljudi u piceriji.

TUŽBA:

            Gospodine u jednoj rečenici. Dobro a to niste videli

AGRON BERIŠA:

            Ispričaću vam ono što sam čuo u jednoj rečenici. Kratko.

            U jednoj rečenici. Kao što su mi rekli ljudi koji su to videli i iskusili iskusili taj užas. Grupe od nekoliko policajaca su nemilosrdno pucale automatskim oružjem i bacale granate na njih. Svi su bili povijeni u toj piceriji. Onda su došli kamioni i utovarili oko 40 do 50 leševa i odneli ih u Prizren.

TUŽBA:

            Ko vam je to rekao.

AGRON BERIŠA:

            Svedok koji je bio u piceriji i na svu sreću preživeo. On mi je ispričao šta se dogodilo. Ti svedoci su iskakali iz kamiona koji je nosio leševe za Prizren.

TUŽBAA:

            Hvala. Vraćamo se na 27. mart. Gde ste bili 27. marta 99.g.

AGRON BERIŠA:

            27. marta 1999.g., bio sam u svom domu sa svojom porodicom. Oko 18 časova tri policajca su došla u moju kuću šutirali su ulazna vrata.

TUŽBA:

            Možete mi reći kako su bili obučeni?

AGRON BERIŠA:

            Policajci su nosili plave uniforme kamuflažne ali nisu imali belu traku na rukavu.

TUŽBA:

            Da li su bili naoružani?

AGRON BERIŠA:

            Da. Kretali su se u grupama od po trojica i ulazili su u sve kuće u komšiluku. Palili su svetlo oko kuće i čim bi ušli zapucali bi i počeo bi da izlazi dim i plamen. Došli su do moje kuće bez sumnje da i u nju zapale. Bila su tri policajca počela su da udaraju vrata, s prozora sam video šta će da urade i članovima svoje porodice sam rekao da ništa ne govore već da puste mene da izađem da pričam s policajcima nekako da ih omekšam. Na srpskom sam im rekao molim vas mi smo nenaoružani civili sada ću da otvorim vrata. Otišao sam i otvorio.

TUŽBA:

            Da li ste im videli lica?

AGRON BERIŠA:

            Jesam. Pričao sam sa njima.

 

TUŽBA:

            Ali jesu li imali maske ili tako nešto?

AGRON BERIŠA:

            Ne. Nisu nosili maske. Video sam ih neki su sa maskama ulazili u druge kuće, ali ovi koji su došli kod mene da mi zapale kuću su bili bez maske na licima.

TUŽBA:

            Da li ste prepoznali nekog od policajaca?

AGRON BERIŠA:

            Nisam. Ali moj brat je prepoznao jednog od njih to je bio jedan musliman. Jedan Goranac iz Dragaša zvao se Ramiz.

TUŽBA:

            Šta se onda dogodilo?

AGRON BERIŠA:

            Policija je ušla u kuću. Policajac je na vratima rekao vlasnik kuće da vlasnik kuće klekne na kolena. Ali ja sam ih pozvao da uđu i da pričamo kao ljudska bića. Oni su bili nešto mirniji i ušli su. Počeli smo normalno da pričamo. Naravno, bilo je vike ali pričali su s mojim bratom i dva policajca koji su bili iza mene pričali su s mojim bratom tražili su novac od brata. Bili smo uplašeni jer smo mislili da ćemo proći kao i naši rođaci. Moj brat je izvadio hiljadu maraka i dao ih policajcima. Ipak policajci nisu bili zadovoljni i rekli su nam da odemo u drugu sobu i da im damo sve pare. Brat me je pozvao rekao je dođi, reko mi šta policajci žele i ja sam rešio da im ne dam više para jer nismo imali više i rekao sam da će oni uraditi ono što su naumili dali mi pare ili ne. Onda sam izašao to sam im rekao policija je to prihvatila i rekli su: dobro vi svi unutra i žene i deca ovog puta ste se izvukli. Ipak savetujemo vam da ne ostanete kod kuće jer niste bezbedni, doći će neka druga grupa policajaca oni će vas ubiti.

            Svetujemo vam da sednete u kola, imate kola evo tu su vam ispred i krenite prema Pizrenu i Albaniji s mesta, i uradili smo ono što je policija rekla velikom brzinom ušli smo u kola izašli smo na glavni put.

TUŽBA:

            Koliko je ljudi otišlo sa vama?

AGRON BERIŠA:

            Sve članove porodice sam zgurao u jedna kola bilo nas je 11.

TUŽBA:

            Otišli ste iz vaše kuće.Gde ste otišli?

AGRON BERIŠA:

            Prema Prizrenu. Počeo sam da vozim brzo jer je bilo puno policajaca u gradu Suva Reka i skoro su sve zgrade bile zapaljene. Padala je sitna kišica i ja sam vozio brzo kroz centar Suve Reke, vozio prema Pizrenu. Stigli smo u Prizren bez nekih većih problema za 15 minuta i otiš sam pravo u kuću svoje tetke u Prizrenu.        

TUŽBA:

            Koliko ste dugo ostali kod tetke?

 

AGRON BERIŠA:

            Ostao sam četri dana kod tetke.

TUŽBA:

            Da li ste odatle negde otišli?

AGRON BERIŠA:

            Četri dana kasnije sam doneo najozbiljniju odluku u svom životu i rešio da napustim Kosovo. Jednog jutra, jutra 1. aprila otišli smo u Albaniju.

TUŽBA:

            Zašto ste rešili da odete? 

AGRON BERIŠA:

            Rešio sam da odem u Albaniju iz nekoliko razloga. Bilo je jako opasno ostati na Kosovu u to vreme jer sam mogao da prođem kao i moji rođaci. Takođe, bilo je rečeno da policajci idu od kuće do kuće u Prizrenu i ljude koje nađu a koji nisu iz Prizrena da ih policija deportuje do albanske granice zajedno sa članovima njihovih porodica. Nisam želeo da se bilo šta dogodi mojoj tetki, zato sam otišao u Albaniju.

            Postoji i treći motiv koji me je nagnao da odem u Albaniju. To je bio strah da će možda otkriti da sam bio očevidac onoga što se dogodilo u Suvoj Reci. Želim to da kažem samo mi dozvolite na trenutak da nešto kažem. Jedna stvar koja me nagnala da odem u Albaniju bila je da je ovde pored autobuske stanice nalazi se benzinska pumpa u Suvoj Reci.

TUŽBA:

            Sada govorimo o vremenu kada ste bili u Suvoj Reci.Šta to želite da nam kažete?

AGRON BERIŠA:

            Da. Vraćam se malo na vreme na jedan detalj iz Suve Reke koji je vezan za moju odluku da odem sa Kosova. 26. marta na benzinskoj stanici Jašar Beriša moj rođak je radio na benzinskoj stanici. Uzeli su ga neki nepoznati ljudi i nestale još uvek ne znam šta mu se dogodilo. Izgleda da su ti događaji povezani i čini mi se da je Jašar bio očevidac onoga što se dogodilo u piceriji koja je pripadala porodici Šala. Na taj način su uništavali tragove. Oteli su ga nepoznati ljudi i plašio sam se da će i mene snaći ista sudbina zato sam rešio da odem u Albaniju. Otišli smo u Albaniju.

TUŽBA:

            Pošto ste napustili Prizren, kako ste stigli do granice?

AGRON BERIŠA:

            To je bio 1. april 1999.g. ujutru oko 9 sati smo krenuli 11 članova naše porodice krenuli smo prema granici. Lako smo stigli do sela Žur, gde je bila duga kolona ljudi koja je čekala da pređe granicu.

            Kolona je bila duga oko 6, 7 km. od tog dana. Ne tog dana ljude su autobusima nosili od Prizrena do kraja kolone i tamo su bili istovareni pored Žura, i ova kolona je prolazila kroz selo opojani gde su takođe bili deportovani Albanci. To je bila prava reka ljudi koja napušta Kosovo.

 

TUŽBA:

            Da li znate ko je obezbedio autobuse. Odakle ljudima autobusi?

AGRON BERIŠA:

            Ne znam. Ne znam neko je to organizovo.

TUŽBA:

            Da li je bilo mnogo autobusa?

AGRON BERIŠA:

            Puno. Autobusi Kosovotransa i autobusi privatnih firmi koji su nosili ljude od Prizrena i drugih gradova i istovario ih u Žur.

TUŽBA:

            Da li se sećate ko je vozio?

 

AGRON BERIŠA:

            Ne.

TUŽBA:

            Kada ste stigli do granice?

AGRON BERIŠA:

            Do granice sam uspeo da stignem oko 4 sata ujutro, 2. aprila. Na granici je bio srpski policajac i naredio mi je da prikupim isprave moje isprave, isprave članova moje porodice, moj pasoš,moju ličnu kartu, vozačku dozvolu registraciju vozila, tablice sa mojih kola. Uradio sam kao što je policajac rekao sve smo to skupili i predao mu. Bacio ih je u veliku košaru koja je bila puna tih dokumenata koje sam pomenuo koje su oduzeli ljudima koji su prešli granicu pre mene.

TUŽBA:

            Znači, isprave su uzimali od svih koji su prelazili granicu?

AGRON BERIŠA:

            Od svih.

TUŽBA:

            Da li su ikada vratili te isprave ljudima?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

TUŽBA:

            Još jednom. Kada ste rekli srpski policajci možete li mi reći da li je bio obučen u uniformu, i kakva je to bila uniforma?

AGRON BERIŠA:

            Koji srpski policajac na koga mislite.

TUŽBA:

            Taj što vam je uzeo dokumenta?

AGRON BERIŠA:

            Bio je samo jedan srpski policajac koji je nosio običnu policijsku uniformu.

TUŽBA:

            Ne, kamuflažnu?

AGRON BERIŠA:

            Ne.Ne kamuflažnu.

 

TUŽBA:

            Možemo li još jednom da pokažemo dokazni predmet broj 18. svedoku.

            Još jednom gospodine Beriša, pogledajte sliku i recite sudu da li prepoznajete neku uniformu, kao sličnu onoj koji je taj policajac nosio na granici?

AGRON BERIŠA:

            Mogu li da vidim iz blizine?

            Uniforma je bila slična ovoj na fotografiji sa brojem 4.Najbliža je uniformi sa fotografije broj 4.

TUŽBA:

            Da li je policajac imao neku oznaku koja se vidi kao na ovoj fotografiji?

AGRON BERIŠA:

            Nije imao traku, ali ne sećam se šta je tačno pisalo na uniformi.

TUŽBA:

            Koliko su bila stara vaša deca u to vreme?

AGRON BERIŠA:

            Moj najstariji sin sada ima 10 godina, a ovo se dogodilo pre 3 godine, značiimao je 7 godina, Aditi ima 4 godine, a najmlađi je bio star 6 meseci. Deca mog brata njihovo troje dece bilo otprilike istih godina.

 

TUŽBA:

            Koliko vam je trebalo da pređete granicu u tom redu koji se kretao ?

AGRON BERIŠA:

            Oko 18 sati od jutra 1. aprila do jutra 2. kada sam prešao u Albaniju.

TUŽBA:

            Poslednje pitanje. Da li ste grad napustili zato što ste se plašili NATO bombardovanja?

AGRON BERIŠA:

            Ne. Uopšte ne. Videli smo NATO bombardovanje kao nadu koja nam može doneti slobodu.

TUŽBA:

            Nemam više pitanja.

 

SUDIJA MEJ:

            Izvolite ospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste studirali u Beogradu?

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste sve vreme studirali u Beogradu?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ste studirali pre?

 

AGRON BERIŠA:

            Diplomirao sam u Prištini na medicinskom fakultetu u Prištini, a otišao sam na specijalizaciju za ginekologa u Beograd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste diplomirali na Medicinskom fakltetu u Prištini?   

AGRON BERIŠA:

            Diplomirao sam 20. aprila, 20. februara 1990.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste otišli na specijalizaciju u Beograd.

AGRON BERIŠA:

            U Beogradu sam bio zadnjih 9 meseci specijalizacije koja je trebala da traje 4 godine. Prvi deo je bio u Prizrenu. Tamo sam bio od 97g. do 98.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Što znači da ste u Prizrenu 97.g. i 98. radili kao lekar na specijalizaciji.

AGRON BERIŠA:

            U Prizrenu sam radio od 95 do 97.g. od 94; 95 do 97.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste počeli specijalizaciju?

AGRON BERIŠA:

            1994.95, bilo je 94 ili 95.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A u međuvremenu ste bili lekar na stažu ot kad ste diplomirali pa do početka specijalizacije. Gde ste radili tada?

AGRON BERIŠA:

            Nisam razumeo tu rečenicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste 90 ili 91 diplomirali u Prištini na  Medicinskom fakultetu.

AGRON BERIŠA:

            Diplomirao sam na Medicinskom fakultetu 20. februara 1990.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I posle diplomiranja gde ste radili do početka specijalizacije kada ste počeli specijalizaciju u Prizrenu, do 94?

AGRON BERIŠA:

            Posle diplomiranja godinu dana sam stažirao u bolnici u Prizrenu. Zatim, sam se zaposlio u Zdravstvenom centru u Mališevu, gde sam radio oko 3 godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je sa vama kad ste studirali u Prištini bilo na fakultetu još mnogo drugih studenata Albanaca.

AGRON BERIŠA:

            Nisam razumeo ovu rečenicu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Studirali ste u Prištini na medicinskom fakultetu, koliko ste imali kolega koji su zajedno sa vama studirali medicinu to vreme?

AGRON BERIŠA:

            Ne znam tačan broj. Bilo ih je puno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oni su većinom bili Albanci?

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi ili neko od vaših kolega imali neke probleme za vreme školovanja, za vreme studiranja zato što ste bili Albanci.

AGRON BERIŠA:

            Ne znam na kakve probleme mislite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na bilo kakve probleme kojima bi mogli da pripišete da  niste bili tretirani ravnopravno sa svima drugima na Univerzitetu u Prištini.

AGRON BERIŠA:

            Imali smo probleme materijalne prirode. Jer smo kao Albanci dolazili iz najsiromašnijeg dela Jugoslavije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam za druge probleme, jer svi studenti imaju materijalne probleme.

AGRON BERIŠA:

            Uopšteno govoreći lepo smo se provodili tamo. 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Po ovome što vi kažete vi ste praktično odmah dobili posao u Prizrenu, a kasnije u Mališevu.

AGRON BERIŠA:

            Nisam odmah dobio posao u Prizrenu, radio sam kao volonter, kao stažista. U to vreme bio je običaj da stažisti dobijaju 70 posto normalne plate doktora opšte prakse na koju sam u to vreme imao pravo. Ali ja i moja dva druga iz Suve Reke smo bili prvi koji nisu dobili taj procenat plate.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate, s obzirom na to  da se radi o kolegama, da veliki broj svršenih studenata medicine širom Srbije na početku radi tako isto volonterski.

AGRON BERIŠA:

            To znam ali moje kolege Srbi s kojima smo tada radili su dobili platu, ja nisam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A kad ste počeli vi da dobijate platu?

AGRON BERIŠA:

            Pošto sam završio stažiranje koje je trajalo oko godinu dana. Zaposlio sam se u Domu zdravlja u Mališevu i tu sam počeo da dobijam platu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Stažiranje obično i traje godinu dana. Da li ste u Mališevu bili jedini lekar ili ih je bilo više?

AGRON BERIŠA:

            Bilo je nekoliko doktora u Mališevu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Oni su bili Albanci.

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I svi ste zajedno uredno primali platu za svoj posao?

AGRON BERIŠA:

            Da. Tačno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste se odlučili da idete na specijalizaciju, rekli ste da ste se opredelili da specijalizirate ginekologiju, da li ste lako primljeni na specijalizaciju u bolnicu u Prizrenu?

AGRON BERIŠA:

            Relativno lako rekao bih, ali da bih bio primljen tamo morao sam da nastavim specijalizaciju kao volonter.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ste dugo radili na specijalizaciji kao volonter?

AGRON BERIŠA:

            Oko tri godine.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda ste prešli u Beograd.

AGRON BERIŠA:

            Da. Onda sam otišao u Beograd.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Rekli ste da ste počeli specijalizaciju negde 94.g.

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači u Beograd ste otišli 97.g. ili kasnije.

AGRON BERIŠA:

            U Beograd sam otišao u oktobru 1997.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I od 97.g. u oktobru do ...

AGRON BERIŠA:

            ... do juna 98.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ste specijalizirali u Beogradu?

 

AGRON BERIŠA:

            U Ginekološkoj bolnici Narodni front?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su vas tretirali tamo na klinici Narodni front.

AGRON BERIŠA:

            Relativno dobro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi znate da je Narodni front Univerzitetska klinika. Da li je bilo sa vama još specijalizanata sa Kosova i Metohije?

AGRON BERIŠA:

            Nekoliko.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su svi oni uspešno završili specijalizaciju?

AGRON BERIŠA:

            Ne. Ne svi.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zašto nisu završili?

AGRON BERIŠA:

            Ne znam.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste imali na toj specijalizaciji u Beogradu mnogo kolega koji su bili Srbi ili neke druge nacionalnosti?

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako su se oni prema vama odnosili?

AGRON BERIŠA:

            Relativno dobro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A da li se uprava Klinike i vaši šefovi prema vama odnosili dobro?

AGRON BERIŠA:

            Ponašali su se jako dobro.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Gde ste stanovali za vreme specijalizacije?

AGRON BERIŠA:

            Živeo sam u iznajmljenom stanu koji sam delio sa svojim kolegom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Je li to bilo u stambenoj zgradi  gde ima mnogo stanova?

AGRON BERIŠA:

            Da. Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste imali dobre odnose sa svojim komšijama?

AGRON BERIŠA:

            Ljudi o kojima vi govorite ja nisam poznavao nikoga. Verujem da oni nisu takođe ni poznavali mene. Jer nismo imali nikakve odnose. Nismo se predstavili njima.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste uglavnom vreme provodili znači na specijalizaciji u bolnici i u krugu kolega?           

AGRON BERIŠA:

            Nisam svatio šta mislite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Živeli ste tamo, s nekim ste se družili, da li ste se družili i sa drugim specijalizantima koji su bili Srbi ili neke druge nacionalnosti, osim Albanaca koje pominjete?

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su to bili dobri odnosi?

AGRON BERIŠA:

            Da. Imali smo relativno dobre veze.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste za sve to vreme u Beogradu čuli da je neki Albanac imao neke probleme u Beogradu zato što je Albanac?

AGRON BERIŠA:

            Da vam iskreno kažem tokom mog boravka tamo to sam bio prisiljen da mnogo vremena provodim na klinici, a ostatak vremena sam provodio u stanu gde sam učio ono zbog čega sam došao tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to da ste proveli u Beogradu vreme do sredine 1998.godine, da li ste imali česte komunikacije sa svojim rodnim krajem, sa prijateljima iz rodnog kraja? Da li su vas posećivali, razmenjivali pisma, razgovarali o svakodnevnom životu?

AGRON BERIŠA:

            Razgovaro sam, komuniciro sa svojom bliskom porodicom telefonom.   

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste u tom vremenu od početka 98. dakle, ili kraja 97 pa do sredine 98. kad ste završili specijalizaciju, da li ste znači u tom vremenu čuli nešto o UČK na Kosovu?

AGRON BERIŠA:

            Ne.      

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ništa vam o tome nisu govorili prijatelji i članovi vaše porodice?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niste ništa o tome čuli na radiju, televiziji,  novinama?

AGRON BERIŠA:

            Ne. Ne sećam se ničega.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle sve do sredine 98., vi ništa niste čuli o nekim napadima ubistvima, otmicama, i uopšte UČK na Kosovu?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle ni o napadima na civile, ni o napadima na policiju, vojsku ili slično?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kada ste tačno došli u Suvu Reku, kog datuma?

AGRON BERIŠA:

            Dan posle diplome. To je bilo 26. juna 1998.g.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste bar tada čuli, kad ste došli u Suvu Reku, da je 22. juna 1998.g., 5km od Suve Reke u selu Trnje ubijen policajac Albanac, Iljad Franosi?

AGRON BERIŠA:

            O činjenici da je Iljes ... otet iz kuće, sam čuo kad sam se vratio iz Beograda.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kidnapovan ili ubijen?

 

AGRON BERIŠA:

            Znam da je bio otet, samo to.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A niste posle čuli da je ubijen?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta pretpostavljate da su bili motivi UČK da kidnapuje Iljesa

SUDIJA:

            Ne može da odgovori na to pitanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Posle dva meseca u Suvoj Reci dakle, kad ste bili tamo 17. avgusta 98.g., ubijen je još jedan policajac. Ovog puta Srbin Dragan Stojanović. Da li se toga sećate?

AGRON BERIŠA:

            Ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne. Ne sećate se a bili ste tada u Suvoj Reci, u avgustu 98.

AGRON BERIŠA:

            Ne sećam se da sam čuo bilo šta o tome, o tom incidentu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je velika Suva Reka? Koliko ima stanovnika?

AGRON BERIŠA:

            Oko 20 hiljada stanovnika.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, u samom mestu Suva Reka.

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, relativno mali grad. Zato vas i pitam kako to da niste čuli kad se ubije policajac u tako malom gradu.

AGRON BERIŠA:

            Ne znam. Ne znam kako nisam čuo, zapravo ništa nisam čuo o ubistvu tog policajca koga pominjete.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Da li ste čuli za sledeći događaj. Kad je na putu Suva Reka-Mušotište ubijen Boban Vuksanović, predsednik Opštine i direktor Medicinskog centra i još tri lica s njim u automobilu.

AGRON BERIŠA:

            Čuo sam za to od ljudi koji su bili izbeglice u Albaniji. Kada se taj događaj odigrao ja sam bio u Albaniji deportovan silom.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste poznavali Bobana Vuksanovića?

AGRON BERIŠA:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vas je on primio na posao kad ste došli u Suvu Reku?

AGRON BERIŠA:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako se prema vama odnosio?

AGRON BERIŠA:

            Relativno ispravno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je bilo žao kad ste čuli da je ubijen?

AGRON BERIŠA:

            Uopšte ne.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kakav je on bio čovek, po vašem mišljenju. Dobar ili loš?

AGRON BERIŠA:

            Jako loš čovek.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali se prema vama ponašao korektno kažete.

AGRON BERIŠA:

            Rekao sam relativno korektno.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste poznavali još nekog od ova tri lica koja su ubijeni s njim zajedno u automobilu.

AGRON BERIŠA:

            Ne. Ne znam koliko je ljudi ubijeno. Ja sam čuo samo za Bobana koji je poginuo ali ne znam pod kojim se okolnostima to dogodilo. Jer, kao što rekoh u to vreme sam bio izbeglica u Albaniji. Za njegovo ubistvo sam čuo od drugih izbeglica koje su iz Kosova dolazile u Albaniju i iz moje opštine. Od njih sam čuo za taj događaj. Ne znam okolnosti njegove smrti.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli da je odmah nakon njegovog ubistva, kada je vršen uviđaj naime, kada je nadležni istražni sudija izašao na uviđaj, da je ubijen i istražni sudija Janićijević za vreme uviđaja.

AGRON BERIŠA:

            Uvaženi sude, optuženi mi postavlja pitanja o stvarima koje su se dogodile kada sam bio u Albaniji. Naravno  da nisam u stanju da objasnim te stvari.

SUDIJA:

            Da. Svedok nam u ovome ne može pomoći.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim da su pitanja bitna pošto inače svedok govori o stvarima koje nije video nego čuo. Pa je logično da pitam da li je čuo i za ovakva svirepa ubistva upravnika Doma zdravlja, predsednika Opštine i tako dalje. 

SUDIJA:

            Možemo li da krenemo dalje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro.

            Da li ste čuli i da li ste obavešteni o velikom broju žrtava prilikom bombardovanja konvoja albanskih izbeglica u blizini Prizrena, 14. aprila.

AGRON BERIŠA:

            Čuo sam za taj događaj, ali kada se dogodio ja sam bio izbeglica u Albaniji. Mogu da vam pričam samo o onom što sam saznao gledajući televiziju. A ne mislim da će to pomoći Sudu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam zato što ste između ostalog rekli da ste bombardovanje NATO smatrali dobrodošlim.

AGRON BERIŠA:

            To je komentar.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Pokažite ove fotografije. Molim vas.

SUDIJA:

            Kakve su to slike, šta je na njima?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Na tim fotografijama su žrtve ovog događaja za koje svedok kaže samo da je čuo.

SUDIJA:

            One nam tu ne mogu pomoći. Vi nam možete pokazati te fotografije kada dođe vaš čas a ovaj svedok nam ne može pomoći u to vreme je bio u Albaniji i nema šta da kaže o tome.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nemojte davati faktički sud ali i vrednosni sud. Ja ovde ispitujem vrednosni sud svedoka koji tvrdi da je NATO agresija i bombardovanje bila dobrodošla i želim da vidi ovo i da ga pitam da li to smatra dobrodošlim ili ne.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, nećemo vam dozvoliti da ove fotografije pokažete svedoku. On je u to vreme bio u Albaniji i ne može da kaže ništa korisno. Ako želite da ove slike priložite u dokaze. Možete da ih nazovete dokazima i da ih iskoriste u svoju korist. Ali ih ovom svedoku nećete pokazati.

            Sada ćemo prekinuti nastavićemo ujutru.

            Gospodine Beriša imajte na umu ono što sam vam rekao ne smete nikome da pričate o vašim dokazima sve dok se ovo ne završi.

            Dođite sutra u pola deset da nastavimo unakrsno ispitivanje.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

            Samo jedno tehničko razjašnjenje  imam. Nema veze sa ispitivanjem svedoka. Da li mogu da imam jedno tehničko razjašnjenje koje nema veze sa ispitivanjem svedoka.

SUDIJA:

            Da, izvolite.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Odnosi se na posetu moje porodice. Meni je gospodin Kristijan Rode objasnio da činjenicu da mi nije omogućena, kad mi je bila zakazana, kompenzira time što bih imao odobrenje za posetu od 7. marta posle podne. Rekavši mi da će Sud zasedati 7. marta do jedan. Dakle imao bih 7. mart, četvrtak popodne, a onda mi je rekao da bih imao petak, subotu, nedelju. Mada, kao što znate, nedelja je skraćena.

            Da li ja mogu da računam s tom posetom ili ne?

SUDIJA:

Pogledaćemo to, videćemo da li nam vremenske razlike ... odgovara ili ne i javićemo vam. Pustite nas da prespavamo s tim.

 

 

           

 

kraj dana        

 

 

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest