aktuelno-m.gif (3720 bytes)

OSMI DAN SUĐENjA - 21.02.2002.

STENOGRAM

 

SUDIJA:

Izvolite gospodine Najs.

 

NAJS:

            Molim sam da svedok ostane napolju još neko vreme pre nego što nastavim ispitivanje. Obavešteni smo da ima poteškoća u prevođenju sa albanskog što je razumljivo s obzirom na to da kosovski Albanci govore i dijalekt koji se razlikuje od albanskog koji se govori u Albaniji. Moraćemo da  vidimo šta ćemo da uradimo sa ovom poteškoćom i da vidimo kako to može da se reši.

            A sada mislim da je važno i sudsko veće i optuženi i amikusi znaju da je, da su moguće potencijalne greške u prevodu. Ne znam da li Veće ima kopije transkripta, ali mislim da brojeve stranica koje ja imam moguće da postoje greške. Na strani 88. red 15, odluka u glavnom svedočenju kada je svedok preveden da je rekao da je bio srećan kada je video kamion, a ja sam shvatio da reč srećan može da bude greška u prevodu. Za tu reč Zuril ili Žur to je grad u kome se on nalazio. On nije, on je rekao da je bio u Žuru, a ne kad je video kamione. To je efekat na prevod.

 

SUDIJA:

            A zašto ga ne pitate u dodatnom ispitivanju šta je hteo da kaže?

 

NAJS:

            Pa to ćemo naravno uraditi ali optuženi treba da zna kakve teškoće imamo. I skrenuo bih vam pažnju na još jednu stvar koja  bi mogla da bude važna.

 

SUDIJA:

            Izvolite.

 

NAJS:

            Kada su ga pitali o njegovim povredama na strani 91, on je govorio o kakvim, kakve batine je dobio. Svedok je mislim spomenuo da su ga udarili u područje bubrega. On je sad na dijalizi ali to se nije pojavilo u transkriptu. On to nije spomenuo i mi smo to očekivali. Možemo da preslušamo traku i da to proverimo. Pa ako je bilo grešaka to ćemo ispraviti.

 

SUDIJA:

            A da li je tačno da je ovom svedoku danas potrebna terapija?

 

NAJS:

            Da, danas popodne.

 

SUDIJA:

            Onda moramo da završimo brzo sa ovim danas.

 

NAJS:

            Molimo uvedite svedoka.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam siguran pošto ste mi juče isključivali mikrofon, da li je ostalo jasno da se ja protivim dogovoru tužioca i gospodina Keja, prijatelja suda, da se trake ne prikazuju. Naime, ja se protivim tome zato što je suđenje javno i trake bi morale biti prikazane. To je u interesu pravde, jer nikakvo gledanje traka od strane prijatelja suda ili od moje strane koje ne vidi javnost, i ako ih tužilac ima, nije u funkciji interesa pravde. Prema tome, ako tužilac ima trake za koje smatra da podržavaju ove lažne optužbe protiv mene, zašto ih javnost ne bi videla?

 

SUDIJA:

            Dobro, videćemo, pogledaćemo. Gospodine Kej, hoćete li vi nešto da kažete?

 

KEJ:

            Ja sam pogledao te trake i zato sam tražio da se ne prikazuju. Da se skine ton sa traka zato što ja mislim da taj ton ide na štetu optuženog i pravda suda... To su komentari onih koji su komentarisali protiv njega i što nije u njegovom interesu, to nisu svedoci. I tako mislimo da to ne treba da se pokazuje. Ja sam  se dogovorio da se ti snimci ne pokazuju ali da u dokumentu postoji opis tih snimaka i naša, moja procena je da nema svrhe  u vezi sa izvođenjem dokaza u ovoj fazi. Optuženi ima pravo da traži da se video snimci javno prikažu i očigledno je to pitanje o kome ćemo morati da razgovaramo i to ćemo i učiniti.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, naravno. On ima pravo na to.

 

KEJ:

            Ali ponavljam mi kažemo da bi emitovanje snimka bez tona bilo u njegovu korist i nema sumnje da može da se omogući da se snimci pokažu javno u odgovarajućem trenutku.

 

SUDIJA MEJ:

            To je pitanje koje ćemo morati da odlučimo, a to je reč o neophodnosti da se dokazi izvedu javno i da to stavimo u odnos brzine  suđenja. Da li je neophodno da se sve te trake prikažu javno. Pošto u ovom slučaju te trake traju 3 sata ili 3 i po sata. To je nešto o čemu moramo da razgovaramo.  Ako ovi dokazi treba da pokažemo onda bi bilo bolje da se iskoristi u trenutku kada ne bude bilo svedoka ili kada se nešto desi i kada bude bilo potrebno da se ubaci materijal za popunjavanje praznina u danu na sudu. Zato što su oni već dobili brojeve kao dokazne predmete i uvedene su putem svedoka.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne znam da li je ostalo jasno  da ja ne prihvatam nikakve pisane svedoke, papirne svedoke.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Milošević to je drugo pitanje i o tome ćemo, time ćemo se baviti u odgovarajućem vremenu. Amikusi su dali podnesak.

 

KEJ:

            Tačno. Pošto smo obratili pažnju na ovaj kako tužilaštvo izvodi dokaz u ovom slučaj gospodin Vladimirov je dao podnesak juče i želeo je da skrene pažnju pretresnom veću na činjenicu da se optuženi  ne oslanja na pismene izjave i da se donese odluka da se pokrene pitanje pre nego što se donese neka odluka u vezi sa tim.

 

SUDIJA MEJ:

            Razmotrićemo to u dogledno vreme i tražimo podesak i od tužilaštva u odgovoru na ono što su amikusi spomenuli u tom podesku. Bilo bi dobro da se pozabavite pitanjem pravila, a onda konkretnim okolnostima ovog predmeta i uzevši u obzir sudsku praksu ovog suda.

 

KEJ:

            Da, to smo i učinili.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, mi ćemo sada da se vratimo na ove pismene izjave i dokaze ali  nećemo  ništa da odlučimo danas,  možda sledeće nedelje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Treće, što hoću da kažem, želim da komentarišem ono što smo malopre čuli tužioca tvrdnju da Albanac ne razume albanski. Nikakva razlika u dijalektu ne onemogućava kosovskog Albanca da razume albanskog Albanca. Ali kad smo već kod jezika, pošto ja pretpostavljam da sad imam pravo da nastavim ispitivanje, pitam ako vam kažem na albanskom na kemi  bo izmet, šta to ja radim, na kemi bo izmet, šta ja radim, ako to kažem.

 

AGIM ZEĆIRI:

            Nisam siguran. Ja sam sada na dijalizi i ne mogu da vam kažem.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Onda ću ja da vam kažem pošto na albanskom na kemi bo izmet znači pružao sam neko gostoprimstvo, ugostio sam ga, dvorio sam ga, ukazao sam gostoprimstvo, smestio ga u svoju kuću itd., upravo je te reči na svom jeziku i na svom dijalektu na albanskom svedok rekao, a u prevodu je rečeno pomagao sam im, odnosilo se na odnose sa UČK. Ovde nije u  pitanju razlika u dijalektu nego nastojanje prevodioca da ublaži smisao.

 

SUDIJA MEJ:

            Ne možete tako da govorite. Razmotrićemo to pitanje i preslušaćemo traku. Ovaj svedok  je na dijalizi i zato moramo da brzo završimo sa njegovim ispitivanjem da bi mogao da ide na terapiju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu li da nastavim?

 

AGIM ZEĆIRI:

            Nemam više ništa da dodam. Ja imam svoje probleme i moram da se time bavim i nemam više šta da kažem. Bio sam budan cele noći zbog tih problema.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Zećiri da li mislite da vam je dovoljno dobro da možemo  da nastvimo svedočenje.

 

AGIM ZEĆIRI:

            Ne, nije mi dobro, uopšte mi nije dobro. Nije mi dobro. Ne mogu da raspravljam danas ni o čemu, imam problema.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Zećiri ako biste mogli da odgovorite samo na neka pitanja u narednih 10 minuta, gospodin Milošević će vas pitati za to vreme. Da li možete to da uradite?

 

AGIM ZEĆIRI:

            Ne mogu. Izvinjavam se ali molim vas.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Milošević moraćemo da završimo sa ovim ispitivanjem. Znamo pod kakvim okolnostima je došlo do toga i to će ući, uticati na našu odluku u vezi sa tim, a ako svedok ne može da nastavi svedočenje onda nema svrhe da ga pitate.

            Gospodine Zećiri jedno pitanje mi molimo da odgovorite.

 

AGIM ZEĆIRI:

            Hvala vam lepo. Žao mi je ne mogu da odgovorim ni na jedno pitanje.

 

 

SUDIJA MEJ:

            Jedno kratko pitanje. Juče ste rekli da kad ste bili u bolnici da su vas pozvali rođaci iz Nemačke i da su vam rekli da je vaša porodica ubijena. Ja vas pitam kako je vaš rođak znao da je vaša porodica ubijena?

 

AGIM ZEĆIRI:

            Saznali su to, ja sam ih pozvao, pričao sa njima telefonom i od njih sam to saznao.

 

SUDIJA MEJ:

            Da li vam je rođak rekao kako je on saznao za to, da vam je porodica ubijena?

 

AGIM ZEĆIRI:

            Ne znam.

 

SUDIJA MEJ:

            Žao mi je zbog tragedije vaše porodice, ali da li znate kako je ubijena vaša porodica, u kojim okolnostima?

 

AGIM ZEĆIRI:

            Nisam pitao, samo mi je rekao da, ja ga nipta nisam pitao.

 

SUDIJA MEJ:

            Hvala vam gospodine Zećiri. Možete ići, hvala vam što ste došli u međunarodni  sud da svedočite i sad možete da odete.

            Pre nego što sledeći svedok, pre nego što gospođa Romano pozove sledećeg svedoka, imamo jedno pitanje u vezi sa dokaznim predmetima za ovog svedoka i to će se ponavljati i sa drugim svedocima, a radi se o prepoznavanju, mogućem prepoznavanju vojnog vozila. Dokazni predmeti koje ćemo staviti pred ovog svedoka su na raspolaganju veću u boji i isto optuženom mislim da smo to jutros dostavili. Ali u svakom slučaju u ovom trenutku molim da dostavite jedan komplet optuženom, jednom komplet veću. Ako nemam dovoljno kopija u boji to je zato što ih nemam dovoljno.  Amikusi to već imaju, a ako nemaju daću im kopiju. Crno-belu.

 

OPTUŽBA:

            Izvinjavam se ali mi nemamo, izvinjavam se što tražim da dvoje sudija gledaju u jedan komplet zato što nemamo dovoljno kompleta, tj. kopija u boji. Imamo spisak koji smo predali za ove kopije i mislimo da je on tačan. Imamo dve kopije za sudije i 1 primerak za optuženog. 

 

AMIKUS:

            Da li bismo i mi mogli  da dobijemo kopiju. Mi nismo znali da će se ti predmeti uvoditi tako da nismo ih poneli sa sobom.

 

OPTUŽBA:

            Možete, ali crno-belu ako vam to odgovara. Da, možete dobiti spisak.

            Očigledno da optuženi ima advokata onda bismo mogli da se konsultujemo i da dođemo do određenog sporazuma o tome koliko su tačni ovi spiskovi u vezi sa onim što se nalazi na fotografijama. To bi definitivno ubrzalo ceo postupak. Ukoliko bi mogli da se dogovorimo da je ovo što piše potpuno tačno. Ako optuženi želi da to uradimo onda možemo da nastavimo tako, a ukoliko ne želi onda ćemo da pokazujemo fotografije u boji odgovarajućem sbvedoku i odgovarajućim svedocima, a kasnije ćemo da uvodimo dokazne predmete i da dodeljujemo svakom dokaznom predmetu odgovarajuću stavku iz legende. Ne možemo direktno da kontaktiramo da kontaktiramo optuženom iako ja mislim i predviđam da on ne bi bio spreman i da se ne bi složio.

 

SUDIJA MEJ:

            Znači, vi ćete morati da pozovete i druge dokaze da izvedete neophodne  dokaze da biste ovo uveli.

 

OPTUŽBA:

            Da. To ću morati da uradim, a da bismo na drugi način mogli da uštedimo vreme.

 

SUDIJA MEJ:

            Ako ima kopiju i fotografija, onda vas pitam da li se slažete da one predstavljaju vozila koja su navedena u ovom spisku. Ako se slažete možete to da nam kažete, ako se ne slažete onda ćemo da izvedemo dodatne dokaze preko svedoka da bi se to potvrdilo. Da li se slažete

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja želim prvo da kažem, da je nedopustivo da ova operacija koju je izvršilo tužilaštvo, da ukloni svedoka koji je neuspešno govorio neistinu.

 

SUDIJA MEJ:   

            Sa tim smo završili i o tome više nećemo raspravljati. Sada raspravljamo o ovim fotografijama. Gospodine Najs mislim da nema svrhe da to radimo. Pozovite sledećeg svedoka.

 

 

 

NAJS:

            Dobro. Isto pitanje ćemo da pokrenemo u vezi sa uniformama. Mi ćemo u odgovarajućem trenutku da podelimo fotografije sa uniformama i spisak. Na spisku će biti navedeno o kojim se uniformama radi na fotografiji.

 

SUDIJA MEJ:

            Dobro. Pozovite sledećeg svedoka.

 

NAJS:

            Tužilaštvo zove Elšanija Fehima.

            Neka svedok podnese izjavu.

 

ELŠANI FEHIM:

            Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, samo istinu i ništa drugo osim istine.

 

SUDIJA MEJ:

            Izvolite sedite.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani recite nam vaše puno ime i prezime, pred sudom.

 

ELŠANI FEHIM:

            Zovem se Fehim Elšani.

 

OPTUŽBA:

            Kada ste rođeni?

 

ELŠANI FEHIM:

            Rođen sam 26. avgusta 1934. godine.

 

OPTUŽBA

            Da li ste oženjeni?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da li imate decu?

 

OPTUŽBA:

            Koliko dece imate?

 

ELŠANI FEHIM:

            Tri sina i dve ćerke.

 

OPTUŽBA:

            Šta ste po nacionalnosti gospodine Elšani?

 

ELŠANI FEHIM:

            Albanac.

 

OPTUŽBA:

            Šta ste po zanimanju?

ELŠANI FEHIM:

            Zemljoradnik.

 

OPTUŽBA:

            A kada kažete sada u ovom trenutku, šta ste bili ranije po zanimanju?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pre sam bio računovođa u Orahovcu.

 

OPTUŽBA:

            Zbog čega ste prestali da radite na tom mestu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Zato što nisam mogao da nastavim da radim. Zato što sam podržavao štrajk za nezavisnost Kosova.

 

OPTUŽBA:

            A kada se to desilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            1991. godine.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste zbog toga otpušteni sa posla?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani da li znate šta je OVK?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja nisam pripadao OVK i nikad se nisam bavio time.

 

OPTUŽBA:

            Da li vi imate vojno iskustvo, da li ste prošli bilo kakvu vojnu obuku.

 

ELŠANI FEHIM:

            Da. Služio sam vojsku od 1954 do 1957. godine u bivšoj jugoslovenskoj armiji.

 

OPTUŽBA:

            A gde ste živeli 1998 i 1999. godine?

 

ELŠANI FEHIM:

            Živeo sam u svojoj kući, u selu Nogavic, opština Orahovac.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani ja ću sad da vam pokažem kartu. Molim da se svedoku pokaže dokazni predmet broj 4. To je karta 1, to je karta opštine Orahovac.

 

ELŠANI FEHIM:

            Da. Meni nije nešto jasno, da li treba da se pomeram.

 

OPTUŽBA:

            Ne, vi samo ostanite na svom mestu, a mi ćemo vam pokazati kartu.

 

ELŠANI FEHIM:

            Da li mogu da uzmem naočare zato što bez njih ne vidim.

 

OPTUŽBA:

            Da, možete. Na ovoj mapi gospodine Elšani da li možete da pokažete sudu vaše selo u kome ste živeli, samo ako možete.

 

ELŠANI FEHIM:

            Da mogu, ali ovo su sitna slova. Ono je udaljeno 7 km od Orahovca južno, blizu Kruša ali to ne mogu da pročitam pošto su slova sitna.

 

OPTUŽBA:

            Nije važno. Vidimo kartu i vi ste rekli gde se selo nalazi, dovoljno je to. Sada možete da skinete kartu sa projektora.

            Hvala vam gospodine Elšani. Da li možete da kažete ovom sudu koja su susedna sela u okolini vašeg sela Nogavca.

 

ELŠANI FEHIM:

            Moje selo se zove Nogavic i nalazi se na jugu Kruše i Made, a na zapadu je Celine, a na severu je Hodževogo. I na istoku je Rondovane što znači da je naše selo okruženo  sa još 4 sela. Kruš, Celin, Hodževo i Randovane.

 

OPTUŽBA:

            A ta su sela vrlo blizu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Od našeg sela ima 3 km, nema više od 3 km do tih drugih sela. Od 600 metara do 3 km.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani sada bih želela da pređem na period od 1998. do marta 1999. godine. Da li je bilo borbi između OVK i srpskih snaga u blizini sela u kojem ste živeli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da. Bilo je sukoba i kod našeg sela i kod OVK i srpske vojske i to na više mesta.

 

OPTUŽBA:

            Znači na nekoliko mesta oko sela. Kako su te borbe uticale na ljude u vašem selu?

 

 

 

ELŠANI FEHIM:

            Bio bih, osećali smo se nesigurno. Svaki dan smo se osećali nesigurno i to se povećavalo. I sukobi su doveli do migracije  stanovništva iz jednog sela u drugo selo da bi bili sigurniji. 17. maja sam u kuću primio izbeglice iz sela Džegaj, porodica Džafera Morine i 6 članova njegove porodice su bile izbeglice u mojoj kući. A 16. maja 1998. godine

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da procenite za nas koliko je ljudi došlo u vaše selo bežeći pred borbama u okolini?

           

ELŠANI FEHIM:

            Bilo ih je oko 250 koliko sam ja tada zapisao i to su bili ljudi koji su tražili utočište u mom selu.

 

OPTUŽBA:

            24. marta 1999. godine kada je počelo bombardovanje NATO, gde ste vi tada bili?

 

ELŠANI FEHIM:

            Tada sam bio kući.

 

OPTUŽBA:

            Da li se nešto dogodilo tog dana u vašem selu?

 

ELŠANI FEHIM:

            U našem selu se taj dan nije desilo ništa ali čuli smo da je NATO počeo operacije na Kosovu.

 

OPTUŽBA:

            Šta ste vi mislili u tom trenutku, šta će se dogoditi vama, ljudima oko vas pošto je počelo bombardovanje?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa mislio sam da će nešto strašno da se desi. I dogodilo se sledećeg dana. 25. marta.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani kada kažete najgore šta mislite time?

 

ELŠANI FEHIM:

            Time sam hteo da kažem da su srpske snage dale mnoga saopštenja kojima se kaže da ako budu napadnuti od strane NATO da će sve osvetiti na Kosovu i to je značilo na albansko stanovništvo.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste se bojali srpske osvete?

 

ELŠANI FEHIM:

            Nije bilo razumnog čoveka koji se nije plašio toga.

 

OPTUŽBA:

            A postaviću vam pitanje o onome što se dogodilo 25. marta. Gde ste bili rano ujutru 25. marta?

 

ELŠANI FEHIM:

            25. marta ujutru sam bio u sobi i čuo sam glasne zvuke artiljerije i vozila. I mislio sam da se radi o srpskoj vojnoj opremi.

 

OPTUŽBA:

            A zašto ste mislili da taj zvuk dolazi od srpske vojne opreme?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa zato što smo shvatili da je to izvršenje one pretnje, da ako ih NATO napadne da će se osvetiti i imali smo razloga da se plašimo i da mislimo da su to bile srpske snage zato što su nam oni to rekli unapred.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi kasnije videli odakle stvarno dolazi taj zvuk?

 

ELŠANI FEHIM:

            Posle smo videli odakle su došli zvuci i to smo videli svojim očima. Videli smo srpske snage kako prolaze između sela našeg i Celine i kako su dovodili teško oružje.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas opišite ono što ste videli.

 

ELŠANI FEHIM:

            U tom trenutku sam video dva tenka i 1-2 vojna kamiona i 2 posebna vozila i pešadiju kako ide iza tenka.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani pokazaću vam sada jedan dokument. K2 765.

 

SUDIJA:

            Ali bolje da dajte dokazni broj za to. Gospođo Romano moraćete da znamo kakva su to vozila koja se u ovom trenutku nazivaju raznim imenima i originali nisu prevedeni.

 

OPTUŽBA:

            Mi imamo 4 stranice fotografije vojne opreme i naoružanja.

 

SUDIJA:

            Znam da ćete to da uradite kada dobijemo neprevedene reči onda nam je teško da pratimo.

 

OPTUŽBA:

            Ali to i jeste prevedeno. Ne znam šta govorite.

 

SUDIJA:

            Pa kako niste čuli šta je svedok rekao. On je spomenuo pragu.

 

OPTUŽBA:

            Ja ću od njega da tražim da on to pokaže na slici.

 

SUDIJA:

            Pa šta je to praga?

 

OPTUŽBA:

            Pa to ću kasnije da ga pitam.

 

SUDIJA:

            Pa zar vi to ne znate?

 

OPTUŽBA:

            To je ono što ćemo mi sada da uvedemo u spisak preko ovog svedoka.

            Dokazni predmet optužbe 17. Tu se nalaze fotografije od broja 1 do 15. Gospodine Elšani molim vas pogledajte fotografije koje se nalaze ovde na grafoskopu. Molim i  sudskog poslužitelja da pogleda na grafoskopu.

 

ELŠANI FEHIM:

            Da ovo vidim i mogu da prepoznam pragu. Praga je na broju 4.

 

OPTUŽBA:

            Samo jedan trenutak molim vas. Izvinite pokažite fotografije u boji.

 

ELŠANI FEHIM:

            Tako ću lakše da identifikujem ako fotografije budu u boji. Broj 4. To je praga.

 

OPTUŽBA:

            Koliko ste praga videli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Jednu.

 

SUDIJA:

            Gospodine Elšani možete da nam pomognete, vaša koleginica nije shvatila o čemu se ovde radi. Ujednom ćemo morati da dobijemo engleski opis, tj. na engleskom. Sada imamo fotografiju ali ništa ne stoji u spisku šta ta fotografija predstavlja.

 

 

OPTUŽBA:

Časni sude ja mislim da je gospođa Romano potpuno u pravu. a znam šta ona radi, mislim da to radi potpuno pravilno.

 

SUDIJA:

            Ali s obzirom da mi ne znamo to nije ispravno. Ako je slušala ono što  Veće govori mislim da bi bilo bolje.

 

 

 

OPTUŽBA:

            Ja se izvinjavam ali ja moram da branim gospođicu Romano, mislim da se ponaša potpuno na odgovarajući način. Mi smo ovde jutros vama dali fotografije vojnih vozila zajedno sa spiskom. Na tom spisku koristi se ime pod brojem 4. Ime praga. Možda će ujednom trenutku biti moguće da nam neki vojni stručnjak detaljnije opiše to vozilo, ja to ne mogu da uradim. Ovaj svedok i drugi svedok to vozilo zovu praga i to je onda praga. Ono što je gospođica Romano radila na sasvim pravilan način jeste da se ...pita, pogleda fotografije i da onda poveže te fotografije sa ...koje su njemu poznate. Mislim da je to sasvim odgovarajući način rada sada.

            Kao što je Sud sasvim ispravno rekao moramo da sačuvamo pravo optuženog da ne prihvati ništa ako to želi. To je njegov pristup koji je on sada osvojio. Mi ćemo kada za to dođe vreme od svedoka u transkript staviti opis toga na koji način se imena u spisku povezuju sa vozilima.

 

SUDIJA:

            Ali moraćete da nam na engleskom date opis šta u stvari znače ta vozila. Možda biste mogli tako nešto da uradite.

 

OPTUŽBA:

            Naravno.

 

SUDIJA:

            Dobro, idemo dalje.

 

OPTUŽBA:

            Ja se izvinjavam časnom sudu ako se nisam jasno izražavala.  Gospodine Elšani nastavićemo. Molim vas pogledajte fotografije i recite nam koje ste vozila videli toga dana.

 

ELŠANI FEHIM:

            Video sam dva tenka, broj 6. I ponoviću, video sam dva tenka, označeni su sa brojem 6 na fotografiji broj 6.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli neko drugo vozilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Video sam dva pinksdauera, to je broj 7. Ovde nisam video fotografiju  vozila srpske vojske, inače to su bila i druga vozila i zovu se dajts. To su vozila koja se koriste u vojsci, ovde ih nema na slikama.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani upravo ste rekli da neka vozila nisu na fotografijama. Recite nam koja su to vozila bila, recite njihova imena, opišite ih? Da li se sećate bilo kog drugog vozila, da li se sećate opreme koju ste tada videli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pored vozila koje sam rekao nisam video druga vozila.

 

 

OPTUŽBA:

            Pošto ste čuli zvukove i videli vojna vozila, šta ste tada uradili?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa tada sam ja sa porodicom i izbeglicama pošli  ... da skupimo stvari da ponesemo i mi smo hteli smo da uzmemo traktor da pobegnemo negde gde je sigurno.

 

OPTUŽBA:

            Koliko je bilo sati kada ste sa porodicom otišli?

           

ELŠANI FEHIM:

Pa bilo je oko šest ujutru.

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da opišete vašu porodicu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Mislite na moju užu porodicu ili na širu porodicu.

 

OPTUŽBA:

            Mislim na vašu užu porodicu?

 

ELŠANI FEHIM:

            E je li mislite na one koji su bili samnom kad smo bežali, da?

            Bio je sin ... i bila je njegova žena Nirveta, i bila je moja supruga ... Ajša. I bio je Jašari sa svojom porodicom i izbeglice iz ... koji su bili tu i ... iz Drenovca.

 

OPTUŽBA:

            Znači gospodine Elšani, Da li osim vaše porodice bilo drugih ljudi koji su tada otišli sa vama?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa svi iz sela su napustili selo. Istovremeno i tražili bezbedno mesto.

 

OPTUŽBA:

            Gde ste otišli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Hteo bi da kažem nešto ja sam osto u selu, a moja porodica je pobegla a ja sam osto, ali su svi drugi otišli iz moje porodice sa drugima i moram da napravim ispravku da me ne shvatite pogrešno i svi iz sela su otišli u selo koje se zove Izvordžil.

 

OPTUŽBA:

            Znači vi ste poslali svoju porodicu,  a ostali ste kući?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja sam sa braćom ostao kući.

 

OPTUŽBA:

            A zašto ste poslali svoju porodicu da se skloni?

ELŠANI FEHIM:           

Pa, porodicu sam poslao da ode zbog bezbednosti ako počne da, paljenje ili masakriranje i nismo znali šta će da se desi.

 

OPTUŽBA:

            Recite nam pošto su oni otišli a vi ostali šta se dogodilo posle toga?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ostali smo u kući a srpske snage su se kretale sporo.

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da budete malo jasniji kad kažete srpske snage o čemu govorite?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa kao što sam i rekao to su bila dva tenka ... i dva dajca to su bile srpske snage i oni su došli u naše selo. Pre sam rekao da ... od šesto metara i te su snage između. Ja sam slučajno mislio da su to bile vojne snage ja ne znam kako drugačije da kažem vojne snage.

 

OPTUŽBA:

            Da li su oni išli prema vašem selu? Odakle su dolazile te snage?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa oni su došli iz pravca Orahovca. Išli su ... koji se zvao Paskadol znači došli su sporednim putem.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli ili ste čuli šta su oni radili?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa već sam rekao, s obzirom da je naše selo u dolini. Trupe koje su došle ka nama su se pojavile na horizontu i ja sam svojim očima kroz prozor video ali nisam mogao da ih identifikuje i video sam ih na horizontu, kad ih vidite na horizontu ne možete da vidite tačno uniforme i bili su oko trista, četristo metara od moje kuće udaljene.

 

OPTUŽBA:

            A kada su se približili vašem selu. Mislim na tenkove i na ostalo da li su oni nešto radili, jesu li pucali na selo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa tada nisu. Dosta su tu stajali između ... a u međuvremenu su pošli ka Celini i ušli u selo.

 

OPTUŽBA:

            A šta su uradili u tom selu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa čuli smo da iz .. dolaze pucnji iz različitog naoružanja. A u međuvremenu je i ovo drugo selo .. i počeli da gore i plamen smo videli, ali kada je počela operacija u ... dim je dolazio i do našeg sela i vatra je gorela i non stop se pucalo i bila je panika ja ne mogu to da vam opišem.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, znači sada smo u Nogavcu pričate o tome. Oni su došli u Nogavac i tamo su počeli da pucaju i da pale?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ma pustite svedoka da kaže. Šta se u stvari desilo, neka on kaže svojim rečima.

 

OPTUŽBA:

            Znači počeli su u Celinama. Da li je to tačno?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da. Tačno je.

 

OPTUŽBA:

A gde su otišli posle toga?

 

ELŠANI FEHIM:

Pa oko dva sata popodne su ...  otišle u Nogavac. Znači samo jedno brdo deli Nogavac od Celine i onda sam ja iz svoje kuće odlučio da odem na drugi sprat da vidim ... i tenkove. To je bilo oko dva popodne. A do dva popodne oni su palili Celine i videli smo  i čuli pucanje. Ali nemamo svedoka koji može da kaže šta se desilo u tom selu.

 

OPTUŽBA:

Samo trenutak. Vi ste u trenutku bili u kući?

 

ELŠANI FEHIM:

Da.

 

OPTUŽBA:

Da li je sa vama bio još neko tada?

 

ELŠANI FEHIM:

Bio sam sa svoja dva brata i snajom i ćeri kao što sam već reko. Ali su braća koja su stariji i kad sam video vojsku kako ide ka Nogavcu počeli su da pucaju iz prage. Tada sam video da su pogodili sa dva pogodka kao komišije to su bili prvi pucnji iz ... u Nogavcu a druga granata je pogodila bratovljevu kuću. A treća je pogodila kuću komšije i onda su počeli da pucaju neprestano i onda nisam više mogao da pratim šta gađaju i onda sam sa braćom otišao i sklonio se u podrum.

 

OPTUŽBA:

A šta se desilo posle toga?

 

ELŠANI FEHIM:

Pa počelo je da se puca i više nismo mogli ništa da vidimo iz podruma. Samo smo čuli pucnje i posle jedno sat vremena ... i onda sam braći predložio da izađemo iz podruma zato što mogu da nas spale. I videli smo da su okolni seljani zapaljeni i nismo mislili da ćemo mi bolje proći. Pa smo onda izašli iz podruma i ja sam pokušao da se sklonim u dvorište. A braća su otišla kod kuće.

 

OPTUŽBA:

            A šta vam se desilo pošto ste se sklonili u svom dvorištu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, video sam da sve oko mene gori i mislio sam da je i moja kuća zapaljena i čuo sam neke glasove. I vojnici i policijci, i nisma mogao da identifikujem zato što nisam mogao da ih vidim, ali sam čuo glasove jasno, zato što govorim srpski, čuo sam kako se dogovaraju i čuo sam jednog oficira da je naredio da se vrate i "zapalite tu kuću", ne znam na koju su kuću mislili.

 

OPTUŽBA:

            A šta ste uradili posle toga?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, ostao sam na istom mestu gde sam i bio i ništa drugo nisam mogao da uradim.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli druge seljane, gde su oni bili?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ostali seljaci su sa mojom porodicom, svi su otišli u mesto Potopčile ili Izločilove i tamo su se sklonili.

 

OPTUŽBA:

            A šta se desilo sa vašom braćom?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ništa, ni meni ni njima se ništa nije desilo. Ali u tim okolnostima koje sada ne mogu da vam opišem oni nisu zapalili moju kuću. Spavalili su sve ostale kuće ali moju kuću nisu zapalili.

 

OPTUŽBA:

            A da li ste vi i vaša braća ostali napolju ili ste se vratili u kuću?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da bi vam opisao taj događaj moram da vam kažem da osim vatre i pucnja nismo se usuđivali da idemo i posle toga kada su kuće počele da se dime i kad je vatra počela da nestaje mi smo se okupili i probali smo da ugasimo vatru u komšijinim kućama. A onda su došli i dva čoveka. I oni su nam pomagali da ugasimo vatru koja je bila zapaljena od strane srpskih snaga na komšijinim kućama.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste se posle toga vratili svojoj kući?

 

 

 

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, posle toga, a tada je već bilo pola pet popodne. Kada su nam ta dva čoveka rekli da su srpske snage otišle iz sela i da su otišli prema Randobravi, ka tramo onda smo se vratili.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, šta se desilo narednog dana, 26. marta?

 

ELŠANI FEHIM:

            E te noći braća i ja smo odlučili da ostanemo kući. Narednog dana smo se pridružili ostalima i svima onima koji su se skupili i u tri ujutru smo pošli od kuće da bismo se priključili svojim porodicama na Izločilove.

 

OPTUŽBA:

            Koliko ljudi je bilo u toj grupi?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, rekao bih da je bilo više od 20 hiljada. Zato što su svi iz sela, iz Krušemale i Nogavice, i Foče, i Fogalice ...... iz Zečišta, i Retije, Radobrava, iz svih tih sela, svi su se okupili na jedno mesto kao na najsigurnije. I tu su bili ljudi iz Retija koji su takođe bili izbeglice.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste tu videli svoju porodicu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            A koliko dugo ste ostali tu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, na tom mestu, gde smo se skupili tu smo ostali do devet sati.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste sa tog mesta čuli nešto, ili videli nešto, šta se dešavalo napolju?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, posle devet sati smo čuli pucnje iz lakog naoružanja i ona je dolazila iz svih pravaca i bili smo opkoljeni, ali to nismo znali. I bili smo u panici i pitali smo se šta da radimo.

 

OPTUŽBA:

            Kada kažete iz lakog naoružanja, šta govorite, konkretnije nam recite šta mislite?

 

ELŠANI FEHIM:

            Služio sam vojsku i na osnovu tog iskustva mogu da kažem da se pucalo iz pištolja, pušaka, automatskih pušaka i kalašnjikova, to sam mislio kao lako naoružanje.

OPTUŽBA:

            A da li ste videli odakle dolazi pucnjava?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, pucnjava je dolazila iz svih pravaca, ali mi smo kasnije kada smo mogli da vidimo i videli smo da srpski vojnici pucaju u vazduh iz automatskih pušaka kojima su mahali i zato smo shvatili da smo opkoljeni.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli ljude koji su pucali u vas?

 

ELŠANI FEHIM:

            Oni nisu pucali u nas tada, oni su pucali u vazduh.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli te ljude koji su pucali u vazduh?

            A kako su bili obučeni ti ljudi?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, rekao bih da su to uniforme uobičajene za srpsku vojsku, vojne uniforme i maskirne uniforme. Zelene, braon, znači maskirne uniforme.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, recite nam, pošto ću vam ponovo pokazati dokument koji služi za identifikaciju, obeležen je kao K 2 766 i to je jedna stranica i na njoj su prikazane vojne i policijske uniforme.

            Gospodine Elšani, možete da vidite nekoliko fotografija. Da li možete da kažete ovom sudu da li se na nekoj od ovih fotografija prepoznaju uniforme koje su slične onim uniformama koje ste opisali?

           

ELŠENI FEHIM:

Uniforma broj devet, to je uniforma srpske vojske. Samo malo. A istovremeno policijske snage su, koje sam video u istoj uniformi, ali na njima je pisalo milicija ili policija na rukama. I, takođe, broj 6.

 

OPTUŽBA:

            A da li možete da vidite?

 

ELŠANI FEHIM:

            Uniforma broj 9 je vojna uniforma, a uniforma broj 6 je policijska uniforma.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, da li ste mogli da vidite obe uniforme tada?

 

ELŠANI FEHIM:

            Tada, tog dana sam video samo vojne uniforme.

 

 

 

 

OPTUŽBA:

            Kada ste ovom sudu rekli za uniforme, ljudi koje ste videli da pucaju u vazduh, koji od uniformi koje možete da vidite ovde na ovim fotografijama, koje od njih odgovaraju tim uniformama, uniformama koje ste u to vreme videli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Na fotografiji broj 9.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam. Šta se posle toga desilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, pošto se narod uspaničio i više nismo znali šta da radimo, mi smo čuli od Halida Gašija iz sela, iz mog sela, da je Zulfi Gaše iz Hočelfoke kontaktirao sa srpskim oficirom. I to mu je rekao da treba da krenemo prema Prizrenu i dalje prema Albaniji, i onda su ljudi pošli.

 

OPTUŽBA:

            Kada ste rekli srpski oficir, da li možete da opišete šta je on nosio, kako je bio obučen?

 

ELŠANI FEHIM:

            Nisam video tog srpskog oficira. Ja sam to čuo, tako su mi rekli ljudi koji su ga videli, a to je Halid Gaši, on mi je rekao daga je Zolfi Gaši kontaktirao sa tim oficirom srpskim. A pošto nas je bilo mnogo, bilo nas je 20 hiljada i vojska nas je opkolila i oni nisu mogli da budu pomešani sa tim ljudima, oni su bili sa druge strane i zato ja nisam mogao da ga vidim.

 

OPTUŽBA:

            A gde ste otišli posle toga?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ti ljudi su krenuli iz Troničilave i krenuo je putem ka Orahovcu i Prizrenu, i prema, na čelu kolone je, kada smo izašli na put videli smo da ima i drugih vojnika i da su oni zauzeli svoj položaj i da imaju minobacače, da su bili spremni. A to je bilo na kraju jednog putića od Proničilove prema Nogavici, i onda on dalje vodi prema Kruši i Prizrenu. I kada je kolona stigla do puta, onda su srpske snage, nisu im dozvolile da idu prema Prizrenu već su ih okrenuli ka Nogavcu. Nisu im dali da idu ni prema Celinu, ni prema Hočefogel, nego su ih sve okrenuli ka našem selu Nogavac.

 

OPTUŽBA:

            A, samo da nešto razjasnimo. Kada ste rekli da su vas oni vodili, da vam nisu dozvolili da idete na drugo meste nego da se vratite u vaše selo, da li je to tačno?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da budem jasan, oni su mogli da nam dozvole da idemo u naša sela, ali, u Krušehogel i druga, ali ljudi su morali da idu u suprotnom pravdu, i mogli su da idu u svoja sela, Kruše i Madre je bila nekoliko kilometara daleko. Međutim, tada smo morali da idemo u Nogavac i sve su nam rekli da idemo u Nogavac, nisu dozvolili da idemo u neko drugo selo. I onda svi ti ljudi koji su došli iz drugih sela, oni nisu mogli da se vrate u svoja sela nego su morali da idu u Nogavac?

 

OPTUŽBA:

            A ko vam nije dozvolio da odete na neko drugo mesto, nego samo nazad u vaše selo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, naravno srpske snage, srpska vojska. Oni su nas sprovodili od tog mesta koje se zvalo Pronijačilave.

 

OPTUŽBA:

            A, kada ste se vratili u vaše selo, u Nogavac, šta se desilo posle toga?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, posle toga kada smo stigli u Nogavac, svi ljudi, ljudi, deca i koji su se sklonili u Priničilava, mi smo videli mnogo dima zato što je to područje gde mi živimo nije ravno nego im je brdovito, i onda smo videli da se dim uzdiže sa mesta gde su ti ljudi živeli, zato što su sela spaljena i svi traktori slao prema, i cela njihova imovina, vojska je to sve zapalila.

 

OPTUŽBA:

            A koliko dugo ste ostalu u Nogavcu?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, taj dan kada su nas poslali u Nogavac bio je petak, 27. mart. I ostali smo u Nogavcu do petka, 2. aprila, znači nedelju dana.

 

OPTUŽBA:

            28. marta, gospodine Elšani, recite nam, tada je bio muslimanski verski praznik, da li ste bilo šta videli ili čuli toga dana?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, da vam pojasnim. Braća i ja smo se sklonili, 6 ljudi iz drugih sela. I bio je tu Bajram, bio je praznik i jeli smo ono što smo imali da jedemo i čuli smo da se puca iz lakog naoružanja i ljudi su se uplašili.

 

OPTUŽBA:

            A da li ste videli odakle je dolazila pucnjava?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ne, nismo, nismo videli odakle je dolazila pucnjava, ali smo čuli da dolazi sa juga, iz južnog dela sela. Zato što je stanovništvo bilo uplašeno, izabrali smo četvoro ljudi kao delegaciju da bi oni otišli da vide šta se dešava i ljudi su bili jako, jako uplašeni i pitali smo se šta da se radi.

 

OPTUŽBA:

            A šta su uradili?

 

 

 

ELŠANI FEHIM:

            Moj brat i ja, i još dvojica, otišli smo na most u selu i tada nam je rečeno da je došlo do masakra u kući Ganija Gašija. Ljudi su se uspaničili. I moj brat i ja smo otišli do drugih kuća od naših komšija i kada smo stigli u kuću Ismaila Gašija, njegov sin nam je rekao da su neki iz srpske vojske dezertirali. I da ta pucnjava nije masakr i mi smo se onda vratili.

 

OPTUŽBA:

            A da li ste videli, da li ste videli masakr, šta je bilo to?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, kada smo se vratili tamo gde smo bili, čuli smo opet pucnjavu i ta pucnjava je bila u dvorištu Ganija Gašija. I brat i ja smo tada odlučili da je najbolje da se skupimo svi u školu i zato što nismo znali šta se ustvari dešava.

 

OPTUŽBA:

            A da li ste uradili to, da li ste okupili ljude u školi?

 

ELŠANI FEHIM:

            Nisam vas čuo.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste okupili sve ljude u školi?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, okupili smo se, samo dvojica policajaca su došli iz Potoka. I rekli su nam:  "Nemojte da pucate na nas i mi nećemo pucati na vas".

 

OPTUŽBA:

            A gde ste se nalazili kada su se pojavili policajci? Odakle su došli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa, policajce sam video prvi put u kući Čekina Gašija, blizu Potoka. I to su bili policajci u vojnim uniformama, a na njima je pisalo milicija i oni su imali trake crveno-bele na rukavu. I rekli su nam: "Nemojte da pucate na nas i mi nećemo pucati na vas". I ja sam onda pitao policajca:  "Ko je vaš vođa"? Blizu dvorišta je bilo oko 600, ili 700 ljudi koji su izvedeni iz kuće i tada je počela pucnjava.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, oni su rekli: "Nemojte pucati na nas, mi nećemo da pucamo na vas". Da li ste vi bili naoružani, da li je neko u vašoj grupi imao oružje?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ma niko od nas nije bio naoružan, držali smo ruke u džepovima.

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da nam opišete šta se desilo posle toga?

 

 

 

ELŠANI FEHIM:

            To lice mi je reklo kada sam pitao ko im je glavni, on mi je rekao i rukom pokazao na njihovog glavnog šefa, a on je bio u dvorištu i tamo je otišao. Čuo sam da su se u Krušemali i u Celini ljudi skupili da bi prikupili novac, da bi dali taj novac vojnicima i da bi im pomogli da odu na neko bezbednije mesto. I te izbeglice iz Hočefoge i Celine u Nogavcu su preuzeli inicijativu.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, da li kažete da ste vi ostali i ostali seljani sakupljali novac.  Šta ste hteli da uradite sa tim novcem?

 

ELŠANI FEHIM:

            Tražili su, hteli smo da damo taj novac srpskim vojnicima da bi lakše pobegli, da se sklone od najgoreg zla.

 

OPTUŽBA:

            A zašto ste mislili da, ukoliko date novac srpskim vojnicima da će vas oni pustiti?

 

ELŠANI FEHIM:

            Zato što smo čuli da su to već uradili u selu Celine i u Krušemali. Neki ljudi su to rekli, da su oni tako uradili, ja nisam siguran da je to tako, ne znam, ali tako sam čuo. Neko iz Kruše i neko iz sela Celine je to pokrenuo da se prikupi novac.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste onda dali novac policajcima?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da, dali smo policajcima novac.

 

OPTUŽBA:

            Šta su uradili policajci pošto su dobili novac?

 

SUDIJA:

            Pre nego što pređemo na to recite ko je policajcima dao novac?

 

ELŠANI FEHIM:

            Dozvolite mi da vam objasnim,  ako me ne prekidate.

 

SUDIJA:

            Ne, mi to ne možemo da shvatimo, ako nastavite da pričate ovako. Znači, da li možete da nam kažete ko je dao novac, ko je dao novac?

 

ELŠANI FEHIM:

            Novac je dao, svi ljudi koji su, ustvari novac je dao jedan čovek Gaši iz Celina, 24 hiljade maraka. E taj novac je onda jedan drugi čovek koji se zove ....... dao policajcima, ali to nije, ja to nisam video, to morate da znate, ja sam bio kući, dva sata sam bio kući i nisam samo ja bio nego i drugi ljudi i zato što su nam srpske snage rekle da ostanemo u kući. Rekli su ako napustimo kuću za dva sata oni će das ubiju. Znači, mi smo bili u kućama, ali kada sam se vratio u svoju kuću, oni su mi rekli da su ta dvojica dali novac policajcima.

 

SUDIJA:

            Dobro, napravićemo pauzu od pola sata, pa ćemo nastaviti posle toga.

            Ustanite molim.

 

 

PAUZA

 

 

POSLE PAUZE

 

SUDIJA:

            Molim vas sedite. Izvolite gospođice Romano.

           

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani rekli ste, ja se izvinjavam samo da stavim slušalice. Gospodine Elšani rekli ste da ste ostali u Nogavcu od petka 27. marta do 2. aprila. Sada bih želela da skrenem vašu pažnju na noć između 1 i 2. aprila.

 

ELŠANI FEHIM:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste da ste bili kod kuće.

 

ELŠANI FEHIM:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li vas je nešto probudilo iz sna?

 

ELŠANI FEHIM:

            Probudili su me dve veoma glasne detonacije. U toj noći, noći između četvrtka i petka. To je bilo negde oko 1 sat i 20 minuta ujutru. Onda sam čuo pucnjavu.

 

OPTUŽBA:

            Koje ste tačno zvukove čuli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Čuli smo glasnu pucnjavu, posle toga smo moja žena i ja u krevetu, tokom pola sata mi smo se usudili da izađemo iz sobe.

 

OPTUŽBA:

            A šta ste posle toga uradili?

ELŠANI FEHIM:

            Čuli smo pucnjavu sa svih strana, u celom selu i najviše iz blizine iz mog dvorišta. I tu sam video pokojnog Husnija Jašanija i njegovu porodicu. I jedan od njih je bio pogođen u glavu i otišao sam do svog drugog brata Đerima. A tu sam video Velimija Agašija iz Male Kruše i Valentina koja je imala 9 devet godina je bila ranjena i njoj je bila otečena noga. Rekla mi je čika Fehime ne mogu da nosim ovo dete i onda sam je ja uzeo i odveo kod doktora da zaustavi krvarenje.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani kada se incident koji sada opisujete dogodio?

 

ELŠANI FEHIM:

            Petak, 2. aprila 1999. godine u 1.20 ujutru.

 

OPTUŽBA:

            Znači vi ste u to vreme bili kod kuće?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            I u to vreme ste spavali. A šta se posle toga dogodilo. Rekli ste da vas je neki zvuk probudio.

 

ELŠANI FEHIM:

            Probudile su me dve detonacije, jedna posle druge i bile su jake. To me je probudilo.

 

OPTUŽBA:

            Prvo ste rekli da ste čuli pucnjavu, sada kažete da ste čuli detonaciju. Šta ste u stvari čuli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Bila je to detonacija nešto, neka eksplozija, bila je jaka eksplozija i čini mi da je došlo od aviona.

 

OPTUŽBA:

            A šta ste uradili pošto ste čuli  tu eksploziju?

 

ELŠANI FEHIM:

            Rekao sam. Nisam mogao da izađem iz sobe zato što se sve treslo i prozori i staklo i sve što je bilo u kući.

 

OPTUŽBA:

            A šta ste posle uradili?

 

ELŠANI FEHIM:

            Izašao sam iz kuće i čuo sam zvuke koji su dolazili sa svih strana i rekao sam vam već malopre da sam video majku, sestru i snahu i oni su došli kod Hisnija i videli su da je on teško ranjen i plakali su.

 

 

OPTUŽBA:

            A da li bilo ko poginuo ili da je bio ranjen?

 

ELŠANI FEHIM:

            Video sam 7 mrtvih. I bilo je mnogo povređenih i to sam svojim očima video. I u kući mog brata je bilo još 2 mrtvih i 6 pripadnika porodice mog brata je ranjeno.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate šta ih je ranilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa ranila ih je ta eksplozija koju sam spominjao. Oni su bili povređeni i zbog nje je bilo mnogo povređenih i mrtvih.

 

OPTUŽBA:

            A šta se desilo sa ranjenima?

 

ELŠANI FEHIM:

            Bilo je mnogo ranjenih, ja sam sa teškoćom uspeo da nađem jedno vozilo i njih sam ubacio 7 ranjenih. Bilo je oko tri sata ujutru i onda sam odvezao u Prizren u bolnicu.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate šta je uzrok ove eksplozije. Da li ste videli odakle je došla detonacija?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja mislim da je eksplozija i mislim da tu nemam šta da dodam. Da je uzrok to što sam već rekao. Oni su u malo selo doveli mnogo ljudi, 20.000 ljudi je bilo i njihova namera, namera Srba je bila jasna. Oni su hteli da učini genocid, želeli su da nas istrebe.

 

OPTUŽBA:

            Ja znam da mislite da je to tako bilo ali mene sada zanima šta ste vi tada čuli i videli. Da li ste videli odakle je došla ta eksplozija?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa eksplozija je došla od strane srpskih snaga.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li vi  to videli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa nisam to mogao da vidim zato što sam spavao. Ali svi znaju da je tamo bilo 20.000 ljudi koji su tražili sklonište u selu.

 

SUDIJA:

            Samo trenutak. Molim vas recite nam samo ono što ste sami videli i čuli.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, vi ste tada bili u svojoj kući. Je li to  tačno?

 

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja sam se zakleo da ću govoriti samo ono što sam video i ono što sam proživeo.

 

OPTUŽBA:

            To je u redu. Da. Ali znači čuli ste eksploziju, to ste rekli. Je li tako?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da. I to ne jednu nego dve.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli šta je bio uzrok tim eksplozijama. Da li ste videli gde se dogodila eksplozija?

 

SUDIJA:

            Ja mislim  da je svedok dosta o tome govorio. On je dao razne različite opise i mislim da više nema potrebe da se na tome zadržavamo. A ja mislim da je tačno. Svedok je rekao sve što je znao.

 

OPTUŽBA:

            Časni sude ukoliko mi dozvolite da kažem, želela bih da predložim da postavim samo jedno pitanje koje bi ovo razjasnilo. Dakle, govorim o onome što je video i čuo svedok. Želela bih da pitam svedoka da li je nešto video ili ne?

 

SUDIJA:

            Dobro, može jedno pitanje.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani, kad ste bili u kući nakon što ste čuli eksploziju, jeste vi videli bilo šta. Da li ste videli odakle je došla eksplozija?

 

ELŠANI FEHIM:

            Videli smo tragove koje su ostali posle eksplozije, ali nisam video eksploziju zato što sam spavao, ali video sam šta je eksplozija uradila.

 

OPTUŽBA:

            Kakve vrste tragova ste videli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa kako da vam kažem. U mom dvorištu  su bile rupe široke 30 cm ili jedan 1 metar duboke i nisu bile samo na jednom mestu nego po celom dvorištu i u dvorištu mog brata. I to je bilo kao da je neko izorao dvorište  granatama. Te granate su ubile i povredile nas ljude. I to je to. Te granate su ubile  ljude i ja sam to video.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi videli bilo šta drugo ili te rupe, te jame.

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa osim tih rupa bilo je i 7 mrtvih u mom dvorištu, dva kod mene i dva kod mog brata, znači ukupno 9 ljudi iz dve kuće.

 

 

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam. POšto ste odvezli ljude u bolnicu da li ste se vratili nazad u Nogavac?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pošto sam ranjene odvezao do bolnice tamo je nećak mog brata umro i ...ja sam se vratio u Nogavac.

 

OPTUŽBA:

            Šta se desilo kad ste se vratili kući?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa ubrzo posle toga kad sam se vratio u Nogavac i kad smo se približavali selu Kruše Mala naišli smo na mnogo ljudi koji su bežali iz sela ka Albaniji.

 

OPTUŽBA:

            A gde ste vi otišli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja sam ostao u Maloj Kruši, u stvari u Velikoj Kruši. Pokušao sam da ranjene prevezem u Prizren, ali tad su mi uzeli vozilo koje sam imao i tamo sam ostao bez tih kola.

 

OPTUŽBA:

            A ko vam je uzeo vozilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa nije to, nisu to bila moja kola. Ja sam to vozilo uzeo od nekoga iz Krušaja da bi odvezao ranjenike u bolnicu, a kad sam se vratio on je onda uzeo ta svoja kola i ja sam onda ostao bez kola.

 

OPTUŽBA:

            Pošto ste se vratili u Nogavac šta se dogodilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa onda sam sa ženom sam se vratio u Nogavac i tu sam video 7 mrtvih. I još dvoje u dvorištu moga brata. A ta tela su bila nesahranjena.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste se vratili u svoju kuću?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Kakva je situacija bila u Nogavcu tada. Da li je bilo mirno tada, da li je bilo bezbedno?

 

ELŠANI FEHIM:

            Nije bilo bezbedno. I kad sam se vratio kući tamo je bila porodica Ljukšina Hotija, otac, majka, oni su bili u podrumu i tamo sam ih zatekao. A oni su ostali tamo zato što su bolesni i nisu mogli da beže. Isto sam tamo našao jednu ženu ukući mog brata i ona je bila bolesna.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani da li ste u toku tog vremena ponovo videli miliciju ili vojnike?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa u 10 ujutru, oko 9 ili 10 sati ujutru sam čuo neku buku i pošao sam uz stepenice u kući brata i video sam dva tenka iz pravca Orahovca. Oni su ušli u selo. A posle toga taj zvuk se približavao mojoj kući i žena i ja smo se sakrili u podrumu zato što da bi bili bezbedni.

 

OPTUŽBA:

            A šta se dogodilo pošto ste se sklonili u podrum?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ništa nismo mogli da vidimo pošto smo bili u podrumu ali smo čuli pucnjavu koja je trajala pola sata, a posle pola sata smo čuli buku iznad podruma i u podrum su ušli ljudi, a u tom podrumu su bili roditelji Hukšina Hotija.

 

OPTUŽBA:

            Ko su bili ti ljudi. Da li možete da opišete ko je došao?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa tad kad su oni ušli u podrum ja nisam mogao da ih vidim zato što sam bio u drugom delu podruma, ali čuo sam da razgovaraju sa ocem Hukšinovim i da pitaju kome ta kuća pripada, gde je i oni su mu odgovorili da je to kuća        Fehima Elšanija i da je on otišao da se bavi stokom.

 

OPTUŽBA:

            A kojim jezikom su govorili?

 

ELŠANI FEHIM:

            Srpski.

 

OPTUŽBA:

            Da li razumete srpski?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da, razumem.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste čuli šta su govorili?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa nisam mogao da dobro razumem o čemu govore. Oni su onda otišli iz tog dela podruma gde su bili ovi ljudi, a još jedan čovek koji je bio u podrumu je isto izašao. I kad je on izašao ja sam onda izašao sa ženom.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste ih videli u tom trenutku?

ELŠANI FEHIM:

            Pitate me za te ljude  iz podruma?

 

OPTUŽBA:

            Da. Mislim na ljude koji su ušli u podrum.

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa jedna druga grupa koja je ušla u podrum, prvo je ušao jedan visok mršav čovek koji je imao povez na glavi i on je ušao u podrum i tu je sve bilo uništeno i kad je nas video počeo je da nas vređa na srpskom. Rekao nam je jebem vam albansku majku. Poklaću vas kao ovce.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani da li se sećate kako je ta osoba bila obučena?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da, imala je policijsku uniformu.

 

OPTUŽBA:

            Možete li reći koje boje je bila?

 

ELŠANI FEHIM:

            Maskirna uniforma. Zeleno-smeđa kakvu nosi srpska policija.

 

OPTUŽBA:

            Šta je posle toga taj čovek uradio?

 

ELŠANI FEHIM:

            Posle tih uvreda i psovki on je uzeo nož, izvadio je nož i prišao je meni i hteo da me masakrira. Hteo je da počne od mene i da onda pređe na druge. Na moju ženu Mehremiju, na Lukšinove rodititelje i njegovu sestru.

 

OPTUŽBA:

            Šta se dogodilo posle toga?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa pretpostavljam da u svakoj katastrofi ima izuzetaka zato što se nama tada nije ništa dogodilo i na vratima se pojavila jedna grupa policijaca.

 

OPTUŽBA:

            Zašto vam se nije ništa dogodilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa zao što kad je on bio blizu mene sa nožem jedan drugi policajac, drugi policajci su došli i pojavili se na vratima i pozvali su ga po imenu i onda su pozvali i mene i rekli su čika Fehime da li me znate.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste poznavali to lice?

 

 

 

LŠANI FEHIM:

            Pa nisam mogao da ga prepoznam, ali on je mene pitao da li sam radio sa Gordanom i ja sam rekao da, i onda je on rekao pa ja sam jedan od njih i rekao mi je ja vas poznajem.

 

OPTUŽBA:

            Na kojem jeziku je govorio taj čovek?

 

ELŠANI FEHIM:

            Govorio je na srpskom.

 

OPTUŽBA:

            Šta se zatim dogodilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Onda je došao još jedan policajac i on mi je isto rekao čika Fehime da li me prepoznajete? Ja sam mu rekao da vas poznajem.

 

OPTUŽBA:

            Da li su vam išta uradili. Da li posle toga da li su vam nešto nažao učinili?

 

ELŠANI FEHIM:

            On je kada je video policijaca koji je meni prišao sa nožem on se povukao, stavio je nož u pojas i njih trojica su otišli iz podruma.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi otišli iz podruma?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja sam ostao u podrumu i posle toga je došao još jedan policajac i on me je izveo iz podruma da bi identifikovao žrtve iz dvorišta i u dvorištu moga brata.

 

OPTUŽBA:

            Šta se onda dogodilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            On je rekao u vezi sa tim žrtvama. Tražili ste NATO, vidite šta vam je NATO uradio. Ja sam identifikovao samo dve žrtve, nisam mogao sve.

 

OPTUŽBA:

            Da li je policija posle toga još nešto rekla vama?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja sam tada bio njihov prevodilac. On nas je pitao za detalje i ljude koji su ostali u selu i pitali su za bolesnu ženu iz kuće mog brata i o bolesnom čoveku iz jedne druge kuće. I oni su hteli da ja od tih ljudi uzmem podatke. I oni su me koristili kao prevodioca.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani da li ste u jednom  trenutku napustili Nogavac?

 

 

 

ELŠANI FEHIM:

            Tog dana bioje to petak, 2. aprila. Srpska vojska je bila u mom dvorištu i bili su u uniformama i onda su snimali leševe i štetu. I tu je bio i neko iz državne bezbednosti. On se zvao Agim Isaku, a on mi je rekao kasnije bolje ti je idi odavde, inače ako te sutra ovde nađu desiće ti se nešto strašno.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani kako ste, odakle ste znali tu osobu.

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa znao sam ga od ranije zato što je on bio iz iste opštine i on je bio u državnoj bezbednosti u Orahovcu. On je Rom.

 

OPTUŽBA:

            Da li vam je on rekao da napustite to mesto, iz kog razloga vam je to rekao?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa on je znao šta će da se desi sledećeg dana, da će biti gore i zato mi je rekao da odem iz svog sela. Zbog svoje sigurnosti i zbog bezbednosti ljudi koji su se tu nalazili.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste otišli iz sela tada?

 

ELŠANI FEHIM:

            Sledećeg dana sam uzeo traktor, stavio tu neku odeću, žena i ja smo krenuli ka Kruše Mali i kod kuće su ostali otac, sestra i majka Lukšina Hotija. Mi smo krenuli ka Prizrenu i to je bilo 3. aprila i to je bila subota.

 

OPTUŽBA:

            A gde ste otišli iz Prizrena?

 

ELŠANI FEHIM:

            Otišli smo u Prizren i bili kod zeta. Dve nedelje. I zato što sam morao da sredim ranjenike i da sahranim pokojnog Hiznija koji je bio ostao u bolnici ujutru.

 

OPTUŽBA:

            Kako ste otišli do Prizrena, da li ste išli pešice, kojim prevoznim sredstvom ste išli, kako ste posle išli od Prizrena.

 

ELŠANI FEHIM:

            Ne, ja sam vam rekao da sam uzeo traktor i pozajmio  sam jedan traktor i u njega sam utovario odeću, ćebad, zato što nismo znali gde idemo, osnovne stvari sam poneo i krenuli smo traktorom do Prizrena.

 

OPTUŽBA:

            A da li ste usput videli neke druge ljude?

 

ELŠANI FEHIM:

            Nisam nikoga video na tom putu osim bilo je nekih policajaca. Oni su se kretali ali druge ljude nisam video.  Nisam video nikog.

 

 

OPTUŽBA:

            Gde ste otišli posle Prizrena?

 

ELŠANI FEHIM:

            Iz Prizrena posle toga što su otpušteni povređeni iz bolnice ja sam ih utovario u traktor i onda smo krenuli ka Albaniji.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani pre nego što ste prešli granicu prema Albaniji šta se desilo?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa pre nego što smo prešli granicu Albanije na daljini, udaljenosti od 50 km ili 15 km od Prizrena do albanske granice ima i negde na polovini na 7 km od Prizrena kod sela Žur prišla su nam dva  vojnika. Oni su nas zaustavili, ja sam vozio traktor sa ranjenicima i ti ljudi su me zaustavili i rekli su dajte sve pare koje imate kod sebe.

 

OPTUŽBA:

            Da li su oni bili u uniformama?

 

ELŠANI FEHIM:

            Oni su nosili vojne uniforme.

 

OPTUŽBA:

            Šta se onda dogodilo? Da li ste nastavili svoj put?

 

ELŠANI FEHIM:

            Ja sam im rekao da nemam pare i da zato što dolazim iz bolnice i da vozim ranjenike i da idemo ka Albaniji. Oni su nas pustili da produžimo.

 

OPTUŽBA:

            Gde ste posle toga otišli?

 

ELŠANI FEHIM:

            Kad smo stigli u Žur tamo smo videli policajce i vojnike i oni su nas zaustavili. Tražili su da pokažem pasoš, ja sam im pokazao pasoš, a onda mi je policajac rekao da mogu da nastavim put u Albaniju. Ali me je upozorio da ne smem da skrećem sa glavnog puta zato što je teren miniran.

 

OPTUŽBA:

            On je tražio da mu pokažete svoja dokumenta. Da li ste morali i da mu date dokumenta, mislim na pasoš?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa tada nisu uzeli moj pasoš i ličnu kartu. Oni su  mi to vratili i ja sam nastavio put do granice.

 

OPTUŽBA         :

            Da li ste u bilo kom trenutku morali da date pasoš ili neki drugi dokument?

 

 

 

ELŠANI FEHIM:

            Kad smo stigli na granični prelaz sa Albanijom ja mi smo pokušali da pređemo traktorom granicu, da pređemo Albaniju. Ali šef carinske službe je rekao da ima naredbu iz policije da nikome ne dozvoli da prelazi granicu Albanije.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani ja sam vas pitala da li ste u bilo kom trenutku morali da date bilo koji od svojih dokumenata?

 

ELŠANI FEHIM:

            Pa kasnije su mi uzeli ličnu kartu i uzeta je lična karta moje žene, to je uzela policija na granici pošto su nam dali da napustimo Kosovo i da uđemo u Albaniju, znači pre nego što smo napustili teritoriju Kosova, da, nama su tražili da im pokažem ličnu kartu i ličnu kartu moje žene i onda sam video kako su izbacili tamo gde su se skupljale lične karte svih ljudi koji su izlazili s Kosova i otišli u Albaniju.

 

OPTUŽBA:

            A posle toga ste otišli u Albaniju?

 

ELŠANI FEHIM:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine Elšani osim vas, odnosno pored vas da li je još neko morao da da bilo  koji dokument?

 

SVEDOK:

            Video sam ljude koji su bili ispred mene i oni su čekali na graničnom prelazu u red i oni su isto prelazili granicu pre mene. Video sam kako svako od njih predaje ličnu kartu policajcu i policija im ne bi dozvolila da pređu granicu ako im ne bi dali dokumenta, ličnu kartu ili pasoš ko je šta imao.

 

OPTUŽBA:

            Oni su znači tražili ličnu kartu, a šta su još tražili. Jesu li tražili neki drugi dokument od vas?

 

SVEDOK:

            Tražili su da im pokažemo bili koji dokument koji smo imali kod sebe bilo ličnu kartu ili pasoš, vozačku dozvolu, saobraćajnu dozvolu bilo šta što smo imali. Hteli su da nam uzmu sva dokumenta koja smo imali. I da onda možemo da pređemo u Albaniju.

 

OPTUŽBA:

            Hvala vam lepo. Ja nemam više pitanja.

 

SVEDOK:

            Hvala.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću izvolite vi.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste štrajkovali iz političkih razloga. Zbog toga što ste se zalagali za Kosovo Republiku.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko ste dugo štrajkovali?

 

SVEDOK:

            Vi znate bolje nego bilo ko od nas kakva je situacija bila tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas pitam da mi odgovorite. Koliko ste dugo štrajkovali?

 

SVEDOK:

            Moj odgovor glasi. Vi najbolje znate koliko je to dugo trajalo. I ja ne želim ništa više o tome da kažem.

 

SUDIJA:

            Gospodine Elšani, bolje ćemo napredovati ukoliko budete davali odgovore na pitanje. Pošto znate odgovor na ovo pitanje. Da li možete da nam kažete koliko dugo je trajao štrajk? Koliko ste dugo štrajkovali?

 

SVEDOK:

            91. godine, u junu mesecu štrajk je završen ja sam tada otpušten sa posla.

 

SUDIJA:

            Hvala. Ali pre nego što ste otpušteni sa posla. Koliko dugo je trajao štrajk?

 

SVEDOK:

            Ja nisam učestvovao u štrajku. Ja sam podržavao one koji su štrajkovali. Od nas su tražili da potpišemo izjavu da li smo podržavali štrajk ili ne, odnosno da li smo za nezavisnost Kosva, da li priznajemo srpsku vlast. Mi nismo hteli da potpišemo tu izjavu iz tog razloga su nas otpustili sa posla.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko dugo niste išli na posao kad ste počeli štrajk?

 

SVEDOK:

            Pet dana.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle pet dana kako niste radili došli ste na poso i počeli ste da radite.

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nego.

 

SVEDOK:

            Molim vas ne želim da se bavim detaljima ja sam to objasnio u svojoj izjavi. Zakleo sam se da ću govoriti istinu samo istinu, i ništa osim istine. Ja ne bi želeo da se udaljavam od glavne teme. Želim da se ovaj sud pobrine da se optuženi pridržava onoga što sam rekao u izjavi. A da se ne bavim onim stvarima koje se ne odnose na to jer ne znam šta da kažem na to. Ja sam se zakleo da ću govoriti istinu i ništa osim istine.

 

SUDIJA:

            Gospodine Elšani, ja znam da je sada teško svedočiti. Naročito je to teško i tesno u ovim okolnostima, ali optuženi ima pravo da vam postavlja pitanja. Ukoliko vam on postavlja pitanja koja se ne odnose na vaša svedočenja, onda naravno mi ćemo ga prekinuti. Ali vi ste svedočili o okolnostima pod kojima ste otpušteni sa posla i zbog toga on ima puno pravo da vam postavlja pitanja koja su vezana zato. Ukoliko ne znate odgovor na neko pitanje dovoljno je da kažete, ali ako možete ako znate odgovor onda treba da odgovorite. Ukoliko vaši odgovori budu relativno kratki brže ćemo da napredujemo. Da li smo mogli da završimo sa ovom temom. Recite nam molim vas da li je sledeće tačno. Vi niste išli na posao kada ste se vratili od vas su tražili da potpišete neku vrstu izjave što vi niste hteli da uradite, zatim su vas otpustili sa posla. Da li bi to bilo ukratko rečeno ono što se zaista desilo.

 

SVEDOK:

            Da. Desilo se na taj način.

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, sada smo o tome govorili molim vas pređite na drugu temu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Interesuje me koliko dugo nije išao na posao.

 

SUDIJA:

            Rekao vam je pet dana.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste bili službnik u opštini Orahovac?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znate propise o radnim odnosima koji važe u celoj Jugoslaviji za sve zaposlene.

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznat propis da zaposleni koji uzastopce pet dana ne dođe na posao, a da to ne opravda bolovanjem ili nekim drugim porodičnim razlogom gubi pravo na posao.

 

SVEDOK:

            Ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Živeli ste u selu Nogovac u opštini Orahovac.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko kuća ima selo Nogovac?

 

SVEDOK:

            Više od sto porodica tamo živi.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je otprilike iste veličine kao i Seline.

 

SVEDOK:

            Da. Možda je nešto manje od Selina.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Seline ima sto kuća.

 

SVEDOK:

            Ne znam, verovatno je tako.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vaše selo je 7 kilometara od Orahovca.

 

SVEDOK:

            Da. Malo više od 7 kilometra

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je 8.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste u selu imali nekog lokalnog policajca?

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je pripadnika OVK bilo iz vašeg sela?

 

SVEDOK:

            Nikada nisam se bavio sa tim, o tome nemam nikakve informacije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste nekad videli pripadnike OVK.

 

 

SVEDOK:

            Kasnije. Pošto sam se vratio iz Albanije video sam ih

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

            Da li ste ih videli 1998. u toku leta.

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam čuo prevod.

 

SVEDOK:

            Ne. nisam ih video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

 

            Da li ste čuli za nešto što su oni radili 98. u toku leta.

 

SVEDOK:

            Čuo sam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li možete da kažete šta ste čuli?

 

SVEDOK:

            Čuo sam da je došlo do sukoba u mestu koje se zove Keće u Orahovcu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I šta ste još čuli o tom sukobu?

 

SVEDOK:

            Čuo sam da su ljudi ubijeni, nedužni ljudi da su ubijeni, civli. Spalili su kuće. Ubili su nenaoružane civile, to sam čuo, a nisam ništa video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su se te 98. godine ljudi  sklanjali sa mesta gde je bilo sukoba između policije i OVK i neki su došli u vaše selo.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su srpske snage dale saopštenje da će se Srbi svetiti nad Albancima ako NATO napadne.

 

SVEDOK:

            To nisu rekle srpske snage, to je rekla srpska vlada preko svojih vođa a putem medija. Nisu srpske snage to rekle, njihove vođe su to rekle u to vreme su upozoravale na te stvari i to se u suštini i desilo.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A gde ste vi to pročitali ili čuli, od koga ste čuli da je neko od srpskih vođa rekao da će se svetiti na Albancima ako NATO napadne Jugoslaviju?

 

SVEDOK:

            Mi smo to gledali na prištinskoj televiziji, beogradskoj televiziji na programima kojima ste vi diktirali. Mi smo to čuli i videli u različitim medijima. Takođe je vaša štampa o tome pisala. Ja lično nisam tal izveštaj čitao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vi ste u štampi Srbije i na radio televiziji Srbije čuli da je srpska vlada, ili srpske vođe ili kako god želite da to kažete, objavila da će se svetiti  Albancima ako NATO napadne Jugoslaviju?

 

SVEDOK:

            Da. To se ne može osporiti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

            Vi ste u blizini Orahovca. Da li ste znali da je UČK pucala 98. g. u blizini Orahovca. Pošto ste na 8 km.Ja sam mislio da ste na 7 km.

 

SVEDOK:

            Rekao sam da nikad nisam imao nikakve veze sa UČK. Ja ništa ne znam o njihovim kretanjima nisam imao nikakve kontakte sa njima i zbog toga ne znam ko je provocirao i ko je prvi počeo sukobe. Ja ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznat događaj maja 98.g., u neporednoj blizini vašeg sela Nogovca dakle na putu Đakovica-Prizren, da je OVK napao saobraćajnu patrolu policije. Da li znate za to ili ne znate?

 

SVEDOK:

            Ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Za taj događaj ne znate.

 

SVEDOK:

            Ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za selo Radoste koje je u vašoj blizini.

 

SVEDOK:

            To se... ne nalazi ... to je više udaljeno od mog sela. O tome ne znam ništa. Između 16 i 17 km.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači 17 km. od vašeg sela je Radoste.

 

SVEDOK:

            Da.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste čuli da je UČK zauzela policijsku stanicu i ubila policajca u selu Radoste tada u leto 98.

 

SVEDOK:

            Nije bilo policajaca koji su se nalazili u Radoši.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas nisam pitao za koncentrisane nego za policijsku stanicu i jednog policajca u toj stanici koga je UČK ubila. Da li ste čuli za taj događaj.?

 

SVEDOK:

            Ponovo vam kažem da  nije bilo policijske stanice ona tamo nije postojala.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je poznato da je 17. jula 98. g. UČK opkolila i zauzela Orahovac?

 

SVEDOK:

            Ništa nisam video ne mogu ništa ni da vam kažem pošto nikada nisam imao ništa sa njima kao što sam rekao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Orahovac je mesto 7km od vašeg sela. 17. jula 98. opkoljen i zauzet od strane UČK. Da li znate za to ili ne?

 

SUDIJA:

            On je već odgovorio na to pitanje. Rekao je da ne zna. Gospodine Miloševiću samo jedan trenutak, ako želite možete u određeno vreme da izvedete vlastite dokaze o ovim događajima. Ovaj svedok je rekao da o tome ne zna ništa.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za 4 ubijena policajca u Orahovcu?

 

SVEDOK:

            Ne. Ne znam.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate za 45 Srba iz Orahovca i okolnih sela koji su oteti u leto 98.g.

 

SVEDOK:

            Mislim da su to veoma provokativna pitanja, ja sam već reko da nisam imao nikakve veze sa OVK u svojoj izjavi sam to objasnio. Izjavio sam da nikakve veze nisam imao sa OVK, nikada nisam sa njima sarađivao i o tome zaista ne znam ništa. Molim vas nemojte da me provocirate sa pitanjima koja ne mogu da odgovorim

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, izgleda da ne idemo nigde ovakvim načinom ispitivanja. Ja sam već rekao moći ćete da date svoje dokaze u određeno vreme ali sada nema svrhe da ovog svedoka pitate o tome dalje. Molim vas da li možete da pređete na drugu temu.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Preći ću na drugu temu, ali događaji o kojima ste govorili dešavaju se 25.marta do 2. aprila. Oni glavni.  Da li vam je poznato da je 25 marta pa do prvih dana aprila upravo na tom području koje UČK naziva operativna zona, kad su se vodile teške borbe između JNA i policije s jedne strane, i sedam brigada UČK s druge strane koje su potučene.

 

SVEDOK:

            Ne znam na koje mesto mislite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je baš na vašem području.

 

SVEDOK:

            Nije tačno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kolika je vazdušna linija između vašeg područja odnosno sela ili Selina na primer do granice Albanije. 15 km? Je li to tačno ili ne?

 

SVEDOK:

            Ima više.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

             Pogledajte na karti koliko je kilometara vazdušne linije od albanske granice na primer do Selina pa ćete videti da je to 15.km.  Dakle, 24. marta NATO je napao Jugoslaviju u tom pograničnom delu u zoni od 15 km. Ta operativna zona UČK ... i 7 brigada s kojima se tukla vojska. Vi ste opisali da je bilo mnogo pucanja. Rekli ste da ste videli vojsku koja nije pucala u vas, ali je stalno pucala. Da li je još neko pucao? Da li ste videli avione NATO? I da li ste videli jedinice neke druge strane koja je pucala u Vojsku?

 

SVEDOK:

            Ne znam o čemu vi to govorite, o čemu je ovo pitanje.

 

SUDIJA:

 Da li ste videli bilo kakve avione NATO.

 

SVEDOK:

            Video sam avione NATO-a ali posle 2. aprila. Kad sam bio u Prizrenu onda sam ih video.

 

SUDIJA:

            A pre toga da li ste ih videli. Da li ste videli avione NATO?

 

SVEDOK:

            Nisam.

 

SUDIJA:

            Drugi deo pitanja. Da li ste videli neku drugu stranu, verovatno, znači bilo koga osim srpskih snaga da puca?

 

SVEDOK:

            Ja lično nisam video srpske snage da pucaju. Zato što sam bio unutra i nisam učestvovao ni u kakvim vojnim aktivnostima. Ja sam bio civil i nisam mogao da vidim srpske snage i nisam video da li oni pucaju na civile ili na vojne snage Kosova. To nisam video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Ali znali ste, bar ste tako rekli, da je NATO 24. marta napao Jugoslaviju, a videli ste jedinice Vojske 25. marta u vašem reonu koji je pogranični reon prema Albaniji, to ste videli. Je li tako?

 

SUDIJA:

            On je dao svoj iskaz.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovde je bilo prilično objašnjenja i rasprave oko oruđa zvanog praga. Da li znate da je to oruđe praga protivavionski top, samohodni protivavionski top?

 

SVEDOK:

            Nisam znao.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vam je palo na pamet kad ste videli da vojska poseda to područje koje je dakle svega 15 km. od granice vazdušnom linijom, da vojska poseda odbrambene položaje od NATO?

 

SVEDOK:

            Reći ću najbolje što znam. Nije tačno da je albanska granica na 15 minuta, tu ima 45 ili 47 km. do granice sa Albanijom kod ... i to sigurno nije 15. km. sigurno ima više od toga i mi nismo blizu granice.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            50. Putem 50. svakako. Ja sam govorio o vazdušnoj liniji. Verovatno je zbog toga nesporazum, ali na kraju krajeva to je činjenica koju ne treba dokazivati. U svakom slučaju Vojska nije napadala civile po onome što ste vi rekli.

 

SVEDOK:

            Ja onda pitam otkuda žrtve. Ko je učinio te masakre, ko je učinio. Ne znam kako možemo da kažemo, ja ne znam ustvari sad šta da kažem. Šta sad ja da kažem. Ja ne znam ko sad koji argument da vam dam koji je jasniji od ovoga što sam već rekao. Vi najbolje znate odgovor.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste neke dali Rekli ste da ništa niste videli, ali da ste čuli samo glasove vojnika i policajaca. Kako ste znali da su vojnici i policajci ako ih niste videli?

 

SVEDOK:

            Zato što sam video kad su prolazili kroz selo, onda sam video vojsku i policiju. I tada kada su došli da nas odvedu sa naše zemlje ja sam video vojsku. To sam video. Kako možete da kažete da nisam video.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne kažem ja da vi niste videli. Vi ste rekli da ništa niste videli nego da ste samo čuli. Pa sam vas zato pitao ako niste videli, kako ste znali da ih razlikujete.?

Rekli ste da ste se skupili oko 20 hiljada, sva ta okolna sela uključujući Nogovac i Seline. Da li je tako?

 

SVEDOK:

            Šta?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Juče je jedan drugi svedok rekao da vas je bilo 6 hiljada. Da li ste sigurni da vas je bilo 20 hiljada.

 

SVEDOK:

            Molim vas morate da znate okolnosti. Vi niste bili tamo i ne znate kakva je bila situacija tamo je bilo 6 hiljada ljudi iz Cerine. A mi nismo bili svi na jednom mestu Mi smo bili odvojeni od ljudi u Celinama a tamo je ukupno bilo više od 20 hiljada ljudi koji su tamo skupili i nemojte više to da mešate sa Celinom. Zato što su se oni okupili na drugom mestu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja nisam pomešao. Nego sam vas pitao da li ste bili zajedno. A vi ste odgovorili sa da. Ali sasvim je moguće da su bili i na drugom mestu, 26. i 27. bili ste opkoljeni ali iz onoga što sam čuo od vas, niko nije stradao. Rekli ste da su policajci pucali u vazduh.

 

SVEDOK:

            Tog dana vaše snage su spalile sve što smo ostavili i tamo je bilo ... koje su vaše snage spalile i morate da znate da sam tamo bio i u to sam bio uključen i ja sam sahranio... I kako možete da kažete da se ništa nije dogodilo. To je nazamislivo to što ste uradili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vam postavljam pitanje samo u vezi sa onim što ste vi rekli. Rekli ste da je čovek po imenu Gaši uspostavio kontakt sa srpskim oficirom i da mu je on rekao da krenu za Prizren.

 

SVEDOK:

            Tačno. Ali ja sam vam već detaljno objasnio, objasnio sam vam da su srpske snage spalile svu imovinu koju smo mi ostavili kod ... i da je tamo tri starice bile spaljene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas molim da odgovarate na moja pitanja. Upravo, rekli ste da  je oficir Gašiu rekao da krenete za Prizren, jer su tu borbe. A sami ste rekli da kad ste krenuli videli  druge vojnike  na položajima u rovovima.

 

SVEDOK:

            Drugi Gaši. Nije to taj Gaši. Rekao sam da je Gaši razgovarao sa oficirom, i on mu rekao da napustimo sklonište da odemo u Prizren ili u Albaniju, a nismo mi tada izašli na glavni put Orahovac - Prizren i tamo su bile srpske snage i minobacači i oni su nam onda rekli da idemo u drugi smer i oni nam nisu dali da idemo ka Prizrenu i Albaniji nego su nas vratili nazad u Nogovac, i onda su svi ti ljudi ponovo bili okupljeni u Nogavcu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            S obzirom na to da su  trajale borbe tih dana, znači, od 25. maja pa sve do prvih dana aprila na celom  tom terenu između Vojske Jugoslavije i OVK, da li vam je palo na pamet da su vas vratili u Nogovac da bi vas zaštitili da ne idete preko područja na kome su vatrena dejstva sa obe strane.

 

SVEDOK:

            Ako nešto može da pomogne, i ako vi to nazivate pomoć onda šta bi onda bilo drugo do 25. marta mi nismo imali nikakav sukob. A imali smo srpske snage u okolini.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vas niko nije napao. Da ili ne?

 

SUDIJA:

            Ne vraćajmo se na to. On nije svedočio o napadima i zato nema potrebe da se na to vraćate. Idemo dalje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas jedno objašnjenje, s obzirom da tu nedostaju dva elementa. Nedostaje NATO i nedostaje OVK u borbi koja se vodila na tom području što je sve zabeleženo i dokumentovano. Prema tome, pokušavam da ustanovim gde su ta dva elementa u iskazu svedoka. Nema bombardovanja osim tu kada su im poginuli meštani sela i nema nigde OVK.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, on može da da izjavu, on je svoju izjavu dao. I rekao je da nije video ništa od toga što vi pitate. E sada, mi možemo, vi morate da svoja pitanja ograničite na ono o čemu svedok svedoči zato što, kao što sam vam već rekao, ako imate dokaze koji tvrde suprotno i koje ćete podneti sudu, vi to možete da učinite kasnije. A za sada, molim vas da obradite svedoka, ovog svedoka i onim što vas interesuje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            28.-og čuli ste pucnjavu, formirali četvoročlanu delegaciju da izvidi šta se dešava i oni, kada su došli na most, rečeno im je da je došlo do masakra u kući Ganija Gašija, a posle toga rekao vam sin Ismaila Gašija da nije bilo masakra. Je li tako ili nije?

 

SVEDOK:

            Prvo, Ismail Gaši nije moj sin. Gaši nije moj sin, ja se zovem Elšani i Ismail Gaši je neko drugi, a on je rekao da nije bilo masakra i onda smo se vratili. Ali, posle izvesnog vremena se ponovo čula pucnjava iz dvorišta Ganija Gašija, i ako želite da čujete detalje ja mogu da vam dam. I te ljude su skinuli do pola. Stavili su ih uz zid i da bi ih uplašili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Molim vas da odgovarate na moja pitanja i molim vas da opomenete svedoka da odgovara na moja pitanja. Policajci koji su se pojavili i rekli da neće pucati i da vi na njih ne pucate. Kako to da su vam rekli da ne pucate ako su videli da uopšte nemate oružje?

 

SUDIJA: 

            Ako odgovorite na ovo pitanje, da li znate zašto su oni to mislili?

            Gospodine Miloševiću, on na to ne može da odgovori.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste skupljali novac da podmitite vojnike da vam pomognu da odete na bezbednije mesto. Ostavljam na stranu da li ste skupljali novac ili ne, ali u svakom slučaju, vaša namera je bila da svakako odatle odete na bezbednije mesto. Da ili ne?

SVEDOK:

            Mi nismo nameravali da odemo, naša namera je bila da sprečimo da nas napadnu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali, upravo ste vi rekli da hoćete na bezbednije mesto. Bar je takav bio prevod, da je vaša namera bila da odete na bezbednije mesto. Ako menjate taj iskaz, to je druga stvar, ali tako ste rekli.

 

SVEDOK:

            Nije tačno. Ja sam rekao da su nam ljudi iz našeg sela, iz okoline sela objasnili da su skupljali novac i da su to dali srpskim snagama da bi mogli da odu na neko drugo mesto. Oni su te pare skupljali da bi spasili svoje živote, a ne da bi otišli, vi niste shvatili.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da je bilo mnogo srpskih snaga.

 

SVEDOK:

            Ja nisam rekao da ih je bilo mnogo niti da ih je bilo malo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            A, koliko ih je bilo.

 

SVEDOK:

            Na šta mislite, na kad?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Tada kada ste tražili da se pomerite na bezbednije mesto, kad ste tražili, kada ste davali policajcima novac, kako vi kažete?

 

SVEDOK:

            Tog dana sam svojim očima video 7 policajca.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, sve te srpske snage koje kritičnog dana opisujete svode se na 7 policajaca?

 

SUDIJA:

            To je rekao, da je to video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste vi videli da je policajcima dat novac?

           

SUDIJA:

            On je ranije rekao da nije video.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nisam zapazio.

 

SVEDOK:

            Molim vas, ako dozvolite, ja bih voleo da objasnim, ja sam svojim očima video kako ljudima otimaju pare.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Nema potrebe, ja ću da vas pitam dalje.

 

SUDIJA:

            Dozvolite da završi. On želi da nešto pojasni. Izvolite gospodine Elšari. Šta ste hteli da kažete?

           

SVEDOK:

            Pa, on me je pitao da li sam svojim očima video novac koji je skupljen od ljudi. A ja sam, kada smo došli u dvorište dao novac policajcima i video sam da oni to stavljaju u džep i ostalo su bacili i ja sam to svojim očima video. I ja nisam video 12 hiljada nemačkih maraka i onih 24 hiljade nemačkih maraka kada je to dato policiji, ali rekao sam tada su nam naredili da se vratili kući, tako da to nisam mogao da vidim. Ali, ono što sam video to sam video, a video sam policajce kako u svoj džep trpaju mnogo para i druge stvari su bacali, nije ih to interesovalo, samo novac i zlato. To sam video svojim očima.

 

SUDIJA:

            Da, izvolite, gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste u noći između 1. i 2. aprila bili kod kuće kada su vas probudile dve snažne detonacije u 1.20 ujutro.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I upotrebili ste reč "avion" kada ste opisivali na pitanja tužioca šta ste čuli. Da ili ne?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle, povređene ljude koje ste videli bili su povređeni u bombardovanju?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Uostalom, videli ste i kratere?

 

SVEDOK:

            A te noći nisam mogao da ih vidim, ali sam ih video kasnije.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ukrcali ste ranjene u vozilo i išli u Prizren. Da li vas je neko sprečavao u tome?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niko vas nije sprečio da idete u Prizren i vozite ljude u bolnicu? Rekli ste da, vam je, kada ste se vratili, oduzeto vozilo?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko vam je oduzeo vozilo?

 

SVEDOK:

            Vlasnik.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, vi ste vlasniku vratili vozilo koji ste od njega uzeli da vozite u Prizren?

 

SVEDOK:

            Nisam mu dao nego je on to uzeo da bi unutra stavio svoju porodicu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko je velika vaša kuća?

 

SVEDOK:

            Moja kuća ima dva sprata i podrum.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko metara u osnovi ima podrum, koliko metara je dugačak, koliko širok podrum u vašoj kući?

 

SVEDOK:

            Podrum je dubok 6 metara, a širok je 18 metara i ima još jedan dodatak. I ukupno je unutra podeljen.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li je neko iz vaše kuće pucao na vojsku ili policiju kada je dolazila prema selu?

 

SVEDOK:

            Nije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Čemu onda pripisujete pitanje policajaca koji su ušli čija je kuća?

 

 

SVEDOK:

            To je bila lokalna policija. I tu ....... su pitali čija je kuća.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Policajci su vas oslovljavali sa čika Fehime?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ponašali su se prema vama prijateljski?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Osim toga koji vam je pretio nožem?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Posle je policija došla da vas zamoli da identifikujete žrtve bombardovanja?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            I onda je bio komentar "vidite šta je NATO uradio".

 

SVEDOK:

            To je ono što mi je vaša policija rekla. Jedan od njih je to rekao, ne svi. Policajac koji je seo kod mene.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da, samo i vi ste rekli da je to bio avion. Vi ste bili službenik u Orahovcu, pa ste gledali uviđaje policije. Iz onoga što ste rekli, da li ste zaključili da su oni vršili uviđaj, identifikaciju i pravili izveštaj o napadu koji je izvršen i žrtvama?

 

SVEDOK:

            Ovo pitanje mi nije jasno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su vam te aktivnosti što je policija radila, znači rekli ste snimali su leševe i štetu, identifikovali poginule, da li to izgleda kao vršenje uviđaja na mestu nesreće?

 

SVEDOK:

            Što se mene tiče, meni to nije izgledalo kao uviđaj. Po meni, to nije bio uviđaj.

 

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da vam je, čovek po imenu Isaku, koji radi u Državnoj bezbednosti, rekao da se treba sklanjati sa tog područja?

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šta je po nacionalnosti Isaku?

 

SVEDOK:

            Rom.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste smatrali da je on prema vama prijateljski nastrojen?

 

SVEDOK:

            Ne znam, ne mislim da je bio prijateljski nastrojen prema Albancima.

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, ako sada prelazite na 3. april, onda ćemo sada napraviti pauzu, i nastavićemo u 14.30. Gospodine Elšani, molim vas da se ovde vratite u 2.30 kako bi ispitivanje završili. Takođe vas molim da imate na umu da tokom pauze, da ne smete da govorite ni sa kim o vašem iskazu. To se odnose i na optužbu. Hvala vam. 

            Molimo vas, ustanite.

 

 

POSLE PAUZE:

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste otišli u Prizren. Da ili ne?

 

SVEDOK:

            Ne znam da li se može napustiti vlastiti dom, vlastitom voljom da bi se otišlo u Prizren.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači neko vas je oterao u Prizren.

 

SVEDOK:

            To je prilično očigledno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ko vas je prisilio da idete u Prizren.

 

SVEDOK:

            Prisilili su nas da odemo u Prizren zbog žrtava koje su ostale u našem dvorištu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Od NATO bombardovanja.

 

SVEDOK:

            Suprotno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. To ste sami rekli. Ostali ste dve nedelje u Prizrenu?

 

SVEDOK:

            Nije tačno da sam tamo ostao dve nedelje. Tamo sam ostao 6 nedelja, mesec ipo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam zapisao da ste rekli da ste dve nedelje ostali.  Otišli ste sami u Prizren.

 

SVEDOK:

            Ne znam šta ste zapisali ali rekao sam da sam dve nedelje bio kod svog zeta, a mesec dana sam bio kod rođaka. To sam rekao veću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niko vas nije pratio kad ste išli u Prizren.

 

SVEDOK:

            Ko je mogao da nas prati. Celo selo je bilo prazno, osim srpske vojske i policije.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ali vas nisu sprečavali da idete u Prizren i nisu vas maltretirali. Rekli ste da ste išli od sela do Prizrena traktorom bez smetnji.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste za vreme boravka u Prizrenu videli bombardovanje Prizrena?

 

SVEDOK:

            Jesam. Video sam ali to nije relevantno za ono što sam ja rekao ovde na ovom sudu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa bili ste u Prizrenu. Da li ste videli bombardovanje Jablanice.

 

SVEDOK:

            Momenat. Ne znam gde je Jablanica. Nisam ništa video.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Videli ste bombardovanje Prizrena.

 

SVEDOK:

            Molim vas pridržavajte se moje izjave. Izjave koju sam dao za ovo suđenje. Nisam pominjao ništa o bombardovanju Prizrena i neću vam dati nikakvo objašnjenje o tome.

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine Miloševiću, mislim da se on time bavio onoliko koliko je mogao. Molim vas pređite na drugu temu.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li vas je neko prisiljavao da idete u Albaniju, iz Prizrena kad ste krenuli?

 

SVEDOK:

            Rekao sam vam da smo imali te  ranjenike koji su bili u bolnici. Da li mislite na te ranjenike ili uopšte na ljude koji su bili prisiljeni da idu. Ne shvatam pitanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pitam da li vas je neko od vlasti, vojske, policije ili bilo ko prisiljavao da odete iz Prizrena u Albaniju?

 

SVEDOK:

            Ako bi časni suci dozvolili ja bi hteo da iznesem malo više detalja da dodam nešto svojoj izjavi. Ako mi to onemogućite onda ne mogu da vam dam dalje objašnjenje.

 

SUDIJA MEJ:

            Da. Izvolite.

 

SVEDOK:

            U mom prisustvu pošto ovo nije relevantno za moju izjavu želim da vam kažem da kada sam bio u Prizrenu, tamo sam ilegalno znam za slučajeve da su srpski policajaci išli iz kuće u kuću da vide da li tamo ima izbeglica iz područja Prizrena i ti ljudi ako bi kod njih našli izbeglice u njihovim kućama u Prizrenu te ljude su proterivali sprovodili u Albaniju, a samog vlasnika kuće bi zatvorili, jer je ilegalno prihvatio takve goste. Ne znam da li su potrebni još neki komentari ili je ovo dovoljan odgovor. Jednostavno za nas nije bilo drugog mesta da odemo već u Albaniju i to je ono što je od nas htela srpska vlada. Srpska vlada je htela da to uradimo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kako vi znate da je to htela srpska Vlada?

 

SVEDOK:

            Upravo sam objasnio, rekao sam vam da su išli i pretresali kuće, išli su od kuće do kuće, ako bi našli izbeglice u kući onda bi ih proterali po optužbom da su tamo ilegalno proterali bi ih na granicu prema Albaniji. Ljudi koji su bili povređeni, ranjeni u bombardovanju bilo nas je mnogo nismo znali gde da idemo već da idemo u Albaniju. Među nama je bilo ranjenih, invalida oni su bili jednom nogom u grobu, nismo ih mogli ostaviti u Prizrenu gde bi ih smatrali nelegitimnim građanima. A kada je reč o povratku naša sela gde smo živeli to nismo mogli uraditi, nije bilo mogućnosti da to uradimo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da ste u Prizrenu bili ilegalno. Da ste u Prizren došli ilegalno. Da ste tamo 6 nedelja bili ilegalno, a sami ste rekli da ste uz put sretali mnogo policije, vojske i da ste se slobodno kretali putem. Zašto ste sad izmislili da vas je neko tretirao kao ilegalnog stanovnika Prizrena kad ste vi bili građanin Jugoslavije.

 

SUDIJA MEJ:

            Nema potrebe da odgovarate na to pitanje.

            On nam je dao svoja objašnjenja.

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. Policajac i vojnik su vas upozorili, kako ste vi rekli, da ne skrećete sa asfaltnog puta jer je minirano, da ne biste naleteli na minu. Da li smatrate da je njihovo upozorenje bilo dobronamerno i službeno.?

 

SVEDOK:

            Ne znam kako da odgovorim na to pitanje. Ali verovatno su oni dobijali naređenja od vas, tako da bi smo mogli bezbedno da pređemo granicu. Zato su želeli da nas zaštite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Šef carine vam je rekao da se ne dozvoljava prelaz u Albaniju. Tako ste rekli Kako su vas pustili u Albaniju?

 

SVEDOK:

            Molim vas slušajte me pažljivo u tom trenutku na graničnom prelazu nije bilo carinika. Bili su samo policajci u toj carinskoj zoni, i u samoj zgradi carine.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da vam je šef carine obavestio da ne možete u Albaniju. To nisu moje to su vaše reči.

 

SVEDOK:

            Ne sećam se da sam to rekao, a ako jesam onda moram da ispravim. Nije bilo carinika bili su samo policajci i šef policije, ne znam njegovo ime. On nam je rekao da se zaustavimo, on je uzeo naše lične karte i onda je ušao u zgradu, ne znam s kim se konsultovao. Onda nam je rekao ne možete da idete u Albaniju, morate da se vratite u Prizren. Pošto tražite objašnjenje mogu da vam kažem da sledeća grupa koja je išla za Albaniju bilo ih je oko 30 u toj grupi, išli su peške. Kada su stigli u pogranični prostor pozvao sam ljude koji su bili sa mnom da se pridružimo drugoj grupi. Ta grupa je čekala tri sata na graničnom prelazu, zato što im srpske snage nisu dozvolile da pređu granicu. Onda sam se okrenuo traktorom u pravcu Prizrena i posle tri sata sam čuo, ne znam da li je to istina ili nije, da su ti ljudi platili na granici policajcima koji su onda podigli rampu i dozvolili im da pređu granicu. Onda sam se ja brzo vratio traktorom na granični prelaz i onda je policajac tražio moju ličnu kartu i ličnu kartu moje žene i uzeo ih i bacio ih na jedno mesto mesto koje je bilo jedno korito dugačko dva tri metra zajedno sa ličnim kartama drugih ljudi, i to sam video vlastitim očima.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja vas molim da odgovara na pitanja sa da ili ne, jer ovako nikad nećemo završiti.

 

SUDIJA MEJ:

            Da. On je izneo jedno objašnjenje u vezi s tim što ste ga pitali. Izvolite nastavite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Maločas ste rekli da vam je na granici rekao policajac da ne možete da pređete u Albaniju i da se vratite u Prizren, a pre toga ste rekli da ste u Prizrenu bili ilegalno i da je svako ko se nađe bio isterivan, a vlasnik stana hapšen. A vas je policajac uputio da se vratite nazad u Prizren. Da li nalazite da to jedno s drugim ne ide.

 

SUDIJA MEJ:

            Ako je vaš odgovor ne samo recite ne.

 

SVEDOK:

            Ne.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Jučerašnji svedok je rekao da njemu nisu uzeli dokumenta, a vi kažete da su vama uzeli dokumenta. Da li znate zašto su nekom uzeli a nekom nisu uzeli dokumenta.

 

SVEDOK:

            Vi znate bolje nego bilo ko drugi, mislim.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da ili ne.

 

SVEDOK:

            Molim vas rekao sam vi znate bolje od bilo koga drugog zašto.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja sam pitao vas.

 

SUDIJA MEJ:

            On ne zna, on u stvari kaže da ne zna. Nije na njemu da odgovori na to pitanje. Da izvolite. Da li imate još pitanja za njega.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Rekli ste da su hteli da vam uzmu sva dokumenta.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li su vas pretresali?

 

SVEDOK:

            Pretresali su nas i kad god su našli nešto što im se svidelo uzeli su to

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pretresli su vas na granici dakle.

 

SVEDOK:

            Da.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Kad ste prešli u Albaniju kuda ste otišli?

 

 

 

SVEDOK:

            Mislim da to nije pitanje koje vi treba da mi postavite. Mi smo prešli granicu i šta smo posle toga radili se vas ne tiče.

 

SUDIJA MEJ:

            Samo trenutak. Zašto je ovo pitanje relevantno gospodine Miloševiću.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zato što hoću da ga pitam da li je video vojsku i koju vojsku u Albaniji.

 

SUDIJA MEJ:

            Da li ste videli vojsku u Albaniji.

 

SVEDOK:

            Ja nisam ovde da dajem bilo kakve komentare ili da odgovaram na ovakva pitanja.

 

SUDIJA MEJ:

            Ako vam veće postavi pitanje, onda morate da odgovorite na to pitanje. Postavljeno vam je savršeno primereno pitanje. Ako ne znate. Recite da ne znate.Ali pošto vam je veće postavilo pitanje morate da odgovorite na to pitanje.

 

SVEDOK:

            Da ako uvaženi sudija mene pita naravno da ću odgovoriti.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, molim vas recite nam.

 

SVEDOK:

            Odgovor, da bilo je.

 

SUDIJA MEJ:

            Da li su oni bili blizu granice ili nisu.      

 

SVEDOK:

            Odgovor. Ne, bili su daleko od granice 10- 20 km udaljeni od granice.

 

SUDIJA MEJ:

            Ovo je onoliko koliko ćemo da iscrpimo ovu temu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko dugo ste bili u Albaniji, ili da skratim pitanje kad ste se vratili preko granice.

 

SVEDOK:

            Mislim da je to nebitno za moju izjavu, ako uvaženi suci dozvole da iznesem objašnjenje.

 

SUDIJA MEJ:

            Da, molim vas objasnite nam to

 

 

 

SVEDOK:

            Među ranjenima je bila i moja nećaka kojoj je odsečena noga do koljena. Kada sam stigao u Albaniju bio sam ... tamo su bili lekari bez granica, francuski lekari i oni su tražili da mala Valentina moja nećaka koja je imala 9 godina ukoliko se francuska vlada složi s tim ode u Francusku. Oni su hteli da odvedu u Francusku da joj naprave plastičnu protezu i da je tamo leče. Dakle, oni su pokrenuli tu inicijativu i kada su to postigli mi smo ispratili Valentinu za Francusku a mi smo se onda u junu 29. juna te godine vratili kući.         

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mogu li da nastavim.

 

SUDIJA:

            Da izvolite.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi ste rekli da ste bili službenik opštine Orahovac.

 

SVEDOK:

            Da niste možda bili direktor  službe društvenog knjigovodstva u Orahovcu.

 

SVEDOK:

            Nije postojala takva funkcija u službi društvenog knjigovodstva u Orahovcu.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            To je bila filijala SDK u Orahovcu. Jeste tamo radili.

 

SVEDOK:

            Ne. Nije postojala filijala.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Vi niste radili u SDK.

 

SVEDOK:

            Radio sam tamo.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dakle radili ste u SDK, a ne u opštini.

 

SUDIJA MEJ:

            To smo sve već obradili na početku, a iako nismo ne vidim zašto je to relevantno.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pa zato što svedok daje neistinite izjave. Jer kao direktor SDK u Orahovcu i obrazovan čovek  morao je znati da niko na televiziji i štampi u Srbiji  nije najavljivao kako će da se osveti Albancima i druge stvari  koje je rekao predstavljajući se kao zemljoradnik.   

SUDIJA:

            On je svedočio, mi smo saslušali njegovo svedočenje i kao što sam već rekao više nego jedno ako vi imate dokaze koje su suprotne prirode mi ćemo saslušati te dokaze i svedočenja. Ukoliko nećete preći na drugu temu onda ćemo završiti sa ovim ...

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam još jedno pitanje s obzirom na to da ste rekli da ste bili otpušteni. Po podacima koje sam ja dobio, vi ste redovno penzionisani sa punom penzijom 1991. godine. Da li je to tačno ili nije. Samo, da ili ne?

 

SUDIJA MEJ:

            Gospodine svedoče rečeno vam je da ste otišli u penziju sa punom penzijom. Da li je to tačno ili nije?

 

SVEDOK:

            Objasniću vam. Moja prisutnost je bila nepoželjna. Dali su mi jednog mladića da ga obučim za taj posao i onda su me otpustili pre nego što je moje vreme isteklo. Dakle ja nisam ostao tamo onoliko dugo koliko sam trebao da ostanem. Mene su prisilili da odem s tog posla.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Predlažem da odgovori na vaše pitanje Da li je penzionisan sa punom penzijom?

 

SUDAC:

            Jeste li dobili penziju?

 

SVEDOK:

            Ne. Nemam penziju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li ste je dobili 91. godine?

 

SVEDOK:

            Ne znam zašto insistirate na tom pitanju.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Zato što je bitno za istinitost vašeg iskaza. Jedno je biti otpušten s posla, a drugo penzionisan s punom penzijom. Prvi odgovor sugerira maltretiranje. A drugi odgovor sugerira vrlo pristojno ponašanje. Da li ste dobili penziju 91. godine i to punu penziju ili niste?

 

SVEDOK:

            Molim vas ja sam otpušten s posla i onda sam morao pokrenuti jedan drugi postupak kako bih mogao dobiti ono što mi pripada, a penziju nisam dobio nego tek kasnije kad sam je pokrenuo taj postupak.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Znači, dobili ste.

 

SUDIJA:

            Mislim da smo sada iscrpili ovu temu. Vi ste rekli što ste želeli i čuli smo objašnjenje. Sada ako nemate nešto novo moramo ovo unakrsno ispitivanje završiti.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Da li znate da su pripadnici UČK po dolasku NATO u Orahovcu zapalili 154 sela srpske kuće. Kažete da ste se tada vratili u svoje selo.

 

SUDIJA:

            Ne. Završili smo sa UČK svedok je dao svoje odgovore o tome rekao je da ne zna ništa. Kad zato dođe vreme ukoliko se vi zato opredelite, vi nama možete dati dokaze koji tvrde suprotno. Međutim, mi sada moramo završiti ovo unakrsno ispitivanje.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro. To je vaša odluka to je vaša stvar.

 

SUDIJA:

            Ima li dodatnog ispitivanja.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Uvaženi sudija. Samo nekoliko pitanja da postavim svedoku. Ali samo nekoliko. Gospodine Elšani, vi ste kazali u svom iskazu već da je vaša rođaka Morina ... sa svojom porodicom došla 16. ili 17. maja zbog borbi koje su se vodile između srpskih snaga i OVK u njihovom selu kod vas. To je već konstatovano. Mene interesuje da li je i vaša rođaka ... koja je vama snaha zajedno sa svojom porodicom iz sela Drenovac u opštini Orahovac prešla kod vas 6. jula 98. godine zbog borbi koje su se u njenom selu i oko njega vodile između srpskih snaga i OVK. Je li to tako?

 

SVEDOK:

             Tačno.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Je su li kod vas  iz sela Zločište  došli  sa roditeljima u vaše selo i ostali kod vas sa istog razloga.

 

SVEDOK:

            Tačno je.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Zatim da li bi mogli da odgovorite na ovo. Vaš sin je bio povezan sa OVK, mada se vi nikad niste mešali u to.

 

SVEDOK:

            Tačno. Ja se nikada nisam time bavio, moj sin se time bavio i to je bilo van mog znanja i ja u tome nisam sudelovao.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            28. marta smo čuli šta se dogodilo, vi ste to potanko objasnili. Narednih nekoliko dana više nije bilo vojske u vašem selu. Jeli to tačno?

 

SVEDOK:

            To je bilo tačno. Od 26. nadalje bili smo u selu i bilo je mirno 28. su nas opljačkali, a 28. je bila nedelja i Bajram i sve do 2. aprila nije bilo ni trupa ni policijskih snaga. Dakle ni policijskih ni vojnih snaga u selu.

 

TAPUŠKOVIĆ:

             Kad ste čuli one dve ekspolzije vama su se prozori u sobi polupali i popadale su grede sa plafona. Nakon što ste čuli eksploziju. Je li to tačno?

 

 

SVEDOK:

            Tačno je. Prozori i vrata, sve je to palo. Cela kuća se zatresla cigle, crep sve. I to ne samo moja kuća nego i sve druge kuće u okolini. To je ličilo na potres.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Sutradan da li ste vi ste videli u selu 7 kratera širine 3,5 metra a dužine 10 m. Je li to tačno?

 

SVEDOK:

            Mi smo to videli sledećeg dana, jer smo se nalazili u izuzetnim okolnostima, nismo tada imali priliku videti te stvari. To smo videli nakon što smo se vratili iz Albanije, onda smo videli sve što se dogodilo.

 

TAPUŠKOVIĆ:

            Da li ste toga dana, odmah nakon te eskplozije videli ostatke bombi, da li ste videli ostatke kasetnih bombi?

 

SVEDOK:

            Ne znam da li je to bila kasetna bomba, ali mi smo  našli te ostatke sa jasnim oznakama slovima na ćirilici i neke od tih fragmenata predati su pripadnicima nemačkog KFOR.

            Hvala.

 

TUŽILAC:

            Optužba nema pitanja.

 

SUDIJA KVON:

            Pre nego što otpustimo svedoka, ne znam da li je ovo relevantno ali želeo bih ovo pitanje, ustvari uputiti optužbi. Svedok je spomenuo ime Ukšin Hote, čiji su roditelji bili u podrumu njegove kuće. Mi smo ime Ukšin Hoti čuli prekjuče i to od svedoka Bakalija.

            Da li je to ista osoba?

 

SUDIJA:

            Ukšin Hoti je često ime.

 

OPTUŽBA:

            Da, ima dosta takvih imena tako da u ovom trenutku ne možemo jasno dati do znanja da li je to isto ili ne, ali to možemo kasnije razjasniti.

 

PREDSEDAVAJUĆI SUDIJA:

            Gospodine Elšani time je vaše svedočenje završeno.

            Hvala Vam što ste došli da svedočite pred međunarodni sud. Sada možete ići.

 

OPTUŽBA:

            Optužba poziva Halila Morinu.

 

            Dok čekamo da dođe gospodin Morina želeo bih iskoristiti ovu priliku da sudu predam one dokazne predmete koje sam ranije obećao kada smo slušali svedočenja gospodina Sparga, došlo je do nekog nesporazuma u vezi toga da li sud želi ove povezane kolekciju dokumenata ili isti želi odvojeno.

            Evo mi smo pustili rekonstruirati našu kolekciju dokumenata i takođe smo ih označili i dokaznim brojevima. Mislim da imam dovoljno kopija za sudsko veće i za optuženog, a Aminusi već imaju svoje kopije. Dakle želeo sam iskoristiti ovu priliku da to podelim.

            Takođe želeo bih vas pitati da li ste primili kopije sažetka za sledećeg svedoka.

 

SUDIJA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Molim svedoka da pročita svečanu izjavu.

 

HALIL MORINA:

 Svečano izjavljujem da ću govoriti istinu, celu istinu i ništa osim istine.

           

SUDIJA:

            Izvolite sesti.

            Gospodine Morina, vi ste rođeni u selu Landovice u opštini Prizren u opštini 1936. godine. Da li je to tačno?

            U Prizrenu.

 

MORINA:

            Da.      

 

OPTUŽBA:

            Vi ste kosovski Albanac.

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Ako sam dobro shvatio vi imate osmoro odrasle dece i vi ste sada penzionisani poljoprivrednik. Da li je to tačno.

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Recite nam koje je veličine gradić odnosno selo Landovice, kakva je situacija bila u martu 1999. godine.

 

MORINA:

            To je veliko selo, 120 kuća.

 

OPTUŽBA:

            Koliko se vi sećate da li su u martu 1999. godine i neki Srbi živeli u vašem selu.

 

MORINA:

            Ne.

 

OPTUŽBA:

            Da li osim kosovskih albanaca u selu živela još neka nacionalna grupa?

 

MORINA:

            Ne. Živeli su samo Albanci.

 

OPTUŽBA:

Da li je u selu bilo Roma, odnosno cigana?

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li je u Landovici postojao neki konkretni deo sela u kojem su uglavnom živeli Romi?

 

MORINA:

            Ne. Tek nekoliko njih.

 

OPTUŽBA:

            Molim da vam se pokaže dokazni predmet 3, karta 2. Sudski poslužitelj će to staviti na grafoskop, a ja ću vas zamoliti da pogledate ekran ispred vas. Pričekaćemo.

            Dakle, prvo recite nam molim vas na ovoj karti možete promaći vaše selo.

            Dokazni predmet 3. karta 2. Da li vidite vaše selo na ovoj karti. Da mislim da morate staviti naočare. Tu ćete se koristiti pokazivačem.

 

MORINA:

            Evo ovde je Landovica.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas da ovaj pokazivač pokazujete na grafoskopu, nego ga upotrebite na grafoskopu, pa će se to onda videti i na ekranu.

 

MORINA:

            Evo ovde je Landovica.

 

OPTUŽBA:

            Znači to je severno od Prizrena.

 

MORINA:

            Da. Tačno na severu.

 

OPTUŽBA:

            Gde se nalazila vaša kuća, da li je ona bila na centru sela ili na prilazu selu.

 

MORINA:

            Nalazila se na prilazu selu.

 

OPTUŽBA:

             Možete li sudu reći da li je to bio severni, južni ili istočni ili zapadni rub sela.

 

MORINA:

             Na Zapadu.

 

OPTUŽBA:

             Jeste li iz vaše kuće mogli videti još neka druga sela?

 

MORINA:

             Moja kuća se nalazila u nekoj udolini, tako da se odatle nije moglo videti, ali ako biste se popeli na brdo, to se tamo moglo videti.

 

OPTUŽBA:

             Koja su se sela mogla videti sa tog brda?

 

MORINA:

             Pa moglo se videti Pirana, Đonaj, ...

 

OPTUŽBA:

            Da li su ta sela na ovoj karti, i ako jesu pokažite ih?

            Da li to vidite, niste možda dovoljno blizu grafoskopu?

 

MORINA:

            Evo ovde je Pirana.

 

OPTUŽBA:

            Vi sada pokazujete severno od Landovice.

 

MORINA:

             Da.

 

OPTUŽBA:

            Koliko je vama poznato koja je udaljenost između Pirane i Landovice.

 

MORINA:

             Tri kilometra.

 

OPTUŽBA:

            U redu. Ostavimo sada tu kartu jer ćemo je još trebati, a u međuvremenu ćemo postaviti još nekoliko pitanja.

            Prvo, jeste li kao mladić odslužili obavezni vojni rok u JNA.

 

MORINA:

             Da. Da kažem gde.

 

OPTUŽBA:

            Ako želite.

 

MORINA:

            Da.

 

HALIL MORINA:

            Tri meseca u Brčkom, obuka. Služio sam u protivavionskom divizionu, a zatim sam još napravio još dve godine službe.

OPTUŽBA:

            Da li je to bilo između 1958. i 60.?

 

HALIL MORINA:

            Da. Od 58. do 60.

 

OPTUŽBA:

            A sada idemo na kraj zadnjeg tedna u martu 1999.g.

            Jeste li 26. marta zametili nešto sa ovim selom Pirana koju ste pokazali na karti.

 

MORINA:

            26. marta Pirana je spaljena.

 

OPTUŽBA:

A kako to znate.

 

MORINA

            Videli smo to sa brda.

 

OPTUŽBA:

            Kažete da je Pirana nekih 3 km. daleko, i znači mogli ste videti tako daleko.

 

MORINA

            Da. I to se vrlo jasno moglo videti sa brda.

 

OPTUŽBA:

            Što ste to tačno videli. Jeste li videli kuće ili ste videli posledice spaljivanja.

 

MORINA:

            Mogli smo videti vatru, dim kako se diže i kuće kako gore.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate kakav je učinak spaljivanja tih kuća na ... što se njima dogodilo kao rezultat toga.

 

MORINA:

            Seljani su pobegli u Srbicu a neki od njih i u Mamušu.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate kakva je vrsta sela bilo Pirane. Da li znate koje nacionalnost bila u većini u tom selu.

 

MORINA:

            Tamo je bilo Albanaca i Roma.

 

OPTUŽBA:

            Ranije sam vas pitao da li znate što se njima dogodilo, a sada me zanima kako ste to saznali. Da li vam to je neko rekao, jeste li to videli ili ste to ustanovili na neki drugi način.

 

MORINA:

            Sam sam to video.

 

OPTUŽBA:

            Jesu li neki od tih seljana pošli u smeru vašeg sela.

 

MORINA:

            Ne.

 

OPTUŽBA:

            Nekoliko dana nakon što ste vidjeli taj incident  u Pirani da li se nešto dogodilo i u vašem selu Landovicama.

 

MORINA:

            26. se sve to dogodilo odjednom.

 

OPTUŽBA:

            Da razjasnimo. To govorimo o 26. martu 1999.

 

MORINA:

            Da. Tako je.

 

OPTUŽBA:

            Što se dogodilo.

 

MORINA:

            Došla su četvorica vojnika video sam ih vlastitim očima. Centar sela je otprilike kilometar od moje kuće. Tamo se odigrao sukob u kome je sudjelovala jedna osoba i tri osobe izgubile su život. I osoba koja se sukobila sa vojnicima je takođe izgubila život.

 

OPTUŽBA:

            Kad kažete vojnici o kakvim to vojnicima govorite.

 

MORINA:

            To su bili redovni vojnici.

 

OPTUŽBA:

            Kad kažete redovni vojnici. Razjasnite to molim vas. To su bili vojnici neke konkretne vojske i ako jesu koje.

 

MORINA:

            To su bili redovni vojnici stacionirani u Landovici na udaljenosti od 1 km.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate da li su ti vojnici bili albanski vojnici, ili srpski vojnici, ili neka druga vrsta vojnika.

 

MORINA:

            To su bili srpski vojnici.

 

 

OPTUŽBA:

            Jesu li oni bili deo vojske Jugoslavije?

 

MORINA:

            Da. Da to je bila vojska Jugoslavije.

 

OPTUŽBA:

            Ako sam vas dobro shvatio, vi ste rekli da su njih četvorica došli u vaše selo i sukobili se s nekim čovekom?

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate ko je bio taj čovek?

 

MORINA:

            Na koga mislite. Na vojnike?

 

OPTUŽBA:

            Ne. Rekli ste nam da su četri vojnika redovni vojnici Vojske Jugoslavije došli u sokob s nekim čovekom. Sada me zanima ta osoba s kojom su se oni sukobili. Da li je ta osoba bila vojnik, ili civil ili jeste li ga uopšte poznavali?

 

MORINA:

            Sukobili su se sa jednom osobom.

 

OPTUŽBA:

            To sam shvatio. Ali zanima me da li nam možete dati neke detaljnije podatke o tome tko je ta osoba. Idemo korak po korak. Da li je on bio stanovnik vašeg sela.?

 

MORINA:

            To je bio stanovnik našeg sela.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate ko je to bio? Da li znate njegovo ime? Ja ne tražim da nam kažete njegovo ime. Samo me zanima da li ste ga poznavali po imenu?

 

MORINA:

            Da.Hašim Gaši.

 

OPTUŽBA:

            Da li vam je poznato da li on bio civil ili je pripadao nekoj vojnoj organizaciji bilo koje vrste?

 

MORINA:

            Bio je civil.

 

OPTUŽBA:

            Jeste li vi sami videli taj incident sukob između vojnika i tog seljana ili ste samo čuli o tome.

 

MORINA:

            Ne. Nisam to video, a nisam video niti vojnike, niti žive ni mrtve, samo sam čuo o svemu tome.

 

OPTUŽBA:

            Kada ste ranije rekli tokom vašeg svedočenja da ste nešto videli vlastitim očima, da li ste mislili na dolazak vojnika ili na  taj sukob?

 

MORINA:

            To su stvari koje sam čuo a nisam rekao da sam to video vlastitim  očima.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate šta se desilo kao posledica tog sukoba? Da li ste vi lično saznali do čega je doveo taj sukob između seljana i vojnika?

 

MORINA:

            Znam samo da su došli da su došli putem Prizren-Đakovica tenkovima i štabnim vozilima.

 

OPTUŽBA:

            Idete malo ispred. Sačekajte prevod. Ja želim da skrenem vašu pažnju na sledeće. Rekli ste da je došlo do sukoba između vojnika i seljana. Da li vi lično znate šta se desilo tokom tog sukoba ili kao posledica tog sukoba?

 

MORINA:

            Znam da su stanovnici sela napustili selo.

 

OPTUŽBA:

            Dozvolite da skrenem pažnju na određene detalje. Šta se desilo sa tom četvoricom vojnika.

 

MORINA:

            Trojica su ubijena na licu mesta a jedan je mogao da ode.

 

OPTUŽBA:

            Šta se desilo sa tim ?

 

MORINA:

            On je ubijen na licu mesta takođe.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste vi videli te ubijene osobe lično ili ste vi samo čuli za to?

 

MORINA:

            Samo sam čuo za to. Nisam ih video vlastitim očima.

 

OPTUŽBA:

            Idemo onda dalje. Otprilike u koje doba dana je došlo do tog sukoba.

 

MORINA:

            Bilo je to oko 10 sati. Nisam sasvim precizan.

 

OPTUŽBA:

            Nakon tog sukoba gde su ubijena trojica od četri vojnika, da li se nešto desilo u vašem selu ili vašem selu?

 

MORINA:

            Došli su vojnici.

 

OPTUŽBA:

            Koliko brzo zatim su došli vojnici?

 

MORINA:

            Nakon sat vremena u 11 sati.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste da su došli vojnici. Možete li veću objasniti i to što je moguće detaljnije. Šta mislite pod tim vojnici?

 

MORINA:

            Došli su tenkovima, pragama. Došli su vojne snage i policija.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste nam da ste služili vojni rok u JNA kad ste bili mladi. Da li ste mogli da prepoznate i da li možete da prepoznate uniforme?

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da opišete šta mislite pod tenkovima i pod vozilama?

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas da svedoku pokažete dokazni predmet 18. U stvari prije toga bi hteo da postavim još nekoliko pitanja. Da li biste mogli da opišete veću kako su izgledale uniforme na vojnicima za koje kažete da su pripadali redovnim jedinicama, redovnim trupama, kakve boje su bile te uniforme?

 

MORINA:

            Vojnici, mislite na vojnike.

 

OPTUŽBA:

            Da. Da li su oni nosili neku konkretnu vrstu uniformi?

 

MORINA:

            Nosili su uobičajene vojne uniforme.

 

OPTUŽBA:

            Da li možete da nam opišete kakve boje je redovna vojna uniforma po vašem shvatanju.

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li biste to sada učinili?

 

MORINA:

            Tu nema ništa posebno. To je jasno svakome kako izgleda vojna uniforma.

 

OPTUŽBA:

            Da li biste to mogli rečima opisati ili biste samo mogli da prepoznate tu uniformu kada biste videli nešto što liči na to.

 

MORINA:

            Da. Znam te uniforme mogu vam ih pokazati na fotografiji, a mogu vam i opisati.

 

OPTUŽBA:

            Pokušajte prvo da nam opišete, a onda ćemo vam pokazati fotografiju.

 

MORINA:

            Redovni vojnici su obučeni u uniforme, video sam tenkove, uobičajene tenkove tako sam to video.

 

OPTUŽBA:

            Molim vas pokažite svedoku dokazni predmet 18. Molim vas stavite to na grafoskop i mi to sozvemo grafoskop to je projektor.

 

MORINA:

            Samo da pogledam molim vas.

 

OPTUŽBA:

            U dokaznom predmetu 18. ima nekoliko fotografija i svaka je obeležena brojem u gornjem levom uglu od 1 do 10. Da li nam možete reći da li se ta redovna vojna uniforma koju ste pominjali pojavljuje i na jednoj od ovih fotografija koje su obiležene brojem na dokaznom predmetu 18 i ako se pojavljuje pod kojim brojem. Ili ima više od jedne.

            Ili možda nema nijedna?

 

MORINA:

            Tu nema ta uniforma na koju sam mislio. Ja tražim nešto drugo.

 

OPTUŽBA:

            Dakle, uniforme koje ste vi videli se ne pojavljuju na ovim fotografijama. Je li to tačno.

 

MORINA:

            Da. Tačno je.

 

OPTUŽBA:

            U redu. Rekli ste da ste videli redovne vojne uniforme, da li ste videli još neke vrste uniformi?

MORINA:

            Da. Vidio sam redovne vojne uniforme vlastitim očima

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli neke druge vrste uniformi.

 

MORINA:

            Ne. Ništa drugo nisam video osim tih redovnih vojnih uniformi.

 

OPTUŽBA:

            Takođe ste rekli da ste videli tenkove. Mislim da ste upotrebili reč tenk. Da li je to tačno.

 

MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Recite nam šta ste videli? Koliko ste videli tenkova, koliko ste videli drugih vozila?

 

MORINA:

            Video sam tri tenka. Jedan je bio veći. Dva su bila manja. Video sam ... i prage.

 

OPTUŽBA:

            Možda bi svedoku mogao pokazati svežanj fotografija koji se nalazi u dokaznom predmetu broj 17. Gospodine, poslužitelj vam je dao četiri stranice obeležene brojevima. Tu su na fotografijama neka vozila i svaka od ovih fotografija ima broj odmah ispod.

 

HALIL MORINA:

            Da. Vidim tenk, vidim praga.

 

OPTUŽBA:

            Idemo  jedno po jedno. Rekli ste da ste videli jedan veliki tenk i dva manja tenka. Da li vidite?

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li vidite vozilo koje izgleda kao taj veći tenk bilo gde na ovim fotografijama ili to ne vidite.

 

HALIL MORINA:

            Da. Ovo je taj veći tenk, ovo je praga.

 

OPTUŽBA:

            Idemo jedno  po jedno. Gospodine vi ste našli taj veći tenk. Da li ta fotografija ima broj i ako ima koji je to broj?

 

HALIL MORINA:

            Broj 2 i 1.

OPTUŽBA:

            Molim da se to stavi na grafoskop. U redu gospodine.

 

HALIL MORINA:

            Da. da.

 

OPTUŽBA:

            Mislim da ste takođe videli vozilo koje nazivate praga. Da li vidite to vozilo bilo gde na ovim fotografijama.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li ga možete pokazati i reći nam pod kojim brojem se nalazi vozilo koje vas najviše podseća na vozilo koje zovete praga?

 

HALIL MORINA:

            Broj 4.

 

OPTUŽBA:

            Molim da se to pokaže na grafoskopu. Hvala vam. Da se ovo veliko vozilo pod brojem 4 na nejga ste mislili kada ste rekli da ste videli praga.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Na osnovu svog vojnog iskustva da li znate razliku između tenka i oklopnog transportera. Da li znate razliku između ta dva vozila?

 

HALIL MORINA:

            Molim vas ponovite pitanje, nije mi jasno.

 

OPTUŽBA:

            Da li postoji razlika i da li vi znate za tu razliku između tenka i oklopnog transportera koje nazivamo APC.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Pogledajte fotografije pod brojem 5 i 6. Možete li nam reći šta je prikazano na tim fotografijama.

 

HALIL MORINA:

            Broj 7 je picgauer, a broj 6 je veliki tenk i broj 5 je veliki tenk.

 

OPTUŽBA:

            Broj 5.

 

HALIL MORINA:

            Tenk.

 

OPTUŽBA:

            Dakle, 5 i 6 su tenkovi. U redu, a šta je broj 2. Da li je to takođe tenk?

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Mislim da ste rekli da je i broj 1 tenk. Da li i to nazivate tenk?

 

HALIL MORINA:

            Izgleda kao tenk mada mislim da nije tenk, ne, ne, nije to tenk. Ovo ovamo je tenk.

 

OPTUŽBA:

            Kada kažete ovaj ovamo na koji broj mislite.

 

HALIL MORINA:

            Broj 5, nisam bio u pravu ranije.

 

OPTUŽBA:

            Kad ste pogrešili? Šta pokušavate da nam kažete?

 

HALIL MORINA:

            Kada sam rekao za broj 1 i broj 2. U stvari to su broj 5 i 6, a 7 je picgauer.

 

OPTUŽBA:

            Moramo se na trenutak  vratiti da bismo ovo pojasnili gospodine. Da se vratimo na tu situaciju kada ste vi videli vozila koja nazivate tenkovima kako prilaze vašem selu.

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste prvo da su to vozila koja vidite na slici 1 i 2. Da li je to tačno?

 

HALIL MORINA:

            Ne, pogrešio sam. To nisu bili 1 i 2.

 

OPTUŽBA:

            Ako želite da se popravite, da ispravite ono što ste rekli koje ste tenkove videli.

 

HALIL MORINA:

            6, 5 i broj 7 je picgauer.

 

OPTUŽBA:

            Broj 7 je picgauer, a broj 4 je prago. Je li tako?

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Gospodine sudija, ja vodim računa o vremenu, ali mislim da neću uspeti da završim sa glavnim ispitivanjem pre kraja današnjeg rada. Koliko ljudi u uniformama  ste videli pored ta tri tenka i ostalih vojnih vozila koja ste nam upravo pokazali?

 

HALIL MORINA:

            Grupe od po 5, 6, 3 vojnika koje su bile u tenkovima.

 

OPTUŽBA:

            U redu, gde su se nalazila ova vozila, nazivaću ih vojnim vozilima, gde su se oni nalazili u odnosu na selo. Da li su bili u selu, na obroncima sela gde su se nalazili.

 

HALIL MORINA:

            Izvan sela na spoljnom putu koji ide od Prizrena do Đakovice.

 

OPTUŽBA:

            Koliko daleko je to od ruba sela?

 

HALIL MORINA:

            Asfaltni put je na samom rubu sela.

 

OPTUŽBA:

            Da li se bilo šta desilo i šta po dolasku ovih uniformisanih lica i njihovih vozila?

 

HALIL MORINA:

            Granatirali su kuće, grupe porodica su bile na brdu, ustrelili su 13 ljudi starosti od 18 meseci do 16 godina. neki su bili ranjeni, neki su bili teško ranjeni, a neki su zadobili lakše povrede.

 

OPTUŽBA:

            Koliko dugo je trajalo granatiranje?

 

HALIL MORINA:

            Od 11 do 3 sata posle podne, 4 sata ukupno.

 

OPTUŽBA:

            Kakve je efekte imalo to granatiranje po samo selo pored toga što ste nam rekli da je 13 ljudi u selu  ubijeno. Šta se desilo sa kućama?

 

HALIL MORINA:

            Kao što sam rekao oni su gađali i kuće. To nije bilo baš teško granatiranje i to je to.

 

OPTUŽBA:

            Sa mesta gde ste se nalazili, recite nam prvo da li ste bili kod kuće kad se to dešavalo?

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste mogli da vidite šta se dešava sa kućama na obronku Landovice ako se išta dešavalo.

 

HALIL MORINA:

            Da. Mogao sam da vidim iz svoje kuće, mogao sam da vidim kako granatiraju kuće, granatirali su čak i moju vlastitu kuću.

 

OPTUŽBA:

            Šta se desilo sa kućama koje su pogodile te granate?

 

HALIL MORINA:

            Neke su uništene, neke su i dalje stajale neoštećene.

 

OPTUŽBA:

            Da li je bilo vojnika koji nisu bili u vozilima, a nalazili su se na vrh brda?

 

HALIL MORINA:

            Ne, došli su autobusima. Pešadija je došla autobusima.

 

OPTUŽBA:

            Šta su oni radili?

 

HALIL MORINA:

            Počeli su da pale kuće i ubili su jednu osobu Morinu i onda su zapalili njegovu kuću, stavili su njegovo telo u kuću i zapalili. Ostala je samo glava.

 

OPTUŽBA:

            Da li je ta osoba bila vaš rođak? Pitam vas zato što ima isto prezime.

 

HALIL MORINA:

            Ne. On nije moj rođak. Imamo isto prezime, ali on je bio Rom.

 

OPTUŽBA:

            Kasnije tokom vašeg svedočenja ćemo se vratiti na ljude koji su ubijeni. Te pešadijske trupe koje su došle, da li su došle za vreme granatiranja kuća, u vreme kada su tenkovi pogađali kuće ili su se pojavili kasnije. Kad su se pojavili?

 

HALIL MORINA:

            Te pešadijske trupe su došle nakon što je prestalo granatiranje, došle su nakon tri sata i onda su počele da pale kuće u selu.

 

OPTUŽBA:

            Rekli ste da su te pešadijske trupe došle autobusima. Možete li reći veću koliko je ljudi, koliko vojnika je došlo odprilike?

 

HALIL MORINA:

            Da. Oko 150 ali ne mogu biti siguran. Ne mogu to precizno reći jer ja lično sam se krio.

 

OPTUŽBA:

            Pored pešadije da li ste videli bilo kakve druge grupe uniformisanih lica?

 

HALIL MORINA:

            Da. Bilo je milicije i vojnika. Ne mogu reći da li je bilo paravojnih trupa.

 

OPTUŽBA:

            Kada kažete milicija da li je to drugo ime za jednu drugu grupu, da li to znači vojska, policija, šta to znači?

 

HALIL MORINA:

            Policija. Mislim policija.

 

OPTUŽBA:

            Da li se oni takođe nazivaju MUP?

 

HALIL MORINA:

            Da.

 

OPTUŽBA:       

            Da li su ti policajci bili zajedno sa pešadijskim trupama?

 

HALIL MORINA:

            Da. Bili su zajedno.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste mogli da vidite ko radi šta?

 

HALIL MORINA:

            Da. Video sam ih kako pale kuće. Onda su počeli da silaze u selo, ubili su Avdi Agašija i zapalili njegovu kuću kao što sam  već rekao.

 

OPTUŽBA:

            Pre nego što pođemo dalje, želim da pojasnimo nešto. Kada kažete oni, da li mislite samo na pešadiju ili samo na policiju ili mislite i na jedne i na druge. I na pešadiju i na policiju. Na koga mislite?

 

HALIL MORINA:

            Zajedno, svi oni. Policija i vojska.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste videli i policijace i pešadijske vojnike kako pale kuće i ubijaju ljude?

 

HALIL MORINA:

            Nisu ubili mnogo, samo trojicu jer su ostali otišli.

 

OPTUŽBA:

            Na to sam mislio da se vratim. Ovo je dobar trenutak. Kada su ostali otišli?

 

HALIL MORINA:

            Otišli su iz straha. Nije mi jasno šta mislite pod ovim pitanjem?

 

 

OPTUŽBA:

            Mislim kada u vremenu. Rekli ste nam oko 26. marta oko 10 sati stigli su vojnici. Da li su oni otišli tad, da li su otišli za vreme granatiranja, da li su otišli posle granatiranja, kad su otišli?

 

HALIL MORINA:

            Neki su otišli pre granatiranja, neki su ostali. Moja porodica je otišla 5 minuta pre nego što je počelo granatiranje. Kod kuće smo ostali moja žena, moj brat i ja.

 

OPTUŽBA:

            Zašto je vaša porodica otišla?

 

HALIL MORINA:

            Zao što su počeli da granatiraju selo i da pale selo, zbog toga.

 

OPTUŽBA:

            Vi ste rekli da je vaša porodica otišla 5 minuta pre nego što je počelo granatiranje. Da li ste vi učestvovali u donošenju te odluke. Slušajte pažljivo moje pitanje. Da li ste vi učestvovali u donošenju odluke da oni odu?

 

HALIL MORINA:

            Moja supruga nije mogla da ode sa njima zato što nije mogla da hoda. Njoj sam rekao da ostane sa mnom.

 

OPTUŽBA         :

            Da li ste vi dali upute svojoj porodici da ode ili  su oni sami to odlučili?

 

HALIL MORINA:

            Oni su sami odlučili da odu.

 

OPTUŽBA:

            Da li znate zašto?

 

HALIL MORINA:

            Zbog granatiranja. Kako su mogli da ostanu?

 

OPTUŽBA:

            Kada kažete zbog granatiranja, da li je granatiranje već počelo kad su oni odlazili?

 

HALIL MORINA:

            Da. Rekao sam vam otišli su malo pre nego što je počelo granatiranje. Pet minuta pre nego što je počelo granatiranje.

 

OPTUŽBA:

            U redu, ne želim da previše o tome raspravljam, ali granatiranje još nije bilo počelo kada je vaša porodica odlučila da ode. Da li su se oni bojali zbog onoga što bi moglo da se desi ili šta se drugo desilo?

 

 

 

HALIL MORINA:

            Moj brat je došao, moja porodica je bila u podrumu i moj brat je rekao ne možete ostati u podrumu izađite. On je poveo svoju  porodicu i moju porodicu, odveo ih je u šumu i u planinu, a mi smo ostali kod kuće.

 

OPTUŽBA:

            Vi i vaša supruga ste odlučili da ostanete jer vaša supruga nije mogla da hoda, je li tako?

 

HALIL MORINA:

            Da. To je tačno.

 

OPTUŽBA:

            Ko je još ostao sa vama?

 

HALIL MORINA:

            I moj brat. On je došao ali već je počelo granatiranje tako da nije mogao da ode i ostao je tu.

 

OPTUŽBA:

            Da li je on ostao u vašoj kući ili je ostao u blizini vaše kuće. Šta je uradio?

 

HALIL MORINA:

            Ostao je u kuću u podrumu.

 

OPTUŽBA:

            Koliko dugo? Koliko dugo ste ostali u podrumu?

 

HALIL MORINA:

            Dok nije došla pešadija, kada su došli počeli su da pale kada su došli do mog rođaka, njegove kuće počeli su da pale i mi smo pobegli.

 

OPTUŽBA:

            Kuda ste otišli?

 

HALIL MORINA:

            Otišli smo do jednog potoka koji je bio iznad kuće oko 500-600 metara.

 

OPTUŽBA:

            Da li ste sa tog mesta mogli da vidite šta se dešava?

 

HALIL MORINA:

            Tu je bila neka vrsta obale i tu smo mogli da se sakrijemo i mogli smo iz daljine da vidimo kako pale kuće.

 

SUDIJA:

            Gospodine Rajneval primetio sam vreme, ako je ovo zgodan trenutak da završimo sa radom.

 

SUDIJA MEJ:

            Jeste. Gospodine Rajneval hvala.

 

SUDIJA:

            Pre nego što završimo moram da zamolim gospodine Miloševića za jednu uslugu. Gospodine Milošević reč je o buci do kojeg dovode ovi zvučnici koji se nalaze pred vama. Od samog početka vi ste rekli da ne želite da koristite slušalice koje vam je ponudio Međunarodni sud. Zbog toga smo postavili ovaj zvučnik pred vama i tokom suđenja ja sam primetio da ste vi malo pojačali ton i to malo ometa suđenja, to je malo preglasno. Da li biste mogli malo da utišate ton ili da možda koristite slušalice kao i svi ostali u sudnici? Imajte na umu i ostale.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Imam na umu i   ostale. Već sam sugerisao sekretaru da mi taj zvučnik stave ovde, onda će svako biti mnogi tiši.

 

SUDIJA:

            Sada ćemo prekinuti sa radom. Gospodine Morina sutra sud ne radi pa vas moramo zamoliti da se vratite u ponedeljak da biste završili sa svojim svedočenjem. Do tada molim vas imajte na umu da ni sa kim ne razgovarate o svom svedočenju, a to uključuje i članove tima Tužilaštva. Sve dok se vaše svedočenje ne završi.

 

HALIL MORINA:

            Hvala. Vodiću računa o tome.

 

SUDIJA MEJ:

            Nastavljamo u 9.30 u ponedeljak. Ustanite molim.

 

 

KRAJ OSMOG DANA SUĐENjA           

 

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest