aktuelno-m.gif (3720 bytes)

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ - HAG - 18.02.2002.

STENOGRAM

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre nego što nastavim tamo gde sam stao, da vam kažem novosti koje se tiču ovog posla. Preksinoć, u subotu 16. februara zapaljen je u Kosovskoj Mitrovici hram Svetog Save, tek je ujutru vatra ugašena. Albanski teroristi ozbiljno konkurišu tužiocu u antisrpskoj histeriji. A u Prizrenu Zafir Beriša, predsednik tzv. veterena terorista kaže u govoru: "Kosovo ćemo obezbediti samo za Albance i nikoga više". Sve ide u skladu sa izjavom koju sam citirao, zajedničkom Olbrajtove i tužioca: "na istom smo zadatku". A da sad nastavim tamo gde sam stao.

            Jedna od strateških zamisli u ostvarivanju globalne kontrole i porobljavanja država širom sveta je izazivanje sukoba između slovenskih i muslimanskih naroda sa nadom da se međusobno poubijaju ili bar do te mere oslabe da bi nad njima bila uspostavljena kontrola. Kosovo i Čečenija su u tom pogledu nesumnjivo karike jednog istog lanca primera, a i kod slovenskih i kod muslimanskih naroda se nastoji  da se i dodatno oslabe u međusobnim ratovanjima ili bar u međusobnim konfrontacijama. Jugoslovenski narodi su nažalost od početka poslednje decenije 20. veka bili poligon za isprobavanje i žrtve te strategije. U procesu ostvarenja dominacije - ekonomske, socijalne, političke, kulturne, psihološke, na područjima istočne Evrope, zapadne vlade  kao  nosioci tog procesa dominacije su se opredelile za metod nacionalnih sukoba sa ciljem da ti sukobi razore nekadašnju Jugoslaviju.

            Taj metod je primenjen i u slučaju Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke i pokazao se kao brz i uspešan, odnosno sve nekadašnje socijalističke zemlje višenacionalnog sastava trebalo je da budu razorene izazivanjem nacionalnih tenzija. To je bio vid obračuna sa ondašnjim sistemom u tim zemljama.

Kada je reč o Jugoslaviji taj metod se nije pokazao kao brz i efikasan  na način na koji je to bilo u Sovjetskom Savezu i Čehoslovačkoj. Tu nacionalne tenzije nisu bile dovoljne za raspad zemlje. One su morale da se pretvore u nacionalni rat da bi se zemlja raspala. Rat je dakle počeo tako što je u okviru nekadašnje Jugoslavije podstican nacionalizam, zatim nacionalna mržnja i nacionalni sukobi do mere kada su se oni  pretvarali u rat. Građanski rat u Hrvatskoj između Srba i Hrvata, kao i rat u Bosni i Hercegovini između Srba, Hrvata i Muslimana, posledica je podsticanja nacionalne mržnje izvan Jugoslavije.

U tu nacionalnu mržnju je investirano materijalno, finansijski, medijski, personalno, psihološki. Jugoslovenski građani su učestvovali u ratu koji je izazvan izvan njihove zemlje, a da oni toga nisu bili svesni. Kada su to dobrim delom postali, rat je već uveliko besneo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. A neki su te činjenice postali svesni tek kada je rat okončan. Razume se, ima ih koji ni danas nisu svesni istine da je rat na području nekadašnje Jugoslavije rezultat volje i interesa drugih, velikih zapadnih sila. Istina je da su te vlade slale svoje emisare na pregovore u republike nekadašnje Jugoslavije pre nego što su zemlju definitivno razorili. U toku rata kod vlada novoformiranih država od republika nekadašnje Jugoslavije, a naročito u novoformiranu Jugoslaviju  sastavljenu od Srbije i Crne Gore. Većina tih emisara nije ni imala za cilj okončanje sukoba i uspostavljanje mira među zavađenim narodima. Oni su praktično podržavali onu politiku i protagoniste one politike koja je bila u njihovom interesu, odnosno koja je zastupala razbijanje zemlje, secesionizam, separatizam, nasilje, njeno porobljavanje, novi kolonijalizam. Bilo je razume se i dobronamernih i poštenih ljudi među tim emisarima, ali oni su bili u manjini.

Nekadašnja Jugoslavija nastala je kako je stajalo i u njenom Ustavu slobodnom voljom jugoslovenskih naroda: Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca i njihovog prava na samoopredeljenje koje u sebi nesumnjivo sadrži pravo na otcepljenje. Kasnije su i Muslimani definisani kao poseban narod, jugoslovenskom grbu je dodata i šesta baklja. Tadašnja Socijalistička republika Hrvatska je svojim sopstvenim ustavom bila definisana kao država hrvatskog naroda, država srpskog naroda i drugih naroda koji u njoj žive. Dakle, i unutar same Hrvatske, Srbi su imali status naroda koji podrazumeva pravo na samoopredeljenje. A Bosna i Hercegovina je bila Jugoslavija u malom u kojoj su živela tri naroda. Sve funkcije u Bosni i Hercegovini - i u vladi, i u parlamentu i u Partiji bile su raspoređene tako da ih imaju predstavnici sva tri naroda. Bosna i Hercegovina, Jugoslavija u malom, funkcionisala je na principu ravnopravnosti naroda. Granice između jugoslovenskih republika bile su administrativne granice, a ne granice naroda niti državne granice. I nikakva promena njihovog statusa koja bi mogla biti na štetu bilo kog od jugoslovenskih naroda, nije bez saglasnosti tih naroda mogla biti ostvarena u skladu sa jugoslovenskim ustavom.

            Međutim, dolaskom nacionalista na vlast u Hrvatskoj, preko noći je napravljen Ustav protiv volje ravnopravnog srpskog naroda i oni su preko noći postali građani drugog reda. Secesija Hrvatske postala je javni cilj. Odmah je prvi put nakon Drugog svetskog rata počelo i nasilje nad Srbima koji su upravo u Hrvatskoj u vreme Drugog svetskog rata bili žrtve genocida marionetske, nacionalističke "Nezavisne države Hrvatske". A teritorije na kojima su živeli bile su njihova postojbina kroz vekove - mnogo pre nego što je naseljena Amerika.

Prve naoružane partijske formacije od vremena Hitlera pojavile su se tada u Hrvatskoj. Srbi su se pobunili, zahtevali da ostanu u Jugoslaviji i zaprečili pristup svojoj teritoriji. Ti su događaji poznati kao "balvan revolucija" jer su upotrebili balvane na putevima kroz šume da zapreče prilaz svojoj teritoriji, a kao što svako može pretpostaviti - balvan ne može biti sredstvo agresije ni na koga - balvan može biti samo prepreka. Tenzije su rasle ali su istovremeno počele i aktivnosti na traženju političkog rešenja da se izbegne konflikt.

Evropska zajednica tada, kasnije Evropska unija poslala je Karingtona da pomogne. Mislim da je on želeo da pomogne političko rešenje i da se izbegne konflikt. Ti bi napori sigurno uspeli da Nemačka nije povukla radikalan potez i prevremeno priznala Hrvatsku u njenim administrativnim granicama i presekla napore na traženju političkog rešenja.

Hrvatska je izvršila nasilnu secesiju, sukobi su se razbuktali.

A u Bosni u kojoj je rasla tenzija došlo se do političkog rešenja. Prihvaćen je plan koji je Karingtonov predstavnik, portugalski diplomata Kurtiljero napravio i koji su potpisale sve tri strane. To je bio taj Lisabonski sporazum. Nažalost, preko noći na sugestiju američkog ambasadora Vorena Cimermana, Alija Izetbegović je povukao svoj potpis. Doneta je odluka o secesiji Bosne bez učešća i uz protivljenje Srba, dakle, jednog od tri naroda, dakle takođe neustavno i nasilno.

A Evropska zajednica je takođe prevremeno, odmah priznala nezavisnost Bosne i Hercegovine ignorišući volju srpskog naroda. To priznanje, da cinizam bude veći, dato je 6. aprila, a to je datum kada je u Drugom svetskom ratu Hitler napao Jugoslaviju.

Pa ni tada Srbi nisu započeli nasilje. Tražio se mirni  put rešenja. Nažalost, druga strana se nije uzdržala od nasilja. A da to nisu bili tek  samo događaji - podsetio bih vas, to predpostavljam da dobro znate ako revnosno obavljate svoj posao, - da je u "Islamskoj deklaraciji" njen autor Alija Izetbegović napisao - citiram: "nema mira i suživota između  islamske religije i neislamskih institucija".

Inače, ovo o ulozi američkog predstavnika potvrdio je kasnije, par godina kasnije, Njujork tajms 29. avgusta 1993. godine koji je napisao: "Cimerman je nagovorio Izetbegovića da prekrši Lisabonski sporazum." Počeo je građanski rat između Muslimana i Srba, a onda između Muslimana uz podršku Hrvata i Srba, da bi kasnije počeo i građanski rat između Muslimana i Hrvata.

Srbija se zalagala za političko rešenje sukoba i u Hrvatskoj  i u Bosni. U Hrvatskoj između rukovodstva Republike Srpske Krajine i vlade u Zagrebu, a u Bosni između tri naroda u Bosni i Hercegovini i njihovih predstavnika. I sve vreme, sve vreme bez prekida, bez izuzetka, pomagala mirovni proces. Zalagali smo se da se odmah uspostavi mir. Ja sam na početku sukoba, kada su Muslimani u centru Sarajeva počeli da ubijaju Srbe, kada su tenzije porasle, - a u to vreme je bila Islamska konferencija u Istanbulu, - poslao pismo Islamskoj konferenciji u kome sam napisao između ostalog, da sukobi moraju odmah prestati, da su Srbi i Muslimani braća, da njihovi sukobi odgovaraju samo neprijateljima i Srba i Muslimana.

O tome ima i drugih podataka i detalja; oni su se gorko žalili međusobno da će Muslimani najviše izgubiti jer ogroman broj Muslimana živi u Srbiji i Crnoj Gori, Makedoniji, da im ne odgovora da se izdvajaju iz Jugoslavije ali da oni tu ništa ne mogu jer je to politika  velikih sila.

Na drugoj strani zalagali smo se da se između srpskog rukovodstva Krajine i Hrvatske traži političko rešenje. Sajrus Vens kao izaslanik međunarodne zajednice bio je od velike pomoći i konačno predložio generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija upućivanje snaga Ujedinjenih nacija. Tada su i formirane zone pod zaštitom Ujedinjenih nacija na svim teritorijama u Hrvatskoj sa većinskim srpskim stanovništvom. Ja sam podržao taj plan, a i tada sam bio kritikovan i to ima u novinama  iz tih godina, lako bi se moglo naći. Čak je tadašnji ministar spoljnih poslova Republike Srpske Krajine napisao da me je Sajrus Vens podmitio sa 120 miliona dolara koje sam dobio na Kipru da se složim, da se Srbija složi, da dođu trupe Ujedinjenih nacija na te teritorije, a logično je bilo da Vens nije hteo da predloži Ujedinjenim nacijama dolazak njenih trupa pre nego što se slože rukovodstvo Hrvatske, rukovodstvo Republike Srpske Krajine i rukovodstvo Srbije - da bi boravak i misija tih trupa imala jednu opštu podršku i da bi bila uspešna. Tada je nastupilo smirenje, nije više bilo značajnih sukoba. Kontakt grupa koja je formirana radila je na političkom rešenju.

Međutim, hrvatska vojska je uprkos prisustvu Ujedinjenih nacija izvršila napade na Medački džep i zločine, kao i na Zapadnu Slavoniju i pobila mnogo ljudi, a da niko nije odgovarao. Posle toga, situacija se opet smirivala, dogovorili su čak i otvaranje auto-puta. Bilo je i drugih planova, Kontakt-grupa je radila, a ni Jugoslavija ni Srbija nisu u tome imale posebnu ulogu jer su smatrale da je to stvar pregovora Vlade u Zagrebu  i Republike Srpske Krajine.

A onda je Hrvatska, uz blagonaklon stav Zapada i ohrabrenje Amerike kako je to Holbruk neoprezno čak pisao, - izvršila ofanzivu na Republiku Srpsku Krajinu, izvršila pokolj na očigled snaga Ujedinjenih nacija. Niko nije reagovao. Stotine hiljada Srba isterane su sa prostora na kojima su živeli stotinama godina. Pred taj poslednji rat bilo ih je preko 600.000 u Hrvatskoj. Klintonova administracija, naravno nije samo odobrila "Oluju", kako se zvao taj napad, već je direktno bila umešana. Ni  za koga nije bila tajna da je Klintonova administracija direktno ne samo umešana, već i da je izvela taj zločin.

Ja sam vam pomenuo da sam upravo dok smo ovde sedeli, video u "Vašington tajmsu" izjavu predsednika Američke unije konzervativaca Dejvida  Kina da su SAD umešane u "Oluju". Ili kad vi ovde optužujete Srbe u Krajini ne kažete da za sve vreme od dolaska UN, Krajišnici nisu napadali Hrvasku. Naime, od kada je sukob zaustavljen i počelo traženje političkog rešenja, a to je  bilo na samom početku, nikakvih napada snaga Krajine nije bilo, samo odbrana. Samo odbrana od napada na njihove kuće i sela u kojima su vekovima živeli.

Strana preko puta kaže da će dovesti svedoka koji će da potvrdi kako nisam hteo da naredim da se JNA povuče dok ne dođu snage Ujedinjenih  nacija. Pa šta? Iako to takođe nije istina, jer ja JNA nisam mogao naređivati - ali ja svakako ne bežim od toga da sam se zalagao da se JNA povuče tek kad dođu trupe Ujedinjenih nacija, jer bi u protivnom došlo do pokolja Srba kao što se dogodilo u Drugom svetskom ratu u Hrvatskoj. Ako sam kriv što sam sprečio da još stotine hiljada Srba bude poklano u Bosni i Hrvatskoj, onda tu krivicu mogu sa najvećim ponosom da prihvatim: što sam sprečio jedan takav pokolj. To su takođe istorijske činjenice, a  mislim da je takvo moje zalaganje bilo i logično i pravedno i svakako ne na štetu druge strane. A ta cela tirada koju smo slušali o komandovanju i ta izmišljena komandna odgovornost koja ne samo da je bila besmislena, jer ne postoji ni u jednom pravu, takođe je i jedna velika laž, jer ja inače ni u kom pogledu nisam imao nikakvu ni de jure, ni de fakto komandnu funkciju nad Jugoslovenskom narodnom armijom, a pogotovo ne preko tog krnjeg  predsedništva koje je ovde pominjano, jer ni to krnje predsedništvo nije imalo nikakvu komandnu funkciju. I general Kadijević je sam izjavio da neće prihvatiti nikakve odluke krnjeg predsedništva  ako za njih ne obezbede i peti glas od ukupno 8 članova što je jedino, kako je on govorio, po Ustavu. Jedino izgleda nije po Ustavu da se Jugoslavija brani.  Dakle, ni to krnje predsedništvo nije moglo da naređuje vojsci. Istina je u stvari da niko Jugoslaviju nije branio, a i to je dokaz da ja nisam komandovao.

Da sam ja komandovao vojskom, Jugoslavija bi bila sačuvana.  Ova vojska Savezne Republike Jugoslavije koja je uspela da se odbrani od NATO pakta  bila je neuporedivo manja i neuporedivo slabija, a sila neuporedivo veća. Njom sam komandovao. Mi smo se odbranili.

Kada je SRJ formirana, Savezna Republika Jugoslavija dakle, 28. aprila 1992. godine, svi pripadnici vojske koji su bili građani Savezne  Republike Jugoslavije, dakle Srbije i Crne Gore povukli su se u Saveznu Republiku Jugoslaviju. Oni koji su bili građani drugih republika normalno i logično - ostali su u svojim republikama. Naravno da je bilo izuzetaka na bazi ličnog opredeljenja i dobrovoljaca, ali je to bio jako mali broj, i naravno da je bilo izuzetaka na bazi rodbinskih veza što je takođe bila logična pojava s obzirom da smo do juče bili jedna država.

A posle, vojskom je komandovao predsednik SRJ, to je bio tada Dobrica Ćosić, a premijer vaš Milan Panić. Oni su držali  u rukama vojsku, a svako dobro zna da na njih sigurno nisam mogao uticati jer otkako su počeli da rade zajedno, glavno im je bilo kako da mene smene. Ja nisam bio sa njima u odnosima u kojima bih mogao na njih da utičem.

A što se tiče navodnog izvršavanja mojih naloga u rukovodstvima Republike Srpske i Krajine, to samo onaj koji ništa ne zna o stepenu sujete jugoslovenskih, a posebno srpskih političara i netrepeljivosti prema svakom pokušaju  da se neko meša, može da gradi konstrukcije o nekoj organizaciji i o nekom planu. Uostalom, da ste samo umesto hiljada isfabrikovanih pamfleta i konstrukcija pogledali novine iz tih godina, videli biste u kakvim je odnosima bilo rukovodstvo Srbije na čelu sa mnom i rukovodstvo Republike Srpske i kakve su teške reči optužbe stizale na moj račun. I ne samo teške reči optužbe, nego čak i uvrede.

To je bio jedan paradoks koji je svako mogao da vidi. Mi smo pomagali srpski narod preko Drine da preživi, a bili smo u lošim odnosima sa rukovodstvom. Mi levičari, oni desničari. Desna opozicija u Srbiji davala im je podršku i tu podršku koristila za svoju retoriku protiv mene. Meni to nije bilo važno jer je narod dobro znao da radim u njegovom interesu.

U svakom slučaju povezivanje rukovodstva Republike Srpske i Srbije u nekakvu organizaciju je jedna od najvećih besmislica koja je ovde mogla da se čuje, a za šta postoje toliki dokazi. Pa pogledajte samo reagovanja posle Dejtona i gorke optužbe na moj račun u vezi sa sporazumom u Dejtonu. A Karadžićeva izjava koju citirate - da Srbi ne prihvataju da ih zastupa pred međunarodnom zajednicom Alija Izetbegović - bila je izraz očajanja i opravdanog straha da će preuzeti obaveze na njihovu štetu, jer predstavnike Republike Srpske u pregovorima nisu hteli da uvaže. A pročitao sam vam malopre rečenicu iz "Islamske deklaracije" o nemogućnosti suživota sa neislamskim institucijama, o poziciji Alije Izetbegovića, pa se onda upitajte da li je bilo moguće da Srbi, da srpski narod, da srpski predstavnici prihvate da ih zastupa Alija Izetbegović, a pogotovu posle povlačenja potpisa sa Lisabonskog sporazuma na sugestiju Cimermana. Doduše i Cimerman je sam rekao da je pogrešio što je to sugerisao Izetbegoviću - jer bez toga bi bio izbegnut rat.

Ja sam, dakle u Ženevi, u prisustvu Ovena i Stoltenberga, u tim uslovima kada nisu uključivali predstavnike naroda Bosne i Hercegovine, već držali Aliju Izetbegovića kao da on predstavlja i Srbe i Hrvate i Muslimane, kada su pozvali Tuđmana i mene, a kasnije i Izetbegovića da zajedno razgovaramo o rešenju. Jedva sam ubedio Izetbegovića, i to ne posle prvog sastanka, posle prvog pokušaja, jedva ga ubedio da počnu da pregovaraju strane u Bosni - on i Karadžić i Mate Boban, hrvatski lider u to doba  u Bosni. Karadžić srpski, Izetbegović muslimanski, a svakako ne lider cele Bosne i Hercegovine.

Smatrao sam sve vreme da probleme u Bosni moraju rešiti tri konstitutivna naroda. Smatrao sam da rešenje može biti samo formula koja će podjednako i ravnopravno zaštititi interese sva tri naroda. Dejton je uostalom i uspeo na toj formuli.

Optužnica je krajnje zlonamerna i antisrpska i zbog toga što je na formuli ravnopravnosti došlo do zaključenja mira, na formuli jednakog uvažavanja interesa sva tri naroda, a ne na osnovu genocida. Ako bi to bilo tačno, značilo bi da je Republika Srpska stvorena na osnovu genocida, a istina je samo jedna. U građanskom ratu u Bosni i svireposti i patnje bile su na sve tri strane, a krivica prevashodno na onima koji su izvršili nasilnu secesiju i započeli nasilje i na stratezima tog nasilja izvan Jugoslavije.

Uostalom, Tuđman mi je u Ženevi pred Ovenom i Stoltenbergom govorio da nikada takva zverstva nisu zabeležena kakva su bila zverstva Muslimana nad Hrvatima u centralnoj Bosni za  vreme njihovih sukoba. Oven i Stoltenberg su podržali nastojanje da sve tri strane u Bosni sednu za sto: Izetbegović, Karadžić, Boban - to je i omogućilo početak suštinskih pregovora neposrednih učesnika konflikta. Meni lično Tuđman nikad nije prebacivao umešanost Srbije u rat u Hrvatskoj. Srbija i Hrvatska nisu bile u ratu. Mi smo u Ženevi bili da pomognemo da tri strane u Bosni dođu do mira, a takođe je poštovao naše zalaganje za mir i doprinos počecima otvaranja između Krajine i Zagreba, uključujući otvaranje auto-puta i mnoge druge kontakte koji su počeli da se uspostavljaju.

A Tuđman je takođe znao za moj stav prema ponudi muslimanske strane, koju je u njihovo ime došao u Beograd da mi prenese Adil Zulfikarpašić, Izetbegovićev sponzor i mentor, biznismen iz Ciriha, - predlog da se Srbi i Muslimani u Bosni i Hercegovini udruže protiv Hrvata, navodeći da  Hrvata nema ni 14% u Bosni i Hercegovini i da nemaju oni šta da odlučuju o Bosni i Hercegovini. Moj odgovor je bio da se nikako dva naroda ne smeju udružiti protiv trećeg, da su za odnose na Balkanu od ogromne važnosti odnosi između Srba i Hrvata i da ja te odnose mogu da vidim u budućnosti samo kao odnose saradnje i prijateljstva.

Mate Granić, ministar inostranih poslova, to takođe zna, ne od mene već od Tuđmana, i siguran sam da bi morao to javno i reći ako mu dozvoli  njegov novi predsednik i čuveni rasturač Jugoslavije Stipe Mesić.

Dakle, i ono što ste rekli o Dubrovniku je jedna najobičnija besmislica bez obzira na pompezno prikazivanje snimaka ovde. Tada kad se to događalo bili smo upravo u Hagu, Tuđman i ja sa Karingtonom. Ja sam javno rekao: Dubrovnik je  hrvatski grad, bombardovanje Dubrovnika je suludi zločin, Srbija nikakve veze sa tim nije niti je mogla imati. To je tako daleko od Srbije i ona nema nikakve veze sa bombardovanjem Dubrovnika.

A što se tiče Vens-Ovenovog plana, njega je uz moje zalaganje i zalaganje grčkog premijera Konstantina Micotakisa, Karadžić potpisao u Atini na toj konferenciji 1. maja 1993. godine. Trajalo je par dana. Zatim, smo na Skupštinu Republike Srpske na Pale otišli zajedno Micotakis, Ćosić tadašnji predsednik SRJ i ja. Mislim da je krajnje zlonamerno, pristrasno rekao bih i neprofesionalno citirati iz mog govora, a dva govora sam održao i u oba  učinio sve da se taj plan prihvati, tako istrgnuti parče jedne misli da su Srbi ostvarili cilj, a tu je onda prekinuto. A rekao sam da je cilj u kome mi podržavamo njih cilj da budu slobodni i ravnopravni tamo gde žive i da se to tim planom postiže i da taj plan s obzirom da im omogućuje slobodu i ravnopravnost na prostorima Bosne i Hercegovine treba potpisati, i još mnogo drugih argumenata.

Dakle, da budu slobodni i ravnopravni tamo gde žive i da se to tim planom postiže, a da ne podržavamo ispunjavanje bilo čijih bolesnih ambicija. Kada su odbili plan mi smo izvršili pritisak, doneli jednu bolnu meru i za nas i za narod, koji smo za razliku od rukovodstva podržavali - izvršili blokadu Drine.

Ovde smo čuli priče da to nije ni bila blokada, što je takođe notorna laž. Prihvatili smo međunarodne posmatrače na Drini, veliku misiju koju je vodio švedski general Bo Pelnas. Ne postoji ni jedan izveštaj koji je on uputio Ujedinjenim nacijama ili sa kojim je upoznao jugoslovensku vladu ili Vladu Srbije u kojoj bi se mogla naći potvrda ove ovde potpuno proizvoljne tvrdnje kako to i nije bila nikakva blokada, jer eto tako, to je bila neka forma. Šta ste vi očekivali više da uradimo nego što smo čak te posmatrače prihvatili?

A naravno onda je opozicija iz Srbije odjurila na Pale da da podršku, da peku zajedno volove na ražnju sa rukovodstvom Republike Srpske i da najcrnje kritike upućuju meni i najveću podršku njima za odbijanje mirovnog plana Vensa i Ovena.

I upravo poučen tim iskustvom da uz ogormne napore u Atini bude potpisan sporazum, a da ga onda ponište na Palama, ja sam, kada se ukazala nova šansa, pred Dejton, insistirao na rešenju koje će eliminisati mogućnost da se ponovo sruši neki mirovni plan i zahtevao da se potpiše odluka da delegaciju čine tri predstavnika Jugoslavije i tri predstavnika Republike Srpske. Iz Jugoslavije su to bila dva predsednika republika,  predsednik Crne Gore Bulatović i ja, i ministar spoljnih poslova Jugoslavije. Iz Republike Srpske  takođe tri predstavnika, ali je u odluci stajalo da ako dođe do podele glasova u toj delegaciji ja odlučujem, odnosno odlučuje šef delegacije, a to sam bio ja. Taj sporazum potpisali su svi, a potpisao ga je i patrijarh Srpske pravoslavne crkve gospodin Pavle.

Ja sam time na sebe preuzeo sve kritike za sve slabosti koje kasnije budu upućivane na račun Dejtonskog sporazuma od strane srpskog rukovodstva jer sam video da oni nemaju petlju da zaključe mir, zbog raznih obećanja koja su davali iz svojih ambicija. Rekao sam da za sve što im se ne sviđa ja prihvatam da budem kriv, ali neka bude mir. 

I danas mislim da je Dejtonski sporazum, odnosno Dejtonsko-pariski mir dobar i da bi ga trebalo poštovati, a ne nad njim vršiti nasilje, kako to sad čini okupacioni upravnik, opet Austrijanac - na štetu sva tri naroda, a najviše i pre svega na štetu Srba i delimično na štetu Hrvata.

U tom kontekstu sasvim je neumesno ovde citirati ideje Biljane Plavšić, pogotovu u vezi onoga što je radila Srbija i moje uloge, pogotovo ne pripisivati to našoj strani, jer je sve bilo upravo suprotno na našoj strani. I upravo o tim njenim idejama koje ste vi citirali, baš u Atini, u vreme Vens-Ovenovog plana u televizijskom intervjuu koji je javno široko prikazan, a naravno nije se odnosio samo na to, bio sam upitan od strane direktora televizije. Kako komentarišem te ideje (koje ste vi ovde citirali  protiv mene), jer su zaista neprihvatljive za svakog civilizovanog čoveka. Rekao sam da je nosiocima takvih ideja mesto u ludnici. Ona sa mnom nije govorila godinama a vi mi pripisujete njene ideje. To su besmislice. Pa to svako u Srbiji zna.

Pitam se kako uopšte neko ozbiljan može neku optužbu ili neke optužbe, pogotovo ovako teške, da zasniva na bilo čijoj izjavi da je u dobrim odnosima sa mnom i da sam ja tako i tako rekao, to je neozbiljno. To se u našem narodu zove rekla-kazala. To je neozbiljno upotrebljavati u nekakvom zvaničnom nastupu, a mnogo sam puta rekao: niko nije ovlašćen u moje ime da iznosi svoje stavove. Svoje stavove iznosim sam i javno. Beskrajan je niz besmislica i neistina koje smo ovde čuli, a sve o Bosni i Hercegovini je čista laž jer sam se tamo bavio mirom, a ne ratom.

            Srbija je vodila sve vreme politiku mira. Gledali smo da spasemo što više života - i srpskih, i hrvatskih, i muslimanskih. I vaših, belosvetska gospodo! Koliko stotina talaca sam vam spasao iz Bosne, koliko pilota?! Koliko me je puta Širak zvao da mu pomognem da se nađu, koliko puta zahvaljivao kad smo uspeli da ih nađemo i vratimo žive i zdrave, i da ne govorim o mnogim drugim naporima koji su urodili plodom, ne samo u pogledu mira, nego upravo i u pogledu spasavanja ljudskih života.

            A za Srebrenicu, za nju sam čuo od Karla Bilta. Čak mi se i Karadžić, koga sam odmah zatim telefonom zvao da pitam šta se to tamo dogodilo, kleo da o tome nije znao ništa. Da je, naprotiv, naredio da se štiti zapadni deo koji je bio ugrožen i da o tome nije znao ništa. Da li je ili nije, ja u to uopšte ne ulazim, ali je ovo što govorim, ono što je činjenica. A i on i Krajišnik su me čvrsto uveravali da u Republici Srpskoj nema nikakvih logora, da postoje samo centri za ratne zarobljenike u kojima ostaju kraće vreme, jer ih razmenjuju po principu - svi za sve, kad god se na obe strane nakupi.

            A neposredno posle Srebrenice, ili valjda odmah iza tih dana, spasao sam celu muslimansku brigadu - 840 ljudi od uništenja - kojoj sam odobrio, poslali su glasnika s molbom za život, - odobrio da prepliva Drinu i izbegne to potpuno uništenje. Smestio sam ih u kamp policije na Tari da se oporave. Obišao ih je ceo diplomatski kor. A potom sam ih preko Crvenog krsta uputio u Mađarsku. Nisam prihvatio da ih dam ni jednoj ni drugoj strani u Bosni. Rekao sam: oni su pod mojom zaštitom, došli su na moju teritoriju, mi nismo ratujuća strana, mi ih ne damo nikome, ni vama da ih razmenjujete, ni Izetbegoviću da ih ponovo vraća u vojsku, jer ja nemam dokaze da su oni dobrovoljno u vojsci. Izvolite preko Crvenog krsta neka odu u Mađarsku, u neutralnu zemlju, a tamo će svako pojedinačno moći da odluči da li će da ide kod rođaka u Ameriku, Australiju, ili će da se vrati u vojsku u Bosni, itd.

            Srbija nije bila ratujuća strana, ni u Bosni ni u Hrvatskoj. To nam je, uostalom, i omogućilo da pomognemo mirovni proces, da se zaustavi bratoubilački rat među braćom, doduše ludom i zavađenom.

            Sve što smo ovde čuli izvrnuto je i apsurdno. Poluistine su gore od laži. Reći ću vam u vezi sa vašim tvrdnjama - bilo je naše policije u Istočnoj Slavoniji, bilo je naše policije u Istočnoj Slavoniji, ali u to vreme je bio mir. Čak sve do kraja, jer je Istočna Slavonija rešena sporazumom srpskih vlasti u Istočnoj Slavoniji i hrvatske vlade. Ali policajci su bili preko granice isključivo zbog pomoći u policijskim poslovima, jer je tamo zbog svih tih događaja, konflikta i ratnog stanja u kome su pre toga bili, bilo mnogo kriminala, pa je trebalo pomoći da se suzbije. I oni su bili da bi tome pomogli, a i zbog sprečavanja šverca u Jugoslaviju, a i zbog potrage za kriminalcima iz Srbije kojima je bilo najlakše da pobegnu preko Dunava. Sramota je da se takve stvari zloupotrebljavaju.

Pa, imali smo i policijsku jedinicu, i to po mom naređenju, na teritoriji Republike Srpske u železničkoj stanici Štrpce koju sam poslao tamo posle zločina koji se dogodio, da je neka zločinačka grupa zaustavila voz na pruzi Beograd-Bar, jer pruga Beograd-Bar samo devet kilometara kači teritoriju Bosne i Hercegovine, a to je magistralna i najvažnija pruga u Jugoslaviji. U toj stanici Štrpce voz uopšte i ne staje, jer je to stanica samo za neku izuzetnu potrebu, tako je bila projektovana i kad je građena pruga Beograd-Bar. Tu je voz zaustavljen, skinuto je 17 Muslimana iz Prijepolja i pobijeni su tamo, što se kasnije ustanovilo. Prvo nismo znali ni ko su, ni gde su. I to je urađeno namerno, zato sam i tražio da vode istragu u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, i na kraju kad ništa nisu uradili poslao sam tamo naše policajce da nađu ljude koji su osumnjičeni. Neki su bili uhapšeni, dovedeni u zatvor u Beograd. Kasnije ih je sud pustio, jer nije bilo moguće naći dokaze. To je bio njihov odgovor uz naše najveće ogorčenje. Da se to ne bi ponovilo, poslao sam tamo jednu jedinicu da čuva tu stanicu, iako nije na našoj teritoriji, da ponovo neko ne zaustavi voz, da ponovo neko nekog ne zakolje. I rekao sam Ovenu i Stoltenbergu da imam tamo preko granice, doduše odmah preko granice, i na teritoriji Republike Srpske tu grupu, jer nisam imao poverenja u njih da će tu stanicu čuvati. I šta s tim?

A znam da je sve to bio način da se požar sukoba između Srba i Muslimana preseli u Srbiju, prebaci u Srbiju. Otišao sam taj dan odmah u Prijepolje, jer su ljudi, žrtve, bili iz Prijepolja. Prijepolje je mali grad u Srbiji - 50% ga čine Srbi, 50% Muslimani. Žive u slozi. I nikakvih proterivanja i progona nije bilo za svih tih deset godina. Za vreme rata u Hrvatskoj ni jedan Hrvat nije proteran iz Srbije. Za vreme rata u Bosni ni jedan Musliman. Naprotiv, rekao sam vam ovde, 50 hiljada zvanično registrovanih muslimanskih izbeglica je došlo da se skloni u Srbiju. A vi ovde govorite sve suprotno i govorite neistine.

            Ispod dostojanstva je da se komentarišu razne insinuacije koje su krajnje niske. Počeli ste ovde na početku sa prikazivanjem mog snimka u Kosovu Polju, kako sam iskoristio popularnost, tako ste objasnili, koju sam tu stekao da bih se kasnije domogao da postanem šef partije. A piše vam na snimku da je to bilo aprila 1987. godine, a ja sam šef partije postao godinu dana ranije, u maju 1986. godine. I što je najcrnje i najgore, to piše u vašim podacima, tamo gde pišete moju biografiju. Pa ni te podatke niste revnosno pročitali, nego za događaj u Kosovu Polju gde sam imao narodnu podršku, naravno, vi kažete ovde - iskoristio to da posle postane šef partije. A bio sam to godinu dana ranije. Takva vam je cela ta vaša optužnica.

I sve to u stvari pokazuje da je otpužnica lažna, da se tužioci hvataju za slamku, da nemaju ništa osim nekakve, rekao bih, diletantske psihoanalitičke konstatacije kojom žele da me prikažu kao nekog ko i hipnotiše ljude da idu i vrše zločine. Crtate neke šeme organizacije koje ste sami izmislili. To prelazi granice šund literature. I upravo zbog takve prazne optužnice ste naknadno izmislili - ove dve apsurdne optužnice za Bosnu i Hrvatsku, koje nemaju nikakvih osnova, da bi sve to zatrpali i na neki način uvili u nekakve nove i bog zna kakve izmišljotine i laži.

            A mi, mi smo, naravno, pomagali svoj narod u Bosni i Hrvatskoj. I bili bismo poslednje hulje da to nismo činili kad je tom narodu bilo teško. Mi smo mu pomagali časno da preživi i da bude ravnopravan i slobodan, a ne da bilo šta od bilo koga otima. I vama je potpuno u redu da Nemci pomažu Hrvatsku, da Amerikanci izvedu "Oluju" i etničko čišćenje od Srba, potpuno vam je u redu da Saudijci i mudžahedini, i oni što su glave sekli pa su na stranicama novina držali po dve odsečene srpske glave u rukama, pomažu Muslimane.

Znači da, eto, Nemci pomažu Hrvate, da oni čak iz Saudi Arabije sa ne znam koliko hiljada kilometara pomažu Muslimane, samo vam nije logično da Srbi pomognu Srbe. Ima li to uopšte nekog logičnog, da ne kažem, bilo kakvog moralnog objašnjenja? Pri tome, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, Srbi nisu počeli rat, nad njima je izvršeno nasilje.

            Pročitaću vam samo nekoliko citata istaknutih svetskih intelektualaca čija imena zna svaki obrazovan čovek na planeti.

            Edmond Pari, Francuska, 1961: "Proučavanjem zločinačke bilansne liste izračunato je da je vlada Pavelić-Artuković uspela da pobije približno 750.000 pravoslavnih  Srba, a da deportuje ili progna 300.000. Ubijeno je, takođe, 60.000 Jevreja i 26.000 Roma. U katoličku veru je na silu prevedeno oko 240.000 srpskih pravoslavaca, a najveći broj je, treba reći, bio na teritoriji Biskupije njegove visosti Stepinca." Dakle, Edmond Pari, Francuska.

            Čarls Krauthamer, Amerika, avgust 1995: "Ove nedelje u "Blic krigu", koji je trajao samo četiri dana, hrvatska vojska je etnički očistila Krajinu od 150.000 Srba i naterala ih u beg za goli život ka Bosni i Srbiji. Zašto nema zabrinutosti zbog pada Krajine, oblasti koju su Srbi naselili pre 500 godina, daleko pre nego što smo mi naselili Severnu Ameriku? Tačno je, stvorili su pobunjeničku državu u Hrvatskoj. Tačno je da su kada se Hrvatska 1991. godine odvojila od Jugoslavije ubrzali rat za nezavisnost u okviru Hrvatske. Ali ušli su u rat sa dobrim razlogom - nisu želeli da žive pod vlašću ljudi koji su ne tako davno masakrirali njihove roditelje, hrvatska država protiv koje su se digli je od svog osnivanja 1991. preuzela skoro neizmenjene simbole - grb, monetu i druga obeležja prve hrvatske države, ozloglašene nacističke, marionetske države iz Drugog svetskog rata, po nirnberškim zakonima genocidne države, sa koncentracionim logorima i monstruoznim brojem etničkog proterivanja i ubijanja stotina hiljada Srba."

            Da prekinem samo citiranje Čarlsa Krauthamera, za pravoslavni Božić te ratne godine, u tom logoru Jasenovac, ustaški nacisti su se takmičili ko može u toku jednog dana više da pokolje Srba i pobedio je jedan koji je uspeo da zakolje za taj jedan dan hiljadu i trista Srba. I to vam je istorijska činjenica.

            Nastavljam njegov citat: "Uzgred, današnja Bosna je bila deo ove nacističke države, što objašnjava zašto su bosanski Srbi takođe tražili nezavisnost. Srbi iz Krajine imaju sve razloge da se plaše ponovnog pada pod hrvatsku vlast. Ove nedelje njihov strah se ponovo rodio. Hrvati su granatirali srpska sela pre nego što je vojska krenula u napad, te su na taj način naterali stanovništvo u beg, izveštavaju Ujedinjene nacije, posmatrači u Hrvatskoj, u njih je bez razlike pucano. Gde su sada protesti?"

            Šta kaže Karlo Falkoni, Italija: "Ustaše su nesumnjivo prevazišle čak i Nemce u svom antireligioznom rasizmu. Kada su udarili na Srbe, to nije bio udar samo na protivnika, već i na nekog ko je izdao pravu veru. Samo se u Hrvatskoj dogodilo istrebljenje pola miliona ljudi, više zbog njihove vere, nego zbog njihove rase. Samo su u Hrvatskoj ljudi bili prisilno pokrštavani iz pravoslavne u katoličku veru. U istoriji ne postoji presedan za stepen nasilja primenjen u ovim operacijama. Sve ovo, zaista, ne ide u prilog ćutanju Pape Pija DžII."

            Šta piše Rajko Doleček, u Češkoj, 1993: "Pa, ipak, kralj koncentracionih logora ustaške Hrvatske bio je kompleks logora u oblasti Jasenovca. Za vreme rata je tu poubijano, kako se obično navodi, oko 700 hiljada ljudi, većinom klanjem, razbijanjem glave naročitim maljevima i streljanjem. Postoji opširna literatura radova nemačkih, italijanskih vojnika (oficira) koji opisuju ovde navedene strašne događaje nad kojima su se i oni sami zgražavali. Pa ipak su i njihovi vladaoci omogućavali to ludačko ubijanje. Proračuni o broju mrtvih se razlikuju. Obično se navodi da je Holokaust u Hrvatskoj koštao života 800 hiljada Srba. Po mnogima je to umanjeno. Samo od aprila 1941. do avgusta 1942, prema talijanskim podacima je ubijeno 356.000 pravoslavnih."

            Žak Melino, Francuska, 1993: "Na osnovu podataka koje navodi Edmond Pari, blizu 200.000 ljudi pogubljeno je u Jasenovcu 1941. i 1942. Samo u toku 1942. godine bilo je u Jasenovcu 24.000 dece, od kojih je 12.000 ubijeno. Čitave mase jevrejske dece žive su spaljivane u pećima bivše ciglane pretvorene u krematorijum. A zna se koliko je bilo saučesništvo katoličke crkve u tom genocidu. Visoko katoličko sveštenstvo u Hrvatskoj uspostavilo je tesnu saradnju sa ustaškim vlastima, na čelu sa zagrebačkim nadbiskupom Stepincem koji je pozdravio stvaranje te nove države i dao svoj blagoslov Anti Paveliću. To postoji u kolektivnom pamćenju Srba." Žak Melino, Francuska.

            Šta piše Filip Džejkins, Amerika, 1995. godine: "U toku sledeće tri godine Hrvati su na tako užasan način masakrirali Srbe i Jevreje da je to čak izazvalo gnušanje nemačkih oficira. Srbi su isto kao i Jevreji saterani u logore smrti u kojima je na stotine hiljada njih poklano. Srbi su isto kao i Jevreji dočekali kraj rata sa čvrstom odlukom da nikad više neće dozvoliti svojim neprijateljima da budu u poziciji da pokušaju da ih istrebe. Time može da se protumači činjenica zašto su protekle četiri godine Srbi bili suočeni s tim da su se obistinile njihove najgore slutnje time što je hrvatska vlada nastojala da minimizira masakre počinjene četrdesetih godina. Ne treba da nas čudi da su se Srbi opredelili za pružanje otpora dok još imaju oružje, umesto da stanu u red za koncentracione logore. Ali gde se u svemu tome nalazi Bosna? I tu postoji slično istorijsko nasleđe. Jedna od najčudnovatijih činjenica u Drugom svetskom ratu odnosila se na to da je čitav niz bosanskih Muslimana bio regrutovan za specijalne jedinice nemačkih SS odreda. Međutim, sadašnji događaji od mnogo su većeg značaja za svest Srba."

            Preskočiću Vanitu Sing, iako je značajno, ali je dugačko, a gledam na sat. Samo ću jedan deo njenog citata: "U Hrvatskoj Franje Tuđmana manjinski Srbi su se ponovo našli na udaru, jer je teritorijalna i nacionalistička politika izazvala sukob koji besni takvim stepenom surovosti i bestijalnosti koja nije novost u Evropi, ali za koju je Evropa mislila da je prevazišla. A šta je sa žrtvama i zločincima. Jasenovac traži odgovor da li je fašizam zaista mrtav."

            A šta kaže Luj Delmas, Francuska, 1994: "U stvari ni u Hrvatskoj, ni u Bosni nije bilo srpske agresije, nije bilo spoljnjeg napada. Ono što se desilo, to je potpuno u okviru osećanja pripadnosti, pobuna domaćeg stanovništva koje se igrom međunarodne diplomatije našlo uvršteno u nove države u kojima se nije prepoznavalo. To se dogodilo u Hrvatskoj i u Bosni. Nema napada od spoljnjeg osvajača, nego unutrašnjeg ustanka Srba Hrvatske i Bosne što je dovelo do osnivanja republika Krajine i Pala. Zar je teško shvatiti da sećanje na genocid ne iščezava od jedne do sledeće generacije. Žrtve ga nose u krvi. Kao što malo Jevreja evropskih mogu reći da nisu imali ni jednog rođaka umrlog u deportaciji, malo Srba iz zapadne Jugoslavije mogu reći da nisu imali nekog rođaka zaklanog od ustaša. Ako se u srpskom slučaju masakra počinjenom od Hrvata tokom Drugog svetskog rata doda istorijsko ugnjetavanje četiri veka osmanlijske okupacije, može li se iščuđavati žestina njihove reakcije pred otcepljenjem jedne republike koja uzima za amblem zastavu sa šahovnicom Ante Pavelića, usvaja za monetu Pavelićevu kunu, daje ime Mila Budaka, jednog od najvećih zlikovaca istrebljenja Srba, svojim ulicama, a čiji predsednik Tuđman ne skriva svoja antisrpska osećanja, a uzgred budi rečeno, ni antisemitska u svojim knjigama."

            Evo šta piše Peter Handke, 1996: "Kako da zaboravim onu rečenicu iz mržnjom ispunjenog uvodnika Frankfurter Algemajne Cajtunga o onome što se sada događa u Istočnoj Slavoniji po kome Srbi u Hrvatskoj, do sada jugoslovenski građani, ravnopravni sa svojim hrvatskim zemljacima, sada Ustavom nove države Hrvatske skrojenim bez njihovog učešća postaju narodnost drugog reda, te se, dakle, nepitani pripajaju hrvatskoj državi i to ne samo hrvatskoj upravi i tih 600.000 Srba ima da se od sada, prema dekretu nemačkog novinara, (pa sad on citira novinara) "najposlušnije, najponiznije osećaju kao manjina. Dobro, postupamo po naređenju. Od danas se slažemo da se u vlastitoj zemlji osećamo kao manjina i stoga smo i saglasni da nas vaš hrvatski Ustav kao takve tretira." To bi, dakle, bio izlaz. Ko je bio prvi agresor, šta je to značilo osnovati državu, uz to takvu koja jednom narodu daje prednost nad drugim, u oblasti gde je od pamtiveka živeo nepregledan broj ljudi kojima je takva država mogla da odgovara u najbolju ruku kao pesnica na oko tj. kao užas, s obzirom na uspomene, na nezaboravljene progone hitlerovsko-hrvatskog ustaškog režima. Ko je, dakle, bio agresor?"

            Šta je napisao Aleksandar Solženjicin: "Ne daj bože, jugoslovensku varijantu. Ali njihova nesreća ima iste uzroke. Postavljene su lažne granice. Iseljeni su Srbi sa Kosova, istorijske srpske postojbine, i tamo naseljavani Albanci. I čim je Jugoslavija počela da se raspada, rukovodioci zapadnih država su iz koristoljubive računice za 24 sata priznali nove države ne obazirući se uopšte na to da su postojeće granice neodržive."

            I na kraju, Patrik Barijeo i Eva Kretjen, 1995. godine, u Francuskoj: "Kao francuski građanin, hteo bih da oživim sećanje na našu francusku istoriju, sećanje na ono vreme kada su zvona Bogorodičine crkve objavila hrišćanima Francuske tragični poraz kneza Lazara u sudaru sa turskim zavojevačima" (misli se na bitku na Gazimestanu). Nastavljam. "Sećanje na Viktora Igoa, koji je zgrožen nad zločinima tih istih zavojevača u Srbiji kriknuo 29. avgusta 1876. godine: "Ubijaju jedan narod! Kada će se okončati mučeništvo ovog junačkog malog naroda!?" (završava on citat Igoa). Da li je predosećao da to mučeništvo neće završiti ni 1995. godine. Kao građanin Evrope postavljam pitanje: hoćemo li dopustiti da se uništi narod koji lije krv već 600 godina za odbranu slobodne i hrišćanske Evrope?" Patrik Barijeo i Eva Kretjen, Francuska, 1995.

            Dakle, 23. decembra 1991. godine, Nemačka je formalno priznala suverenost i nezavisnost Hrvatske, s tim da odluka postane efektivna 15. januara 1992. Tako je počeo oružani sukob, građanski rat u Hrvatskoj. Da su se za tu opciju odlučile hrvatske vlasti nedvosmisleno potvrđuju i izjave Tuđmana i Mesića. Tuđman, predsednik Hrvatske; Mesić, predsednik Predsedništva Jugoslavije, a kad ju je rasturio, onda je izabran za predsednika parlamenta Hrvatske. Tuđman je u javnom istupanju na Trgu Bana Jelačića 24. maja 1992. godine u poruci naciji izjavio: "Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Ali mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske. Zbog toga smo mi i vodili politiku pregovora, a iza tih pregovora smo formirali svoje oružane jedinice."

            Naravno da je Tuđman i da je hrvatska vlast mogla bez rata da izbori samostalnost Hrvatske, ali nije mogla bez rata da pobije Srbe i da istera 600.000 Srba iz Hrvatske. To pokazuje karakter rata koji oni tamo još uvek pokušavaju da nazovu domovinskim i oslobodilačkim. On jeste to za one nesrećnike koji su se borili. Ali svakako ne za ciljeve koji se vide iz istorijskih činjenica.

            A Stjepan Mesić u Saboru Hrvatske 5. decembra 1991. godine, zahvaljujući se Saboru na poverenju koje mu je dato izjavio je: "Mislim da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema". To je video svako. On je bio predsednik Predsedništva Jugoslavije koji je podneo zakletvu da čuva integritet Jugoslavije i njen ustavni poredak, dolazi u Hrvatsku da objavi da je obavio zadatak - Jugoslavije više nema.

            U vezi sa jugoslovenskom krizom davali su izjave mnogi svetski državnici, političari, naučnici, pa i neke međunarodne institucije. Bivši državni sekretar SAD Džejms Bejker je 13. januara 1995. godine, pred američkim Kongresom, izjavio: "Činjenica je da su Slovenija i Hrvatska unilateralno proglasile nezavisnost. Uprkos našim upozorenjima one su upotrebile silu i to je izazvalo građanski rat." On je posebno istakao da su pozicije SAD da treba sačuvati teritorijalni integritet Jugoslavije, zastupale 32 zemlje članice KEBS-a, sadašnjeg OEBS-a. Ponovo ga citiram: "Svi su to podržali. To je bila ispravna politika i veoma je loše što nismo ostali kod te politike duže nego što jesmo." Još 1989. godine on je upozorio da će ukoliko dođe do unilateralne secesije to voditi primeni sile. Na žalost,  u vreme kad Bejker 1995. godine o tome govori, on više nije bio državni sekretar. Došle su demokrate i lobiranje i novac koji prati lobiranje.

            I dalje se, naravno, tvrdi, i to smo ovde slušali svih ovih sedam meseci, da su Srbi, pa čak i Srbija, započeli građanski rat, a sve činjenice nedvosmisleno govore suprotno. Rat u Bosni i Hercegovini je okončan Dejtonskim sporazumom u kome su sa strane nekadašnje Jugoslavije bili zastupljeni predstavnici Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Savezne Republike Jugoslavije. Zapadne vlade i međunarodnu zajednicu su zastupali predstavnici zemlje domaćina, ali je bila prisutna i cela Kontakt grupa.

Sa najvećom odgovornošću javno tvrdim da je tom miru i uspostavljanju ta dva entiteta na području na kojem je do tada besneo rat, značajna, a možda najznačajnija bila uloga predstavnika Savezne Republike Jugoslavije, koju sam ja zastupao. To je moje uverenje, ali su ga za vreme dejtonskih pregovora, kao i kasnije, delili i drugi učesnici ovih pregovora i to isticali u svim kontaktima i javno. Takvo je bilo i mišljenje predstavnika zemlje domaćina - Sjedinjenih Država. Danas se, međutim, ne samo zaboravlja podrška koju sam imao za politiku koju sam vodio u interesu  mira, već se prelazi preko svih napora u pogledu mira i Savezne Republike Jugoslavije i Srbije, i mog ličnog doprinosa, rekao bih presudnog, kao što se prelazi preko rezultata koji su ishod tih napora. I istovremeno se traži odgovornost za rat na strani koja se zalagala za mir.

            Pred očima celog sveta događa se jedna inverzija - podstrekači rata optužuju zastupnike mira za rat, a zahvaljujući svojoj moćnoj međunarodnoj poziciji igraju uloga i tužioca i sudije. Kada sam ja u pitanju, oni me optužuju i unapred osuđuju upravo za tu njihovu ratnohuškačku politiku i posledice te politike koju su sami vodili, a kojoj sam se ja suprotstavljao najviše što sam mogao, zalažući se za mir.

            Tu jednostavnu istinu mogu da ne vide danas samo oni koji imaju interese da to ne vide i, naravno, oni koji su bombardovani lažima i izloženi medijskim manipulacijama takvim i tolikim da su laž prihvatili kao istinu i obratno. To, naravno, nije prvi put u istoriji da su istina i pravda gubitnici, ali je prvi put u istoriji da se protiv istine i pravde ratuje jednim novim, ranije neisprobanim masovnim oružjem kao što su sredstva informisanja. U borbi protiv istine i pravde to oružje je ubojitije od svih dosadašnjih. A ako pri tom njime raspolaže najveća i najjača svetska sila ili blok najjačih i najrazvijenijih država sveta, onda su izgledi istine i pravde kao njihovih protivnika, unapred osuđeni da budu gubitnički. A novinari u čijim je rukama to oružje su, ukoliko se ne zalažu za istinu i pravdu, plaćeni podstrekači zla, patnje i nemorala, a često plaćene ubice.

            Nezavisno od toga što je odluka Saveta bezbednosti da se formira Međunarodni sud za ratne zločine na prostorima nekadašnje Jugoslavije nepravna, jer Savet bezbednosti nema tu nadležnost, dakle, nezavisno od toga taj sud je neobičan sud. On je formiran za suđenje za zločine u ratu vođenom na prostoru nekadašnje Jugoslavije, kao da je to jedini rat na svetu ili bar jedini rat u ovom vremenu. Samo u ovom vremenu, u drugoj polovini 20. veka, vođeno je na stotine manjih i većih lokalnih ratova, povodom kojih nisu formirani međunarodni sudovi. I, zaista, zašto? Zašto je prvi sud takve vrste formiran povodom rata na prostorima unutar nekadašnje Jugoslavije? Da li zato što je taj otpor onima koji su rat izazvali bio najveći i vidljiv? Da li zato što je spoljna umešanost u taj jugoslovenski rat bila, takođe, veoma vidljiva ili zato što nije po mišljenju umešanih ta umešanost donela dovoljno uspešne rezultate? Ja mislim zbog svega toga zajedno. I zbog otpora onima koji su rat izazvali, koji je bio najveći i vidljiv. I zbog spoljne umešanosti koja je bila, takođe, vidljiva, ali i zato što nisu dobili uspešne rezultate. Zato se sudi učesnicima rata iz nekadašnje Jugoslavije, kao učesnicima jedinog rata na svetu.

            Ne dovodim u pitanje razloge za odgovornost zlikovaca koji su ubijali žene i decu, bolesne i stare ljudi, silovali, pljačkali. Ali svakako je prvi put da se odgovornost za rat traži tamo gde je ni fizički ni indirektno nema uopšte, gde je doprinos isključivo na strani mira, kao što je u ovom slučaju. Tvrdim da je to zato što stvarni inspiratori rata nisu zadovoljni njegovim ishodom, kao što nisu zadovoljni otporom koji im je pružen. Očekivali su da bude zanemarljiv, a ako bude veći od zanemarljivog, da njegovi nosioci budu pobijeni i pohapšeni.

            Formiranje i opstanak Savezne Republike Jugoslavije je deo tog otpora inspiratorima raspada nekadašnje Jugoslavije, rata u njoj, patnji miliona jugoslovenskih građana. Zato je odmah posle okončanja sukoba u Bosni i Hercegovini i počelo podizanje tenzija u Saveznoj Republici Jugoslaviji, na istim principima na kojima je ta tenzija startovala u nekadašnjoj Jugoslaviji, počela da se stvara i da funkcioniše u ovoj najnovijoj. Radi se, naravno, o podsticanju nacionalne netrpeljivosti i nacionalne mržnje. I mislim da sam sasvim jasno izneo istorijske činjenice i pozadinu na kojoj je zločin nad Jugoslavijom izveden.

            A kad je o Kosovu reč, državni organi delovali su slično, sa svojim ponašanjem slično državnim organima u drugim evropskim, ali i svim drugim zemljama, ne samo našeg doba, nego i naše civilizacije uopšte. To reagovanje jugoslovenskih državnih organa bilo je u skladu sa jugoslovenskim Ustavom, kao i u skladu sa sličnim iskustvima ili identičnim iskustvima drugih država. Ono je bilo tretirano od strane zapadnih vlada kao nasilje nad nedužnom albanskom manjinom na Kosovu, pa prema tome i kao povod da međunarodna zajednica interveniše u cilju zaštite tog nedužnog albanskog stanovništva. I tako se dogodilo. Ta intervencija nad "zločinačkom državom" koja je "ugrozila nedužno albansko stanovništvo" na jednom delu teritorije te države, došla je u vidu agresije NATO pakta, na način koji je uveo u život naše planete jedan novi vid rata zasnovanog na korišćenju najnovijih naučnih i tehnoloških iskustava naše civilizacije. Ta agresija je proizvela ogromne ljudske žrtve.

            Video sam da je CNN izjavio da, kako oni kažu, ne prikazuje Miloševićeve fotografije, jer su suviše surove za javnost. To je njihovo zvanično objašnjenje. Oni ne daju da njihova javnost vidi njihove zločine i time samo potvrđuju da su u službi zločina i obmanjivanja sopstvene javnosti. Oni se boje da i njihova javnost ne počne da traži odgovornost njihovih zločinaca. Oni ne znaju kako da objasne svojoj javnosti da su navodno štitili Albance bombardovanjem porodilišta u Beogradu ili da su navodno štitili Albance bombardovanjem konvoja Albanaca po Kosovu i kosovskih gradova i sela.

            Posebno im, tim medijima koji o tome ne izveštavaju, smeta sve očitija, sve direktnija i sve jasnija veza sa teroristima Bin Ladena i narko-mafijom i naročito veza sa njihovim novcem. 16. februara, dakle, pre par dana, Dejli telegraf piše: "Ekstremni Albanci koji žele da na jugu Balkana izazovu nove sukobe troše milione funti stečene prodajom avganistanskog heroina (opet odnekud avganistanski!) na evropskom tržištu za nabavku naoružanja." Dejli telegraf, pozivajući se na izvore u bečkom sedištu UN za kontrolu droga piše da u Austriju, Nemačku i Švajcarsku, stiže sve više heroina iz ogromnih zaliha koje su u Avganistanu nagomilali Al Kaida i talibani. I šta mislite, otkud taj heroin kod UČK?

            Albanski trgovci drogom nastoje da istovremeno preuzmu kontrolu nad evropskim tržištem heroina vrednim više milijardi funti godišnje. Citiram dalje Dejli telegraf: "Pobunjenici u Makedoniji, u UČK i na jugu Srbije deo su mreže koju kontrolišu kriminalne organizacije ove tri zemlje, ali i u drugim zemljama" - tvrdi za list zapadni obaveštajni izvor sa Kosova. Zapadni obaveštajni izvori na Kosovu, u Makedoniji i Švajcarskoj tvrde da su albanske bande oktobra prošle godine upotrebile deo tog novca stečenog prodajom avganistanskog heroina za kupovinu oružja za albanske pobunjenike u Makedoniji koji su prošle jeseni svoje naoružanje predali NATO-u. Ovo je sve očiglednije, a CNN beži od ostine, i potpuno se logično uklapa činjenica da su tri albanska zločinca osuđeni na Kosovu i Metohiji za terorizam i saradnju sa Mudžahedinima, Ijas Kadras, Sulejmas Selimi, zvani Sultan, Isami Ljuštaku, iz UČK, pušteni amnestijom i odmah dobili visoke činove u toj novoj SS Skender-beg diviziji, koja se sad zove Kosovski zaštitni korpus.

            Zašto da o tome izveštava CNN, da uznemirava građane Amerike koji će zbog takvih poteza opet da stradaju kao 11. septembra. Kao što se ne piše o tome kako je i koliko italijanskih vojnika obolelo i koliko umrlo od dejstva uranijuma bačenog na Republiku Srpsku i Kosovo. To je potvrdio Opservatorijum za zaštitu oružanih snaga u Rimu. Potvrdilo se posle tri godine, jer vojska nije davala podatke. Stanje je još gore u drugim vojskama. I to se krije od građana, jer se ugrožava interes, ugrožavaju se profiti onih koji se od toga bogate. Oni moraju da objasne svojim vojnicima da postoje patriotski razlozi da idu daleko od svoje zemlje da ubijaju tuđu decu, čak da idu u zemlje koje im ništa nažao nisu učinile i koje su čak bile njihovi saveznici u oba svetska rata i da to čine iz patriotizma. I neće da izveštavaju ni o tome da je Albanac koji je držan u zatvoru zato što je 15. februara 2001. na putu Podujevo-Priština kod sela Livadice digao u vazduh autobus pun Srba koji je pratio Kfor, ubijeno je tada deset, teško povređeno 20 ljudi, pušten iz zatvora. Ja se nadam da će javnost konačno sastaviti sve delove mozaika, uključujući i ovaj sud.

            A što se Jugoslavije tiče, nasilje se i dalje vrši nad njom svim sredstvima.

 

RIČARD MEJ:

            Sada je 11 sati i to bi bio pogodan trenutak za pauzu. Rasprava će se nastaviti nakon pola sata, u 11,30.

            Molim ustanite.

 

(Posle pauze)

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Niko ne citira ni izveštaje generalnog sekretara UN Savetu bezbednosti iz 1992. godine, na primer, koji potvrđuju upravo ono što sam govorio. Pročitaću samo jedan mali citat zbog vremena koje moram da štedim. Imam ovde original tog izveštaja:

            "It also appears that the heavy shelling of Sarajevo on the night of 28/29 May took place on the orders of General Mladic in direct contravention of instructions issued by (...) JNA leadership in Belgrade.

            Given the doubts that now eyist about the ability of the authorities in Belgrade to influence General Mladic, who has left JNA, efforts have been made by UNPROFOR to appeal to him directly as well as through the political leadership of the "Serbian Republic of Bosnia and Herzegovina". As result of these efforts General Mladic agreed on 30 May to stop the bombardment of Sarajevo. While it is my hope that the shelling of the city will not be resumed, it is also clear that the emergence of General Mladic and the forces under his command as independent actors apparently beyond the control of JNA greatly complicates the issues raised in paragraph 4 of Security Council resolution 752. (To je 1992. godina.) President Izetbegovic has recently indicated his willingness to deal with General Mladic but not with the political leadership of the "Serbian Republic of Bosnia and Herzegovina"."

            Kad bi se pročitale ove sve stvari mnogo bi jasnija bila slika koja je ovde rekao bih karikaturalno iskrivljena. A da je reč kad je Jugoslavija u pitanju o odmazdi zbog postojanja Jugoslavije i otpora koji je ta Jugoslavija pružala porobljavanju, ne dokazuje samo istorijat događaja na Kosovu već i činjenica da su žrtve te brutalne agresije ne samo građani srpske i crnogorske nacionalnosti već većim delom i građani albanske nacionalnosti iako je to bombardovanje izvedeno sa obrazloženjem da se njime kažnjava politika jedne zemlje koja je tu alblansku manjinu ugrožavala.

A po pravilima igre koja prate svako nasilje, odnosno svaki rat, žrtve su obavezno i često žene i deca i stari i bolesni, onaj deo stanovništva koji je najmanje u vezi sa razlozima rata, a koji se najviše javlja kao njegova tragična posledica. To je jedno opšte pravilo rata, ono je bilo i u Hrvatskoj i u Bosni i u Iraku i u Njujorku i Vašingtonu i u Beogradu, i svuda.

            Obavešteni deo sveta je znao da je bombardovanje Jugoslavije odmazda NATO pakta za politiku nezavisnosti koju je Jugoslavija vodila, a neobavešteni deo sveta je obavešten da je to pravedna kazna za teror jugoslovenskih i srpskih vlasti nad nedužnom albanskom manjinom koja je tražila samo minimum svojih prava ljudskih, građanskih i nacionalnih, iako su oni sva ta prava imali iznad svih evropskih i svetskih standarda o čemu takođe postoje dokazi, a ja sam neke izneo. To što su oni tražili otcepljenje teritorije Kosova od Srbije i što su za to otcepljenje formirali terorističku organizaciju "OVK" - po zlu čuvenu, koja je ubijala i klala sve što joj dođe pod ruku srpsko, crnogorsko i albansko nelojalno stvari albanskog separatizma, - to je od svetske i svake javnosti skrivano. A istina je sasvim drugačija.

            Na primer, čak francuski nedeljnik Marijan ovog meseca piše kako je Zapad dopustio da se ustanovi Bin Ladenova mreža na Balkanu. Piše o tome kako se šest hiljada islamskih fanatika iz Avganistana, Alžira, a znate šta rade i u Alžiru prema stamim Alžircima, i Saudi Arabije, Etiopije, našlo u Bosni, i da je Izetbegović hteo da sprovede veliku muslimanizaciju, i da je UČK bila druga faza istog projekta. To je ta tzv. zelena transverzala iz Bosne preko Sandžaka do Kosova i Metohije.

Američki predstavnik za Balkan Gelbard na pres konferenciji u Hotelu "Hajat" u Beogradu 28. februara 1998. godine je rekao, citiram ga: "Duboko smo zabrinuti i energično osuđujemo terorističke akcije terorističkih grupa na Kosovu, posebno UČK. Radi se bez ikakve sumnje o terorističkoj grupi". Dodao je da se on time bavio i da dobro zna da proceni. Ali u tom trenutku očigledno nije bio posvećen u tajne planove svojih šefofa i aktivnost tog "Saveta za balkansku akciju" koji je zagovarao sveopšti rat protiv Jugoslavije. Kao savestan činovnik ubrzo je poslat na drugi kraj sveta - za ambasadora u Indoneziju.

            Budućnost će pokazati da je Jugoslavija u stvari poligon i model i za zemlje bivšeg SSSR u kome je jedna od glavnih tačaka konfrontiranje Rusije i Ukrajine i planiranje uključivanja Ukrajinu u NATO do kraja 2005. godine. Zato je Olbrajtova i rekla kako stoji u knjizi Majkla Maldenbauma, septembra 1999. godine, da je najvažnija stvar koju su radili Kosovo. A profesor Mišel Hosudovski 10. aprila 2000. napisao je da kosovske banke finansira organizovani kriminal i da je Europol bio pripremio upravo u vreme Rambujea izveštaj za evropske ministre policije i pravosuđa o vezama avganistanskih i albanskih narko-bandi. Poznato je da su borci iz Kuvajta, Saudi Arabije, ali i Nemačke, avganistanski i turski instruktori obučavali UČK. Dijana Džonson 23. januara 2000. u članku "Kad kazna određuje zločin" govori o Mortonu Abramovicu da je lično nadgledao Olbrajtovu, Holbruka i druge, da bi zajedno razvili Klintonovu doktrinu tzv. humanitarnog rata, u stvari pokriće za zločine u funkciji ostvarenja strateških interesa. On je inače kao svog piona vukao i Tačija u Rambuje pod izgovorom da ga savetuje. To je taj isti Abramovic koji je januara 1986. godine išao u Kinu da nagovori Kineze da prodaju oružje islamskim pobunjenicima u Avganistanu.

            Skrećem pažnju javnosti na detalj koji je prilično ilustrativan. Albanci Abdiju Ekrem i Kopriva Špent, kojima je suđeno 2000. godine zato što su na zahtev Saudiarabljanina Abdulaha Duhajama, šefa "Svetskog biroa za islamski poziv", neposrednog saradnika Bin Ladena, organizovali mudžahedinsku brigadu sa 35 saudijaca, etiopljana - ukupno 110, uključujući albance, koju smo mi rasturili. Vrlo brzo pošto su uhvaćeni i osuđeni, dakle 2000. godine, oni su 2001. godine od strane novih vlasti i zna se po čijem nalogu, o tome sam već govorio, amnestirani.

Posle se desio 11. septembar s kojim je neposredno povezano ime tog Abdulaha Duhajema koji je inače u Saudijskoj Arabiji 1996. godine osuđen na samo jednu godinu zatvora jer je očigledno kao i njegovi saborci sa Kosova i Avganistana imao moćne zaštitnike. A taj njegov Ekrem Avdiju je i 1992. godine u Bosni i Hercegovini osnovao istu takvu brigadu Mudžahedina u Tešnju "Abu Bekir Sadih". Ja sam preskočio fotografije koje sam pomenuo, sa odsečenim glavama koje oni drže. Dakle, obavešteni deo sveta je znao da je bombardovanje Jugoslavije odmazda za politiku nezavisnosti koju je Jugoslavija vodila a neobavešteni - da je to pravedna kazna za teror navodnih jugoslovenskih vlasti i srpskih vlasti nad albanskom manjinom. Da bi se sakrila istina da je to odmazda zapadnih vlada za samostalnu politiku neposlušne Jugoslavije i nedokazane  Srbije, gotovo savršeno je lansirana laž da je ta agresija bila pravedna i takoreći nužna nad nosiocima srpskog i jugoslovenskog nasilja prema albanskoj manjini. Tako je veliki deo neobaveštenog sveta ili skoro sav neobavešteni svet verovao da se bombardovanjem Jugoslavije uspostavlja pravda, a da su jugoslovenske i srpske vlasti na čelu sa mnom, protagonisti zločina koji treba neizostavno kazniti.

Ali kad sam ja u pitanju tu treba dodati i ličnu mržnju onih političara kojima sam se isprečio na putu porobljavanja Srbije i Jugoslavije i na putu ostvarenja tog čitavog plana koji su sproveli u svim ostalim istočnoevropskim zemljama, uključujući naravno i Albaniju, Bugarsku itd. na početku poslednje decenije prošlog veka. I naravno pripisati je njihovim frustracijama zbog neostvarenog zadatka i neostvarenih ambicija onih koji su taj zadatak dobili pa nisu uspeli da ga izvrše.

Jer još tada je sve što se događalo trebalo da se desi i sa Srbijom. O tome postoje i mnogi dokazi. Neke sam izneo. Kako su oni 10 godina pokušavali da me sruše i na kraju to uspeli na krajnje neviteški i prljav način - ucenama, podmićivanjem, pretnjama, da bi otvorili put za porobljavanje Srbije. Dakle i taj faktor lične mržnje takođe treba uključiti. Jer šta može da bude veća potvrda da je uz sve te državne razloge istorijske, političke, strateške kada se o meni radi, u pitanju i lična mržnja, od činjenice da se na jedan divljački i besprimeran način stalno napada čak i cela moja porodica.

Tri dana sam govorio o ovim političkim strateškim i istorijskim razlozima, a samo ću tri minuta da govorim o toj ličnoj mržnji koja se manifestuje tim kukavičkim divljačkim napadima na moju porodicu, na moju suprugu, na moju decu. Na moju suprugu koja je profesor Univerziteta i to bila, i u vreme kad se ja uopšte nisam bavio politikom, čije su knjige prevedene i u Rusiji, i u Kini, i u Indiji, u Americi, u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Italiji, Španiji - na preko 30 jezika širom sveta - i koje su svedočanstvo o natčovečanskim naporima, javnim naporima jednog intelektualca protiv rata, protiv nacionalnih sukoba, protiv nasilja i primitivizma i kad joj čine čast između ostalog, i zato što su pisane u vreme tih događaja a ne sa vremenske distance i naknadno. Ona je predmet najsurovije medijske kampanje sa najtežim lažima i izmišljotinama, falsifikatima i klevetama. Moja ćerka koja se nikada nije bavila politikom, bila je prinuđena da prestane da radi i živi krajnje izolovana, jer ne može da izdrži nasilje nad sobom i svima nama. A protiv mog sina sredstva informisanja vrše jednu najužasniju kampanju. Iako nikad nije ni na jedan način došao u sukob ni sa zakonom, ni sa moralom, iako je uvek važio i danas važi za dobrog druga, za mladića sa veoma izraženim osećanjima za solidarnost, iako je pomogao svima i sve što je mogao i ono što je jedva mogao, na njega se sručila lavina medijske mržnje pod kojom je ogorčen i zgranut napustio zemlju a sa njim i njegova tek formirana porodica - supruga i mali sin. Takvo beščašće i kanibalizam nisu zabeleženi u Evropi. CNN je čak objavljivao i takve laži kako moj sin ima golf terene i lanac picerija i da je povezan sa kriminalom, itd. Nečasno i kukavički uvek je bilo u čitavom svetu dizati ruke na žene i decu, ma kako vi nekog neprijatelja mrzeli.

Drugi dokaz da se radi o ličnoj mržnji je, što je opšte poznato, da su u agresiji NATO oni su pokušali da ubiju i mene i celu moju porodicu. Bombardovali su rezidenciju sa nekoliko krstarećih rakete u talasu od nekoliko sekundi, a znate dobro da i po međunarodnom pravu i po američkom unutrašnjem pravu, ubistvo šefa strane države je krivično delo. A tog dana kada su bombardovali, ja sam primio u toj kući predsednika parlamenta i ministra spoljnih poslova i oni koji su pratili mogli su da vide ulazak i izlazak njihovih automobila iz rezidencije. I gledao sam ovih meseci na CNN-u sada penzionisanog generala Klarka kako objašnjava da je moja kuća bila legitiman vojni cilj, zato što se navodno ispod rezidencije nalazio podzemni komandni centar, što je notorna laž. U toj staroj kući koju je kao rezidenciju sve od Drugog svetskog rata koristio predsednik Tito nikada se nije nalazio nikakav komandni centar, niti je u njoj ikad postojao bilo kakav podzemni prostor. Ona je u sredini vrta, na travnjaku i ispod nje nema ništa.

Nije imala čak ni jedan kvadratni santimetar zaštićenog stakla. Ja nisam imao zaštićea stakla ni na kući, ni na kancelariji, ni kad sam bio predsednik Srbije, ni kad sam bio predsednik Jugoslavije. Vidim da su nove vlasti i moj naslednik u Srbiji brzo postavili blindirana stakla da ih neko ne ubije. I to da ta kuća nije imala nikakve podzemne prostorije i Klark i njegovi saradnici iz NATO morali su znati jer su im bile na raspolaganju sve informacije nekadašnjih Titovih generala JNA iz Slovenije i Hrvatske, iz Bosne i Makedonije koji su radili sa njim, a koji su dežurali u toj kući, koji su mu bili bliži nego što su bili srpski generali. Zar treba dakle više i većih dokaza od ova dva o kojima govorim - o ličnim napadima na mene i moju porodicu, uključujući i pokušaj ubistva, - da je po sredi pored svih tih političkih, strateških razloga o kojima sam tri dana govorio jedna beskrajna i nedostojna kukavička lična mržnja. Ali evo, posle ta tri minuta, verovatno ni tri, možda samo dva, da se vratimo na ono za šta se ovde optužujem.

Ovde sam optužen za zločin koji su učinili drugi, pre svega oni izvan Jugoslavije, oni koji su izmislili ovaj sud i ovaj zatvor, da ne bi odgovarali za nasilje nad ljudima, za razbijanje jedne zemlje i građanski rat između njenih naroda. Optužili su pomoću suda koji su sami formirali za to nasilje mene zato što sam se njihovom nasilju usprotivio i zalagao za očuvanje zemlje. Svoju ogromnu moć, svoju prestižnu poziciju u međunarodnoj zajednici, koriste ne samo da gospodare svetom kako hoće već i da izvrše svirepu odmazdu nad svakim ko se tom gospodarenju protivi. To je suština ovog suđenja. I to je stvarno lice ove pravde. Ja sam ovde na ovom lažnom sudu, da na istinskom sudu ne bi bili oni. Ja nemam od čega da se branim, ja samo mogu da se ponosim i naravno mogu da optužim svoje tužioce i njihove šefove. Oni su na slobodi, ali nisu slobodni, a ja u zatvoru, uhapšen, ja sam slobodan i sa velikim i sa malim "S".

Molim vas da pustite ovu kasetu.

 

RIČARD MEJ:

            Koliko dugo bi to moglo trajati, gospodine Miloševiću?

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Završiću u okviru vremena za koje ste rekli da mi je na raspolaganju, što znači do jedan sat. Nisam imao prilike da proverim sve, jer nemam sredstava za to u zatvoru. No, u okviru vremena koje ste mi dali, moraću da završim. Razumeo sam šta ste odlučili.

Ja imam još jednu kasetu posle ove, ali će se i ona uklopiti u vreme.

           

RIČARD MEJ:

            Izgleda da imamo nekakvih teškoća u vezi puštanja ove trake. Izgleda da će trebati desetak minuta. Imate li možda neku drugu, rekli ste da imate još jednu traku.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ova je direktno povezana sa mojim izlaganjem danas pre podne. Ona je premotana i ne vidim da ima razlog da ne krene odmah.

 

RIČARD MEJ:

            Gospodine Miloševiću ne želimo da vam uskratimo vreme. Možete li vi nastaviti sa vašim govorom tokom sledećih 10 minuta ili pustiti drugu traku - što god odlučite.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ne, ne, ja ću da sačekam da se pusti kaseta. U svakom slučaju uklopićemo se u vaše vreme.

 

RIČARD MEJ:

            U redu, onda ćemo napraviti pauzu od 10 minuta, ali morate shvatiti da ćemo završiti u 13.00 časova.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            ... da treba 10 minuta da pusti kasetu - ne razumem.

 

RIČARD MEJ:

            Postoji neki tehnički problem i traka se ne može odmah pustiti.

            Molim ustanite.

 

 

(Posle pauze od 10 minuta prikazana je traka sa odlomcima iz dokumentarnog filma "The Avoidable War", uz smetnje u reprodukciji).

 

 

RIČARD MEJ:

            Molim da se zaustavi traka.

            Gospodine Miloševiću, vi ste izgubili 10 minuta zbog pauze koju smo napravili, tako da tih 10 minuta možete sada iskoristiti. Ukoliko želite možete se sada obratiti nama ili ako želite možete nastaviti sa puštanjem trake.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želeo bih da se nastavi sa trakom, koja je pri kraju. Međutim, to nije bilo 10, nego 20 minuta, gospodine Mej, 20 minuta.

 

RIČARD MEJ:

O tome se nećemo svađati. Imate na raspolaganju 10 minuta. Da li želite nastaviti sa trakom, ili se želite obratiti sudu.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim da se traka završi, a zatim ću nešto reći.

           

RIČARD MEJ:

            Nemojte nas pogrešno shvatiti. Imate 10 minuta. Ili ćete pustiti traku ili ćete nam se obratiti, ili možete učiniti jedno i drugo.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Traka će se završiti za nekoliko minuta.

 

RIČARD MEJ:

            U redu onda molim vas pustite traku.                 

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ (po završetku prikazivanja trake):

            Dakle, gledajući sve ovo što sam nastojao da za ovo kratko vreme, u ova tri dana, pokažem, i gledajući sada ovu traku koja potvrđuje praktično doslovce ono što sam govorio o jugoslovenskoj krizi, a ima ih još mnogo, ne znam kako sada zvuče one patetične reči tužioca koje smo čuli u ovoj sobi kada je rekao, nesumnjivo da impresionira publiku, to što se desilo u Jugoslaviji, to nije bila božja volja, već volja ovog čoveka, pokazujući na mene.

A kao što vidite, sve je drukčije i sve pokazuje da je optužnica lažna. Ako su ratni zločini izvršeni nad Jugoslavijom, kao što ste videli, i kao što je videla jugoslovenska i svetska javnost, onda oni koji su izvršili te zločine moraju da odgovaraju.

            Vi ne želite da ih pozovete na odgovornost, s obzirom da ih predstavljate, ali ovo što je izašlo pred javnost, zahvaljujući ovom žalosnom suđenju, je stavilo sve te odgovorne pred veliku porotu koju čini čitavo javno mnjenje i oni neće moći da izbegnu odgovornost za zločine koje su počinili. Ja sam u to uveren, jer verujem da većinu sveta čine pošteni ljudi. Kada to ne bih verovao, život ne bi imao nikakvog smisla.

Ja sam siguran da ovo što su u ova tri dana u ovako ograničenim mogućnostima u najširoj javnosti mogli da vide, svedoči između ostalog i o ovome sudu, kao sredstvu koje se upotrebljava za nastavak zločina protiv moje zemlje i ja sam siguran da to tako neće moći da opstane. Rekao sam svom sinu: vredi ostati u ovom zatvoru ne znam koliko, samo za jedan dan mogućnosti da se kaže istina. Jer ukoliko ta istina bude spoznata širom sveta, nju više niko neće moći da ugasi, i nju više niko neće moći da ospori.

A istina je, kao što ste u ova tri dana mogli videti, na mojoj strani. Ja zato osećam ovde superiornost i zato se osećam kao moralni pobednik bez obzira na vaše paragrafe i bez obzira na vaše namere koje su takođe svima postale jasne. Uostalom, bar vi Englezi možete da pročitate poslednji broj "Spektatora" i da vidite kako vaši istaknuti ljudi gledaju na ovo suđenje, na optužnice, na njihovo spajanje i na razloge zbog kojih su to svi oni koji su u tome učestvovali, uradili. Uostalom, javnost će imati prilike da kaže svoje, ona predstavlja porotu zato što je ovaj sud očigledno nema.

            Završio sam, i ovo je bila moja izjava kao što ste rekli, na početku kada ste mi davali reč, a uvodno izlaganje podneću kada tužilac završi sve radnje koje je predvideo da na ovom sudu sprovede u skladu sa vašim pravilima.

Žao mi je što ne mogu i ovu kasetu da prikažem, jer ova bi kaseta pokazala kako su se montirali snimci koji su obišli svet i koji su izazvali strašnu mržnju prema Srbima, bes ljudi, kako su se montirali i kako se lagalo.

A to je iz iste kuhinje iz koje je napravljen i tzv. lažni izbeglički logor na jugoslovensko-makedonskoj granici, zvao se Stankovci, gde su skupili 30 hiljada Albanaca iz Makedonije da ih prikažu medijima i diplomatama jedan dan, a kada su sutradan došli naivni diplomati, da ponovo posete logor, njega više nije bilo, jer su ih pustili da idu kući. Ta kuhinja koja je napravila i Stankovce i bodljikave žice i Račak i Markale u Bosni i sve moguće prevare koje su u medijskom ratu upotrebljene da se Srbi proglase za zlikovce ili na sličan način kao što ovde ljudi govore na ovoj traci koju nismo ni mogli da vidimo, iako je ova tehnika najbolja, predstavljaju čitav jedan niz, pretekst laži koji je upotrebljen da bi se izvršio zločin nad mojom zemljom. Zločinci će za taj zločin odgovarati. U to sam uveren.

Završio sam.


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest