aktuelno-m.gif (3720 bytes)

 SLOBODAN MILOŠEVIĆ - HAG - 15.02.2002.

STENOGRAM

 

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

           

OVK je na Kosovu, koje je bilo pod stravičnim danonoćnim bombardovanjem, dakle sve Albance koji ne izađu sa Kosova nazivali izdajnicima. Izdajnicima od te ratne koncepcije koja je trebalo da stvori privid bežanja stanovništva pred onim što vi nazivate srpske snage. Prosto tvrdnje Olbrajtove po srpskim deportacijama morale su da dobiju potvrdu. A na makedonskoj granici su čekale stotina kamera da ispitaju svedoke navodnih srpskih nedela i obave taj medijski deo rata. Pa ta ista teza je jedan od glavnih zadataka koji treba da obavi i ova lažna optužnica. Da ubedi svet da su srpske vlasti i srpske snage vršile deportaciju, što je notorna laž.

Međutim, čak i pred kraj drugog meseca rata svi ti kombinovani zločini - bombarderski i razarajući i medijski i teroristički još uvek nisu davali zadovoljavajuće rezultate. Tako je odlučeno da se nastavi i šalju neprekidno nove i nove krvave i ubistvene poruke Albancima da moraju da idu. Zato 13. maja 1999. tačno mesec dana od prethodnog masakra i uništavanja albanske kolone izbeglica o kojoj je javnost juče obaveštena ponovo je izvršen masovni zločin. Za jedan od tih zločina ja ne bih precizno mogao da kažem, ali to ćemo takođe ustanoviti 13. maja ili 14. aprila za jedan od tih zločina bombardovanja albanskih kolona mi smo uhvatili i razgovor između pilota i komandnog centra i emitovali ga na našoj televiziji. Pilot govori o tome da nije vojna kolona, da vidi traktore, da vidi seljake, da vidi civile a dobija od komandnog centra odgovor - izvrši naređenje. I on raketira kolonu. Dakle 13. maja 1999. na magistralnom putu Prizren-Suva Reka na raskrsnici kod sela Koriša - to je opština Prizren NATO avijacija je bombardovala kolonu od više stotina - između pet i šest stotina albanskih izbeglica koje su se vraćale svojim kućama u selo Koriša. Dakle posle dva meseca rata oni se još uvek vraćaju kućama iako vi tvrdite kako ih srpske snage isteruju a zato što se vraćaju kućama bombarduje ih NATO avijacija. U tom masakru je poginulo više desetina lica. Tada u prvim izveštajima je poginulo 50-tak, a teško ranjeno i kasnije umrlo još više lica ali je to rekao bih, veoma ilustrativan i jako veoma tragičan i drastičan primer patnji ljudi da bi se nacrtala šema koju je agresor zadao kao zadatak i objašnjenje za svoje zločine koje je izvešio u Jugoslaviji.

Molim vas da prikažete fotografije ovog zločina na albanske izbeglice 13. maja 1999. godine.

(Prikazuju se fotografije)

            Molim vas da pokazujete fotografiju po fotografiju, ne po dve odjednom, jer se vrlo slabo vidi.

            Ugljenisana tela, ostaci žrtava, traktori prevrnuti. Ovo je poluugljenisano telo pored uništenog traktora. Ostaci ugljenisanih tela žrtava. Ovo su ostaci ugljenisanih tela tri lica u traktorskoj prikolici, gotovo nema ništa od njih da se vidi. Ugljenisani ostaci ispod traktora. Vidite dete koje je ubijeno. Jedna od 10 nastradalih beba iz kolone izbeglica. Takođe nastradalo dete iz kolone izbeglica. Takođe nastradalo dete iz kolone izbeglica. To je jedno od 26-toro dece koje je nastradalo prilikom bombardovanja izbeglica. Jedno od 26-toro. Ovo su isto ugljenisana tela žrtava iz kolone, ugljenisana tela na traktorskoj prikolici. Ovo je poluugljenisano telo. Iste slike, ugljenisani leševi. To je muški leš nastradao prilikom bombardovanja kolone. Telo nastradale bebe iz kolone. Dečak, dete ponovo. Žena. Ovo je samo teren. Ovo je jedno od dece. Nije mogla da se pošalje stravičnija poruka. Verovatno je dosadno tužiocu - vidim da zeva.  Nije mogla da se pošalje stravičnija poruka Albancima koji se vraćaju u svoje selo, da je to zabranjeno - ko se vraća puca se na njega, on mora da plati glavom neposlušnost, on mora da napusti Kosovo, on mora da opravda prethodnu pretpostavku da svi beže pred srpskim snagama, a srpske snage su ih spasavale, pomagale, nosile u bolnice, čak i u najelitnije bolnice, čak i u Beograd, a ne po Prištini i drugim gradovima Kosova.

            Sada hoću da vam skrenem pažnju da je i dalje, u tom besu zbog neuspeha i fijaska napada na Jugoslaviju i upornom isterivanju svoje politike, putem zločina posebna karakteristika nastavljenje sa bombardovanjem stambenih objekata u naseljenim mestima. Na jugu Srbije postoji jedno malo siromašno mesto Surdulica gde rade vrlo vredni ljudi poznati po svojoj vrednoći i svojoj dobroti. 27. aprila 1999. godine to malo mesto Surdulica u kome baš nema nikakvog objekta  koji bi mogao da pravda iako nema ništa što može da pravda gađanje bilo kog objekta u jednoj nelegalnoj agresiji kojim je Povelja Ujedinjenih nacija prekršena, koji nije odobrio Savet bezbednosti, koji je pogazio sve norme međunarodnog prava i sam NATO Statut - ne može biti opravdana, ali ovo je poseban zločin.

            Molim vas da pokažete kako je uništena Surdulica, čitavo jedno mesto na jugu Srbije.

            U istoriji znamo za po jedan grad, znamo za selo u Češkoj koje su nacisti uništili i jedino u toku Drugog svetskog rata i ono je ostalo simbol zločina. Ovi novi uništili su toliko mnogo sela da bi svako od njih moglo da bude i za ona nacistička vremena simbol zločina, samo sada umnogostručen. Ovo su ostaci Surdulice posle bombardovanja. Ovo je npr. srušena kuća gde je izvađeno 10 tela - to je jedna od slika. U samoj blizini pada projektila. Ovo su pogledi na objekte koji su manje oštećeni, ali kao što vidite potpuno uništeni praktično. Samo što nisu sravljeni sa zemljom. I naravno po stepenu uništenja vidi se da niko nije mogao preživeti unutra. Ovo su takođe srušene kuće u Surdulici. Praktično samo se vidi tlo sravljene sa zemljom. Isto to. Ovde se daje ulice brojevi itd. što za moje izlaganje nije u ovom trenutku relevantno radu se i nestu u celini. Evo kako izgledaju ostaci, kao da ih nije ni bilo. Ovo je deo leševa i tela žrtvi koji su tog prvog dana bili izvučeni je dokumentacija iz tog vremena. 28. aprila takođe divljački napad na Prizren i Jablanicu, takođe na Kosovu i Metohiji.

            Molim vas da i to prikažete, možda fotografije predstavljaju najbolji komentar koji u stvari i ne traži komentar.

            Stari grad Prizren je srušeno 50-tak, kako kaže, kuća uglavnom Romske nacionalnosti. Na tom mestu su poginula četvorica, a teško povređeno i teško ranjeno preko 20 ljudi. To je 28. april 1999. godine. Ovo je takođe jedan detalj to je mesto gde su poginuli Zuljfiri, Dreniš, gde su poginuli Zuljfiri, Đuja, Bećir, Zuljfilji Kasandra, Zuljfiri Maksum, piše ovde 24. aprila 1999. godine. U Prizrenu je bilo mešano stanovništvo - srpsko, tursko i albansko. U Prizrenu se živelo sasvim normalno i u slozi. Kad sam bio u Prizrenu svi su mi to govorili i predsednici stranaka i jednih i drugih i trećih i popovi i imami i fratri, to je i bila velika smetnja taj život u Jugoslaviji. Ovo je iznošenje leša iz ruševina. Ovo vire noge zatrpanog deteta starog tri godine - devojčice. Srušene kuće takođe u Prizrenu. Takođe isto, Prizren i opet muslimanske kuće. Ovo je bombardovano selo Jablanica 01. maja i potpuno srušeno 20-tak kuća, oštećeno preko 50 kuća, poginuli ljudi. Ovde su potpuno srušene kuće porodice Murati, jer su i poginuli njihovi stanovnici 01. maja 1999. godine. Vađenje iz ruševina poginulog Ahmeta Muratija u selu Jablanica kod Prizrena. Ovo je oštećena džamija 01. maja u istom bombardovanju. Ovo je bombardovano naselje Kula gde je poginulo sedam,  teško povređeno 15 ljudi većinom Albanaca i srušeno je oko 50 kuća 01. maja 1999. godine.

            Ovo je evo pogledajte ovu njivu na kojoj nema ništa - ovu ubijenu ženu, seljanku ubijaju iz aviona. Evo to je znači Doljeva 11. maj 1999. godine - Jagoda Mladenović. Poginula dok je radila na njivi. To je primer bestijalnosti takva gađanja. Ovo je izgled bombardovanih kuća u Murinu kod Plava u Crnoj Gori. Takođe Murino. To je taj gradić koji je unesrećen.

18. maja 1999. godine gađana je Jasenica kod Valjeva o čemu takođe ima dovoljno dokaza i fotografija kao i ubijenih videćete Milku Krunić iz sela Jasenice koja je stradala u svojoj kući i razaranje sela.

 21. maja u Somboru 50 kuća Sombor u Vojvodini, o tome ćete isto tako videti podatke.

21. maja Đakovica na Kosovu i Metohiji.

25. maja Šabac u 13.05.

25. maja Novopazarska banja.

26. maja u 08.30 selo Radoste opština Orahovac i to između železničke pruge i Reke Beli Drim. Opet su poginuli Albanci. Videćete i leš deteta Albanke rođene 1988. godine iz sela Radoste kod Orahovca, između ostalog.

26. maja u 23.10 Ralja selo na području Beograda ustvari periferija Beograda - ova se porodica sklonila u svoju vikendicu i u svoju kuću odakle su poretklom, ova dva deteta Stefan i Dijana Pavlović ubijeni su dok su spavali u svojoj kući što ćete takođe videti.

Evo dajte ove slike molim vas. Ja se trudim da napravim po jedan set da imate u vidu šta sam rekao u vezi s tim.

Ovo je Jasenica kod Valjeva gde je poginula Milka Krunić. Ovo je srušena kuća to je 18. maj 1999. u Jasenici kod Valjeva. Ovo je leš o kome govorim.

50 kuća u Somboru 21. maja u Vojvodini. To je u ulici Vuka Karadžića. Vlasnik je rođen 1940. godine. Izgorela kuća i uništetna kako piše 21. maja u Somboru.

Možete dalje.

Ovo je u Đakovici Ibrahim Đoši - Albanac koji je poginuo tu u svojoj kući. Vidite ga na ovoj slici.

Ovo je iz Sombora verovatno se okrene jedna druga strana pre one prethodne, ali svejedno.

Dalje, molim vas. Takođe ulica Svetog Save u Somboru.

Dalje.

Ovoje u Šapcu kad je gađan Šabac.

Ovo je novopazarska banja - 30-tak kuća u novopazarskoj banji. Inače u tom novopazarskom kraju žive Srbi i Muslimani. Ovo je leš deteta Kajtumi Kastrati iz sela Radoste rođenog 1988. dok je čuvao stoku sa drugovima ubijen je od NATO bombi. To je stoka.

Možete dalje.

            Ovo su leševi dece koja su ubijena su spavala. To je bombardovanje Ralje sela kod Beograda u 23.30 noću, u pidžamama. Srušene kuće 26. maja. Evo kako izgledaju te ruševine. Govori se o Ivanoviću gde je poginula  njegova ćerka Biljana itd.

            Juče sam vam govorio o uništenju malog rudarskog grada Aleksinca gde ljudi rade u rudnicima uglja, u jamama u velikom zločinu koji je NATO izvršio 05. aprila. 28. maja dakle mesec ipo dana docnije, čak nešto više od mesec ipo dana docnije u 00.30 sati ponovo je izvršen vazdušni napad na Aleksinac, i to sa 14 projektila, sa sedam projektila pogođeno uže gradsko jezgro Aleksinca, a jedan je pogodio i područje opštine Svrljig. I onda navodi šta je sve potpuno uništeno. Aleksinac treba pokazati posebno - izvolite.

            Zašto Aleksinac na tako divljački način i po drugi put je besmisleno pitanje jer je uopšte ceo rat taj besmislen i predstavlja zločin. Oni koji dođu da ubiju decu na spavanju teško da mogu da mirno spavaju ako su ljudi. Ako su osetljivi na moral.

            Ovo je leš Biljane Momčilović, dalje idite, idite tim redom kako sam vam dao.

            Ovo je mesto udara projektila gde su ljudi i poginuli i povređeni 28.05. Već je proleće počelo, ozelenelo, samo više kuća nema. Dalje idite. Tu su srušene kuće, navodi se ko je sve poginuo: muž, žena ćerka, teško ranjeni, poginuli, sestre i tako dalje.

            Ovo je isto žrtva iz Aleksinca Dušanka Savić, poginula u kući komšije.

Ovo su isto žrtve bombardovanja Aleksinca.

Takođe srušene kuće u Aleksincu, odakle su isto izvlačeni mrtvi. Ovaj čovek je izvučen iz kuće koju ste videli maločas, Branko Mitrović. Potpuno uništene kuće u Užičkoj ulici u Aleksincu. To je 28. 05 dakle u Aleksincu, 80 kuća uglavnom sve u toj Užičkoj i Niškoj ulici.

Ovo su srušene kuće u Petrovaradinu, Novi Sad 29. maja 1999.

Ovo je jedna od uništenih kuća u Petrovaradinu u naselju Rubnjak u Novom Sadu.

29. maja bombardovana je Čumurlija kod Niša i ovde ćete videti zgarišta i leševe.

29. maja ponovo je bombardovana Ćuprija pri čemu je oštećeno, srušeno preko sto civilnih objekata, videćete neka mesta od udara, nekih od projektila.

30. maja bombardovane su porodične kuće i seosko groblje u mestu Brvenik kod Raške. Videćete i kuće i groblje, i žive i mrtve srbe. Na ovima su samo mrtvi ali su bombardovani i živi i mrtvi.

31. maja Ripanj, selo kod Beograda. Videćete ponovo ženske leševe.

Takođe, 31. maja, Ripanj, uništene kuće.

31. maja selo Draževac kod Obrenovca, opet nastradale žene.

31. maja izvršen je vrlo težak vazdušni napad na Novi Pazar. To je taj kraj gde zajedno žive srbi i muslimani, predominantno. I to je izvršen napad na stambeni deo Novog Pazara. Uprvom napadu je poginulo 11 ljudi a ogroman broj teško povređenih. Ja ovde nemam podatke o broju onih koji su kasnije podlegli povredama. Oštećeni su i osnovna škola i dom zdravlja Medicinskog centra "Jedinstvo", veliki broj porodičnih kuća, zgrada autobuske stanice i tako dalje. To je najveći zločin koji se dogodio u Novom Pazaru otkad Novi Pazar postoji u novoj Jugoslaviji.

08. juna u 00.15 sati napadnuto je opet podučje Novog Sada i to naselje Šangaj jer je očigledno iz ovoga kako vremena govore stambene četvrti, stambena naselja gađana su uvek noću kada su sigurni da ljudi unutra spavaju i da će biti ubijeni. Možete ovaj set da prikažete.

Ovo je Čumurlija, na početku ovog dela za koji dajem fotografije, tu sam pomenuo nastadala žena.

Ovo je Ćuprija, bombardovanje 29. maja 1999. godine, stotinu civilnih objekata uništeno i oštećeno u Ćupriji toga dana, u jednom malom gradu stotinu civilnih objekata.

Ovo je mesto udara jednog od projektila takođe u Ćupriji.

Ovo su porušene porodične kuće i seosko groblje u mestu Brvenik - Raška 30. maja. To se isto odnosi na Brvenik u Raškoj 30. maja.

Ovo je što je oštećeno 17 grobova na seoskom groblju u Brveniku u Raškoj. Dalje.

Ovo je Ripanj, selo kod Beograda. Pokazuje se kuća čija je vlasnica u njoj poginula 31. maja 1999. godine, Slavica Stojiljković, ovde je i njen leš.

Ovo je isto u Ripnju, srušena kuća i imena žrtava, izgled kratera u Ripnju, u selu kraj Beograda.

Ovo je Novi Pazar, to je u blizini autobuske stanice. Na tom mestu koje ste videli poginulo je 11 ljudi.

Ovo su razrušene kuće u Novom Pazaru.

Ovde se vidi vađenje nastradalih iz ruševina zgrada.

Pokazuje srušene zgrade gde je poginuo i Đorđe Pantović u svojoj prodavnici.

To je žrtva.

Golub Vratković 1953. godište.

To je iz Novog Pazara.

Dragan Simović rođen 1953. takođe iz Novog Pazara.

Miodrag Nikić rođen 1970 godine.

Zvezdana Jajić rođena 1962. takođe žrtva iz Novog Pazara.

Simić iz Novog Pazara.

Dete Vladana Simića, Marko Simić rođen 1997. godine Novi Pazar.

Dejan Milošević 1973. godiše iz sela Šaronje - Novog Pazara.

Ostaci Mirka Roglića rođenog 1983. godine, takođe žrtve u Novom Pazaru.

Ovo su uništene kuće u Novom Pazaru 31. maja. Tu je uništeno oko 40 kuća.

Ovo je bliži izgled neke od kuća.

20. maja, pet minuta posle ponoći u Beogradu, odnosno nad Beogradom, izvršen je vazdušni napad na Kličko-bolnički centar "doktor Dragiša Mišović". To je veliki Kliničko-bolnički centar, spada u najpoznatije u Jugoslaviji. Nalazi se u Beogradu dakle, u Bulevaru mira. Raketirana je neurološka klinika Kliničko-bolničkog centra i poginuli su bolesnici naravno, ginuli su bolesnici i u odeljenju za intenzivnu negu. U ovom napadu su oštećene sve zgrade u krugu Kliničko-bolničkog centra uključujući i porodilište, ginekologiju, akušerstvo i dečja bolnica za plućne bolesti i tuberkulozu. Nepostoji niko u Jugoslaviji koji ne zna za Kliničko-bolnički centar "doktor Dragiša Mišović" a inače se nalazi u onom rezidencialnom delu Beograda u kome pretežno stanuju gotovo svi predstavnici diplomatskog kora, bar kada je reč o ambasadorima i višim diplomatskim službenicima. Pokazaću vam nekoliko slika, samo nekoliko iz Kliničko-bolničkog centra "dr Dragiša Mišović".

Nema smisli ni da nastavljam da  komentarišem sve, ovo je leš pacijentkinje sa klinike neurologije, Zore Brkić. Slike sve govore.

Ovo je operaciona sala koja je oštećena takođe. Takođe, pacijent klinike za neurologiju koji je poginuo po imenu Radosav Novaković u bolnici.

Ovo je soba intenzivne nege, odnosno ono što je ostalo od sobe intenzivne nege u klinici za neurologiju.

Ovo je unutrašnjost centralnog dela razorene klinike za neurologiju i mesto pronalaska tela Branke Bošković i Radosava Novakovića.

To su sve žrtve.

Ovo je izgled razorene klinike za neurologiju, 20.05. 1999.

Takođe objekti Klničko-bolničkog centra "dr Dragiša Mišović".

Ovo je institut za urologiju i nefrologiju i kakva je bolesnička soba posle bombardovanja.

Pomenuo sam vam Surdulicu kao mali grad na jugu Srbije koji je bombardovan gde su ljudi ginuli a sravnjena gotovo sa zemljom 30. na 31. maj 1999. godine, ponovo je Surdulica, a ovoga puta gađan je direktno sanatorijum u Surdulici. To je specijalna bolnica za plućne bolesti, sanatorijum u jugoistočnom delu Srudulice. A projektili su pali ne samo na bolnicu za plućne bolesti već i na paviljon staračkog doma i praktično sve što je bilo u blizini. Gađanje sanatorijuma, ne mogu ni da rangiram više te ratne zločine, vi ste pravnici koji se bave tim, verovatno imate neku svoju predstavu jer su svi ti zločini teški, ali gađanje sanatorijuma punog bolesnika verovatno treba da objasni onaj ko je to uradio i ja se nadam da će i objasniti. Budite ljubazni, pokažite samo ovo evo, smanjio sam broj slika iz sanatorijuma.

Ovo su leševi na terasi zgrade sanatorijuma. Ovo su slike neposredno posle udara tako da većina ljudi nije ni identifikovana.

Glava Dušana Manojlovića rođenog 1927. godine pronađena ispred sanatorijuma.

Stamen Rangelov iz Surdulice, iz sela Božice nastradao u prostorijama laboratorije.

Leševi izvučeni iz zgrade sanatorijuma, kao što vidite, puno dvorište leševa tog jutra.

Leševi majke i ćerke Bosiljke Malobabić i Milene Malobabić, izbeglice iz Karlovca.

Ovo su takođe žrtve, i to su izbeglice iz Korenice.

Takođe žrtve iz Duge Rese.

Ovo su leševi poginulih u domu za starce pri sanatorijumu i navode se i njihova imena. Oni su iz komšiluka iz Vladičinog Hana, iz sela Plemance.

Ovo je takođe telo žrtve izvučeno iz ruševina, Dragić Tapijalo.

Ovo je takođe žrtva, žena, Bogdanka Jananjin, rođena 1925. iz Vrginog mosta.

Slavko Pavlović-Popović.

            Bombe su padale ne samo na porodilište, ne samo na bolnicu za plućne bolesti, već i na paviljon Staračkog doma i praktično sve što je bilo u blizini. Gađanje sanatorijuma. Ne mogu ni da rangiram više te ratne zločine. Vi ste pravnici, pa, koji se bave tim. Verovatno imate neku svoju predstavu, jer su svi ti zločini teški. Ali, gađanje sanatorijuma punog bolesnika, verovatno treba da objasni onaj ko je to uradio. I ja se nadam da će i objasniti.

            Budite ljubazni, pokažite samo ovo. Evo, smanjio sam broj slika iz sanatorijuma.

            Ovo su leševi na terasi zgrade sanatorijuma. Ovo su slike neposredno posle udara, tako da većina ljudi nije ni identifikovana. Glava Dušana Manojlovića, rođenog Ä27-me godine, pronađena ispred sanatorijuma. Stamen Rangelov, iz Surdulice, iz sela Božice, nastradao u prostorijama laboratorije. Leševi izvučeni iz zgrade sanatorijuma, kao što vidite puno dvorište leševa tog jutra. Leševi majke i ćerke, Bosiljke Malobabić i Milene Malobabić, izbeglice iz Karlovca.

            Ovo su, takođe, žrtve. I to su izbeglice iz Korenice. Takođe, žrtve iz Duge Rese. Ovo su leševi poginulih u Domu za starce, pri sanatorijumu. I navode se njihova imena. Oni su iz komšiluka, iz Vladičinog Hana, iz sela Plemance (Kremance???). Ovo je, takođe, telo žrtve izvučene iz ruševina, Dragić Tapijalo. Ovo je, takođe, žrtva žena, Bogdanka Janjanin, rođena Ä25-te, iz Vrginog Mosta. Slavko Popović.

            Dve bolnice uzastopno, kao što vidite. Klinički centar "Dragiša Mišović", pa zatim sanatorijum u Surdulici. U ovom prvom i porodilište, a u ovom drugom i Starački dom.

            Ja imam mnogo dokumenata o bombardovanju objekata kulutre, ali ja ću ovo staviti na uvid javnosti, a i dostaviti vama na 20 stranica. Ne bih ovde da sad čitam svih tih 20 stranica dokumenata, ali se oni odnose na uništavanje objekata kulture u Beogradu i u Nišu, i u Novom Pazaru, i u Novopazarskoj banji, na Gučevu, Novi Sad, Vrdnik, u Vršcu, na Kopaoniku, u Kuršumliji, u Balajncu, u Smaili, u Zablaću, Svetke, Prilike, Trstenik, Đunis, Krčmar, Pančevo, Gračanica, Draganac, Kragujevac, veliki broj objekata, kao, gotovo skoro kao u Beogradu. Dečani, Goraždevac, Čačak, Valjevo, Kadinjača, Velika Hoča, Srećkovac, Puštranje, Vinča, Belo Brdo, Gornje Nerodimlje, Žitorađa, Smederevo, Palić, Šabac, Gazimestan, Tekeriš, sela u okolini Kraljeva, u čijoj su blizini takvi kulturni spomenici. Ćuprija, Trsnik, Mrsać.

            Nabrojao sam samo imena mesta gde je više objekata kulture bombardovano, a pregled sadrži 20 stranica.

            Sada bih pomenuo i bombardovanje zatvora...

 

SUDIJA:

            Gospodine Miloševiću, koliko dugo mislite da će to trajati?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ja ne znam tačno, zbog toga što, kao što znate, ja nemam nikakve uslove da se pripremam, pa, niti imam kakvu pomoć, pa nemam predstavu o tome koliko bi to moglo trajati, ali pretpostavljam da sam prešao polovinu. Pretpostavljam da jesam. Sigurno sam prešao polovinu, od onoga što želim sad da kažem.

 

SUDIJA:

            Očekujemo da ćete završiti ove večeri.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Mislim da ne bi mogli da me ograničavate u ovom izlaganju, bez obzira da li je dva dana dobio tužilac ili nije. Prvo, jučeranji dan je....

 

(posle pauze)

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ovo je Prijepolje, 11. maja 1999-te, pa onda još jedan napad, pa nadvožnjak kod Horgoša, na samoj mađarskoj granici. Dakle, na krajnjem severu, pa most u Kokinom Brodu, most u Murinu, most u Vrbasu, nadvožnjak u Visokoj kod Kuršumlije, kod Trupalskih šuma, most u Vladičinom Hanu 18. maja, most preko reke Jesenice u Velikoj Plani, blizu Beograda. Cekavički most na reci Jablanici, Đenovački most na reci Jablanici. U 13,05 i 13,15 u Varvarinu je gađan most preko Velike Morave, na verski praznik, kada se u blizini mosta nalazilo nekoliko hiljada ljudi, a na mostu nekoliko stotina civila, koji su svakome lako bili vidljivi u 13 sati i 5 minuta u toku tog dana, ponastradalih.

            Pogledajte ove leševe. Posle sat vremena od tog udara, ponovo su došli da gađaju kad su znali da su na mostu spasilačke ekipe da ukazuju pomoć nastradalima, povređenima, da bi pobili još više ljudi. Među njima je bila i devojčica Sanja Milenković, matematički genije, rođena 1983. godine. Tu je čak i njeno svedočanstvo školsko.

            29. maja 1999. srušena je i zgrada Televizije Novi Sad. Potpuno uništena. Neću da dajem snimke, pošto ste mi skratili vreme. Bombardovano je prvog na drugi maj postrojenje za snabdevanje vodom, bez koga je ostao veći deo grada Prištine, odnosno bez vode je ostao veći deo grada Prištine. Pa onda, bombardovana sva infrastruktura, objekti elektroenergetike na Termoelektrani "Nikola Tesla" u Obrenovcu. Bombardovana je fabrika "Cer" Čačak. Nema vremena da pokazuje slike. Potpuno rušenja. To je jedno od najvećih preduzeća u Srbiji od njega živi najveći broj građana Čačka. "Prva iskra" Barič, kod Beograda bombardovana. Rudarsko-topioničarski basen Bor, jedini veliki proizvođač bakra u Evropi. Bombardovan kompleks fabrika Krušika u Valjevu, 18. maja ponovo. Ovde su fabrike koje su srušene i sravnjene sa zemljom. Binačka Morava u Gnjilanu, to je 19. maja. Tu su i leševi, Šabije Ćijana, na primer, iz Binačke Morave; Ademi Dževata, iz Gnjilana, itd. Preduzeće "Mladost" u Gnjilanu. Ponovo leševi, i muški i ženski, čak više ženski. Borovo Boreli, Sombor, 21.05. Termoelektrana "Veliki Crljani" kod Lazarevca. Slike neću prikazivati.

            Termoelektrana u Urovicama, kod Obrenovca. Slike, takođe, neću prikazivati. Elektropostrojenja "Elektroistoka" u Nišu, transforfor stanica Novi Sad, Rimski šančevi, to je čitavo polje kao nekoliko fudbalskih igrališta odakle se snabdeva veliki deo Vojvodine. Elektropostrojenja na Bežanijskoj Kosi, ključno za snabdevanje Beograda. Kad u Beogradu nestane struje, onda nema ni vode, onda nema ni grejanja, onda nema ništa što se pogoni na struju i što mora da, ponovo centri za snabdevanje vodom u Somboru. Sve objekti - od bolnica, porodilišta, vodoinstalacija, putničkih autobusa, vozova, zabranjenih Ženevskom konvencijom, protokolima i svim drugim normama međunarodnog prava, odnosno ratni zločini. Zločini genocida i zločini protiv čovečnosti. Skladišta nafte sva su bombardovana i uništavana. Veći deo je napravio pravu ekološku katastrofu. Neuporedivo je veća šteta nastala u ekološkom pogledu, nego sama instalacija, gorica itd, mada su i to ogromne materijalne štete.

            Ja sam izložio, uglavnom, i veoma restriktivno i na brzinu, tok uništavanja civilnih objekata u NATO agresiji na Jugoslaviju u kojoj su počinjeni svi ti zločini koje sam pomenuo.

            Ja sad pitam o kakvom vi sudu možete govoriti, ako odbijate da sudite za sve ove zločine koje su izvršili lideri i vlade, i vojske NATO pakta, koje sam nabrojao, citirao, na teritoriji Jugoslavije, a zovete se Sud za ratne zločine na teritoriji Jugoslavije. Čak ni u toj Rezoluciji Saveta bezbednosti kojom ste vi formirani, koju je on doneo, doduše, nenadležno, ali čak ni u toj Rezoluciji od zločina na teritoriji Jugoslavije nisu izuzeti ni Amerikanci, ni Nemci, ni Francuzi, ni svi drugi i nigde nije napisano da je to za suđenje za zločine u Jugoslaviji samo one koje vi budete ustanovili da su izvršili Srbi.

            Vi ste, dakle, sami svoju nadležnost tumačili tako da sve izvršioce zločina izuzmete od odgovornosti, pa da sudite samo onima koji su se branili od napadača u svojoj kući, a odbijate da smatrate odgovornim te napadače - stvarne zločince. Pritom, neprestano ponavljate da je suđenje strani koja se branila - pošteno suđenje. Tim svojim stavom vi ste sami sebe definisali kao eksponente strane koja je izvršila zločin i kao učesnike u zločinu nad stranom koja se branila na svojoj suverenoj teritoriji. Pri tome, opet, tvrdite i da ne sudite ni Jugoslaviji, ni Srbiji, već samo meni, a već sam vam naveo niz argumenata, koje ste sami ovde izneli, da sudite svima. Meni kažete, pa sam odgovoran po nekakvoj komandnoj odgovornosti, koja u stvari nigde ne postoji, ni u jednom pravu. To znači da su oružane snage Jugoslavije, kojima sam komandovao, izvršile zločine braneći svoju zemlju uz podršku celog naroda. Znači, sudite, dakle, državi i narodu zbog odbrane od napadača.

            Uz to, istovremeno, ovde ste suočeni sa očiglednim falsifikatima. Videli ste, na primer, juče, sve što je bilo na kaseti, a videli ste da se tužilac drži, na primer, Vokerovih laži koje su demantovane. A pošto tužilac zna istinu, jer videli ste i izjavu šefa sudsko-veštačkih eksperata iz Finske, Arante, koja je ovde rekla, odnosno videli smo, da je dostavila izveštaj tužiocu. Znači, da namerno skriva istinu i montira lažnu optužnicu. I ne samo to. Tužilac je u toku ova dva dana prikazao javnosti snimke iz nekog logora u Bosni i Hercegovini koji su, inače, poznati, ali lažni. S obzirom da je on tek prikazao snimke, ja imam kasetu koja pokazuje kako je u funkciji antisrpske propagande ta laž napravljena i montirana. Ja time ne ulazim u pitanja zatvora u Bosni, jer o tome ne znam ništa, ali ulazim u pitanje upotrebe lažnih TV izveštaja u falsifikovanju srpske krivice.

            Ja bih tu kasetu pustio kad bih imao vremena, ali ću proceniti da li će mi ostati vremena da pustim i tu kasetu, pa ćete onda videti da se i ovde radi o snimcima koje smo videli uz izjavu tužioca o montiranim i lažnim snimcima koji su obišli čitav svet, da bi srpski narod bio satanizovan. Jer tu se radi o jednoj engleskoj, nazovi novinarki, koja je došla u jedan prihvatni centar za izbeglice koje su bile slobodne, koje su mogle da idu do susednih sela, kupuju hranu i svojom voljom došle tu da se sklone od ratnih razaranja, pa je onda ušla u skladište toga centra koje je ograđeno žicom za kokošarnike, sa samo par redova bodljikave žice na vrhu, jer se čuvalo skladište, pa iz tog skladišta snimala unutra i razgovarala sa zatvorenicima da prikaže kako su oni iza bodljikave žice i sve se vidi na toj kaseti. Uostalom, to je u javnosti i pokretano i ja ću pustiti, ako mi vreme bude dozvolilo, ako mi vreme ne bude dozvolilo dostaviću kasetu javnosti, pa neka se oni upoznaju sa ostalim falsifikatima. Da ne govorimo, dakle, i Račku, i ovim falsfikatima o izbeglicama na Kosovu i Metohiji kojima smo naseljavali Kosovo i Metohiju, a videli ste da nije bilo dela Jugoslavije gde je bilo manje izbeglica, proporcionalno zanemarljiv broj, ispod 1%; nula koma nešto procenata itd. Da ne nabrajam sve te falsfikatije.

            Ja pitam javnost - da li tužilac kad zna da je nešto falsifikovano i montirano u optužnici može dalje da obavlja svoj posao? Vi, gospodine Mej, svakako znate za presude Vrhovnog suda Engleske o obustavljanju postupaka, da tužilac ne vodi revnosno slučaj. A svakako Vam je poznata doktrina o zloupotrebi postupka. Koliko neistina smo ovde na licu mesta učinili očiglednim. O nepristrasnosti i pravičnosti koje propisuju Ujedinjene nacije kad je reč o funkciji tužioca da i ne govorimo, jer su te kategorije udaljene milione svetlosnih godina. Govorim, dakle, samo o falsfikatima.

            Vi, naravno, znate i za presude o zloupotrebi postupka, ako se ne organizuje saslušanje povodom habeas corpusa. Ja se čudim da, na primer, kod habeas corpusa čak ni "prijatelji suda" nisu reagovali, a dužnost im je u opisu odluke kojim ste ih vi sami imenovali, da se žale. A i oni kao ugledni pravnici znaju kolika je težina tih pravnih činjenica. Zato ja ovde, pošto govorim javnosti, pozivam profesionalni deo javnosti da reaguje prema svojoj profesionalnoj savesti. Pravnik nema pravo da ćuti pred ovako drastičnim primerima zloupotrebe postupka i kršenja prava. Ja od vas očekujem da se izjasnite o postupcima tužioca, a posebno falsifikatima koji se čine pred licem javnosti. A, inače, što se tiče ovih lažnih optužbi i mojih argumenata, a pre svega, što se tiče istine pred svetskom javnošću, ja ću veoma koristiti svoje pravo da zahtevam i ispitam svedoke koji su direktni akteri ovih događaja. S obzirom na sve okolnosti, s obzirom na mirovni proces, s obzirom na odluke, s obzirom na politiku i realizaciju te politike, a posebno s obzirom na zločine, zahtevaću da ovde pristupe svedoci i da mi se omogući da ispitam i Klintona, i Olbrajt, i Širaka, i Blera, i Šredera, i Kinkela, i Fišera, i Vedrina, i Kuka, i Ovena, i Stoltenberga, i Jasušija Akašija, i Dinija, i Kofi Anana, i Volebeka, i Šarpinga, i Dola, i američki tim na pregovorima u Dejtonu, i državnike prisutne na potpisivanju Sporazuma u Parizu. Dakle, sve, osim Blera i Šredera s kojima nisam razgovarao, s kojima sam lično razgovarao, s kojima sam imalo lične kontakte. Naravno, oficijelne. I s kojima sam imao razmatranje pitanja o kojima je reč i koji su povezani sa svim ovim. Spisak stranih svedoka predaću preko svojih saradnika kada ga budem konačno sačinio, a spisak domaćih svedoka formiraću i predati onda kada tužilac bude završio sve te svoje radnje.

            Prema ovome kako ste vi, u Tužilaštvu, konstruisali ovu lažnu optužnicu ispada da je politički cilj najbitniji element dela za koji vi optužujete. Pa, prema tome, pored izjašnjavanja uzroka i posledica zločina počinjenih nad mojom zemljom i mojim narodom, biće važno da se razjasni i odgovor na pitanje kako to da sam ja imao opštu podršku, na primer, 1995-te, 1996-te, 1997-me itd, i sada posle čitave jedne decenije postajem predmet optužbe, ni manje ni više, nego za genocid 1991-ve, druge, treće i ne znam već sve kada, ali svakako pre toga. A i na  mnoge druge političke i materijalne okolnosti od kojih još na neke ću da ukažem sada, na neke kasnije.

            A sada ću da govorim o zločinima genocida na Kosovu izvršenih posle dolaska bezbednosne misije Kfor i civilne UNMIK misije Ujedinjenih nacija, odnosno posle 10. juna 1999. godine. Tu su počinjeni veliki zločini protiv čovečnosti, zločin genocida i drugi ratni zločini. A tu su i dokazi o neposrednoj saradnji u izvršavanju tih zločina između okupacionih trupa, u šta su one prerasle kao zaštitne snage Ujedinjenih nacija i terorističke OVK organizacije koja je nastavila da hara, pljačka, ubija, kolje, pali i uništava sve što nije albansko na Kosovu, a uključujući i deo Albanaca.

            Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 iz 1999. godine, misija bezbednosnog prisustva Kfor obavezna je da obezbedi mir i sigurnost za sve stanovnike Kosova. Činjenice pokazuju, na žalost, da Kfor nije izvršio svoju obavezu. Pored toga, države koje preko svojih vojnih kontingenata u Kforu vrše faktičku kontrolu pojedinih sektora na Kosmetu su po tom osnovu dužne da obezbede osnovnu zaštitu etničkim i verskim zajednicama, koje predviđa Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida i drugim opšteprihvaćenim međunarodnim ugovorima. One, izuzev malo časnih učesnica, to nisu učinile. Umesto mira i bezbednosti, rezultat njihovog prisustva je 3.000, znači pod njihovom zaštitom, 3.000 ubijenih Srba pretežno i drugih nealbanskih, a i nekih albanskih građana; 2.500 otetih, od kojih se o 1.300 ništa ne zna i o kojima njihove porodice strepe da su i oni ubijeni, najvećim delom Srba; zgarišta više desetina hiljada, više desetina hiljada kuća, pre svega srpskih kuća i nasilno oduzeta privatna i društvena imovina; kriminal i proterivanje više od 360.000 Srba i nealbanskog stanovništva pod zaštitom Ujedinjenih nacija, 360.000, uključujući, na primer, i 10.000 Hrvata iz Janjeva i Vitine gde su oni pretežno živeli. A onda srušene crkve i srpske svetinje.

            Mi smo gledali bezbroj puta na CNN-u, ja to ne kritikujem, ali smo bezbroj puta gledali kako ruše talibani statuu Bude u Avganistanu, što je nesumnjiv vandalizam. A pod zaštitom Ujedinjenih nacija, u prisustvu njihovih trupa, srušeno je 107 crkava na Kosovu i Metohiju, ni jednu nisam video, a da ne govorim da se upotrebi kako se onaj tamo događaj upotrebljavao. Ali na to ću doći kasnije.

            Teroristički najteži kriminalni akti izvršeni od strane albanskih terorista događali su se uz blagonaklonost Kfora i UNMIK-a, pa do danas gotovo da nema otkrivenih učinioca najtežih krivičnih dela nad Srbima i nealbanskim etničkim grupama. U pojedinima slučajevima, kao na primer u Ugljarima, Kfor je mesecima skrivao masakrirana tela Srba, saučestvujući tako u zločinima. Ili je, kao na primer, rušenjem repetitora na Mokroj Gori direktno vršio kriminalne akte. Svi zločini od 10. juna su izvršeni u prisustvu snaga Ujedinjenih nacija. Kakva je tu odgovornost i da li se na njih primenjuje da su znali ili su morali znati koga će neko da ubedi da neko ne zna ono što se dešava 100 metara od njegove baze? Ali i na to ću doći kasnije.

            Gotovo ni jedna odredba Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti nije sprovedena. Broj ubijenih Srba je svakim danom povećava, zločin i dalje traje. Prekjuče su bacane bombe u jednom selu u Kosovskoj Kamenici, imam zabeležno gde, pa ću vam reći kad dotle dođem. To potvrđuje da zločin još nije prekinut, a danas je 2002-ga, februar. Oni su tamo od 10. juna 1999. godine. Paljevine, pljačka, teror, odnošenje imovine u Albaniju se nastavljaju i umesto da zaštiti granice Kfor je dozvolio da na Kosmet dođe nekoliko stotina hiljada državljana Albanije i Albanaca iz Makedonije.

            Posle svega, sasvim je jasno da je cilj, ja moram da govorim sporije zbog prevodilaca, a opet imam kratko vreme, pokušaću da napravim neku ravnotežu između toga, posle svega sasvim je jasno da je cilj agresije NATO na SR Jugoslaviju - ostvarivanje strateških ciljeva pojedinih država koju nemaju veze sa zaštitom ljudskih prava, već se ostvaruju na račun upravo najtežeg kršenja ljudskih prava. Ove države su formirale, finansirale, koordinirale i podržavale, i danas podržavaju albanske terorističke grupe, a počeli su i pre 1998. godine, kako bi stvorile razlog za agresiju. I umesto da popune verifikacionu misiju OEBS-a na Kosmetu, ustanovljenu na osnovu Sporazuma i OEBS-a od 16. oktobra, do punog broja do dve hiljade, to je bila najveća verifikaciona misija, da izvršavaju svoje obaveze, da uticajem na predstavnike kosovskih albanskih partija u Rambujeu i Kleberu omoguće postizanje razumnog dogovora o autonomiji, a juče sam vam govorio u čemu je jedina razlika bila. U tome što smo mi instistirali da bude napravljeno i na principu ravnopravnosti građana i na principu ravnopravnosti nacionalnih zajednica, što je, čini  mi se, i poznato u čitavom svetu najbolje rešenje za takvu nacionalnu strukturu.

            Za vreme agresije one su tokom sukoba Vojske Jugoslavije sa terorističkim grupama vojno intervenisale u tim sukobima na strani terorističkih grupa, bombardujući jedinice Vojske Jugoslavije dok su bile u sukobu sa takvim grupama. One su ove terorističke grupe promovisale u nekakve nove snage reda na Kosmetu. I konačno, ne preduzimaju ništa da spreče i te iste grupe u vršenju novih zločina.

            Ja neću da čitam dalje podatke o ubijenim, ali sam rekao da ih je tri hiljade, ni spisak i podatke o onima kojima je izvršeno fizičko nasilje, ranjavanje, povređivanje, premlaćivanje, takođe pod zaštitom Ujedinjenih nacija.

Ništa od ovoga nije moglo da se događa sa 50 hiljada UN trupa, događaju se najteži zločini. Dakle, zločin nad Srbima nije prekinut, a poslednji događaj za koji znam je prekjuče 13. februara kad su bačene bombe na Srbe u selu Koloteč u Kosovskoj Kamenici. Već 12. juna, znači podatak sledeći dan od preuzimanja odgovornosti za bezbednost kako piše u Rezoluciji svih građana Kosova i Metohije počela je otvaranje vatre iz automatskog oružja na radnike površinskog kopa "Belaćevac". 12. juna albanski teroristi su napali na Dojnice i Novo selo u opštini Prizren. 13. juna su napali na srpske kuće u starom Kačaniku, 13. juna otvorili vatru na pripadnike policije koji su se nalazili  u selu Ljubiš, opština Orahovac i selu Studenčane, opština Suva Reka. 13. juna u selima Gotovuša i Drajkovac, u opštini Šrpce su otvorili vatru iz automatskog oružja i minobacača na meštane ovog sela. 14. juna u selu Zaskok u opštini Uroševac su pucali na kolonu izbeglica. Ja ću samo kratko o tome da govorim da bih uštedeo svoje vreme koje ste mi skratili, ali se nadam da ću izneti sve one momente koji su dovoljni da se ilustruje šta se događa pod zaštitom UN na Kosovu i Metohiji. 15. juna u Uroševcu, nasilno upali u fabrike i druge javne institucije, 17. u Prištini izvršili oružani napad na izbeglički kamp, 20. sa teritorije Albanije napali pogranična sela Kruševo i Orčuš, opština Dragaš. Inače, Dragaš i taj deo, tu žive Muslimani i Goranci. Ali albanski teroristi ne trpe nikoga ko nije Albanac. 28.06. u selu Miloševe, opština Priština, opet oružani napad na srpske kuće, uključujući i bacanje bombi iz vatrenog oružja. U junu i julu 1999. na području opština Gnjilane, Vitina i Kosovska Kamenica, već sad formirane velike formacije OVK sa po oko 1 000 terorista koji su došli iz Albanije, svakodnevno su iz automatskog oružja i minobacača i ručnih bacača otvarali vatru svakodnevno u toku juna i jula na srpska sela Raniluk, Pasjane, Odovce, Rajanovce i Bosce kako bi ubrzali iseljavanje nealbanskog stanovništva, i sve to permanentno iz dana u dan u prisustvu trupa UN. 13. jula u selu Mogila su bombama, minobacačima i monotovljenih koktela napali srpske kuće, ne mogu da čitam podatke, jer mi oduzima vreme, ali ću reći prilikom napada na kuću Bocića, npr. 6 članova njegovog domaćinstva su vezali i zaključali kuću, a zatim kuću zapalili Molotovljevim koktelom.

            Nemačka tajna služba je pokupila na brzinu kriminalce iz čitave Evrope, gurnula ih na Kosovo, to neće ni on poreći, ne bojte se, jer suviše ljudi to dobro zna, i poslala ih na Kosovo da počnu da ubijaju. Tada su eksplodirale terorističke aktivnosti. Vi ćete videti kako je to izgledalo, ali pre nego što pređem na to kako je to izgledalo pročitaću vam samo nekoliko citata Nemca, dakle ne Srbina nego Nemca, Jergena Elzecera, pisca knjige "Ratni zločin, smrtonosne laži nemačke vlade i njene žrtve u kosovskom konfliktu". Samo kraće izvode. Elzecer kaže: "Obrazac svih ratova koji su se desili u bivšoj SFRJ bio je istovetan". To sam i ja juče rekao. "Glavni ratni piromat, potpaljivač ratova u Jugoslaviji bila je Nemačka, a Amerikanci su požar gasili benzinom". Upravo su Nemci forsirali priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 91. godine što nije nikakva tajna, Miteran se gorko žalio da su ga Nemci i pod nemačkim pritiskom pristao da Evropska unija prizna Sloveniju i Hrvatsku prevremeno. I to protivno volji njenog NATO partnera. Nemci su naoružavali Hrvatsku sve do 994. godine za osvajanje u Bosni i Hercegovini i u Krajini, čak i ratnim avionima tipa MIG koji su sačinjavali vojnu ostavšinu bivšeg DDR-a. Nemci su bili ti koji su tadašnjeg glavnog uma OVK-a, UČK, ....... pomogli još početkom 90.-tih, kada su mu slali svoje instruktore iz redova BND-a, to je Nemačka tajna služba, BND, odnosno kada su odobrili sakupljanje novca na teritoriji Nemačke u više milionskom iznosu, i to su radili dok je SAD sve do marta, aprila 998. godine OVK tretirao kao terorističku organizaciju. U trenutku kada su se promenile snage uz nemačku finansijsku pomoć, postala je realan faktor moći koji je mogao da menja geografsku kartu regiona, SAD iz korena menjaju svoju politiku preuzimajući vođstvo, nakon što se Hrvatska uz nemačku pomoć uspešno pripremala i naoružavala za napad na Krajinu, Pentagon je zazvonio na alarm preuzimajući odjednom čitavu operaciju na sebe. Tako je bilo i sa OVK. Inače jučerašnji "Vašington Tajms" piše, ima izjava Dejvida Kina, predsednika Asocijacije američkih konzervativaca, koji tvrdi da je Klinton bio umešan u operaciju Oloja kada su isterani Srbi iz Hrvatske i da je to uradila američka administracija. A o tome piše ovaj opserver, doduše, a o tome postoje i mnogi drugi dokazi, a o tome je čak i Holbruk bio neoprezan da napiše u svojoj knjizi.

            Da nastavim sa citatom Elzecera. "Tako je bilo i sa OVK. Nakon što je ona uz podršku Irana i Nemačke u leto 98. došla u situaciju da osvoji trećinu Kosova, Amerikanci ubacuju svoje ljude među albanske teroriste. U čitavom nizu krvavih događaja među samim albanskim teroristima SAD uspevaju da na prelazu 98. u 99. godinu preusmere uticaj u vrhovima OVK." Ne stižu prevodioci, imam uticaj. "Tako je uz njihovu pomoć već februara 99. godine pobedila Tačijeva trakcija. A što se Amerike tiče već dovoljno rano", kaže Elzecer, citiram: "Već dovoljno rano postojao je jedan albanski lobi o američkoj spoljnoj politici okupljen oko senatora Dola koji je još tada kolaborirao sa OVK dok je istovremeno američka vlada govorila o jednoj terorističkoj organizaciji. Tako je bilo svojevremeno i u Nemačkoj, u vreme dok je savezni kancelar bio Vili Brant, BND, nemačka tajna služba je davala podršku njenom jugoslovenskom partneru u progonu ustaških terorista dok je istovremeno", kako on kaže, "bavarsko krilo BND-a pod patronacom Franca Jožefa Štrausa i sve te ustaše protežirao konspirirajući, još u to vreme, protiv SFRJ". Elzecer kaže.......

 

SUDIJA:

            Treba da pronađete pogodan trenutak negde oko jedan sat imamo pauzu. Da li je sada pogodan trenutak ili želite još kratko nastaviti?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Ako je vreme da se zaustavimo možemo to uraditi,  pretpostavljam da nastavljamo za sat i pola.

 

SUDIJA:

            Da. U 14. 30.

            Ustanite.

 

 

POSLE PAUZE

 

SUDIJA:

            Molim vas sedite.

 

Amikus Kurije Stiven Kej:

            Vaša visosti, pre nego što optuženi nastavi svoje izlaganje, želimo da pokrenemo jedno pitanje u njegovo ime. A to se tiče dužine vremena koje mu je dozvoljeno u otvaranju. On se očito oseća oštećenim i napravio je brojne primedbe u svom obraćanju. Molili bi smo sud, mada mu je određen krajnji rok, u ponedeljak ujutru, da možda razmisli o tome kako napreduje optuženi sa svojim izlaganjem i da možda nastavi i u ponedeljak pre nego što donesete konačnu odluku o dozvoljenom vremenu. To je za njega važno pitanje u predstavljanju sopstvene odbrane. On nema štab koji mu pomaže što bi svakako imalo uticaja na dužinu njegovog obraćanja.

 

SUDIJA:

            Pokušajte da završite u vremenu koje smo vam predočili, pa da vidimo kako će ići.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dalje u ovom intervjuu Elzecera, rekao sam i to, pisac knjige "Ratni zločini i smrtonosne laži nemačke vlade i njene žrtve u kosovskom konfliktu", on kaže sam Kinkel je u februaru 98. izjavio da je Savezna vlada Nemačka, pa ga citiram: "Albaniju podržala sa finasijskom pomoći od okruglo jedne milijarde maraka, niti jedna zemlja nije po glavi stanovnika dobila toliku pomoć za razvoj. Izvor je FAZ od9.2. 98. godine". Inače poznato je, to ne citiram sada njega, poznato je da je .... poslanik .... u Saveznom parlamentu Nemačke rekao krajem marta: "Još nikada pojedinci nisu tako puno i temeljno lagali kao što to bio slučaj u vreme Kosovskog rata". Zbog toga su ljudi ginuli, a čak i po pisanju Špigla mi bismo histeriju u Saveznoj Republici Nemačkoj forsirao je BND, odnosno nemačka tajna služba. Krajem marta nemački ministar spoljnih poslova izjavio je da je albansko pitanje otvoreno". To je njegov citat. Ova formulacija je repriza iz horor kabinet svetske istorije. Nemačko pitanje je otvoreno, ponavljali su decenijama svi oni koji su pozivani na bitke zbog toga što im na srcu nisu ležale reforme u bivšem DDR-u. Nemačko pitanje je tako dugo otvoreno jer se Branderbuška kapija zatvorena, bila je parola koja je zahtevala brisanje DDR-a i koja je dovela do tzv. ujedinjenja Nemaca. Da li sada, prema tome, preti brisanje Makedonije i ujedinjenje Albanaca, dakle jedne Velike Albanije nakon što je upravo Fišer albanski revanšizam načinio salonski. Samo notorno optimisti mogu da se umire jednom dodatnom rečenicom Ministar spoljnih poslova, koja glasi: "Nasilno prolom granica međunarodna granica neće dozvoliti". Međutim, ako preciziramo i analiziramo ovu rečenicu videćemo da Fišer ne odbija reviziju granica, već samo upotrebu sile. Šta ako se revizija granica ne realizuje kroz manifestaciju sile već upravo kroz pretnju silom, kao što je bio slučaj 1938. sa Čehoslovačkom nakon Minhetskog sporazuma. Sa Fišer Albancima preporučuje Kolove metode. Opet njegov citat: "Međunarodna zajednica nalazi se na Kosovu i Balkanu kako bi pokazalo da se albansko pitanje prema uzoru nemačkog pitanja u godini 990. ne može rešavati bez sporazuma i dozvole suseda". U svakom slučaju, ono što Fišer preporučuje Albancima, nemačkim uzorom iz 90. nije ništa drugo do brisanje jedne suverene države. U Skoplju bi ovo odgovornim političarima trebalo da zaledi krv u žilama. Otprilike nedelju dana pre toga makedonski premijer  Georgijevski održao je govor naciji i tom prilikom otvoreno rekao da Makedonci ne mogu da zatvaraju oči pred činjenicom da upravo zapadna demokratija stvara nove Talibane u Evorpi, i da niko u Makedoniji ne može da bude ubeđen kako američka i nemačka vlada ne poznaju šefove bandi.

Međutim, nije samo Makedonija u opasnosti. Već 30. marta Fišer otvoreno kaže da se mora razmišljati o jednom opštem rešenju balkanskog problema jer još nije definitivno rešeno pitanje Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Preševske doline, to je ustvari jug Srbije, u južnoj Srbiji i Makedoniji. Ovo pominjem zato što je povezano sa istorijskim činjenicama na koje ću vam ukazati. U stvaranju Velike Albanije, vidim da je Makedonija na redu, a kao sledeći dolaze Crna Gora i Sandžak, a docnije čak i Grčka. Svi oni nalaze se na planskoj listi albanskih teroristi, iako je već jednu stvar funkcionisala uz NATO pomoć, zašto onda ne bi funkcionisala još češće. To što govori Elzecer samo potvrđuje da je Nemačka posle ujedinjenja pogotovo na pitanjima Jugoslavije ubrzano nastavila upravo tamo gde je zaustavljena porazom u Drugom svetskom ratu. A tada je, u Drugom svetskom ratu stvorena Velika Albanija kao nacistističko fašistička tvorevina što, nadam se, niko ne može da ospori. Treba potsetiti upravo one koji su se nekada borili protiv nacizma i fašizma na istorijske činjenice. Od 1939. godine trajala je veoma dugo organizovana aktivnost fašističke Italije uperene prema Grčkoj i Jugoslaviji. Italija je, kao što je poznato izvršila okupaciju i aneksiju Albanije 7. aprila 39. godine. Ministar spoljnih poslova Italije Ćano je već julu 39. da instrukcije albanskim emigrantima za akciju u Epiru i na Kosovu i Metohiji. On je često ponavljao da je kosovsko-albanski,citiram ga: "Nož uperen u kičmu Jugoslavije". Iste godine u Rimu je otvoren biro za organizovanje albanskog iredentističkog pokreta. U Albaniji je stvorena albanska fašistička stranka, a prilikom posete Tiraniji ministar obećava brzo ostvarenje projekta Velike Albanije. Već početkom 40. godine sekretar Albanske fašističke stranke je izjavio u Skadru da će Italija uskoro anektirati krajeve Jugoslavije i Grčke naseljene Albancima. U Tiraniji iste godine je formiran novi Kosovski komitet.

            Sa početkom Drugog svetskog rata i nešto kasnije, napadom fašističkih sila na Jugoslaviju predvođenih Nemačkom i Italijom, započelo je krvavo ostvarenje projekta Velike Albanije. Veći deo Kosova, osim Podujevskog, Vučitrnskog i Kosovsko-mitrovačkog sreza, i cela Metohija pripojeni su fašističkoj Velikoj Albaniji. Oblasti Zapadne Makedonije sa Tetovom, Gostivarom, Debrom, Kičevom, Strugom i Svetim Naumom, takođe su pripali Velikoj Albaniji. Bečkim sporazumom iz aprila 41. utvrđena je granišna linija između Velike Bugarske i Velike Albanije. Predsednik marionetske vlade Albanije održao je 30. maja 41. godine u kraljevskoj italijanskoj akademiji predavanje o prirodnim i istorijskim korenima Velike Albanije. On je u junu 42. posetio Kosovo i Metohiju i na sastanku sa albanskim prvacima javno govorio da treba nastojati da se srpski živalj na Kosovu što pre smeni. Sve starosedeoce Srbe oglasiti kolonistima i kao takve preko albanskih i italijanskih vlasti poslati ih u koncentracione logore u Albaniju. Naseljenike Srbe treba ubijati. To je istorijska građa koju citiram. Pokazalo se još jednom da u velikom albanskom nacionalnom programu nema mesta ni za jedan drugi narod osim albanskog. To ste, uostalom, mogli videti iz realnosti koju sam opisao koja se sada događa na Kosovu i Metohiji. Za četiri godine okupacije vlasti učinjeno je veoma mnogo na ostvarenju velikog albanskog projekta na Kosovu i Metohiji. Lokalni Albanci uz pomoć svojih sunarodnika iz Albanije pod zaštitom okupacionih sila, počinili su masovne zločine nad Srbima. U evropskoj javnosti nisu poznate razmere ovih zločina, ali prema podacima američkih specijalnih službi, "Ofis of Stratedžik Servis" Albanci su od aprila 41. do avgusta 1942. godine ubili oko 10 hiljada Srba. Sa okupacijom ovih oblasti od strane Italije započeto je, ne samo etničko čišćenje već i sistematsko sprovođenje veliko albanskog političkog i kulturnog programa u svim sferama života. Neznatan broj srpske dece koja su pohađala škole pod italijanskom okupacijom bio je prinuđen da uči i na albanskom jeziku. Tako je bilo i sa decom u Zapadnoj Makedoniji. Došlo je do masovnog proterivanja Srba sa Kosova i Metohije i do naseljavanja više desetina hiljada Albanaca iz Albanije. Neki istoričari smatraju da taj broj iznosi oko 100 hiljada. Do aprila 42. na južnim granicama okupirane Srbnije pod nemčkom vlašću nalazilo se oko 60 hiljada izbeglica iz Metohije i delova Kosova koji su ušli u sastav Velike Albanije. Nemci su, posle kapitulacije fašističke Italije, radili na osnivanju tzv. druge prizrenske lige, krajem 43. godine u Prizrenu. Liga je organizovana pod pokroviteljstvom Abvera, nemačke vojne službe. Vidimo da je BND ovih godina preuzeo istu ulogu. Teror nad Srbima, sa mnoštvom pojedinačnih i masovnih zločina, trajao je sve do marta 44. kada počinje da jenjava. O razmerama etničkog čišćenja Srba iz ovih oblasti, pored mnoštva drugih svedočanstava govori Herman Nojbaher, specijalni politički opunomoćenih Trećeg rajha na jugoistoku Evrope od jeseni 43. godine. Ima njegov citat koji kaže: "Albanci su požurili da proteraju što je moguće više Srba iz zemlje. Pri tome su lokalni silnici često proterivani za dozvolu iseljenja uzimali dar u zlatu. Kada se general Nedić", to je predsednik Kvinsliške srpske vlade u onoj maloj okupiranoj Srbiji pod Nemcima, "sa gorkim tužbama obratio na mene, preporučio sam hitno arbanaškoj vladi da se progonima učini kraj. Kada sam video da je moja intervencija ostala bez uspeha zatražio sam davanje ostavke na moju misiju u Albaniji". To kaže Nojbaher opunomoćenik Trećeg rajha. Posle kapitulacije fašističke Italije pod nemačkom okupacijom upravom formirana je po zlu poznata Skenderbegeses divizija, sastavljena od Albanaca koja je do konačnog oslobođenja ovih oblasti od nacističkih i fašističkih trupa i njihovih krislinga istrajavala na projektu Velike Albanije. Sada ove trupe koje se nalaze, a i ta nula esez divizija koju su nazvali kosovski zaštitni korpus formirana od terorističke organizacije UČK radi potpuno isto. Sve to je bitno izmenilo etničku strukturu ovog dela Srbije odnosno Jugoslavije i u suštinu, ima jedna od najvažnijih pretpostavki za uspešno postavljanje velikog albanskog programa.

            Da se vratimo, dakle, kraju 97. i uspešnom samitu zemalja jugoistoka Evrope, koji je najavio mir, saradnju i stabilizaciju, a posebno uspešan susret i kontakt između albanskog premijera i mene i njegova izjava da je Kosovo unutrašnje pitanje Jugoslavije, dakle taj alarm je pokrenuo aktivnost i od onda je krenula, rekao bih, eksplozija terorizma na Kosovu i Metohiji. Tokom čitave prethodne decenije napadi su bili vrlo retki, možda jednom u mesec dana, a od početka 98. pa do pred agresiju NATO, samo je na građane izvršeno 1 068 napada. Reklo bi se, otprilike, sto puta više, sto puta više nego u svakoj prethodnoj godini, i jasno se vidi presečena prekretnica koja je nastupila. Predmet napada bili su svi, uključujući i Kosovske Albance, pogotovo one koji su bili zaposleni u državnim službama, šumari, poštari, policajci, službenici, u raznim javnim službama. U tom periodu pripadnici terorističke organizacije OVK ubili su na brutalan način 387 građana. Od toga 75 građana, 75, ne 75% nego 75 građana pripadnika srpske i crnogorske nacionalnosti. A 196 pripadnika albanske nacionalnosti, dakle, dva i po puta više Albanaca su albanski teroristi pobili, nego što su pobili Srba, da bi ih disciplinovali, naterali na pokornost, da bi ih naterali da slede njihovu politiku i da se ponašaju onako kako oni to budu tražili. Ubijeno je i 15 pripadnika drugih manjina, uglavnom Roma, a u 101 slučaju nije se mogao utvrditi ni identitet ubijenih lica. U istom tom periodu, na Kosovu je oteto i nestalo oko 200 građana, od toga polovima Srba i Crnogoraca, a druga polovina Albanaca, odnosno 77 Albanaca i 12 ostalih nacionalnosti. Pored tih pojedinačnih ubistava bilo je i raznih diverzija, podmetanja bombi, kao što je to bilo u Podujevu i Kosovskoj Mitrovici, gde su podmetali eksplozivne naprave na pijace, pijačni dan, ubijeno 6, a povređeno 60 ljudi, uglavnom opet Albanaca, itd. Paralelno izvršen je ogroman broj terorističkih napada na objekte i pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova. 1 642 napada. Kada se i oni uzmu u obzir onda prosek prethodne godine više nije sto prema jedan, nego i manje od toga, prethodnih godina. Među ovim napadim najviše je bilo pokušaja ubistava pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, i to 1 163 pokušaja ubistva, a ubijeno je 241 pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova, a takođe, uz njih 28 građana je ranjeno 23. Teško su ranjeni još 478 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i povređeno još 363. Tada je uhapšeno u tom periodu 246 terorista, povređeno je 8, a ubijeno 238 terorista u obračunima sa pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova. Preskočiću mesta izvršenja da bih racionalno koristio vreme.

            Paralelno su počeli, ali sa jednim, rekao bih, zakašnjenjem i teroristički napadi na pripadnike Vojske Jugoslavije. Od 309 registrovanih napada na Vojsku Jugoslavije veliki broj je imao za posledicu smrt vojnika ili njihovo teško ranjavanje. Spiskove ubijenih građana, pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, otetih i nestalih građana i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, ubijenih i nestalih pripadnika Vojske Jugoslavije dostaviću vam i prezentirati javnosti. Samo od 1. januara 98. godine do 24. marta 99. kada je počela NATO invazija, evidentirano je 40 ubijenih i nestalih pripadnika Vojske Jugoslavije. Opis događaja u kojima su navedena lica stradala odnosno nestala, nedvosmisleno ukazuje na terorističke aktivnosti kao pripremne aktivnosti agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju koja je kasnije usledila. Ovde ima niz poternica za osuđenim ubicama, ali njih nemam vremena da gledam. Na prvom mestu je Haši Tači, osuđen na robiju zbog velikog broja ubistava i Srba i Albanaca, onda mnogi drugi na poternicama koji su izvršili višestruka i svirep ubistva, uključujući i Osmani Bujara koji je učestvovao u formiranju terorističke jedinice tzv. Četa Mudžahedina na Kosmetu Abu Bekir Šadi, u kojoj su angažovani strani plaćenici. Kao pripadnik ove terorističke jedinice, u više navrata je učestvovao u napadima na pogranične jedinice Vojske Jugoslavije i policijske patrole na području Metohije. Verovatno i ta mudžahedinska jedinica Abu Bekir Sadik, i ona se na nekakav način legitimizuje u ovo vreme u koje je ceo svet i celom svetu se objašnjava da nema prečeg posla od borbe protiv terorizma. Sve se to dešavalo i dok je Rugova tvrdio da OVK, ta znači teroristička OVK predstavlja uobrazilju srpske propagande. Broj žrtava terorizma u prvoj polovini 98. godine naglo se povećavao. I samo za prvih pet meseci, februar - juni, teroristi su izveli 409 akcija preko 80 mesečno ili u proseku tri dnevno. To u proteklih deset godina nisu izveli. Pri tome su 260 igrom slučaja mete bili građani ili civilini objekti, i u tom samo periodu je ubijeno 35 ljudi i 29 teško i 21 lakše ranjeno. A organi policije bili su meta 148 terorističkih napada. Nijedna vlada na svetu, gospodo, nijedna vlada na svetu i ja ne verujem da u javnosti postoji iko koji to može osporiti ne bi ostala pasivna prema takvoj aktivnosti naoružanih bandi koje su za nešto više od dve godine oružane pobune ubile 152 osobe. Razume se da je policija, ne samo umela da uzvraća na sve učestalije napade terorista, već je preduzimala i aktivna dejstva sa ciljem razbijanja terorističkih grupa i uspostavljanjem kontrole na teritoriji. A pogotovo kontrole na putevima regionalno i nacionalnog značaja koje su oni na određenim mestima pokušavali da zatvore i parališu život građana, javnih službi i, uopšte, svih koji koriste komunikaciju.

            Od prvih zabeleženih terorističkih napada na Vojsku Jugoslavije pa do njenih ofanzivnih dejstava protiv snaga terorističke OVK prošlo je skoro četiri meseca, dakle, više nego dovoljno za odgovor na pitanje ko je to na Kosovu i Metohiji upotrebio oružje i ko je koga tamo napao?

            U februaru 98. američki ambasador u Makedoniji je OVK nazvao terorističkom organizacijom i sve bi bilo u redu da nešto kasnije nije usledila korekcija od strane Stejt Departmenta, a Ričard Holbruk dolazi u Beograd sa zadatkom da spase OVK od potpunog razbijanja i nametne rešenje koje bi odgovaralo interesima SAD i albanskim separatistima. I umesto da osudi terorističku organizaciju, što smo mi očekivali, i onda nismo razumeli njegov ovakav prilaz, on u razgovorima kandiduje OVK kao autonoman politički faktor bez koga se ne mogu voditi bilo kakvi politički razgovori o sudbini Kosmeta. Na toj liniji Holbruk se u društvu drugog američkog predstavnika Gelbarda navodno, slučajno sreće sa grupom terorista OVK na Kosovu i sa njima pred TV kamerama vodi razgoror. To je bila ta operacija preuzimanja ove zločinačke organizacije od Nemaca ka Amerikancima.

            U isto vreme Amerikanci su sistematski onemogućavali da se u Savetu bezbednosti donese makar i formalno saopštenje kojim bi se osudio terorizam OVK na Kosovu i Metohiji, pa ipak pri tom vi ćete u 3 Rezolucije Saveta bezbednosti naći pominjanje terorizma na Kosovu i Metohiji. U toku avgusta i septembra 1998. godine vojno-policijske snage su praktično neutralisale teroriste OVK i njihova uporišta. I kada je u jesen 1998. terorizam neutralisan, kada su traktorima vraćali oružje, predavali ga u policijske stanice, kada je bila uspostavljena lokalna policija posebna u stotinama albanskih sela pod našim pokroviteljstvom, a tako smo to postavili da sami Albanci, seljaci svakog sela, sami izaberu lokalne policajce koje će od države dobiti uniformu, pištolj i sve što policajcu pripada da brine o redu i miru u svom selu. Oni su birali sami svoje policajce. U stotinama sela je uspostavljena lokalna policija. Terorizam je bio praktično potpuno poražen. Vraćeno oružje, uspostavljena lokalna policija, stvari su počele da se kreću sasvim normalno. Onda je došla ponovo Holbruk i delegacija, dugi pregovori, 12 dana ja mislim da su trajali, jer je tražio posmatrače, vojno prisustvo itd. Ja sam mu rekao tada: vas uopšte ne interesuju Albanci, vi imate drugih ciljeva. On me pitao kojih. Rekao sam mu: da potvrdite vodeću ulogu Amerike u Evropi i da potvrdite vodeću ulogu Amerike u NATO. On je rekao: da, to je naš interes. Sad ja pitam javnost, šta znači naš interes. Pa interes, interes ubice na ulici koji preseče vrat žrtvi da bi mu uzo novčanik, to čini iz interesa, ali gde su tu neki drugi principi na kojima počivaju odnosi među ljudima. Ako ćemo svaki potez i svaki zločin objasnite, pa eto to je naš interes. Pa interes je Amerike sa daljine od 10 hiljada kilometara nacionalni, veći u našoj zemlji od našeg nacionalnog interesa u pogledu naše sopstvene zemlje. I ko to molim vas, može da odobri osim u strahu koji je sad izgleda prilično rasprostranjen i svako klima glavom da je sve u redu što se sa te strane kaže.

            Kada je preduzeto podkroviteljstvo nad teroristima i formirana verifikaciona misija, u koju smo mi s obzirom da se radilo o OEBS-u imali poverenja, a koja je očigledno imala zadatak da proizvede opravdanje, da uđe direktno u rat protiv Jugoslavije, jer njihovi štićenici teroristi pokazali su se nemoćnim da obave taj posao. Oni su bili potpuno poražen, pa čak široko osuđeni od strane albanskih masa, albanske mase ih nisu prihvatale. Formiranjem te misije i očigledno ohrabreni tim razvojem, albanski teroristi su krajem 98-me još masovije i još brutalnije nastavili da čine zločine. Kao rezultat takve aktivnosti, broj terorističkih akcija je u selu u 98-oj godini iznosio 1 854. Neću da čitam koliko je ljudi ubijeno, ubijeno je mnogo ljudi tada, 284 ranjeno, 556 podmetali su eksploziv na pijace, u kafićima, npr. u tom kafiću "Panda" u Peći, bomba je eksplodirala, 6 mladića je poginulo, tu se dečaci skupljaju slušaju muziku kao svuda na svetu u kafiću.

 

SUDIJA:

            Upravo smo razmatrali poziciju, Amikus Kurije o tome da dobijete više vremena i da bi vam pomogli danas i u toku vaše pripreme, produžićemo vreme koje vam je na raspolaganju, biće do ručka u ponedeljak.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Koliko shvatam, to je do jedan.

 

SUDIJA:

            Da, do jedan.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Dobro, hvala.

 

SUDIJA:

            Imajte na umu prevodioce.

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Hoću, u Bosni oprobanom scenariju, poznat je slučaj Merkale, aranžiran je i taj navodni masakr u selu Račak koji je u ovakvim stvarima iskusnih iz Latinsko Amerike iskusnih šef misije OEPS-a Vilijem Voker nazvao do tada neviđenim nedelom srpskih snaga bezbednosti. To je bio vrhunac pripreme koje je misija OEPS-a i posebno njen šef sprovelo za agresiju NATO. Kao što je poznato, mi smo prihvatili iz više zemalja korensičke eksperte da to ustanove. Došla je ekipa beloruskih eksperata  koji su  u svetu poznati, bila je ekipa naših eksperata koji su takođe u svetu poznati, univezitetski profesori. Oni su svi podneli izveštaje koji su pokazivali da je jasno, da je reč bila o terorističkoj jedinici, jer je ustanovljeno da je svaki od tih ubijenih pucao iz vatrenog oružja. Pucao na policiju. Voker je insistirao na finskim ekspertima, mi smo prihvatili i finske eksperte i čuli smo uostalom juče i finske eksperte. Na žalost, bi znate da ta cela uidurma je poslužila da se napravi velika optužba protiv srpskih snaga koja je bila neosnovana, jer se tu radilo o sukobu policijske jedinice, ne nikakve para-vojne formacije kao što sam čuo da je ovde rečeno, nego regularne policijske jedinice sa terorističkom grupom. I to je sve, a čak je ja ne mogu tačno da citiram datum, ali ću i to pronaći. Čak je albanski komandant tog područja tu nedavno u nekom govoru rekao kako su njegovi borci hrabro poginuli u Račku. Jer smatra da je tu stvar koja je upotrebljena, na kraju krajeva što bi on više krio herioizam svojih boraca, kako ga on vidi i sa njegovog stanovišta.

            Veliki je broj ljudi za vreme verifikacione misije ubijen i za jedno više od 500 terorističkih napada OVK koju su njeni spoljni sponzori ponovo obnovili i svestrano naoružavali. U tom periodu dakle, etnički je očišćeno 35 sela od Srba i Crnogoraca. I samo u toku prvih 11 dana tokom 99-te pripadnici OVK su izvršili 80 terorističkih napada na policiju i vojsku Jugoslavije i civilna lica u kojima je ubijeno 6 civila, 4 policajaca, a 10 policajaca je teže i lakše ranjeno. U stvari ovo pokazuje kakvo je Kosovo i Metohija upotrebljena kao sredstvo za izazivanje kriza i upravljanje krizom. Reč je o direktnom osloncu i upotrebi terorizma za ostvarivanje strateških ciljeva SAD i NATO na jugoistoku Evrope. Npr. Kosova i Metohije, Klintonova administracija je pokazala da prema terorizmu imaju dvostruke aršine, zavisno od svojih interesa. Za njih upotreba naziv terorista, ali i oni su ga promenioli. Prvo su bili teroristi posle nisu više bili teroristi. Teroristi i borci za slobodu zavisi od profila žrtve i njihovih interesa. Kad su žrtve Amerikanci ili njihovi štićenici, ubice su teroristi koji zaslužuju najgore pa i masovne odmazde. I tako dok se SAD u Avganistanu i drugim delovima sveta vrlo radikalno obračunavaju sa terorizmom na Kosovu i Metohiji i drugim regionima sveta koriste se terorizmom kao efikasnim sredstvom te strategije dominacije.

Kada su pak Srbi žrtve kao što je slučaj na Kosovu, onda su najgorem slučaju te ubice samo naoružani Albanci i ništa više od toga i dok američki teroristi prevoze teroriste Al-Kaide, iz Avganistana u Gvantanamo okovane u lancima istovremeno od marionetskog režima u Beogradu, oni zahtevaju da iz svojih zatvora bezuslovno oslobodi sve albanske teroriste uz objašnjenje da se radi o političkim zatvorenicima. Da li neko i uopšte ne mora da bude pravnik, i uopšte ne mora da bude sudija, može ljude koji su sabljama sekli glave, ženama, deci, starcima, ubijali poštare, policajce, Albance, Srbe sve da nazove političkim zatvorenicima. Bez obzira koliko oni svoje zločine pravdali političkim razlozima, a upravo primer Amerike je najbolje pokazuao svu pogubnost sponzorisanog terorizma koji predstavlja najveću opasnost savremenog čovečanstva. Amerika već dugo godina primenjuje tu politiku dvostružirnih? standarda koja, se eto kao što su pokazali napadi na Njujork i Vašington okrenula protiv nje same. Uključivanje islamskih fundamentalista, mudžahedina u obugu terorista UČK u Albaniji, doprinelo je radikalizovanju njihovih terorističkih akcija i primeni najsurovijih metoda u obračunu sa pripadnicima organa policije i vojske, ali i sa civilnim stanovništvom uključujući i Albance. O prisustvu i uključivanju u obuku terorista OVK vrhovnih vođa islamskih fundamentalista, uljkučujući Osamu Bin Ladena, pisano je između ostalog i nemački Diprese u decembru 98-me i Sand i Tajms iste godine. A uopšte nije bilo sporno posle onih rušenja ambasada američkih poznatih, ja sam sa američkim timom komentarisao i oni su znali isto tako te činjenice prisustvo Bin Ladena u Albaniji. U Albaniji je tada bio veliki haos.

U podršci albanskom separatizmu i terorizmu na Kosovu i Metohiji, posebno se angažovala albanska emigracija u zemljama Zapadne Evrope i SAD. U Americi je 86-te godine osnovano još albansko-američka civilna liga pod predsedništvom uticajnog  kongresmena Džozefa Dijogardija, čiji je zadatak bio da aktivno lobira na kapital hilu za zahteve i ciljeve kosovskih albanaca. Aktivnim lobiranjem liga je otvorila put kosovsko-metohijskim separatistima za zvanične kontakte u američkom senatu i kongresu. Glavni njeni promoteri su Robert Dol, i kongresmen Damato iz Njujorka gde je albanska zajednica najbrojnija. U svakom slučaju, albansko-američka civilna liga je u mnogome doprinela sistematskom širenju antisrpskog raspoloženja i satanizaciji srpskog naroda u američkoj javnosti. Na tom poslu je bila posebno angažovana američka firma "Ruder Tini" koja je otkrila navodno, a videli smo i juče, ali to više niko ni ne tvrdi naravno, koja je otkrila navodno, srpske koncentracione logore na Kosmetu kojih nikada i nigde nije bilo. I smislila drugi niz propagandnih laži. Albanska narko-mafija je za taj projekt prikupila ogroman novac i po svemu sudeći kako oni to danas cene, dobro ga investirala, jer danas je Kosovo glavni centar u Evropi za drogu, belo roblje, oružje i sve to u prisustvu snaga koje takvu vrstu delatnosti sigurno nemaju nikakve šanse da kontrolišu ako ne mogu da kontrolišu čak i one zločine kao što su spaljivanja 10-etina hiljada kuća, ubijanja hiljada civila, isterivanja stotina hiljada ljudi, rušenja stotina crkava itd. A zna se kako mafija radi, i kako mafija potplati koga treba, i kad je reč o onima koji treba da je suzbijaju. I veoma dugo će ta nesreća eskalirati i bojim se kad se Evropa osvesti šta se tamo stvara i radi biti prekasno da se stvari isprave. Albanska narko-mafija prema analizi francusko "opservatoar zeo politik de la drog" posebno se specijalizovala u trgovini koja se naziva "draksforanč" i tako dobijeno oružje daje teroristima OVK, to je bio jedan od razrađenih puteva koje su teroristi OVK dolazili do oružja, tj. putem prljavih i kriminalnih aktivnosti širom sveta uz pomoć obaveštajnih službi i zapadnih i nekih islamskih zemalja.

            ... Bin Laden i njegova alkaida, su imali uporište u Albaniji koje je služilo kao odskočna daska za operacije u Bosni na Kosovu i Metohiji pa i u Zapadnoj Evropi. I dam Bin Laden je kao je svojevremeno izjavio šef albanske službe "Fatos klasi" lično bio u Albaniji i pokazivanju Klasija, Bin Ladenova grupa je jedna od fundamentalističkih organizacija koje su slale svoje jedinice za borbu na Kosovu i Metohiji. Bin Ladenu je direktna angažovanost u terorističkim aktivnostima postala obelodanjena hapšenjem nekih njegovih članova koji su izjavili da su njihovi saradnici još na slobodi i šta su radili, kako regrutovali i naoružavali borce za Kosovo i Metohiju. Među njima ima i onih koji su sada odvedeni u gvantanamo pa je ispalo da teroristi koje su uhapsile jugoslovenske vlasti su ustvari bili srećni, a da oni koje nisu uhapsile jugoslovenske vlasti nego su posle otišle sa Bin Ladenom u Avganistan idu u lancima u Ingvantanamo a ovi srećnici koje su uhapsile jugoslovenske vlasti sada se puštaju iz zatvora kao politički zatvorenici. Na zahtev onih istih što one njihove kolege koje su zaista slučajno eto došle u situaciju da odu tamo a oni sasvim slučajno da ostanu ovde jer su bili pohapšeni tako podelili. A razlike nema nikakve. Apsolutno nikakve. Međutim, zbog intenzivne propagande albanskih separatista na Kosovu i Metohiji, ali zbog intenzivnog medijskog rata koji je trajao 10 godina protiv Jugoslavije u svetskoj javnosti je stvorena lažna predstava o tome ko u ovoj južnoj pokrajini Srbije vrši nasilje i nad kim se vrši nasilje.

            Tako su klasičnom zamenom teza i bez navođenja konkretnih dokaza Srbi optuženi da vrše teror i nasilje nad navodno nedužnim Albancima da ugrožavaju njihova ljudska i građanska prava. Međutim, mislim da je sasvim drukčija, brojni dokumenti i činjenice koje svedoče o korenima i kontinuitetu nasilja i terora Albanaca nad autohtonim Srpskim i Crnogorskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji, još od vremena kada su Albanci, njihove militantne strukture verno kroz istoriju služili i Tuske i Austrougarske i Nemačke i Italijanske i sve druge osvajače i okupatore nad tim vekovnim srpskim prostorima pa sve do današnjeg dana kada služe ovom sadašnjem okupatoru.

            Prema tome da se vratimo na rad te verifikacione misije nikakvih deportovanja niti diskriminacija ona nije mogla da zabeleži. Zaboravlja se da o svakom incidentu koji se dogodio za vreme verifikacione misije je pravljen zapisnik, jer je postojala državna komisija Savezne vlade za saradnju sa misijom OEBS-a, i ta državna komisija Savezne vlade za saradnju sa misijom OEBS-a o svakom incidentu je pravila zapisnik, ne postoji nijedan koji govori o tome, a poznato mi je da postoje čak i odluke nemačkih sudova koje su odbijale tužbe albanskih emigranata koji su tražili azil obrazložen političkim progonima na Kosovu da nemaju dokaza da se na Kosovu vrše bilo kakvi progoni Albanaca i da zato te tužbe ne mogu da budu prihvaćene.

            To je bila najveća verifikaciona misija od kada postoji OEBS-a predviđeno 2000 ljudi. Pored njih, tu je bio ogroman personal Međunarodnog komesarijata za izbeglice. Plus Kosova posmatračka diplomatska misija, plus celo osoblje Crvenog krsta i stotine novinara koji su bili akreditovani, te hiljade ljudi su išli Kosovom i uzduž i popreko, i ništa se ne bi moglo sakriti i da je bilo nekog takvog čina i povoda ne bi im bilo potrebno da izmisle Račak, već bi upotrebili takvo neko nedelo da bude povod za dalje postupke. Ali toga nije bilo, pa je zatoo zloupotrebljen taj sukob, jedinice policije sa terorističkom bandom u Račku da se on proglasi za masakr Srpskih snaga bezbednosti nad civilima.

            I to je naravno bio povod za tzv. pregovore u Rambujeu, a Rambuje je povod za rat protiv Jugoslavije, za zločinačku agresiju. Ja želim da javnosti ovde kažem sasvim jasno, nikakvih pregovora u Rambujeu nije bilo. Nikada se Srpska i Albanska delegacija u Rambujeu nisu ni sastale. Američki tim je svoj program realizovao, a oni su odvojeno nekakve izjave davalii, a ceo sporazum navodni sporazum iz Rambujea koji je što bi svaki normalan građanin širom planete mogao da zaključi trebalo da bude rezultat pregovora u Rambujeu, objavljen je u Albanskom listu "Koha ditore" dva dana pre nego što je Rambuje uopšte i počeo. I to je takođe činjenica koju ni najmanje nije teško proveriti, i ja sam lično imao taj list u rukama i svi smo mislili da to Albanska propaganda separatistička piše neke budalaštine koje je nemoguće predpostaviti, a Rambuje je bio povodom za invaziju na Jugoslaviju, a dok se razgovaralo to su ljudi videli tamo, Klark je sa Hašimom Tačijem po kafanama se sretao i pravio dogovore, pre sve znalo među njima naravno ne među nama šta oni spramaju da urade.

            I danas Amerikanci traže da se po svetu hapse svi koji imaju veze sa teroristima po tom osnovu trebalo bi odmah da uhapse Klarka i Olbrajtovu i ostale svoje funkcionere. Za njih uopšte nije sporno da su imali i to, duboke veze sa teroristima. Ustvari ono što nijedan njegov prethodnik nije učinio, učinio je demokrata Klinton. On je proglasio genocid za državnu politiku, rekao je da na njihovoj strani neće biti žrtava, proglasio je uništenje nezavisne i suverene države, 676 puta slabije, 10 hiljada kilometara daleko od Amerike za cilj u ratu bez žrtava. Pri tom, da bi apsurd bio veći Jugoslavija nije imala nikakvih sporova ni sa jednom od tih država ni teritorijalnih ni bilo kakvih drugih, niti je napala na bilo, niti je bila pretnja, bilo kojoj susednoj državi.

            Genocid je sredstvo koje su sve kolonijalne sile kroz istoriju ostvarivale svoje interese u obe Amerike i severnoj i južnoj, u Africi, u Aziji sve kolonijalne sile ostvarile su svoje interese genocidom. Novi kolonijalizam latio se istog sredstva. Ceo svet treba da čuje to zvono za uzbunu, jer je ceo svet meta novog kolonijalizma uključujući posustalu uspavanu Evropu.

            Amerika bi mogla da ostvaruje svoju vodeću ulogu u širenju blagostanja novih tehnologija, slobodne trgovine, kulturnih vrednosti, a ne širenjem krvoprolića i patnjama stotina miliona ljudi. Vodeća svetska uloga se ostvarivala mačem u vreme Rimskog carstva. Ja sam zato i rekao javno da je Klinton promašio milenijum. 2000 godina unazad je to bio način za ostvarenje vodeće uloge. Valjda ne u trećem milenijumu. Niko neće moći da sakrije ili opravda monstruozne zločine koje je NATO počinio na jugoslovenskom delu evropskog kontinenta, na pragu novog milenijuma. Uprkos desetogodišnjoj medijskoj satanizaciji Srbije i srpskog naroda u intenzivnoj proizvodnji fabrika laži u medijskom ratu u kome su zloupotrebljene globalne svetske mreže pa i sada pred ovo suđenje bilo je niz storija kada su mi rekli šta sve ima, rekao sam pa moraju mnogo da rade da zatrpaju istinu. Ne može se istina zatrpati sa malo rada, moraju mnogo da rade, ali opet neće zatrpati istinu.

            Međutim, obmanjivanjem sopstvene javnosti sistematskom proizvodnjom laži oni su ustvari toj sopstvenoj javnosti ukinuli demokratiju upravo u meri u kojoj su joj ukinuli pravo za istinito informisanje. Možete da imate najbolji demokratski mehanizam na svetu, ali ako ga nahranite lažima, on ne može da proizvede rezultate koji su humani, pošteni, napredni, civilizacijski opravdani. To su sredstva rata, to što su uradili mediji, što danas rade iz zločina uništavanja država i naroda koje žele da stave pod svoju kontrolu.

            Zato je zadatak ove farse koja treba da se odvija u vidu suđenja upravo taj, da se legalizuje zločin čije sam dimenzije delimično samo izneo.

            Čuli ste, ja sam juče ukazao na mnoge elemente tih izlaganja koji vrve od neistina i samo dokazuju da je u pitanju obična montaža obaveštajnih službi, zaboravio sam juče da pomenem, na primer ovde sam čuo da je 89. bilo 100 mrtvih na nekim demonstracijama, pa posle toga 27 mrtvih, pa da je to tako bilo, pa ko bi to mogao da sakrije u Srbiji. Za to nikad niko nije čuo. I zašto se uopšte iznose takve laži koje jednostavno niko ne bi mogao da poveruje tamo. A cela Jugoslavija je znala, mi smo mala zemlja kada se desi najmanja saobraćajna nesreća, a ne da mislite 100 mrtvih na demonstracijama, 27 mrtvih, to je nemoguće, to niko ne bi mogao sakriti. A inače oni su počeli svoje izlaganje na jedan krajnje zlonameran način primerima tragedija koje su se dogodile u zločinima u Hrvatskoj i Bosni. Neznam da li su se dogodile, možda i jesu, i sigurno su velike tragedije u pitanju, i to sve izgleda tragično što niko ne može osporiti, ali molim vas zar u vašim zemljama nema stravičnih zločina, zar vaši sudovi nemaju kome da sude. Zar u Engleskoj kada neko počini svirepo ubistvo ili zapali celu porodicu u kući, to pripišete Britanskom premijeru da je znao ili je morao znati.

            A ja ne verujem da i predsednik opštine u tom mestu gde je neki ludak uradio na primer neki takav stravičan zločin, kakvih je sigurno bilo, da li je taj ili ne. Pa to može da kaže samo neko ko ne zna šta je građanski rat, ko ne zna da u građanskom ratu svak ima oružje i da svaka pijana budala može svakoga da izrešeta ako ima mašinsku pušku i da svako ima mašinsku pušku i da se to ne rešava uopšte pojedinačnim rešenjima, nego samo nastojanjima da stane rat, da stane ludilo da se uvede red, da stane oružje i da počne da deluje normalan život, a mi smo samo to i činili upravo svim snagama se borili da stane rat.

            Zato su te optužbe samo dokaz, vi ustvari nemate nikakve dokaze za vaše stvarne ciljeve. I na početku ste govorili da nećete o politici, a samo ste o politici govorili ceo dan. S druge strane, to su takvi zločini izvršeni, ja sam o njima govorio, a izvršeni su širom nekadašnje Jugoslavije, da svaka čas onima koji stoje iza toga, ako mogu mirno da spavaju. A što se mene tiče, moja je prednost što svakog mogu da pogledam u oči. Branio sam svoju zemlju časno i viteški i mogu da kažem da je Jugoslovenska vojska, Jugoslovenska policija, takođe svoju zemlju branila časno i viteški i da nije okaljala obraz nikakvih prljavim zločinima niti bi to bilo kada bilo moguće u Srbiji. Ja neću sada da dajem detalje, ali ću prezentirati dokumenta. Međutim, sasvim je jasno o čemu se radi. Postoje naredbe, naredbe koje dokazuju naredbe o postupanju sa zarobljenim teroristima, pa se postupa u skladu sa zahtevima i odredbama pravila Međunarodnog humanitarnog ratnog prava iz Ženevske konfencije, naredba o zabrani paljenja albanskih kuća, o zabrani oduzimanja lične imovine građana iz napuštenih kuća, postupanje po odredbama uputstava o primeni pravila Međunarodnog ratnog prava o Vojsci Jugoslavije. Ove naredbe su na primer, prva 28.6.98. godine, pola godine pred rat, kada su počeli teroristi, naredbe koje su se poštovale i koje su svi sprovodili. Šta drugo izvinite da uradi Vrhovna komanda nego da naredi da se radi tako, da se radi ispravno, da se poštuju propisi i da se počinioci hapse i privode pravdi.

            Postupak sa zarobljenim neprijateljskim licima, naredba o humanom postupanju. Počinioci krivičnih dela misli se na naše građane ili pripadnike Vojske, pojedinca ili grupu, odmah privoditi pred Vojni sud. Regulisanja pitanja ratnog prava, prikupljanja činjenica i materijalnih dokaza vezanih za učinjene zločine protiv čovečnosti i Međunarodnog ratnog prava, itd. to je za vreme rata 1999. godine. Sve te naredbe postoje. Naređenja o prihvatu i prijemu i raspoređivanju dobrovoljaca i njihovu psihološku obradu koje je bilo izdato zato što je postojalo naređenje o zabrani i nedopuštanju paravojnih formacija. Svaka jedinica je imala naredbu i sve su ovo naredbe Vrhovne komande koje postoje, da svaku paravojnu formaciju uhapsi i razoruža, a ako neko, neki građanin koji je u njoj svoje prisustvo u toj formaciji pravda nekakvim patriotizmom i željom da pomogne odbrani zemlje, on je ukoliko je nije izvršio, krivično delo, u kom slučaju bi bio poslat u zatvor, on je slat da se prijavi kao dobrovoljac i da bude raspoređen u neku jedinicu, ali nikako zajedno sa svima.

            Mi nismo dozvolili formiranje nikakvih paravojnih formacija. Paravojne formacije obično se sastoje od pljačkaša, a ne od patriota, od onih koji idu i pljačkaju, pale i ubijaju nejake. Naređenja se izvršavaju linijom operativni, dežurni, i po komandama, naredba o potpunoj primeni odredaba Međunarodnog ratnog prava o svemu, naređenje o istražnom postupku itd. Naređenje o striktnom poštovanju odredbi Ženevske konvencije osnova ratnog prava, pa su pravljeni rezimei za starešine i u naređenjima svima piše da se sve komande i jedinice moraju s njim upoznati i po njima postupati.

            Evo ima i posebna naredba, ja sam pomenuo, ali naredba o zabrani postojanja i aktivnosti paravojnih formacija u zonama odgovornosti, Prve, Druge i Treće armije, Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane i Ratne mornarice. To su sve oružane snage Jugoslavije. Ne postoji kvadratni milimetar teritorije Jugoslavije koji nije u zoni odgovornosti ili Prve armije ili Druge armije ili Treće ili Ratne mornarice ili Ratnog vazduhoplovstva, ali se po vertikali Vrhovne komande svakoj od tih strategijskih grupacija prosleđuje takva naredba da je ona odgovorna da u zoni odgovornosti ne sme biti paravojnih formacija i naravno sve ove druge naredbe. Sve te naredbe postoje.

            I šta vi uopšte možete onda da očekujete da vrhovni komandant ili šef države više uradi od toga. Neću da čitam, ima ovde o pridržavanju pravila i propisa Međunarodnog ratnog prava itd., obilazak, .pružanje stručne pomoći jedinicama u vezi s tim. Znači ne samo naredba nego i da odu visoke starešine da pomognu u vezi sa tim. Preduzete mere štaba Vrhovne komande itd. upozorenje o punom poštovanju odredbe Međunarodnog ratnog prava itd., direktive o angažovanju, dopune direktive, preduzete mere da se vojno pravosudni organi stave u funkciju i njihove aktivnosti, unose u borbene izveštaje, znači dnevne itd., ja ne mogu da ovo sve ovde pročitam jer je malo vremena, ali predpostavljate da sve to postoji i sve će to dobiti i javnost i vi. A to što sam čuo kako vlast u Jugoslaviji kaže kako neće da odaje vojne tajne, jer naredbe su vojna tajna, neka slobodno oda svaku vojnu tajnu koja neme tereti, ja sam spreman svakoga da pogledam u lice, i koja tereti Vojsku Jugoslavije, i policiju i policijske snage Jugoslavije, svaku naredbu, svako uputstvo, svaku direktivu, svaku sugestiju. Zato je ovo sramota. A da nisu mrtvo slovo na papiru bile te naredbe, postoje dokazi o tome da su upravo po tim naredbama za vreme ratnih dejstava i agresije NATO gde je bilo i pljački i silovanja i ubistava koje su izvršili po neki vojnik, čak i poneki oficir nižeg ranga, neki policajac ili neki civil. Da se to hapsilo i kažnjavalo i to po sledećem prioritetu koji je bio dat da bi bili ažurni organi koji na tome rade. Ratni zločini, znači prvo ratni zločini protiv civilnog stanovništva, član 142, stav 1. Krivičnog zakonika SRJ.

            Posle toga ubistvo više lica, član 47. stav 2. tačka 6. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Ubistvo podmuklo i bezobzirno, član 42. stav 2. tačka 1. i 2. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Ubistvo i saučesništvo u ubistvu, Ubistvo u pokušaju, ubistvo na mah, ubistvo iz nehata, silovanje, silovanje u pokušaju, teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva sa lišavanjem života.

 

SUDIJA:

            Možete li da usporite?

 

SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva sa lišavanjem života, pa teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva, pa razbojništvo, pa teška krađa, pa krađa, pa oduzimanje vozila. Po svim tim osnovama hapšeni su ljudi. Nisu naredbe bile mrtvo slovo na papiru, šta vi drugo očekujete nego ako se naravno zna da takvih posledica mora biti u haosu, u haosu rata i bombardovanja i sve ovo preduzme. Šta vi drugo očekujete da jedna vlast, da jedna vrhovna komanda i da sve strukture preduzmu nego upravo to i da po tome postupaju, i postoje dokazi da je po tome postupano.

            Zato je sve ovo jedna obična besmislica. I zato smatram i ova farsa zamišljena sa nekakvim svedocima koji dolaze iz sredine u kojoj je laganje na štetu neprijatelja čin dostojan divljenja, sa svedocima koji dolaze iz sredine u kojoj su njihovi životi i smrt u rukama onih koji su ubijali i njih odnosno njihove sunarodnike i druge ljude na Kosovu i Metohiji.

            Zato je mislim ta koncepcija koju sam ovde čuo zaista i rekao sam vređa inteligenciju prosečnog stanovnika planete. Vi ovde ustvari se spremate da dokazujete da su patnje u ratu ogromne, da se u ratu gine, da se strada, da su patnje žrtava velike. Pa to svak zna, to mi najbolje znamo koji smo najviše ratova u Evropi imali. Ali sve to da se ovde dokazuje kako su patnje žrtava velike, je da se ne bi odgovorilo na pitanje, a otkuda rat, zašto rat? Zašto zločin nad Jugoslavijom? Ustvari cela ideja koju sam ovde čuo je zamena teze, zamena krivca za patnju i pogibije nedužnih ljudi koji su sigurno tragične.

            Ko to može da ospori? Zamena dakle teze, to im je koncepcija, i koncepcija da se od drveta ne vidi šuma. Meni je lično čast što sam svoju zemlju branio od agresije NATO na častan i viteški način i njihove zarobljenike, Amerikance pustio sam kući sa obrazloženjem da su i oni žrtve rata.

            Pisali su pisma da se zahvaljuju onima koji su o njima brinuli. I čast mi je što nisu mogli nogom da kroče za sve vreme agresije na Jugoslovensku teritoriju, što su pretpeli fijasko. Ali su oni posle rata došli sakriveni iza imena zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija zloupotrebom Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti i pretvorili se u okupacione trupe koje su u saradnji sa svojim saveznicima albanskim kriminalcima nastavile uništavanje Srba na Kosovu i Metohiji, a sa svojom marionetskom pronatovskom vladom u Beogradu nastavili sa rasprodajom Jugoslavije. I Hitler je morao da prvo okupira Jugoslaviju da bi krenuo na Rusiju, i onda su albnaski balisti bili njegovi saveznici. Ali mi smo se vratili i opet ćemo se vratiti, i neka se ti poslodavci zato ne nadaju da će uspeti sa ovom farsom, ona će samo povećati sramotu zločina.

            Ovde smo kada je tužba u pitanju, mislim moja strana preko puta mnogo čuli teza o tzv. planu o velikoj Srbiji u jednom vatrenom obrazloženju tužioca za spajanje optužnice slušali smo ceo dan, beskrajnu optužbu o zločinačkoj nameri da se stvori velika Srbija. Čuli smo da je namera, ta namera i taj plan ustvari crvena nit zločina koji se meni pripisuju.

            U tome oni tvrde da jugosloveni u te crvene niti i stvaranje velike Srbije naš cilj bio da pobijemo Hrvate, Muslimane i Albance i ne samo interamo, nego da pobijemo dakle pa na toj ideji velike srpske opasnosti i velikih srpskih pretenzija ili centralizovane srpske države, sve su to izrazi koje sam čuo od njih ili plan, čiji je cilj stvaranje takve države, moram da ih razočaram, na toj ideji najgore stoje.

            Prvo zato što ta ideja nikada nije postojala, a drugo zato što je velika Albanija postojala ne samo kao ideja, već kao realizacija, kao tvorevina nacizma i fašizma u Drugom svetskom ratu koja se povampirila ovih godina sa istim ili malo promenjenim nosiocima i na promenjenom sadržinom. Da znate istoriju Balkana u poslednja dva veka, onda nebiste mogli da uđete u takvu grešku. Zato i kažemo tu najgore stojite. Naime, Velika Srbija, uopšte nije srpski program, već izraz Austrougarske politike osvajanja Balkana i propagande koja je služila toj politici kojoj su Srbi bili prepreka. Austrougarska diplomatija je posle Berlinskog kongresa 1878 godine neprestano ponavljala citiram: "Da neće nikada dozvoliti stvaranje jedne države između Dunava i Jadranskog mora, da neće nikada dozvoliti stvaranje jedne velike Srbije ili velike Crne Gore". Završen citat. To je Gluhovski ministar inostranih poslova Austrougarske.

            Stvaranje bilo kakve samostalne Srbije, Austrougarska je smatrala kao veliku prepreku na svom glavnom strateškom pravcu prema južnom Balkanu i prema Istoku. Smatrali su da se Austrija mora učvrstiti u Srbiji, biti, kako su oni govorili, gospodar Srbije da bi mogla dalje napredovati na jugoistok. Pravac Austrijskih stratega je bio put princa Eugena sa vojskom preko Beograda. Postoji čak i pesma koju su pevali austrougarski vojnici. Princ Eugen, plemeniti vitez zauzeo tvrđavu Beograd. Pa onda niz moravski pravac prema Vardaru i na Istok prema Bosforu i Dardanelima. Dimenzija Austrougarske politike i propagande naročito u Bosni i Hercegovini, koju je Austrija okupirala posle Berlinskog kongresa, kao što dobro znate, išle su tako daleko, da je sve što je Srpsko, nazivamo velikosrpsko, uključujući i kulturne ustanove, uključujući i knjige. Austrijski diplomata Benjamin Kalaj koji je bio okupacioni upravnik Bosne i Hercegovine od 1883 do 1903. godine, od 1882 do 1903. je napisao u svom delu o istočnim zadacimam Austrougarske koja je deponovano u Mađarskoj Akademiji nauka da mesto Otomanskog carstva na Balkanu treba da zauzme Austrougarska, a da bi to ostvarila mora postići dominaciju u podunavlju i na Jadranu i od Dunava do Jadrana što će biti u stanju samo ukoliko izgradi dva ključna elementa svoje strategije, prvi je stvaranje sistema malih i međusobno neprijateljskih država lišenih mogućnosti da se suprotstave Austriji, i drugi sužavanje svim sredstvima sfere Ruskog uticaja u Jugoistočnoj Evropi.

            Ta koncepcija izgradnje rovovskih državica, ona je i sada na sceni. Ta koncepcija izgradnje rovovskh državica na evropskom jugoistoku trebalo je da posluži stvaranju i održavanju kakosu oni govorili Balkanske ravnoteže. Da preseče Rusku ekspanziju i da stvori pretpostavke za politički i privredni prodor Austrije prema Bosforu, Dardanelima i Carigradu.

            Dakle temelj o mitu, o velikoj Srbiji i srpskoj opasnosti i jugoistočnoj Evropi u celini udarila je Austrougarska politička propaganda. Kasnije interpretacije između dva svetska rata, za vreme rata Hitlera i Musolinija, kao i tokom celog 20-tog veka, gotovo u potpuno se nadovezuju na ta politička gledišta Austrougarske. Srpske oslobodilačke težnje bile su glavna prepreka uspostavljanju Austrougarske a kasnije nacističke i fašističke dominacije na Balkanu. Od vremana kada je Austrija potisnuta iz borbe za Nemačko ujedinjenje i nakon gubitaka u Italiji. Gubici u Nemačkoj i Italiji morali su biti nadoknađeni na Balkanu, a srpski pokret je bio glavna prepreka na tom putu. Od tada, a naročito posle okupacije Bosne i Hercegovine počeli su sistematski da grade teoriju o agresivnim i osvajačkim težnjama Srbije i o velikosrpskoj opasnosti na Balkanu. Sve su to istorijske činjenice.

            Do početka 90-tih godina 19-tog veka naglašavala se opasnost od panslavizma, a posle 90-tih godina 19-tog veka opasnost od velike Srbije.

            Sopstvena osvajanja pravdala su se tobožnjim osvajačkim težnjama Srbije i Srba u celini. Posle oslobodilačkih balkanskih ratova 1912 i 13-te oslobodilačkih od Turaka, kada smo se mi oslobodili od Turaka u Beču je procenjeno da je započelo stvaranje velike Srbije. Zamislite taj interes naše oslobođenje od Turaka započelo je stvaranje velike Srbije i da se taj proces mora zaustaviti čak i po cenu jednog velikog rata. Austrougarska politika je postepeno pod vidom suzbijanja navodne velikosrpske opasnosti stezala obruč oko Srbije, od ukidanja srpske Vojvodine 1860 godine preko rasturanja ujedinjene omladine srpske 1871. Zatvaranja Svetozara Miletića 1886 godine, okupacije Bosne i Hercegovine 1888 godine, Austrija je pažljivo gradila strategiju potpune neutralizacije srpskog činioca na Balkanu. Ova politika bila je kasnije osnov za genocid nad Srbima i u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskog ratu i danas.

            Ovo je deo te politike. Prema rečima već pomenutog austrijskog ministra Gluhovskog Balkansko pitanje je moguće rešiti time što će se stvoriti jedna Grčka, velika Rumunija, velika Bugarska, slaba Srbija, mala Crna Gora i konačno Albanija.

            To nije postojalo. Austrijski ambasador u Berlinu, Gotfrid Hoenloe, među da citiram: "Noseće stubove spoljne politike habzburške monarhije ubrojao razvijanje i jačanje Albanije kao protivteže slovenima na Balkanu". U jednom elaboratu iz 1907 godine ističe se potreba stvaranja sigurnih granica monarhije misli se na Austrougarsku, jer oni su o sebi govorili monarhija, druge nisu ni postojale. Sigurnih granica monarhije prema jugu, uz naglasak da te sigurne granice mi nećemo dobiti ako ne učinimo kraj velikosrpskim snovima budućnosti. Stvaranje bilo kakve samostalne Srbije predstavlja opasnost. Sigurne granice značilo je uspostavljanje samostalne ujedinjene Albanije, održavanje prijateljskih odnosa sa Crnom Gorom, i stvaranje velike Bugarske. Sada citiram: "Koja nam je obavezna na zahvalnost".

            Tu je objašnjenje. Zašto je onda sve što je srpsko proglašavamo za velikosrpsko. Zašto je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu izvršen genocid nad Srbima, ali i zašto sada? Zašto su nacisti stvorili veliku Albaniju? Zašto se sada nastoji da stvori isti koncept? Bosna, Hrvatska, Vojvodina, Kosovo, velika Albanija? A tu je i dokaz da ovo što se ovde pokušava da učini sa ove strane ovog nelegalnog suda, predstavlja samo oruđe ostvarenja te politike koja ima dugi kontinuitet zločina nad Srbijom i srpskim narodom. Za sve o čemu ja govorim postoji ogromna istoriografska građa, a ono što vi tvrdite u ovoj jadnoj optužnici je pokupljeno iz najobičnijih novinskih pamfleta koji ne mogu, koje će vetar oduvati. U funkciji propagande napisanih i u funkciji zločina nad srpskim narodom. S druge strane, pojam velika Srbija nikada se kod Srba nije pojavio kao bilo kakav odgovoran program Vlade ili bilo koje relevantne političke snage. A već sam jednom i ovde rekao demantujući činjenicu, činjenicom tu tezu o velikoj Srbiji da u najnovijim događajima poslednje decenije 20-tog veka da je na dan formiranja Savezne Republike Jugoslavije 28. aprila 1992. godine na istoj sednici na kojoj je donet Ustav Jugoslavije obznanjeno da Savezna Republika Jugoslavija, Srbija i Crna Gora nema teritorijalne pretenzije ni prema jednoj od bivših jugoslovenskih republika.

            A što se Kosova tiče, paradoksalnost cele situacije krije se i u tome da Albanci na Kosovu i Metohiji koji tvrde da su vekovima sistematski ugnjetavani i proganjani upravo su u Srbiji dostigli takav stepen razvoja, da danas Priština umesto Tirane želi da igra ulogu glavnog kreatora velike Albanije. A meni je Kristofer Hil koji je bio šef američke misije u Albaniji govorio, kada pređemo kolima na jugoslovensku teritoriju na područje Kosova iz Albanije imamo utisak da smo ušli u Diznilend. Imali su svoju državu samostalnu. Vidite našta liči, njih je privuklo bogatstvo na Kosovu i Metohiji, veliki razvoj koji su oni doživeli.

            Zato taj velikodržavni projekt velike Albanije predstavlja ogromnu opasnost i dovodi u pitanje stabilnost cele jugoistočne Evrope, a još veći anahronizam predstavlja težnja da se po svaku cenu stvori etnički čista velika Albanija. Reč je o velikom deficitu evropske logike kod albanske političke intelektualne elite, ali očigledno i o napuštanju ili bar zanemarivanju te evropske logike od strane evropskih političara koji će uhvatili u kolo novog kolonijalizma, novog svetskog poretka koji je u funkciji svojih ciljeva stavlja danas ne samo programe nekadašnjih kolonijalnih sila već i teroriste pa i najobičnije kriminalce.

            Jesmo li došli do kraja vremena?

SUDIJA:

            Da. Sada je 4. Sada ćemo prekinuti i nastavićemo u pola 10 u ponedeljak.

            Svi ustanite.

 


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest