aktuelno-m.gif (3720 bytes)

Predsednik Slobodan Milošević u Hagu,
30. januara 2002.
godine (stenogram)

Sabiranjem tri laži ne dobija se istina nego se samo uvećava laž

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

          Sabiranjem tri laži ne dobija se istina nego se samo uvećava laž.

Sve ove tri optužnice, zaista imaju jednu crvenu nit, da upotrebim izraz koji sam ovde čuo, a ta crvena nit je dugotrajni zločin protiv Jugoslavije i protiv mog naroda. Ovo je ovde, očigledno, jedna velika zloupotreba moći da bi se proizvela istorijska prevara u kojoj će, oni koji su se zalagali za očuvanje Jugoslavije, biti optuženi za njeno razbijanje, oni koji su branili zemlju biti optuženi za zločine, da bi oni koji su se zalagali i izvršili secesiju, koji su se zalagali za separatizam do terorizma, bili amnestirani, jer su iza njih stajale sile kojima je bio cilj da uspostave kontrolu nad Balkanom, kako bi sa te geostrateške tačke dalje uspostavljali kontrolu u drugim pravcima.

            Vi ovde govorite o tri povezane stvari, o tome smo ovde čuli, a setili su se autori tog tzv. plana o kome govore sa takvom samouverenošću da posle 10 godina podnose tužbe za Bosnu i Hrvatsku, koje su apsurdne, koje su besmislene, pre svega, zato što se čitava srpska politika, Srbija i ja lično, i u Hrvatskoj i u Bosni bavila mirom, a ne ratom i sav svoj uticaj upotrebila da što pre dođe do mira.

Na samom početku sukoba u Hrvatskoj mi smo se zalagali za političko rešenje, i na bazi tog zalaganja odmah su uspostavljene zaštićene zone Ujedinjenih nacija i odmah smirena cela ta situacija. 24. marta 1992. godine, pokojni hrvatski šef Tuđman uputio je poruku naciji sa Trga Bana Jelačića u kojoj je rekao doslovce: "Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela, ali mi smo procenili da samo tako možemo ostvariti samostalnost". Svakako da ne bi bilo rata da ga Hrvatska nije želela, a u tom ratu Srbija nije učestvovala kao zaraćena strana, već je to bio unutrašnji sukob.

A zašto je Hrvatska želela rat? Ne zato da bi hrvatski narod koristio svoje pravo na samoopredeljenje i otcepljenje, svakako ne zato (na primer, Makedonija je koristila to pravo i izdvojila se iz Jugoslavije), nego zato da bi postigla cilj da istera blizu pola miliona Srba iz Hrvatske, pola miliona Srba iz Srpske Krajine, u kojoj su vekovima živeli svoj na svome, a ne nikako kao uzurpatori.

Do dolaska te hrvatske vlasti koja je želela taj rat i koja je i objavila da ga je želela, Hrvatska je imala Ustav u kome je pisalo da je Hrvatska država hrvatskog naroda, država srpskog naroda i država ostalih naroda koji žive u Hrvatskoj. Taj je Ustav promenjen. Srbi su izgubili pravo i status konstitutivnog naroda u Hrvatskoj i pobunili se. U to vreme u Srbiji nije ni postojala svest o tome da u nekom delu Hrvatske žive Srbi.

Vi govorite o planu u kome je, uz podršku Nemačke, već krajem 1991. godine došlo do prevremenog priznanja Hrvatske, ne čekajući politička rešenja, i izazivanja sukoba u kojima je, ponavljam, Srbija imala samo doprinos da se što pre postigne mir. Pa nas nikada ni hrvatsko rukovodstvo nije prozivalo za te sukobe, a danas čujem ovde da je za to postojao nekakav plan. U stvari, postojao je jasan plan protiv države koja je bila, rekao bih, u ono vreme, model budućeg evropskog federalizma. To je bila Jugoslavija u kojoj je više nacionalnosti bilo u jednom federalnom sistemu, ostvarilo mogućnosti da živi ravnopravno, da živi uspešno, da se razvija i da bude, rekao bih, čitavom svetu primer kako se može zajedno živeti.

Sve vreme smo se borili za Jugoslaviju, za očuvanje Jugoslavije. Na kraju krajeva,  svaka činjenica, u stvari, samo dokazuje da je istina ovo što ja govorim. Jedino je Savezna Republika Jugoslavija, koja sada postoji, zadržala svoju nacionalnu strukturu. Tu nije bilo nikakavih progona. Od početka do kraja jugoslovenske krize. Sve druge republike su je promenile. Iz Hrvatske je isterano pola miliona Srba, poznato je šta se dogodilo u Bosni,  da ne govorim i o drugim krajevima Jugoslavije.

Prema tome, to je jedna, rekao bih, zlonamerna, krajnje, neprijateljska aktivnost usmerena upravo da opravda zločin nad mojom zemljom i da ovaj sud upotrebi kao sredstvo rata protiv moje zemlje i mog naroda.

Pogledajte Bosnu i Hercegovinu, tamo smo od samog početka nastojali da se obezbedi mir. Šta se dogodilo sa Kutiljerovim planom koji su svi podržali? Na inicijativu ambasadora Amerike, odbijen je od strane Muslimana, a onda su započeti sukobi. Kako je to Srbija mogla da bude optužena za bilo šta u Bosni kada se zna da smo sve mirovne sporazume, nastojeći da sav uticaj iskoristimo upravo za mir, ne samo podržali nego nastojali da oni budu sprovedeni. 1993. godine održan je u Atini susret na kome je potpisan Vens-Ovenov plan. Potpisali su ga svi. Ja sam išao na Pale zajedno sa Micotakisom i nekadašnjim predsednikom Jugoslavije Dobricom Ćosićem, gde smo se zalagali da se taj plan prihvati. Nažalost, odbijen je 3. maja ili 5. maja, više se ne sećam, 1993. godine. Mi smo tada čak uveli blokadu Republike Srpske da bismo naterali tadašnje rukovodstvo da prihvati taj mirovni plan. To je bila uloga Srbije - da nastoji da se prihvati mir. I stalno smo isticali, jedina formula postizanja mira u Bosni je formula koja će podjednako zaštiti interese sva tri naroda u Bosni i Hercegovini, Srba, Muslimana i Hrvata. Dejton je uspeo, zato što je ta formula prihvaćena. Zato što se nastojalo da se podjednako zaštite interesi sva tri naroda.

Sada ovde čujem da je Dejton trebalo da raspravlja o Kosovu. To su besmislice. Dejtonski pregovori su sazvani zbog mira u Bosni i Hercegovini, i nikome nije padalo na pamet tada da otvara pitanje Kosova, koje je unutrašnje pitanje Republike Srbije, i za koje niko nije mogao da sanja da neko može nastojati da internacionalizuje. I ne možete ni na kakav način, ni Srbiju ni srpsku politiku da povežete ni sa kakvim zločinima, pogotovo ne da tužite i sudite posle 10 godina za ono o čemu nikada niko nije prema nama zauzimao bilo kakav drugi odnos, osim odnos respekta i uvažavanja za ogromne mirovne napore koje smo u vezi sa tamošnjim događajima upravo mi ulagali. I Srbija u celini i srpska politika.

Kada je u pitanju Bosna, da li znate da je 70 hiljada muslimanskih izbeglica bilo u Srbiji za vreme sukoba u Bosni? Da li mislite da neko želi da izbegne iz svoje kuće i da prebegne na teritoriju sa koje mu preti opasnost. Koliko smo samo spasli života, koliko smo vaših talaca išli da spasavamo po Bosni, od UN trupa do pilota, i na koliko mirovnih sporazuma smo insistirali i tako ih omogućili? I na kraju krajeva, imali smo najveću zaslugu za taj mir i postigli, upravo zato, da se Dejton uspešno završi.

Bio je to potpuni mir, jedna potpuna relaksacija, a onda... Ja ću vam reći kako je počelo Kosovo. Upravo zato što je postojao plan da se stavi pod kontrolu teritorija Balkana, teritorija nekadašnje Jugoslavije, počelo je sa nastojanjem da se na Kosovu  izvrši destabilizacija. Upravo onda kada je postalo jasno da će se sve završiti na miran način.

U novembru 1997. godine održan je Samit Jugoistočne Evrope na Kritu, svi smo bili na tom Samitu, šefovi država i vlada Jugoistočne Evrope. Tada smo, upravo na našu inicijativu, veoma mnogo govorili o ukidanju barijera, o ukidanju carina, o integracijama unutar Jugoistočne Evrope i o unapređenju saradnje. Ja sam imao neposredan dijalog sa albanskim premijerom Fatosom Nanoom. Govorili smo o normalizaciji odnosa, o ukidanju viza, o ukidanju carina, o razvoju saobraćaja, trgovine i svega drugog. Fatos Nano i ja smo izašli pred televizijske kamere i on je tada rekao,  uz sve ovo što smo govorili o saradnji, o razvoju odnosa - pitanje Kosova je unutrašnje pitanje Republike Srbije. Sve je to obećavalo veliko smirivanje, mirno rešenje svih problema.

Upravo to je bio alarm za uzbunu onih sila koje su nastavile da vrše zločin nad mojom zemljom, koje su nastojale da destabilizuju Jugoslaviju i da izvrše intervenciju koju su izvršili. Neposredno mesec ili dva posle toga, stiglo je pismo Kinkela i Vedrina o njihovoj zabrinutosti na stanje na Kosovu. Deset godina do tog vremena, od vremena od kada vi tvrdite da je Srbija preuzela kontrolu nad svojom sopstvenom teritorijom, nikakvih ubistava, nikakvih progona, nikakvih pljački, nikakvih paljevina, nikakvih hapšenja nije bilo na Kosovu. Mi nismo imali ni jednog jedinog političkog zatvorenika u Jugoslaviji. Nijednog. Na Kosovu je izlazilo 20 albanskih listova na albanskom jeziku koje ste mogli da kupite na svakom ćošku. Nikada nijedan primerak nije bio zabranjen. Delovale su slobodno albanske partije, uključujući i separatističke partije. Neko je ovde rekao bili smo tolerantni prema njima. Ne, nego smo smatrali da je sve slobodno osim nasilja.

Onda su grčevito, ove sile koje stoje iza razbijanja Jugoslavije i njene okupacije, okupile kriminalce po Zapadnoj Evropi i poslale ih dole da organizuju terorističku organizaciju. Počeli su terorističke akcije od početka 1998. godine. I tada su krahirali. Već do jeseni 1998. godine oni su bili potpuno eliminisani. Vraćali su punim traktorima oružje koje su bili prokrijumčarili policiji.

A u tih godinu dana uglavnom su ubijali Albance. Ja nemam precizne podatke da ovde iznesem pred javnost, jer nisam ni znao da ću imati priliku da govorim danas. Tek juče sam obavešten da treba danas da dođem ovde. Niti sam znao o čemu će se razgovarati. Nemam podatke da vam iznesem, ali ću vam reći ono što znam. Dva i po puta ...

 

KLOD ŽORDA:

            Gospodine Miloševiću, molim Vas dozvolite...

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

... više su teroristi ubili Albanaca u 1998. godini nego što su ubili Srba. Ubijali su Albance koji su bili policajci, koji su bili poštari, koji su bili šumari, koji su bili penzioneri - samo zato što idu da primaju državnu penziju. Dakle, nastojali su da zavedu teror među Albancima i da ubiju što više Srba. Mi smo zaštitili naše građane, i Srbe, i Albance, od terorizma, i ta je akcija pala, njihova je akcija suzbijena u jesen 1998. godine. A onda je došao Holbruk da traži verifikacionu misiju kako bi se napravio pretekst za napad na Jugoslaviju. A ja ću vam reći.....

 

KLOD ŽORDA:

            Gospodine Miloševiću, dozvolite mi samo jedan minut. Molim Vas. Samo jedan minut. Ja Vam neću oduzeti vreme koje vam stoji na raspolaganju, ja ću Vam ga sigurno dati. Čak i ovaj Međunarodni sud čiju legalnost vi sporite, naravno daje Vam priliku da se u potpunosti izjasnite. Meni se čini najpre da ste Vi spremni da se sa suđenjem počne odmah i to čak danas, čini mi se. Naravno, to Vam služi na čast. Vi ste spremni. No, ja Vas moram vratiti možda na to da biste... Molim Vas, pokušajte da ne zaboravite u potpunosti pitanje o kojem se razgovara. Mi nismo Veće koje će voditi Vaše suđenje. Mi smo dobro razumeli da je zapravo Vaša ideja vodilja sasvim suprotna - da se radi o lviktimizaciji Vaše zemlje, mi smo to čuli i razumeli.

            Ali bilo bi dobro, gospodine Miloševiću, da se ne prevarite u pogledu Veća koje vodi suđenje. Vi ste iskoristili, Vi imate na raspolaganju isto vremena kao i tužilac. Ja kao predsednik ovoga Veća vam garantujem to vreme. Molim Vas da se dakle ne prevarite u pogledu teme o kojoj govorimo.

            Vi dakle imate svoju tezu koju nastojite da branite i Vi na to imate pravo i imaćete to pravo. No, ja Vas moram podsetiti da je ovo žalbeno Veće suočeno sa jednim važnim proceduralnim pitanjem, možda ne Vama, već je važno za nas, jer mi zapravo čuvamo norme pravičnog i ravnopravnog postupka, mi zapravo želimo da znamo da li   biste Vi želeli da se suđenje protiv Vas vodi kao jedno suđenje za Kosovo razdvojeno od suđenja za Bosnu i Hrvatsku ili bi Vam više odgovaralo da se to sve zajedno spoji. Ja naravno razumem da ćete nam Vi možda zaobilaznim putem dati odgovor na to pitanje. Ja ću vam naravno dati reč.  Vi ste zapravo optuženi koji je pri sasvim dobrom mentalnom zdravlju i pri dobrom stanju svesti. Ja Vas molim da pokušate da odgovorite na ovo pitanje. Hvala Vam unapred i sada opet imate reč.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Pre svega, ovo je prvi put da ne budem prekidan i da mogu da nešto kažem, i ja ću svaku priliku koju budem imao da se obratim javnosti u vezi sa zločinom koji se vrši protiv moje zemlje koristiti da to uradim, i to ne činim zbog procedure, jer mene procedura ne zanima, već da bih odgovorio na napad koji se vrši na moju zemlju i moj narod i zločin koji još uvek traje. Ja želim da skrenem pažnju javnosti, da je nakon agresije ......

 

KLOD ŽORDA:

            Sačekajte gospodine Miloševiću, dobro ste razumeli da imate sve vreme na raspolaganju, ali da ćete još više vremena imati kada počne suđenje. Naravno to nije predmet naše današnje rasprave. Vi imate pravo da nastavite sada ovo što govorite. Ali Vi se zapravo sada obraćate ljudima izvan sudnice. Gospodine Miloševiću, ja Vam moram reći da ćete imati pravo da se obratite javnosti. Međunarodna zajednica je stvorila ovo suđenje i ja naravno želim da sve što se odvija ovde, i da se pravila postupka koja su važila i za vas i za optužbu, kao i za civilizaciju dobro i pravilno poštuju. Ova današnja rasprave se zapravo tiče nečega kako će se zapravo voditi suđenje pred drugim većem. Ja nemam nameru da Vas prekinem u ovome što govorite. Ja ću oduzeti vreme koje sam Vam oduzeo u prekidima. Sada možete nastaviti.

 

PREDSEDNIK SLOBODAN MILOŠEVIĆ:

            Želim da naglasim da zločin koji je započet nad mojom zemljom još uvek traje. Poslednji Srbin za koga znam da je ubijen na Kosovu, ubijen je ove godine na Božić. 350.000 je isterano sa Kosova pod okriljem Ujedinjenih nacija, pod zaštitom terorističkih aktivnosti albanskih terorista od strane Ujedinjenih nacija. Od dolaska, navodno, zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija koje su po Rezoluciji 1244 bile dužne da svakom građaninu Kosova garantuju ličnu i imovinsku sigurnost i bezbednost. Albanski teroristi su pod njihovom zaštitom 350.000 ljudi isterali, više desetina hiljada kuća spalili. Nekada po 50, po 60, nekada sve srpske kuće u selima, sve to pred očima trupa koje su ustvari okupacione trupe i došle su tamo, samo pod zastavom Ujedinjenih nacija, da bi se preko noći pretvorile u okupacione trupe, i saveznike, i nastavili da budu saveznici tih istih terorista koji su toliko ljudi poklali, pobili, popalili. I dan danas. I kažu da nisu imali u vidu da se to događa.

Da li neko može da veruje da se nekoliko desetina hiljada kuća zapali, a da snage koje su tamo ne vide šta se događa? Da li neko može da ošteti i sruši, za to vreme, dakle, od kada su tamo trupe Ujedinjenih nacija, 107 srpskih crkava je srušeno? Da li neko može da sruši čitavu žrkvu i zapali je, a da ne vide trupe Ujedinjenih nacija?

Reč je, dakle, o udruživanju radi zločina sila koje su izvršile zločin nad Jugoslavijom i terorista i narkomafije albanskih terorista na Kosovu i Metohiji da bi se izvršio zločin, ne samo nad Srbima, nego i nad svim drugim nealbanskim stanovništvom, uključujući čak i Albance katolike. Ali, uključujući čak i Albance koji su, na bilo kakav način, makar kažem i primanjem penzije pokazali lojalnost prema Republici Srbiji kao svojoj državi.

Ovim što se tamo događa, praktično se rehabilituje politika iz vremena nacizma, Hitlera i Musolinija. Ova velika galama o "Velikoj Srbiji", takozvanoj ideji koja nikada nije postojala, galama o "Velikoj Srbiji" se diže da bi se iza te galame i prašine pravila "Velika Albanija" ista onakva kakvu su napravili Hitler i Musolini u vreme Drugog svetskog rata. Pogledajte tu šemu i pogledajte ovo što se sada radi, što žele da uzmu od Srbije, od Crne Gore, od Makedonije, a sutra i od Severne Grčke - kada ponovo budu zategli grčko-turske odnose na bazi diktata zajedničkog šefa - i to će pitanje da rešavaju.

Prema tome, očigledno je da je reč o zločinu i očigledno je da je crvena nit zločin protiv Jugoslavije. Ali, ja želim da skrenem pažnju na činjenicu da nije lako falsifikovati istorijske fakte. Nije ih lako falsifikovati ni onda kada za njih zna vrlo mali broj ljudi, a nemoguće ih je falsifikovati kada za njih zna čitav jedan narod, i narod jedne zemlje, kada te fakte znaju milioni ljudi. Bez uvrede bilo koga, sudije u ovom procesu po podeli uloga treba da budu - ne vi koji imate sudijske mantije - nego oni koji su odlučivali o ubijanju dece u mojoj zemlji, koji su lansirali agresiju NATO pakta na moju zemlju, koji su bacili 25 hiljada tona bombi za 78 dana i pobili uglavnom starce, decu i žene. Oni to žele da budu u podeli uloga, ali neće ni oni moći da budu sudije.

Ovde je sudija narod, i ne samo narod Jugoslavije, nego narodi svih zemalja kojima je stalo do slobode i ravnopravnosti. Prema tome, ne kaže se uzalud: narodni sud - božji sud. Svi smo pred tim sudom, ne samo ja koji ovde pokušava da se učini odgovornim za nešto za šta treba da dobije sva priznanja, nego i vi, ali i vaši poslodavci, pogotovo oni koji su izvršili zločine nad mojom zemljom.          

            I pošto smatrate da treba da kažem nešto što treba da zahtevam od vas, ja zahtevam da me pustite na slobodu. Zahtevam da me pustite na slobodu, jer je valjda i vama i celom svetu jasno, da iz ove bitke koja se vodi protiv moje zemlje i moga naroda, ja neću da pobegnem, i da nemam nameru da pobegnem, i da to što me držite u ovim nepristojnim uslovima ovde, zatvorenog, da bi uskratili svaku moguću ravnopravnost u iznošenju argumenata, neće moći da služi na čast ovoj instituciji, čak i kada bi bila legalna, a i sami znate da nije legalna.

Jer da nemate tu sumnju - ne govorim sada vama lično nego govorim o instituciji - onda biste prihvatili zahtev vaših prijatelja suda koji ste sami imenovali, da tražite savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalitetu ovog suda. Međutim, vi ga nista tražili, jer ishod svako može da pretpostavi.

Sve u svemu, smatram da, s obzirom na jedan ovako, rekao bih, zločinački prilaz, u pokušaju da se žrtva pretvori u krivca, i kada je reč o mome narodu i kada je reč o mojoj državi, i kada je reč o meni lično, koji dosad nije zabeležen, - smatram da bi bilo i logično i pravedno da me pustite na slobodu, a ja pobeći neću i u svaku od ovih rasprava sam spreman da uđem jer iz te bitke, svakako, ne bih smeo da izostanem.  


Nazad na Aktuelno  |  Odštampajte vest